14.02.2020.

Miquel Cervantes de Saavedra, Don Kihot 41,42,43, glava



Četrdeset prva glava

       u kojoj sužanj nastavlja pripovedati svoje zgode

Ne prođu ni dve nedelje , a naš je odmetnik već kupio jako lepu lađu u koju može stati više od trideset ljudi. Da osigura ovo što čini, i da se prikrije izlikom, odluči krenuti, pa i zbilja krene u mesto koje se zove Sargel,a trideset je milja od Alžira prema Oranu, gde je velika trgovina suhim smokvama. Dva ili tri puta putovao je onamo s onim Tagarinom, koga sam spomenuo. Tagarinos zovu u
Berberiji aragonske Maure, granadske zovu Mudéjares, dok se u kraljevini Fezu ti Mudéjares zovu Elches, a kralju od Feza služe u ratu najviše ti ljudi.
     Kad god bi dakle odmetnik plovio, usidrio bi se u malom zatonu, niti dva dometa od vrta u kojemu nas očekuje Zoraida. Onamo je sa svojim Maurčićima veslačima namerice dolazio, te čas klanjao molitvu, čas tobože od šale pokušavao što je uistinu nakan učiniti: odlazio je u Zoraidin vrt i iskao voća, a njen mu je otac, ne znajući ga, i davao. Kako mi je kasnije rekao, spopadala ga je želja da govori sa Zoraidom i da joj rekne da je on taj komu sam ja naredio da odvede nju u hrišćansku zemlju, pa neka bude bez brige i bez straha. Ali nije nikada mogao, jer Maurkinje se ne pokazuju ni Mauru ni Turčinu ako im ne zapovedi otac ili muž. No s hrišćanima robovima razgovaraju one i druže se i više nego što bi trebalo. I meni bi samom bilo nemilo da je govorio s njom, jer bi joj mrsko bilo kad bi videla da je njen naum poveren jednom odmetniku. Ali
Bog je bio odredio drukčije, te se nije ispunila čestita želja odmetnikova.
   Kad je dakle odmetnik video kako bez ikakve smetnje odlazi u Sargel i odande se vraća, te lako pristaje kada, kako i gde hoće, i da je drugu njegovu, Tagarinu, sve s voljom što god on odredi, a ja sam već otkupljen i samo još treba da nađemo nekoliko hrišćana koji će veslati, reče mi neka razvidim kakve bih ljude još mogao povesti osim onih otkupljenika, te neka ih unajmim za prvi petak, jer onda ćemo svakako na put. Pogodim ja tako dvanaest Španaca, sve samih valjanih veslača, koji smeju sasvim slobodno izlaziti iz grada.
      Nije bila šala u ovim prilikama naći toliko veslača, jer je u taj čas bilo dvadeset brodova na plovidbi, te oni bijahu pokupili sve veslače. Ne bih ja ni te našao, da njihov gospodar nije letos izostao od plovidbe, da dovrši novu galiju na gradilištu. Ne rekoh im ništa, nego jedino da se u petak navečer išuljaju kradom jedan po jedan iz grada, te dođu u vrt Hadži-Muratov i tamo počekaju dok ja ne
stignem. Svakomu od njih reknem to zasebno i još im naredim, ako onde zateknu drugih hrišćana, neka im samo reknu: ja sam im naložio da onde čekaju.
      Pošto sam to uredio, preostade još ono onde najglavnije: obavestiti Zoraidu neka bude spremna i oprezna, neka se ne uplaši ako krenemo pre nego što je mislila da će se vratiti hrišćanski brodić. Odlučim dakle otići u vrt i videti hoću li moći s njome govoriti. Tako ja, pre svoga odlaska, uđem jednoga dana u vrt, kao
da tobože berem neke biljke. Prva osoba na koju sam naišao bio je njen otac, te me on zapita što ću u njegovu vrtu i ko sam. Zapitao me onim jezikom kojim u celoj Berberiji, i čak u Carigradu, govore sužnji s Maurima, a nije to ni maurski jezik, ni kastiljski, niti ikojega naroda, nego neka mešavina sviju jezika,u kojoj se svi snalazimo. Ja mu odgovorim da sam sužanj Arnauta Mamija (jer sam jako dobro znao da mu je to najbolji prijatelj) te da tražim svakojakih biljaka za salatu. Zapita me onda da li se otkupljujem ili ne otkupljujem, i koliko ište moj gospodar za mene.
     Dok smo bili u tom razgovoru, iziđe iz kuće u vrt lepa Zoraida, koja me već odavno bila opazila, a kako se Maurkinje ne sustežu pokazati se hrišćanima, i ne uklanjaju im se, kao što sam već rekao, nije se ni ona skanjivala doći ovamo, gde je njezin otac razgovarao sa mnom; štoaviše, otac ju je, kad je video da dolazi, sam zovnuo i rekao neka priđe.
   Nisam moćan iskazati sada veliku krasotu i milinu, divni i bogati nakit s kojim mi se pojavila ljubljena moja Zoraida: reći ću samo da joj je više bisera bilo na prekrasnom vratu, u ušima i u kosi, nego što je imala kose na glavi. Noge joj, po običaju, nisu bile pokrivene, te su joj na gležnjevima bile dve »karkaše«(tako u
maurskom jeziku zovu grivne) od suva zlata, posute tolikim draguljima da ih je otac njezin cenio, kako mi je kasnije rekla, na deset hiljada zlatnika, a narukvice su joj na rukama vredile još toliko. Bisera je imala prekrasnoga svu silu, jer Maurkinjama je najveća dika i sjaj kititi se dragocenim biserom krupnim i sitnim,
tako da u Maurâ ima više i krupnoga i sitnoga bisera nego u svih drugih naroda. A otac je Zoraidin bio na glasu da ima mnogo bisera i još najkrasnijega u svem Alžiru, a osim toga više od dve stotine hiljada španskih  novaca, i svemu je tomu bila gospodarica ona koja je sada gospodarica moja. Je li u svem tom nakitu bila i tada krasna ili nije, i kakva je bila za sretnih dana, moći ćete prosuditi po tomu
kakva je sada, nakon tolikih naših muka. Ta zna se da nekim ženama zavisi lepota od dana i od časa, te se prema prilikama manji ili raste, a prirodno je da duševne mene dižu ili smanjuju lepotu, ili je pak nište. Ali onda je ona bila nadasve krasna, meni je barem bila najkrasnija žena što sam je ikada vidieo. A kad sam još promislio kakva mi je dobročinstva iskazala, činilo mi se da preda mnom stoji božica nebeska, koja je sišla na zemlju za moju sreću i za moje
spasenje.
   Kad je pristupila, reče joj otac svojim jezikom da sam ja rob njegova prijatelja Arnauta Mamija, te sam došao ubrati salate. Ona prihvati reč, te me onom mešavinom od jezika što sam je spomenuo zapita jesam li ja vitez i zašto se nisam otkupio. Odgovorim joj da sam se već otkupio, a po visini otkupnine može
razabrati koliko me gospodar cenio, jer sam platio za otkup hiljadu i pet stotina sultanija.
A ona odgovori:
— Da si ti mojega oca rob, ne bih pustila ni da te za dvostruku cenu dade, jer vi hrišćani lažete što god govorite, i pretvarate se da ste siromasi, samo da zavarate Maure.
— Možda je tako, gospođice — odgovorih joj — ali ja sam zaista bio pošten prema gospodaru, pa ću tako biti prema svakomu na svetu.
— A kada odlaziš? — zapita Zoraida.
— Mislim da ću sutra — uzvratih — jer je ovde usidrena francuska lađa koja će sutra odjedriti, pa sam nakan otputovati njome.
— Zar ne bi bilo bolje — odvrati Zoraida — da počekaš dok doplovi koja španska lađa i da kreneš njom, a da ne ideš francuskom lađom, kad vam oni nisu prijatelji?
— Ne bi — odgovorim — no ako je istina, kako vele, da dolazi naskoro španska lađa, ja bih je pričekao, ali je meni zgodnije putovati sutra, jer sam se jako zaželeo videti zavičaj i one koje volim. Ne mogu čekati drugu priliku, otegne li se dugo, ma kako pogodna bila.
— Ti si  sigurno oženjen u zavičaju — reče Zoraida — pa zato želiš što pre otići i sa ženom se sastati.
— Nisam oženjen — prihvatih — ali sam se zaverio da ću se oženiti čim onamo stignem.
— A je li lepa devojka kojoj si zadao veru? — zapita Zoraiđda.
— Tako je lepa — odgovorih — te ako bih da joj pohvalim lepotu i tebi istinu reknem, reći ću ti da je jako nalik na te.
Tomu se od srca nasmeje otac njen i reče:
— Allaha mi, hrišćanine, onda je  sigurno veoma lepa, ako je nalik na moju kćer, jer moja je kći najkrasnija devojka u ovoj kraljevini. Ako ne veruješ, pogledaj je valjano, pa ćeš videti govorim li istinu.
      Kod tih nam je reči i razgovora bio tumač Zoraidin otac, koji je veštiji jeziku. Znala je doduše i ona onu mešavinu od jezika što se onde govori, kako sam već rekao, ali se više objašnjavala znakovima nego rečima. Dok smo mi bili u tim i drugim razgovorima, dotrči jedan Maur i na sav glas zavikne da su preko
zida i preko trnja na zidu skočila u vrt četiri Turčina pa trgaju voće, premda nije još ni zrelo. Uplaši se starac, a i Zoraida, jer je svima Maurima prirođen strah od Turaka, pogotovu od vojnika, koji su naprasiti i siloviti spram Maura što su pod njihovom vlašću, te postupaju s njima gore nego s robovima. Reče zato otac Zoraidi:
— Kćeri, uđi u kuću i zaključaj se, a ja ću govoriti s onim psima. A ti, hrišćanine, natrgaj tih tvojih biljaka, i otiđi za vremena i Allah te sretno doveo u zavičaj.
     Ja se poklonih, a on ode da potraži Turke i ostavi me sama sa Zoraidom. Ona se isprva pričini kao da će otići kamo joj je otac naredio, ali tek što je on zmaknuo za drvećem u vrtu, okrenu se ona k meni te mi reče, očiju punih suza:
— Tamšiši, kršćanine, tamšiši?
— A to znači: »Odlaziš li, hrišćanine, odlaziš? «
Odgovorih joj:
— Odlazim, gospođice, ali ni za što ne odlazim bez tebe: čekaj me sada u petak i nemoj se uplašiti kad nas ugledaš jer da znaš posigurno, mi ćemo u hrišćansku zemlju.
     Govorio sam joj tako da je razumela svaku reč koja je među nama izrečena. A ona me zagrli i krene polaganim korakom svojoj kući. Idemo mi dakle tako, i ona me, kako rekoh, ogrlila, a onda se dogodilo (moglo se pak dogoditi na zlo, da Bog nije drukčije odredio) te joj se otac vrati, pošto je otpravio Turke, ugleda nas gde ovako idemo, i mi opazimo da nas je video. Ali je Zoraida bila pametna i razborita, te ne skinu ruku, kojom me ogrlila, nego mi se još bliže privi i nasloni mi glavu na prsa, te poče malo klecati, da se jasno vidi i razabere kako je hvata nesvest, a ja se pričinim kao da je podržavam preko volje svoje.
     Otac njezin dotrča onamo k nama, te videći kćer svoju onako klonulu, zapita što joj je, a kad ona ne odgovori, reče otac:
— Jamačno se preplašila što su provalili ti psi, pa se onesvestila.
      Uze je dakle iz mojega naručja, te je prihvati sâm, a ona uzdahnu i još vlažnih očiju od suza reče meni opet:
— Ameši, hrišćanine, ameši.
 (Odlazi, kršćanine, odlazi!)
Otac joj odgovori:
— Ne mora hrišćanin otići, kćerko: nije ti ništa nažao učinio, a Turci su već otišli. Nemoj se ničega plašiti, kad nemaš ni od čega prezati, jer ja sam Turke, kako rekoh, namolio da i odu kako su došli.
— Oni su je, gospodaru, i uplašili, kako si kazao — reknem ja njezinu, ocu — ali kad veli neka odem, neću da je zlovoljim. Ostaj s Bogom, a ako ustreba i ti mi dopustiš, svratiću se opet u tvoj vrt po biljke, jer moj gospodar veli da nigde nema boljih biljaka za salatu nego u tvojem vrtu.
— Kad god te bude volja, svrati se — odgovori Hadži-Murat.
— Nije tebe moja kći terala zato što si joj na dosadu ti ili ikoji hrišćanin, nego je tebe otpravljala jer je htela da Turci budu otpravljeni, ili zato što ti je vreme da tražiš te svoje biljke.
       Tako se ja odmah s njima rastanem. Ona ode s ocem, i videlo joj se kako joj je duša uzbuđena. A ja, tražeći tobože biljke, obiđem lepo po volji sav vrt: razmotrim valjano ulaze i izlaze, i kako je smeštena kuća, i kakve su prilike uokolo, da bi nam olakšao posao. Pošto sam to završio, odem te javim odmetniku i drugovima sve što je bilo.
     Nisam više mogao dočekati kada ću se nauživati onoga blaga što mi dobra sreća daje, lepote i krasote Zoraidine. Prođe na kraju vreme, svanu žuđeni dan i rok. Učinimo svi po onom planu i zamisli koju smo toliko puta zrelo promozgali i potanko dogovorili, te postignemo uspeh kakav smo želeli.
    Prvoga petka nakon onoga dana kad sam u vrtu razgovarao sa Zoraidom naš se renegat, čim je zanoćilo, usidri gotovo do samoga vrta Zoraidina. Krišćani koji će veslati bili su već spremni i kojekud posakrivani po okolišu. Svi su me radoznalo i radosno očekivali, željni da napadnu na lađu što nam je pred očima, jer nisu znali da sam ja u dogovoru s našim renegatom, nego su mislili da moraju
poubijati Maure na brodiću pa da hrabrom rukom steknu i zadobiju slobodu. Kad se dakle javismo i ja i drugovi, te nas opaze oni posakrivani, pristupe i oni. Bilo je doba kad je grad već zatvoren, i nigde ne bijaše ni žive duše. Sabrali se mi, ali smo se kolebali bi li bolje bilo otići najpre po Zoraidu, ili prvo savladati bagarine
Maure veslače na brodiću. Dok smo tako oklevali, stigne nam naš odmetnik i zapita nas što se skanjujemo, kad je već vreme, jer su svi njegovi Mauri bezbrižni, a najviše ih je i pozaspalo. Reknemo mu zašto oklevamo; on nam pak odgovori da nam je najvažnije domoći se broda, a to ćemo sasvim lako i bez ikakve opasnosti, pa onda možemo po Zoraidu. Svi mu odobrimo, i tako mi, ne krzmajući dalje, odemo pod njegovim vodstvom k lađi. On skoči prvi u tu lađu
ili brodić, prihvati mač i zavikne maurskim jezikom:

— Da se niko nije maknuo odavde ako mu je mila na ramenu glava!

    Uto su bili prodrli na lađu gotovo svi hrišćani. Mauri baš nisu bili junaci, a kad videše da im gospodar tako govori, uplaše se, te se nijedan od njih ne lati oružja, kojega su ionako malo imali ili gotovo ništa, nego bez ijedne reči puste da im hrišćani svežu ruke. Hrišćani ih brže svežu, a Maurima zaprete da će ih sve posmicati, ako ikoji pisne. Kad smo to završili, ostane polovina naših da čuva Maure, a mi drugi krenemo, opet pod vodstvom renegatovim, prema vrtuHadži-Muratovu, i dobra nam sreća dade, kad smo stigli k vratima, da su se tako lako otvorila kao da i nisu bila zatvorena; tako mi u najvećoj tišini i miru dođemo do kuće i niko nas ne opazi.
      Krasotica Zoraida čekala nas na prozoru, a kad primeti ljude, zapita tihim glasom jesmo li nizarani, kao da nas pita jesmo li hrišćani. Odgovorim joj da jesmo i neka siđe. Kad me prepoznala, nije se ni časak skanjivala. Ne odgovori mi ni reči, nego za tren oka siđe, otvori vrata i javi se pred nama u takvoj krasnoj i bogatoj odeći da je ne bih znao nahvaliti. Čim je ugledam, uhvatim joj ruku
i uzmem je ljubiti, a za mnom i renegat i obadva moja druga. Oni drugi nisu znali šta je, ali kad vide što mi činimo, učine isto, te beše kao da joj svi iskazujemo hvalu i priznajemo je za gospodaricu svoje slobode. Renegat je zapita maurskim jezikom je li joj otac u vrtu. Ona odgovori da je u kući, ali da spava.
— Onda ga moramo probuditi — odvrati renegat — pa da povedemo sa sobom njega i sve što god je vredno u ovome krasnom vrtu.
— Ne! — reče Zoraida — oca mojega ne dirajte! U kući pak nema ništa nego ovo što ja nosim sa sobom, a to je toliko da ćete se svi obogatiti i zadovoljiti. Pričekajte čas te će te videti.
       Nakon tih reči krenu natrag u kuću, ali reče da će se odmah vratiti, a mi neka mirujemo i budemo tihi. Zapitah renegata što je to govorio s njom, a on mi rekne; ja mu naredih da ništa ne učini što Zoraida ne želi. Uto se i ona vrati s kovčezićem punim tolikih zlatnih novčića da je jedva i nosila. Ali zla sreća htjde da joj se u taj čas probudio otac i začuo buku u vrtu. Promoli se kroz prozor i
odmah razazna da su svi ovi u vrtu hrišćani, pa se uzviče u sav glas zapomažući arapski: »Hrišćani, hrišćani! Razbojnici! Razbojnici!« Od te se vike svi mi strahovito zbunimo i poplašimo, ali renegat razabere u kakvu smo opasnost zapali, i kako sada valja dokončati posao, dok ne budemo zatečeni, te pohiti brže onamo gore Hadži-Muratu, a za njim još nekoji od naših. Ja nisam mogao ostaviti Zoraide, koja mi se gotove, onesveštena srušila u naručje. Oni
dakle što su odjurili gore, dok bi dlanom o dlan vrate se s Hadži-Muratom, komu bijahu svezali ruke i rupcem začepili usta, da nije mogao ni reč progovoriti, a i zapretili mu još da će platiti glavom ako samo reč izusti. Kad ga ugleda kći, zakrije oči da ga ne vidi, a otac se njen prenerazi i ne znajući da je ona po svojoj volji zapala u naše ruke. Ali sada je bio posao u nogama, te mi brže-bolje
pohrlimo na lađu, a oni što su nas onde čekali već su se i pobojavali nije li nas zadesila kakva nezgoda.
       Nije još ni dva sata bila odmakla noć, a mi smo se već ukrcali. Tu razrešimo Zoraidinu ocu ruke i izvadimo mu rubac iz usta, ali mu renegat i opet rekne neka ni reč ne govori ako nije voljan poginuti. A on, kad vide da mu je tu kćerka, uzme ganutljivo uzdisati, i još više kad vide da sam je ja privinuo i zagrlio, a ona je mirna, niti se brani, niti jadikuje, niti se otima. Ali je ipak ćutiao, da mu ne bude po onim mnogim pretnjama renegatovim.
     Kad je dakle Zoraida videla da je već u lađi i da smo nakani zaveslati, i kad je videla oca i one svezane Maure, poruči mi po renegatu da me moli neka odrešim Maure i neka joj oslobodim oca, jer ona će pre skočiti u more nego gledati kako pred njenim očima i zbog nje robuje otac njen, koji ju je nadasve voleo. Renegat mi isporuči, a ja odgovorim da ću drage volje to učiniti. Ali mi renegat odvrati da se to ne može, jer ako mi njih ostavimo tu, vikaće oni odmah svet na kopnu i uzbuniti grad, pa će udariti za nama potera na lakim fregatama, opkoliće nas i s kopnene i s morske strane, tako da nećemo moći izmaknuti; možemo ih jedino osloboditi kada stignemo u prvu hrišćansku zemlju. Svi se složimo s tim, pa se
zadovolji i Zoraida, kojoj smo razložili zašto joj ne možemo odmah udovoljiti želji.
      Naši se snažni veslači u velikoj tišini i s radosnom hitrinom prihvate odmah vesala, te se mi od svega srca preporučimo Bogu i zaplovimo k otoku Mallorki, jer to nam je bila najbliža hrišćanska zemlja. Ali kako je zaduhao vetar severnjak i more se uzburkalo, nismo mogli udariti na Mallorcu, nego smo morali neprestance duž kopna prema Oranu, i svagda nas morio strah neće li nas opaziti iz Sargela, koji je na toj obali šezdeset morskih milja od Alžira; bojali smo se također da ne sretnemo ovde uz obalu koju galiju od onih što ovuda obično plove s robom iz Tetuana, no ipak smo svi redom sudili da nećemo nastradati ako skobimo trgovačku galiju, samo ako nije gusarska, nego možemo još i preoteti lađu, na kojoj ćemo sigurnije dokončati svoj put. A dok smo plovili, skrivala je Zoraida glavu među moje ruke, da ne vidi oca, i ja sam je čuo kako zaziva Lelu Marien da nam bude na pomoći. Prevalimo mi tridesetak milja, a onda svane, te ugledamo na tri puškometa kopno, ali sasvim pusto i bez ikoga ko bi nas mogao videti. No mi se ipak iza sve sile upnemo zaploviti prema otvorenijem moru, koje se nešto smirilo. Kad smo otplovili dve milje, naredim veslačima neka veslaju
naizmence, da malo prigrizu, jer hranom smo dobro opskrbili lađu, ali oni za veslima odgovore da sada nije vreme nikakvu otpočinku; neka jedu koji ne veslaju, a oni ne puštaju nipošto vesala iz ruku. Bude tako, a uto dune jak vetar, te moradosmo odmah razapeti jedra i dići vesla, pa udariti na Oran, jer nismo mogli ni na koju drugu stranu. Sve smo to uradili veoma brzo, te smo sad jedrili više od osam milja za sat i jedino smo se bojali da ne skobimo kakav gusarski brod. Tagarinskim Maurima dademo jesti, a renegat ih uteši i rekne im da nisu zasužnjeni, nego će pri prvoj prilici biti oslobođeni. Isto tako bude rečeno i Zoraidinu ocu, ali on odgovori:
— Čemu god se ja nadao i što god ja sudio o vašoj velikodušnosti i vašim dobrim nakanama, oj hrišćani, ipak ja nisam tako lud te bih mislio da ćete vi mene osloboditi. Čemu biste se izvrgavali opasnosti da mi slobodu otmete, kad biste sada bili voljni tako mi je velikodušno vratiti, pogotovo gde znate ko sam i koliku korist možete izvući dok mene ne oslobodite; samo vi kazujte koliko
želite, a ja vam evo nudim sve što god budete iskali za mene i za ovu moju nesretnu kćer, ili ako nećete, onda za nju samu, jer ona je veća i bolja polovina moje duše. Uz te reči zaplače on tako gorko da smo ga svi požalili, a Zoraida ga morade pogledati. Kad ona vide da joj otac plače, tako se gane da je ustala ispred mojih nogu, pristupila k njemu i zagrlila ga: sljubili se licima, te tako žalostivo
zaplakali da su im se pridružili mnogi od nas. Ali kad otac opazi da mu je kći u svečanim haljinama i iskićena tolikim draguljima, zapita je svojim jezikom:
— Šta je to, kćeri moja? Sinoć, pre nego što nas je pogodila ova strahovita nesreća u kojoj smo sada, vidieo sam te u običnim, domaćim haljinama. Nisi imala vremena da se preodeneš, a i nije se dogodila nikakva vesela zgoda da je slaviš, te se kitiš i gizdaš, a ti si sada odjenuta u najlepše haljine što sam ti ih znao i mogao nabaviti dok nam je sreća bila sklona. Odgovori mi, jer ja se tomu čudim više nego i samoj nesreći u koju sam zapao.
    Sve to što je Maur govorio kćeri tumačio nam je renegat, a Zoraida nije odgovarala ni reči. Ali kad on ugleda u kutu u lađi kovčežić u kojem ona čuva svoje dragulje, a on dobro zna da je ostavljen u Alžiru i nije ponesen u letnikovac, još se gore zbuni, te je zapita otkud je taj kovčeg dospeo nama u ruke i što je u njemu. Na to mu uzvrati renegat, i ne čekajući hoće li odgovoriti Zoraida:
— Nemoj se mučiti, gospodaru, ispitujući toliko kćerku Zoraidu, kad ću ti ja ovim jednim što ti uzvraćam odgovoriti na sva pitanja. Znaj dakle da je ona hrišćanka, te da je raskinula naše lance i oslobodila nas iz ropstva. Ide ona sada od svoje volje, a ja sudim da se veseli, kao onaj koji iz mraka izlazi na svetlost, iz smrti na život, iz muke u slavu.
— Je li istina, kćeri, što on veli? — zapita Maur.
— Istina je — odgovori Zoraida,
— Ti si dakle hrišćanka — opet će starac — i ti si oca svojega predala u vlast neprijateljima njegovim?
     Na to mu odgovori Zoraida
— Hrišćanka jesam, ali nisam tebe predala ovoj nevolji, jer mi nikada nije želja bila da te ostavim ili da ti išta nažao učinim, nego sam jedino želela sebi dobro.
— I kakvo si dobro učinila sebi, kćeri?
— Zapitaj Lelu Marien — odgovori Zoraida — ona će to bolje znati nego što ja znam.
      Čim je Maur čuo te reči, baci se on naglavce, s neverojatnom brzinom u more, i bio bi se sigurno utopio, da mu prostrane haljine njegove nisu bile na smetnju te ga zadržale malo nad vodom. Uzviče se Zoraida, da bi ga spasili, a mi odmah svi pritrčimo te ga zgrabimo za haljinu i izvučemo ga napol onesvešćena. Zoraida se toliko razjadi, kao da joj je otac već mrtav, te zakuka nad njim žalostivim i bolnim glasom. Izvrnemo ga naglavce, te on povrati silnu vodu, pa
se nakon dva sata osvesti. Dotle se vetar okrenuo i poterao nas opet kopnu, te mi iza sve sile zaveslamo, da se ne nasučemo. I dade nam dobra sreća te stignemo u zaton, pokraj malena rta kojemu su Mauri nadenuli ime Cava Rumia, a to u našem jeziku znači: zla hrišćanka. Pripovedaju Mauri da je onde pokopana Cava, zbog koje je propala Španija, jer kava znači u njihovu jeziku zlu ženu, a rumia hrišćanku. Zato oni na zlo slute kad ih nevolja natera da se onde usidre, jer bez nevolje, onamo ne pristaju. Ali nama ono ne bijaše pristanište »zle žene«, nego sigurno utočište i zaklon, dok se more ne smiri. Razmestismo po kopnu straže, a vesla ne ispustismo iz ruku, te se nahranismo onim što nam je renegat bio spremio, i pomolimo se od svega srca Bogu i Bogorodici, neka nam budu na
pomoći i milostivi, da sretno dokončamo što smo čestito započeli.
       Na Zoraidinu molbu odredim da na kopno iskrcaju oca njena i sve one druge Maure što ih svezane vodimo, jer nije više imala duše i nežno joj se srce kidalo kad je gledala svezana oca i svoje zemljake zasužnjene; obećamo joj dakle da ćemo joj po volji učiniti: kad budemo odlazili, ostavićemo ih na ovome nenapučenom mestu, gde nam to nije opasno.
      Nisu nam uzalud bile molitve: nebo ih usliša, jer nam odmah  dunu povoljan vetar, more se smiri i pozove nas da opet bodro nastavimo započeti put. Kad to videsmo, razrešimo Maure, te ih jednoga po jednoga iskrcamo na kopno, na veliko čudo njihovo. Ali kad htedosmo iskrcati Zoraidina oca, koji se bio sasvim osvestio, progovori on
— Što mislite, hrišćani, zašto je ovoj devojčuri radost što ćete mene osloboditi? Zar od kćerinske ljubavi za mene? Nije zaista zato, nego da joj ne smetam kad se bude odala zlim svojim nakanama; i nemojte misliti da ona menja veru zato što je vaša vera bolja od naše, nego zato što zna da je u vašoj zemlji razuzdanost slobodnija nego u našoj. Onda se okrene Zoraidi i progovori njoj, a ja i još
jedan hrišćanin držali smo ga za obadve ruke, da ne učini kakvu ludost
— Ti gaduro, ti neuputna i neposlušna devojko! Kamo si slepa i nepromišljena namerila s ovim psima, iskonskim neprijateljima našim? Proklet bio čas kada sam te rodio, proklet užitak i slast u kojima sam te stvorio!
      Ali kad sam video da nema kraja ni konca njegovu govoru, brže ga iskrcam na kopno, a on nastavi onde u sav glas proklinjati i jadikovati, moleći Muhameda neka moli Boga da nas smlavi, satre i uništi. A kad smo odjedrili, te mu nismo mogli čuti reči, videli smo još kako se razmahuje, čupa bradu, trga kosu i po zemlji se valja. No jedanput zavikne tako glasno da smo ga čuli:
— Vrati se, mila kćeri, vrati se na kopno! Sve ti ja opraštam. Pokloni tim ljudima sve blago, koje je ionako već njihovo, i vrati se, da utešiš tužnoga oca, koji će na ovoj pustoj pješčari izdahnuti život ako ga ti ostaviš.
       Sve je to slušala Zoraida, jadila se i plakala, a nije znala drugo odgovoriti nego ovo:
— Dao Allah, oče, da tvoju tugu uteši Lela Marien, koja je mene navela da budem hrišćanka. Allah dobro zna da nisam mogla drugačije, nego onako kako sam učinila, i da ovi hrišćani nisu mene ni na što navratili; sve da sam ja bila nakana ne odlaziti s njima, nego ostati kod kuće, ne bih to mogla, jer me duše silila da izvršim ono što se meni čini isto onako dobrim kao što tebi, dragi oče, zlim.
       Tako reče, ali otac je više nije čuo, a ni mi nismo njega videli. Uzmem dakle tešiti Zoraidu, a svi prionemo za našim putom, i još nam ga olakša povoljan vetar, tako te se ponadasmo sutra u zoru stići na špansku obalu. Ali nema sreće čiste i nepomućene, nego je svagda prati ili sledi za njom kakvo zlo koje ju muti i kvari, te i nas stiže nevolja ili možda kletva kojom je Maur prokleo kćer, jer
svaka je očeva kletva teška, ma kakav otac bio. Bila su gotovo tri sata u noći odmakla, a mi već isplovili na pučinu, razapeli jedro ozgo do dole i privezali vesla, jer je vetar bio povoljan i nismo ih trebali, kad ujedanput opazimo po jasnoj mesečini kako ispred nas plovi okruglasta lađa, razapetih jedara, a upravljaju njome s vetrene strane; bila je ispred nas tako blizu te moradosmo jedra spustiti i vesla prihvatiti da se ne sukobimo, a isto tako zaveslaju i oni, da nas propuste. Na lađi pak stoje ljudi na rubu, te nas pitaju ko smo, odakle idemo i kamo plovimo; ali kako su nas to zapitali francuskim jezikom, reče naš renegat:

— Neka niko ne odgovara, jer to su jamačno francuski gusari, koji sve pljačkaju.

      Kad nas je tako opomenuo, niko ne odgovori ni reči. Ali tek što smo odmaknuli malo i lađa krenula po vetru, ispale oni iznenada dva topovska zrna što bijahu lancem spojena, te nam prepolove jarbol i jedra bace u more; u taj mah opali i drugi top i zrno pogodi našu lađu u sredinu te je svu probije, ali nikakve druge štete ne počini. Kad mi videsmo da tonemo, uzvičemo se iza svega glasa te
udarimo u zapomaganje, moleći napadače neka nas izbave da se ne utopimo. Skupe oni jedra, spuste u more čamac ili barku, te uđe u nju dvanaestak oružanih Francuza, s puškama i sa zapaljenim fitiljima, i stignu k nama. Kad oni vide koliko nas je malo i kako nam lađa tone, prime nas i reknu da nam se ta nezgoda dogodila zato što smo bili neuljudni i nismo im odgovorili. Naš renegat uhvati
kovčežić sa Zoraidinim blagom i baci ga u more, a niko ne opazi kad je to uradio. Pređemo dakle svi k Francuzima, a oni nas najprije ispitaju, što htedoše znati, te nam onda kao krvni neprijatelji pootimaju sve što smo imali. Opljačkaju i Zoraidu, te joj skinu čak i grivne s nogu; ali mene to nije jadilo onako kako je
jadilo Zoraidu, nego sam se bojao neće li oni, dok joj pootimaju sav taj bogati i skupocjeni nakit, oteti njoj i ono blago koje je navrednije i do kojega joj je najviše stalo. No ti ljudi nisu bili požudni ni za čim drugim nego za novcem, i nikada im se lakomost ne može nasititi. A tolika im je bila lakomost, da bi nam bili poskidali i sužanjske haljine, samo kad bi im bile od ikakve koristi.
    Neki su od njih smatrali da bi najzgodnije bilo umotati nas u jedro i baciti u more, jer su bili nakanili trgovati u nekim španskim lukama pod bretonskim imenom, a da nas povedu žive, otkrilo bi se razbojstvo, te bi bili kažnjeni. No kapetan, koji je bio opljačkao moju dragu Zoraidu, reče da je zadovoljan nagrabljenim plenom, te ne kani pristati ni u kojoj španskoj luci, nego hoće da
prođe noću, ili kako bude mogao, kroz Gibraltarski tesnac, i da se uputi u La Rochelle, odakle je krenuo. Odluče dakle da nam sa svoje jedrenjače dadu čamac i sve što nam treba za ovaj kratki put što ga još imamo prevaliti. Tako oni sutradan i učine, već na dogledu španskoga kopna, a kad ga mi ugledamo, pozaboravljamo u jedan mah sve nevolje i siromaštinu, kao da ih nismo nikada trpeli: tolika je slast steći izgubljenu slobodu. Bilo je otprilike podne kad su nas
pustili u barku te nam dali dvie bačve vode i nešto dvopeka. A kad je ulazila prekrasna Zoraida, ne znam kakvo je milosrđe ganulo kapetana, te joj dade četrdeset zlatnih novčića i ne dopusti da joj vojnici skinu ovu odeću što je evo i sada na njoj. Uđemo u barku i zahvalimo im na dobru koje su nam iskazali, jer nam je bilo više do hvale nego do jadanja, a oni krenu na more, ravno ka Gibraltaru. Ali mi nismo pazili kamo će oni, nego smo upirali pogled u kopno što se pojavilo pred nama, te prionemo veslati tako revno da smo o sunčanom zapadu bili nadomak kopna i nadali se da ćemo pre noći stići. Ali te noći nije bilo mesečine, nebo mračno, a mi nismo poznavali obalu. Učini nam se zato da nije sigurno izlaziti na kopno. Mnogima se pak od nas učini da jest, te reknu da se iskrcamo, iako smo među hridinama i daleko od ljudskoga nastana: neće nas barem moriti strah da bi mogli naići gusarski brodovi tetuanski, koji znaju
omrknuti u Berberiji a osvanuti na španskoj obali, pa kad se napljačkaju, vraćaju se na noćište kući. Između ta dva protivna mišljenja prihvatimo ono da se polako približimo kopnu i da se iskrcamo gde možemo, bude li more mirno. Tako i učinimo, te malo pre ponoći stignemo pod visok breg, ali taj nije bio tik do
mora, nego je bilo mesta da se možemo udobno iskrcati. Udarimo o pličinu, iziđemo na kopno, poljubimo zemlju te u suzama radosnicama zahvalimo Bogu, Gospodu našemu, na neprispodobivom dobru koje nam je iskazao. Istovarimo iz barke živež, izvučemo je na kopno i priličan se komad puta uspnemo uzbrdo, jer iako smo bili na obali, još se nismo pravo mogli u srcu smiriti ni konačno poverovati da smo evo u hrišćanskoj zemlji.
      Svanu dan, ali nama se učini da je zakasnio, i jedva ga dočekasmo. Popnemo se navrh brega, da vidimo hoćemo li odande videti kakvo ljudsko naselje, ili kakve pastirske kolibe, ali koliko god se mi ogledavali, nigde ne ugledasmo ni sela, ni žive duše, ni staze, ni puta. Ipak odlučimo zaputiti se dalje, jer moramo valjda nabrzo naići na koga ko će nam reći gde smo. Ali najgora mi muka
bijaše gledati kako po toj vrleti pešači Zoraida. Nosio sam je doduše počesto, ali nju je više umarao moj umor nego što ju je odmarao vlastiti odmor, te nije više dopuštala da se ja tako mučim, nego je strpljivo i bodro stupala, a ja sam ju sve vreme vodio za ruku. Prevalismo otprilike gotovo četvrt milje, kad začujemo malu klepku, a to je jasan znak da je u blizini kakvo stado. Ogledamo se
pozorno hoće li se ko pojaviti i ugledamo pod plutovim drvetom derana pastirčića kako mirno i bezbrižno nožem rezucka štap. Zovnemo ga, a on digne glavu i skoči brže na noge, jer kako smo kasnije doznali, prvoga je opazio renegata i Zoraidu, te je pomislio da sva Berberija navaljuje na njega. Potrči on dakle šumom što ga noge nose, i uzviče se u sav glas:

— Mauri, Mauri provalili u zemlju! Mauri! Mauri! Na oružje, na oružje!

       Od te se vike zbunimo svi, te nismo znali što bismo. Videli smo da će pastirova vika uzbuniti svet, te će odmah dojuriti obalski stražari na konjima, da vide što je; uglavimo dakle da renegat skine turske halje i uzme sužanjski kaput jednoga od nas, a taj ostane u košulji. Preporučimo se dakle Bogu i krenemo onim istim putem kojim je udario pastir, sveudilj iščekujući da na nas naiđu obalski stražari. I nismo se ni prevarili, jer ne prođu ni dva sata, a mi iz guštare ispadnemo na ravnicu te ugledamo pedesetak konjanika koji u kas jure k nama. Čim smo ih ugledali, stanemo i počekamo ih, a kad oni stigoše i umesto Maura, koje su tražili, zatekoše jadnike hrišćane, zbune se, i jedan nas od njih zapita jesmo li možda mi oni zbog kojih je pastir zvao na oružje.

— Jesmo — odgovorih ja i htedoh započeti o tome odakle dolazimo, i ko smo, ali jedan od hrišćana koji bijaše s nama prepozna onoga jahača što nas je zapitao, te mi se uteče u reč i klikne:
— Hvala milomu Bogu, gospodo, što nas je ovako izveo na dobro! Jer ako se ja ne varam, ovaj kraj, u kojem smo, pripada Vélez Málagi, a ako godine mojega robovanja nisu u mojoj pameti zatrle sećanje, vi, gospodine, koji nas pitate ko smo, vi ste Pedro od Bustamanta, ujak moj.
    Čim je to hrišćanin sužanj izrekao, skoči konjanik s konja, zagrli mladića i reče:
— Nećače, dušo i živote moj, prepoznajem te. A ja sam tebe već oplakao mrtva, i sestra moja, mati tvoja, i svi tvoji, koji su još na životu. Bog je bio milostiv i poživio ih da se naužiju sreće gledajući te. Znali smo da si u Alžiru, a po odjeći tvojoj i tvojega društva razabirem da si se po čudu oslobodio.

— Istina je — odgovori mladić — a biće kada da vam sve pripovedimo.

     Čim su konjanici čuli da smo mi sužnji hrišćani, sjašu oni sa svojih konja i svaki nas pozove da nas na svojem konju odvede u grad Vélez Málagu, poldrug milje odande. Nekoji odu da otpreme u grad barku, pošto smo im rekli gde smo je ostavili, drugi nas posade iza sebe na konje, a Zoraida uzjaše iza ujaka onoga hrišćanina. Sav nam grad iziđe u susret, jer jedan bijaše otišao napred i javio naš
dolazak. Nisu se čudili oslobođenim sužnjima ni zarobljenim Maurima, jer sav je svet na toj obali navikao gledati i jedne i druge, ali se zadive krasoti Zoraidinoj. U taj je mah ona baš bila najkrasnija: zažarilo joj se lice i od puta i od radosti što je stigla napokon u hrišćansku zemlju, i nije ju strah da će nastradati, pa joj
sinulo takvom bojom te bih rekao, ako me nije onda ljubav zavarala, da lepšega bića nema na svem svetu, ili ga ja barem nisam video.
        Krenemo ravno u crkvu, da zahvalimo Bogu na milosti, koju nam je iskazao. Uđe u crkvu i Zoraida, te reče da tu ima likova koji su nalik na Lelu Marien. Odgovorimo joj da su to njene slike, a renegat joj objasni što god je jasnije mogao što te slike znače, pa neka ih poštuje kao da je svaka od njih zaista sama Lela Marien, koja je govorila s njom. Kako je ona razborita i bistre pameti, odmah je razumela što joj je rekao o slikama. Odande nas odvedu i razdele
po raznim kućama u gradu; renegata, Zoraidu i mene povede onaj hrišćanin što je s nama došao u kuću svojih roditelja, koji su bili po imetku srednje ruke, ali nas počaste kao i rođenoga sina svojega.
      Šest dana proboravimo u Vélezu, a onda renegat, pošto se obavestio što treba da čini,otputuje u Granadu, da se posredovanjem Svete inkvizicije vrati u krilo Svete Crkve; oni se drugi oslobođeni hrišćani raziđu kamo se komu zgodnijim učinilo; preostadosmo jedino Zoraida i ja, s ono novčiša što ih je Francuz od
uljudnosti dao Zoraidi. Od tih sam novaca kupio ovo živinče na kojem ona jaše, te sam je sve dosad pazio kao otac i kao konjušar, a nipošto kao muž. Nakani smo otići, da vidimo je li mi otac živ i je li koji od moje braće bio bolje sreće od mene. Ali kad mi je Bog da za družicu Zoraidu, ja mislim da meni ne bi bila vrednija nikakva sreća koja bi me mogla zapasti, ma kako čestita bila. Tolika je i
takva je strpljivost s kojom Zoraida podnosi nevolje siromaštva, i tolika je želja njena da bude hrišćanka, te joj se divim i voljan sam joj služiti dokle god mi život traje. No želju moju da budem njen i da ona bude moja, muti i kvari to što ne znam hoću li u zavičaju naći kutak kamo bih ju sklonio, i nije li vreme i smrt toliko promenila stanje i život mojemu ocu i braći, da možda neću nikoga naći ko me zna, ako njih više nema.
       Ispričao sam vam, gospodo, do kraja svoja lutanja. Rasudite sami po svojoj pameti je li vam moje kazivanje ugodno i na čudo. Voleo bih da sam sve ispričao kraće, ali i ovako mi je nekoje zgode skinuo s jezika strah da vam ne bih dosadio.

Četrdeset druga glava


koja priča što se dalje dogodilo u krčmi, i još mnoge druge zgode, vredne da se znaju.

Nakon tih reči zaćuta  sužanj, a don Fernando mu reče:

— Zaista, gospodine kapetane, način kako ste pripovedili te neobične doživljaje bio je takav da je jednak s novošću i neobičnošću samoga događaja. Sve je neobično i retko i prepuno zgoda što su na čudo i divljenje svakomu koji ih čuje, a toliko nam je zadovoljstvo bilo slušati ih, da bi nas i do zore pripovest držala u
napetosti, i mi bismo uživali kad bi se opet iznova započela.
    Tako rekoše, te se i Cardenio i svi drugi ponude da budu na usluzi, koliko god mogu, a ponude se takvim iskrenim i toplim rečima da je njihova dobrota ganula kapetana. Posebno mu ponudi don Fernando neka krene s njim, pa će privoleti svoga brata markizada bude kršteni kum Zoraidin, a njega će sam opremiti
tako da će se moći vratiti u zavičaj dostojno i udobno, kako mu dolikuje. Na svemu tome zahvali kapetan uljudno, ali ne htede primiti nijedne od tih velikodušnih ponuda.
     U to zanoća, a kad se smračilo, stigne pred krčmu kočija s nekoliko konjanika. Zaištu noćište, a krčmarica im odgovori da u celoj krčmi nema nezapremljena mesta ni kolik je dlan.

— Bilo kako bilo — reče jedan od onih konjanika — mora biti mesta za gospodina suca, koji evo dolazi.
     Kad je krčmarica čula to ime, zbuni se i reče:
— Gospodine, velim jedino da nemam postelje. Ako je gospodin sudac ponio posteljinu, kao što valjda i jest, neka izvoli ući, jer ćemo mu prepustit našu sobu, da gospodinu ugodimo.
— Tako valja — odgovori konjušar.
   Ali dotle je već bio sišao s kočije čovek komu se već po odeći razabirala čast i služba koju obavlja. Bila je na njem duga halja, na njoj široki naborani rukavi, te mu se videlo da je sudac, kako je onaj sluga i rekao. Vodio je za ruku devojku od nekih šesnaest godina, u putnim haljinama, a tako milovidnu, krasnu i stasitu, da su se svi zadivili kad je ugledaše, pa da nisu u krčmi videli Doroteju, Luscindu i Zoraidu, mislili bi da se teško može i naći lepotica kao što je ta devojka. Kad su ulazili sudac i devojka, nađe se tu i don Quijote, i kako ih on ugleda, reče:
— Samo izvolite, gospodine, ući i razonodite se u ovome dvoru. Tesan je doduše i neudoban, ali nema na svetu te tesnoće i neudobnosti gde ne bi bilo mesta oružju i nauci, pogotovo kad oružje i nauka imaju pratilicu i vodilju, kao što vaša nauka, gospodine, ima tu krasnu gospođicu, kojoj ne samo da se moraju
otvarati i raskivati dvori nego joj se moraju uklanjati i hridine, rastavljati se i ulegati bregovi, da njoj bude zaklona. Uđite, velim, gospodine, u ovaj raj, jer ovde ćete naći zvezda i sunaca što dolikuju nebu koje vi sa sobom vodite: ovde ćete naći oružje u svoj slavi i krasotu u svem savršenstvu.
       Zadivi se sudac don Quijotovu govoru, a onda ga uzme pomnije posmatrati, te se začudi njegovoj spodobi isto onako kao što i rečima. Nije znao što bi mu odgovorio, i nije mu se mogao načuditi, no u to ugleda pred sobom Luscindu, Doroteju i Zoraidu, koje su od krčmarice bile dočule za nove goste i za krasotu
devojčinu, te sada dođoše da je vide i pozdrave. A don Fernando, Cardenio i sveštenik  dočekaju suca najprijaznije i najuljudnije. Sudac uđe, zbunjen i time što vidi i time što čuje, a krasotice u krčmi pozdrave dobrodošlicom krasotu devojku. Sudac razabere doduše da su svi ovi ovde sami otmeni ljudi, ali ga je bunila don Quijotova spodoba, lice i vladanje. Pošto su dakle završili uljudne pozdrave i razmotrili koliko se mogu udobno smestiti u krčmi, urede sve onako kako su se već dogovorili: sve žene uđu u već spomenutu komoricu, a muškarci ostanu vani, kao za stražu ženama. Sudac pristane da njegova kći, jer ona mu je devojka bila kći, ode s gospođama, a ona vrlo rado i pođe. S uskom posteljom krčmarovom i s polovinom posteljine što ju je sudac doneo pripreme se za noć i
bolje nego što su mislile.
     Sužnju kapetanu od onoga je trena kad je ugledao suca zakucalo srce od slutnje da je to njegov brat. Zapita jednoga od sluga koji su s njim došli kako mu je ime, i zna li iz kojega je kraja. Sluga mu odgovori da se zove licencijat Juan Pérez od Viedme, a vele da je iz nekoga mesta u leonskim planinama. Ta vest i sve ono što je video sasvim ga uveri da je to njegov brat, koji se po očevu savetu dao na nauke. I uzbuđen i veseo zovne ustranu don Fernanda, Cardenija i  sveštenika te im pripovedi šta se dogodilo, i pouzdano im poveri da mu je taj sudac brat. Rekao mu je sluga i to da je gospodin imenovan za suca onkraj oceana, pri Velikom sudu meksičkome. Doznao je još da mu je ona devojka kći, mati joj je umrla u porođaju, i da je jako bogat po mirazu pokojne žene koji je s
kćerkom ostao u kući. Zapita ih dakle za savet kako bi se otkrio i bi li najpre iskušao hoće li ga se brat stideti što je siromašan, ili će ga srdačno primiti.
— Pustite mene, ja ću pokušati — reče  sveštenik — pogotovo gde i nema sumnje, gospodine kapetane, da će vas on lepo primiti. Po dostojanstvu i razboritosti, koja se jasno vidi u vašega brata, ne može on nipošto biti takav da će se tuđiti od vas, nego će znati kako je sreća nestalna.
— Ipak bih voleo — reče kapetan — da mu se ne otkrijem iznenada, nego bih da zaokolišamo.

— Velim vam — odgovori sveštenik — urediću tako da ćemo svi biti zadovoljni.
     Dotle je bila spremljena večera, te svi posedaju za stol, osim sužnja i gospođa, koje su zasebno u svojoj sobi večerale. Usred večere progovori  sveštenik :
— Ja sam, gospodine suče, u Carigradu proveo nekoliko godina u sužanjstvu, te sam onde imao druga koji je vaš prezimenjak. Taj je moj drug bio od najhrabrijih vojnika i kapetana u svem španskom pešaštvu, ali koliko god je bio srčan i junačan, isto je toliko bio i nesretan.
— A kako se zvao taj kapetan, gospodine? — zapita sudac.
— Zvao se — odgovori župnik — Ruy Pérez od Viedme, a bio je rodom iz nekoga mesta u leonskim planinama. On mi je pripovedio jednu zgodu koja mu se dogodila s ocem i s braćom, i da mi to nije pripovedio onakav istinit čovek kao on, rekao bih da je bajka, kakve pričaju zimi kraj ognjišta. Ispričao mi kako je otac njegov razdelio imetak među tri sina i posavetovao ih onda bolje od samoga Katona. Izabrao on dakle ratni posao i tako se iskazao u njemu da se za malo godina hrabrošću i srčanošću svojom, ničim drugim nego svojom valjanošću, popeo do pešačkoga kapetana i samo što već nije postao pukovnik. Ali sreća mu se izneveri baš onde gde se najviše nadao, te on onoga presretnoga dana, u bitkci kod Lepanta, izgubi slobodu, baš kada su je toliki drugi stekli. Ja
sam se izgubio u Goleti, i tako se mi nakon svakojakih zgoda združimo u Carigradu. Odande je došao u Alžir, i tu mu se dogodila jedna od najneobičnijih zgoda što se ikada dogodila na svetu.
      Nastavi tako  sveštenik , te ukratko pripovedi što se kapetanu dogodilo sa Zoraidom. Sve je to pažljivo slušao sudac, kao još ništa do tad. Sveštenik ispripovedi donde kako su Francuzi opljačkali hrišćane, te njegov drug i krasotica Maurkinja zapadoše u siromaštvo i nevolju. A dalje, veli ne zna što je od njih bilo: jesu li stigli u Španiju, ili su ih Francuzi odveli u Francusku. Sve to što je  sveštenik pripovedao slušao je sa strane kapetan i pazio na svaku kretnju bratovu. A ovaj, kad je video da je sveštenik dovršio svoju pripovest, uzdahnu iz dna grudi i progovori, a na oči mu navreše suze:
— Oh, gospodine, kad biste vi znali kako me u srce dira to što ste mi pripovedili, te ne mogu da suspregnem suza, koliko god bih voleo da ih skrijem! Taj hrabri kapetan koga ste spomenuli, moj je stariji brat, koji je bio junačniji i zanosniji od mene i od mlađega brata mojega, te je odabrao časni i dostojni ratni posao, a to je bio jedan od ona tri puta na koje nas je naputio otac, kao što vam je rekao vaš drug u onoj, kako velite, bajci što ste je čuli. Ja sam se latio nauka, te me u njima Bog i moja marljivost, digoše na ovu čast u kojoj me vidite. Mladi mi je brat otišao u Peru i tako je bogat da je onim što je poslao ocu i meni namirio onaj deo koji ga je zapao, i još je dao ocu toliko da može udovoljavati svojoj prirodenoj
darežljivosti, a i ja sam se mogao doličnije i dostojnije baviti naukama, te postići ovu čast u kojoj sam danas. Živ mi je još i otac i gine od želje da dozna za sina prvenca, te se neprestano moli Bogu da mu ne bi smrt sklopila veđe dok nije za života pogledao sinu u oči. Razborit mi je brat, i ja se čudim kako se u tolikim mukama i jadima, pa i u dobroj sreći, nije pobrinuo da ocu javi ikakav glas o
sebi, jer da je otac doznao, ili ko od nas, ne bi on morao očekivati ono čudo s trskom, da stekne otkupninu. A sada me mori strah, kad pomislim jesu li ga oni Francuzi oslobodili, ili su ga možda ubili, da prikriju svoje razbojstvo. Muči me sve to, i nema mi na putu više onoga zadovoljstva s kojim sam krenuo, nego samo tuge i žalosti. Oj dobri brate moj, gde li si sada, da te potražim i da te izbavim iz muka tvojih, sve ako ja zapao u muke! Oh, ko će našemu starcu ocu
javiti glas da si na životu, ma i u najdubljoj tamnici u Berberiji, jer tebe će izbaviti odanle njegovo blago, bratovo i moje! Oj krasna, čestita Zoraido, ko bi tebi uzvratio dobro koje si iskazala mom bratu! Da nam je biti kod preporoda tvoje duše i u svatovima tvojim, kolika bi nam radost bila svima!
        To je i tako je govorio sudac, sav ganut glasom o bratu, a svi koji su ga čuli pridružiše se i požališe njegovu tugu. Kad je dakle video sveštenik da mu je ovako dobro pošlo što je naumio i što je poželeo kapetan, ne htede ih duže puštati u žalosti, nego ustane od stola, ode onamo k Zoraidi, uhvati je za ruku, a za njom pođu Luscinda, Doroteja i sučeva kći. Kapetan je čekao da vidi što to
sveštenik  kani, a on uhvati drugom rukom i njega za ruku, pristupi s obadvoma sucu i onim drugim vitezovima i reče:
— Suspregnite suze, gospodine suče, jer vama se izvršuje što god ste želeli: evo pred vama dobroga brata i dobre snahe vaše. Evo kapetana Viedme i evo krasne Maurkinje, koja mu je onoliko dobro iskazala. Francuzi o kojima sam vam govorio, ovako su ga ogolili, da vi mognete pokazati svoju velikodušnost.
      Poleti kapetan da zagrli brata, a on mu položi obadve ruke na prsa, da ga razmotri malo izdaljega; ali kad ga je prepoznao, zagrli ga tako srdačno i prolije tolike suze radosnice, da su se za njim poveli gotovo svi koji su onde bili. Reči koje su njih dvojica govorili, i čuvstva koja su iskazali, teško da se mogu i zamisliti, a kamoli opisati. Sad pripovedaju nabrzo svoje doživljaje; sad
iskazuju bratsku ljubav; sad sudac grli Zoraidu; sad joj nudi sav svoj imuetak; sad veli svojoj kćeri neka je poljubi; sad krasna hrišćanka i prekrasna Maurkinja opet izmamljuju suze svima. Sve je te neobične zgode pažljivo  i bez ijedne reči promatrao don Quijote, te ih smatrao za prikaze skitničkoga viteštva. Uglave sada da kapetan i Zoraida odu s bratom u Sevilju i jave ocu da se sin našao i
oslobodio, pa da otac, ako uzmogne, bude u svatovima i na krštenju Zoraidinu, kad već sudac ne može odustati od puta na koji je krenuo, jer mu je stigao glas da za mesec dana kreće mornarica iz Sevilje u Novu Španiju, te bi mu jako nezgodno bilo da promaši tu plovidbu. Svi se obraduju i povesele sretnoj zgodi sužnjevoj, a kako je bila već prevalila ponoć, odluče se za počinak, koliko im je od noći još ostalo. Don Quijote se ponudi stražiti u dvoru, da ne bi nahrupio kakav gorostas, ili drugi skitnik zlotvor, pomaman za skupocenim blagom krasote što se tu nalazi. Zahvale mu oni koji su ga znali, i pripovede sucu čudni hir don Quijotov, pa se i on nasmieje. Jedini Sancho Panza htede svisnuti što toliko oklevaju s počinkom, te se smesti bolje od sviju, na samaru svoga magarca, ali to će on ljuto iskihati, kako će se dalje videti. Žene se dakle sklone u svoju sobu, oni se drugi smeste kako su mogli, a don Quijote iziđe pred krčmu, da straži i čuva dvor, kako je obećao.
      Kad bude pred zoru, začuju gospođe tako mio i lep glas, da ga se nisu mogle naslušati, pogotovo Dorotea, koja još bijaše budna i do koje spavaše doña Clara od Viedme, jer tako se zvala sučeva kći. Niko nije ni sanjao ko to peva, a bio je to samo glas, i nije ga nikakav instrument pratio. Sad im se činilo da peva na dvorištu, sad opet u staji. I dok su one, začuđene, pažljivo slušale, priđe Cardenio
vratima njihove sobe i reče:
— Ko ne spava, neka sluša! Čuće mazgara, koji peva da je milina slušati.

— Čujemo ga već, gospodine — odgovori Dorotea.
Ode Cardenio, a Dorotea uzme slušati što god je pomnije mogla, te začuje ovu pesmu:


Četrdeset treća glava


u kojoj se kazuje umiljata priča mazgarova, i još druge neobične
zgode koje su se dogodile u krčmi


Ja sam brodar ljubavi,
Po pučini plovim njenoj,
Al mi nada poginula,
Da ću stići kojoj luci.
U daljini vidim zvezdu,
Blistaviju i krasniju,
Neg Palinur što je vide,
I ja hrlim za njom samo.
Ne znam, zvezdo, kud me vodiš,
Ja zbunjene duše plovim
I upirem k tebi oči,
Tihe duše u nemiru.
Nemilom se stidljivošću
I oporom čašću kriješ
Ko oblakom ispred mene,
Kada ginem da te gledam.
Oj zvezdo jasna, sjajna,
Tvoja svetlost mene krepi,
Onog časa kad se smrači,
Smračiće se život moj

Kad je pevač dotle dopevao, priseti se Dorotea da ne bi ni Clari bilo zgorega čuti onako lep glas. Prodrma je dakle i odovud i odonud, a kad ju je probudila, reče joj:
— Oprosti mi, mala, što te budim, htela bih da se naslušaš i nauživaš glasa kakva nećeš možda čuti za svega života.
    Clara se probudila: sva još sanjiva, nije u prvi mah ni razumela što joj Dorotea kazuje. Zapita je dakle, a Dorotea joj ponovi. Clara pripazi, ali tek što je čula dva stiha koje je pevač otpevao, zadrhta ona tako kao da je trese groznica. Privinu se k Doroteji, ogrli je i reče:
— Jaoh, gospođice, dušo i živote moj! Zašto ste me probudili? Kamo sreće da mi je sklopiti oči i začepiti uši, pa da ne vidim i ne čujem toga nesretnoga pevača!
— Što ti to govoriš, devojčice? Ta vele da to peva neki mazgar.
— Nije, nego vlastelin — odgovori Clara — a u njegovoj je vlasti moja duša, te ako je on ne oslobodi, nikada mu se neće oteti.
      Zadivi se Dorotea devojčinim ganutljivim rečima, i učine joj se mnogo razboritijima nego što bi bile spram mladih godina njenih, te joj rekne:
— Vi tako govorite, gospođice Clara, da vas ne mogu razumeti. Objasnite mi i recite što je to s dušom i s vlastelinom i s tim pevačem čiji vas glas toliko uznemiruje. No ne odgovarajte mi još sada: voljna sam vam pomoći da se ne bojite, ali bih rado uživala slušajući što on peva. Čini mi se da je započeo pevati novu pesmu i nov napev.
— Uživajte! U dobar čas! — odgovori Clara.
      I da ne čuje, začepi obadvema rukama uši. Dorotea joj se začudi, ali uzme slušati što onaj peva. A on nastavi ovako:

Oj nado mi slađana,
Što krčiš put po ljutim teskobama
I kročiš postojana
Po stazi kud si namerila sama,
Nek srce te ne zebe,
Kad svakog trena gledaš smrt do sebe.
Pobediti nigda neće
Nit časno slavlje slavit duše trome:
Zadobit neće sreće,
Kad u nemoći usudu se svome
Odupirat ne znadu,
Neg tihomu se odaju neradu.
Što ljubav ceni drago
Milinu svoju, pravo je, valjano;
Najvrednije je blago
Što njenim miljem bude prokušano.
Starinska istina je,
Da ne ceniš što te malo staje.
Sve zapreke bez broja
Prevladati ljubav postojana znade;


I ljubav stalna moja
Premoći sve će nebrojene jade.
Te čvrstu nadu gojim,
Sa zemlje stići k nebesima svojim.

     Tako on završi pesmu, a Clara opet zajeca. Sve to razbudi u Doroteji želju da čuje uzrok toj umiljatoj pesmi i žalostivu plakanju. Zapita je dakle opet što je ono maločas htela reći. Onda se Clara, u strahu da je ne bi čula Luscinda, privije uz Doroteju, zagrli je, primakne usta k njenu uhu, samo da niko ne čuje što govori, teće joj:
— Taj što peva, gospođice, sin je nekoga viteza iz kraljevine Aragonije, vlastelina dva sela, a živi nasuprot mojoj očinskoj kući u Madridu. Prozori su na očevoj kući bili doduše zimi zastrti, a leti zatvoreni kapcima, ali kako bilo da bilo, taj me vitez opazio, ili u crkvi, ili na drugome mestu, ne znam. No on se zaljubio u mene, a to mi je s prozora svoje kuće kazivao tolikim znacima i tolikim suzama, da sam mu morala poverovati i zavoleti ga, i ne znajući još što hoće. Javljao mi i znakom združujući ruku s rukom, te mi time kazivao da će se venčati sa mnom. Jako sam se tomu radovala, ali kako sam sirotica bez majke, nisam znala komu bih se poverila. Nisam mu dakle iskazivala nikakvu drugu sklonost, nego samo kad nije bio kod kuće moj otac, a ni njegov, digla bih malko zastor ili odškrinula kapak, da me vidi. Tomu bi se on toliko veselio te se
činilo da će poludeti od veselja. Uto dođe vreme da moj otac otputuje. On je to znao, ali nije doznao od mene, jer ja nisam imala prilike da mu reknem. Čujem onda da se razbolio od žalosti, te kad smo odlazili, nisam ga ni videla, da se barem očima oprostim s njim. No kad smo proputovali dva dana i stigli u gostionicu u nekom selu, dan puta odavde, opazim ga na gostioničkim vratima,
preodevena u mazgara, a ta mu je preobuka tako pristajala te ga ne bih ni poznala da mi nije u srcu njegov lik. Prepoznam ga, začudim se i obradujem. On me pogleda kradom od oca, od koga se uvek krio kad god bi me sreo na putu ili u gostionici. A jer znam ko je on, i vidim da od ljubavi prema meni i pešači i toliko se muči, ginem ja od jada, te kud god on stupi, onamo lete moje oči. Ne znam šta on kani i kako je izmaknuo ocu, koji ga neizmerno voli, jer mu je jedinac i jer je i vredan, kako ćete se uveriti i sami dok ga budete videli. A još vam velim: sve to što peva, iz njegove je glave, te čujem da je jako učen i k tome pesnik. Kad god ga vidim ili mu začujem pesmu, sva dršćem od straha i bojim se neće li ga otac prepoznati, te dokučiti našu ljubav. Nisam, otkad živim, ni reči progovorila s njim, a ipak ga toliko volim da bez njega ne mogu živeti. Ovo je, gospođice, sve što vam znam reći o tome pevaču, čiji vas je glas toliko razdragao; po samome glasu razabirete već da on nije mazgar, nego gospodar dušama i selima, kao što sam vam rekla.
— Ne brinite se, gospođice Clara — reče sada Dorotea te ju izljubi hiljadu puta — ne brinite se, velim, nego počekajte dok svane dan, a ja se uzdam u Boga da ću vašu ljubav uputiti na pravi put i navratiti na sretan svršetak, kakav i priliči takvu valjanu početku.
— Jaoh, gospođice! — odgovori doña Clara — kakvu svršetku i da se nadam, kad je njegov otac onako otmen i bogat, te će mu se činiti da ja nisam dostojna ni da budem sluškinja njegovu sinu, a kamoli žena? A da se udam kradom od mojega oca, to ne bih nipošto. Želela bih jedino da se taj mladić vrati i mene se okani. Kad mi ne bude pred očima i kad nas rastavi daleki put, odlanuće mi valjda ova tegoba. Ali da pravo reknem, ne verujem ni da će mi to pomoći. Ne znam otkud me i kako zaokupila ta ljubav, jer ja sam još devojčica, a i on je mladić valjda istih godina. Nisam još navršila ni šesnaestu; sada ću o Miholju navršiti, veli otac.
       Dorotea se nije mogla suspregnuti da se ne nasmeje kad je čula kako detinjasto govori doña Clara, te joj reče:
— Hajde, gospođice, da otpočinemo još ovo malo noći, a dok svane, uredićemo već, ako Bog dâ.
      Umire se one, i u svoj krčmi zavlada mrtva tišina. Samo krčmaričina kći i Maritornes, sluškinja njena, nisu spavale. Znale su one od kakve bolesti boluje don Quijote i da on sada straži pred krčmom oružan i na konju. Odluče dakle njih dve da se malo pošale s njim ili barem da protrate vreme slušajući njegove
ludorije.
     Na celoj krčmi ne bijaše prozora koji bi gledao van, nego je jedino na slamari bila rupa kroz koju izbacuju slamu. Pred tu rupu stanu one dve poludevice i smotre don Quijota na konju, kako se podupro o svoj ražanj, te čas po čas bolno uzdiše — misliš: evo će mu se iskinuti duša. A i začuju ga kako govori nežnim, zaljubljenim glasom:
— Oj vladarice moja Dulcinea od Tobosa, ti čudo od krasote, kraju i vršiko razboritosti, poklade najveće domišljatosti, skrovište čestitosti i sliko svega što je valjano, čestito i ljupko na svetu! Šta li mi sada radiš? Misliš li možda na svojega sužnja viteza, koji je rado srnuo u tolike pogibije, samo da tebi posluži? Oj
ti svetla božice s tri lica, javi mi glas o njoj! Možda ti sa zavišću gledaš sada njeno lice, a ona se šeta po hodniku sjajne palače svoje, ili se grudima nagnula na balkon, te razmišlja kako bi, bez štete svojoj uzvišenosti i čestitosti, ublažila jad od kojega ovo moje jadno srce gine zbog nje, kako bi prodičila moje muke, kako bi umirila moju brigu, te kako bi udahnula života mojoj smrti i nagradila moju službu. A ti, sunčani bože, koji valjda već hitiš i prežeš konje, da uraniš i ugledaš moju vladaricu, molim te, kad je budeš ugledao, pozdravi mi je; ali pazi, kad je ugledaš i pozdraviš, da joj ne bi celnuo lice, jer ja ću ljubomorniji biti na tebe nego što si ti bio na onu hitru neharnicu za kojom si se znojio i trčao po ravnici
tesalskoj, ili po obali Penejevoj; ne sećam se pravo kuda si onda trčao ljubomoran i zaljubljen.
     Kad je don Quijote u svojoj tužaljci dospeo dotle, zašapuće mu krčmaričina kći »s-s!« te mu rekne:
— Molim vas, gospodine, hodite ovamo!
      Kad mu je tako dala znak i progovorila, obazre se don Quijote i na mesečini, koja je jasno sijala, opazi da ga zovu k onoj rupi, a njemu se ta rupa učini prozorom, i još s pozlaćenim rešetkama, kakve priliče sjajnim dvorima, jer njemu je ta krčma dvor. I odmah on zamisli u ludoj pameti, kao što onomad, da ga krasotica devojka, kći gospodarice toga dvora, svladana ljubavlju, opet napastuje; ali ne htede biti neuljudan i nezahvalan, te okrene Rocinanta, pritera
ga k rupi, a kad opazi one dve djevojke, reći će:
— Žalim vas, krasna gospođice, što ste ljubavne misli svoje navratili ovamo, odakle vam one ne mogu biti uzvraćene onako kako zaslužuje vaša vrednoća i milina. Ali nemojte za to kriviti ovoga jadnoga skitnika viteza, komu je Amor onemogućio da ljubav svoju pokloni ikojoj drugoj do jedinoj onoj koja je neograničena vladarica njegove duše od onoga časa kad ju je očima ugledao.
Oprostite mi, čestite gospođice, i sklonite se u svoju odaju, te mi nemojte više dojavljivati želje svoje, da ne uzmoram i opet iskazivati nezahvalnost. No ako ljubavi vašoj spram mene mogu ugoditi ičim drugim što nije ljubav, samo kazujte, a ja vam se kunem onom odsutnom mojom slatkom neprijateljicom da ću vam udovoljiti, sve ako zaištete pramen Meduzine kose, koja je od samih
zmija, ili same zrake sunčane, da vam ih u staklenicu zatvorim.
— Ništa od toga ne treba mojoj gospodarici, gospodine viteže — priklopi Maritornes.
— Što treba dakle vašoj gospodarici, umna družbenice? — zapita don Quijote.
— Samo jedna od vaših krasnih ruku — odgovori Maritornes— da njome ublaži živu želju što ju je dovela na ovaj prozorak, na veliku opasnost njenoj časti, jer da je opazi otac, svu bi je sasekao.
— To bih ja hteo videti! — odgovori don Quijote. — Paziće se on, ako neće da nastrada ljuće nego ikoji otac na svetu, što je ozledio nežno telo ljubljenoj kćeri svojoj.
     Maritornes nije ni sumnjala da će don Quijote pružiti ruku, kako su ga zamolile, te smisli što će sada učiniti. Siđe odande, otrči u staju, skine magarcu Sancha Panze povodac, te se brže vrati k rupi baš u onaj čas kad je don Quijote stao nogama Rocinantu na sedlo, da dohvati prozorčić s rešetkom, za kojim je zamišljao zaljubljenu devicu, pa pruži ruku i progovori:
— Evo vam, gospođice, ova ruka, ili, bolje da reknem, ovaj bič zlotvorima na svetu: evo vam, velim, ova ruka koju nije dirnula ruka ni jedne žene, pa ni one koja je neograničena vlasnica svega mojega tela. Ne pružam vam šaku da je poljubite, nego da razmotrite tkivo njenih tetiva, krepčinu njenih mišica, jedrinu i
punoću njenih žila, te da rasudite po tome kolika je jakost cele ruke koja ima onakvu šaku.
— Odmah ćemo videti — odvrati Maritornes, pa spetlja od povoda petlju, ali na šeput, da se lako dreši, i nabaci mu na šaku, onda siđe odande od rupe i sveže čvrsto drugi kraj na bravu od vrata na slamari.
      Don Quijote oseti na ruci hrapavo uže, te reče:
— Čini mi se, gospođice, da vi meni više češete ruku, nego milujete. Nemojte tako loše postupati s njome, jer ona nije skrivila ovo zlo koje vam ja po svojoj volji činim, a i ne valja da na ovakvoj maloći iskaljujete svoju zlovolju. Promislite da se onaj koji istinski ljubi ne sveti ovako ljuto.
    Ali sav taj govor don Quijotov nije niko više slušao, jer čim ga je Maritornes svezala, uteče i ona i ona druga i gotovo puknuše od smeha, a njega ostaviše tako svezana da se nije nikako mogao osloboditi.
     Stoji on dakle, kako je već rečeno, na Rocinantu, sva mu ruka u rupi i svezana za bravu na vratima, pa ga mori silan strah i briga da se ne bi Rocinante iole maknuo, jer onda će se on obesiti o ruku; ne sme on zato ni da se gane, premda bi se od strpljivosti i mirnoće Rocinantove mogao jamačno nadati da se neće maknuti čitavo stoleće.
    Kad je don Quijote dakle vidieo da je privezan, a devojke već otišle, uzme umišljati da se sve to dogodilo po čaroliji, kao što onomad kad ga je u tome istom dvoru izmlatio onaj začarani Maur mazgar. Proklinjao je u sebi svoju lošu pamet i neoprez, gde je već jedanput nastradao u tome dvoru, pa i drugi put srnuo u tu opasnost, premda je skitnicima vitezovima mudra navika: kad pokušaju koju
pustolovinu i ona im ne pođe za rukom, da to smatraju znakom koji im kazuje da ta pustolovina nije namenjena njima, nego drugima, te im nije potrebno pokušavati je iznova. No ipak je trgao ruku, da vidi hoće li se kako osloboditi, ali bijaše tako čvrsto privezan da mu je zaludna bila muka. Istina je doduše da je trgao oprezno, samo da se ne bi maknuo Rocinante; željan je da sedne i da uzjaše na sedlo, no ne može, nego mora stajati na nogama, ili iščupati ruku.
       Seti se on sada Amadisova mača, nad kojim čari nemaju nikakve moći; stane proklinjati sreću svoju; počne kukati kolika će svetu šteta biti dok on bude ovde boravio začaran, jer da je začaran, o tom nije ni sumnjao; uzme se opet sećati ljubljene svoje Dulcineje od Tobosa; okrene dozivati čestitoga perjanika Sancha
Panzu, koji se izvalio na samar svojega magarca i zaronio u san, pa ne zna toga časa ni za mater koja ga je rodila; uzme vitez prizivati mudrace Lirgandeja i Alquifa, da mu pomognu; uzme zazivati dobru prijateljicu Urgandu, da mu priskoči. Tako svane i jutro, a on, očajan i zbunjen, riče kao bik i ne nada se da će ga minuti nevolja dok se razdani, nego je smatra večitom i misli da je začaran
zauvek. Pogotovu tako misli kad vidi da se Rocinante i ne miče; sudi dakle da će ovako, ne jedući, ne pijući i ne spavajući, prostojati on i konj njegov sve donde dok ne mine kobna sila tih zvezda, ili dok koji još mudriji čarobnjak ne skine s njih čîni.
     No jako se prevari, jer tek što stade svitati, stignu pred krčmu četiri čoveka konjanika, dobro opremljeni i oboružani, s puškom na obluku. Počnu lupati krčmi u vrata, koja su još bila zatvorena, a kad to vidi don Quijote, koji još uvek straži stražu, zavikne otresitim glasom:
— Oj vi vitezovi, ili perjanici, ili što bili da bili, ne lupajte u vrata ovoga dvora, jer valjda je prilično jasno da u ovo doba u dvoru spavaju, i nije običaj otvarati tvrđave dok sunce ne sine po svoj zemlji. Odlazite i čekajte dok se ne razdani, a onda ćemo videti je li pravo ili nije da vam otvore.
— Kakva je ovo tvrđava ili dvor — reći će jedan — pa da nam trebaju takve ceremonije? Ako ste vi krčmar, naredite neka nam otvore. Mi smo putnici, pa bismo samo da nahranimo konje i dalje da krenemo, jer nam se žuri.
— Zar sam ja, vitezovi, nalik na krčmara? — zapita don Quijote.
— Ne znamo na koga ste vi nalik — odgovori onaj — ali znamo da govorite ludorije, dok ovu krčmu dvorom krstite.
— Dvor je ovo — odvrati don Quijote — i još od najboljih u svem ovome kraju, a u dvoru su ličnosti koje su držale žezlo u ruci i nosile krunu na glavi.
— Bolje bi im bilo obratno — priklopi putnik — žezlo u glavi i kruna u ruci. Biće valjda unutri kakva glumačka družina, jer oni znaju zaista često nositi krunu i žezlo; ali ne verujem da bi u ovakvoj maloj krčmi i gde je ovakva tišina, prebivale ličnosti dostojne krune i žezla.
— Slabo vi poznajete svet — odvrati don Quijote — kad ne znate kakve se zgode običavaju događati skitničkomu viteštvu.
       Dosadi putnicima taj razgovor s don Quijotom, te oni opet započnu besno lupati, tako da se probudio krčmar, a i svi koliko god ih je u krčmi. Ustane krčmar, da vidi ko to lupa. A dotle jedan od konja na kojima su došli ovi što lupaju bijaše pristupio da omiriše Rocinanta koji je, krotak i turoban, opuštenih ušiju, nepomičan, nosio svojega otegnutoga gospodara; činio se doduše Rocinante kao da je od drveta, ali i on je na koncu konca bio od mesa, te se morao osvrnuti da i sâm omiriše onoga koji ga tako miluje. No čim se on
maknuo, razmaknu se don Quijotu noge, okliznu se sa sedla, te bi bubnuo o zemlju da nije visio o ruci. Tako ga strašno zabole, te je pomislio ili da mu seku šaku ili da mu kidaju ruku. Najgore mu je zlo bilo što je malne na zemlji bio i gotovo dodirivao tlo nožnim prstima, jer kad vidi da je ovako blizu i samo što nije stao tabanima, muči se i oteže, koliko god može, da dopre do zemlje, poput onih koje udaraju na muke i vješaju ih tako da i dodiruju i ne dodiruju zemlju, te nesretnici sami većaju svoje bolove jer se upinju da se otegnu, zavarani nadom da će dohvatiti tlo ako se samo još malko protegnu.





Нема коментара:

Постави коментар