Michael Crichton, Andromedin soj (17, Oporavljanje; 18, Podnevno savetovanje )

17.Oporavljanje

U 11.47 ĉasova Mark Hol bio je nagnut nad kompjuter zureći u pult na kojem su se videli rezultati laboratorijskih testova za Pitera Džeksona i dete. Kompjuter je davao rezultate ĉim bi stigli iz automatizovane laboratorijske opreme; do sada tu su bili gotovo svi rezultati.
   Dete je, kako je to Hol primetio, bilo normalno. Kompjuter nije nagađao:

KODIRANI SUBJEKT –DETE –IMA SVE LABORATORIJSKE ANALIZE
U OKVIRU NORMALNIH GRANICA


Ali kod Pitera Džeksona stvari su stajale sasvim drugaĉije. Njegovi rezultati u više sluĉajeva odstupali su od normalnih.

NALAZI SLEDE:
TEST                              NORMALNO          VREDNOST         

HEMATOKRIT                38-54                     21 POĈETNA                                                                                                            25 PONOVLJENA
                                                                        29 PONOVLJENA
                                                                        33 PONOVLJENA
                                                                        37 PONOVLJENA
KARBAMID U KRVI     10-20                      50
BROJ RETIKULOCITA     1                            6   

U RAZMAZU KRVI VIDE SE MNOGI OBLICI NERAZVIJENIH ERITROCITA



TEST                     NORMALNO              VREDNOST   
VREME PROTROMBINA12                         12
PH KRV                    I7,40                                7,31
SGOT                        40                                   75
BRZINA
SEDIMENTACIJE     9                                    29
AMILAZA                 70-200                         450

      Neke rezultate bilo je lako razumeti, a druge nije. Na primer, hematokrit se popravio zato što je Džekson primao transfuziju krvi i bio pun crvenih krvnih zrnaca. Karbamid u krvi bio je test za ispitivanje funkcije bubrega; njegova koliĉina dvostruko se povećala, verovatno zbog smanjene cirkulacije krvi.
    Druge analize bile su podudarne s gubitkom krvi. Broj retikulocita popeo se sa 1 na 6 odsto; Džekson je izvesno vreme patio od anemije. Kod njega je bilo nerazvijenih crvenih krvnih zrnaca, što je znaĉilo da se organizam bori da nadoknadi izgubljenu krv izato je prinuđen da pušta u krvotok mlade nezrele krvne ćelije.
       Vreme protrombina ukazivalo je da Džekson, mada krvari negde u želudaĉno-crevnom traktu, nema primarni problem ljudi koji krvare: njegova krv normalno se zgrušavala.
     Brzina sedimentacije i SGOT (transaminaze) govorili su o razaranju tkiva. Negde u Dţžeksonovom telu tkivo je odumiralo.
     Ali pH krvi, faktor kiselosti, predstavljao je malu zagonetku. Pri vrednosti od 7,31 krv je bila suviše kisela. Hol je bio nemoćan da to objasni. Kompjuter takođe.

KODIRANI SUBJEKT–DŽEKSON, PITER–
VEROVATNA DIJAGNOZA

1. AKUTNI I HRONIĈNI GUBITAK KRVI žELUDAĈNO-CREVNA ETIOLOGIJA 0,884
NEMA DRUGIH STATISTIĈKI ZNAĈAJNIH IZVORA

2.ACIDOZA
NEOBJAŠNJENA ETIOLOGIJA
POTREBNI DALJNI PODACI
 PREDLAŢŽE SE ISTORIJA BOLESTI


      Hol je proĉitao odštampani tekst i slegnuo ramenima. Kompjuter je mogao da mu predloži razgovor s pacijentom o istoriji bolesti, ali to je bilo lakše reći nego uĉiniti. Džekson je bio u komi; ako je uneo u organizam nešto što je povećalo kiselost njegove krvi, Hol neće moći da otkrije šta je to sve dok se on ne osvesti.
       S druge strane, možda bi trebalo da ispita krvne gasove. Hol se okrenuo kompjuteru i odštampao zahtev za analizu krvnih gasova.
     Kompjuter je tvrdoglavo odgovorio:

ZA LABORATORIJSKE ANALIZE POŽELJNA JE ISTORIJA BOLESTI PACIJENTA.


     Hol je na traci odštampao bušenjem: »Pacijent je u komi«.Izgledalo je da kompjuter to razmatra, a onda je stigao odgovor:

REAKCIJE PACIJENTA NESPOJIVE S KOMOMNA EEG SU ALFA-TALASI KARAKTERISTIĈNI ZA SPAVANJE

–Đavo da me nosi –ote se Holu. Pogledao je kroz staklo i video da se Džekson zaista meškolji u snu. Otpuzao je kroz tunel do svog plastiĉnog odela i nagnuo se nad pacijentom.
–Gospodine Džekson, probudite se ...Polako, pacijent otvori oĉi i zablenu se u Hola. Onda s nevericom žmirnu.
–Nemojte se plašiti –reĉe Hol mimo. –Bolesni ste i mi vas negujemo. Osećate li se bolje?ž
     Džekson proguta pljuvaĉku i klimnu glavom. Izgledalo je da se plaši da govori. Ali bledilo s njegove kože bilo je išĉezlo; obrazi su dobili laku ružiĉastu boju, a ni nokti mu više nisu bili sivi.

- Kako se sada osećate?
–Dobro ... Ko ste vi?
–Ja sam doktor Hol. Brinem o vama. Gadno ste krvarili. Morali smo da vam damo transfuziju.
      Starac klimnu glavom primivši to sasvim mirno. Njegovo ponašanje je na neki naĉin Hola nagonilo na oprez i on upita:
–Da li vam se to i ranije događalo?
–Da –odgovori ĉovek. –Dvaput.
–Kako se to događalo?
–Ne znam gde sam –reĉe Džekson obazirući se po sobi. –Je li ovo bolnica? Zašto nosite tu stvar?
–Ne, nije bolnica. To je specijalna laboratorija u Nevadi.
–Nevada? –On zažmuri i odmahnu glavom. –Ali, ja sam u Arizoni.
–Sada niste. Doveli smo vas ovamo da bismo mogli da vam pomognemo.
–Odakle vam to odelo?
–Doveli smo vas iz Pidmonta. Tamo se pojavila bolest. Vi ste sada u izolovanoj komori.
–Mislite da sam zarazan?
–Pa, ne znamo sigurno. Ali moramo...
–Ĉujte –reĉe starac, iznenada pokušavši da ustane. –Od ovog mesta me hvata jeza. Odlazim odavde. Ne sviđa mi se ovde.
       Batrgao se u krevetu, pokušavajući da se podigne uprkos kaiševima. Hol ga blago gurnu nazad.
–Opustite se, gospodine Dţekson. Sve će biti u redu, ali morate se opustiti. Bili ste bolesni.
     Lagano, Džekson se zavali na jastuku. Zatim zatraži:
–Hoću cigaretu.
–Bojim se da je nećete dobiti.
–Majku vam vašu, hoću cigaretu!
–Žao mi je, pušenje nije dozvoljeno ...
–Ĉujte, mladiću. Kad budete živeli ovoliko godina koliko ja, znaćete sami šta se sme a šta ne. Govorili su mi ranije: nema meksiĉke hrane, nema ema duvana. Probao sam neko vreme. Znate kako to utiĉe na telo? Grozno, zaista grozno.
 –Ko vam je govorio?
–Lekari.
–Koji lekari?
–Oni lekari u Feniksu. Velika fina bolnica, sva ona blistava oprema i sve one blistave bele uniforme. Stvarno fina bolnica. Ne bih tamo otišao da nije bilo moje sestre. Ona je navaljivala. Živi u Feniksu, znate, s onim svojim mužem, Džordžom. Glupa koza. Nisam hteo finu bolnicu; hteo sam samo da se odmorim, eto šta. Ali ona je navaljivala, pa sam otišao.
–Kada je to bilo?
–Lani. U junu valjda, ili julu.
–Zašto ste išli u bolnicu?
–Zašto ljudi idu u bolnicu? Bio sam bolestan, do đavola.
–Šta vas je muĉilo?
–Moj prokleti stomak.
–Krvarenje?
–Aha, krvarenje. Svaki put kad bih podrignuo, izašla bi krv. Nikad nisam znao da u telu ima toliko krvi.
–Krvarenje iz želudca?
–Jakako. Kao što rekoh, imao sam to i ranije. Sve one igle utaknute–on pokaza svoje vene –i sva ona krv koja teĉe u vas. Feniks lani, a Takson godinu dana pre toga. Ono, jest, Takson je simpatiĉno mesto. Stvarno simpatiĉno. Imao sam zgodnu malu bolniĉarku i sve ostalo.

     Odjednom, on sklopi usta. –Ali, koliko je vama godina, sinko? Ne izgledate mi dovoljno stari za doktora.
–Ja sam hirurg –reĉe Hol.
–Hirurg! Oh ne, nećete. Pokušali su da me nagovore na to, ja sam stalno uzvraćao da ne dam, ni za šta na svetu. Ne dam da se išta vadi iz mene.
–Imali ste ĉir dve godine?
–Malo duže. Bolovi su poĉinjali iz vedra neba. Mislio sam da imam loše varenje, znate, dok nije poĉelo krvarenje.

       Dvogodišnja istorija bolesti, pomisli Hol. Garantovano ĉir, nerak.

–I otišli ste u bolnicu?
–Da. Lepo su me digli na noge. Upozorili su me da izbegavam zaĉinjenu hranu, žestoka pića i cigarete. Pokušao sam, sinko, stvarno sam pokušao. Ali nije vredelo. Ĉovek se navikne da sebi ugađa.
–I tako, kroz godinu dana vratili ste se u bolnicu?
–Jakako. Velika stara zgrada u Feniksu, a ona gluperda Džordž i moja sestra posećivali su me svaki dan. On je knjiški moljac, znate. Advokat. Priĉa mnogo, ali ima manje pameti nego što je bog podario skakavcu.
–I u Feniksu su hteli da vas operišu?
–Naravno da su hteli. Bez uvrede, sinko, ali svaki doktor navaliće da vas operiše ako mu date samo mali prst. Tako oni rezonuju. Kazao sam im da me je stari ţželudac dosad služio i verujem da će izgurati do kraja.
–Kada ste napustili bolnicu?
–Biće negde poĉetkom avgusta. Prve nedelje ili tako nekako.
–A kada ste poĉeli da pušite, pijete i jedete zabranjenu hranu?
–Hajd‘ sinko, ne drţžite mi lekcije –obrecnu se Džekson. –Živeo sam šezdeset i devet godina jedući svu zabranjenu hranu i pijući sva zabranjena pića. To mi prija, a ako ne mogu da izdržim, nek‘ sve ide do đavola.
–Ali, mora biti da vas je bolelo –reĉe Hol mršteći se.
–Oh, svakako. I to se dešavalo. Naroĉito kad nisam jeo. Ali otkrio sam naĉin da to uredim.
–Da?
–Nego šta.U bolnici su mi davali neki mleĉni bućkuriš i hteli su da ostanem na tome. Stoput dnevno u malim gutljajima. Mleĉni bućkuriš. Imao je ukus na kredu. Ali našao sam nešto bolje.
–Šta to?
–Aspirin –odgovori Džekson.
–Aspirin?
–Nego šta. Stvarno je pomagao.
–Koliko ste aspirina uzimali?
- Popriliĉno na kraju. Trošio sam bocu dnevno.Znate, onu bocu u koju se pakuje           ...Hol klimnu glavom. Nikakvo ĉudo što je ĉovek prezasićen kiselinom. Aspirin je acetil-salicilna kiselina; ako je ĉovek uzimao u većim koliĉinama, moţe da acidira, zatruje se kiselinom. To je želudaĉni iritant i može da pojaĉa krvarenje.
    –Zar vam niko nije rekao da aspirin moţže da pogorša krvarenje?–upita on.
    –Nego šta –odgovori Džekson. –Kazali su mi. Ali ja na to nisam davao ništa. Uzimao sam ga zato što je zaustavljao bolove. To, plus malo pročetka.
–Procčetka?
–»Krvavo oko«, znate.
     Hol odmahnu glavom. Nije znao.
–Patoka. Prva rakija. Uzmete je, razumete, stavite u krpu i procedite.

     Hol uzdahnu.

     –Pili ste patoku?
–Pa, samo kad nisam mogao da dobijem ništa drugo. Aspirin i procedak, vidite, stvarno su prekidali bol.
–Patoka nije samo alkohol. Ona je i metanol.
–Nije škodljiv, je li? –upita Džekson, iznenada zabrinut.
–Da kažem istinu, jeste. Možete oslepeti, a može ĉak i da vas ubije.
–Pa, do đavola, od njega sam se osećao bolje, pa sam ga uzimao –reĉe Džekson.
–Jesu li taj aspirin i procedak uticali na vas? Na vaše disanje?
–Pa,sad kad ste pomenuli, imao sam kratak dah. Ali, đavo da ga nosi, u ovim godinama nije mi potreban dubok udisaj.
     Džekson zevnu i zatvori oĉi.
–Puni ste pitanja, deĉko. Hoću sada da odspavam.
     Hol ga pogleda i zakljuĉi da je ĉovek u pravu. Bolje je da ne požuruje stvari, bar ne zasad. Otpuzao je nazad, kroz tunel, i izašao u glavnu sobu. Onda se okrenuo ka svojoj asistentkinji
-Naš prijatelj, gospodin Džekson, ima ĉir već dve godine. Ostavićemo ga da primi još nekoliko jedinica krvi, a onda ćemo prekinuti i videti šta se dešava. Dajte mu stomaĉnu sondu i poĉnite ispiranje hladnom vodom.

     U sobi je, blago odjeknuvši, zazvonio gong.

–Šta je to?
–Znak za dvanaest ĉasova. To znaĉi da treba da promenimo odeću. I da vi imate savetovanje.
–Ja? Gde?
–Soba za savetovanja je blizu trpezarije.
     Hol klimnu glavom i ode.



      U Delta sektoru kompjuteri su zujali i tiho kvrckali kada je kapetan Artur Moris bušenjem odštampao novi program na komandnom pultu. Kapetan Morisbio je programer. U Delta sektor poslala ga je uprava Horizonta I, jer nije bila primljena nijedna teleprinterska poruka već punih devet ĉasova. Naravno, bilo je moguće da u tom vremenu nije obavljen nijedan prioritetni prenos, ali je to bilo malo verovatno.
      A ako je bilo hitnih poruka koje nisu primljene, to je znaĉilo da kompjuteri ne funkcionišu pravilno. Kapetan Moris posmatrao je kako kroz kompjuter teĉe unutrašnji program proveravanja, koji je pokazivao da sva kola funkcionišu bez greške.
      Nezadovoljan time, izbušio je program PROVLIM, još rigoroznije testiranje elektriĉnih kola. Mašini je bilo potrebno 0,03 sekunde da pruži odgovor. Na komandnoj tabli blesnuo je niz od pet zelenih lampica. Kapetan Moris ode do teleprintera i zagleda se u njega dok je otkucavao:

SVA KOLA MAŠINE FUNKCIONIŠUU OKVIRU RACIONALNIH INDEKSA

     On zadovoljno klimnu glavom. Dok je stajao ispred teleprintera, nije mogao znati da zbilja postoji greška, ali da je ona ĉisto mehaniĉka, a ne elektronska –pa zbog toga ne može biti testirana programima proveravanja.
    Greška je bila u samom kućištu teleprintera: zacepljena hartija kraj ivice toĉkića sljuštila se i, zamotavši se, zaglavila između zvonca i udaraĉa i spreĉavala zvonjenje. Zbog toga nijedan teleprinterski prenos nije bio upisan.
     Ni mašina ni ĉovek nisu bili u stanju da otkriju grešku.



18.Podnevno savetovanje



      Prema Protokolu, ekipa se sastajala svakih dvanaest ĉasova radi kratkog savetovanja, na kojem su sumirani rezultati i planirani novi koraci. Da bi se uštedelo vreme, savetovanja su održavana u maloj sobi do restorana; mogli su da jedu i razgovaraju u isto vreme.
       Hol se pojavio poslednji. Spustio se u stolicu, pored svog ruĉka –dve ĉaše tekućine i tri pilule razliĉitih boja –upravo kada je Stoun rekao:
–Prvo ćemo saslušati Bartona.
      Barton se pridigao i polako, neodluĉnim glasom, opisao svoje eksperimente i rezultate. Prvo je saopštio da je odredio veliĉinu smrtonosnog agensa i da ona iznosi jedan mikron.
     Stoun i Livit se zgledaše. Zelene mrlje koje su videli bile su mnogo veće; oĉigledno, infekciju je širio već i jedan delić zelene mrlje. Barton je potom objasnio svoje oglede o prenošenju posredstvom vazduha i poĉetku koagulacije u plućima. Završio je izveštaj opisom svojih pokušaja da sprovede anti-koagulacionu terapiju.
  –Šta je s autopsijama? –upita Stoun. –Šta su one pokazale?
–Ništa što već nismo znali. Krv se potpuno zgrušava. Nema drugih uoĉljivih abnormalnosti na nivou optiĉkog mikroskopa.
–A zgrušavanje poĉinje u plućima?
–Da. Verovatno organizmi tamo prelaze u krvotok... ili možda ispuštaju neku toksiĉnu supstancu koja prelazi u krv. Nije iskljuĉeno da ćemo odgovor dobiti kad budu završeni obojeni preseci. Naroĉito ćemo tragati za oštećenjima krvnih sudova, pošto ona oslobađaju tkivni tromboplastin i podstiĉu zgrušavanje na mestu oštećenja.
      Stoun je klimnuo glavom i okrenuo se ka Holu, koji je ispriĉao o testovimaizvedenim kod njegova dva pacijenta. Objasnio je da su kod deteta svi nalazi normalni, a da Dţekson ima ĉir koji krvari, pa je zato primao transfuziju.–
      - Osvestio se –nastavi Hol. –Kratko sam razgovarao s njim.
      Svi se uspraviše u svojim stolicama.
      –Gospodin Džekson je slabunjavi stari osobenjak, od šezdeset i devet godina, koji već dve godine boluje od ĉira. Krvario je ranije dva puta, pre dve godine i prošle. Svaki put su ga opominjali da izmeni navike; on bi svaki put nastavio po starom i ĉir bi mu opet prokrvario. U vreme kontakta u Pidmontu, sam je sebi propisao naĉin leĉenja: boca aspirina dnevno i nešto patoke odozgo. On kaže da mu je to skraćivalo dah.
     –I acidiralo ga namrtvo –dodade Barton.
      –Taĉno.
       Prilikom razlaganja u telu metanol se pretvara u formaldehid i mravlju kiselinu. U kombinaciji s aspirinom, znaĉi, Džekson je konzumirao velike koliĉine kiseline. Telo je moralo da zadrţži kiselo-baznu ravnotežu u okviru priliĉno uskih granica, ili bi nastupila smrt. Jedan naĉin da se održi ravnoteža bio je ubrzano disanje i izbacivanje ugljendioksida, što je smanjivalo koliĉinu ugljeniĉne kiseline u krvi.
      –Je li ta kiselina mogla da ga zaštiti od mikroorganizma? –upita Stoun.
       Hol slegnu ramenima:
      –Na to je nemoguće odgovoriti.
      –A šta je s detetom?Je li bilo anemiĉno? –umeša se Livit.
       –Ne –odgovori Hol. –Ali, s druge strane, mi ne možemo biti sigurni da je zaštićeno istim mehanizmom. Možda je nešto sasvim drugo.
      –Kako stoji stvar s kiselo-baznom ravnoteţžom kod deteta?
      –Normalna –odgovori Hol. –Bar je sada takva.
      Nastupio je trenutak tišine. Napokon Stoun reĉe : –Pa, ima tu dobrih tragova. Ostaje problem da se otkrije šta je zajedniĉko, ukoliko neĉeg ima, onom detetu i onom starcu. Moţžda, kao što napominjete, nema niĉeg zajedniĉkog. Ali za poĉetak moramo pretpostaviti da su zaštićeni na isti naĉin, istim mehanizmom.
        Hol klimnu glavom.
      Barton se obrati Stounu:
      –A šta ste vi otkrili u kapsuli?
     –Bolje da vam pokaţžem –predloži Stoun.
      –Šta da pokažete?
       –Nešto za šta verujemo da može predstavljati organizam –odgovori Stoun. –Pođimo.




Na vratima je pisalo MORFOLOGIJA. Unutra, soba je bila podeljena na prostor gde stoje eksperimentatori i izolacionu komoru sa staklenim zidovima. Bile su postavljene i rukavice, da bi ljudi, zavukavši ruke u komoru, mogli da pomeraju instrumente.
      Stoun pokaza staklenu posudu i malu crnu mrlju u njoj.
     –Mislimo da je ovo naš »meteorit« –reĉe on. –Na njegovoj površini našli smo nešto što izgleda živo. Postoje i druge zone u kapsuli koje mogu da predstavljaju život. Doneli smo meteorit ovamo da ga pogledamo pod optiĉkim mikroskopom.
       Dosegnuvši je pomoću rukavica, Stoun je posudu stavio kroz jedan otvor u veliku hromiranu kutiju, a onda se povukao.
      –Ova kutija je, zapravo, optiĉki mikroskop snabdeven uobiĉajenim pojaĉavaĉima slike i rezolucionim skanerima. Time možemo postići hiljadostruko povećanje, ĉiji se rezultat projektuje na ovaj ekran.
      Dok je Livit podešavao komande kamera, Hol i ostali zurili su u ekran.
      –Deset snaga –zatraži Livit.
       Na ekranu Hol vide da je komadić stene reckav, cmkast, nejasan. Stoun im pokaza zelene mrlje.
     –Sto snaga.
       Zelene mrlje sada su bile veće, veoma jasne.
      –Mislimo da je to naš mikroorganizam. Primetili smo kako raste; postaje purpuran –kako izgleda, u trenutku mitotiĉke deobe.
      - Pomak u spektru?
      –Na neki naĉin.
      –Hiljadu snaga –reĉe Livit.
       Ekran je sada bio ispunjen jednom jedinom zelenom pegom koja se ugnezdila u reckavu šupljinu komadića stene. Hol opazi zelenu površinu koja je bila glatka i blistava, gotovo uljana.
     –Vi mislite da je to kolonija bakterija?
     –Ne možemo biti sigurni da je to kolonija u konvencionalnom smislu –odgovori Stoun. –Dok nismo ĉuli o Bartonovim ogledima, uopšte nismo pomišljali da je to kolonija. Mislili smo da je to nekakav organizam. Oĉigledno je da najmanja jedinica mora imati veliĉinu od jednog mikrona ili manju; ovo je preveliko. Znaĉi, to je verovatno neka veća struktura –možda kolonija, možda nešto drugo.
      Dok su posmatrali, pega se obli purpurnom bojom, a onda opet pozelene.
     –Sada se dele –reĉe Stoun. –Izvrsno.
       Li vit brzo ukljuĉi kamere.
      –Sada gledajte pažljivo.
       Pega se obli purpurnom bojom i ostade takva. Izgledalo je da se polako širi, a onda se za tren površina razbi u fragmente heksagonalnog oblika, kao pod sastavljen od ploĉica.
     –Jeste li videli?
     –Izgledalo je da se lomi.
     –U šestostrane figure.
       –Pitam se da li te figure predstavljaju posebne jedinice –reĉe Stoun.
       –I jesu li pravilnog geometrijskog oblika sve vreme, ili samo tokom deobe.
     –Znaćemo više –reĉe Stoun –kad upotrebimo elektronski mikroskop. –On se okrete ka Bartonu. –Jeste li završili seciranje?
     –Da.
      –Umete li da rukujete spektrometrom?–Mislim da ću moći.
      - Onda to i preuzmite. Osim toga, sve je kompjuterizovano. Potrebne su nam analize oba uzorka, i stene i zelenog organizma.
       –Daćete mi jedan komadić?
        –Da. –Stoun se obrati Livitu. –Umete li vi da rukujete analizatorom aminokiselina?
      –Da.
       –Uradite njime iste testove.
        –I frakcionisanje?
         –Mislim da bi bilo dobro –odgovori Stoun. –Ali to ćete morati da uradite ruĉno.
     Livit klimnu glavom. Stoun se okrenuo ka izolacionoj komori i izvadio staklenu posudu iz optiĉkog mikroskopa. Zatim je odložio pod mali urđaj koji je liĉio na minijaturno gubilište. Bio je to aparat za mikrohirurgiju.
    Mikrohirurgija je bila relativno nova oblast biologije –mogućnost da se obavljaju delikatne operacije na pojedinaĉnoj mini ćeliji. Korišćenjem mikrohirurške tehnike bilo je moguće da se ukloni jezgro iz ćelije ili deo citoplazme isto tako glatko i ĉisto kao što hirurg vrši amputaciju.
       Uređaj je bio konstruisan tako da pokrete ljudske ruke proporcionalno smanjuje na nivo finih minijaturnih kretanja. Ova redukcija obavljana je preko niza zupĉanika i servomehanizama. Jedan pokret palca prevođen je u pomeranje seĉiva za milionite delove inĉa.
       Koristeći sistem za jako povećanje, Stoun je oprezno poĉeo da reže komadić crne stene, dok nije dobio dva majušna fragmenta. Premestio ih je u odvojene staklene posude i nastavio da grebe dva mala fragmenta iz zelene zone.
      Istog ĉasa zeleno se preobrazi u purpurno i proširi.
     –Ne voli te –reĉe Livit i nasmeja se.
      Stoun se namršti. –Zanimljivo. Veruješ li da je to nespecifiĉna reakcija razvijanja, ili trofiĉka reakcija na povredu i ozraĉivanje?
      –Mislim –odgovori Livit –da mu se ne sviđa što ga ćuškaš.–Moramo da tragamo dalje –zakljuĉi Stoun.

• Crichton Michael, Andromein soj ( 1.Kontakt, 2.Vandenberg) 
• Crichton Michael, Andromedin soj ( 3. Kriza ) 
• Crichton Michael,Andromedij soj ( 4.Uzbuna,5.Pigmont) 
• Crichton Michael,Andromedin soj ( 6.Pigmont,7.Neobični proces) 
• Crichton Michael,Andromedin soj ( 8.Direktiva,9.Fletrok,10.Prvi horizont) 
• Crichton Michael,Andromedin soj ( 11. Dekontaminacija, 12 Savetovanje )
• Crichton Michael, Andromedin soj ( 13. Peti horizont,14. Raznovrsna ispitivanja ) 
• Crichton Michael, Andromein soj (15.Glavna kontrolna soba, 16.Autopsija) 

Mark Twain, Doživljaji Toma Sojera ( XIII,XIV poglavlje )

Trinaesto poglavlje

       Tom tada donese odluku. Bio je mrk i očajan. Napušten je, bez prijatelja i nitko ga ne voli, reče sam sebi. Kada svi oko njega uvide na što su ga naterali, možda će im biti žao. Nastojao je biti dobar i udovoljiti ostalima, ali mu to nisu dopustili. Budući da i ne žele drugo doli da ga se otresu, neka tako i bude. Neka njega okrive za posledice – ta*, zašto i ne bi? Kakva se prava ima žaliti onaj ko je ostao bez prijatelja? Jest, napokon su ga sami naterali na to: otići će u razbojnike. Drugo mu ne preostaje.
       Dotle je već bio poprilično odmakao Livadnim putem i zvuk školskog zvona koje je pozivalo na nastavu jedva mu je dopirao do uha. Na pomisao da nikada, nikada više neće čuti taj stari poznati zvuk, zajeca – bilo mu je silno teško, no naterali su ga na to: pošto su ga isterali u hladni svet, mora se pokoriti – ali on im svima oprašta. Zbog ovoga se samo još jače rasplaka.
       Baš u tom času srete Joea Harpera, svoga najprisnijeg i najboljeg druga – i njegov je pogled bio mrk, a na srcu mu očito ležala neka velika i kobna odluka. Tu se vidljivo nađoše »dve duše i jedna misao«. Tom obrisa oči rukavom pa poče nešto ridati o odluci da pobegne od zlostavljanja i nerazumevanja na koje nailazi kod kuće – otići će u beli svet i nikada se neće vratiti, a na kraju reče kako se nada da ga Joe neće zaboraviti.
      No, pokaza se da je i Joe hteo Toma zamoliti upravo za istu stvar te je radi toga krenuo u potragu za njim. Majka ga je bila išibala zato što je popio neko vrhnje koje on nije ni okusio niti je što znao o njemu: jasno je da joj je dodijao i priželjkuje njegov odlazak. Pa kad ona tako hoće, njemu ne preostaje ništa drugo nego da se pokori – nadao se da će ona biti sretna i da nikada neće zažaliti što je svojega jadnog dečaka oterala u okrutni svet da onde trpi i umre.
        Idući dalje, dva plači druga sklopiše novi sporazum o tome da će pomagati jedan drugome, da će se pobratiti i da se neće rastajati sve dok ih smrt ne oslobodi muka. Onda počeše kovati raznorazne naume. Joe se zalagao za to da treba postati pustinjak i živeti od korice hleba u nekoj dalekoj špilji, a onda jednog dana umreti od studeni, oskudice i teške tuge. No, nakon što sasluša Toma, priznade da razbojnički život očito ima priličnih prednosti te tako pristade da postane gusar.
       Tri milje nizvodno od St. Petersburga, na mestu gde je reka Mississippi široka nešto malo više od jedne milje, nalazio se dugačak i uzak šumoviti otok s plitkim peščanim sprudom na njegovu gornjem delu, pogodnim za zborno mesto. Ostrvo nije bilo nastanjeno, a ležalo je bliže suprotnoj obali, nasuprot gustoj i gotovo posve nenastanjenoj šumi. Tako njihov izbor pade na Jacksonovo ostrvo, ali se još nisu bili pozabavili pitanjem o tome ko će biti meta njihova gusarenja. Zatim potražiše Huckleberryja Finna, a on im se bez oklevanja pridruži jer je za njega jedan životni poziv bio isti kao i drugi pa je u tom pogledu bio posve nepristran. Ubrzo se rastaše uz dogovor da će se sastati na osamljenu mestu na rečnoj obali, dve milje uzvodno od sela, i to u najpovoljniji čas – naime, u ponoć. Onde je bio privezan omanji drveni splav koju su nameravali zapleniti. Svaki će od njih sa sobom poneti udice i povraze, a od namirnica koliko god bude mogao ukrasti na što zakučastiji i tajanstveniji način – kako i dolikuje odmetnicima. I pre nego što je pao prvi mrak, oni su se već bili nauživali slatke slave šireći vest o tome kako će se u mestu prilično brzo »nešto čuti«, a svako ko je taj neodređeni nagoveštaj primio, ujedno je upozoren i da »drži jezik za zubima i čeka«.
     Oko ponoći stiže Tom s kuvanom šunkom i još nekim sitnicama, zaustavi se u gustom šipražju na obali što se strmo nadvijala nad dogovorenim mestom. Pod sjajem zvezda sve je bilo veoma tiho. Moćna se reka pružala pred njim poput usnula oceana. Tom na trenutak osluhnu, no nikakav zvuk nije remetio tišinu. Tada on tiho i jasno zazvižda. Ispod strmine neko uzvrati. Tom zazvižda još dva puta i na oba poziva dobi jednak odgovor. Zatim nečiji oprezni glas zapita:
    »Stoj! Ko je tamo?«
»Tom Sawyer, Crni Osvetnik s Karipskog mora. Kazujte svoja imena!«
»Huck Finn Krvavoruki i Joe Harper Užas Morski.« Tom je ove nadimke izvukao iz svojega omiljenog štiva.
»U redu. Lozinka!«
        Dva promukla glasa u gluhoj noći istovremeno prošaptaše istu strašnu reč:
       »KRV!«
        Tada Tom baci šunku preko ruba obale pa se i sam otkotrlja za njom, izderavši pri tom pothvatu u znatnoj meri i kožu i odeću. Postojao je pristupačan i udoban puteljak što je vodio duž obale ispod strmine, ali su njemu nedostajale osobine koje gusari toliko cene: teškoća i opasnost.
        Užas Morski doneo je komadinu slanine i gotovo se iscrpio dok ju je dovukao ovamo. Finn Krvavoruki bio je ukrao tavu za prženje i svu silu napola osušena duvanskog lišća, a doneo je usto i nekoliko klipova kukuruza da od njih naprave lule. No, osim njega nijedan od gusara nije pušio niti »žvakao« duvan. Crni Osvetnik s Karipskog mora reče da se s time neće moći ništa započeti bez vatre. To je bila mudra pomisao jer su šibice bile slabo poznate u ono doba. Opaziše vatru koja je tinjala na velikom splavu stotinu jardi uzvodno pa se prikradoše onamo i pribaviše jedan ugarak. Od toga su napravili sjajnu pustolovinu: svaki su čas jedan drugome psikali »Pst!« i naglo se zaustavljali s prstom na ustima, mašali se za držak zamišljenih bodeža i jezivim šaptom određivali da »neprijatelju«, ako se samo makne, treba »bodež sjuriti do drška« jer »mrtva usta ne govore«. Sasvim su dobro znali da su svi splavari sišli u selo da obnove zalihe ili da se napiju, no to nije smeo biti izgovor  za to da se ovaj podvig izvede na neki negusarski način.
         Uskoro se otisnuše od obale: Tom preuze zapovedništvo, Huck stražnje veslo, a Joe prednje. Tom je stajao u sredini broda smrknuta čela i skrštenih ruku te tihim, strogim šaptom izdavao zapovesti:
       »Privetrina! Dovedi je uz vetar!«
»Razumem, kapetane!«
»Miruj, miru-u-u-uj!«
»Mirujem, kapetane!«
»Za jednu zraku u stranu!«
»Za zraku, kapetane!«
      Budući da su dečaci mirno i jednolično terali splav prema sredini reke, nesumnjivo je jasno da su se ova naređenja izdavala samo »reda radi« te da zapravo i nisu imala nikakve posebne svrhe.
»Pod kojim jedrima plovimo?«
»Pod deblenjačama, košnjačama i prečkicom, kapetane.«
»Diži sve vrhovnjače! Šestorica na pramčani jarbol – gornju pramčanu košnjaču i donju pramčanu slemenjaču! Življe, daj!«
»Razumem, kapetane!«
»Razvij glavnu gornju slemenjaču! Zatege i praće! Tako, junaci!«
»Razumem, kapetane!«
»Zavetrina – oštro ulevo! Pazi da zadržiš smer kad okrene! Ulevo, ulevo! Napred, ljudi! Složno! Miru-u-u-uj!«
»Mirujem, kapetane!«
       Splav preplovi na drugu polovinu reke pa dečaci upraviše pramac nadesno i legoše na vesla. Reka nije bila visoka i tekla je brzinom od jedva dve-tri milje. Za sledećih tri-četvrt sata jedva je iko išta progovorio. Sada je splav plovila mimo njihovog mesta što se videlo u daljini. Dva-tri treperava svetla ukazivala su na njegov položaj: ležalo je u spokojnu snu s druge strane nejasne, goleme reke okićene zvezdama, ništa ne znajući o strašnome događaju što se baš u taj čas zbivao. Crni je Osvetnik stajao nepomično i prekrštenih ruku, »pogledom se opraštajući« od poprišta svojih negdanjih radosti i nedavnih patnji, želeći da ga »ona« sada može videti kako, otisnuvši se na pučinu divljega mora, neustrašiva srca prkosi opasnosti i smrti te s okrutnim osmehom na usnama srlja u vlastitu propast. Za njegovu maštu nije bio nikakav napor premestiti Jacksonovo ostrvo negde daleko odakle se njihovo selo i ne može videti pa se stoga, slomljena i zadovoljna srca, »pogledom opraštao« od njega. I drugi su se gusari također pogledom opraštali od svega te su se toliko dugo opraštali da ih je struja gotovo odnela predaleko od ostrva. No, na vreme opaziše opasnost i uspešno je otkloniše. Oko dva sata ujutro splav se nasuka na peščani sprud oko dve stotine jardi niže od vrha ostrva pa su morali gaziti kroz vodu ovamo i onamo, sve dok nisu iskrcali sav tovar. Među opremom na maloj splavi bilo je i jedno staro jedro pa ga raširiše preko skrovišta u grmlju kao šator u kojem će čuvati živež, a oni sami po lepom će vremenu spavati pod vedrim nebom, kako i dolikuje odmetnicima.
       Zapališe vatru pored jedne velike klade, zašavši dvadeset-trideset koraka u tamnu šumsku dubinu, a onda u tavi ispržiše nešto slanine za večeru i potrošiše pola zalihe kukuruznog »hleba« što su ga bili doneli sa sobom. Činilo se sjajnom zabavom gostiti se ovako divlje i slobodno, u devičanskoj šumi na neistraženom i nenastanjenom ostrvu, daleko od svakoga ljudskog prebivališta, pa dečaci zaključiše da se više nikada neće ni vraćati u civilizaciju. Rasplamsala vatra osvetljavala im lica i bacala rumeni odsev na debla drveća što su poput stubova opasivala njihov šumski hram te na blistavo lišće i isprepletene vreže.
      Kada smazaše i poslednji hrskavi režanj slanine i progutaše poslednji komad kukuruznoga hleba, dečaci se zadovoljno ispružiše na travi. Mogli su naći i hladnije mesto, ali se nisu hteli odreći tako romantična doživljaja kao što je pucketava logorska vatra.
»Zar nije veselo?« upita Joe.
»Ludo je!« reče Tom. »Šta bi rekli dečaci da nas sad vide?«
»Šta bi rekli? Ma, dali bi sve na svetu da mogu biti ovde… A, Hucky!«
»I meni bome tako izgleda«, reče Huckleberry. »U svakom slučaju meni ovo odgovara i ne treba mi ništa bolje. Inače obično nemam nikad dosta za jesti, a ovde me čak niko ne meože  tući ni psovati.«
»Ovo je život za mene«, reče Tom. »Ne moraš svako jutro ustati, ne moraš ići u školu, prati se i sve neke takve gluposti. Vidiš, Joe, gusar, kad je na kopnu, ne mora ništa raditi, a pustinjak… e, on ti mora mnogo moliti, a osim toga nema nikakve zabave, nego ti je stalno sam-samcat.«
»E, da, tako je«, reče Joe. »Znaš, nisam ti ja puno o tome razmišljao. Sad kad sam video kako to ide, mnogo mi je draže što sam gusar.«
»Vidiš«, reče Tom, »danas ti ljudi do pustinjaka ne drže onoliko kao u stara vremena, ali gusara uvek cene. Pustinjak mora spavati na najtvrđem mestu koje može naći, oblačiti se u kostret i posipati se pepelom po glavi, pa stajati vani na kiši i…«
»A zašto oblači tu kostret i zašto se posipa tim pepelon po glavi?« raspitivao se Huck.
»Ne znam zašto, ali oni to moraju. Pustinjaci uvek tako rade. I ti bi tako morao raditi da si pustinjak.«
»Bih, đavola!« reče Huck.
»Dobro, a šta bi ti radio?«
»Ne znam, al’ to sigurno ne bih.«
»Ali, Huck, morao bi. Kako bi to izbegao?«
»Pa, naprosto ne bih izdrža’o. Utekao bih.«
»Utekao! No, ti bi bome bio krasan primer za starog pustinjaka. Sve bi osramotio.«
         Krvavoruki ne odgovori jer je imao važnijeg posla. Bio je izdubao jedan kukuruzni klip i u njega utaknuo šuplju trsku, pa ga napunio duvanom, prineo tome žeravicu i sad je duvao  oblake miomirisna dima – sav je cvao od uživanja u toj raskoši. Drugi su mu gusari zavideli na tom veličanstvenom poroku i u sebi odlučivali da će mu se što pre i sami odati. Uskoro Huck upita:
»Šta gusari zapravo rade?«
        Tom odgovori:
»Oh, sjajno se zabavljaju: otimaju lađe pa ih pale, otimaju novac pa ga zakopavaju na strašnim mestima na vlastitom ostrvu, gde ga onda čuvaju duhovi i sve takva neka bića, a na lađama pobiju sve ljude – teraju ih da prošetaju po dasci.«
»A žene odvode na otok«, reče Joe. »Žene ne ubijaju.«
»Da«, složi se Tom, »žene ne ubijaju jer su jako plemeniti. A žene su, osim toga, uvek lepe.«
»A kakvu tek prekrasnu odeću nose! Oh, da vidiš! Sve samo zlato, srebro i dijamanti«, reče s oduševljenjem Joe.
»Ko to?« upita Huck.
»Pa gusari.«
        Huck žalosno promotri vlastitu odeću.
»Izgleda mi da vi ja baš i nisan obučen kao niki gusar«, reče on s bolnim žaljenjem u glasu, »ali i neman drugog odela osim ovih prnja.«
       No, drugi mu dečaci rekoše da će se prilično brzo domoći otmena ruha, samo dok se svi zajedno bace na pustolovine. Objasniše mu da su njegovi jadni dronjci za početak dobri, iako je običaj da imućni gusari na prvi pohod kreću dolično odeveni.
       Postupno zamre razgovor malih beskućnika i drem im se poče neprimetno spuštati na očne kapke. Krvavorukome iz prstiju ispade lula i on zaspi snom klonula pravednika. Užasu Morskom i Crnom Osvetniku s Karipskog mora nije bilo tako jednostavno utonuti u san. Njih dvojica u sebi izmoliše molitve, i to ležeći, jer u blizini nije bilo nikoga starijeg ko bi ih naterao na to da kleknu i mole se naglas. Zapravo, uopšte im se nije ni dalo moliti, ali su se bojali da ne odu predaleko pa da time prizovu kakav nenadan i naročit udarac groma nebeskog. Onda se najednom nađoše na rubu neizbežna sna i zalebdeše nad njim, no sada se pojavi uljez koji se nije hteo ni »maknuti« od njih. Bila je to savest. Uhvati ih nejasan strah da možda nisu pogrešili što su pobegli. Onda pomisliše na ukradeno meso pa ih tek tada počeše razdirati prave muke. Pokušaše ih odagnati podsećajući vlastitu savest na to da su i ranije često znali krasti slatkiše i jabuke, no ona se nije dala umiriti tako slabim izgovorima. Najzad im se učini kako je nemoguće izbeći tvrdoglavu činjenicu da uzeti kakav slatkiš znači tek nešto »maznuti«, dok je uzeti slaninu, šunku i slične dragocenosti, prosto i naprosto krađa – a u Bibliji postoji zapoved koja to zabranjuje. Stoga u sebi odlučiše da se njihovo gusarstvo, koliko god ostali pri tom poslu, više nikada neće okaljati zločinom koji se naziva krađom. Savest tada prihvati primire pa ovi neobično nedosledni gusari mirno usnuše.


Četrnaesto poglavlje


     Kad se Tom ujutro probudio, nije znao gde je. Seo je, protrljao oči i pogledao oko sebe. Onda shvati. Svitala je hladna, siva zora, a duboka i sveobuhvatna tišina i muk odisali su ugodnim osećajem mira i spokoja. Ni list se nije micao, nikakva zvuka koji bi veličanstvenu prirodu trgnuo iz njezine uronjenosti u sebe samu. Po lišću i u travi blistale su kapljice rose. Vatra je ležala zapretana pod belim slojem pepela, a tanki se plavi dašak dima uzdizao ravno uvis. Joe i Huck još su spavali.
        Tada se daleko u šumi oglasi ptica, a druga joj se odazva. Uskoro se začu detlićevo kuckanje. Hladno i mutno jutarnje sivilo postupno se rasvetljavalo, a isto se tako postupno čulo sve više zvukova i život se polako budio. Čudo prirode, stresajući sa sebe san i spremajući se na rad, otkrivalo se pred zamišljenim dečakom. Mala zelena gusenica približi se pužući po rosnom listu, od vremena do vremena odižući u zrak dve trećine svoga tela i »njuškajući oko sebe«, a onda produžujući svojim putem – baš kao da nešto meri, kako to Tom u sebi reče. Gusenica mu se od svoje volje polako primicala, a on je sedeo kao da je od kamena isklesan, dok su mu nade naizmence rasle ili tonule, već prema tome je li se to stvorenje i dalje kretalo u njegovu smeru ili pak pokazivalo nameru da skrene negde drugo, te se, kada se gusenica, izvivši tielo u vazduh, još celi jedan mučni trenutak premišljala da bi se potom odlučno spustila na Tomovu nogu i počela svoje putovanje preko nje, celim srcem uzradovao jer je to značilo da će dobiti novo odelo – i to, bez senke sumnje, kićenu gusarsku odoru. Tada se, naizgled niotkuda, pojavi mravlja povorka i krenu za raznim poslovima: jedan se od mrava muški natezao s mrtvim paukom pet puta većim od sebe i teškom ga mukom vukao ravno uz deblo. Smeđa pegava božja ovčica popela se na vrtoglavu visinu jedne travke, a Tom se sagnuo tik do nje i rekao: »Šaka-bako, šaka-bako, brzo kući sada leti: u plamenu kuća ti je, a deci ti oganj preti.« Bubamara je raširila krila i poletela da se o tome pobrine, što dečaka nimalo ne iznenadi jer je odavno znao koliko je ta bubica lakoverna kada je reč o požaru pa je već u više navrata zloupotrebio njezinu bezazlenost. Zatim, ustrajno valjajući svoju kuglu, naiđe balegar te Tom dotaknu i to stvorenjce, a kukac sklopi nožice uz telo i učini se kao da je mrtav. Do toga su se vremena i ptice već bile dobrano razgalamile. Na drvo iznad Tomove glave slete jedan drozd, severni raznopojac, pa u veselom ushitu stade izvijati glasom oponašajući tako svoje susede. Onda se poput blistave plave munje ovamo obruši šojka kreštalica i zastade na grančici gotovo nadomak dečaku, naže glavu pa s neutaživom znatiželjom uze promatrati neznance. Siva veverica i neki veliki stvor od lisičjega roda doskakutaše ovamo, povremeno sedajući na stražnje noge da se nagledaju dečaka i nabrbljaju se s njima, jer te divlje zverke verovatno još nikada nisu bile videle ljude pa teško da su znale trebaju li ih se bojati ili ne. Cela se priroda sada već bila sasvim razbudila i užurbala. Dugačka koplja sunčanog svetla posvuda su se probijala kroz gusto lišće, a na mesto zbivanja bilo je dolepršalo i nekoliko leptira. Tom probudi i drugu dvojicu gusara pa sva trojica odbrzaše glasno vičući, za časak-dva se svukoše te su već u idućem trenu jurili jedan za drugim i uzajamno se preskakivali u bistrom plićaku kraj beloga peščanog spruda. Nimalo nisu žalili za malim selom što je snivalo u daljini, onkraj veličanstvenoga vodenog prostranstva. Neki zalutali rečni talas ili blagi porast vodostaja bio im je odneo splav, no njih je to samo radovalo, jer je njegovim nestankom na neki način spaljen most između njih i civilizacije.
       U logor se vratiše čudesno osveženi, radosna srca i mrtvi gladni te vatrica doskora ponovno zaplamsa. Huck je u blizini bio pronašao izvor bistre, hladne vode pa dečaci napraviše šolje od širokoga hrastova ili hikoreva lišća, opazivši pritom kako voda, zasladi li se ovakvom šumskom čarolijom, može biti sasvim dobar nadomestak za kafu. Dok je Joe rezao slaninu za doručak, Tom i Huck mu rekoše da časak pričeka pa odoše do zaliva na rečnoj obali koji je mnogo obećavao, baciše onde udice i gotovo u isti tren bijahu nagrađeni. Joea nije ni stigla uhvatiti nestrpljivost pre no što se oni vratiše s nekoliko lepih grgeča, dva bucnja i jednim somićem – hranom dovoljnom za ćčitavu porodicu . Ispržiše ribu na slanini i začudiše se jer im se nikada ranije nikakva riba nije činila tako ukusnom. Nisu znali da je slatkovodna riba to bolja što, kada je upecamo, pre dospe na vatru, a nije im palo na pamet ni da se od spavanja pod vedrim nebom, kretanja na svežem vazduhu i kupanja pripravlja izvrstan umak za ribu, uz glad kao glavni sastojak.
        Posle doručka polegaše u hlad, pa Huck popuši jednu lulu, a onda svi pođoše na istraživački pohod kroz šumu. Veselo su gazili preko natrulih klada, kroz gustu šikaru, između svečanih šumskih vladara po kojima su od krošnje do tla ispod njih visile vreže poput kakvih znakova kraljevske časti. Tu i tamo nailazili su na skrivene delove prekrivene travnatim sagom i ukrašene cvetnim draguljima.
       Otkriše mnoge stvari i oduševiše se njima, ali ih ništa posebno ne iznenadi. Ustanoviše da je ostrvooko tri milje dugačak, a četvrt milje širok i da ga od najbliže obale deli samo uzak tesnac, širok jedva dvesta jardi. Kupali su se otprilike svakih sat vremena, tako da se, kada su se vratili u logor, već bila približila i sredina poslepodneva. Bili su previše gladni da bi se upuštali u pecanje ribe pa zato svesrdno navališe na hladnu šunku, a potom legoše u hlad da malo popričaju. No, razgovor ubrzo poče zapinjati, a zatim i zamrije. Mrtvilo, svečani ugođaj što je prožimao šumu i osećaj samoće počeše delovati na raspoloženje trojice dečaka. Skoliše ih raznorazne misli. Obuze ih neodređena čežnja koja ubrzo poprimi i neki nejasan oblik – to se u njima budila čežnja za domom. Čak je i Finn Krvavoruki sanjario o stepenicama pred kućnim vratima i o praznim bačvama. No, svi su se stideli svoje slabosti i niko nije imao hrabrosti da kaže o čemu misli.
        Već su neko vreme dečaci bili neodređeno svesni nekoga čudnovatog zvuka u daljini, baš kao što čovek katkada čuje kucanje sata, a da na to i ne obraća pažnju. No, sada taj tajanstveni zvuk postade izraženiji i prisili ih da ga primete. Dečaci se trgnuše, letimice pogledaše jedan drugoga pa stadoše osluškivati. Najpre je vladala duga, duboka i nepomućena tišina, a zatim iz daljine dopre dubok, potmuo tutanj.
»Šta je to?« u pol glasa uskliknu Joe.
»Ne znam«, šapatom će Tom.
»Grmljavina nije«, reče Huck sa strahopoštovanjem, »jer grmljavina…«
»Čuj!« reče Tom. »Slušajte… ćutite!«
     Čekali su neko vreme koje im se učini kao večnost, a onda isti prigušeni tutanj ponovno uznemiri svečanu tišinu.
     »Hajde da vidimo!«
       Skočiše na noge i požuriše prema obali koja je gledala u smeru njihovog mesta. Razmaknuše grmlje na strmini pa se, vireći kroza nj, zagledaše preko vode. Mala je parna skela, nošena strujom, plovila otprilike na milju nizvodno od sela. Činilo se da joj je prostrana paluba prepuna sveta. U blizini je skele plovio ili plutao niz struju velik broj laganih čamaca na vesla, no dečaci nisu mogli razabrati šta ljudi u njima rade. Uskoro veliki mlaz belog dima pokulja s boka skele, a kada se taj mlaz rasprši i uzdiže kao leni oblak, do dečaka opet dopre zvuk istoga onog potmulog tutnja.
»Sad znam!« uskliknu Tom. »Neko se utopio!«
»Vala, jeste«, reče Huck. »Tako su radili i prošlog leta kad se utopio Bill Turner: ispalili su top preko vode, a od tog onaj koji se udavio ispliva na površinu. A rade to i tako da uzmu komade hleba i stave u njih živu, pa ih metnu plivati i gde god se neki utopio, oni će otplivati pravo tamo i onde  stati.«
»Da, čuo sam za to«. reče Joe. »Pitam se zašto se to dešava s  hlebom.«
»Oh, nije tu hleb toliko bitan«, reče Tom. »Izgleda mi da je važnije ono što se izgovori nad njim pre nego što ga spuste u vodu.«
»Ai niko ništo ne govori nad hlebom«, reče Huck. »Motrio sam ja to i niko nije ništa rekao.«
»Pa, to je baš čudno«, reče Tom. »Ali možda govore nešto u sebi. Naravno, govore nešto u sebi. Bar bi to svakom trebalo biti jasno.«
        Ostala se dva dečaka složiše da ima smisla u tome što Tom govori jer se od neukoga komada hleba, nepoučena čarobnim rečima, ne može očekivati da će se naročito pametno ponašati kada mu se poveri ovako važan zadatak.
» Kako bih sad voleo biti tamo«, reče Joe.
»A tek  ja«, reče Huck. »Dao bih sve na svetu samo da saznan ko se to utopio.«
      Dečaci su još uvek osluškivali i motrili. Odjednom Tomu u glavi bljesnu jedna misao i otkri mu rešenje zagonetke pa on uskliknu:
    »Dečaci, znam ko se utopio! Pa valjda mi!«
       Istoga se časa osetiše kao pravi junaci. Ovo je bilo veličanstveno slavlje! Njih trojica svima nedostaju, svi ih oplakuju, zbog njih su se mnoga srca slomila i prolevaju se suze, bude se sećanja što optužuju zbog krutosti prema ubogim, nestalim dečacima, sve i svakoga hvata beskorisno kajanje i griža savesti, a najbolje je od svega to što sada čitavo mesto govori samo o njima kao pokojnicima i što im svi dečaci zavide na toj blistavoj slavi. Bilo je to divno. Na kraju krajeva, isplatilo se otići u gusare.
       Kad se spustio sumrak, skela se vrati svom uobičajenom poslu, a čamci nestadoše. Gusari pak okrenuše prema logoru. Nadimali su se od taštine zbog netom stečene glasovitosti i veličanstvene uzbune koju su prouzrokovali. Naloviše riba, pripraviše večeru i pojedoše je, a onda počeše nagađati što se u selu sada o njima misli i govori: slike što su ih zamišljali o opštoj žalosti što vlada zbog njihova nestanka bilo je silno ugodno posmatrati – s njihova gledišta. No, kada se nad njih nadviše noćne sene, postupno prestadoše brbljati pa su samo sedeli zureći u vatru, dok su im misli očevidno kojekuda lutale. Uzbuđenje je sada već bilo minulo pa Tom i Joe nisu mogli zatomiti misli o nekim osobama kod kuće koje u ovoj krasnoj zabavi ne uživaju toliko kao njih dvojica.      Spopadoše ih zle slutnje: uznemiriše se i osetiše se nesretnima. Nehotice im se izvi i uzdah-dva. Naskoro se Joe plašljivo odvaži na zaobilazno »ispipavanje« u pogledu pitanja o tome kako ostali gledaju na mogući povratak u civilizaciju… ne baš odmah, ali…
       Tom ga smrvi svojim prezirom! Huck, koji se do tada još nije bio opredelio, pristade uz Toma, a kolebljivac se brzo »opravda«, sav sretan što se iz škripca izvukao s najmanjom mogućom ljagom što ju je na njega bacala kukavička čežnja za domom. Pobuna je za sada bila delotvorno ugušena.
        Kako je noć dalje odmicala, Huck poče kunjati te ubrzo zatim i zahrka, a Joe odmah za njim. Tom je neko vreme nepomično ležao naslonjen na lakat i napeto ih posmatrao. Konačno se oprezno podiže na kolena i uz treperave odseve što ih je bacala logorska vatra poče tražiti nešto u travi. Podigao je i pregledao nekoliko velikih, napola svijenih komada tanke bele platanine kore te konačno izabra dva koja mu se učiniše najzgodnijima. Zatim kleknu kraj vatre i »crvenom kredom« s mukom napisa nešto na svakome od njih. Jedan komad kore smota i stavi u džep svojega kaputića, a drugu ugura u Joeovu kapu koju malo odmače od njezina vlasnika. U tu kapu stavi i određeno  đačko blago od gotovo neprocenjive vrednosti – između ostaloga, komad krede, gumenu loptu, tri udice i jednu od onakvih klikera koje su poznate kao »prave pravcate staklenke«. Onda se na prstima oprezno odšulja među drveće, a kada mu se učini da ga ona dvojica više ne mogu čuti, smesta nadade u oštar trk prema peščanom sprudu.

nastavci: Romani u nastavcima 

Mark Twain, DOživljaji Tom Sojer ( XI,XII poglavlje )

Jedanaesto poglavlje


     Malo pre podneva celim selom iznenada prostruja strašna vest. Telegrama, o kojem ljudi tada još nisu ni sanjali, nije ni trebalo: vest je jurila od čoveka do čoveka, od skupine do skupine, od kuće do kuće, maltene brzinom telegrama. Učitelj je, dakako, tog poslepodneva raspustio školu, jer bi se inače bio zamerio celome mestu.
       Kraj ubijenoga je čovjeka pronađen krvav nož što ga neko prepoznade kao nož Muffa Pottera – tako se pričalo. A govorilo se i kako je neki kasni prolaznik oko jedan ili dva sata ujutro zatekao Muffa Pottera kako se pere na »rukavcu« te kako je Potter smesta šmugnuo – sumnjive okolnosti, posebno ono umivanje koje nije bilo Potterov običaj.
      Govorilo se još da je celo mesto pretraženo u potrazi za »ubicom« (javnost je brza u pronalaženju dokaza i donošenju presude), ali ga nije bilo moguće naći. Konjanici su se razišli po svim putevima i krenuli u svim smerovima, a šerif je »bio uverenja« da će ga uhvatiti pre mraka.
       Celo je mesto hrlilo prema groblju. Bol je iščezla iz Tomova srca i on se pridružio povorci, ne zato što ne bi hiljadu puta radije otišao negde drugo, nego zato što ga je onamo vukla neka strašna, nepojmljiva očaranost. Stigavši na ono jezovito mesto, progura se onako sićušan kroz mnoštvo i ugleda onaj mučni prizor. Činilo mu se da su godine prošle otkako je poslednji put bio ovde. Neko ga uštinu za mišicu. On se okrenu i pogled mu se srete s Huckleberryjevim. Zatim obojica smesta pogledaše na drugu stranu pitajući se je li neko nešto primetio u pogledu što su ga maločas izmenili. No, svi su razgovarali međusobno i zaokupljao ih je tek užasni prizor što se pred njima pružao.
       »Jadnik!« – »Jadni mladić!« – »To neka bude pouka svima koji provaljuju u grobove!« – »Muff Potter će visiti zbog ovoga ako ga uhvate!« U tom su smislu padale primedbe, a sveštenik je rekao: »To je Božja kazna. U tome se vidi prst Božji.«
        Tom protrnu od glave do pete jer mu je pogled pao na bešćutno lice Crvenokošca Joea. U isti se čas gomila uzbiba i stade se gurati, a nekoliko glasova povika: »Eno ga! Eno ga! Stiže!«
     »Ko? Ko?« javi se njih dvadesetak.
     »Muff Potter!«
      »Hej, stao je! Pazite, okreće se! Ne dajte mu da pobegne!«
         Ljudi na granama drveća iznad Tomove glave rekoše kako Potter uopšte ne pokušava da beži, već samo izgleda neodlučan i zbunjen.
        »Paklenske li drskosti!« rekao je jedan posmatrač: »Nameravao je u miru pogledati svoje delo, izgleda mi, ali nije očekivao nikakvo društvo.«

      Mnoštvo se sada razmače i kroz njega se dostojanstveno probi šerif držeći Pottera za mišicu. Jadniku je lice bilo izbezumljeno, a oči mu odavale u kakvu je strahu. Kada stade pred umorenim čovjekom, poče drhtati kao prut, pokri lice rukama i briznu u plač.
     »Nisam to ja učinio, prijatelji«, jecao je, »tako mi svega na svetu, nisam ja.«
     »A ko te optužuje?« doviknu jedan glas.
         To je pitanje, izgleda, bilo pun pogodak. Potter podiže glavu i pogleda oko sebe s dirljivim beznađem u očima. Ugleda Crvenokošca Joea pa povika:
     »Oh, Joe, obećao si mi da nikad nećeš…«
        »Je li ovo tvoj nož?« gurnu mu ga šerif pod nos.
          Potter bi se bio srušio da ga nisu pridržali i poseli na zemlju. Zatim reče:
        »Nešto mi je govorilo da, ako se ne vratim po...« Strese se, a onda nemoćno odmahnu mlitavom rukom i reče: »Reci im, Joe, reci… više nema smisla ćutati.«
          Huckleberry i Tom stajali su nemi i iskolačenih očiju, slušajući kako okoreli lažljivac glatko i bezbrižno iznosi svoje tvrdnje te su svakog časa očekivali da će mu se iz vedra neba na glavu sasuti strele Božije i čudili se što grom nikako da udari. A kad je Joe završio i uprkos svemu ostao živ i zdrav, izblede i iščeznu njihova neodlučna namera da prekrše onu svoju zakletvu i spasi život sirotome prevarenom uhvaćenom, jer je bilo očito da je ovaj zlikovac bio dušu zapisao sotoni pa bi bilo pogubno dirati u vlasništvo tako moćne sile.
         »Zašto nisi pobegao? Zašto si se uopšte vraćao ovamo?« reče neko.
         »Nisam drugo mogao, nisam mogao«, prostenja Potter. »Hteo sam pobeći, ali izgleda da nisam mogao, nego sam morao doći ovamo.« I ponovno zajeca.
           Nekoliko minuta kasnije Crvenokožac Joe dade iskaz u istrazi i pod zakletvom, i to jednako mirno kao i prvi put. Videvši da strele nebeske još uvek ne udaraju, dečaci se još čvršće uveriše u to da je Joe zapisao dušu đavolu: on sada za njih postade najzanimljiviji zlokobni stvor što su ga ikada videli pa nikako nisu mogli odvojiti opčinjen pogled od njegova lica.
         U sebi odlučiše da će noću, kad im se za to ukaže prilika, motriti na njega u nadi da će makar na čas baciti pogled na njegova strašnog gospodara.
         Crvenokožac Joe pomože podići telo umorenoga čoveka i staviti ga na kola koja će ga odvesti s groblja, a kroz uzdrhtalu se svetinu pronese šapat da je u tom času iz rane poteklo malo krvi! Dečaci pomisliše kako će ta sretna okolnost skrenuti sumnju u pravom smeru, ali se razočaraše kada jedan meštanin primeti:
»Počela je krvariti na tri stope od Muffa Pottera.«
         Tomova užasna tajna i nemirna savest remetile su mu san još gotovo nedelju dana pa mu Sid reče jednog jutra za doručkom:
         »Tome, ti se toliko prevrćeš i pričaš u snu da ja pola noći ne mogu spavati.«
        Tom problede i obori oči.
        »Loš znak«, ozbiljno je rekla tetka Polly. »Šta ti je na duši, Tome?«
          »Ništa. Ništa, koliko ja znam.« No, dečakova je ruka tako drhtala da je prolio kafu.
          »I govoriš takve besmislice«, reče Sid. »Prošle noći govorio si: ‘To je krv, krv, kažem vam!’ Stalno si to ponavljao. I još si rekao: ‘Nemojte me tako mučiti, sve ću reći.’ Šta? Šta ćeš to reći?«
        Tomu se zamagli pred očima. Teško je reći što bi se tada dogodilo da s tetkina lica srećom nije nestalo zabrinutosti te mu ona nehotice priteče u pomoć. Rekla je:
     »Ha! To je sve zbog onog groznog ubistva. I ja gotovo svake noći o tome sanjam. Ponekad čak sanjam i da sam ga ja počinila.«
       Mary reče da je i nju to potreslo gotovo na isti način pa to objašnjenje naoko zadovolji Sida. Tom nestade iz sobe što je brže mogao, a da to ne bude sumnjivo, a posle toga se nedelju dana tužio na zubobolju i svake je noći stavljao povez oko glave. Nije znao da Sid noću leži i vreba na nj, često mu skida povez pa, oslonivši se na lakat, sluša do mile volje, a zatim opet vraća povez na mesto. Tomova duševnog nemira malo-pomalo nestade, a zubobolja mu dojadi i on je se odreče. Ako je Sid doista i uspeo nešto razabrati iz Tomova nesuvislog mrmljanja, zadržao je to za sebe.
        Tomu se činilo da se njegovi školski drugovi nikada neće prestati baviti istragama o crknutim mačkama, čime su mu stalno prizivali u sećanje vlastitu muku. Sid je zapazio da Tom ni u jednoj od tih istraga nikada ne nastupa kao istražitelj, premda mu je inače bio običaj prednjačiti u svim novim pothvatima. Primetio  je i to da Tom nikada ne igra ulogu svedoka, što je takođe bilo čudno. Nije Sid prevideo ni činjenicu da Tom pokazuje naglašenu odvratnost prema takvim istragama i izbegava ih gde god može. Sid se čudom čudio, ali nije ništa govorio. Međutim, čak i istrage deci napokon prestadoše biti zanimljive pa se tako okonča i mučenje Tomove savesti.
        U tome je tužnom razdoblju, svaki ili pak svaki drugi dan, Tom vrebao povoljnu priliku i odlazio do rešetke na zatvorskom prozorčiću pa kroz nju »ubici« krijumčario raznorazne utešne sitnice do kojih je mogao doći. Zatvor je bio neugledan brlog sazidan od opeke, a nalazio se sred močvare na rubu sela: pred njim nije bilo straže, a i vrlo je retko kogod boravio u njemu. Ovi su darovi uvelike pomogli Tomu da sebi umiri savest.
        Meštanima je bila žarka želja da Crvenokošca Joea zbog krađe leša namažu katranom i uvaljaju ga u perje, a onda na gredi pronesu kroz mesto, ali je on bio tako užasne ćudi da se nije mogao naći niko ko bi nešto slično potaknuo pa se od toga odustalo. On je pak dobro pazio da oba iskaza u istrazi započne od one tučnjave, ne priznajući krađu leša koja joj je prethodila. Zbog toga se mislilo da je za sada najmudrije taj slučaj ne iznositi pred sud.

Dvanaesto poglavlje


     Jedan je od razloga koji je Tomove misli odvratio od raznih potajnih briga bila i njegova zaokupljenost još jednim novim i značajnim pitanjem. Becky Thatcher nije više dolazila u školu. Tom se nekoliko dana borio s ponosom i sam sebi govorio »neka je voda nosi«, ali uzalud. Počeo je noću tumarati oko kuće njezina oca i osećao se silno nesretnim. Ona je bolesna. Šta ako umre? Ta mu misao nije davala mira. Nije ga više zanimao rat, čak ni gusarstvo. Život je izgubio svaku draž i ostala je samo pustoš. Odbacio je obruč i štap: više ga nisu veselili. Tetka se zabrinula i počela na njemu iskušavati sve moguće liekove. Bila je ona od onih ljudi koji se daju zaslepiti gotovim tvorničkim lekovima i svim novotarijama koje donose zdravlje ili ga poboljšavaju. U iskušavanju je svega toga bila upravo neumorna. Čim bi se na tom području pojavilo nešto novo, grozničavo bi pohitala da to iskuša, ali ne na sebi, jer ona nikada nije ni od čega bolovala, već na ma kome ko bi joj se našao pri ruci. Bila je pretplaćena na sve »zdravstvene« časopise i frenološke sleparije, a u uzvišenoj neukosti kojom su se dičili osećala se kao riba u vodi. Sve »besmislice« o provetravanju, o tome kako se leže i ustaje, šta treba jesti i piti, koliko se treba kretati, u kakvom se raspoloženju održavati, kakvu odeću nositi – sve je to za nju bilo Sveto pismo i nikada nije primetila da ti njezini zdravstveni časopisi u tekućem mesecu redovno opovrgavaju sve ono što su prošli mesec preporučivali. Bila je beskonačno prostodušna i čestita i zato ju je bilo lako nasamariti. Skupivši sve svoje nadrilekarske časopise i lekarije te se tako naoružavši smrću, da se slikovito izrazimo, uzjahala bi zelenka, a pratio ju je »podzemni svet«.6  I nikada nije ni posumnjala u to da za bolesne bližnje može biti išta drugo do prerušeni anđeo iscelitelj i pravi balzam gileadski.7
       Tada je novost bilo lečenje vodom i Tomova malaksalost došla joj je kao naručena. Jutrom bi ga u cik zore izvukla iz kuće, naterala ga u drvarnicu i tamo na njega sručila celi potop ledene vode, a zatim ga trljala peškirom  kao turpijom i tako ga vraćala k svesti. Onda bi ga umotala u vlažan čaršaf i utrpala pod pokrivače da mu se duša dobro iznoji i »iz nje na sve pore izađe žuč«, kako je Tom govorio.

    Usprkos svemu tome, dečak je postajao sve setniji, bleđi i bezvoljniji. Tetka poče primenjivati vruće kupke, sedeće kupke, tuširanje i zagnjurivanje, ali je dečak i dalje izgledao kao da su mu sve lađe potonule. Uz lečenje vodom uvede mu i mršavu zobenu kašu kao način prehrane i poče mu stavljati obloge za izazivanje plikova. Izračunala mu je zapreminu kao da je u pitanju kakav vrč i u nj svaki dan ulevala nadrilekove za opštu upotrebu.
     Tom je do tada već postao ravnodušan na sve to mučenje i to novo stanje staroj gospođi ispuni srce užasom. Dečaka je pod svaku cenu trebalo trgnuti iz te ravnodušnosti. Tada je prvi put čula za Ubibol. Odmah naruči veliku količinu toga sredstva. Okusi ga i silno se obradova. Bila je to prava pravcata vatra u tekućem obliku. Odbaci tada lečenje vodom i sve drugo te se posve pouzda u Ubibol. Dade Tomu punu kafenu kašiku i s dubokom zabrinutošću iščekivaše ishod. Njezinih briga smesta nestade i duša joj se opet smiri jer se dečak oteo svakoj »ravnodušnosti«. Da je pod njim zapalila vatru, ne bi bio pokazao pomamniju i veću živost.
      Tom shvati kako mu je krajnji čas da se prene. Takav mu se način života u ranijem lošem stanju i mogao činiti prilično romantičnim, ali je sada nalazio u njemu premalo osećaja, a previše neugodne raznovrsnosti. Zato se dade na razmišljanje o raznim planovima za spas te se najzad odluči da će se pretvarati kao da mu je drago uzimati Ubibol. Toliko ga je često tražio od tetke dok njoj to nije dozlogrdilo pa mu je najzad rekla da ga sam uzima i prestane je gnjaviti. Da je posredi bio Sid, ne bi bila nimalo sumnjičava i suzdržana u svom zadovoljstvu. No, kako je bila reč o Tomu, potajno je proveravala bocu. Utvrdila je da se količina leka zaista smanjuje, ali joj nije bilo ni na kraj pameti da dečak njome leči jednu pukotinu u podu dnevne sobe.
       Jednoga je dana Tom upravo napajao pukotinu propisanom količinom leka, kadli naiđe tetkin žuti mačak, zaprede, požudno zirne u žličicu kao da bi i on rado probao. Tom mu reče:
      »Bolje ti je da se ovog okaniš, Peter.«
       No, Peter pokaza da se s time ne slaže.
       »Bolje još jednom razmisli.«
        Peter razmisli.
         »Sam si to tražio pa ću ti dati, jer nisam takav da ti ne bih dao, ali ako ti se ne svidi, nemoj ni za što kriviti druge – za sve ćeš sam biti kriv.«
        Peter se složi, pa mu Tom širom otvori gubicu i uli u grlo malo Ubibola. Peter skoči nekoliko jardi uvis, ispusti ratnički poklič pa stade juriti okolo-naokolo po sobi, sudarati se s pokućstvom, prevrtati lonce s cvećem te stvarati buku i lom. Onda se uspravi na stražnje noge i uze se propinjati mahnitajući od veselja, nakrivi glavu na rame i na sav glas objavi svoju neobičnu sreću. Zatim se opet rastrča po kući rasturajući i pustošeći sve pred sobom. Tetka je Polly ušla upravo na vreme da vidi kako mačak izvodi nekoliko dvostrukih okretaja u zraku, ispušta poslednji prodorni urlik radosti i proleće kroz otvoreni prozor rušeći usput preostale lonce s cvećem. Zirkajući preko naočala, stara je gospođa stajala kao okamenjena od zaprepaštenja, a Tom je ležao na podu umirući od smeha.
      »Tome, zaboga, štoa je tom mačku?«
    »Ne znam, tetka«, jedva izusti dečak.
»E, tako nešto još nisam videla. Šta  mu je došlo?«
»Zbilja ne znam, tetko Polly. Mačke se uvek tako ponašaju kad se igraju.«
»Tako se ponašaju, je li?« Bilo je nešto u njezinu glasu što je Toma zabrinulo.
»Pa, da. Bar ja tako mislim.«
»Ti tako misliš?«
»Da.«
        Stara se gospođa sagnula, a Tom ju je posmatrao s posebnim zanimanjem koje je bilo popraćeno nekom teskobom. Prekasno je naslutio gde »smera«. Drška je izdajničke kafene kašike provirivala ispod donjega ruba posteljnog prekrivača. Tetka Polly je dohvati i podiže, a Tom se trže i obori pogled. Tetka sad podiže i njega, uhvativši ga za dršku koju je obično upotrebljavala – za uho, i zvučno ga čvrknu napršnjakom po glavi.
     »Onda, mladiću, šta ti je trebalo da tako mučiš tu jadnu nemuštu životinju?«
»Sažalio sam se na njega zato što on nema tetke.«
»Nema tetke! Tvrda tikvo, kakve to veze ima?«
»Ima, još kako. Da ima tetku, ona bi ga ispekla! Spržila bi mu utrobu i ne bi ga žalila više nego da je ljudsko biće.«
     Tetku Polly odjednom zapeče savest i cela joj se stvar ukaza u novom svetlu: ono što je okrutno prema mačoru, možda je okrutno i prema kakvom dečaku. Razneži se i bi joj žao. Oči joj malčice zasuziše, pa položi Tomu ruku na glavu i blago reče:
     »Htela sam ti samo dobro, Tome. I pomoglo ti je, Tome…«
      Tom je pogleda u lice i kroz njegovu se ozbiljnost probi jedva primetno podrugivanje.
    »Tetkice, znam ja da si ti meni htela sve najbolje, a to sam hteo i ja Peteru. I njemu je pomoglo. Nikad ga još nisam vidieo da tako živahno skakuće…«
    »Daj, beži mi s očiju, Tome, pre nego se ponovno razljutim. I pokušaj se jednom ponašati kao dobar dečak pa ti više neće trebati nikakav lek.«
       Tom je prerano stigao u školu. Primećeno je da se odnedavna to čudo događa iz dana u dan. I ovaj se put, kao i obično u poslednje vreme, motao oko ulaza u školsko dvorište umesto da se igra s drugovima. Bolestan je, rekao im je, a tako je i izgledao. Svim se silama pričinjao kao da gleda na sve strane samo ne tamo kamo je zaista gledao – niz ulicu. Uskoro mu se na vidiku pojavi Jeff Thatcher i Tomovo lice zasja: na čas se zagleda tamo, a onda se opet tužno okrenu. Kada Jeff stiže, Tom mu priđe i stade ga oprezno »navoditi« na mogućnost da nešto kaže o Becky, ali taj vetropir nikako nije hteo zagristi mamac. Tom je motrio i motrio, uvek se iznova nadajući kad god bi se na vidiku pojavila kakva lepršava haljinica i mrzeći vlasnicu te haljinice čim bi shvatio da nije ona prava. Napokon se haljinice prestadoše pojavljivati i on zapade u beznadnu potištenost: uđe u praznu školsku zgradu i sede u nameri da se prepusti patnji. Tada kroz dvorišna vrata prođe još jedna haljinica i Tomu srce naglo poskoči. U sledećem je trenutku već bio vani »izigravajući« Indijanca: vrištao je, smejao se, jurio za drugim dečacima, skakao preko ograde stavljajući glavu na kocku, premetao se i dubio na glavi –izvodio sve junačke podvige koje je mogao zamisliti, a celo je vreme ispod oka motrio Becky Thatcher da vidi je li ga primetila. No, činilo se da ona ništa ne opaža, a čak ga nijednom nije ni pogledala. Je li moguće da i ne zna da je on ovde? Nastavi s izvođenjem raznih podviga u njezinoj neposrednoj blizini, projuri unaokolo s ratnim pokličem na usnama, ote kapu jednom dečaku, zavitla je na školski krov, probi se kroz skupinu dečaka raspršivši ih na sve strane pa se izvali na tlo ravno Becky pred nosom i pritom je umalo ne obori – a ona se okrenula, visoko podigla nos i Tom je ču kako kaže: »Hm! Neki ovde misle da su jako pametni – zato što se stalno zbog nečeg prave važni!«
       Tomu planuše obrazi. Podiže se i odšulja odande, sav smlavljen i pokunjen.

____________________________________

6- Aluzija na Ivanovo Otkrivenje 6, 8: I najedanput se pred mojim očima pokaza konj »zelenko«, a onomu što je jahao na njemu bilo je ime »Smrt«, a pratio ga je »podzemni svet« (Biblija, Stvarnost, Zagreb 1968.) – nap. prev.
7- Balzam gileadski, odnosno tzv. melem iz Meke ili pravi balzam, od davnina se proizvodio od smole grma Commiphora gileadensis, a u Bibliji se spominje na nekoliko mesta (Jr 8,22, Pj 5,1, Pos 37,25). Istim se nazivom katkada označavalo i drvo Abies balsamea te grmolika biljka Dracocephalum canariense, a postoji i tzv. američki gileadski balzam koji se dobija od jedne vrste jablana (Populus candicans) – nap. prev.

nastavci: Romani u nastavcima  

Aleksandar Dima, Grof Monte Kristo,Prvi deo (XIII,XIV deo )

XIII STODNEVNA VLADAVINA



           Gospodin Noartije bio je dobar prorok i događaji su se ređali brzo kao što je on bio rekao. Svakome je poznat onaj povratak sa ostrva Elbe, povratak čudan, dostojan divljenja, koji će, besprimeran u prošlosti, ostati verovatno besprimeran i u budućnosti.
      Luj VIII pokuša samo slabo da odbije taj tako grub udar, jer njegovo nedovoljno poverenje u ljude oduzimalo mu je poverenje u događaje. Kraljevstvo, ili bolje reći monarhija, koju on tek što beše obnovio, zaljulja se na svo joj još nepouzdanoj osnovi, i jedan pokret carev sruši čitavu tu zgradu, tu bezobličnu mešavinu starih predrasuda i novih ideja. Vilfor beše, dakle, dobio od svoga kralja jedino zahvalnost, ne samo nekorisnu za taj trenutak, nego čak i opasnu, i onaj krst Legije časti, koji on iz opreznosti nije nikome pokazivao, mada se gospodin od Blakasa, kao što mu je kralj preporučio, bio pobrinuo da mu se pošalje potvrda o odlikovanju.
       Napoleon bi jamačno smenio sa položaja Vilfora da se nije za njega zauzeo Noartije, koji je sad postao svemoćan na dvoru stodnevne vladavine i zbog opasnosti kojima se izlagao i zbog usluge koje je učinio. I tako je, kao što je bio i obećao, žirondinac iz 1793. i senator iz 1806. godine zaštitio onoga koji je njega zaštitio uoči toga događaja.
     Sva moć Vilforova ograničila se, dakle, za vreme ove ponovne pojave carstva, čiji je ponovan pad bilo, uostalom, lako predvideti, na to da se uguši tajna koju Dantes umalo što nije razglasio.
      Jedino je državni tužilac bio smenjen, jer je bio osumnjičen da je mlak u pogledu bonapartizma.
      Međutim, tek što je carska vlast bila ponovo uspostavljena, to će reći tek što se car uselio u one Tiljerije koje Luj XVIII beše nedavno napustio, i tek što beše počeo da razašilje na sve strane svoja mnogobrojna neskladna naređenja iz onoga malog kabineta u koji smo zajedno sa Vilforom uveli naše čitaoce i na čijem je orahovom stolu on našao još otvorenu i upola punu burmuticu Luja XVIII, a već je Marselj, i pored držanja njegovih sudija, počeo da oseća kako se u njemu ponovo raspaljuju one žeravice građanskog rata koje uvek tinjaju u južnoj Francuskoj; malo je trebalo tada pa da odmazde prevaziđu ono nekoliko bučnih demonstracija kojima su bili opsednuti rojalisti zatvoreni u svojim domovima, i one javne uvrede kojima su progonjeni oni što su se usuđivali da iziđu na ulicu.             Jednim sasvim prirodnim preokretom, časni brodovlasnik, koga smo označili kao pristalicu narodne stranke, nađe se takođe u ovom trenutku nećemo da kažemo svemoćan, jer je gospodin Morel bio oprezan i pomalo bojažljiv čovek, kao i svi oni koji su se polako i naporno obogatili u trgovačkim poslovima, ali je on sad bio u mogućnosti, ma koliko da su ga pretekli revnosni bonapartisti, koji su ga smatrali za umerenog, bio je u mogućnosti, kažem, da podigne glas kako bi se čuo neki zahtev; ovaj zahtev, kao što je lako pogoditi, ticao se Dantesa.
      Vilfor je ostao na svome položaju i pored pada njegovoga pretpostavljenog starešine, a njegovo venčanje, mada i dalje odlučeno, bilo je ipak odloženo za srećnija vremena. Ako bi car zadržao presto, onda bi Žeraru bio potreban neki drugi brak, a njegov otac poduhvatio bi se da mu ga nađe; ako bi pak ponovo vraćanje na presto opet dovelo Luja XVIII u Francusku, uticaj gospodina od Sen‑Merana bi se udvostručio, kao i njegov, i tada bi taj brak ponovo postao zgodniji nego ikad.
       Zamenik državnog tužioca bio je, dakle, u to vreme vrhovni sudija u Marselju, kad se jednoga jutra njegova vrata otvoriše i njemu prijaviše gospodina Morela
         Neko drugi bi se požurio da pođe u susret brodovlasniku i tom žurbom pokazao bi svoju slabost; ali je Vilfor bio čovek višega reda i imao je ako ne iskustvo a ono bar instinkt za sve. On ostavi Morela da čeka u predsoblju, kao što bi činio i za vreme Restauracije, iako nije imao nikoga u poseti, već iz prostog razloga što je uobičajeno da jedan zamenik državnog tužioca ostavlja ljude da čekaju; zatim, posle četvrt časa koje on upotrebi da pročita dva ili tri dnevna lista različitih pravaca, on naredi da uvedu brodovlasnika.
       Gospodin Morel je očekivao da zatekne Vilfora utučena: on ga zateče istog kao što ga je video pre šest nedelja, a to će reći mirnog, odlučnog i punog one hladne učtivosti, te najneprelaznije prepreke koja odvaja višeg čoveka od običnoga.
      On je ušao u Vilforovu sobu za rad ubeđen da će sudija uzdrhtati kad ga ugleda, a baš naprotiv, on je sam bio sav prestravljen i uzbuđen pred tom ispitivačkom ličnošću koja ga je očekivala nalakćena na svoj pisaći sto.
      On zastade na vratima. Vilfor ga pogleda kao da mu nije lako da ga se seti. Najzad, posle nekoliko sekunda ispitivanja i ćutanja, za koje je vreme časni brodovlasnik okretao tamo i ovamo svoj šešir u rukama, Vilfor reče:
— Gospodin Morel, mislim?
— Da, gospodine, ja lično — odgovori brodovlasnik.
— Priđite bliže — nastavi sudija mahnuvši rukom po kroviteljski — i recite mi kakvoj prilici imam da zahvalim što ste me počastvovali svojom posetom.
 — Zar vi to ne naslućujete, gospodine? — zapita Morel.
— Ne, ni najmanje; no to ne smeta da budem raspoložen da vam učinim kakvu prijatnost, ako je to u mojoj vlasti.
 — Ta stvar zavisi potpuno od vas, gospodine, — reče Morel.
— Onda se izjasnite.
— Gospodine, — nastavi brodovlasnik, kome se samo pouzdanje vraćalo ukoliko je više govorio, a ojačan, uostalom, pravednošću svoje stvari i svojim nedvosmislenim položajem — vi se sećate da sam ja na nekoliko dana pre nego što se saznalo za iskrcavanje Njegovog veličanstva cara bio došao da tražim da budete blagi prema jednom nesrećnom mladiću, jednom pomorcu, potkapetanu moga broda. On je bio optužen, ako se sećate, zbog veza sa ostrvom Elbom; te veze, koje su u ono vreme bile smatrane kao zločin, danas daju pravo na
povlastice. Vi ste tada služili Luja XVIII i niste ga štedeli; to je bila vaša dužnost. Sad služite Napoleona i vi treba da ga štitite; i to je opet vaša dužnost. Došao sam, dakle, da vas pitam šta je s njim.
      Vilfor učini jedan jak napor da se savlada.
— Ime toga čoveka? — zapita on. — Budite tako dobri da mi kažete njegovo ime.
— Edmond Dantes.
     Zacelo da bi Vilfor isto toliko voleo da pri nekom dvoboju izdrži pucanj svoga protivnika sa dvadeset i pet koraka, koliko i da čuje kako se izgovara to ime iz neposredne blizine; međutim, on ne trepnu. „Ovako”, reče u sebi Vilfor, „neće me moći optuživati da sam od hapšenja toga mladića načinio jedno čisto lično pitanje”.
— Dantes? — ponovi on. — Edmond Dantes, kažete?
— Da, gospodine.
     Vilfor otvori tada jedan veliki registar koji je stajao u jednoj obližnjoj pregradi, potraži i u jednom stolu, od stola pređe na svežnjeve akata, pa, okrećući se brodovlasniku, reče mu sa najprirodnijim izrazom:
— Da li ste sasvim sigurni da se niste prevarili, gos podine?
       Da je Morel bio oštroumniji ili bolje upućen u tu stvar, njemu bi se učinilo čudno što ga zamenik državnog tužioca udostojava časti da mu odgovara povodom tog pitanja potpuno stranog njegovom delokrugu rada; i on bi se zapitao zašto ga Vilfor nije poslao u odeljenje apseničkog spiska, ili upravnicima tamnica, ili okružnom načelniku. Ali Morel, očekujući uzalud da vidi Vilfora u strahu, video je sad, pošto je izgledalo da nema ni traga od nekog straha, samo blagonaklonost. Vilfor je ciljao pravilno.
— Ne, gospodine, — reče Morel — ja se ne varam; uostalom, ja poznajem toga jadnog mladića već deset godina, i on je u mojoj službi od pre četiri godine. Ja sam bio došao — sećate li se? — pre šest nedelja da vas molim da budete milostivi, kao što dolazim danas da vas zamolim da budete pravični prema tome jadnom mladiću. Vi ste me tada dočekali čak dosta rđavo i odgovarali ste mi kao nezadovoljan čovek. Ah, u to vreme rojalisti su bili grubi prema bona partistima!
— Gospodine, — odgovori Vilfor odbijajući udarac svojom uobičajenom hitrinom i hladnokrvnošću — ja sam bio rojalist onda kad sam smatrao Burbone ne samo za zakonite naslednike prestola već i za izabranike naroda; ali mi je ovaj čudesan povratak; čiji smo svedoci nedavno bili, dokazao da sam bio u zabludi. Napoleonov genije je pobedio: zakoniti vladar je onaj koga narod voli.
— Hvala bogu! — uzviknu Morel u svojoj velikoj iskrenosti — raduje me što govorite tako, i ja iz toga predviđam sreću za Edmondovu sudbinu.
 — Čekajte, — nastavi Vilfor prelistavajući drugi jedan registar — setio sam se: to je jedan pomorac, zar ne, koji se ženio jednom Katalonkom? Da, da; oh! Sad se sećam; stvar je bila veoma ozbiljna.
— Kako to?
— Vi znate da je po izlasku od mene bio odveden u sudski zatvor.
— Da, pa šta?
— Pa, eto! Ja sam poslao svoj izveštaj u Pariz, zajedno sa hartijama koje su nađene kod njega. To mi je bila dužnost, šta ćete… i osam dana posle njegovog hapšenja za tvorenik je bio odveden.
— Odveden! — uzviknu Morel. — Ali šta li su mogli učiniti sa tim jadnim mladićem?
— O, umirite se. Verovatno je bio prevezen u Fenestrel, u Pinjerol ili na ostrva svete Margarite, što se u administraciji naziva preseljen; i jednog lepog jutra videćete ga kako se vraća da preuzme komandu nad svojim brodom.
 — Neka dođe kad hoće, njegovo mesto biće mu sačuvano. Ali kako to da se još nije vratio. Meni se čini da je prva briga bonapartističkog pravosuđa trebalo da bude da se puste oni koje su rojalistički sudovi poslali u tamnicu.
 — Nemojte optuživati nepromišljeno, dragi gospodine Morele, — odgovori Vilfor — treba u svemu postupati zakonski. Naređenje za stavljanje u tamnicu došlo je odozgo, pa je potrebno da i naređenje za puštanje na slobodu dođe odozgo. Međutim, Napoleon se vratio tek pre petnaestak dana; zbog toga i rešenja o opraštanju kazni mora biti da su tek sad isposlana.
 — Ali — zapita Morel — zar nema načina da se ubrzaju formalnosti, sada kad smo mi pobedili? Ja imam prilično prijatelja i izvestan uticaj; ja mogu postići da se donese poništenje rešenja o hapšenju.
— Nije bilo naređenja za hapšenje. — Onda rešenje o stavljanju u tamnicu
— U političkim stvarima ne postoji registar hapšenja, jer ponekad vlade imaju interesa da uklone nekoga čoveka a da o tome ne ostane nikakvoga traga, pošto bi zabeleške o stavljanju u tamnicu mogle pokazati put prilikom traganja za njim. — Možda je tako bilo za vreme Burbona, ali sad…
— Tako je to bilo u svim vremenima, dragi gospodine Morele; vlade se ređaju jedna za drugom i slične su međusobno; tamnička mašina ustrojena za vlade Luja XIV radi još i danas, izuzev Bastilje. Car je uvek bio stroži u pogledu uređenja njegovih tamnica nego što je bio i sam veliki kralj; broj zatvorenika o kojima registri ne čuvaju nikakva traga neizmeran je. Tolika blagonaklonost obmanula bi čak i onoga koji je tačno upućen u neku stvar, a Morel čak nije gajio ni sumnju. — Ali, najzad gospodine od Vilfora, — reče on — kakav biste mi savet dali koji bi ubrzao povratak jadnoga Dantesa?
— Jedan jedini, gospodine; napišite molbu ministru pravde.
— Oh, gospodine, znamo mi šta to znači napisati molbu: ministar ih dobiva dve stotine na dan, a ne pročita ih ni četiri.
— Jeste, — prihvati Vilfor — ali on će pročitati molbu koju mu ja pošaljem, koju ja preporučim i uputim lično.
— I vi biste se primili da dostavite tu molbu, gospodine?
— Sa najvećim zadovoljstvom. Dantes je onda možda i bio kriv; ali on je danas nevin, i moja je dužnost da se za uzmem da se vrati sloboda onome koga sam po dužnosti morao poslati u tamnicu.
      Vilfor je na taj način otklanjao unapred opasnost od istrage, malo verovatne, ali ipak mogućne istrage, koja bi ga nepovratno upropastila.
 — Ali, kako treba pisati ministru? — Sednite ovde, gospodine Morele, — reče Vilfor ustu pajući svoje mesto brodovlasniku — ja ću vam diktirati.
— Zar ćete biti tako dobri?
— Razume se. Ne gubimo vreme; i inače smo ga već isuviše izgubili.
— Da, gospodine, pomislimo da taj jadni mladić očekuje, pati i možda očajava.
      Vilfor uzdrhta pri pomisli na tog sužnja koji ga proklinje u tišini i tami; ali on je bio odveć daleko zašao da bi sad mogao ustuknuti: Dantes je morao da bude smrvljen točkovima njegove ambicije.
— Ja očekujem, gospodine, — reče brodovlasnik sedeći u Vilforovoj naslonjači i sa perom u ruci.
      Vilfor tada izdiktira jednu molbu u kojoj, u nesumnjivo odličnom cilju, beše preterano istaknuto Dantesovo rodoljublje i usluge koje je on učinio bonapartističkoj stvari. U toj molbi Dantes je postao jedan od najaktivnijih prega laca za povratak Napoleonov; bilo je očevidno da ministar, kad bude video takvu molbu, mora da zadovolji pravdu još istoga trenutka, ako ona nije već zadovoljena. Kad molba bi završena, Vilfor je pročitao glasno.
— Tako je dobro, — reče — a sad se oslonite na mene.
— I ta molba će uskoro biti otposlata, gospodine?
— Još danas.
— I vi ćete na njoj napisati svoju preporuku?
— Najbolju preporuku koju ja mogu dati, gospodine, i potvrdiću da je istina sve što ste vi naveli u toj molbi.
     I sad Vilfor sede, pa dodade svoju potvrdu na jednom kraju molbe.
— A sad, gospodine, šta treba dalje činiti? — zapita Morel.
— Čekati — odgovori Vilfor. — Ja odgovaram za sve.
      To uveravanje povrati nadu Morelu, te on napusti zamenika državnog tužioca očaran njim i otide da javi Dantesovom ocu da će uskoro opet videti svog sina.
       A Vilfor, umesto da je pošalje u Pariz, sačuva pažljivo kod sebe tu molbu, koja, da bi spasla Dantesa u sadašnjosti, mogla ga je užasno okriviti u budućnosti, pretpostavljajući da se dogodi nešto što su stanje u Evropi i tok događaja već omogućavali da se pretpostavi, a to je ponovno vraćanje kralja na presto.
      Dantes dakle ostade i dalje sužanj; u dubini svoje ćelije nije ni čuo strahoviti tresak sa kojim je pao presto Luja XVIII i onaj još užasniji tresak rušenja carstva. 
      Ali Vilfor je sve pratio budnim okom i sve osluškivao pažljivim uvom. Dvaput je za ono kratko vreme uskrsnuća carevog, koje je nazvano stodnevna vladavina, Morel ponavljao svoje traženje, zahtevajući uvek da se Dantes pusti na slobodu, i oba puta ga je Vilfor umirio obećanjem i nadom. Najzad dogodi se i poraz kod Vaterloa.  Morel se više ne pojavi kod Vilfora, jer on beše učinio za svog mladog pri jatelja sve što jedan čovek može učiniti; pokušati još nešto sad pod ovom drugom Restauracijom, značilo bi izlagati se opasnosti beskorisno.
         Luj XVIII ponovo se pope na presto, Vilfor, za koga Marselj beše pun uspomena koje su za njega postale griža savesti, zatraži i dobi upražnjeno mesto državnog tužioca u Tuluzi, a petnaest dana posle smeštaja u svoje novo mesta opredeljenja, on se oženi gospođicom Rene od Sen‑Merana, čiji je otac tada bio na dvoru viđen bolje nego ikada.
      Eto kako Dantes za vreme stodnevne vladavine i posle Vaterloa ostade iza katanca, zaboravljen ako ne od ljudi, a ono bar od boga.
     Danglar uvide svu težinu udara što ga beše zadao Dantesu, videći da se Napoleon vratio u Francusku; njegova dostava je pogodila tačno u cilj, i kao svi ljudi sa izvesnom sklonošću za zločin i osrednjom inteligencijom za običan život, on nazva ovaj čudni sticaj prilika odlukom proviđenja.
      Ali kad se Napoleon vrati u Pariz i kad njegov glas ponovo odjeknu zapovednički i moćno, Danglar oseti strah; svakog trenutka očekivao je da vidi kako se Dantes ponovo pojavljuje, Dantes koji je sve znao, Dantes koji preti i koji je sposoban za svakojake osvete; tada on saopšti gospodinu Morelu želju da napusti pomorsku službu i zamoli ga da ga preporuči jednom španskom trgovcu, kod koga stupi u službu kao činovnik krajem marta, a to će reći na deset ili dvanaest dana posle povratka Napoleona u Tiljerije. On, dakle, otputova u Madrid, i o njemu se više ništa nije čulo.
       Fernando, međutim, nije ništa razumeo. Dantes je bio daleko, i to je sve što je njemu trebalo. Šta se s njim dogodilo? On nije pokušavao da to sazna. Samo, za vreme čitavog primirja što mu ga je pružalo njegovo odsustvo, on se upinjao delom da obmane Mercedes odnosno uzroka toga odsustva, a delom da smišlja planove za iseljavanje i otmicu; s vremena na vreme takođe — i to su bili mračni časovi njegova života — on bi seo na kraj rta Faro, na ono mesto odakle se vidi u isti mah i Marselj i selo Katalan, pa je gledao tužno i nepomično kao kakva ptica grabljivica da li neće ugledati kako jednim od ta dva puta dolazi natrag lepi mladić slobodna koraka i uzdignute glave, koji je i za njega bio postao glasnik teške osvete. Tada je Fernando do neo svoju odluku: on će razmrskati glavu Dantesu jednim puščanim metkom, pa će posle toga i sebe ubiti — govorio je on u sebi — da bi ulepšao to svoje mučko ubistvo. Ali Fernando je sam sebe obmanjivao: takav čovek kao on ne bi se nikad ubio, jer se on još uvek nadao.
       U to vreme i među tolikim bolnim promenama, carstvo pozva još jednu i poslednju klasu vojnika, te svi ljudi koji su mogli nositi oružje odjuriše izvan Francuske na gromki glas carev. Fernando otide kao i ostali, napuštajući svoju kolibu i Mercedes, mučen mračnom i užasnom mišlju da će se posle njega možda njegov suparnik vratiti i oženiti onom koju je on voleo.
      Ako je ikad trebalo da se Fernando ubije, on bi to uči nio onda kada je napuštao Mercedes.
      Njegova pažnja prema Mercedes, sažaljenje koje je iz gledalo da on pokazuje prema njenoj nesreći i staranje da ispuni njenu i najmanju želju, sve to beše proizvelo ono dej stvo što ga na plemenita srca proizvode uvek znaci odanosti: Mercedes je oduvek volela Fernanda kao prijatelja; njeno prijateljstvo prema njemu poveća se jednim novim oseća njem, zahvalnosću.
— Brate, — reče ona privezujući vojnički ranac na leđa Kataloncu — brate moj, moj jedini prijatelju, pazite se da ne poginete, ne ostavljajte me samu na ovome svetu, gde ja plačem i gde ću biti potpuno sama čim vi na njemu ne bu dete više.

        Ove reči, iskazane u trenutku polaska, povratiše malo nade Fernandu. Ako se Dantes ne bi vratio, Mercedes bi, dakle, mogla jednoga dana biti njegova.   
       Mercedes ostade sama na toj goloj zemlji, koja joj se još nikada nije činila tako pusta, i sa beskrajnim morem kao vidikom. Sva u suzama, kao ona luda žena čija se povest prepričava, videlo se kako neprestano luta oko malog sela Katalana: čas se zaustavljala pod žarkim južnim suncem, stojeći nepomična i nema kao kip gledajući put Marselja, a čas je sedela na samoj obali i slušala ječanje mora, večno kao i njena tuga, i pitala se neprestano da li ne bi bilo bolje da se nagne unapred i pusti da je povuče njena sopstvena težina, da otvori provaliju i u njoj nestane, nego da podnosi tako sve svirepe mene beznadnog čekanja.
        Nije Mercedes nedostajala hrabrost da izvrši tu nameru, već joj vera priteče u pomoć i spase je samoubistva.
       Kadrus je bio pozvan pod zastavu kao i Fernando; samo; pošto je on bio oženjen, njega uzeše u treći poziv i poslaše ga na obalsku službu.
      Stari Dantes, koga je sada još jedino nada održavala, izgubi nadu kad car pade.
      Tačno pet meseci pošto je bio rastavljen od svoga sina, i skoro u isti čas kad je ovaj bio uhapšen, on ispusti dušu na Mercedesinim rukama.
       Gospodin Morel podnese sve troškove njegova pogreba i isplati jadne male dugove koje starac beše načinio za vreme svoje bolesti.
       Čineći to on je pokazao nešto više od dobročinstva, po kazao je hrabrost. Južna Francuska bila je u plamenu, i pomagati, čak i na samrtničkoj postelji, oca jednoga bona partiste tako opasnog kao Dantes, smatralo se za zločin.



XIV MAHNITI SUŽANJ I LUDI SUŽANJ


         Godinu dana otprilike posle povratka Luja XVIII, gos podin generalni inspektor tamnica vršio je posetu kaznenih zavoda.
        Dantes je čuo iz dubine svoje ćelije tutanj i škripu svih tih priprema koje su gore stvarale mnogo larme, ali su dole šumovi bili neprimetni za svako drugo uvo izuzev za uvo sužnja, naviknutog da u noćnoj tišini sluša kako pauk snuje svoju mrežu i povremen pad vodene kapljice, kojoj je potre ban jedan sat da se skupi na tavanici njegove ćelije.
       On nasluti da se kod živih ljudi događa nešto nesva kidašnje: jer on je stanovao već tako odavno u grobnici, da je mogao sebe zaista smatrati mrtvim.
       I zaista, inspektor je obilazio jedno za drugim sobe, će lije i samice. Nekoliko sužnja bilo je ispitivano; to su bili oni koji su zbog svoje blagosti ili gluposti uživali blagonak lonost uprave; inspektor ih zapita kako se hrane i imaju li kakve želje.
        Oni odgovoriše jednodušno da je hrana bedna i da traže svoju slobodu.
         Inspektor ih zapita tada da li nemaju što drugo da mu kažu.
        Oni zavrteše glavom. Kakvo drugo blago osim slobode mogu da traže sužnji?
       Inspektor se okrete osmehujući se i reče upravniku:
— Ja ne znam zašto nas šalju na ove beskorisne posete. Videti jednog zatvorenika isto je kao da ih je čovek video stotinu; čuti jednog od njih isto je što i čuti hiljadu drugih; to je uvek isto: rđavo hranjeni i nevini. Imate li kakvih drugih?
   — Da, imamo opasne ili lude zatvorenike, koje čuvamo u samicama.
     — Hajde — reče inspektor sa izrazom duboke klonu losti — da izvršimo svoj posao do kraja. Siđimo u ćelije.
    — Pričekajte — reče upravnik — da otidu da pozovu bar dva stražara, jer zatvorenici ponekad izvrše, makar samo zbog toga što im je život dosadio i da bi bili osuđeni na smrt, očajnička i nekorisna dela: vi biste mogli biti žrtva jednoga od takvih dela.
       — Onda preduzmite što je potrebno — reče inspektor.
        I zaista, poslaše da se pozovu dva vojnika, pa počeše da silaze niz jedne stepenice tako smrdljive, tako kužne i mem ljive, da je i sam prolazak kroz takvo mesto vređao i vid, i miris i disanje.
      — Oh, — reče inspektor zaustavljajući se na polovini stepenica — ko, vraga, može da stanuje ovde?
      — Jedan od najopasnijih zaverenika, koji nam je bio naročito označen kao čovek sposoban za sve.
— Sam je?
— Pa razume se.
— Od pre koliko vremena je tu?
— Od pre godinu dana otprilike.
— Je li stavljen u ovu ćeliju odmah po svome dolasku?
— Ne, gospodine, već pošto je hteo da ubije ključara koji mu je donosio hranu. — Hteo da ubije ključara?
— Da, gospodine, upravo ovoga što nam osvetljava put. Zar nije istina Antoane? — zapita upravnik.
— Ipak me je hteo ubiti — odgovori ključar.
 — A, tako, dakle! Pa taj čovek je lud?
— Još gore od toga, — reče ključar — to je pravi đavo.
— Hoćete li da podnesem žalbu protiv njega? — zapita inspektor upravnika.
— Nije potrebno, gospodine, on je već dovoljno kažnjen i ovako; uostalom, on je sad već skoro blizu da sasvim po ludi, i prema iskustvu koje nam pružaju naša zapažanja, on će za godinu dana biti sasvim lud.
   — Bogme, utoliko bolje za njega — reče inspektor. — Kad jednom bude sasvim lud, manje će patiti.

      Taj inspektor, kao što se vidi, bio je čovek pun sami losti prema bližnjima i sasvim dostojan čovekoljubivog za datka koji mu je bio poveren.
       — U pravu ste, gospodine, — reče upravnik — i vaše reči dokazuju da ste duboko proučili ovo pitanje. Tako, na primer, imamo u jednoj samici koja je udaljena od ove samo dvadeset stopa i u koju se silazi drugim jednim ste penicama, jednog starog sveštenika, nekadašnjeg vođu partije u Italiji, koji je ovde od 1811. godine i koji je poremetio pameću krajem 1813, te ga od tog vremena me može čovek da pozna: on je plakao i smejao se; mršaveo i debljao; Ho ćete radije da vidite njega, a ne ovoga; njegovo ludilo je zabavno i neće vas ožalostiti.
      — Posetiću i jednog i drugog — odgovori inspektor. — Treba vršiti svoju dužnost savesno.
       Inspektor je bio na svom prvom službenom putovanju i hteo je da stvori o sebi dobro mišljenje kod pretpostavljenih.
— Uđimo najpre kod ovoga — dodade on.
— Vrlo rado — odgovori upravnik. I on dade znak ključaru, koji otvori vrata.
       Na škripu teških brava i zarđalih šarki Dantes koji je čučao u jednom uglu svoje ćelije, gde je sa neiskazanim zadovoljstvom uživao u jednom tankom zračku svetlosti što je prodirao kroz uzan i rešetkast prozorčić pod tavanicom, podiže glavu. Ugledavši nepoznatog čoveka, kome su osvet ljavala put dva tamničara držeći buktinje, kome je uprav nik tamnice govorio sa skinutim šeširom i koga su pratila dva vojnika, Dantes pogodi u čemu je stvar, pa videći da se najzad ukazala prilika da zamoli jednu višu vlast, skoči unapred sklopljenih ruku.
         Vojnici odmah ukrstiše bajonete, jer pomisliše da je sužanj jurnuo ka inspektoru sa rđavim namerama.
        I sam inspektor ustuknu korak unazad.
        Dantes uvide da su ga predstavili kao čoveka koga se treba bojati
       Tada on sjedini u svome pogledu svu blagost i skrušenost koju čovečije srce može da sadrži, pa izražavajući se sa izvesnom pobožnom rečitošću, koja začudi prisutne, pokuša da dirne u dušu svog posetioca.
       Inspektor sasluša Dantesov govor do kraja. Zatim, okre rauvši se upravniku, reče poluglasno:
      — On će skrenuti na put pobožnosti; već je pristupačan blažim osećanjima. Eto, strah je izvršio svoj uticaj na njega; on je ustuknuo pred, bajonetima; međutim, ludak nikad ne odstupa ni pred čim, ja sam o tome stekao veoma intere santne opaske u Šarantonu.
        Zatim, okrenuvši se sužnju reče:
     — Ukratko, šta vi tražite?
     — Ja pitam kakav sam zločin učinio. Ja tražim da mi se odrede sudije; ja tražim da iziđem pred sud; ja tražim, najzad, da me streljaju ako sam kriv, ali isto tako da me puste na slobodu ako sam nevin.
     — Da li vam je dobra hrana? — zapita inspektor.
       — Jeste, mislim, ne znam. Ali to nema važnosti; ono što treba da je važno ne samo za mene, nesrećnog sužnja, već i za sve činovnike koji dele pravdu, a još više za kralja koji vlada nad nama, to je da jedan nevin čovek ne bude žrtva podle dostave i ne umre u tamnici proklinjući svoje dželate.
     — Vi ste danas veoma skrušeni, — reče upravnik — ali niste uvek bili takvi. Vi ste sasvim drukčije govorili, dragi prijatelju, onoga dana kada ste hteli da ubijete svog tam ničara.
       — Istina je, gospodine, — reče Dantes — i ja molim ponizno za oproštaj ovog čoveka koji je uvek bio dobar prema meni… Ali, šta ćete? Ja sam tada bio lud, bio sam pomahnitao.
     — A sad više niste?
       — Ne, gospodine, jer me je život u tamnici skrušio, skrhao, uništio… Ima već toliko vremena otkako sam ovde!
     — Već toliko vremena?… A kad ste bili uhapšeni? — zapita inspektor.
      — Na dan 28. februara 1815. godine, u dva sata posle podne.
          Inspektor poče da računa.
       — Danas je 30. jul 1816; pa šta vi to govorite? Tek je prošlo sedamnaest meseci otkako ste u zatvoru.
       — Samo sedamnaest meseci — prihvati Dantes. — Ah, gospodine, vi ne znate šta znači sedamnaest meseci u tamnici: to su sedamnaest godina, sedamnaest vekova! Naročito za čoveka koji je kao ja bio na pragu sreće; za čoveka koji je kao ja trebalo da se venča sa voljenom devojkom; za čoveka koji je gledao kako se pred njim otvara karijera puna časti, a koga sve to izneveri odjednom; koji iz najlepšeg dana padne u najdublju noć; koji vidi svoju karijeru upropašćenu; koji ne zna da li ona koju on voli još uvek njega voli; koji ne zna da li je njegov otac živ ili mrtav. Sedamnaest meseci tamnovanja za čoveka naviknutog na morski vazduh, na mornarsku nezavisnost, na široki prostor, na bezmernost, na beskrajnost! Gospodine, sedamnaest meseci tamnovanja to je više nego što zaslužuju svi zločini koje ljudski govor označava najodvratnijim nazivima. Zato se sažalite na mene, gospodine, i tražite za mene ne blagost, već strogost; nemilost, već suđenje; suđenje gospodine, ja samo tražim suđenje; ne može se odbiti jednom optuženiku da iziđe pred sud.
       — Dobro, reče inspektor — videćemo.
        Zatim se okrete upravniku pa reče:
      — Zbilja, žao mi je ovog jadnika. Kad se vratimo gore, pokazaćete mi rešenje o njegovom stavljanju u tamnicu.
      — Razume se, — reče upravnik — ali mislim da ćete naći protiv njega užasne napomene.
     — Gospodine, — nastavi Dantes — ja znam da me vi ne možete pustiti iz tamnice svojom sopstvenom odlukom; ali vi možete dostaviti moju molbu vlastima, vi možete po krenuti istragu, vi me možete, najzad, izvesti pred sud: ja jedino i tražim da mi se sudi, da bih znao kakav sam to zločin učinio i na kakvu sam kaznu osuđen; jer, vidite, ne izvesnost je gora od svih mučenja.
     — Osvetlite mi put — reče inspektor.
      —Gospodine, — uzviknu Dantes — ja osećam po zvuku vašeg glasa da ste uzbuđeni. Gospodine, recite mi da se mogu nadati.
       — Ja vam ne mogu to reći — odgovori inspektor. — Ja vam mogu samo obećati da ću pregledati akta koja se odnose na vas.
      — Oh, gospodine onda ću biti slobodan, spasen.
      — Ko je naredio da vas uhapse? — zapita inspektor.
      — Gospodin od Vilfora — odgovori Dantes. — Nađite se s njim i sporazumejte se.
       — Gospodin od Vilfora nije više u Marselju već godinu dana, nego u Tuluzi.
      — Ah, onda se više ničem ne čudim — promrmlja Dantes. — Moj jedini zaštitnik je udaljen.
      — Da li je gospodin od Vilfora imao kakvog razloga da vas mrzi? — zapita inspektor.
      — Nikakvog, gospodine; on je čak bio blagonaklon pre ma meni.
     — Onda znači da mogu poverovati napomenama koje je stavio o vama ili koje će mi naknadno dati?
      — Potpuno, gospodine.
      — Dobro, onda čekajte.
      Dantes pade na kolena, podiže ruke k nebu i poče šaptati jednu molitvu u kojoj je preporučivao bogu tog čoveka što je sišao u njegovu tamnicu poput spasitelja koji dolazi da oslobodi duše iz pakla.
      Vrata se ponovo zatvoriše; ali nada koja je ušla zajedno sa inspektorom ostala je zatvorena u ćeliji sa Dantesom.
      — Hoćete li da vidite rešenje o stavljanju u tamnicu sad odmah, — zapita upravnik — ili da pređete u ćeliju sveštenikovu?
      — Da svršimo odmah sa ćelijama — odgovori inspek or. — Ako bih ponovo izišao na svetlost dana, možda ne bih imao hrabrosti da nastavim vršenje svoje tužne dužnosti.
    — A ovaj drugi nije kao onaj, i njegovo ludilo rastu žuje manje nego razum njegovoga suseda.
     — A kakvo je njegovo ludilo? — O, to je čudnovato ludilo: on veruje da ima nebrojeno blago. Prve godine svoga tamnovanja nudio je vladi jedan milion ako bi vlada pristala da ga pusti na slobodu; druge godine dva miliona; treće tri miliona, i tako sve više. On je već pet godina u tamnici: tražiće od vas da govori sa vama nasamo i ponudiće vam pet miliona.
     — Gle, gle, to je zaista zanimljivo — reče inspektor. — A kako se zove taj milioner.
     — Opat Farija.
      — Broj 27! — reče inspektor.
      — To je ovde. Otvorite, Antoane.
       Ključar izvrši naređenje, i radoznali pogled inspektorov prodre u ćeliju „ludog opata”. Tako su svi znali tog sužnja. U sredini sobe, u jednom krugu obeleženom na podu komadom maltera skinutog sa zida, ležao je jedan čovek skoro nag, toliko je njegovo odelo bilo odrpano. On je crtao u tome krugu veoma jasne geometrijske linije i izgledao je toliko isto zanesen rešavanjem svoga zadatka koliko je bio i Arhimed kad ga je ubio jedan Marcelusov vojnik. Zato se on ne pokrete čak ni na škripu ćelijskih vrata kada se otvo riše, i činilo se da se budi tek kada svetlost buktinja osvetli nesvakidašnjim sjajem vlažni pod na kome je on radio. Tada se okrete i ugleda, čudeći se, mnogobrojnu grupu ljudi koja beše sišla u njegovu ćeliju.
      On se brzo diže, uze jedan pokrivač prebačen preko table njegove bedne postelje i uvi se u njega žurno, da bi izgledao malo pristojnije u očima tih stranaca.
      — Šta vi tražite? — zapita inspektor ne menjajući svoje uobičajeno pitanje.              — Ja gospodine? — reče opat začuđena lica. — Ja ne tražim ništa.
        — Vi me ne razumete — nastavi inspektor. — Ja sam izaslanik vlade i imam zadatak da posetim tamnice i da saslušam zahteve zatvorenika.
        — A, onda, gospodine, to je drugo nešto — uzviknu živo opat — i ja se nadam da ćemo se sporazumeti.
      — Eto vidite, — reče šapatom upravnik — zar to ne počinje kao što sam vam kazao?
       — Gospodine, — nastavi sužanj — ja sam opat Farija, rođen u Rimu; bio sam dvadeset godina sekretar kardinala Rospiljozija; uhapšen sam ne znam ni sam zašto početkom 1811. godine; od tog trenutka ja tražim svoju slobodu od italijanskih i francuskih vlasti.
       — Zašto od francuskih vlasti? — zapita upravnik. — Zato što sam bio uhapšen u Pjombinu i što mislim da je — kao Milano i Firenca — i Pjombino postao glavni grad nekog francuskog okruga.
       Inspektor i upravnik pogledaše se smejući se.
       — Vraga, dragi moj, — reče inspektor — vaše vesti o Italiji nisu sveže.
         — One potiču od onoga dana kada sam bio uhapšen, gospodine, — reče opat Farija. — A pošto je Njegovo veli čanstvo car bio stvorio Rimsku kraljevinu za sina koga mu nebo tada beše poslalo, ja mislim da je on, nastavljajući tok svojih osvajanja, ostvario san Makijavelija i Cezara Bordžije, koji je bio u tome da se od cele Italije načini jedna jedina kraljevina.
     — Gospodine, — reče inspektor — proviđenje je srećom donekle izmenilo taj džinovski plan, čiji ste, kako mi se čini, vi veoma odan pristalica.
      — To je jedini način da se od Italije stvori jedna jaka država, nezavisna i srećna — odgovori opat.
      — Moguće je, — odgovori inspektor — ali ja nisam do šao ovamo da sa vama raspravljam o ultramontanskoj poli tici, već da vas zapitam, kao što sam to već i učinio, da li imate da se požalite na hranu i stan.
      — Hrana je onakva kakva je u svim tamnicama, — od govori opat — a to će reći veoma rđava; što se pak tiče stana, vi to i sami vidite, on je vlažan i nezdrav, ali ipak pri lično dobar za ćeliju. Ali sada to nije važno, već otkriće od najveće važnosti i najvećeg interesa koje ja imam da učinim vladi.
      — Tu smo! — reče tiho upravnik inspektoru.
       — Eto zašto sam srećan što vas vidim, — nastavi opat — mada ste me uznemirili u jednom veoma važnom prora čunu, koji će, ako uspe, možda izmeniti Njutnov sistem. Možete li mi učiniti čast da razgovarate sa mnom nasamo.
       — A! Šta sam kazao? — reče upravnik inspektoru.
        — Vi poznajete svoje ljude — odgovori ovaj sa osmehom.
         Zatim se okrete opatu Fariji i reče:
      — Gospodine, to što vi od mene tražite nemoguće je.
        — Međutim, gospodine, — nastavi opat — ako bi bilo u pitanju da vlada dobije jednu ogromnu sumu, jednu sumu od pet miliona, na primer?
        — Bogme — reče inspektor okrećući se sad on upravniku — vi ste predskazali čak i tačnu cifru.
        — Molim vas, — nastavi opat videvši da je inspektor pošao da iziđe — nije potrebno da budemo sasvim sami; gospodin upravnik može da prisustvuje našem razgovoru.
        — Dragi gospodine, — reče upravnik — na žalost, mi znamo unapred i napamet šta ćete vi reći. Tiče se vašeg za kopanog blaga, zar ne?
          Farija pogleda tog podrugljivog čoveka takvim očima u kojima bi jedan nezainteresovan posmatrač zacelo video od sjaj razuma i istine.
          — Pa razume se, — reče on. — O čemu biste hteli da govorimo, ako ne o tome?
           — Gospodine inspektore, — nastavi upravnik — ja vam mogu ispričati tu priču isto tako dobro kao i opat, jer mi od nje već četiri ili pet godina bruje uši.
          — To dokazuje, gospodine upravniče, — reče opat — da ste vi kao oni ljudi o kojima govori sveto pismo, koji imaju oči a ne vide, koji imaju uši a ne čuju.
           — Dragi gospodine, — reče inspektor — vlada je dovolj no bogata, te, hvala bogu, njoj nije potreban vaš novac. Sa čuvajte ga, dakle, za onaj dan kad budete izišli iz tamnice.

        Oči opatove raširiše se; on zgrabi ruku inspektorovu pa reče:
       — Ali ako ja ne iziđem iz tamnice; ako me, nasuprot svakoj pravičnosti, drže i dalje u ovoj ćeliji; ako umrem ne saopštivši nikome svoju tajnu, onda, znači, treba to blago da propadne? Zar nije bolje da se vlada njim koristi, a i ja takođe? Povisiću na šest miliona, gospodine; jeste, daću šest miliona, a ja ću se zadovoljiti ostatkom, ako pristanu da mi vrate slobodu.
        — Tako mi časti, — reče inspektor poluglasno — kad se ne bi znalo da je ovaj čovek lud, on govori tako ubedljivim glasom, da bi se poverovalo da govori istinu.
        — Ja nisam lud, gospodine, i zaista govorim istinu — nastavi opat Farija, koji sa onom osetljivošću sluha svoj stvenom zatvorenicama ne beše prečuo ni jednu jedinu in spektorovu reč. — To blago o kome ja govorim postoji zaista, i ja nudim da potpišem sa vama jedan ugovor pa osnovu koga ćete me odvesti na mesto koje ja budem označio; ko paće se zemlja pred našim očima, pa ako ja lažem, ako se ne nađe ništa, ako sam ludak, kao što vi kažete, e, pa lepo, vratite me u ovu istu ćeliju, gde ću ostati do kraja života, i gde ću umreti ne tražeći više ništa ni od vas ni od ikoga.
         Upravnik se poče smejati.
       — Je li daleko odavde to vaše blago? — zapita on.
        — Otprilike na sto milja odavde — reče Farija.
        — To nije rđavo smišljeno — reče upravnik. — Kad bi svima zatvorenicima palo na pamet da ze zabavljaju time što bi vodili svoje čuvare na stotinu milja, i kad bi čuvari pristali da idu u takvu šetnju, to bi bila odlična mogućnost koju bi zatvorenici sebi priuštili da pobegnu čim se za to ukaže prilika, a za vreme takvog putovanja prilika bi im se zacelo ukazala.
       — To je već poznat način, — reče inspektor — i ovaj gospodin nema čak ni tu zaslugu da ga je izmislio.
       Zatim se okrete opatu i reče:
      — Ja sam vas pitao da li vam je dobra hrana.
        — Gospodine, — odgovori Farija — zakunite mi se ,u Hrista da ćete me osloboditi ako sam rekao istinu, pa ću vam označiti mesto gde je blago zakopano. 
           — Da li vam je dobra hrana? — ponovi inspektor.
           — Gospodine, na ovaj način vi se ne izlažete nikakvoj opasnosti, a vi vidite dobro da ja to ne činim da bih sebi stvorio priliku da pobegnem, pošto ću ostati u tamnici sve dok se ne bude svršilo to putovanje.
         — Vi ne odgovarate na moje pitanje — nastavi in spektor nestrpljivo.
          — Ni vi na moje traženje! — uzviknu opat. — Budite onda prokleti kao i ostali bezumnici koji nisu hteli da mi veruju! Vi nećete moje zlato, i ja ću ga zadržati za sebe; vi odbijate da mi date slobodu, ali će mi nju bog poslati. Eto, ja nemam ništa više da kažem.
         I opat, odbacivši svoj pokrivač, uze ponovo svoje parče maltera i sede ponovo usred svoga kruga, gde nastavi svoje linije i račune.
        — Šta on to tamo radi? — zapita inspektor izlazeći.
       — Prebrojava svoje blago — odgovori upravnik.
        Farija odgovori na to ruganje jednim pogledom punim najdubljeg prezira. Oni iziđoše. Tamničar zakijuča vrata iza njih.
        — Možda je on zaista i imao nekakvo blago — reče inspektor penjući se uz stepenice.
          — Ili je možda sanjao da ga ima, — odgovori upravnik — i sutradan se možda probudio kao lud.
          — Zbilja, — reče inspektor sa naivnošću podmitljiva čoveka — da je on zaista bio bogat, on ne bi bio u tamnici.
         Tako se završi taj događaj za opata Fariju. On ostade u tamnici, i posle te posete njegova reputacija zabavnog ludaka uveća se još više.
        Kaligula ili Neron, ti veliki istraživači zakopanog blaga, ti ljudi koji su žudeli za nemogućim, poklonili bi pažnju rečima toga jadnog čoveka i dali bi mu vazduh za kojim je žudeo, prostor koji je on cenio toliko i slobodu koju je nudio da plati tako skupo. Ali današnji kraljevi, ostajući uvek u granicama onoga što je verovatno, nemaju više smelosti i vo lje; oni se plaše uva koje sluša naređenja koja oni izdaju, oka koje motri na njihova dela; oni više ne osećaju nad moćnost svog božanskog porekla; oni su samo krunisani ljudi. Nekada, u stara vremena, oni su verovali, ili su bar za sebe tvrdili, da su sinovi Jupiterovi i zadržavali su po nešto od ponašanja njihovoga božanskog oca, jer nije lako proveravati ono što se događa iznad oblaka; a danas kraljevi dopuštaju da se lako do njih dođe. Međutim, kao god što je oduvek despotskoj vladavini bilo neprijatno da iznese na svetlost dana posledice tamnovanja ili mučenja; kao god što ima primera da je neka žrtva inkvizicije mogla da se ponovo pojavi u svetu sa svojim polomljenim kostima i krvavim ranama, isto tako i ludilo, ta živa rana začeta u blatu podzemnih ćelija kao posledica moralnih mučenja, skriva se skoro uvek brižljivo na onome mestu gde se i za čela, ili ako otuda i iziđe, ona odlazi da se sahrani u nekoj mračnoj bolnici, gde lekari ne raspoznaju ni čoveka ni misao u bezobličnom ostatku što im ga predaje umorni tamničar.
        Opat Farija, pošto je poludeo u tamnici, bio je osuđen samim svojim ludilom na doživotnu robiju.
         Što se tiče Dantesa, inspektor je održao reč. Kad se vratio u upravnikovu kancelariju, zatražio je da mu pokažu rešenje o upućivanju u tamnicu. Napomena koja se ticala zatvorenika bila je ovako sastavljena:

EDMOND DANTES

Oduševljen pristalica Bonaparte; uzeo aktivnog učešća u povratku sa ostrva Elbe. Treba ga držati u najvećoj tajnosti i pod najbudnijom prismotrom.

       Ova napomena bila je napisana rukopisom i drukčijim mastilom nego ostatak rešenja, što je bilo dokaz da je dodata posle zatvaranja Dantesa u tamnicu.
       Ta optužba bila je odveć teška da bi se moglo pokušati da se obesnaži. Zato inspektor napisa ispod napomene:
    Nema pomoći
     Ta poseta je tako reći, oživela Dantesa. Otkako je ušao u tamnicu, on je zaboravio da broji dane; ali mu je inspektor kazao nov datum i Dantes ga nije zaboravio. Čim ovaj iziđe, on napisa na zidu — komadom maltera koji beše pao sa tavanice — 30. jul 1816, i od toga trenutka beležio je svakoga dana po jednu crtu da mu se mera vremena ne bi opet izmakla.
      Proticali su dani, zatim nedelje, pa meseci, a Dantes je neprestano očekivao; najpre, je bio odredio za svoje oslobođenje rok od petnaest dana. I da je inspektor uložio u rešavanje njegovoga pitanja makar i polovinu onog inte resovanja koje je izgledalo da je osećao, njemu bi zacelo bilo dovoljno za taj posao petnaest dana. Kad protekoše tih petnaest dana, Dantes pomisli da je glupo da veruje da će se inspektor zauzeti za njega pre svog povratka u Pariz; međutim, on se u Pariz neće moći vratiti pre nego što se završi njegovo obilaženje tamnica, a to obilaženje moglo je da potraje jedan ili dva meseca; zato on sebi odredi rok od tri meseca umesto petnaest dana. Kad i ta tri meseca protekoše, drugi razlozi dođoše mu u pomoć, te on sebi odredi šest meseci; ali kad i tih šest meseci prođoše, sa birajući dane jedno za drugim iziđe da je očekivao deset i po meseci. Za tih deset meseci ništa se nije izmenilo u načinu njegova tamničkog života; nikakva utešna vest nije mu stigla; tamničar koga je pitao bio je nem kao i uvek. Tada Dantes poče da sumnja u svoja čula, da veruje kako ono što je on smatrao za jednu uspomenu svoga pamćenja nije bilo ništa drugo do jedno snoviđenje njegovoga mozga i da je onaj anđeo utešitelj koji se pojavio u njegovoj tam nici bio sišao tu na krilima jednoga sna.
        Posle godinu dana upravnik bi smenjen, jer beše po stavljen za upravnika tvrđave Ham. On povede sa sobom nekolicinu svojih potčinjenih, a među njima i Dantesovog tamničara. Stiže nov upravnik, kome je bilo odveć zamorno da pamti imena svojih zatvorenika, te naredi da mu se po kažu samo njihovi brojevi. Taj užasni hotel sastojao se od pedeset osoba; njihovi stanovnici bili su nazivani prema broju sobe u kojoj su stanovali, te i nesrećni mladić pre stade da se zove svojim imenom Edmond ili prezimenom Dantes, već se sad zvao broj 34.

Aleksandar Dima, Grof Monte Kristo ( nastavak vidi :

Romani u nastavcima