Poezija Mileninih boja

Sa otvaranje izložbe u New Yorku,1943

"Sve je u Mileninom životu izuzetno, nesvakidašnje – početak, trajanje i kraj. Složen i zanimljiv, egzotičan čak, on teče u različitim socijalnim sredinama, duhovnim i geografskim područjima: u njegovim ogledalima prelama se cela međuratna epoha sa svojim krizama i previranjima. Živopisnošću, on lako može da privuče indiskretni žurnalizam, koji ga razbija u anegdote zaboravljajući, ponekad i kompromitujući njeno delo", zapisao je u studiji o Mileni Pavlović Barili Miodrag B. Protić, koji je Milenu otkrio i predstavio našoj javnosti.
"Otkrivanje Milene" inicirano je pismom njene majke Danice Pavlović, kojim je srpskom Savetu za prosvetu i kulturu 1954. godine ponudila na poklon porodičnu kuću u Požarevcu u kojoj se Milena rodila, plus njene crteže i slike. Devet godina pre toga Milena je umrla u Njujorku, o čemu su pisale američka i italijanska štampa, a da to ovde niko sve to vreme nije objavio. Danica je u pismu opisala i ćerkin život, kako bi objasnila šta nudi. "Zahvaljujući tom pismu (vodio sam u to vreme Odsek za kulturu u republičkom Savetu), našao sam se jednog vetrovitog oktobarskog dana, zajedno sa Momčilom Stevanovićem, Mileninim drugom iz mladosti, u Požarevcu, u njenoj staroj, prizemnoj kući, prepunoj ulja, akvarela, crteža, kartona, knjiga i stvari. Jedan čudan svet se pred nama otvarao, jedan ugašen život tajanstveno nazirao. U sumornim sobama, bezglasnim i zatamnjenim, akvarijumu bez zlatne ribice, osećalo se prisustvo neke sudbinski neodređene veličine i samoće", zapisao je Miodrag B. Protić. Memorijalna galerija Milene Pavlović Barili u Požarevcu otvorena je 1962. godine.
Milenini savremenici su ostavili malo tragova na osnovu kojih je bilo moguće rekonstruisati njen život, pa je glavni izvor postalo Daničino pismo. Olivera Janković u monografiji o Mileni ocenjuje da je upravo Danica doprinela formiranju njenog pomalo bajkovitog lika kao čuda od deteta, zatim uspešne slikarke koja je putovala po svetu, družila se sa znamenitim ličnostima iz umetnosti, srećno se udala za jednog Amerikanca i na kraju umrla od posledica pada s konja. Bila je to "slika kakvu je imala ili želela za Milenu".

Milena s majkom,1914

ŽIVOTNI PUT:

 Rođena u Požarevcu 5. novembra 1909. godine, Milena je nakon šest nedelja videla Rim. Veruje se da se njen otac Bruno Barili ubrzo nakon venčanja sa Danicom u požarevačkoj pravoslavnoj crkvi, vratio u Rim, pa je Danica zato otputovala tamo sa njihovom bebom. Brak Bruna i Danice je bio kratak, ali je nakon četiri decenije odvojenog života opet nastavljen. Čini se da ih je spojila Milenina smrt. Danica Pavlović je bila potomak najstarije Karađorđeve kćeri Save, govorila je nekoliko jezika, studirala je klavir i pevanje na Minhenskom konzervatorijumu, tamo je i upoznala Barilija i "bila očarana njegovom duhovitošću i talentom", kako mu je mnogo godina kasnije priznala u pismu. Milenin otac bio je kompozitor, napisao je dve opere, pesnik, muzički kritičar velikih listova, pisac nekoliko knjiga. Biografi ga opisuju kao čoveka velikog duhovnog bogatstva, koji je izgledao kao da je pao iz oblaka, a Rastko Petrović ga smatra poslednjim izdankom velikog boemstva. "Sasvim izuzetni, Milenini roditelji imaju, dakle, u njenom formiranju presudan značaj: njen život teče u rasponu između oca i majke, Požarevca i Rima", piše Miodrag B. Protić. "Geografski i sadržajno velik, njihovim odvojenim životom je taj raspon i povećan: dva sveta su se na mahove spajala i dopunjavala, na mahove odvajala i sukobljavala. Kada je bila u jednom, osećala je nostalgiju za drugim. Ali tragedija za dete postala je preimućstvo za umetnika. Počela je rano da shvata razlike između zavičaja i Evrope, domaće – malovaroške, i strane – kosmopolitske, urbane kulture. A time i samu sebe."

                                                                   Milena s ocem

Iz Rima se vratila u Požarevac kad joj je bilo osam meseci i, sudeći po sećanjima njene majke, postala čudo od deteta: u trećoj godini crtala je kokoši i piliće a u petoj čitala novine i učila italijanski, u šestoj sa majkom ponovo odlazi u Italiju pa u Nicu gde uči francuski, u Bergamu završava prvi razred osnovne škole, u sedmoj godini piše stihove o smrti ("Kad sunce svanjava/Ovaj svet sanak je samo sanak lep/al ja neću da ga dočekam/neću da dočekam na ovom svetu/Ovaj svet sanak je samo sanak lep."). Drugi razred završava u Rimu na Istituto Italiano Inglese, a naredna dva u Požarevcu u jednoj godini i potom upisuje gimnaziju. U drugom razredu gimnazije odlazi sa majkom u Linc u Mayer Schule gde je njen talenat potvrđen, a zatim u manastiru u Gracu uči nemački. Danica tvrdi da je Milena tada bila poliglota, a zatim i da je "sa dvanaest godina kao vunderkind primljena u Umetničku školu u Beogradu koju posle četiri godine, 1926, izuzetno završava uporedo sa nastavnim tečajem". Tada se o njoj i prvi put piše: "Politikin" izvestilac sa izložbe Umetničke škole naglašava da radovi gospođice Milene Pavlović Barili "padaju u oči". Diplomirala je na Kraljevskoj umetničkoj školi u Beogradu 1926. godine i iste jeseni je u Minhenu, s majkom, zbog priprema za tamošnju likovnu akademiju. Iduće godine na prijemnom ispitu, profesor Franc fon Štuk njene radove, kao zrele, obeležava kružićima.

Tada, u osamnaestoj, počela je druga polovina Mileninog života.

autoportret ,1939, ulje

PATNJA SLIKARSTVA:

Pohvale i naklonost minhenskih profesora Mileni će uskoro izgledati bez ikakve stvarne veze sa umetnošću – piše Miodrag B. Protić. Shvatila je da se "ne može naučiti sam stvaralački čin, sopstvena umetnička ličnost, jedno osećanje i shvatanje sveta – talenat. Sa zaključkom da se to jednostavno ima ili nema, napušta Akademiju." U intervjuu jednom rimskom časopisu, 1937. godine, izjavila je: "Patnja koju u meni izaziva slikarstvo neopisivo je. Prvi veliki napor koji sam morala učiniti da zaista intimno osetim svoju umetnost bio je napor da se oslobodim konvencionalnih formi koje su mi nametnule pet godina akademskih studija u Nemačkoj u jednom gluvom i reakcionarnom ambijentu." U Minhenskoj akademiji je provela samo godinu dana, da bi u Beogradu, 16. decembra 1928. godine u Novinarskom domu na Obilićevom vencu, otvorila samostalnu izložbu sa preko sto radova, a zatim u januaru i u Požarevcu. Kritika je odmah zapaža. Dragan Aleksić u "Vremenu" hvali njenu živahnu fantaziju sa smislom za grotesku i čistu liniju, ističući da "svakodnevnim ili romantičnim scenama i ličnostima pušta da te ličnosti provru u njenoj čistoj, pa ipak bizarnoj fantaziji: prolaze Džozefina Beker, Arabljani, Meksikanci, Španci, Persijanci, Kinezi, Japanci, groteskne figure iz 1001 noći, rokokoa, pariskih žigola, profesora, fatalnih žena, igrača, senjorita, Indijanaca i ceo jedan niz pokreta, skupljanja, zanosa, očiju, pogleda, dodira, osmeha", i zaključuje da je ona "dekorativni talenat, svež, snažan, inventivan".

Iris, 1929

Pokušala je da dobije mesto profesora crtanja u Požarevcu, pa u Štipu, Velesu i Tetovu, a odbijena je zato što "nema budžetskih mogućnosti" i – otišla u Evropu. Prvo u Španiju, svoju davnu želju, a zatim kratko u Pariz pa u London. Tamo je u februaru 1931. godine, u galeriji Bloomsbery, otvorila samostalnu izložbu sa 80 slika. "Vreme" je prenelo kritike tamošnjih novina po kojima je galerija tri dana bila puna sveta; bila je to jedna od najboljih izložbi jugoslovenskih umetnika u Londonu.

Od te jeseni je u Parizu. Počinje, po rečima Olivere Janković, "naglo osamostaljenje njene umetnosti"; osim nove sredine i umetničkih pojava koje je nudila, verovatno i zbog novog bliskog odnosa sa ocem. "Njegovo interesovanje za jezik, žar za modernim izrazom i pripadništvo najaktuelnijim tendencijama u poeziji, kao i krug umetnika boema u kojem se sam kretao a u kojem se našla i Milena." Bez njegove pomoći, smatra Olivera Janković, ne bi bila moguća ni tako velika izlagačka aktivnost tokom tih prvih godina u Evropi: u aprilu 1932. godine samostalno izlaže u galeriji "Jeune Europe" u Parizu, pa i u julu i novembru u istoj galeriji sa De Pizisom, De Kirikom, Zadkinom, Kubinom, Tereškovičem, a između te dve, u oktobru, i u Rimu. Prikazi sa ove poslednje objavljeni su u mnogim novinama, a na otvaranju je bio umetnički i mondenski svet.

Žena u velu sa psom i detetom, 1935

"Mamo, srce moje milo", pisala je u Požarevac iz Rima, "ima puno sveta uvek, ali se nije još ništa prodalo. Uzroci su razni, ali uglavnom to je da od mene sad niko nema tri čiste ovde ništa da kupi... Zbog prodaje mi je veoma teško, znam samo to: da ja nisam živa, da bi se ove slike basnoslovno prodavale. Iz poslanstva mi još niko nije došao. Cela se ljubaznost svodi na to da su mi još pre dva meseca stavili do znanja da preko njih može da mi se pošalje od kuće koliko hoću novaca. To ti nisam javila, jer sam se bila tog puta mnogo naljutila, a nadala se na izložbi da ću da isplivam sama. Pitala sam i molila da mi poslanstvo kupi jednu sliku, tim pre što ih ja ničim nisam do sada uznemiravala. On (službenik) reče da bi bilo dobro da se stanjim i da tražim mesto u Južnoj Srbiji, i da je kupovina lična ministrova stvar... Ni jedan novinar nije došao jugoslovenski. Meni je dosta svega, a Ti sudi sama kako to izgleda. Što umem tebi da kažem to je da treba raditi na Zapadu, a ne tamo dole. A meni je do guše tog načina našeg. Ne umem da ti kažem koliko sam tužna i koliko mi je žao što tako naši sa mnom rade. Ja sam zdravo skromno bio obučen (ponekad koristi prvo lice muškog roda kao oblik umiljavanja – p.a.), lepo sam izgledao, nisam ništa zbunjen bio, samo sam se vrlo umoran osećao. Sa svima sam pomalo razgovarao i znam da su Talijani ostali oduševljeni i sa mnom. Sveta je bilo vrlo interesantnog. Svi su grabili sa mnom da razgovaraju, bilo je puno fine i mlade gospode, koji su prosto krasili izložbu. Ovo je malo ironično, ali i istina zato što su mi se mnogi udvarali. Ja sam ozbiljan i gord. Ja sam užasno umoran. Sve mi se pred očima ljulja." Istog meseca, u drugom pismu, kaže: "A jednako sam gladan. Zasad još uvek se smucamo moj otac i ja sa lirom-dve u džepu."

Kaluđerica,1944

ČISTA POEZIJA:

 Negde u to vreme Milena počinje da piše pesme. "Nešto se dogodilo u životu Milene Pavlović Barili 1934. godine što verovatno nikada neće biti do kraja poznato, a što je prouzrokovalo stanje krize", piše Olivera Janković. U tekstu objavljenom 1943. godine u "Njusviku" pod naslovom "Milenini nervi" pominje se da je 1932. godine, posle 11 godina neprekidnog slikanja, počela da pati od akutne estetske prezasićenosti zbog čega se dve godine nije bavila slikarstvom već je pisala poeziju, kao i da je trpela od "užasne nostalgije i prolazila naizmenično kroz periode neurotičnog i veselog raspoloženja". Verovatno se ovo odnosi na period 1934/35, kada je nastao sasvim neznatan broj radova. Milena je napisala 60 pesama na četiri jezika: italijanskom, španskom, francuskom i srpskom. Pisala je da bi izrazila trenutna osećanja, gotovo uvek melanholična.

U februaru 1935. godine izlaže na Drugom nacionalnom kvadrijenalu u Rimu sa italijanskim umetnicima. Otvaranju prisustvuje nekoliko stotina slikara i skulptora iz cele zemlje, ali i Musolini. "Musolini je u našu salu ušao sa svojom pratnjom ministara i akademika. Slike nije mnogo gledao. Opo (predsednik izložbe) je redom imena svih slikara kazivao, a Musolini je išao dalje. Kada je Opo rekao: Signorina Barili, Musolini je stao i pitao: Shi, la figilia di Barilli? Shi e? Ja izađoh malo bliže, a on me zapita koje su moje stvari, a ja pokazah rukom, a on ostade nekoliko trenutaka gledajući mene i sve se više smešeći. Skoro sve novine koje su pisale o njegovoj poseti donele su ovo o meni."

Godinu i po dana u Požarevcu, a zatim samostalna izložba u Rimu, pa u Parizu. Majci piše: "Ja sam u stvari zadovoljna. Ponekad me uhvati grozna kriza, ali vidim da ipak grešim i da stvari u životu idu drugim načinom nego što čovek želi i očekuje, ali možda ipak na isti cilj stignu." O uspehu izložbe govori i naša štampa. Izveštač "Vremena" tvrdi da je o izložbi razgovarao sa Bretonom i da je ovaj Milenino slikarstvo doživeo blisko ideologiji nadrealizma, da Žan Kokto nije skrivao oduševljenje, da je Pol Valeri na izložbi bio čitav sat hvaleći naročito Devojku sa lepezom pošto je, po njegovom mišljenju, sadržavala najviše onoga što sadrže sve Milenine slike – čiste poezije, da je Andre Lot rekao kako čista poezija i potpuno lični izraz u njenim slikama podsećaju na nadrealizam.

Zatim učestvuje na prvoj i na drugoj izložbi nadrealističke grupe "Nove snage" u Parizu, i u izložbi sa jugoslovenskim umetnicima iz Pariza koja je zatim preneta u Hag, i – odlazi za Njujork. "Noseći nešto nomadsko u sebi, Milena je odjednom htela preko okeana, da vidi neku izložbu", napisao je Miodrag B. Protić, a Danica se sećala da je Milena "prodajom slike koju je kupio Sibe Miličić zaokruglila sumu, sa kojom je uzela kartu na jednom malom francuskom brodu i tako u septembru 1939. godine krenula za Ameriku u nameri da se vrati u Požarevac, da uzme svoju majku i da obe opet krenu za Pariz. Izbija rat i ona nije mogla natrag." Reč je o Anđelima, slici koja je izlagana u Hagu. Pakujući se za Ameriku, Milena je zamolila Sibu Miličića koji je tada radio u našoj ambasadi u Hagu da joj pošalje tu sliku, njemu je to bilo nemoguće zato što je već bila spakovana sa ostalim izlaganim radovima, pa je predložio da je otkupi.

Majci piše već sa broda: "Stigla sam. Sada je dva sata ujutru. Prve misli i reči otkako je lađa pristala šaljem Tebi... Ništa ne umem da se radujem, valjda što sam sasvim otrovana i smrvljena ovim kratkim vestima o ratu."

AMERIČKI DANI:

 Milena je u Americi provela poslednjih šest godina života. Saživljavanje sa novom sredinom joj je bilo teško, neprestano je mislila na svoju zemlju i Evropu u kojoj je počinjao rat. "Mile, zlatno mile moje, da znaš koliko mislim na tebe i kako sam celom dušom pored tebe, uvek u crvenoj sobi, u onim lepim foteljama, u kojima sedimo, u avliji našoj, svud. Vidim i Božu i sve one koji ulaze i izlaze. I Liliku i Vidru. Vidim vas kad čitate Pravdu i kad te svi pitaju za mene i kad čekate Novosti i poštara." Prvo vreme je stanovala u zapadnom delu grada blizu železničke stanice, u nekoj kući sa sobama za izdavanje, popularnoj među jugoslovenskim emigrantima. "Malo niže od ulice je kafana i tu se hranimo, pozadi ima mala baštica. Kelnerice su Talijanke iz Pijemonta, gazda iz Novog Pazara, a njegova žena Žrancuskinja. Dolaze raznorazni gosti." Jednog dana došao je bračni par Ekstrom, suvlasnici umetničke galerije "Kordije-Ekstrom" u Njujorku i Parizu, sprijateljili su se, i posle izvesnog vremena pomogli Mileni da se preseli u bezbedniji i lepši kraj grada, u istočni Menhetn, u hotel koji se danas zove "Henri IV". Družili su se gotovo svakodnevno.

Uz nostalgiju, Milenu muče i oskudica i zdravlje. Sudeći po pismima majci, u januaru 1940. godine imala je srčani udar. Smatra se da je od ranog detinjstva imala bolesno srce. Na primer, razbolela se u Minhenu, čim je napustila Akademiju, pa se i zadržala tamo u jednoj klinici. Zatim je, u Španiji morala na operaciju apscesa, kao posledice trbušnog tifusa i gnojnog zapaljenja na kičmi od čega je pre toga bolovala. U Parizu nova operacija zbog iste bolesti. Iako je morala da miruje, tamo živi boemski neuredno, izlažući se oskudicama svake vrste uz velike fizičke i duhovne napore. Najnovije tegobe majci predstavlja kao posledicu prevelikog pijenja kafe.

Komercijalna ilustracija za žensku odeću, Vogue, 1940. godine

Loše raspoloženje prekinula je ponuda da ilustruje korice za martovski broj časopisa "Vogue". Majci piše da su joj "oči ispale radeći, oni mi posle platili, ali neće da štampaju jer nije došla moda. Zatim su mi dali jednu stranu unutra, cipele i rukavice i šešir, jedna bluza i šal; danas su je uzeli, kažu mi da je osobita, ali evo kako radim: dobih je u prošli ponedeljak, danas je ponedeljak opet – od četvrtka prošlog nisam iz kuće izašla, ne mogu, nemam kad za oblačenje." Da bi opstala, Milena prihvata porudžbine za slikanje portreta, komercijalni dizajn, i slikanje naslovnih strana modnih časopisa. Osim za "Vogue", radi naslovne strane za "Town and country", reklamne ilustracije proizvoda tekstilnih firmi Textron Inc, Hanes Hosiery. Radila je i neku vrstu inscenacije za modne artikle najvećih robnih kuća u Njujorku: "Bonwit Teller", "Lord and Teylor", "Saks Fifth Avenue", dizajn za parfem i kolonjsku vodu firme "Mary Dunhil" i za kozmetičke preparate kuće "Revlon", kao i ilustracije ženske odeće – večernje haljine, kreacije Germaine Monteil, ili obuće – modeli Palter de Liso...

Već marta 1940. godine, uprkos bolesti, nemaštini i neprilagođenosti, imala je prvu izložbu i to u galeriji "Julijan Levi" u kojoj su se održavale izložbe nadrealista. Kritike su bile brojne, izuzetno pozitivne. Rozamund Frost, istoričarka umetnosti i Milenina prijateljica, ocenjuje da bi "ovo slikarstvo, daleko više dekorativno nego Dalijevo, trebalo da svojom ženstvenom, melanholičnom privlačnošću postigne uspeh ravan njegovom". Milena javlja majci: "Ja sad imam koliko mi je potrebno za život. Julijan Levi kaže da ne očajavam, da ni Dali ni de Kiriko za prvu izložbu nisu nijednu sliku prodali, a obojica su njegovi slikari. On bi hteo da me lansira kao mondenskog portretistu, da pravim dva-tri na godinu za 3000 dolara." Milena je tek nakon druge izložbe, 1943. godine, u sedištu Organizacije za zajedničku pomoć američkih prijatelja jugoslovenskim zarobljenicima u logorima Italije i Nemačke, imala utisak da je uspela. Smatra se da je najveći Milenin uspeh u dizajnu bio kostim za balet Sebastijan Đan Karla Menotija, premijerno prikazan 1944. godine, italijanskog kompozitora s kojim se sprijateljila radeći njegov portret. "Izuzetno efektni Milenini kostimi nisu suptilno elegantni, ali su puni svežine i već na prvi pogled deluju efektno, puni su maštovitosti i smelosti", napisao je kritičar "Herald tribjuna". Posle ovog velikog uspeha ponuđeno joj je da uradi kostime za balet po Šekspirovom Snu letnje noći, pa je vrlo moguće da bi se njena karijera razvijala u tom pravcu, da nije umrla.

O Robertu Tomasu Astoru Goslenu, oficiru avijacije za vreme rata, za koga se udala krajem 1943. godine, malo se zna. Ocu je tek sledeće godine javila da se udala "za jednog simpatičnog mladića, Amerikanca koji je tada bio vojnik... Do juče je bio ovde sa mnom. Sada je otišao da pronađe neko zaposlenje." Šta ju je privuklo njemu, zašto se baš za njega udala, da li zato što je Danica želela da njena ćerka ne ostane baba-devojka, ne zna se. Kako bilo, izgleda da je sa Grosmanom bila srećna.

KRAJ: Milena Pavlović Barili umrla je 6. marta 1945. godine od srčanog udara u Njujorku. U karti koju je Bruno Barili uputio 1947. godine iz Rima svojoj supruzi u Požarevac, opisao je poslednje dane njihove ćerke: "Milena i njen muž bili su zajedno na konju – padala je kiša, put je bio asfaltiran (u okolini Njujorka), konj se okliznuo, Milenina uzengija je pukla. Naša kći je sa krikom pala preko glave konja... Milena je bila pet meseci u gipsu, nepokretna, od pojasa do vrata... Prvih dana 1945, mogla je da se obuče, da hoda, došla je u Njujork. Sa Goslenom je našla jednu kuću – izgleda da se dobro osećala, činilo se da je sasvim ozdravila." Đan Karlu Menotiju, koji ju je video dva dana pre njene smrti, "izgledala je dobrog zdravlja i savršeno srećna. Ona i njen muž gospodin Goslen su upravo iznajmili nov stan i bili su veoma zadovoljni i veoma zauzeti sređujući ga. Imao sam s njom jedan dugačak razgovor i video jednu sliku koju je trebalo da dovrši: jedna monahinja sa ožiljkom na otvorenim rukama i srcem koje gori na grudima. Dva dana kasnije ona je dobila zaduženje da napravi kostime za jedno veoma važno izvođenje u pozorištu Guild. Uveče je izašla u jedan restoran sa svojim mužem da proslavi ugovor i legla veoma kasno. San će je blago odneti. Pogrebni ceremonijal koji su obavili njeni mnogobrojni odani prijatelji vršen je u jednoj srpskoj pravoslavnoj crkvi. Kralj Petar je poslao telegram saučešća iz Londona. I sav taj svet umetnika, među kojima je bila poštovana i obožavana, oplakivao je njenu smrt."

Vest o Mileninoj smrti i fotografiju objavio je "Njujork tajms" napominjući da je iznenadna smrt nastupila kao posledica povrede kičme prilikom ranijeg pada s konja. Tu vest prenela je i italijanska štampa. Urnu s Mileninim pepelom doneo je Goslen Brunu Bariliju u Rim. "Milena počiva na jednom divnom mestu, na groblju u blizini kapije svetog Pavla, prepunom velikih uspomena na pesnike, umetnike, na ljude koji su došli iz čitavog sveta i sada počivaju tu, pored nje", javio je Bruno svojoj supruzi u Požarevac. Početkom sedamdesetih godina, pri prolasku kroz Beograd na putu za Rumuniju, Goslen je posetio Muzej savremene umetnosti. "Pošto je u postavci video Milenine slike, potresen, zatražio je razgovor sa upravnikom", zapisao je Miodrag B. Protić. "Tako smo se upoznali. Lep, visok, još mlad – pedesetih godina (bio je dosta mlađi od Milene), u društvu svoje nove žene, Meksikanke. Uzbuđen neočekivanim susretom sa delima svoje pokojne žene, obećao mi je da će Melanholiju (Brodolom) i druge slike za koje sam se interesovao pokloniti Muzeju. Pisao sam o tome i njemu i našoj Ambasadi u Meksiku, ali odgovora nije bilo. Uskoro sam doznao da je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Za retrospektivu u Beogradu krajem 1979. godine njegova ćerka Milena (Milenin kult očuvan je i u novoj Goslenovoj porodici) pozajmila je Portret T.A. Goslena (svog oca), Melanholiju i Autoportret ".

Sonja Ćirić
izvor
 

Anton Pavlovič Čehov, Kosmička patnja i humor

Imao je običaj da kaže da je medicina njegova zakonita žena, a književnost ljubavnica. Povremeno bi jedna ustuknula pred drugom ili joj svojevoljno ustupila mesto. Možda medicina danas i ne bi bila previše uskraćena da ju je zaobišao njegov angažman, ali literature i pozorište bili bi neuporedivo siromašniji. Ipak, ovih dana gotovo nezapaženo kod nas protiče značajan jubilej: vek i po od rođenja Antona Pavloviča Čehova (1860 – 1904).

Iza njega je ostalo sedam drama (ne računajući jednočinke), uz uobičajenu podelu na one pre i posle “Galeba”, na drame “direktne i indirektne akcije”. Ponekad se postavlja pitanje da li je Čehov bio genijalni pripovedač koji je pisao drame, ili genijalni dramski pisac koji je pisao pripovetke? Ova, ne samo akademska dilema, nudila je i pretpostavku da je on veliki dramski pisac koji je pisao pripovetke da bi zaradio novac, nesiguran u izvesnost njihovog pozorišnog izvođenja… Bilo kako bilo, još kao student medicine stvarao je pod pseudonimom Antoša Čehonte, a njegova ljubav prema teatru iskazala se već u gimnazijskim danima, kada je zaigrao u amaterskim predstavama – Nesrećkovića u “Šumi” Ostrovskog i Gradonačelnika u Gogoljevom “Revizoru”.

Prva Čehovljeva drama postavljena na scenu bila je “Ivanov”, 1887. godine. Po sopstvenom priznanju, na nju je “potrošio” samo deset dana. Posle četiri probe premijerno je izvedena u Koršovom privatnom teatru. I sam iznenađen neočekivanim uspehom pozorišnog prvenca, napisao je bratu Aleksandru: “Ne možeš da zamisliš kako je bilo! Od tako beznačajnog govanceta kao što je moja dramica…” Kritika je, pak, zabeležila da “Ivanov” uspeh duguje činjenici da se u njemu govori o problemu koji je mučio ruske intelektualce: na sceni se našao prerano umorni čovek koji se, u monotoniji ruskog života, neprestano sukobljavao s nemogućim preprekama – tromošću, pasivnošću i ravnodušnošću, dovoljno moćnima da unište svaki idealizam i oduševljenje.

Ujka Vanja

Ekranizacija Ujka Vanje

Ali su potom čak dva pozorišta (Aleksandrinski teatar i moskovski Mali teatar) odbili da igraju njegovog “Šumskog čoveka”. Uvreženo je mišljenje da je ovo uistinu slaba drama, slabija od mladalačkog “Platonova”: s puno neveš tih, patetičnih mesta. Ipak, upravo “Šumski duh”, temeljno prerađen, postao je jedno od najboljih Čehovljevih dela – “Ujka Vanja” (1897).

Komedija, tri ženske, šest muških uloga, malo događaja, pet pudova ljubavi” – reči su kojima je Čehov opisao “Galeba” u pismu prijatelju. Prvo izvođenje bilo je u petrogradskom Aleksandrinskom pozorištu i pomiljalo se kao najveća katastrofa u istoriji moderne drame: publika je zviždala, smejala se na pogrešnim mestima, izlazila iz gledališta. Sam pisac izjavio je da je “komad propao sa treskom”, dok je teatar odisao zlobom… Ali, premijera “Galeba” u moskovskom Hudoženstvenom teatru (17. decembra 1898. godine) gotovo da se može smatrati danom kada je rođeno i ovo pozorište i Čehovljeva dramaturgija. Jer, novi teatar (koji su osnovali glumac Stanislavski i pisac Nemirovič – Dančenko), posle otvaranja sa predstavom “Car Fjodor Ivanović” A. K. Tolstoja, zapao je u krizu, a “Galeb” ga je (ne)očekivano spasao. Kada je posle prvog čina pala zavesa, Olga Kniper koja je igrala Arkadinu (i kasnije postala piščeva žena) zbog grobne tišine u gledalištu briznula je u plač. A onda se prolomio pljesak. Ne samo da je “Galeb”spasao sudbinu pozorišta već je postao i njegov simbol: stilizovana reprodukcija galeba nalazila se na zavesi i programima.

Čehov sa suprugom glumicom

Istovremeno, nesporazumi dva velikana, Čehova i Stanislavskog, počeli su baš s “Galebom”. U vreme priprema “Tri sestre” (1901) Čehov je pisao Olgi: “Ja moram da prisustvujem probama, moram! Ja ne mogu da prepustim Aleksejevu četiri odgovorne ženske uloge, četiri mlade, intelignetne žene, ma koliko uvažavao njegov dar i inteligenciju.” Zanimljiva je i sugestija koju je (takođe Olgi) dao za ulogu Maše: “Ne pravi tužno lice ni u jednom činu. Srdito da, ali tužno ne. Ljudi koji odavno nose nesreću u sebi i koji su navikli na nju, često zvižduću i često su zamišljeni.” Ipak, prava eksplozija sukoba nastala je tek oko “Višnjika” (1904) i stava da li je to komedija ili tragedija. Čehov je insistirao da je reč o komediji.

“Nema sumnje ni u to da je Stanislavski voleo da preterano naglašava ono što je kod Čehova samo nagovešteno, i što treba da ostane samo nagovešteno, da je voleo da stvari bez potrebe teatralizuje i melodramatizuje preko mere koju je Čehov smatrao dozvoljenom. Ali je tačno i to da je Stanislavski načinio Čehova poznatim dramskim piscem, da je – iznevaravajući ponegde zamisli autora – omogućio Čehovljevim dramama da dopru do prave pozorišne publike”, bio je mišljenja Jovan Hristić, esejist, pozorišni kritičar i profesor dramaturgije.

Moskovski Hudežestveni teatar je posle “Galeba” igrao sa velikim uspehom i “Ujka Vanju”. Kasnije su usledile “Tri sestre” i “Višnjik”,a do kraja života Čehov je uspeo da uobliči i poznatu jednočinku “O štetnosti duvana”. Iako su njegove drame doživljavale velike uspehe kod publike, prijem kod kritike bio je uzdržaniji: priznavali su mu savršenstvo dramskog oblika, ali zamerali pesimizam, beznađe, dosadu…

Čehov kao i Šekspir, podseća Hristić, stvorio je svet koji se ne može svesti na jedno osećanje, jedno raspoloženje i jednu ideju. Ali, ova dvojica velikana imaju još mnogo toga značajnog:

- Njih dvojica imaju najinspirativnije moguće likove u dramskoj literature – kaže Đurđija Cvetić koja je igrala Natašu u “Tri sestre” i Ranjevsku u “Višnjiku”. – Mada, za razliku od Šekspira, Čehov nudi divne ženske likove i pokazuje se kao neverovatan poznavalac njihove duše i psihologije. Veoma je voleo glumce, a imao je i ženu glumicu. Pripada onoj vrsti pisaca koji su za sva vremena i podneblja. Njegove replike su veoma sažete i koncizne, ponekad se iz jednog kratkog monologa ili dijaloga, čak i iz prostoproširene rečenice – krije cela priča. Uostalom, iz Čehova je dobrim delom prostekla i američka dramaturgija, pre svega Tenesi Vilijams i Artur Miler.

Reditelj Dejan Mijač ističe da ga ovaj pisac asocira na jednog drugog velikana. Njegoša i “Luču mikrokozmu”, odnosno stih:“Šta je čovjek, a mora bit’ čovjek?”

- Mislim da mi se to pitanje uvek postavljalo kada sam čitao Čehova: koliko je neuništiva egzistencija i koliko velika patnja koja proizlilazi iz zahteva da se bude čovek. A sve to ima neku auru kosmičkog humora. Čehov je težak izazov i zadatak za reditelje, pa su oni koji su bilo kojom stranom pristupili i dodirnuli tu suštinu, imali divne rezultate…

Zanimljivo je i da je svojevremeno, Royal Shekespeare Company, išla na petnaestonedeljnu (!) turneju u 22 grada samo sa predstavama dva pisca – Šekspira i Čehova.

U Engleskoj čak smatraju da glumac “overava” svoju karijeru kad zaigra Čehova, jer je to sliv tema koje idu od komedije do tragedije, od tragedije do drame – kaže rediteq Dimitrije Jovanović.

- Nema nijedne njegove pripovetke koja ne bi mogla da bude dobar filmski scenario ili pozorišni tekst. Čehov je najbolji mogući spoj života i pozorišta…

Maksim Gorki :Kad umre Čehov, umreće jedan od najboljih sinova Rusije, pametan, pravedan, koji je voli i u svemu saoseća s njom. I Rusija će zadrhtati od tuge, i dugo ga neće zaboraviti, i dugo će se učiti shvatanju života iz njegovih knjiga, obasjanih tužnim osmehom srca punog ljubavi – odao je priznanje jedan veliki (koliko god različit) ruski pisac, drugom. Reči pune divljenja Čehovu je posvetio Maksim Gorki…

Šuma ljudske sreće - Čehov nije samo opisivao život već ga je i menjao – podseća u svojim esejima Vladimir Nabokov. – Požurivao je izgradnju prvog moskovskog javnog doma (s bibliotekom, čitaonicom, salom i pozorištem), brinuo da Moskva dobije kliniku za kožne bolesti, uz pomoć slikara Ilje Rjepina osnovao je Muzej slikarstva i lepih umetnosti u Taganrogu, pokrenuo je izgradnju prve stanice za biološka istraživanja na Krimu, skupljao knjige za škole na Sahalinu, izgradio tri škole za seljačku decu blizu Moskve, podigao zvonik i vatrogasnu stanicu za seljake…

Na neki način, Čehov je bio fasciniran gradnjom. Po njegovom mišljenju svaka gradnja uvećavala je sumu ljudske sreće. I još nešto: kao lekar, za vreme epidemije kolere na Krimu, sam je brinuo o ljudima u 25 sela!

izvor

Diego Muňoz Valenzuela, Moj blizanac kiborg

Kiborgovo rođenje

Bio sam na doktorskome studiju iz elektronike na Sveučilištu u Dirtystoneu, kad su me samoća, nedostatak komunikacije i, pre svega, želja da dokažem nesposobnost svojih profesora naveli da napravim TOMMA (Talkative Organised Movable Model). Taj sam akronim uskoro promenio u obično ime, Tom. Zbog diktature koja je još uvek vladala u mojoj zemlji i zato što je postojala mogućnost da još jednom pokušaju drobiti moje izmučene kosti, odlučio sam što pre prihvatiti sjajnu ponudu Univeryziteta  u Dirtystoneu koja je uključivala kartu, vizu i diplomatsku zaštitu. Osim toga, u sledećih pet godina nije bilo nikakve nade u povratak barem privremene demokracije; novi satrap bio je mlad, okrutan i sklon lagodnome životu. Trebaće mu neko vreme da napuni sef u Švicarskoj i povuče se kako bi živeo od svojih najamnina u nekome od rajeva za umirovljene diktatore...


* * *

Nakon šest meseci naporna rada napravio sam primitivnu inačicu Toma, intelektualno dosta ograničenog robota (još uvek nisu bili spremni bio-čipovi)i jako nezgrapna izgleda. Imao je četvrtastu glavu i crvenkaste oči koje su treptale, velika usta, pravokutan trup i ruke pune kablova i cevi. Nije imao noge tako da je samo mahao rukama. Govorio je samo u infinitivu. Govor mu je bio pomalo groteskan, nalik onome Indijanaca u filmovima o Divljem zapadu, neka vrst tarzanskoga engleskog ili sleng crnoga prevoznika na safariju.

– Ja se zvati se Tom. Biti pokusni robot. Rubén Arancibia napraviti Tom. Slušati.

– Tome – govorio sam mu – podigni desnu ruku.

– Podići desnu ruku. O.K. Slušati.

– Podigni levu ruku.

– Što značiti »podigni«? Čekati odgovor.

– Podići je isto što i dići.

– O.K. Razumeti. Podići levu ruku. O.K. Slušati.

– Spusti obe ruke.

– Što značiti »obe«? Čekati odgovor.

– Obe znači jednu i drugu, dve ruke, levu i desnu, razumeš?

– O.K. Razumeti. Spustiti desnu ruku. O.K. Spustiti levu ruku. Slušati.

– Tom, zbog čega nisi istovremeno spustio obje ruke, ha?

– Što značiti »ha«? Čekati odgovor.

– To je nešto kao tvoje »čekam odgovor«.

– O.K. Razumeti. Ne spuštati ruke u isto vreme jer raditi isto što i pre. Prvo desnu ruku. Posle levu ruku. Rubén ne kazati u isto vreme. Slušati.

– Tome, nemoguć si.

– Što značiti »nemoguć«, ha?

– Da sve pitaš poput deteta, da mi ideš na živce. Znaš, danas si koristio uzdah »ah« umesto glupavoga »čekam odgovor«... Ti misliš, prokleti stroju koji guta novac, misliš ti, manijakalni wurlitzeru!

– Što značiti »ići na živce?? Ha?«

I tako u beskonačnost. Gori je od one male ljubopitljive dece koja te ponekad uznemiravaju. Istina je da je njegova mentalna dob bila upravo ta dečija dob; morao je naučiti mnoštvo stvari, a imao je pomalo nestrpljivog učitelja na raspolaganju. Bilo je potrebno da žurno nauči nekoliko gramatičkih lekcija pa sam odlučio nazvati Óscara, moga prijatelja lingvista koji je polazio doktorski studij na Univerzitetu  u Blacktaleu. Na najbolje mogući način objasnio sam mu o čemu se radi. Bio je oduševljen: baš divna prigoda za obranu njegova doktorskoga rada, nešto takvo je i očekivao; doktor Facik bi bio oduševljen da uspostavi program... Tada sam prekinuo njegov zanos i rekao mu da se radi o poverljivom poslu, da se ne sme saznati na koji sam način dobio finansijska sredstava, ni koliko još vremena treba da projekat privedemo kraju. Upozorio sam ga na opasnost koja preti ukoliko se te teme dočepa netko beskrupulozan. Jednoga će dana sve će biti objavljeno, ali onda kad sve bude gotovo. Ne, sada nije prikladan trenutak da se takve napredne stvari prepuste uzrujanome i nezrelom čovečanstvu.

Óscar se složio i preporučio par uvodnih tekstova koji bi mi mogli biti od pomoći u poslu dok pokušavam ishoditi dozvolu i dolare za istraživanja. Ustrajao sam u tvrdnji da će to biti ubrzo. Prema pravilima i lekcijama iz knjiga koje mi je preporučio Óscar, programirao sam Tomovu neuronsku mrežu i govorni sustav. Njegov se govor znatno poboljšao. Još uvek bi se tu i tamo zabunio, ali ne više od nekoga naprednog srednjoškolca, posebno  kad se radilo o rečima koje se ređe koriste i, naravno, u slučaju nepravilnih glagola. Malo-pomalo situacija se menjala i on je zauvek napustio govor crvenokožaca. Posvetio sam nekoliko meseci proučavanju Chomskyjeve transformacijske gramatike i premda nisam ulazio u dubinska proučavanja složenije semantike, postigao je značajne uspehe na području sintakse. Jezična dvosmislenost koja se može razumeti samo u određenom kontekstu, činila se nerazrešivim problemom sve dok nisam otkrio mogućnost povezivanja sintaktičkog modula rečenica s nizom naprednih sistema u kojima su se pohranjivale predodžbe, znanja i iskustva u skladu sa saznanjima učenika. Naravno, trebalo je ustrajati na mogućnosti da Tom sâm analizira svoja iskustva i da iz njih izvlači nove predodžbe i znanja. Time bi se, slično kao kod ljudi, uvećale njegove spoznaje. Zahvaljujući Óscarovoj stalnoj suradnji putem međusveučilišne računalne mreže povezane izravno s Tomovim »mozgom«, android je uspeo steći rečnik profesora književnosti ili pravnika. Bit će lakše ispraviti preterivanja nego čisto neznanje, pomislio sam. I imao sam pravo jer se upravo to s vremenom i dogodilo.

Nakon što sam se u potpunosti i dugoročno posvetio proučavanjima nauke o robotima koja su mi omogućila značajan napredak u njihovome dizajniranju, što je tema moga doktorskog rada, uspeo sam omogućiti robotu da može slobodno pokretati ruke. Uz snažnu dozu mazohizma zamišljao sam hiljadu načina na koje su prokleti vojnici stvarali nove ratne strojeve s namerom da svoje protivnike izbrišu s lica zemlje: užasavajući ratnički pauci napreduju na svojim dugim nogama i bacaju projektile i laserske zrake na neprijateljske položaje; nepobedive napadačke skupine sastavljene od kiborga-ubica pljačkaju razoružane gradove koje brane poslednji vojnici-ljudi; androidi se uvlače u neprijateljske redove i pronalaze skrivene vojnike. Dobro, bilo bi dovoljno objaviti rad u kvalitetnome međunarodnom časopisu s dovoljno pojedinosti i na taj način dokazati da su sve sile s osvajačkim težnjama jednake.

Posvetio sam se dizajniranju i izradi Tomovih nogu i usavršavanju pojedinosti vezanih uz njegov psiho-motorički aparat. Nije bilo lako postići njegovu ravnotežu i nekoliko sam puta bio u iskušenju da mu usred uobičajenoga psovanja zbog tolikih izgubljenih nedelja stavim kotače, ali bio sam kao opsednut. Nisam želeo da Tom postane neka vrst prenosnoga pladnja koji govori, koji se kotrlja po kući i udara se u stube. Dugo je trebalo da se taj problem reši. Ali, uz Gerardovu pomoć uspeo sam napraviti nekoliko snažnih bio-čipova koji su Tomu omogućili povezivanje sa univerzitetskim  i  bibliotekarskim  bazama podataka, televizijskim kanalima čitavoga sveta, satelitima, svim vrstama postojećih informacija. Poboljšao sam njegov sintetični glas kako bi više nalikovao na ljudski i zadužio ga da on sam u telefonskom imeniku izabere neka imena i uputi im poziv. Ja sam u međuvremenu imao vremena da nastavim proučavati problem njegove ravnoteže.

Tom se tada zainteresirao za moj posao i spojio se na mikrokompjuter na kom sam pokušavao napraviti dizajn robotovih nogu. Nekoliko je dana proučavao baze podataka i čitao moje beleške ne prestajući mi prigovarati zbog rukopisa koji mu je na početku oduzeo dosta sati, sve dok konačno nije uspeo dobro rastumačiti moje »hijeroglife«. Počeo je razgovarati sa mnom i odjednom – puf, pala mu je na pamet sjajna zamisao; jedna od onih koje menjaju bit problema, čine ga beznačajnim i ukazuju na nespretnost naših prijašnjih postupaka. To je za Toma bilo vatreno krštenje. Bio je, to je tajna, puno uspešniji od mene i više sam se puta upitao moram li, ako slučajno objavim taj rad, navesti da je Tom autor. Bila bi strašna novost da android bude autor, pravi međunarodni skandal. Morao bih mu dati neko prezime. Moje mu je zapravo očevo. Vezano uz članak o ravnoteži, pomislio sam da ga ne bih trebao samo staviti među autore nego bi on trebao biti prvi među njima. Jer, konačno rešenje je ipak njegova zamisao. No, on je bez obzira na sve moje ostvarenje, ja sam ga napravio i sve što on učini, pripada meni. Ali, pripadaju li deca roditelju? Ne, ona su privremeni dar – rekla bi moja majka. Posuđeni su i odlaze kao što i dođu. Čovek ih ne može prisvojiti kao da su stvari. U trenutku kad sam odlučio napisati članak, radije sam prekinuo tu raspravu koju sam vodio u sebi. Možda ću upravo njega zadužiti da ga napiše. A što ako konzervi padne napamet da me izbaci s liste autora? To bi bilo i pravedno. Možda će prestati o tome razmišljati, premda je to pomalo bedno.

Tom je nakon pet meseci dobio noge i počeo je učiti kako ih koristiti. Bio je istoga stasa kao i ja, ali malo teži zbog metalnih delova u svojim ekstremitetima. Mogao je bez problema hodati po mojemu malome studentskome stanu gde je živeo otkako je počeo govoriti. Prvih sam mu dana morao pomagati kako ne bi pao. Pad bi mogao ozbiljno naštetiti njegovome sistemu. Nije bilo jednostavno zadržati takav nespretni stroj. Pokušavam zamisliti što bi pomislio neko ko bi odjednom ušao u stan i ugledao ogromnu konzervu kako zuji i grli me; konzervu punu svetala, kablova, poveznica, ventila i strujnih krugova. Pravi film strave. Doktor Arancibianstein i njegov monstruozni stroj. Look at them. Vatirao sam mu noge kako više ne bi izazivale preterani metalni zvuk zbog koga su se stanovnici donjih katova više dana bunili. Morao sam izmisliti da vežbam s utezima na jednome sofisticiranom stroju, ali ukori i pretnje su bivali sve žešći. Na sreću, Tom se ubrzo naviknuo na svoje novo, dvonogo stanje. Žalio se što ne može vežbati kao one lepe plavokose devojke koje su svakoga jutra na televiziji izvodile vežbe za domaćice, nezaposlene i umirovljenike.

Dok sam ja odlazio u laboratorij, Tom je ostajao u stanu, povezivao se s bazama podataka, telefonirao ili – što ga je posebno veselilo – čitao i gledao televiziju. Strogo sam mu naredio da se sakrije u ormar ako začuje i najmanji sumnjivi šum. Dogovorili smo način na koji ću mu kucanjem na vrata dati znak dolazim li sam ili u društvu. Jednoga poslepodneva nekome je neopreznome lopovu palo napamet da isproba bravu na vratima našega stana. Svojim izuzetno osetljivim uhom, Tom je odmah primetio  njegove pokušaje. Prema mojim uputama, sakrio se u ormar s odećom pre nego što je prestupnik ušao. Kroz ključanicu je oduševljeno promatrao prizor: ono što nije mogao videti, zamislio je na osnovu zvuka. Siroti lopov je počeo istraživati među retkim posuđem na kojemu su bili razvidni mnogobrojni tragovi vođenja rata. Obeshrabren, odustao je od proučavanja nerazumljivih knjiga i na kraju je, kako bi nešto napravio, odlučio poneti neštood rabljene odeće.

Kad je nesretnik otvorio vrata ormara, pakla prepunoga robe, ugledao je svetla u boji i metalne ploče koje su počele zavijati poput policijske sirene. Jer, Tomovo je lice bilo sačinjeno od niza svetala, kablova i strujnih krugova, a na njemu su se isticale blistave kamere koje su projicirale crvenkastu i zlokobnu svetlost dok su deseci bio-elektronskih mišića zujali i jezivo škripili. Tip se onesvestio: ne znam kako nije umro na licu mesta. To bi tek bilo krasno! Tom ga je s puno ljubavi uzeo u naručje i zibajući ga, preneo do ulaza u stan. Pogledao je kroz špijunku kako bi se uverio da vani nema nikoga i položio ga na otirač. Još je uvek bio u nesvesnom stanju. Kad se lopov probudio, pobegao je glavom bez obzira. Nesretnik se sigurno zaustavio kod neke psihijatrijske ordinacije gde će se neki analitičar, primenjujući metodu staru sto godina, pobrinuti da dođe k sebi...

Tom je, šaleći se, pričao o toj pustolovini. To je dokazivalo njegovoj neprestani napredak i razvidnu inteligenciju. Kako bih sprečio ovakve burne reakcije ljudi, odlučio sam mu dati ljudski izgled. Nazvao sam Gerarda do Santosa da ga podsetim na to. On mi je rekao da je sve spremno, da sam se javio u pravi trenutak. Idućega je dana pregledao Toma i procenio da za nekoliko nedelja više neće izgledati kao mehaničko-elektronički android. Trebalo je odlučiti o izgledu njegova lica i tela te o drugim pojedinostima. Bit će moj savršeni dvojnik, rekao sam, jer ćemo moći izlaziti iz stana u smenama ne izazivajući nikakve sumnje. S druge strane, činjenica da dva muškarca žive zajedno mogla bi loše uticati na moju mačo slavu. Bilo je dovoljno napraviti odliv moga lica da bi se napravila Tomova maska. Stvar je bila jednostavna. Za dve smo nedelje bili savršeni blizanci; on pomalo bezizražajan i krut poput Schwarzeneggera, ali, dobro, mogao je proći. Trebalo je još poprilično raditi na postizanju sličnosti u mišićima lica i omogućiti mu nadzor nad izražajima lica. Bilo je od iznimne važnosti da Tom dobro procijeni prigodu, trajanje i jačinu svake geste, te trenutak kad je mora rabiti. Na primer , krut i dugotrajan osmeh s lakoćom se pretvori u grotesknu i neprirodnu grimasu, posebno ako se pojavi u trenutku kad se radi o nečemu svečanom ili još gore, tragičnom. Preterani osmeh koji se pojavljuje uz pozdrav, može se tumačiti kao podsmeh. Preterana namrštenost pre će značiti srdžbu nego ljubaznost. Konačno, problem se može svesti na jednu ploču s gestama, opisom pejsaža i prikladnih situacija uz približno vreme trajanja, preporučenu jačinu – i ako je potrebno – naznaku sleda izražaja.

Ta pomična ploča s beleškama o ponašanju bila je savršeno rešenje premda mi je njezino postavljanje oduzelo dva puna meseca. U to je vreme Tom satima boravio ispred ogledala praveći najstrašnije i najsmešnije grimase. Potajice ga promatrati postalo je jedna od mojih najomiljenijih zabava. Pod uticajem televizijskih emisija počeo je glumatati; morao sam ga oštro ukoriti kad je postao opsednut Humphreyem Bogartom i Robertom Mitchumom, verovatno njegovim omiljenim filmskim zvezdama. Jedva sam ga uspeo odvratiti od oponašanja hoda Johna Waynea (rekao sam mu da deluje kao da pati od neke venerične bolesti u završnoj fazi) i silno sam se trudio izbrisati mu s lica neprestani i očaravajući osmeh Clarka Gablea. Tada je odlučio oponašati mene uz ironičnu tvrdnju »ti si moj učitelj, moj stvoritelj«. Morao sam se privići mučenju koje je usledilo. No, ubrzo smo rešili problem i počeli naizmence deliti moju ličnost. Nabavio sam fotografije većine svojih poznanika i obavestio Toma o njihovim običajima, poreklu, količini poverenja koje imam u njih, mogućim i obveznim temama za razgovor i prihvatljivim opravdanjima za prekid razgovora. Ja sam spavao ili radio u kući, a on bi odlazio zameniti me. Kiborg pak je ostajao u kući dok sam ja išao u laboratorij, u knjižnicu ili na svoje erotske susrete. Moram priznati da je za mene puno puta bio pravo olakšanje: slao sam ga na mnoga društvena događanja, na koktele, predavanja, objede, utakmice bejzbola i na nekoliko beskorisnih seminara. Baš jadno!

Tako sam na Tomov račun stekao slavu svetskoga i prijateljski nastrojena čoveka i za sto posto poboljšao svoje odnose s ljudima. Zamenio me je na posebnoj večeri u vili doktora Fajarda kojoj je prisustvovao nakon dugoga niza preporuka: da ne sme kazati nešto neprikladno sad kad je tako malo nedostajalo da završim doktorski rad, da ne sme iznositi moje mišljenje o njegovome naučnom  radu ili njegovim osobinama, da mora biti susretljiv prema njegovoj supruzi, da mu zabranjujem bilo kakvu vrst bezobraština. Android me je gledao pomalo veselo, pomalo besno. Uzviknuo je: »Previše tražiš! Želiš da ja obavim prljavi posao, zahtevaš od mene ono što ti nisi u stanju napraviti! To je, blago rečeno, nemoralno«. Ne moram objašnjavati da sam ostao bez teksta, zbunjen, bez odgovora. I pre nego što sam uspeo ponovno odvojiti usne, potapšao me je po leđima: »Nemoj se brinuti, Rubéne. I’ll do my best, don’t worry. Ne mislim pljeskati njegovim glupostima, ali neću ni zviždati. Budi miran i odmaraj se kod kuće, bwana. Kabunga će za tebe obaviti poslić«.

Otišao se presvući u markiranu odeću. Posle mi je podnio izveštaj o večeri uz pojedinosti o Fajardovim velikodušnim savetima kojima je bio cilj smestiti me u kola koja idu direktno prema pobedi i uspeti me usredotočiti na praktične stvari, to jest, usmeriti me prema industriji koja toliko treba nadarene inženjere kako bi uspela nadvladati prirodu i omogućila blagostanje stanovništvu. Tom se nije mogao suzdržati i osvrnuo se na političku prošlost moga profesora koji je, pomalo iznenađen, započeo dugi govor o načinu na koji se postižu zrelost i razumnost; neophodno je zaboraviti postupke izazvane mladenačkom energijom, a ne dubokim razmišljanjem. Kiborg ga je upitao – je li ga možda duboko razmišljanje dovelo do toga da živi u toj lepoj vili u brdima, prepunoj kipova i finoga starinskog nameštaja, tako daleko od ostalog naroda i njegova blagostanja. I premda se na profesorovom licu na trenutak pokazao blagi, dobro prikriveni stid, odmah zatim ponovo je započeo sa svojim govorom u kojemu je opravdavao samoga sebe. Njegova je supruga otvorila usta kako bi rekla nešto o čaju organiziranome u dobrotvorne svrhe, o svojemu nedavnom odmoru na Havajima, o planovima da obnovi luksuzni Volvo, o skorom preuređenju njihova bazena. Fajardo ju je gledao uz neodobravanje, sve dok je ne bi ušutkao.

Kiborg je beskrajno uživao u tim raspravama. Da završi sa svojom predstavom, Tom se prisetio svoga navodnoga detinjstva kad ga je ded po ocu – grof od San Telma – na sapima kestenjasta alata vodio u obilazak prostranih oblasti u njegovome vlasništvu koje su se protezale na području od same obale oceana do vrhova gdje je vladao andski kondor. Ta je priča dirnula najskrivenije delove duše Fajardove supruge. Njezine su pohlepne oči sevale dok je slušala Toma kako sa svim pojedinostima govori o načinu na koji je posluga služila poslastice na finome kineskom porculanu uz jedaći pribor od čistoga srebra. Činilo se da je njezin snobizam dosegao vrhunac dok se stroj prisećao odeće naručene iz pariškog kataloga, koja je prolazila dva mora pre nego je stigla na svoje odredište u blizini Pacifika, ili kad je opisivao dvorane ukrašene starim uljima, nameštajem od mahagonija, ebanovine i cedra iz Libanona. Na kraju im je ispričao da je sam njegov ded proćerdao svoje bogatstvo zbog podvale jednoga skorojevića koji je iskoristio njegovu dobru volju. Rekao im je da od tada nema povjerenja u bogate ljude jer se iza njihova bogatstva uvijek krije neka priča vezana uz oportunizam, i poprilična doza niskosti i sebičnosti. Fajardo i njegova supruga šutke su saslušali taj kraj. Priča ih se dojmila i na najvišoj podsvjesnoj razini svoje mračne savesti, naslutili su da su na neki način dio nje...


Nestašluci čeličnog čoveka

Jedne od onih večeri dok sam se s užitkom spremao raditi u mirnoći svoga stana, Tom je stigao s posebnom pričom.

– U kinu sam sreo Ángelu, Rubéne.

– Da, i što onda? Što znači taj ironični smešak, ti staro željezo? I ko je ta Ángela, ha?

– Izgleda tvoja devojka. To mi je, čini mi se, natuknula malo preterano poverljivim tonom, ako baš hoćeš znati. Na kraju sam preuzeo inicijativu i zakazao ti sastanak s njom u subotu, u devet sati navečer u motelu Paradiso.

– Ko te je ovlastio da se mešaš u moj život, konzervo? I gde si pronašao motel Paradiso?

– Ona je to predložila. Na istome mestu kao i uvek. I rekla je još neke stvari zbog kojih je i hladna konzerva poput mene pocrvenela. Čini se da dobro obavljaš svoj posao, vrećo ugljikohidrata...

– Nemoj biti bezobrazan. Sada se sećam te devojke... Uopšte nije loša, ali nije moja devojka, razumeš? Osim toga, nemaš ovlaštenja  razmišljati o toj temi, a još manje donositi odluku umesto mene.

– U redu, ali njezina je zamisao dobra poput nje. Moraš se opustiti, Rubéne. Ja te ne mogu zameniti na tome poslu. Nemoj biti fanatičan. OK. Slušati.

– Sećaš li se svoje prošlosti Tome, ha? Govorio si kao veliki poglavica Beli Orao. Ići ću na sastanak, ali drugi put me prije pitaj, u redu? Ja nisam tvoje dete nego je obrnuto.

– Da, Rubéne. Oprosti. Kad budeš hteo, reći ćeš mi u čemu da ti pomognem...

Nekoliko dana nakon toga, Ángela mi je predbacila da nisam baš bio nešto zagrijan za nju i nostalgično se prisetila večeri našega poslednjega vrućega susreta. Prisilio sam je da se pokaje zbog kritika upućenih bogu ljubavi dok je Tom, spojen na univerzitetski superkompjuter, rešavao složeni sustav diferencijalnih jednadžbi. To je bila savršena stvar u slučaju da koji put zatreba.

Približavao se datum obrane doktorskoga rada. Ubrzano sam ga pisao jer sam se nameravao što pre vratiti u Čile. Privukla me je mogućnost brzoga povratka demokracije koju je nagovestio pukovnik koji je zbacio s trona dežurnog satrapa. Ulazak u zemlju bio mi je slobodan kao i za najveći deo političkih zatvorenika. To je bio pravi trenutak da se toga leta, na proslavu  svetoga Ivana, proveri istinitost ove priče i napravi nešto za ocrnjenu domovinu. Tom mi je malo pomagao u pisanju, ali redaktura nije bila njegova jaka strana. Blago rečeno, njegov je prinos tu bio umeren. Trebalo je obaviti još jedan dodatni posao u našemu Odelenju zajedno s Óscarom, ali posle. Više nisam imao vremena za usavršavanje kiborga. Ali, njegove su govorničke veštine bile sjajne i zbog toga sam odlučio poslati ga da umesto mene brani doktorski rad pred komisijom sastavljenom od slavnih beskorisnih tipova na čijem se čelu nalazio doktor Fajardo. Uz njega, tu su bili i spastični Johnson te druge slične spodobe. Kao ministar bez lisnice pojavila se i ona grozna zver od Kovalskoga. Tom će rad obraniti puno bolje od mene: odisao je strpljenjem, smionošću i sigurnošću. Uvežbavali smo razne aspekte rada. Puno vremena pre njegove obrane, sve je bilo savršeno pripremljeno.

Na dan obrane moga doktorskog rada ostao sam kod kuće gledajući video s Busterom Keatonom i pripremao naše kofere za neizbežno putovanje. U podne je nazvao Tom kako bi me obavestio da smo dobili najvišu ocenu i da je profesor Kovalski, koji se smatrao stručnjakom na tome području, pojeo sva govna ovoga sveta nastojeći opovrći naše tvrdnje i poništiti, prema mišljenju svih promatrača i ostalih članova komisije, sjajnu obranu. Publika je pljeskala oštroumnim odgovorima doktora Arancibije – tako su se obraćali androidu. Zatim su ga pozvali u dvoranu i obavestili ga o rezultatu obrane. Više nisam bio samo fakultetski obrazovan; postao sam doktor nauka! Čak ni sam prijatelj Gerardo – koji je prisustvovao obrani – nije primetio da se radi o zameni. Sad su obojica pili pivo sa stadom glupana koji su organizirali svoju tradicionalnu odvratnu proslavu.

Tom mi je ispričao da je, nakon što je obranio rad, profesorima jezgrovito objasnio mogućnost da se na temelju novih otkrića napravi android. Poletno je opisao samoga sebe i naveo osnovne teorijske postavke svojega dizajna, ali su svi odlučno odbacili njegove zamisli: stari profesor Elorza je smatrao da je to ludost nekoga ko se nije naspavao; Johnson je rekao da prestane buncati kao da halucinira; Fajardo je naznačio da je to loš početak za jednoga doktora, a Kovalski je izjavio da je doveden u iskušenje da podere potvrdu o obrani doktorskoga rada i da me silno želi javno poniziti jer govorim takve besmislice. Tom je napomenuo: »Bio sam u napasti da strgnem masku i da mu pokažem svoje strujne krugove, da im dokažem da su oni glupani, bedaste neznalice, bijedni pajaci, kurvini sinovi, jebeni gadovi. Pogledajte ko sam ja uistinu vi vreće laži, konzerva sardina koja misli i šalje vas u govna, baš ovde na ovome mjestu. K vragu! Ali nisam ništa učinio, Rubéne, jer tako smo se dogovorili. Nisam ništa učinio jer sam bio jako ljutit Rubéne, razumiješ li, jako ljutit...«

Tada sam shvatio da se s Tomom nešto događa. Ne govorim samo o meksičkim rečima koje je koristio uz preterane psovke. Bilo je čudno da se naljutio. Nisam u njega stavio niti jedan čip ili program besa ni išta sličnoga. Zaćutao je i najavio da će, kad bude mogao, doći s Gerardom i Óscarom da mi sami proslavimo. Pomislio sam na ono o čemu sam razmišljao toliko puta: ako kod androida na početak stavim inteligenciju i znanje, osećaji će se sami kasnije pojaviti. To je logično. Oni će biti posljedica postojanja svesti ljudskoga bića, posledica razmišljanja: bit će čin izvođenja zaključaka, a ne čisti biološki nagon koji je pretvorio u čudovišta one koji su u smrt poslali svoje protivnike u Auschwitzu, u Sibiru, u Kambodži ili u našim vlastitim koncentracijskim logorima. Radi se o hladnim, promišljenim odlukama iza kojih, razvidno je, stoji zloća. Privremeno ludilo, ispunjavanje naredaba nadređenih ili zazivanje logike rata nisu prihvatljivi argumenti. Mržnja, ljubav, zavist, osveta, izdaja, strast, pokazatelji su inteligencije koja ne razlikuje dobro od zla a priori nego to čini zbog dobrovoljno prihvaćenih etičkih zakona.

Pred svojim sam očima imao dokaz, evidentni dokaz, činjenicu koja je potkrepljivala moju teoriju. Možda je to otkriće bilo najvažnije od svih. A samo nekoliko sekundi pre toga, ko zna otkuda pojavio se jednostavan predosećaj? To je tajna. Jedna od najvažnijih, i paradoksno najprezrenijih kvaliteta, svakako je intuicija. Odakle potiče uverenje koje nadahnjuje istraživače da potroše hiljadu sati da bi jednu netačnu zamisao prikazali kao toačnu? Isto se događa s umetnicima koji u svomu stvaralaštvu rabe intuiciju a ne logiku, čime se Zapadnjaci toliko ponose. U svom sam sokovniku pripremio pisco sour* s puno leda i prema mojemu tajnome receptu, na kraju dodao čitavo jaje, uključujući i ljusku. Imao sam sir, masline i krekere. I nekoliko boca crnog vina koje sam posebno čuvao za tu prigodu. Gerardo i Óscar su bili zaprepašteni kada sam ih obavestio da je Tom branio moj doktoski rad. Samo što nisu doživjeli infarkt prvo od iznenađenja, a zatim od smijeha. Zapravo, to ih se jako dojmilo. Pili smo i jeli do idućega dana kad su tri severnoameričke studentice došle k nama po svoju dozu latinske ljubavi. Preko vikenda bili smo na zasluženome odmoru. Kampirali smo u planinama, uživali u prirodi i prakticirali bogata ljubavna iskustva.

Kad smo se vratili, suočili smo se s problemom moga i Tomovog povratka u

* Pisco sour – piće koje se pravi od rakije, belanjaka, šećera, limuna i puno leda (op. prev.). domovinu. Odbio je da ga se rastavi, a njegove delove smesti u kofere ili u kutije. »To bi bilo gore nego da me raskomadaš, ne misliš li...? Imam bolju zamisao: mogu krivotvoriti neku putovnicu, staviti brkove i naočale i... gotovo. Ja sam tvoj brat Tomás Arancibia«.

– Ali, gdje ćemo nabaviti putovnicu, Tome?

– Ne brini, to sam sredio s prijateljima koje sam upoznao u noćnim šetnjama. Sutra će mi je sigurno predati.

– Što, prestupnici? U što si se uvalio? Koliko im treba platiti za tu uslugu? Znaš da nemam novca niti ga mogu nabaviti.

– Nema problema. Duguju mi neke usluge. Nemoj se brinuti, ne radi se o nečemu kažnjivome. Nema nikakve opasnosti. Uveravam te.

– Vidim da se radi o čudu, ali ne o svetačkome. Pretpostavljam da ću morati imati poverenja u tebe.

– Ne, Rubéne. Ne brini. Jedne sam se večeri kasno vraćao iz laboratorija. Za promenu, menjao sam te, i vidio neke tipove koji samo što nisu pogubili dva zavezana Hispanoamerikanca s povezom na ustima. Rekli su mi da se radi o nekome problemu vezanome uz trgovinu drogom. U tome me trenutku to i nije preterano zanimalo; samo sam ih želio spasiti.

– I doveo si u opasnost sebe, mene i čitav projekt!

– Što onda? Trebao sam pustiti da ih smaknu? To si me učio? Nemoj pričati gluposti... Osim toga, o kakvom se to riziku radilo? Niko ne očekuje da se Terminator pojavi u cik zore i spasi dvojicu trgovaca drogom u dugovima. Bilo je lako, krećem se brže od bilo kojeg čoveka, ne bojim se smrti. Zbunio sam mafijaše, razoružao ih i oslobodio žrtve.

– Robin Hood u inačici kiborga – odgovorio sam uz otrovnu dozu sarkazma.

– Željan sam slave isto koliko i ti, Rubéne. Kao i oni u koje si me pretvorio – ljudi. Spasio sam ih, i tačka. Bila je to nagonska reakcija.

– Dobro, pretpostavljam da su ti u znak zahvalnosti...

– ...ponudili svoje posebne usluge, da, to da. Sa suzama u onim svojim očima koje su na trenutak ugledale smrt u svojoj blizini. Nisam ih ništa molio zauzvrat. Oni su mi se sami ponudili.

– Ali, to znači poslovati s takvim ljudima, Tome! Postoje etičke granice za sve...

– Oni nisu glavni krivci za zlo koje nam se dešava, Rubéne, i ti to znaš. Nisu ništa gori od onih drugih koji nose markiranu odeću i pojavljuju se na naslovnicama časopisa. Krivi su prodavači, oni koji im dopuštaju da prodaju, kupci. Što će se promeniti zato što sam im spasio život?

Bila je to dugačka rasprava. Nisam dopustio da me uveri. Mislim da je bio u pravu, ali nije lako priznati to samome sebi, osobito ako si sâm, svojim rukama napravio sugovornika. Rezervisao sam nam karte. Posavetovao sam se s Gerardom oko pokretnih metalnih detektora u zračnoj luci. Odgovorio mi je da sintetička koža djeluje kao izolacija; trebalo se samo pobrinuti da spojnica ne popusti i da Tom ne otvara usta dok prolazi delom na kojemu su postavljeni senzori. Nabavio sam stari metalni detektor i izvršio potrebne provere. Zaista se činilo da je problem rešen. Zamolio sam Gerarda da napravi manje promene na licu moga blizanca kiborga, kako bismo izgledali kao da smo u rodu. Uzeo sam svoje diplome, jedan primerak doktorskoga rada, najdraže knjige kojih je, kao i uvek, bilo previše te druge koještarije koje smatramo neophodnima. Ostatak korisnih stvari poslao sam brodom. Android je u jednoj ručnoj torbi nosio ono najteže: bio je tako snažan da niko nije mogao ni pomisliti da se radi o tako velikoj težini. Činilo se kao da nosi torbu s guščjim perjem. Oproštaj u zračnoj luci bio je dojmljiv – zanosne devojke su plakale kao kišna godina. Rekao sam im da im kao utjeha ostaje Gerardo, da ga dobro čuvaju i da mu s vremena na vrijeme ostave nešto slobodnog vremena za njegov posao. Uz osmeh su me molile da im ostavim i bratića Toma kao svoj nadomestak. Činilo mi se da je Tom uživao u tome komplimentu...

S Óscarom i Gerardom sam se dogovorio da će učinjeni posao i Tomovo postojanje ostati u tajnosti. Čekaćemo koliko god bude potrebno. Usuglasili smo se da ćemo istodobno javnosti predstaviti naša otkrića. Biće to u trenutku kad budemo smatrali da je čovečanstvo spremno prihvatiti ih bez da ikome nanesu štetu.

Ukrcali smo se bez ikakvih poteškoća. Napustio sam – uz čudnu mešavinu zahvalnosti i gađenja – zemlju koja me je prihvatila kao izgnanika. Bilo kako bilo, ali upravo su njezini građani poticali tirane da pustoše Latinsku Ameriku i podebljavaju vanjski dug i liste nestalih, a zatim zazivali uključenje slobodnoga sveta. Tom i ja smo nazdravili uz nekoliko prilično punih čaša viskija koje su nam posluživale ljubazne dugonoge stjuardese. Nakon što je Gerardo dva poslepodneva radio na postizanju razlikâ među nama, brkovi i naočale nisu bili jedino po čemu smo bili drugačiji. Sličnost među nama se umanjila i pretvorila gotovo u obiteljsku: došlo je do promene boje očiju, Tom je imao pažljivo njegovanu bradu, tamniju kožu od moje i jako naglašene crte lica koje su osobito isticale njegov novi izgled.

– Rubéne – rekao je android – ti znaš da imam određene nedostatke...

– Naravno, odgovorio sam uz izvesnu dozu kritike – niko nije savršen. Ima dosta toga što se kod tebe može popraviti...

– Ne želim te uvrediti ni išta slično, Rubéne. Nemoj postati sumnjičav ni diplomatičan. To je nešto fiziološko... malo me je stid govoriti s tobom o toj temi, znaš?

– Tome, ja sam na neki način tvoj otac i možeš imati poverenje u mene. Tvoj probavni sustav je jadan i nepraktičan, prilično mi je naporno menjati ti baterije, nemaš osećaj okusa. Tvoj je pak njuh sveden na osnovna osjetila za određene plinove i ograničen je.Možda si malo teži od čovjeka tvojega stasa, ali si deset puta snažniji. Osim toga, nepotrošiv si osim u slučaju potrebe da ti se promijeni akumulator snage. Vidjećemo stari, vidjećemo. Prekasno sam primetio da sam mu rekao stari: ako nastavim tako, mogao bih brzo izgubiti nadmoć nad androidom.

– Da, to je u redu. Ali ja govorim o nečemu drugom... Gledaj... Dobro... Radi se o devojkama...

– O devojkama, ha? Jako dobro znaš koja je od njih lepa. To si naučio gledajući televiziju i ispitujući me ustrajnošću glupana. Što još želiš znati o devojkama?

– Dobro... Ovaj... Znaš... Želeo bih imati devojku, znaš. Evo, izrekao sam to.

– Kako? Pa ti si... android... Želiš li da ti napravim žensku konzervu, ha? To želiš? Moraš pogledati film Frankensteinova zaručnica. A gdje bih pronašao novac da to financiram, ha?

– Gledaj, ne mislim na to. Bilo bi dovoljno da se naprave neke izmene na mome telu, razumeš zar ne? Da popraviš moje tijelo. Nemoj me prisiljavati da budem prost. Rubéne, molim te, stid me je...

– Pa ti si najluđa konzerva koju sam upoznao. Želiš se zabavljati s devojkama... To je to, zar ne? U koji sam to prokleti čas odlučio napraviti te kako bih pobegao od onih glupih doktora, od samoće, dosade? Trebao si biti moja zabava, moj prijatelj u tuđini. Pogledaj u kakvoga se đavola pretvaraš. Ne, nemoj me tako gledati, čoveče. Nemoj ovde plakati, glupane. Da, razumem te! K vragu! Želiš izlaziti s devojkama. Imaš pravo, ti si muškarac Tome. Nemoj plakati, vidiš da mi je žao. Pozabavit ću se time, može? Nešto će nam već pasti na pamet.

Tom je obrisao suze koje su potekle iz uređaja za vlaženje iz njegovih očiju i zahvalno se nasmešio.

– Odista, Rubéne, govoriš li istinu?

– Da, Tommy, dosta više, drugi nas putnici počinju promatrati.

– Dobro, u tom slučaju moram ti izreći neke svoje zamisli. Već neko vrijeme o tome razmišljam. Slušaj...

Kad je avion sletio u moj napaćeni Čile, bili smo zatrpani dijagramima i formulama zbog kojih bi se zarumenjela čitava policijska ekipa zadužena za seksualne prestupe. Tom je izjavio da je zadovoljan što upoznaje moju zemlju. Da je puno čitao o Čileu, o njegovoj istoriji, kulturi, gepografiji. Približio je usne mom uhu i udario me laktom u trbuh pitajući me kakve su čileanske devojke.

Sa španjolskoga jezika prevela:
Željka Lovrenčić




____________________
* Odlomci iz nagrađenog romana Cveće za jednoga kiborga savremenoga čileanskoga književnika Diega Muňoza Valenzuele (op. ur.).

** O piscu: Diego Muñoz Valenzuela rođen je 1956. godine u Constituciónu. Objavio je zbirke pripovetki Nada ha terminado (Ništa nije završilo, 1984.), Lugares secretos (Tajna mesta, 1993), Ángeles y verdugos (Anđeli i krvnici, 2002.), Déjalo ser (Pusti ga neka bude, 2003.), De monstruos ybellezas (O čudovištima i lepoticama, 2007.), Microcuentos (Kratke priče, 2008.), Breviario mínimo (Vrlo kratki časoslov, 2011.) i Las nuevas hadas (Nove vile, 2011.), te romane Todo el amor en sus ojos (Sva ljubav u njenim očima, 1990., 1999.), Flores para un cyborg (Cveće za jednog kiborga, 1997., 2003., 2010.) i La criaturas de cyborg (Kiborgova deca, 2010.).

Njegove su pripovetke uvrštene u više od trideset antologija objavljenih u Španjolskoj, Italiji, Holandiji, Bugarskoj, Hrvatskoj, Kanadi, Meksiku, Argentini, Ekvadoru i Čileu. Prevedene su na francuski, talijanski, hrvatski i engleski. Dva puta bio je dobitnik Nagrade za najbolja književna dela koju dodjeljuje čileansko Nacionalno veće za knjigu – za zbirku pripovedaka Tajna mesta – 1994. i za (tada) neobjavljeni roman Cvijeće za jednog kiborga – 1996. Jedan je od retkih savremenih čileanskih pisaca koji piše naučnu  fantastiku. Bio je urednik nekoliko antologija čileanske pripovetke: Contando el cuento (Pričajući priču, 1986.), Andar con Cuentos (Hodati s pripovetkama, 1992.) i Cuentos en Dictadura (Pripovetke  iz vremena diktature, 2003.). Kod nas mu je u štamparskoj  kući Znanje 2009. objavljena zbirka pripovekki  Tajna mesta.

O delu: Savremeni čileanski pisac Diego Muñoz Valenzuela pripada naraštaju 80-ih godina prošloga veka. Svi ti pisci prvenstveno posmatraju sami sebe i, polazeći od pojedinca, opisuju ono što se događa u društvu u kojemu žive. Kao i ostali pripadnici toga naraštaja, i Muñoz Valenzuela iz zaborava izvlači duhove iz svoga mladenačkog doba, a u delima često poseže za humorom. Piše slobodno i s izvesnom dozom drskosti o onome što dobro poznaje. Humor i ironija tipični za taj naraštaj, neizbježni su i u romanu naučno-fantastičnoga žanra Cveće za jednoga kiborga zakoji je Muñoz Valenzuela 1996. dobio Nacionalnu nagradu.

Radnja ovoga neobičnoga romana odvija se u Čileu, a Diego Muñoz Valenzuela je jedan od retkih čileanskih autora koji pišu u tom žanru. Ipak, ne radi se o tipičnome romanu naučno-fantastične tematike. Delo Cveće za jednoga kiborga više je usredotočeno na psihologiju nego na tehnologiju. To je napeta priča, crni roman i socijalni triler, prije svega, pripada žanru koji pažnju čitatelja drži zarobljenom od prve stranice. U njemu ima dobrih i loših likova, putenih žena, a glavni je lik android kojemu malo nedostaje da postane čovjek.

Ironični čileanski naučnik sklon humoru koji se vraća iz izgnanstva i ponovo se sreće s istim starim navikama u svojoj zemlji, dokazuje da su još uek moguće pustolovine. U izgnanstvu u SAD-u bio je jako osamljen i napravio je kiborga da mu pravi društvo. S njim se odlučuje vratiti u Čile. Povratak u rodnu zemlju nije vatreno krštenje samo za ovaj par. Njeni stanovnici još uvijek imaju rane od duge represije. U zemlji u kojoj bivši mučitelji postaju uspješni poslovni ljudi, razvija se trgovina drogom i cvjeta korupcija, a političari se brinu samo za svoju osobnu korist.

Diego Muñoz Valenzuela napisao je dobro i zabavno delo s nezaboravnim likovima koje se lako čita i teško ispušta iz ruku. Ali ovaj je tekst ujedno i jako ozbiljan i jako kritičan jer govori o nedavnoj čileanskoj prošlosti. Osim zanimljiva stila i tečnoga jezika, dirljiv je i odnos likova. Na jednoj je strani pomalo luckasti i umišljeni naučnik  Rubén (tako on kaže sam za sebe), a s druge kiborg Tom koji bi dao život kako bi zaštitio svojega stvoritelja. U ovome neobičnom romanu uspešno se i vešto isprepliću naučna fantastika i stvarna zbivanja, optužbe na račun politike, te opisi straha od policije. Ipak, razvidno je da pisac daje prednost Rubénovoj filozofiji usredotočenosti na ljubav i na decu. Isto tako misli i kiborg kojega je izumio i donio iz SAD-a, i koji je toliko sličan čoveku da ga naučnik u svojoj zemlji može bez problema držati u tajnosti; tako je dobro napravljen da nikome ne pada na pamet da bi se moglo raditi o stroju.

Cveće za jednog kiborga moderna je priča obavijena u ruho koje uspešno prikriva neslaganja ovoga pisca s režimom generala Pinocheta i njegovesa demonstracijama  protiv njega. Neobična je i nesvakidašnja zbog simpatičnoga i humanog kiborga, koji je, prema rečima književnoga kritičara Eduarda Guerrera, neka vrst postmodernističkoga čileanskog Pinokija koji je umesto od drveta vrlo precizno napravljen od strujnih krugova i koji, jednako kao Gepettov lutak, poprima ljudska obličja. Iako nije posebno namenjeno ni deci, ni odraslima, ovo književno delo može biti vrlo zabavno i jednima i drugima. U Čileu je ova knjiga objavljena u tri izdanja, a obelodanjena je i u Španjolskoj i Italiji. Uskoro .

izvor

Franz Kafka, Blumfeld , postariji neženja

Blumfeld, postariji neženja, uspinjao se jedne večeri prema svome stanu, što je predstavljalo mukotrpan posao, jer stanovao je na šestom katu. Za vreme uspona pomislio je, kao i toliko puta u poslednje vreme, da je taj potpuno usamljenički život zapravo prilično naporan, da se sad doslovce potajice mora uspeti tih šest katova, ne bi li stigao u svoju praznu sobu, tamo bi opet doslovce potajice odenuo kućni haljetak, pripalio lulu, malo čitao francuski časopis, na koji je godinama bio pretplaćen, uz to srknuo gutljaj trešnjevače koju je spravljao sam, te naposletku, nakon pola sata, otišao u postelju, pre čega će mu valjati u potpunosti presložiti krevetninu, koju bi spremačica, neprijemčiva za bilo kakvu pouku, svaki put razbacala kako bi joj se prohtelo. Bilo kakav pratitelj, bilo kakav promatrač za te delatnosti Blumfeldu bi bio itekako dobrodošao.

Već je bio razmišljao ne bi li trebalo nabaviti psa. Takva životinja je zabavna, te pre svega zahvalna i verna; jedan Blumfeldov kolega ima takvog psa, taj se ne priključuje nikome doli svome gospodaru, a ako ga nekoliko trenutaka nije video, smesta će ga dočekati uz glasan lavež, čime očito želi izraziti radost što je ponovno pronašao svoga gospodara, tog izuzetnog dobrotvora. Doduše, pas ima i svojih mana. Ma koliko čistim ga držali, on će ipak unerediti sobu. To se nikako ne može izbeći, jer ne može ga čovek okupati u vreloj vodi svaki put pre nego što će ga povesti sa sobom u sobu, a ni zdravlju mu nešto takvo zasigurno ne bi godilo. Blumfeld, opet, ne podnosi nečistoću u svojoj sobi, njemu je čistoća nešto bez čega ne može i po tom se pitanju više puta nedeljno prepire s nažalost ne preterano pedantnom spremačicom. Budući da ona slabo čuje, on je obično uhvati za ruku i odvuče do onih mesta u sobi gde ima prigovore čistoći. Zahvaljujući toj strogoći postigao je da red u sobi bar približno odgovara njegovim željama. Ali kad bi nabavio psa, on bi prljavštinu, od koje se dotad tako pažljivo branio, takoreći dobrovoljno usmerio prema svojoj sobi. Pojavile bi se i buve, večiti pratitelji pasa. A kad bi se u sobi jednom udomaćile buve, daleko ne bi bio ni trenutak kad bi Blumfeld svoju udobnu sobu morati prepustiti psu i potražiti za sebe novu.

Ali nečistoća je bila samo jedna od psećih mana. Psi se i razbolevaju, a pseće bolesti zapravo ne razume niko. Onda će životinja čučati u nekom kutu ili hramati, cvileti, kašljucati, gušiti se od nekakva bola, on će ga zamotati u vuneni pokrivač, zviždati za njega neku melodiju, gurnuti pred njega mleko i njegovati ga u nadi da je, što uostalom nije ni nemoguće, posredi prolazna boljka, ali može se raditi i o ozbiljnoj, odvratnoj i zaraznoj bolesti. Pa čak i da pas ostane zdrav, jednom će sigurno ostariti, on se neće moći odlučiti da se verne životinje pravodobno reši i doći će vreme kad će ga vlastita starost promatrati iz suznih psećih očiju. A onda će se morati mučiti s tom napola slepom životinjom oslabjelih pluća i gotovo nepokretnom od sala, i time skupo platiti radosti koje mu je pas nekoć pričinjao. Ma koliko da bi Blumfeld sad rado imao psa, on će se radije još trideset godina sam uspinjati stubama nego da ga kasnije maltretira jedan takav stari pas, koji će se, uzdišući pritom glasnije i od njega samog, uz njega s mukom vući stubama...

Tako će, dakle, Blumfeld ipak ostati sam, jer nema on potrebe neke stare frajle, koja u svojoj blizini želi imati neko podređeno živo biće, koje će smeti štititi, prema kojem će moći biti nežna, koje neprestance želi opsluživati, tako da joj u tu svrhu dostaju mačka, kanarinac ili čak zlatne ribice. A ne uzmogne li to, bit će zadovoljna i cvećem ispred prozora. Blumfeld, naprotiv, želi imati samo pratitelja, životinju za koju neće morati mnogo brinuti, kojoj zgodimični udarci nogom neće naškoditi, koja za nuždu može prenoćiti i na ulici, ali će, kad Blumfeldu bude do toga, smesta biti spremna lajati, skakati i lizati mu ruke. Nešto takvo Blumfeld želi, ali budući da to, kako uviđa, ne može imati bez prevelikih nedostataka, on odustaje od svoga nauma, ali se u skladu sa svojoj temeljitom prirodom s vremena na vreme, primerice, te večeri, vraća istoj zamisli.

Dok gore, pred vatima svoje sobe, iz džepa izvlači ključ, primećuje neki zvuk koji dopire iz njegove sobe. Specifičan je to, klepetav zvuk, veoma živahan, veoma pravilan. Budući da Blumfeld netom bijaše razmišljao o psima, on ga podseća na zvuk koji proizvode šape kad naizmence udaraju o pod. Ali šape ne klepeću, dakle, posredi nisu šape. Blumfeld hitro otključava vrata i uključuje električno svetlo. Za taj trenutak nije bio pripremljen. Pa to mora da je neka čarolija, dve male, bele celuloidne lopte s plavim prugama poskakuju na parketu jedna pokraj druge gore-dole; kad jedna od njih udari o pod, druga je u zraku, i tako neumorno izvode svoju igru. Jednom, još kao gimnazijalac, Blumfeld je u sklopu jednog poznatog električnog eksperimenta video male kuglice kako poskakuju na sličan način, ali ovo tu su razmerno velike lopte, slobodno poskakuju u sobi i niko ne provodi električni eksperiment. Blumfeld se saginje prema njima da ih bolje promotri. Nedvojbeno, to su sasvim obične lopte, u svojoj unutrašnjosti verojatno sadrže još nekoliko manjih lopti i one su te koje proizvode klepetav zvuk. Blumfeld poseže rukom u prazno, da ustanovi ne vise li možda na nekakvim koncima, ali ne, one se kreću sasvim samostalno. Šteta što Blumfeld nije malo dete, dve takve lopte bile bi za njega radosno iznenađenje, dok sada sve to na njega ostavlja prilično neugodan utisak. Ipak nije sasvim bezvredno da čovek kao neženja na kojeg niko ne obraća pažnju živi svoj tajni život, ali sad je neko, sasvim svejedno ko, prozreo tu tajnu i ubacio mu u sobu te dvie neobične lopte.

On želi uhvatiti bar jednu od njih, no one mu se izmiču i mame ga za sobom kroz sobu. Previše je glupo, pomišlja on, tako trčati za loptama, pa zastaje i promatra ih kako se, jer od potere se očito odustalo, i same zaustavljaju na istome mestu. Ali ja ću ipak gledati da ih uhvatim, odluči Blumfeld u mislima i pojuri prema njima. One se smesta daju u beg, ali Blumfeld ih raširenih nogu tera u jedan ugao sobe i ispred ormara, koji tamo stoji, polazi mu za rukom uhvatiti jednu. Hladna je to, mala lopta, koja se okreće u njegovoj ruci, očito željna da mu utekne. A i druga lopta, kao vidi nevolju svoje družice, poskakuje više no pre, izdužujući skokove sve dok ne dodirne Blumfeldovu ruku. Udara o njegovu ruku, udara sve bržim skokovima, menja tačke napada, a onda, jer ne može postići ništa protiv ruke, koja je sasvim obuhvatila drugu loptu, poskakuje još više i očito želi doseći Blumfeldovo lice. Blumfeld bi mogao uhvatiti i tu loptu, pa ih obe negde zatvoriti, ali u tom trenutku čini mu se iznimno nečasnim poduzimati takve mere protiv dve male lopte. Ipak je veselje posedovati dvije takve lopte, a uskoro će se sigurno i umoriti, otkotrljati ispod nekog ormara i ostaviti ga na miru. Uprkos takvom razmišljanju, Blumfeld, ipak, obuzet nekom vrstom srdžbe baca loptu na pod i pravo je čudo da se njezina slaba, gotovo prozirna celuloidna ljuska pritom nije rasprsnula. Bez prelaza dve lopte vraćaju se svojim ranijim niskim, međusobno usklađenim skokovima.

Blumfeld se u miru razodeva, slaže odeću u ormar i kao uvek tačno proverava je li spremačica sve ostavila u redu. Jednom ili dvaput osvrće se preko ramena za loptama, koje, jer niko ih više ne prati, odjednom kao da prate njega, jer su doskakutale za njim i sad skakuću tik iza njegovih leđa. Blumfeld oblači kućni haljetak i želi otići do suprotnoga zida, ne bi li uzeo jednu od lula koje tamo vise na stalku. Pre nego što će se okrenuti, jednu nogu nehotice pomiče unazad, ali lopte mu uspevaju izmaknuti i ništa im se ne događa. Dok odlazi po lulu, lopte ga prate u stopu; njegove papuče vuku se po podu, korak mu je nepravilan, pa ipak, svaki put kad stane, iza sebe gotovo u isti čas čuje udarce lopti koje idu s njime ukorak. Blumfeld se neočekivano okreće da vidi kako im to uspeva. Ali tek što se okrenuo, lopte su napravile polukrug i već se ponovno nalaze iza njega, što se ponavlja svaki put kad se okrene. Poput podređenih pratilaca one nastoje izbeći zadržavanje ispred Blumfelda. Dosad su za to smogle hrabrost očito samo da bi mu se predstavile, ali sad su već stupile u službu.

Do sada je Blumfeld u svim izuzetnim slučajevima, kad mu ne bi dostajalo snage da ovlada situacijom, kao pomoćno sredstvo birao da se pretvara kao da ništa ne primećuje. Često mu je to već pomoglo i obično bi bar poboljšalo njegov položaj. Tako se, dakle, ponaša i sad; zastaje ispred stalka s lulama, napućenih usana bira jednu od njih, puni je posebno temeljito iz unaprijed pripremljene vrećice s duvanom i sasvim bezbrižno pušta loptice da poskakuju iza njega. Jedino ne zna kako da ode do stola, jer jednak takt njihova poskakivanja i njegovih koraka sad ga gotovo već boli. Tako stoji, puni lulu nepotrebno dugo i odmerava razdaljinu koja ga deli od stola. Napokon prevladava svoju slabost i prevaljuje put udarajući nogama o tlo tako glasno da lopte više i ne čuje. Ali nakon što je seo, one iza njegova stolca ponovno skakuću čujno kao i pre.

Iznad stola, nadohvat ruke, na zidu je pričvršćena polica na kojoj okružena malim čašicama stoji boca s trešnjevačom. Pokraj nje nalaze se naslagani svesci francuskog časopisa. Upravo danas stigao je novi svezak i Blumfeld ga skida s police. Na rakiju sasvim zaboravlja i čini mu se da se danas samo utehe radi ne daje ometati u svojim uobičajenim poslovima, jer ne oseća ni istinsku potrebu za čitanjem. Suprotno navici da pažljivo okreće list po list, on otvara svezak na nekom nasumice odabranom mestu i tamo ugleda veliku sliku. Prisiljava se da je pomnije promotri. Ona prikazuje susret između ruskog cara i francuskog predsednika. Susret se događa na nekom brodu. Posvuda uokolo, pa sve do u daljinu, još je mnogo drugih brodova, a dim iz njihovih dimnjaka gubi se na svetlom nebu. Obojica, car i predsednik, upravo su dugačkim koracima pohrlili jedan ususret drugome i sad se hvataju za ruke. Iza cara, kao i iza predsednika, stoje još po dva gospodina. Za razliku od prijaznih lica cara i predsednika, lica njihovih pratitelja veoma su ozbiljna, a pogledi svake prateće skupine uprti su u njihova vladara. Niže dole, susret se očito odvija na najvišoj palubi broda, stoje odrezani rubom slike dugački redovi mornara koji salutiraju. Blumfeldovo zanimanje za sliku postupno raste, potom je malo odmiče od sebe i posmatra treptavih očiju. Oduvek je imao mnogo smisla za takve scene. Činjenica da glavni likovi tako neusiljeno, srdačno i lakomisleno stišću jedan drugome ruku njemu se čini verodostojnom. I isto je tako tačno da njihovi pratitelji – uzgred, naravno, veoma visoka gospoda, čija su imena navedena ispod slike – svojim držanjem čuvaju ozbiljnost istorijskog  trenutka.

I umesto da s police skine sve što mu je potrebno, Blumfeld sedi mirno i gleda u glavu lule koju još uvek nije pripalio. On vreba. Iznenada, sasvim neočekivano, njegove ukočenosti nestaje i on se iznenada okreće zajedno sa stolcem. Ali i lopte su oprezne i budne, i bez razmišljanja slede zakon koji vlada njima; u isti mah kad se i Blumfeld okreće one menjaju mesto i skrivaju se iza njegovih leđa. Sad Blumfeld sedi leđima okrenut prema stolu, držeći u ruci hladnu lulu. Lopte sad poskakuju ispod stola i slabo se čuju, jer tamo je sag. To je velika prednost, čuju se samo prigušeni, mukli zvukovi, čovek mora biti veoma pažljiv da ih još razabere. Blumfeld, međutim, jest veoma pažljiv i dobro ih čuje. Ali to je samo sada tako, nakon nekog vremena verovatno ih uopšte više neće čuti. Činjenica da su lopte na sagu tako malo primetne Blumfeldu se čini njihovom velikom slabošću. Treba im samo podmetnuti jedan ili još bolje dva saga i one su gotovo nemoćne. Doduše, samo za određeno vreme, osim toga, samo njihovo postojanje već znači određenu moć.

* * *

Sad bi Blumfeldu dobro došao pas, takva mlada, divlja životinja lako bi s loptama izašla nakraj; on zamišlja kako taj pas šapama poseže za njima, kako ih tera s njihova mesta, kako ih goni uzduž i popreko po sobi i naposletku grabi zubima. Lako je moguće da će Blumfeld u dogledno vreme ipak nabaviti psa.

Zasad, međutim, lopte se moraju bojati samo Blumfelda, a on trenutno nema volje da ih uništi, ko zna, možda mu za nešto takvo samo nedostaje odlučnosti. Naveče se umoran vraća s posla kući i sad, kad mu je mir toliko potreban, neko mu je priredio to iznenađenje. Tek sada oseća koliko je zapravo umoran. Uništiće on te lopte svakako i to u najskorije vreme, ali zasad ne, verovatno tek idući dan. Sagleda li se sve to sasvim bez predrasuda, lopte se, zapravo, ponašaju dovoljno skromno. Mogle bi, primerice, s vremena na vreme doskakutati, pokazati se i vratiti na svoje mesto, ili bi mogle poskakivati više, udarati odozdo o ploču stola i u tome pronaći obeštećenje za prigušivanje sagom. Ali one to ne čine, one Blumfelda ne žele nepotrebno razdražiti, već se očito ograničavaju samo na ono neophodno i nužno.

Doduše, to najnužnije sasvim je dovoljno da Blumfeldu ogadi boravak za stolom. Nekoliko minuta on tek sedi tamo, a već pomišlja da ode na počinak. Jedan od razloga za to je i taj što ovde ne može pušiti, jer je šibice ostavio na noćnom ormariću. Morao bi, dakle, otići po šibice, ali ako već ode do noćnog ormarića, biće mu svakako bolje da tamo i ostane i legne u postelju. A tu je i jedna primisao: on, naime, veruje da će lopte u svojoj slepoj pomami da se uvek zadržavaju iza njega skočiti na postelju i da će ih tamo, kad jednom bude legao, zdrobiti, hteo on to ili ne hteo. Prigovor da bi ostaci loptica također mogli poskakivati, on odbija. I ono što je neobično mora imati granice. Čitave lopte skaču i inače, premda ne neprekidno. Krhotine lopti nikad ne skaču, pa tako neće skakati ni ovde.

»Napred!«, poviče, nakon što ga je takvo razmišljanje učinilo gotovo obesnim, i s loptama za leđima kreće prema postelji. Njegova nada kao da se potvrđuje, jer dok namerno zastaje sasvim blizu postelje, jedna lopta smesta skače na nju. S druge strane, događa se ono što nikako ne bi bio očekivao, jer druga lopta nestaje ispod postelje. Na mogućnost da bi lopte mogle poskakivati i ispod postelje Blumfeld nije ni pomišljao. Zgranut je ponašanjem jedne od lopti, ali svejedno oseća koliko je to nepravedno, jer će ta lopta poskakujući ispod postelje svoju zadaću obavljati možda i bolje od one na postelji. Sad sve zavisi o tome za koje će se mesto lopte odlučiti, jer da bi mogle dugo raditi razdvojeno, u to Blumfeld ne veruje. I zaista, u sledećem trenutku i lopta koje je bila dole skače na postelju. Sad ih imam, pomišlja Blumfeld vreo od radosti i trga sa sebe kućni haljetak, ne bi li se bacio na postelju. Ali u taj čas ista lopta ponovno skoči pod postelju. Iznimno razočaran Blumfeld se naprosto snuždi. Lopta je gore očito samo razgledala teren i taj joj se nije dopao. A sad je sledi i druga lopta, i ta, naravno, ostaje dole, jer dole je bolje. »Sad ću te bubnjare celu noć imati ovde ispod sebe«, pomišlja Blumfeld, stišće zube i kima glavom.

Žalostan je, a da zapravo i ne zna čime bi mu lopte tokom noći mogle naškoditi. Njegov san je odličan, taj sitni zvuk lako će prevladati. Da bi bio sasvim siguran u to, on im u skladu s iskustvom koje je stekao gura pod postelju dva saga. To mu izgleda kao da ima malog psa, kojem želi napraviti mek ležaj. A kao da su lopte također umorne i pospane, njihovi skokovi niži su i polaganiji nego pre. Dok kleči pokraj postelje i osvetljava ih noćnom svetiljkom, Blumfeld na mahove veruje da će lopte na sagovima ostati ležati zauvek, toliko slabo padaju, toliko sporo se kotrljaju u stranu. Tada se, međutim, ponovno pridižu i poskakuju kao što im je dužnost. Ali lako je moguće da će Blumfeld, kad u zoru bude pogledao ispod postelje, tamo zateći dve tihe, bezazlene dečije lopte.

Ali one kao da svoje skokove neće izdržati ni do zore, jer tek što je legao u postelju, Blumfeld ih više ne čuje. Napreže se da nešto čuje, osluškuje nagnut preko ruba postelje – niotkuda ni zvuka. Toliko snažno sagovi ne mogu delovati, jedino objašnjenje je da su lopte prestale skakati, bilo zato što se s meka saga ne mogu dovoljno snažno odraziti, pa su stoga privremeno odustale od poskakivanja, bilo zato, a to je verovatnije, što nikad više neće skakati. Blumfeld bi mogao ustati i pogledati kako zapravo stoje stvari, ali on, zadovoljan činjenicom da je napokon zavladao mir, radije ostaje ležati, jer u lopte, koje su se primirile, ne želi dirati ni pogledom. Rado odustaje i od pušenja, okreće se na stranu i smesta tone u san.

Ali nije da mu baš ništa ne remeti san; kao i uvek, ni taj put ništa ne sanja, ali spava veoma nemirno. Tokom noći bezbroj puta ga budi obmana da neko kuca na vratima. On dobro zna da niko ne kuca; ko bi to kucao usred noći, pa onda još i na njegova vrata, vrata usamljenog neženje? Iako je, međutim, sasvim siguran u to, on se ipak svako malo budi iz sna i na trenutak napeto gleda prema vratima, usta su mu razjapljena, oči razrogačene, a uvojci kose tresu se na njegovu vlažnom čelu. On pokušava prebrojati koliko se puta tako već probudio, ali omamljen neverovatnim brojevima do kojih dolazi ponovno zapada u san. Veruje da zna odakle dolazi kucanje, ono se ne događa na vratima, nego negde sasvim drugde, ali on se obuzet snom ne može prisetiti na čemu se temelje njegove pretpostavke. On zna samo da se mnoštvo sićušnih, odvratnih udaraca skuplja pre nego što će se pretvoriti u veliko, snažno kucanje. Pretrpio bi on rado svu odvratnost malih udaraca, kad bi samo mogao izbeći kucanje, ali iz nekog razloga za to je prekasno, on na to više ne može uticati, prilika je propuštena, ponestalo mu je čak i reči, otvara usta, nemo zeva, pa razljućen zbog toga zgura lice u jastuke. Tako prolazi noć.

Ujutro ga budi spremačica, s uzdahom olakšanja on pozdravlja njezino nežno kucanje na vratima, na koje se pre uvek žalio, i već hoće da vikne »napred«, kadli začuje još jedno, istina, slabo, ali doslovce ratoborno kucanje. To su lopte ispod postelje. Probudile su se, zar su za razliku od njega preko noći skupile novu snagu? »Odmah«, dovikuje Blumfeld spremačici, iskače iz kreveta, ali predostrožnosti radi tako da mu lopte ostanu za leđima, baca se, uvek okrenut leđima prema njima, na pod, iskreće glavu, pogledava prema njima i – najradije bi opsovao. Poput dece, koja noću odguruju sa sebe mrske pokrivače, lopte su, verovatno malim trzajima, koji mora da su trajali celu noć, sagove toliko izgurale ispod postelje da pod sobom ponovno imaju goli parket i mogu stvarati buku. »Natrag na sagove«, kaže Blumfeld srdito i tek kad su se lopte zahvaljujući sagovima ponovno stišale on poziva spremačicu da uđe. Dok ona, debela, tupa žena uvek uspravna hoda, stavlja na sto zajutrak i obavlja nekoliko nužnih radnji, Blumfeld u kućnom haljetku stoji nepomično pokraj postelje, ne bi li lopte zadržao ispod nje. Pogledom prati spremačicu da ustanovi primećuje li ona nešto. Budući da slabo čuje, to je vrlo neverovatno i Blumfeld svojoj lošim snom izazvanoj preteranoj razdražljivosti pripisuje činjenicu da mu se čini kao da spremačica s vremena na vreme ipak zastaje, hvata se za neki komad nameštaja i ipak osluškuje uzdignutih obrva. Bio bi sretan kad bi mogao ponukati spremačicu da malo ubrza svoj posao, ali ona gotovo da je polaganija nego inače. Šeprtljavo se natovaruje Blumfeldovom odećom i izlazi s njom na hodnik, dugo je nema natrag, a udarci s kojima vani obrađuje odeću odjekuju jednolično i sasvim izdvojeno. I sve to vreme Blumfeld mora čekati na postelji, ne sme se ni pomaknuti, ako ne želi da lopte povuče za sobom; kafu, koju tako rado pije što je moguće topliju, mora ostaviti da se ohladi i ne može učiniti ništa drugo nego da bulji u spušteni zastor na prozoru, iza kojeg mutno sviće dan.

Napokon je spremačica gotova, želi mu dobro jutro i okreće se prema vratima. Ali pre negoli će se definitivno udaljiti, ona još zastaje na vratima, malo pomiče usnice i upućuje Blumfeldu dugačak pogled. Blumfeld je već želi ukoriti, ali ona napokon odlazi. Blumfeld bi najradije širom otvorio vrata i viknuo za njom da je glupa, stara, otupela žena. Ali dok razmišlja o tome što bi joj, zapravo, mogao prigovoriti, on pronalazi samo besmislicu da ona nesumnjivo  nije primetila ništa, a ipak je htela ostaviti dojam kao da je. Kako li su mu misli samo zbrkane! I to od samo jedne loše prospavane noći! Za loš san malo objašnjenja pronalazi u činjenici da se prošlu večer nije odao svojim navikama, da nije pušio, pa čak ni pio rakiju. Ako jednom, i to je ishod njegova razmišljanja, ne pušim i ne pijem rakiju, ja spavam loše.

Odsad će više paziti da se oseća dobro i s time započinje tako da iz kućne apoteke, koja visi iznad noćnog ormarića, uzima vatu, radi od nje dve kuglice i njima začepljuje uši. Onda ustaje i radi probni korak. Lopte ga, doduše, prate, ali on gotovo da ih ne čuje, a još malo dodatne vate čini ih sasvim nečujnima. Blumfeld napravi još nekoliko koraka, što mu uspeva bez posebnih neugodnosti.

Svako je za sebe, kako Blumfeld, tako i lopte; oni su, doduše, vezani jedni za druge, ali se međusobno ne smetaju. Samo dok se Blumfeld jednom malo naglije okreće, a jedna od loptica ne uspeva dovoljno brzo učiniti suprotni pokret, on je udara kolenom. To je jedina nezgoda, inače Blumfeld mirno pije kavu, gladan je kao da tu noć nije spavao, nego prevalio dug put, pere se hladnom, neverovatnom osvežavajućom vodom i oblači se. Dosad nije razmaknuo zastore nego je predostrožnosti radi radije ostao u polumraku; za loptice mu, naime, ne trebaju tuđe oči. Ali sad, kad se priprema za odlazak, on mora lopte nekako zbrinuti za slučaj da bi se usudile – u što, doduše, ne veruje – poći za njim i na ulicu. Tu mu na pamet pada dobra zamisao, on otvara velik ormar za odeću i staje okrenut leđima prema njemu. Kao da slute što se s njima namerava, lopte izbegavaju unutrašnjost ormara, iskorištavaju svako mestašce preostalo između Blumfelda i ormara, a ako ne ide drukčije na trenutak uskakuju i u ormar, ali smesta ponovno beže iz tame, preko ruba; dalje u ormar ne može ih se ni dobiti, jer one će radije povrediti svoju dužnost i stati Blumfeldu gotovo uz bok.

Međutim, ta mala lukavstva neće im ništa pomoći, jer sad Blumfeld sam natraške ulazi u ormar i one ga moraju pratiti. Time je njihova sudbina zapečaćena, jer na dnu ormara nalaze se različiti manji predmeti kao što su čizme, kutije, mali kovčezi, koji su svi – Blumfeldu je sad žao zbog toga – dobro poredani, ali ipak jako ometaju lopte. A kad Blumfeld, koji je u međuvremenu gotovo zatvorio vrata ormara, jednim velikim skokom, na kakav se godinama nije bio odvažio, napušta ormar, pritišče vrata i okreće ključ u bravi, lopte su zatvorene. »To mi je, dakle, uspelo«, pomišlja Blumfeld i briše znoj s lica. Kako li lopte samo buče u ormaru! Stiče se utisak da su očajne. Blumfeld je, naprotiv, veoma zadovoljan. Napušta sobu, a pust hodnik na njega odjednom deluje blagotvorno. Iz uši izvlači vatu, razdragan mnoštvom zvukova kuće koja se budi. Ljudi oko sebe ne vidi mnogo, jer još je jako rano.

* * *

Dole na hodniku, ispred niskih vrata, kroz koja se ulazi u spremačičin podrumski stan, stoji mali desetogodišnji dečak. Slika je i prilika svoje majke, nijedna ružna crta stare nije zaboravljena u tom dečijem licu. Krivonog, ruku zavučenih u džepove hlača, stoji on tamo i huče, jer sad već ima gušu i teško može udahnuti. Ali dok Blumfeld inače, kad mu se dečak nađe na putu, ubrza korak, ne bi li po mogućnosti izbegao njegov prizor, danas bi gotovo zastao kod njega. Ma bio dečak i čedo te žene, što ga je donela na svet i ostavila mu da nosi sve znakove svoga podrekla, on je zasad ipak dete, u toj bezobličnoj glavi ipak se roje dečije misli, ako bi ga se razumno oslovilo i nešto pitalo, on bi verovatno zvonkim glasom, nevino i s poštovanjem odgovorio, i čovek bi nakon dosta prevladavanja mogao pomilovati i te obraze. Tako razmišlja Blumfeld, ali ipak prolazi pokraj dečaka. Na ulici primećuje da je vreme ipak ugodnije nego što je mislio dok je još bio u sobi. Jutarnje magle razilaze se i otvaraju pogled na delove plava, snažnim vetrovima pometena neba.

Zahvaljujući loptama Blumfeld je iz sobe izašao mnogo ranije nego inače, čak je i novine nepročitane zaboravio na stolu, u svakom slučaju time je dobio mnogo vremena i sad može hodati polaganije. Neobično je koliko ga malo brinu lopte otkako se rastao od njih. Dokle god su ga pratile u stopu, moglo ih se smatrati nečime što mu pripada, nečime što pri prosuđivanju njegove osobe na neki način valja također uzeti u obzir, dok su sad bile samo igračka kod kuće u ormaru. Blumfeldu tu pada na pamet da bi lopte možda najbolje mogao učiniti neškodljivima time da ih vrati njihovoj istinskoj nameni. Tamo na hodniku još uvek stoji dečak, Blumfeld će mu pokloniti lopte, neće mu ih posuditi, nego izričito pokloniti, što je istovetno sa zapovedi za njihovo uništenje. A čak i ako bi slučajno ostale čitave, one će u dečakovim rukama ipak značiti manje nego u ormaru i čitava će kuća videti kako se dečak s njima igra, druga deca će mu se priključiti, a opšte mišljenje da su posredi lopte za igranje, a ne, recimo, Blumfeldovi životni pratitelji, postaće to nepokolebljivo i nepobitno.

Blumfeld otrči natrag u kuću. Dečak se baš spustio niza podrumske stube i želi dole otvoriti vrata. Blumfeld, dakle, mora pozvati dečaka i izgovoriti njegovo ime, koje je smešno kao i sve drugo što se s dečakom može dovesti u vezu. »Alfrede, Alfrede!«, viče on. Dečak se dugo nećka. »Ma, dođi k meni«, viče Blumfeld, »daću ti nešto«. Kroz suprotna vrata izašle su dve kućepaziteljeve devojčice i znatiželjno zastale levo i desno od Blumfelda. One shvataju mnogo brže od dečaka i ne razumeju zašto smesta ne dolazi. Mašu mu, ne ispuštajući pritom Blumfelda iz vida, ali ne mogu dokučiti kakav to dar očekuje Alfreda. Mučene znatiželjom pocupkuju s noge na nogu. Blumfeld se smeje kako njima, tako i dečaku. Taj kao da se napokon sredio i sad se krut i troma koraka uspinje stubama. Čak ni po hodu on ne odudara od svoje majke, koja se, uzgred, pojavljuje na podrumskim vratima. Blumfeld viče više nego glasno, ne bi li ga i spremačica razumela i, ukoliko bude potrebno, nadzirala izvršenje njegova naloga. »Gore u svojoj sobi«, kaže Blumfeld, »imam dve lepe lopte. Hoćeš li ih?« Dečak samo nakrivljuje usta, ne zna kako bi se ponašao, okreće se i upitna pogleda pogledava prema majci. Ali devojčice smesta počnu skakutati oko Blumfelda i moliti ga za lopte. »I vi ćete se smeti igrati s njim«, kaže im Blumfeld, ali čeka da mu dečak odgovori. On bi lopte mogao smesta pokloniti i devojčicama, ali one mu se čine nekako odveć lakomislene i sad ima više poverenja u dečaka. Taj se u međuvremenu posavetovao s majkom, a da s njom pritom nije razmenio ni reči, i na Blumfeldovo ponovljeno pitanje potvrdno kima glavom. »Onda pazi«, kaže Blumfeld, koji rado previđa činjenicu da ovde za svoj dar neće dobiti nikakvu zahvalnost, »ključ od moje sobe ima tvoja majka, njega moraš posuditi od nje, ja ću ti dati ključ od svoga ormara s odećom i u tom ormaru s odećom su lopte. Ormar i sobu pažljivo zaključaj za sobom. Ali s loptama možeš raditi što te volja i ne moraš mi ih više vraćati. Jesi li me razumeo?«

Ali dečak nažalost nije razumeo ništa. Blumfeld je tom bezgranično tupom biću hteo sve rastumačiti posebno jasno, ali je upravo zbog te namere sve ponavljao odveć često, govorio mu odveć naizmence o ključevima, sobama i ormarima, i dečak zbog toga ne bulji u njega kao u svoga dobrotvora, nego kao u napasnika. Devojčice su, međutim, odmah shvatile sve, pa se sad stišću oko Blumfelda i pružaju ručice da uzmu ključ. »Čekajte malo«, kaže Blumfeld, ljutit sad već zbog svih. A i vreme prolazi, ne može se on više dugo zadržavati s njima. Kad bi bar spremačica napokon rekla da ga je razumjla i da će za dečaka obaviti sve kako je rekao. Umesto toga, međutim, ona još uvek stoji dole na vratima, smeška se neprirodno kao što to već čine stidljive nagluhe osobe i možda zaista veruje da se Blumfeld gore iznenada oduševio njezinim dečakom i sad ga ispituje tablicu množenja. Blumfeld, opet, ne može sići niza stube i viknuti spremačici na uvo svoju molbu da ga dečak za miloga boga napokon oslobodi lopti. Dovoljno se već bio savladao, ako je ključ svoga ormara na čitav dan nakanio poveriti toj porodici. Ne da bi poštedio sebe, on ovde pruža ključ dečaku, umesto da ga sam odvede gore i preda mu lopte. Ali ne može mu on gore prvo pokloniti lopte, a onda mu ih, kako bi se to verojatno i dogodilo, odmah potom ponovno oduzeti i odvući ih za sobom kao pratnju. »Ti me, dakle, još uvek ne razumeš?«, pita Blumfeld gotovo žalosno, nakon što je zaustio da mu ponovno sve objasni, ali je od dečakova prazna pogleda smesta opet odustao od te nakane. Takav prazan pogled čoveka čini bespomoćnim. Mogao bi ga zavesti da kaže više nego što hoće, samo da se ta praznina nekako ispuni razumom.

»Mi ćemo mu doneti lopte«, viču devojčice. One su lukave i shvatile su da lopte mogu dobiti samo nekim dečakovim posredstvom, ali da se oko tog posredovanja moraju pobrinuti same. U kućepaziteljevoj sobi otkucava sat i opominje Blumfelda da požuri. »Onda uzmite ključ«, kaže Blumfeld i ključ mu se više izvlači iz ruke nego što bi im ga on davao. Sigurnost s kojom bi ključ bio dao ječaku bila bi neusporedivo veća. »Ključ od sobe uzmite dole kod žene«, dodaje Blumfeld, »a kad se vratite s loptama, morate oba ključa vratiti ženi«. »Da, da«, viču devojčice i već trče niza stube. One znaju sve, baš sve, i kao da ga je zarazila dečakova tupost, Blumfeld sad sam ne razume kako su tako brzo mogle shvatiti sva njegova objašnjenja.

Sad dole već navlače spremačicu za skute, ali Blumfeld, ma koliko primamljivo bilo, ne može više gledati kako će obaviti svoj zadatak i to ne samo zato što bi već bilo kasno, nego i zato što ne želi biti prisutan  kad lopte izađu iz njegove sobe. On želi čak biti nekoliko ulica dalje kad devojčice gore budu tek otključavale vrata njegove sobe. A ne zna on i što još sve može očekivati od tih lopti. I tako drugi put tog jutra izlazi iz kuće. Video je još kako se spremačica doslovce brani od devojčica, a dečak pokreće svoje krive noge, ne bi li majci pritekao u pomoć. Blumfeld ne shvata zašto se takvi ljudi kakva je konobarica na svetu rađaju i razmnožavaju...

* * *

Putem prema tvornici rublja u kojoj je Blumfeld zaposlen razmišljanja o poslu lagano počinju prevladavati. On ubrzava korak i unatoč kašnjenju, koje je izazvao dečak, u svoj ured stiže prvi. Taj ured je prostorija obložena staklom, a sadrži jedan pisaći stol za Blumfelda i dva stojeća pulta za Blumfeldu podređene praktikante. Iako su ti stojeći pultovi tako mali i uski kao da su namenjeni školskoj deci, u tom je uredu ipak jako tesno i praktikanti ne smeju sediti, jer onda ne bi bilo dovoljno mesta za Blumfeldov stolac. I tako po čitave dane stoje pritisnuti uza pult. Za njih to je zasigurno veoma neudobno, ali na taj način i Blumfeldu se otežava da ih posmatra. Često marljivo hrle za pultove, ali ne da bi radili, nego da se uzajamno došaptavaju ili čak malo odremaju. Blumfelda oni jako ljute i ni izdaleka ga dovoljno ne podupiru u silnom poslu koji mu je poveren. Taj posao sastoji se u tome da on obavlja sav robni i novčani promet s radnicama koje rade kod kuće, a tvornica ih zapošljava zbog proizvodnje određene fine robe. Da bi se mogla proceniti veličina tog posla, mora se steći podrobniji uvid u čitavo stanje. Ali otkako je pre nekoliko godina umro Blumfeldov neposredni pretpostavljeni, taj uvid više niko nema i zato ni Blumfeld nikome ne može priznati da je ovlašten vrednovati njegov rad.

Tvorničar, gospodin Ottomar, primerice, očito podržava Blumfeldov posao. On, naravno, priznaje zasluge što ih je Blumfeld stekao tokom dvadeset godina, koliko radi u tvornici, i ne priznaje ih samo zato što bi morao, nego i stoga što Blumfelda ceni kao verna čoveka vredna poštovanja – ali ipak, on u isti mah i podcenjuje njegov posao, uveren, naime, da bi se taj mogao urediti jednostavnije i u svakom pogledu korisnije nego što to čini Blumfeld. Govori se, što zasigurno nije neverodostojno, da se Ottomar na Blumfeldovu odelu pokazuje tako retko samo da bi samog sebe poštedeo ljutnje zbog Blumfeldovih metoda rada. Biti tako neshvaćen za Blumfelda je sigurno žalosno, ali tu nema pomoći, jer ne može on prisiliti Ottomara da  mesec dana neprekidno boravi na Blumfeldovu odelu, prostudira mnogostruke načine posla koji tamo valja obaviti, primenjuje vlastite, navodno bolje metode i uveri se kroz slom odela, kojim bi iste nužno urodile, da je Blumfeld u pravu. Zbog tog razloga, dakle, Blumfeld svoj posao obavlja odlučno kao i pre, malo se prestraši kad se Ottomar nakon dugog vremena pojavi, ali onda se s osećajem dužnosti podčinjenog ipak odlučuje na slabašan pokušaj da Ottomaru objasni ovu ili onu metodu rada, na što ovaj nemo kima glavom i spuštena pogleda odlazi dalje. Uzgred, Blumfeld bitno manje pati od tog nerazumevanja, nego od pomisli da će, kad će jednom morati otići sa svog radnog mesta, to smesta uroditi zbrkom koju niko neće umeti razrešiti; jer on u tvornici ne poznaje nikoga ko bi ga mogao zameniti i preuzeti njegovo mesto tako da bi se u pogonu mesecima mogli izbegavati makar i samo najteži zastoji.

Kad šef nekoga podcjenjuje, zaposlenici, naravno, gledaju da ga u tome nadmaše. Stoga svako od njih podcjenjuje Blumfeldov rad, niko ne smatra nužnim da zbog obrazovanja neko vreme radi na Blumfeldovu odelu, a kad se uzimaju novi zaposlenici, ntko ih iz vlastitih pobuda ne dodeljuje Blumfeldu. Usled toga Blumfeldovu odelu nedostaje prinova. Blumfeldu, koji je dotad, uz potporu jednog sluge, na odelu sve obavljao sasvim sam, trebale su nedelje najteže borbe dok nije zatražio da mu se dodeli praktikant. Gotovo svakog dana Blumfeld bi se pojavljivao u Ottomarovu uredu i objašnjavao mu mirno i opširno zašto je na njegovu odelu neophodan praktikant. On, govorio bi, nije nužan zato što bi se Blumfeld želeo poštedeti, Blumfeld se ne želi štedeti, on odrađuje svoj više nego dovoljan deo i ne pomišlja da s time prestane, ali neka gospodin Ottomar razmisli kako se posao razvio tokom vremena, svi odeli povećani su na odgovarajući način, samo se na Blumfeldov odel uvek zaboravlja. A kako li je opseg posla tamo samo narastao!

Kad je Blumfeld započinjao, tog vremena gospodin Ottomar zacelo se više i ne seća, tamo se radilo sa samo desetak švelja, a danas im se broj kreće između pedeset i šezdeset. Takav posao iziskuje snagu, Blumfeld može garantovati  da je u potpunosti troši za dobrobit posla, ali odsad više ne može jamčiti da će ga ubuduće obavljati u celosti. Istina, gospodin Ottomar Blumfeldove molbe nikad nije doslovce odbijao, to ipak nije mogao napraviti jednom starom činovniku, ali način na koji ga je slušao, kako je mimo Blumfelda i njegovih molbi razgovarao s drugim ljudima, davao mu polovične pristanke, a za nekoliko dana sve opet zaboravio – taj način bio je prilično uvredljiv. Ne toliko za Blumfelda samog, Blumfeld nije fantast, ma koliko čast i priznanje bili lepi, Blumfeld može i bez njih, on će svejedno izdržati na svome mestu koliko god dugo to bude moguće, u svakom slučaju, on je u pravu, a pravu naposletku, ma potrajalo to katkada i dugo, valja ipak odati priznanje.

I tako je Blumfeld naposletku zaista dobio čak dvojicu praktikanata, ali kakvi su to praktikanti bili! Čovek bi pomislio da je Ottomar uvideo da svoj prezir prema odelu može pokazati još jasnije ako zaposli tu dvojicu praktikanata, nego ako ih i dalje bude odbijao. Bilo je moguće čak i da je Ottomar tešio Blumfelda i ostavljao ga da čeka toliko dugo samo zato što je tražio dvojicu takvih praktikanata, a nije ih mogao pronaći, što je nadasve razumljivo. A Blumfeld se sada nije mogao pravo ni požaliti, jer odgovor bi ionako mogao predvideti, pa dobio je dvojicu praktikanata, iako je zatražio samo jednog; toliko je okretno Ottomar sve bio sredio. Naravno da se Blumfeld ipak žalio, ali samo zato što ga je njegova nevolja doslovce prisiljavala na to, a ne zato što bi se sad još nadao pomoći. A nije se žalio ni izričito, nego samo usput, kad bi se za to ukazala neka povoljna prilika. Svejedno se među zlohotnim kolegama ubrzo proširila glasina da je neko pitao Ottomara je li moguće da se Blumfeld, koji je ipak dobio tako izuzetnu pomoć, još uvek žali. Na to je Ottomar navodno odgovorio da je to istina, da se Blumfeld još uvek žali i da to čini s punim pravom. On, Ottomar, napokon je to uvideo i namerava Blumfeldu postupno dodeliti po jednog praktikanta za svaku švelju, dakle, sve u svemu njih šezdesetak. A ako ni oni ne bi dostajali, poslaće mu ih još i s time neće prestati dok ludnica, koja se na Blumfeldovu odelu godinama razvija, ne bude potpuna.

Istina, u toj primedbi dobro se oponašao Ottomarov način izražavanja, ali njemu samom, Blumfeld u to nije ni najmanje sumnjao, nije bilo nakraj pameti da se ikad, makar i na sličan način očitava o Blumfeldu. Sve je to bila izmišljotina lenčina u uredima na prvom katu; Blumfeld je prešao preko nje – a voleo bi da je tako mirno mogao preći i preko postojanja praktikanata. Ali oni su bili tu i više se nisu mogli ukloniti. Bleda, slabašna deca! Prema svojim dokumentima trebali su već proći razdoblje obaveznog školovanja, ali u to Blumfeld nikako nije mogao poverovati. Štoviše, rado bi ih bio poverio nekom učitelju, toliko im je još trebala majčina ruka. Nisu se još znali normalno kretati, a dugo stajanje neverovatno bi ih umaralo, posebno u prvo vreme. Ako bi ih ostavio bez nadzora, u svojoj slabosti odmah bi pokleknuli, pa se nakrivljeni i pognuti stisnuli u neki ugao. Blumfeld je nastojao da im objasni kako će čitav život ostati bogalji, budu li neprestance toliko popustljivi pred vlastitom komotnošću. Naložiti praktikantima neku malu kretnju bio je velik izazov; jednom zgodom jedan je trebao odneti nešto svega nekoliko koraka dalje, ali je potrčao s preteranim marom i natukao si koljeno na pultu. Soba je bila puna švelja, pultovi puni robe, ali Blumfeld je morao sve to zanemariti, odvesti uplakana praktikanta u ured i tamo mu na koleno staviti mali povez.

I taj mar praktikanata bio je samo izvanjski; poput prave dece katkada bi se hteli istaknuti, ali mnogo češće, štoviše, gotovo uvek, hteli bi samo obmanuti pozornost pretpostavljenog i prevariti ga. U vreme kad je bilo najviše posla, Blumfeld je jednom zgodom mokar od znoja projurio pokraj njih I primetio kako skriveni među balama robe razmenjuju markice. Hteo ih je istući šakama po glavama, za takvo ponašanje to bi bila jedina primerena kazna, ali bili su deca, a Blumfeld nije mogao nasmrt premlatiti decu. Tako se nastavio mučiti s njima. Isprva je mislio da će mu praktikanti biti od pomoći pri neposrednim poslovima, koji su u vreme raspoređivanja robe iziskivali puno napora i budnosti. Mislio je da će stajati za pultom, otprilike na sredini, sve vreme držati stvari pod nadzorom i upisivati robu, dok će praktikanti po njegovim zapovijedima trčkarati amo-tamo i raspoređivati je. Zamislio je da će njegov nadzor, koji, ma koliko oštar bio, neće biti dovoljan u takvoj gunguli, da će biti nadopunjen pozornošću praktikanata i da će ti praktikanti s vremenom skupljati iskustva, da neće više u svakoj pojedinosti ovisiti o njegovim zapovedima, te da će sami naučiti kako da po pitanju potrebe za robom i poverljivosti međusobno razlikuju švelje.

Mjerena prema praktikantima koje je dobio, bila su to sasvim prazna nadanja i Blumfeld je ubrzo uvideo da im uopšte ne sme dopustiti da razgovaraju sa šveljama. Nekim šveljama oni, naime, od samog početka uopšte nisu odlazili, jer su prema njima osećali odbojnost ili strah, dok su drugima, koje su voleli, često trčali ususret sve do vrata. Njima su donosili sve što bi poželele, gurali im, iako su švelje bile ovlaštene za prijem, sve to u ruke s određenom skrovitošću, skupljali na jednoj praznoj polici za te privilegirane švelje kojekakve odreske, bezvredne ostatke, ali i sitnice koje su se još itekako mogle upotrebiti, mahali im time iza Blumfeldovih leđa radosno još izdaleka i dobivali zauzvrat od njih bombone ravno u usta. Blumfeld je, doduše, ubrzo zaustavio sve te nepodopštine, terajući ih u pregradak kad bi dolazile švelje. Ali oni su to još dugo smatrali velikom nepravdom, inatili se, obesno lomili pera i katkada, a da se pritom ipak ne bi usudili dići glavu, glasno kucali po staklu, ne bi li upozorili švelje na loše postupke, koje su prema svome mišljenju morali trpeti od Blumfelda.

* * *

Nepravdu koju sami čine praktikanti ne mogu shvatiti. Tako, primerice, u ured gotovo uvek dolaze prekasno. Blumfeld, njihov pretpostavljeni, koji je od najranije mladosti smatrao da se dolazak na posao bar pola sata pre početka radnog vremena razume sam po sebi – a na to ga nisu nukali ni laktaštvo, ni preterana savesnost, već samo određen osećaj za pristojnost – svoje praktikante obično mora čekati duže od jednog sata. Žvačući žemičku od zajutarka, on obično stoji za pultom u dvorani i proverava račune u knjižicama švelja. Ubrzo tone u posao i ne misli više ni na što drugo. A onda ga iznenada toliko preplaše da mu pero još neko vreme podrhtava u ruci. Jedan praktikant utrčao je u prostoriju, izgleda kao da će se srušiti, jednom rukom pridržava se negde, dok je drugom zadihan pritiskao prsa – ali sve to ne znači ništa drugo nego da se želi ispričati zbog kašnjenja, što je opet toliko smešno da se Blumfeld namerno pravi da ništa nije čuo, jer kad to ne bi učinio, morao bi dečaka zasluženo izbatinati. Ovako ga, međutim, samo neko vreme gleda, pa mu onda ispruženom rukom pokazuje prema pregratku i ponovno se posvećuje svom poslu. Sad bi se ipak moglo očekivati da će praktikant uvideti dobrotu svoga pretpostavljenog i potrčati na svoje mesto. Ali ne, on ne žuri, on lagano pocupkuje, kao da pleše, ili hoda na prstima, gurkajući nogu pred nogu. Želi li on to ismejati svoga pretpostavljenog? Ni to nije slučaj. Posredi je i opet samo mešavina straha i samozadovoljstva, protiv koje je čovek bespomoćan. Jer kako bi se inače mogla objasniti činjenica da Blumfeld danas, kad je u ured i sam stigao neuobičajeno kasno, sad nakon dužeg čekanja – a nije mu do provere knjižica – kroz oblak prašine, koju nerazumni sluga pred njim uzvitlava metlom, na ulici vidi dvojicu praktikanata kako mirno dolaze na posao? Čvrsto su zagrljeni i čini se da jedan drugome pričaju važne stvari, koje se, međutim, posla u najboljem slučaju tiču na neki nedopušten način. Što su bliže staklenim vratima, to više usporavaju korak. Napokon se jedan od njih hvata za kvaku, ali je ne pritišće, jer njih dvojica još uvek razgovaraju, osluškuju i smeju se. »Pa otvori našoj gospodi«, viče Blumfeld uzdignutih ruku na slugu. Ali dok praktikanti ulaze, Blumfeldu više nije do svađe, tako da ne odgovara na njihov pozdrav i odlazi do svog pisaćeg stola.

Počinje Blumfeld računati, a s vremena na vreme diže pogled da vidi što rade praktikanti. Jedan je očito jako umoran i pospano trlja oči; kad je svoj haljetak obesio o klin, koristi priliku i ostaje još malo naslonjen na zid, na ulici delovao je sveže, dok ga blizina posla umara. Drugi praktikant, naprotiv, ima volju raditi, ali ne svaki posao. Tako mu je oduvek bila želja da sme izmesti prostoriju. No, to je posao koji mu ne priliči, izmetanje priliči samo slugi; sam po sebi Blumfeld ne bi imao ništa protiv da praktikant izmeće, pa neka slobodno izmeće, lošije od sluge on to ne može ni raditi; ali ako praktikant želi izmetati, onda neka naprosto dođe ranije, pre nego što sluga započinje mesti, a ne da za to koristi vreme u kojem je dužan obavljati isključivo kancelarisjke  poslove. Ako pak je dečarac već nedostupan za svako razborito razmišljanje, onda bi bar sluga, taj napola slepi starac, kojeg šef zasigurno ne bi trpeo ni u kojem drugom odelu doli u Blumfeldovom i koji živi samo još od Božje i šefove milosti, onda bi bar taj sluga mogao biti popustljiv i na trenutak prepustiti metlu dečaku, koji je nespretan, pa će smesta izgubiti volju za metenjem i s metlom u ruci potrčati za slugom da ga ponuka da je se ponovno lati. Ali čini se da se sluga oseća posebno odgovornim upravo za metenje: vidi se kako, tek što mu se dečak približio, drhtavih ruku nastoji čvršće uhvatiti metlu i radije će stajati mirno i ostaviti se metenja, samo da može svu pozornost usmeriti na posedovanje metle. Praktikant ga sad ne moli rečima, jer on se ipak boji Blumfelda, koji naoko računa, a i obične reči bile bi sasvim beskorisne, jer do sluge se dopire samo najglasnijim vikanjem. Praktikant, dakle, prvo navlači slugu za rukav. Sluga, naravno, dobro zna o čemu se radi, mrko gleda praktikanta, odmahuje glavom i privlači metlu bliže prsima. Sad praktikant sklapa ruke i moli ga. On se, doduše, ne nada da će moljenjem nešto postići, moljenje ga samo zabavlja i zato moli.

Drugi praktikant prati sve što se zbiva uz tiho smijuljenje i očito misli, premda je neshvatljivo zašto to čini, da ga Blumfeld ne čuje. Sluge se njegove moljenje ni najmanje ne doima, on se okreće i sad veruje da će u sigurnosti moći ponovno koristiti metlu. Praktikant ga je sledio skakućući na prstima i molećivo trljajući dlanove jedan o drugi, i sad ga moli i preklinje s druge strane. Slugino okretanje i praktikantovo skakutanje za njim ponavljaju se više puta. Naposletku sluga oseća da mu je sa svih strana presečen put i primećuje nešto što je uz samo malčice manju ograničenost mogao primetiti i na samom početku, naime, da će se umoriti mnogo brže nego praktikant. Zbog toga on traži tuđu pomoć, preti praktikantu prstom i pokazuje prema Blumfeldu, kojemu će se požaliti ako ga praktikant ne pusti na miru.

Praktikant shvata da se sad mora jako požuriti, želi li uopšte dobiti metlu, pa drsko poseže za njom. Nehotičan uzvik drugog praktikanta naslućuje nadolazeću odluku. Sluga taj put, doduše, još uspeva spasiti metlu tako što uzmiče jedan korak i povlači je za sobom. Ali sad praktikant više ne popušta, razjapljenih usta i blještavih očiju skače prema napred, sluga želi pobeći, no njegove stare noge klecaju umesto da trče, praktikant poteže metlu i premda je ne uspeva zgrabiti svejedno postiže da padne na pod i time metla ostaje izgubljena za slugu. Naoko, međutim, i za praktikanta, jer dok metla pada, sva trojica, praktikanti i sluga, isprva ostaju ukočeni, jer sad će Blumfeld primetiti sve što se dogodilo. Zaista, Blumfeld viri kroz svoj prozorčić kao da su mu tek sada skrenuli pozornost na sebe; on strogo i oštro odmerava svakog od njih, a ne promiče mu ni metla na podu. Bilo zato što šutnja traje predugo, bilo zato što praktikant ni u svojoj krivnji ne uspeva potisnuti žudnju za metenjem, on se u svakom slučaju sagiba, doduše, veoma oprezno, kao da poseže za nekom zveri, a ne za metlom, uzima je, prelazi njome preko poda, ali je smesta sav preplašen baca, jer je Blumfeld ustao i izašao iz pregratka. »Obojica na posao i da niko više nije pisnuo!«, viče Blumfeld i ispružene ruke pokazuje praktikantima put prema njihovim pultovima. Oni ga slušaju, ali ne postiđeno i pognutih glava, već kruto prolaze pokraj Blumfelda i ukočeno ga gledaju u oči, kao da ga time žele sprečiti u nakani da ih tuče. A ipak su iz iskustva mogli u dovoljnoj meri naučiti da Blumfeld načelno nikad ne tuče. Ali oni su previše bojažljivi i gledaju da uvek i bez ikakva obzira sačuvaju svoja stvarna ili prividna prava.*


Preveo s nemačkog jezika:
Boris Perić



_______________
* Beleška o autoru i delu: »Blumfeld, postariji neženja« fragmentarna je pripovetka Franza Kafke (1883.-1924.), pisana  1915. godine, a objavljena posthumno. Priklonimo li se tezi koju su zastupali autori poput Hanne Arendt, da iz Kafkina dela prosijava fascinacija funkcionisanjem sveta kao stroja, o čemu svedoči i niz Kafkinih dnevničkih beleški, odnosno, još preciznije, da se u tom »kafkijanskom stroju« može pratiti prelazak s motiva postajanja životinjom, svojstvenog pripovetkama, na puku mehaničku asemblažu kao središnji motiv autorovih romana, kao što primećuje Gilles Deleuze i Felix Guattari, onda bi se »Blumfeld« – čiji protagonist, usamljeni i samozatajni neženja, nakon odvagivanja argumenata za i protiv nabavke psa, u svojem stanu zatiče dve celuloidne loptice kako mehanički poskakuju jedna nasuprot drugoj – mogao čitati i kao jedno od mesta na kojima taj prelazak najzornije dolazi do izražaja.

Je li se u motivu neženje zaista ogledao - kako možemo pročitati u nekim biografski intoniranim interpretacijama - Kafkin intimni strah od stupanja u veze i zasnivanja porodice ili ne (slične motive možemo pronaći i u drugim pripovetkama, poput »Svadbenih priprema na selu«, ali i u društvenom statusu protagonista Kafkinih romana), činjenica je da svet svojom mehaničkom logikom svakodnevice zadaje čvrsta pravila od kojih ni neženja Blumfeld - držeći tajnost svog statusa u ogledalu  istog tog sveta sumnjivom, ako ne i zazornom – ne može pobeći. Stoga će, pasiviziran i miroljubiv, nelagodnu molekularnu mehaniku loptica isprva nastojati »umrtviti« njihovim zatvaranjem u ormar, te naposletku njihovim vraćanjem u domenu kojoj po njegovu mišljenju pripadaju, dakle, poklanjanjem deci, koju, kako vidimo, drži podjednako napornim izvorom nelagode.

Iako je krajnje sporno je li se Kafka u svom pisanju uopšte koristio metaforama u klasičnom smislu, neki autori u misterioznim će lopticama prepoznati upravo metaforički prikaz dece. Bilo u tome istine ili ne, belodano je da će se loptice, kojih se Blumfeld ipak uspeva rešiti, pribojavajući se da bi ga njihovo neprestano skakutanje za njim u očima okoline moglo prikazati u neželjenom svetlu, u drugom delu pripovetke, po dolasku na posao, pretvoriti u dvojicu ništa manje bizarnih, krajnje nespretnih, napornih i poslu nevičnih praktikanata. U njima će zainteresirani čitatelj zasigurno prepoznati tandem šlampavih pomagača, koji u romanu »Dvorac« zagorčavaju život geometru K.-u, a oni, iako i sami hine pseću odanost, već u potpunosti pripadaju završnom segmentu Kafkine pripovedne mašinizacije sveta. Ista paralela mogla bi se, dakako, uspostaviti i prema dvojici agenata, koji Josefu K.-u na početku romana »Proces« saopštava da je uhapšen.

U sprezi sa činjenicom Blumfeldova samačkog života, koji čini socijalni okvir radnje, njegov mehanički, zatajni ustroj nameće i paralelu s tzv. samačkim ili celibatnim strojevima, na koje se u svom »Anti-Edipu« pozivaju Deleuze i Guattari, zasnivajući ih na umetničkim vizijama Marcela Duchampa. U prilog intenciji prema doživljavanju i opisivanju sveta kao svojevrsne strojne asemblaže govore svakako i Kafkini dnevnički zapisi iz 1911. godine, u kojima, između ostaloga, možemo pročitati: »Sve mi izgleda kao konstrukcija«, odnosno: »Ja sam lovac na konstrukcije.« (B. Perić)
izvor