Osobenosti Gogoljeve pripovetke ( II deo )

Dejan Vukićević

Može se uočiti paralela između razvoja Gogolja-pisca i načina na koji koristi humor. U Večerima... nailazimo na razuzdan, neposredni, seljačko-idilični humor čiji je glavni pokretač niko drugi do sam đavo: "Mraz je još jače stegao i gore u visinama je tako zahladnelo da je đavo skakutao s jednoga kopitašca na drugo i duvao u promrzle šake ne bi li ih bar malo ugrejao. Nije ni teško promrznuti onome, ko po čitav dan tumara po paklu, u kome, kao što je poznato, zimi nije tako hladno kao kod nas. On tamo natakne kalpak i stane pred ognjište kao pravi glavni kuvar, pa s istim uživanjem peče grešnike s kakvim obično žene na Božić peku kobasice."1 Đavo kija od burmuta, ne voli pešačenje, ali voli da mu zvecka u džepu, da se kocka, i – ta "đavolska bagra ne drži postove", uzvikuje deda iz Izgubljenog pisma otišavši do pakla.
U pripovetkama Mirgoroda – Starovremske spahije, Taras Buljba i Vij – humora gotovo da i nema, a ako se i gde-gde javi, prigušen je, ali zato Priča o tome kako su se zavadili...2 vrca humorom koji postiže najrazličitijim efektima koji se uglavnom mogu svesti na jedan nivo – jezički. Jedno od ključnih sredstava u predstavljanju lika je i alogizam (kao što je slučaj s "divnim čovekom Ivanom Ivanovičem" u jednom od narednih citata). Naime, retko ćemo sresti komičnu scenu ili događaj (npr. kad svinja uleće u sudnicu i zgrabi optužnicu), uvek je to kod Gogolja neka igra rečima, neobičan opis, stilska figura ("Agafja Fedosejevna je na glavi nosila maramu, na nosu tri bradavice")3. Ovakva karakterizacija pre je parodija sebe same.
"Glava Ivana Ivanoviča liči na rotkvu okrenutu nadole; glava Ivana Nikiforoviča na rotkvu okrenutu gore."4 Dva junaka su jezgrovito i slikovito predstavljena kao lice i naličje jedne iste stvari. Uopšte, uvode se likovi na dotad skoro nepoznat način. To što je Akakijev krojač Petrovič ćorav na jedno oko svakako umanjuje njegove radne sposobnosti, ali kakve veze ima njegovo rošavo lice sa spretnošću kojom je krpio pantalone i frakove i to "razume se, kada je bio trezan i kada u glavi nije imao nikakvih drugih planova"?
U sudskom sporu jedan od dva Ivana krajnje ozbiljnim i zvaničnim tonom objašnjava da je nazvan "gusanom, dok ceo srez mirgorodski zna da se ja ovom gnusnom životinjom nisam nikad nazivao, niti nameravam da se ubuduće nazivam". Kao dokaz pruža se matična knjiga crkve Svete trojice, "a gusan, kako je svima iole učenim ljudima poznato, ne može biti zapisan u matičnu knjigu, jerbo gusan nije čovek, već živina, što je čak i onima koji nisu bili u seminariji opštepoznato"5.
Realizovanu metaforu Gogolj na najbolji način koristi u Nosu, Portretu i Zapisima jednog ludaka. Nos majora Kovaljova je "odšetao", "živi" portret zaista oživljava, a "živeti kao kralj" se može, doduše, u ludnici. Raznim digresijama6, narušavanjem motivisanog pripovedanja i poigravanjem čitalačkom pažnjom Gogolj postiže i efekt autopoetičnosti koji se bitno vezuje za tzv. postmodernu književnost.
Najčešće se komični efekt postiže beskrajnim ponavljanjem istih rečenica čiji je predmet obično neka sitnica kao što je i u našem gornjem primeru dijaloga Ivana Ivanoviča sa sudijom Demjanom Demjanovičem, ili npr. na samom početku te pripovetke: "Divnu dolamu ima Ivan Ivanovič! Savršenu! A astrahan što je! Uh, što je astrahan!... Kladim se da niko nema takvog astrahana"7, ili iznenadnim obrtom: "Znate li Agafju Fedosejevnu? To je ona što je odgrizla uho članu sudskoga veća. Divan je čovek Ivan Ivanovič!"8
Digresivnost je jedna od karakteristika Gogoljevog stvaranja kojom, takođe često, postiže komičan efekt poigravajući se pravilima motivisanog pripovedanja i našom čitalačkom pažnjom: "O ovome krojaču, razume se, ne bi trebalo mnogo govoriti, ali pošto je uobičajeno da se u pripoveci karakter svake ličnosti potpuno ocrta, nema druge, nego i Petroviča na sredu", i malo dalje: "Kad smo već spomenuli njegovu ženu, treba i o njoj kazati reč-dve; na žalost, o njoj se malo šta znalo, valjda samo toliko da je Petrovičeva žena i da na glavi nosi kapu a ne maramu".9 To može biti i nemotivisana, besmislena digresija o nekoj sitnici: "Na mundiru načelnika policije bilo je osam dugmadi, a deveto, kako se pre dve godine za vreme litije, prilikom osvećivanja božjeg hrama, otkinulo, tako ga panduri i dan-danas ne mogu da nađu, premda načelnik policije, pri raportu koji mu kvartalni nadziratelji podnose svakog dana, uvek pita: da li se našlo dugme."10
Nemotivisanim pripovedanjem, možda je bolje to definisati motivacijskim iskliznućem, Gogolj se vrlo rado koristi. Katkad je u pitanju nemotivisani gest junaka: "Starica ga dočeka, pokloni se, pa se zablenu nekud i ostade na mestu"; "Dolazak Ivana Nikiforoviča, i to još u sud, beše tako neobičan da sudija dreknu a sekretar prekide čitanje. Jedan od pisara, obučen u nešto nalik na sukneni polufrak, gurnu pero u usta a drugi proguta muvu. Čak i onaj invalid koji je obavljao dužnost kurira i stražara i do tog trenutka stajao na ulazu i češao se ispod prljave, na ramenu zakrpljene košulje, čak i on zinu i nagazi nekog na nogu."11 Katkad naratorovo skakanje s teme na temu, s jednog na drugi biografski detalj: "Njegova pedanterija išla je dotle da je odredio sebi da ženu ne ljubi više od dva puta na dan, a da je nekim slučajem ne bi još koji put poljubio, nikada nije stavljao u supu više od jedne kašičice bibera. Međutim, nedeljom to pravilo nije tako strogo poštovao, jer je tada ispijao po dve flaše piva i jednu flašu rakije od kima, koju je posle uvek kudio."12 I pored sviklosti na gotovo manir neočekivanog svršetka priče, poput kraja pripovetke Zapisi jednog ludaka i bradavice ispod nosa alžirskog beja, čitalac se (a samo se može zamišljati reakcija onog iz 19. veka), ipak, iznenadi kad, na svršetku priče (Kako su se zavadili Ivan Ivanovič i Ivan Nikiforovič), pročita: "Dosadno je na ovom svetu, gospodo!" Po komičnom, i u isto vreme grotesknom, iz petrogradskog ciklusa izdvajaju se i Nos, Šinjel i, posebno, Zapisi jednog ludaka.
Onomastika kod Gogolja značajna je bar iz tri razloga. Prvi bi bio značenjski, drugi zvukovni, a treći – humoristički. Govorenje kroz imena svakako nije nov postupak. Jurij Man u tekstu Realno i fantastično daje kraći pregled onomastike kod Gogoljevih prethodnika – Izmajlove, Narežnog, Bulgarina. Gogoljevi "potomci" takođe su to radili (da pomenemo samo imena Raskoljnjikova i Smerdjakova). U Mirgorodu i takozvanim "petrogradskim pripovetkama" Gogolj počinje da govori i kroz imena likova (imena koja će po Ejhenbaumovom tvrđenju vrlo brižljivo davati i menjati iz redakcije u redakciju) tako što ih "opredmećuje". Ponavljanjem glasovnih grupa i imena u prezimenu, kao i davanjem istih imena nekolicini likova, oni dobijaju crtu uniformnosti i tako se gradi izvestan podsmešljiv ton: Demjan Demjanovič, Akakije Akakijevič, Pifagor Pifagorovič Čertokucki, Ivan Ivanovič i njegov suparnik Ivan Nikiforovič13. Drugima će dati posprdna ili, jednostavno, smešna imena-složenice kao Čuhopupenko (Svrbonjić), Kizjakopupenko (Suva balega), Pupopuz (Trbonjić), Sverbiguz, Golopuz, Golopupčenko, Golokopitenko, Zakrutiguba (čovek stisnutih usana), Smačnjenkij (Ukusni), Balaban (Ždrebac), Krutoriščenko (Tvrdi sir), Hlosta (Lenčuga), Nazarovič (Okati), Pereperčiha (переперчить – zabiberiti), Kuročka (Kokica), Šponjka (Klin), Vakula (Varalica), Dejepričastije (glagolski prilog, inače profesor ruske gramatike), Piskarjov (od reči šaran), a kobili iz Kočije puno ime Agrafena Ivanovna14. Ovaj će postupak dovesti, reklo bi se, do savršenstva u kasnijim delima – Ženidbi, Revizoru, Mrtvim dušama: Čičikov, Ljuljukov, Petar Ivanovič Bopčinski i Petar Ivanovič Dopčinski, Ljapkin-Tjapkin (brzo-kuso), Anton Antonovič, Luka Lukič itd.15
Samo Gogoljevo prezime zaslužio je neki njegov predak, verovatno se noseći kicoški jer гоголь znači patak (u smislu šepurenja). Svoj nadimak iz detinjstva Rudi (riđi) Panjko iskoristio je u Večerima... davši naratoru to ime.
Stilska figura koju ćemo veoma često sresti je kontrast. Ali, prilikom krutog definisanja ovog termina primenjenog na Gogoljevu prozu nailazi se na otpor. Naime, u Gogoljevom kontrastu naići ćemo istovremeno i na ironiju, oksimoron, paradoks i antitezu. "Da bismo čitaocima još bolje pokazali stepen obrazovanosti P-skog pešadijskog puka, dodaćemo da su dvojica oficira bili strašni kockari."16 "Njegov mrtvački sanduk tiho, bez religioznog obreda, povezli su na Ohtu, za njim je išao i plakao samo jedan vojnik-stražar, i to zato što je bio pijan."17 Kasnije će u Mrtvim dušama Gogolj biti jasniji, "decidiraniji i kontrastniji": "Onde je samo jedan jedini valjan čovek – javni tužilac, pa i on je, ako ćemo istinu govoriti, svinja."18 Vitomir Vuletić dobro uočava da je obično negiranje jače što je sama pohvala snažnija, kao u prethodnom primeru.
Dovođenjem u vezu "svinjskog karaktera" sa valjanošću čoveka, pijanstvo s plakanjem na sahrani ili kockanje s obrazovanošću Gogolj postiže humorni efekt, istovremeno bespoštedno karakterišući svoje junake.
Govoreći o grotesknom kod Gogolja, Boris Ejhenbaum kaže da je za stil groteske neophodno situaciju smestiti u vrlo mali zatvoren krug "nestvarnih emocija" da bi se u tako od realnosti izolovanom krugu mogla razviti "igra sa realnošću" u kojoj će se zanemariti psihološka i logička uslovljenost, gde će nastati mogućnost da "sitnica može narasti do kolosalnih razmera", i gde će se tako stvoriti prostor za hiperbolu. Nana Bogdanović za osobenosti Gogoljevog stvaralaštva uzima tri osnovna činioca: "Intenzivno osećanje realnosti, specifičan, najčešće tragično obojen humor, ubedljivo hiperbolisanje do groteske i čak do apsurda"19, a mi bismo mogli da proširimo i na digresivnost, nemotivisanost, dubok osećaj za fantastično, isticanje sporednog umesto glavnog, nebitnog umesto bitnog itd.
Hiperbola je, može se reći, Gogoljevo omiljeno stilsko sredstvo kad je u pitanju čitav opus. Čini se da Andrej Beli ne preteruje kad za njega kaže da se "otrovao hiperbolama". Ilustrovaćemo to kratkim reprezentativnim citatima iz Revizora:
"– Recite, molim vas, čini mi se da ste juče bili malo niži rastom, zar ne?
– Lako je moguće."20
i Mrtvih duša:
"Čičikov pogleda i vide da doista nema na njemu ni lančića ni sata. Njemu se čak učini da mu je i jedan bakenbard manji i da nije onako gust kao onaj drugi."21
Na početku pripovetke Nos berberin Ivan Jakovljevič se budi na sledeći način: "Pridigavši se u krevetu, video je svoju suprugu, damu dostojnu poštovanja i veliku ljubiteljku kafe, kako izvlači iz peći porumenele hlepčiće". Dama dostojna poštovanja, koja je pri tom i velika ljubiteljka kafe odlična je ilustracija za Gogoljev tipičan spoj uzvišenog i banalnog. Ali, kad se tome doda scena u kojoj takva dama vadi iz peći porumenele hlepčiće, dobije se i hiperbola navedenog grotesknog spoja. Preterivanjem je posebno bogata pripovetka Taras Buljba, što je logično jer je to uobičajen način predstavljanja epskih junaka. Kad Ostap zahrče na livadi, trava se povija.
Po sopstvenom svedočenju Gogolj nije stvarao ništa "iz glave"22 već je sve uočavao u prirodi, oko sebe, dakle, njegov svet nije izmišljen, već svet prema kome, čini se, oseća pritajenu nelagodnost i odbojnost i prikazujući ga na baš takav način, želi da ga menja (što je, uostalom, i sam često napominjao). "Skupiti sve odvratno na jedno mesto i to ismejati", deviza je Gogoljeva. Smeh, "jedini pozitivni junak", kod Gogolja lako preraste u satiru, a kad sve preraste u grotesku onda se, čitalac, da parafraziramo Bjelinskog, smeje dok čita, a plače kad pročita.

ilustracija za Nevski prospekt

Pesimizam, sumornost, seta 

 Gogoljevu sklonost pesimizmu i melanholiji srećemo na stranama pripovedaka, a napose u pismima i svedočenjima poznanika i savremenika. Kada se tome pridodaju manična kao i izrazita hipohondrična priroda, bude jasniji njegov nesmiraj i večita težnja za odlaskom, traganjem, ako ne, zapravo, bežanjem. U korenu Gogoljeve hipohondrije, duševnog rastrojstva, strahova, lutanja i traganja za nečim što ni on sam nije znao da definiše, svakako je njegov temperament. Ovako će se na jednom mestu autopoetički osvrnuti: "Ja sam obično bio pre melanholičan, sklon meditiranju. Kasnije su se tome pridružile bolest i depresija. I upravo ta bolest i depresija behu razlog onog vedrog raspoloženja koje se pojavilo u mojim prvim delima: da bih razonodio samog sebe ja sam bez daljeg cilja i plana izmišljao junake, stavljao ih u smešne situacije – to je poreklo mojih pripovesti."23
Tema koja će u ovom radu biti svesno zaobiđena, pre svega zbog neiscrpnosti, jeste Gogoljeva religioznost. Da li se radilo o ljubavi prema Bogu ili o strahu od đavola – ni umnije glave od ove nisu mogle da dokuče. Zašto nema radosti, lepote i ljubavi, već praznine, dosade, greha, tuge i pustoši? Kako to da religiozan pisac, a Gogolj nam se tako zasigurno predstavljao, vidi i prikazuje samo ružne pejzaže ljudske duše? "Nepoznatom tugom već je planula zemlja, a život je postao još okrutniji. Sve se izopačava i snižava, pred svima raste samo divovski lik dosade, dostižući svakim danom nepreglednu visinu. Sve je gluvo, svuda je groblje, Bože, prazno i strašno postaje na Tvom svetu."24 "Napuštenog vreba čama. I biva teško i tužno na srcu, i ničim da mu pomogneš."25 Kao da eho poslednjih rečenica odzvanja Ujevićevom Svakidašnjom jadikovkom. Ta čama, "izrovano, crno polje", "dosadna kiša, plačljivo nebo" pejzaži su Gogoljeve proze. "Miris groba" veje iz "nepojamno užasne sudbine svega dobrog na zemlji".
Motiv izopštenosti i nepripadanja ovom svetu čest je kod Gogolja. Sa ove strane su čamotinja, progon, muke, bolest, ludilo, greh, sa druge idilična predstava spokoja i kuće u "plavoj daljini": "Poletite, konji, i nosite me sa ovoga sveta. Dalje, dalje, da ne vidim ništa, ništa. Eno se nebo kovitla preda mnom... Da li se to moja kuća plavi u daljini? Da li to moja majka sedi kraj prozora? Majčice, spasi svog jadnog sina! Pusti suzu na njegovu bolesnu glavu! Pogledaj kako ga muče! Privij na svoje grudi jadnog sirotana! Za njega nema mesta na svetu! Proganjaju ga! Majčice! Sažali se na svoje bolesno dete!"26
U smislu eksplikacije očaja i straha, nemogućnosti opstanka u ovome svetu indikativna je scena iz Strašne osvete s kojom su neki poredili Gogoljev odnos sa ocem Matvejem, a u kojoj se grešnik obraća isposniku:
"– Oče! moli se! moli se! – viknu očajnički. – Moli se za izgubljenu dušu! – i stropošta se na zemlju.
Sveti isposnik se prekrsti, uze knjigu, otvori je, ali užasnut ustuknu – i ispusti knjigu.
– Ne, grešniče nad grešnicima! Nema za tebe milosti! Idi odavde, ne mogu se moliti za tebe!
– Ne možeš? – viknu kao pomahnitao grešnik.
– Pogledaj, sveta slova u knjizi puna su krvi. Još nikad na svetu nije bilo takvog grešnika!
– Oče, ti mi se podsmevaš!
– Odlazi, prokleti grešniče! Ja ti se ne podsmevam. Mene strah obuzima. Nije dobro biti s tobom."27
Možda bi lakše, u poslu detektovanja osobenosti Gogoljevih pripovedaka (a i stvaralaštva uopšte), bilo krenuti sa suprotne strane, tj. otkrivati čega nema. Ako bi istraživanje krenulo u tom pravcu, upadljivo bi se pojavio nedostatak motiva – ljubavi. Ako se izuzme romantična veza Andreja Buljbe sa Poljakinjom iz neprijateljskog tabora, surovo kažnjena veza, teško da se mogu naći stranice na kojima Gogolj koristi motiv ljubavi koji je inače najčešći pokretač radnje. S druge strane, nije retko Gogoljevo poistovećivanje žene i đavola. Iz ove dve premise Močuljski izvlači sledeći zaključak navodeći na kraju Gogolja: "Gogoljeve misli o demonskoj prirodi lepote i pogubnosti zasnovane [su] na njegovom ličnom psihološkom iskustvu: on se užasavao ljubavi predosećajući njenu strašnu rušilačku snagu na svojoj duši, njegova priroda je bila u tolikoj meri osećajna da bi ga ’taj plamen pretvorio u prah za jedan tren’."28

                                                                       ilustracija za nevski prospect
Hofman – Gogolj – Harms 




 Osmatrajući s našeg vidikovca, početka 21. veka, uočavamo značaj književne tradicije i nasleđa u proučavanju književnosti i onih koji je stvaraju. Po pravilu, pisci ili negiraju ili se oslanjaju na prethodnike. Ni Gogolj nije izuzetak. Ono što je zatekao u ruskoj literaturi nije bilo mnogo, tako se pretpostavlja da su značajniji uticaj na njega izvršili samo Veljtmanovi putopisi, Daljova upotreba skaza i Solovjovljeva književnost nonsensa. Međutim, ogroman uticaj s početka 19. veka pretrpela je ruska književnost i misao uopšte, pa i sam Gogolj, od nemačke romantičarske književnosti i filozofije. Pouzdano se zna da se Gogoljevo iako neveliko obrazovanje oslanjalo na nemačku književnost, a onaj ko je privukao njegovu najveću pažnju, čini se, bio je Ernst Teodor Amadeus Hofman. Nekoliko biografskih tačaka čak im se i podudaraju: doživeli su približno iste godine – Hofman 46, Gogolj 43, bavili se činovničkim poslom, imali sklonost ka pozorištu, osrednje i nesistematično obrazovanje, psihičku labilnost – Hofman je umro od Tabesa dorsalisa29, Gogolj od duševnog rastrojstva. Zna se da je Hofman bio zainteresovan za stare hronike i legende koje je nazivao "rudnikom đavolija", i da su njegova pripovetka Falunski rudnici i Tikova Volšebna ljubav veoma bliske Gogoljevoj Noći uoči Ivanj-dana. Isto tako se dovode u vezu Hofmanov Ignac Dener, Tikov Petrus Apone i Gogoljeve Strašna osveta i Majska noć. Osnovna razlika u predstavljanju đavola u Hofmanovoj i Gogoljevoj prozi je u tome što je kod prvog on ozbiljan gradski gospodin, a kod drugog seoski šeret.
Nana Bogdanović u eseju Gogolj i Hofman, navodeći sličnosti i razlike između dvojice autora ostaje pri tezi da se oni, ipak, razdvajaju u velikoj meri jedan od drugog u "dva sasvim posebna, svoja sveta"30, a mi ćemo, iako potvrđujući ovu tezu, pokušati da uticaju nemačkog na ruskog pisca pridamo malo veći značaj.
Brižljivim posmatranjem uočilo bi se mnogo niti koje vežu književnost nemačkog romantizma s Gogoljem. Hofman je često koristio dijabolične, bolesne, opsesivne i tipove opsednute ludilom31. Paralele možemo naći i u sukobljavanju realnog i idealnog, sna i jave, u korišćenju humora. Pirogov, Poprišćin i Čartkov slični su Hofmanovim likovima sa opsesijama, halucinacijama, bolesnim stanjima; tu je i zajednički motiv razumnih životinja u Zapisima jednog ludaka i Mačku Muru; likovi činovnika i umetnika itd.
Neizbežno je poređenje Hofmanove Priče koja opisuje nekoliko potpuno neverovatnih događanja: Izbor neveste, i pripovetke Nos. "Ali tada, Kraljevom ulicom naiđe neki nitkov i, onako u prolazu, otrgnu mi obe noge pa pobeže s njima trkom, smejući se glasno. A ja, jadni tajni kancelarijski sekretar, ljosnuh u gadno ulično blato i stadoh da zapomažem: ’Noćni stražaru, slavna policijo! Trčite ovamo, ovamo, držite lopova, držite lopova! Ukrao je moje noge!’ Međutim, gore, u opštini, iznenadno se sve umirilo i zamračilo, a moj glas se izgubi u vazduhu i niko ga ne ču! Već sam počeo da očajavam kad se onaj čovek vrati i, trčeći besomučno, dobaci mi u lice moje noge. Tada skočih koliko sam mogao brže, onako potpuno zgranut, i uleteh u Špandausku ulicu. Stigoh do svoje kućne kapije, sa već izvađenim ključem od kuće u ruci, a kad tamo, ja – lično ja – već stojim pred vratima i besno gledam sebe, ovim istim krupnim crnim očima koje su u mojoj glavi", malo kasnije: "Venijaminov naočiti nos odjedanput se toliko izduži da je prošao pored samog Albertininog lica i glasnim praskom čvrsto udario u suprotni zid, Venijamin ustuknu nekoliko koraka, a nos se odmah uvuče natrag", i pre toga: "O bože – viknu tajni kancelarijski sekretar izvan sebe – o bože, zauvek zeleno lice! Šta će na to ljudi, šta će da kaže njegova ekselencija gospodin ministar? Neće li njegova ekselencija poverovati da sam lice obojio zelenom bojom prosto usled sramotne svetske taštine? Ja sam propao čovek, izgubiću službu jer država ne može da trpi tajne kancelarijske sekretare sa zelenim licima. Jao meni, najjadnijem među ljudima..."32
Već na prvi pogled jasno su uočljivi predmetna podudarnost, tretiranje problema na sličan način; tu se, kao i kod Gogolja, bez ikakvog racionalnog razloga i povoda dešavaju najneverovatnije stvari, major Kovaljov bez nosa ima iste probleme kao i Tusman sa zelenim licem. Poznati su i motivi iz Šamisoovog Petera Šlemila sa čovekom bez senke i Hofmanovog Erazmusa Špikera sa čovekom bez odraza u ogledalu, koji se mogu dovesti u vezu s nestankom nosa i oživljavanjem portreta u istoimenoj Gogoljevoj pripoveci.
Na samom početku Izbora neveste nailazimo na sledeći "događaj": "Navikao se na to da svlačenje kaputa i čizama završi upravo u trenutku kad na tornjevima crkava Sv. Marije i Sv. Nikole počne da izbija jedanaest časova, tako da već bude u udobnim papučama i da navuče noćnu kapu kad zabruji poslednji udar zvona"33, i ako uporedimo sa sledećim mestom iz Priče o tome kako su se zavadili...: "Potom naredi Gapki da mu donese mastionicu i pero, pa sam, svojom rukom ispiše na hartiji sa semenom: ovu dinju pojeo sam toga i toga datuma. A ako se tom prilikom desi i neki gost, doda: učestvovao taj i taj"34, videćemo podudarnost u suvišnoj preciznosti, dokonom sitničarenju junaka, onome u čemu će Gogolj postati "nenatkriljiv majstor ’sitnica’, minijaturni slikar, cizelir"35.
Ako uzmemo pojam fantastičnog u onom užem hofmanovsko-poovskom smislu, dakle ako podrazumevamo efekt čuđenja i osećanja straha, nepostojanje granice realnog i irealnog, onda za pripovetke Vij, Portret i, delimično, Nevski prospekt možemo reći da su hofmanovske, čime se naravno, ne negira originalnost i autohtonost Gogoljevog dela.
O Gogoljevom uticaju na druge pisano je mnogo. Lav Zaharov u jednom članku kaže: "Pred tim delom, može se reći, položili su zakletvu gorostasi ruske književnosti. A prvi među njima – F. M. Dostojevski".36 Na listi su i Turgenjev, Pisemski, Njekrasov, Remizov, Zamjatin, Piljnjak, Bulgakov, Tolstoj, Mereškovski, Beli, Ostrovski i ostali. Gogolj je uticao i na srpski romantizam i realizam, na Glišića, Lazarevića, Sremca, Nušića37.
Međutim, ovde ćemo, bez pretenzija da do kraja objasnimo, pokušati da osvetlimo jedan "slučaj", koji je, čini se, ostao nezasluženo u tami – "slučaj Petrograđanina Danila Ivanoviča Juvačova Harmsa (1905–1942)". Gogoljev uticaj uočljiv je pri prvom pogledu na Harmsove "slučajeve" – kratke priče, drame, pisma, anegdote. Imena junaka analogna su Gogoljevim: Semjon Semjonovič, Aleksej Aleksejevič Aleksejev, Pakin i Rakukin, Koškin i Maškin. Siže je uprošćen, a najčešće ga i nema, korišćeni su kalamburi, neočekivani završeci, nemotivisano pripovedanje, grotesknost, zanimanje za ružnu stranu života, zamena bitnog nebitnim, glavnog sporednim, obični ljudi iz gomile kao junaci, humor zasnovan na efektu iznenađenja i apsurdu.
Kada bismo pročitali, recimo, rečenice: "Razmišljao je, razmišljao, i na kraju nije znao šta da misli", ili: "Međutim, tu zbivanja odjednom prekriva magla, tako da niko ne zna šta se dalje dogodilo" van konteksta, pre bi nam pao na pamet Harms kao autor. No, u pitanju je Gogolj, iako bi navedene rečenice sasvim lako mogle da se nađu i u Harmsovoj prozi.
"Zanima me isključivo ružna strana života. Herojstvo, patos, neustrašivost, čojstvo, higijena, moral, patetika i hazard – mrski su mi i kao reči i kao osećanja"38, piše Harms u dnevniku iz 1937. Da je bio veliki poštovalac Gogolja, govori i podatak o prvom mestu na njegovoj "rang listi" pisaca, a o odnosu ova dva autora u građenju svojih junaka govori Dejan Mihailović: "Ovi psihološki svedeni likovi, papirnati ’građani’ predstavljeni, u pravilu, samo svojim karikiranim imenom, takođe su model ’malih ljudi’ kakve je u evropsku književnost uveo Gogolj, ali ovoga puta njihove parodije i karikature, spodobe u ljudskom liku koje pokušavaju da se međusobno onesposobe, obogalje ili zauvek ućutkaju".39
Harms "teoriju besmislice" dovodi do krajnjih granica, a granice logičnog razmiče, apsurd izdiže iznad stvarnog, umetnost iznad istine i, ako smo za Gogoljevo delo rekli da je fantastični realizam, za Harmsovo možemo reći da je realna, živa fantastika.40
*

ilustracija za nevski prospect

 "Ukrajinski slavuj"41, "veliki talenat, genijalni pesnik i prvi pisac savremene Rusije"42, "osnivač naturalne škole"43, "otac ruskog romana i proze"44, "đavo koga su zbog nekakvog dobrog dela prognali iz pakla na zemlju"45, hrišćanski mistik, "veliki snevač, spadalo, mag"46, rđav profesor istorije, "jedan od rijetkih klasika koga ruski avangardisti nisu zbacili s parobroda suvremenosti"47, fantasta i realista, "jedan od najoriginalnijih stvaralaca za koga zna svetska književnost"48, i valjda nećemo preterati ako kažemo – preteča (uz Bodlera) "estetike ružnog" 20. veka, autor čiji je stvaralački opus (relativno kratak – 1829–1847) (ili "štampani grehovi" kako je on to voleo da nazove) tako širok da ide od ukrajinskih "đavolijada" inspirisanih neiscrpnim folklorom, preko Tarasa Buljbe, nadahnutog nacionalnim romantizmom, petrogradskih pripovedaka prepunih apsurda i nemotivisanog pripovedanja, Zabeležaka jednog ludaka – duboko psihološki motivisanog prikaza ludila, do Revizora, Ženidbe i Mrtvih duša – poema ljudske niskosti i gluposti. Pisac koji će se, verovatno, uvek čitati i čije će se implikacije tek otkrivati i tumačiti.
Gogoljev "pošljak" istrgnut iz gomile, bez sadržaja i lica, bez nosa i šinjela49, postaje značajan poput Odiseja, Hamleta, Don Kihota, Jozefa K., pomoću veličanstvene magije svog tvorca. Njegovi likovi tako, paradoksalno, dobijaju neku punoću, boje, značenje u kontekstu čitavog opusa i postaju pravi junaci u antimitskom i antijunačkom vremenu. Ne samo da je zadovoljio zahteve romantičara za ironijskom distancom, već je sve što je uradio obojio ironijom. Posebno svoje likove koji su se s mukom otcepljivali od njega, tako da se može govoriti i o samoironiji, pa i o "gogoljevskoj" ironiji.
Njegova najveća zasluga je, možda, u proširivanju granica ljudskog znanja i mašte. Kontrastiranjem, pre svega, ukazao je na sličnost našeg sveta sa paklom, istovetnost sna i jave; da nije uvek sve logično, da sitnica može biti velika (za banalno50 on nam je prvi širom otvorio oči), da je nemoguće moguće, da tanka crta razdvaja ludost od umetnosti51.
izvor

Nikolaj Vasiljevič Gogolj, Kabanica 

Nikolaj Vasiljevič Gogolj, Smešne i strašne priče 

Nikolaj Vasiljevič Gogolj , analiza 

Osobenosti Gogoljeve pripovetke (I) 

                        

..1 N. V. Gogolj, Večeri u seocetu kraj Dikanjke, str. 152.
..2 Prva ruska humoreska po rečima R. Šovarija.
..3 N. V. Gogolj, Mirgorod, str. 183.
..4 Isto, str. 172.
..5 Isto, str. 190. Ovakvih primera bi se, posebno u ovoj priči, moglo naći gotovo na svakoj strani. Prijavljivanje krađe od strane jedne svinje i zahtev za njenim hapšenjem ili klanjem, ali da se donosiocu vesti, pri tom, ako se budu pravile kobasice, pošalje par od onih od krvi i sala, jer ih Agrafena Timofejevna mnogo voli!
..6 Treba se samo setiti one digresije-uvoda na samom početku Šinjela o tome kako je Akakije Akakijevič dobio ime.
..7 N. V. Gogolj, Izabrane pripovetke, str. 134.
..8 Isto, str. 134.
..9 Isto, str. 258–259.
10 Isto, str. 169.
11 N. V. Gogolj, Mirgorod, str. 176, 189–190.
12 N. V. Gogolj, Šinjel i druge pripovetke, str. 34.
13 Ali Gogolju nije dovoljno što se glavni junaci zovu isto već uvodi i trećeg Ivana Ivanoviča koji je, doduše, lako prepoznatljiv: "Ivan Ivanovič – ne naš Ivan Ivanovič, već drugi, koji je ćorav na jedno oko." N. V. Gogolj, Mirgorod, str. 202.
14 U dramskom odlomku Kockari špil karata se zove Adelaida Ivanovna!
15 V. Jurij V. Man, Realno i fantastično, Treći program, br. 96–99, 1992; Vitomir Vuletić, Nikolaj Gogolj i njegove tri "idile", Novi Sad, 2004.
16 N. V. Gogolj, Večeri na seocetu kraj Dikanjke, str. 225.
17 N. V. Gogolj, Šinjel i druge pripovetke, str. 27. Moglo bi se navesti sijaset sličnih primera: "Dobar kozak. Voli ponekad da ukrade i slaže bez ikakve nužde, ali je kozak bez mane." Mirgorod, str. 156. "Filozof je pripadao onoj vrsti ljudi u kojih se, kad ih dobro nahranite, budi snažna ljubav prema bližnjima." Isto, str. 160. "Šefa policije, koji je bio pametan čovek, ali je po čitav dan spavao: od ručka do večere, i od večere do ručka." Šinjel i druge pripovetke, str. 139. "Načelnik je bio veliki ljubitelj umetnosti i manufakture, ali je državnu novčanicu pretpostavljao svemu ostalom." Isto, str. 51.
18 N. V. Gogolj, Mrtve duše, str. 97.
19 N. Bogdanović gest cenzora koji je odbio štampanje knjige ne otvorivši je, zbog učenja pravoslavne crkve o dušama koje ne mogu biti mrtve, naziva "replikom dostojnom junaka Revizora i Mrtvih duša".
20 N. V. Gogolj, Revizor, str. 62.
21 N. V. Gogolj, Mrtve duše, str. 64.
22 "Nikad ništa nisam stvarao u mašti i nisam imao tu osobinu. Dobro mi je polazilo za rukom samo ono što sam uzimao iz stvarnosti, iz podataka kojima sam raspolagao... moja mašta me dosad nije obdarila nijednim izuzetnim karakterom i nije stvorila ni jedne stvari koju moj pogled nije negde uočio u prirodi". M. Stojnić, nav. delo, str. 292. Nešto slično kaže i u Autorskoj ispovesti: "Moj predmet su uvek bili stvarnost i život u njegovom sadašnjem obliku, možda stoga što je moj um uvek bio sklon realnosti i opipljivoj koristi. S vremenom se u meni sve više učvršćivala želja da postanem savremeni pisac. Ali istovremeno sam uvideo da je nemoguće, prikazujući stvarnost, ostati u onom uzvišenom i spokojnom stanju koje je neophodno za stvaranje velikog i skladnog dela. Sadašnjost je suviše živa, suviše pogađa, suviše razdražuje i piščevo pero neosetno i neprimetno prelazi na satiru, pored toga, kada si sa drugima i manje-više stvaraš s njima, vidiš pred sobom samo one ljude koji stoje pored tebe; celu gomilu i masu ne vidiš, ne možeš sagledati celinu. Počeo sam razmišljati o tome kako da se iščupam iz gomile, da stanem na takvo mesto odakle bih mogao da sagledam celu masu, a ne samo ljude koji su pored mene – kako da sadašnjost, odvojivši je od nje, na neki način za sebe pretvorim u prošlost." N. V. Gogolj, Članci i pisma, str. 132.
23 N. V. Gogolj, Članci i pisma, str. 364.
24 Gogoljeve reči u: K. Močuljski, Gogoljev duhovni put, str. 121.
25 N. V. Gogolj, Soročinski sajam, str. 88.
26 N. V. Gogolj, Šinjel i druge pripovetke, str. 170.
27 N. V. Gogolj, Večeri u seocetu kraj Dikanjke, str. 215–216.
28 K. Močuljski, nav. delo, str. 74.
29 Sušenje leđne moždine praćeno poremećajima stabilnosti hoda, posledica sifilisa.
30 N. Bogdanović, Književne analize, Novi Sad, 1987, str. 24.
31 Hofmanovo delo često se naziva i "epopejom ludila".
32 Ernst Teodor Amadeus Hofman, Izbor neveste, Beograd, 1980, str. 98.
33 Isto, str. 43.
34 N. V. Gogolj, Izabrane pripovetke, str. 135.
35 R. Šovari, nav. delo, str. 704.
36 Lav Zaharov, Realnost nerealnog kod Gogolja, Život, br. 9–10, 1958, str. 790.
37 Nušić čak svoje Sumnjivo lice naziva "gogoljijadom u dva čina".
38 Preuzeto iz: Dejan Mihailović, Pogovor, u: Danil Harms, Slučajevi, Beograd, 1989, str. 236.
39 Isto, str. 233.
40 Da pomenemo i jednu zanimljivost. Gogolj u Nevskom prospektu jednom obućaru, sporednom liku, daje Hofmanovo ime. Nešto slično radi i Harms kada Gogolja u dramoletu stavlja u potpuno besmislenu situaciju gde se neprestano sapliće o Puškina, kao i ovaj o njega. I Gogolj i Harms, ovim već poznatim postupkom, kao da žele da svoje pisce-uzore, stavljajući ih u smešne situacije, prizeme (možda se na taj način oslobađajući njihovog uticaja).
41 A. Blok, nav. delo, str. 248.
42 V. G. Bjelinski, nav. delo, str. 163.
43 Isto, str. 219.
44 Nikolaj G. Černiševski, Estetički i književno-kritički članci, Beograd, 1950, str. 158.
45 Ruska fantastična pripovetka, Beograd, 1987, str. 321.
46 Isto, str. 321.
47 Pojmovnik ruske avangarde, br. 6, Zagreb, 1989, str. 312.
48 Ruska fantastična pripovetka, str. 321.
49 "Gogolj je prvi zapazio nevidljivo i najstrašnije zlo ne u tragediji, već u nepostojanju svega tragičnog, ne u snazi, već u nemoći, ne u neobuzdanim krajnostima, već u isuviše razumnoj osrednjosti, ne u izoštrenosti i dubini, već u osrednjosti i banalnosti, površnosti svih čovekovih misli i osećanja, ne u najvećem, već u najmanjem." D. S. Mereškovski, Gogolj, stvaralaštvo, život, religija, Savremenik, br. 5, 1984, str. 355.
50 Zanimljiva je Bahtinova sintagma "katarza banalnosti"!
51 Kad npr. Poprišćin u Zabeleškama jednog ludaka kaže: "Priznajem, odskora mi se događa da čujem i vidim stvari koje još niko nije ni video ni čuo". Zar se ista stvar ne događa i sa piscem?

Osobenosti Gogoljeve pripovetke ( I deo)

Dejan Vukićević  Ja i danas osećam da nezemaljska volja usmerava moj put. On je, po svoj prilici, za mene neizbežan.″ (Pismo M. P. Pogodinu, 15. maj 1836) „Gledajte razumno na svaku stvar i ne zaboravite da ona može imati dve sasvim suprotne strane, od kojih vam jedna još nije otkrivena″. (O pozorištu) Na razmeđi književno-istorijskih epoha koje će se kasnije nazvati romantizmom i realizmom, u vreme načinjanja onog što će se kasnije zvati klasičnom ruskom književnošću pojavio se pisac koga su odmah prozvali genijem a koga će kasnije krstiti i rodonačelnikom ruske književnosti, ruskog realizma i ruskog romana, pisac na koga je malo njih imalo upliva pod čijim su uticajem mnogi stvarali, Nikolaj Vasiljevič Gogolj. Autor, autentičan u svakom i ambivalentan u mnogom pogledu (od karakternih osobina, preko biografskih detalja, do menjanja književnih stilova), primećen je već posle „prvog bačenog mačeta″ objavljenog pod pseudonimom V. Alov, Hansa Kihelgartena, 1831. kada izlazi prvi, a sledeće godine i drugi deo Večeri na salašu kraj Dikanjke. Zbirke Mirgorod i Arabeske1 pojavljuju se 1835. i Gogolj već tada, a posle Revizora i Mrtvih duša definitivno ulazi na, ili bolje rečeno, otvara velika vrata ruske književnosti, oduševljavajući poznanike-pisce, Puškina pre svega, kao i ondašnjeg kritičarskog autoriteta Bjelinskog. Bjelinski će tumačeći Gogoljevo delo, a pre svega Mrtve duše, oglasiti novu „naturalnu školu″ ruske književnosti a Gogolja ocem te skole. Peterburgskie povesti.

U prvoj zbirci, Večeri na salašu kraj Dikanjke, ono što se odmah uoči je korišćenje folklora2. Mihail Bahtin u tekstu Rable i Gogolj zanimljivo i jezgrovito zapaža kako „tematika samog praznika i slobodno-vesela praznična atmosfera određuju siže, likove i ton ovih pripovedaka″, te da „praznik i s njim povezane praznoverice, njegova posebna atmosfera opuštenosti i veselja, izvode život iz njegove uobičajene kolotečine i nemoguće čine mogućim″3. Gogolj će u mnogim pismima tražiti da mu se šalju narodna predanja, običaji, skaske, legende, koje je transponovao u pripovetke. Glavni junak ove zbirke svakako je đavo a glavna okosnica čudo. „Čuda li neviđenog – Večeri na salašu kraj Dikanjke″, tako započinje zbirka u kojoj nas Gogolj zaista začudi, zadivi, zasmeje i pomalo zaplaši onim strahom od pakla koji je po mišljenju mnogih4 osećao vrlo intenzivno. Od nečistih sila katkad ćemo se uplašiti kao u Noći uoči Ivanj-dana ili Strašnoj osveti, katkad i zasmejati kao u Badnjoj noći, Izgubljenom pismu ili Začaranom mestu, a ponekad biti zbunjeni mešavinom humora i straha kao u Soročinskom sajmu. Najčešće su sve te veštice, đavolci, vile, rusalke bezazleni i toliko srođeni sa seljacima da se ponekad učini kako su njihove komšije. Ovakvim prikazom fantastične slike sela Gogolj nalazi i spretno koristi prostor za komično. Gukovski će za Gogoljevog đavola reći da je „zabavan, jadan″ i „sasvim domaći″.5
Tako se đavo u Majskoj noći nalazi u džaku s nekoliko seljaka, u Izgubljenom pismu deda pretpostavlja da je đavo zajedno sa Zaporošcem odneo i konja da ne bi pešačio do pakla, u Začaranom mestu deda misli da đavo kija jer ne voli burmut itd. Nana Bogdanović o tom svetu kaže: „Fantastični svet Dikanjke je svet naivne duše primitivnog čoveka. Njegov doživljaj irealnog, nerazlučen od realno doživljenoga, nije ni širok ni raznovrstan. Đavo i veštica određuju granice u kojima se njegova fantazija kreće. Međutim, iako bi se očekivalo da zbivanja u kojima demonske sile igraju glavnu ulogu nose pečat mračne misterije, bitna odlika fantastičnosti ovih Gogoljevih pripovedaka je najčešće šeretska igra čoveka i natprirodnih sila″, i dalje: „Reklo bi se da je to vesela igra letnjih noći, u kojoj đavoli i veštice samo po imenu i ruhu pripadaju drugome svetu. Irealnost zbivanja i fantastika zapleta, kontakt sa svetom pakla oslobođeni su more i mraka, i zaista zabavno deluju. Strah je tu šeretski, a čovek lukaviji od Lukavoga.″6 Dakle, Gogoljev svet Dikanjke je svet maštarija seljaka koji sede kraj ognjišta i ismevaju i plaše nečiste sile i sebe same pretočenih u živo književno tkivo, svet snovnog, košmarnog, halucinantnog, ili kako bi Nana Bogdanović rekla, „fantastični doživljaj irealnog″.7
Maja Bošković, uz tvrđenje da je suprotstavljanje demonskih sila hrišćanskoj religiji karakteristično romantičarskoj literaturi, pravi paralelu s nemačkim fantastičnim piscima – Hofmanom i Tikom – koji su izvršili jak uticaj na rusku književnost.8 Kod prvog čarobnjak od unučetovog srca spravlja lekove, kod drugog se dečjom krvlju zadobija ljubav mladića, a kod Gogolja, isto tako, dečjom krvlju ljubav devojke (Soročinski sajam). I Konstantin Močuljski upućuje na dve tradicije – nemačku romantičarsku demonologiju, tj. Tika i Hofmana, i ukrajinsku narodnu bajku, tj. borbu boga i đavola.9
Uvođenjem usmenog kazivača (Pčelar Riđi Panjko i Foma Grigorijevič) s autentičnim seoskim govorom, skazom se ostvaruje prisnost između kazivača i slušaoca. Pored skaza, postupkom trostepenog pripovedača (korišćenog i kod Puškina), uz kompoziciono izdvajanje Predgovora, stvara se iluzija autentičnog i realnog, što predstavlja tipičnu crtu realizma.10

 

Peterburgskie povesti.

Gogoljeva opsednutost paklom, đavolom i nečistim silama jasno je uočljiva i o njoj su pisali Vladimir Nabokov, Dmitrij Mereškovski, Visarion Bjelinski, Roman Šovari, Žaklin de Proajar, Golešnjikov-Kutuzov, Konstantin Močuljski i drugi. „– Znate li vi da sam ja dušu davno prodao đavolu? – E, čudna mi čuda! Ko u svom veku nije imao posla s nečastivim? Baš se tad treba veseliti, što se kaže, namrtvo.″11 Dijalog iz Izgubljenog pisma može se smatrati poetičkom maksimom, a ako imamo u vidu način kako je okončan Gogoljev život i odemo korak dalje – maksimom života.
Đavo je u Gogoljevim ranim pripovetkama junak, aktivni i ravnopravni učesnik i pokretač radnje: krade mesec pa se pijanci ne snalaze u mraku, skriva se od ljubavnika-konkurenta u džak, kocka se u paklu sa glavnim junakom, poigrava se sa blagom i starcem, vodi u propast nesrećno zaljubljenog mladića i uzornu ženu uzornog kozaka. I u svim ostalim delima Gogolj neće propustiti priliku da oslovi đavola u psovkama, uzrečicama, poštapalicama: „Uh, đavolji sotono [sic!], trulom se dinjom zadavio, dabogda!″, „Đavo bi znao šta je!″, „Gle ti sina đavoljeg!″, „Đavo da te nosi″, „Usnila sam ga tako gadna″ (đavola – prim. autora), „Nije ju mogao razumeti sam đavo″, „Žena je zaljubljena u đavola!″, „Đavo će znati kako da to uradim!″, „Samo đavo bi to mogao razumeti!″, „Vrag me odneo zajedno sa tobom″ itd., tako da mirne duše možemo kazati Gogolju kao što govori Ivan Ivanovič u pripoveci Kako su se zavadili Ivan Ivanovič i Ivan Nikiforovič: „Eto, ne može on da ne spomene đavola″.
Neće, zato, iznenaditi naziv nezgrapne krilate bube iz pripovetke Rim „što leti uspravno kao čovek″, kao ni ime konja Tarasa Buljbe – Đavo. Čak i u jednoj od kasnijih pripovedaka, Nevskom prospektu, đavo je taj koji „lično pali fenjere samo zato da bi sve prikazao u lažnoj boji″.12 A major Kovaljov za nestanak nosa optužuje – koga drugog – nego samog đavola.
Nabokov, bez podrobnijeg objašnjavanja, kaže da je Gogolju strah od pakla usadila njegova majka – Marija Gogolj, dok za Čičikova kaže da je „plaćeni zastupnik Đavlov, trgovački putnik iz Hada″13. Kao da predviđa svoju budućnost, u jednom pismu Gogolj piše: „Divi se, sine moj, užasnoj moći đavola. On traži da u sve pronikne: u naša dela, u naše misli, pa čak i u samo nadahnuće umetnika. Bezbrojne će biti žrtve tog paklenog duha koji živi nevidljivo, bez lika, na zemlji″, a u pismu Aksakovu od 16. maja 1844: „No ne gubite iz vida da je on (đavo – prim. autora) piskaralo i da se sav sastoji od naduvenosti... No čim pođeš na njega on će podviti rep. Mi sami od njega stvaramo veličinu. A u samoj stvari on je đavo će ga znati šta.″14
Poslednjih godina, a posebno poslednjih dana kada je imao stravične vizije, Gogolj je vodio borbu s nevidljivim silama. Bilo sa strahom od Strašnog suda, bilo protiv Nečastivog s kojim se poigravao često praveći ga smešnim, on se svakako plašio smrti: „Osećao je da boluje od iste bolesti od koje je umro njegov otac – preplavio ga je strah od smrti″.15
Na samrti je povikao: „Lestvice, dajte brže lestvice″16. Ž. de Proajar je ovako shvatila te poslednje reči: „Čudan i neuhvatljiv čovek, obuzet lepotom i videvši samo ružnoću, genijalan pisac mučen Đavolom, Gogolj se kune da je ’svoga neprijatelja učinio smešnim’, ali, po njegovom nagovoru spaljuje drugi deo Mrtvih duša i umire od iscrpljenosti preklinjući da mu se pruže lestvice. Koje? Đavolske ili anđeoske?″17 Gogoljev beg u hrišćanski misticizam i presmrtno ludilo uzrokovani su strahom od paklenih sila i dijaboličnim karakterom. Kao da, poput svog junaka Home Bruta iz Vija, nije izdržao unutrašnju borbu sa demonskim silama.18

 

Peterburgskie povesti.

Gogoljev ogoljen junak


Za razliku od uopštenih, nediferenciranih, idiličnih, „papirnatih″ likova prve zbirke, slikanih u događaju (mi zapravo i ne znamo kako oni izgledaju, već šta rade), jasno se izdvajaju likovi Mirgoroda i Arabeski kojima Gogolj započinje „gomilu″ novih likova ruske književnosti, gomilu odbačenih, običnih, nesrećnih, malih, nevažnih, „poniženih i uvređenih″, „пошлых″.
Odbegli nos majora Kovaljova dobija sopstveni identitet i uzvikuje: „Ja sam svoj čovek.″ I to je ono što obeležava novog paradoksalnog junaka kojeg Gogolj uvodi u literaturu – on ne može poput nosa da kaže: Ja sam svoj čovek! Gogoljev junak nastaje iz čudesno intenzivnog osećaja petrogradske realnosti, iz Gogoljevog pronicljivog oka i inventivnog duha koji prodiru poput rendgen aparata do srži, biraju detalj i, prikazujući ga, dočaravaju suštinu stvari. Moglo bi se reći da Gogoljeva razvojna linija u građenju junaka ide od prve, preko kasnijih zbirki, do Mrtvih duša u kojima će, iako statični, biti oslikani likovi i spoljašnjom i unutrašnjom karakterizacijom. Starovremske spahije, Kako su se zavadili..., Nevski prospekt, Nos, Portret, Šinjel, Kočija i Zabeleške jednog ludaka daće novog „junaka″ (junaka koji je to ponajmanje).
Gogolj već od prve knjige pripovedaka pa sve do Mrtvih duša počinje da govori i kroz imena svojih likova. Tako će junaku Šinjela Akakiju Akakijeviču Bašmačkinu dati ime i srednje ime koji se ponavljaju (o čemu će kasnije biti više reči) kao što i on prepisujući akta ponavlja iste reči, a prezime po predmetu (i to pri-zemnom, bašmaki – cipele). Junak Nevskog prospekta je Pirogov (pirog – vrsta kolača), Poprišćin iz Zabeležaka jednog ludaka koji je „uznapredovao″ od zarezača pera do kralja, nastao je od reči поприще (karijera) itd. U Revizoru, Ženidbi i Mrtvim dušama Gogolj će nastaviti sa „opredmećivanjem″ imena junaka: Korobočka (kutijica), Sobakevič (sobaka – pas), Pljuškin (плыш – pliš), Hlopov (hlop – bum, tras), Zemljanika (jagoda), Špekin (verovatno od špik – uhoda, špijun), Jajičnica (kajgana), Neuvažaj-korito (ne haj za korito), Korovij Kirpič (kravlja cigla), Propka (zapušač, čep), Dojezžaj-ne-dojedeš, Nozdrjov, Surla, Antipator, Kopejkin, Petar Petrovič Petuh, Svistunov (Zdipinić), Hljestakov (хлестнуть – ošinuti, šibati, ošamariti), Trjapičkin (тряпица – krpa, dronjak), doktor Gibner (гибнуть – skapavati, crkavati, nestajati), Uhovertov19 itd20.
Gogoljev junak je najčešće „pošljak″ („пошлых″ – običan, plitak, otrcan, banalan, trivijalan), čovek bez sadržaja, automatizovan; takvi su likovi iz Starovremskih spahija, dvoje staraca „neuobičajenog samotnog života u kome nijedna želja ne ide dalje od ograde oko malog dvorišta ili plota pored bašte″21 koji su zadovoljstvo življenja pretočili u ishranu; takvi i Ivan Ivanovič i Ivan Nikiforovič, dokone komšije22 čiji smisao življenja postaje beskonačan nerešivi spor; i Poprišćin, službenik kojem je životni posao zarezivanje pera pretpostavljenima; i major Kovaljov u potrazi za svojim nosem; kao i najčuveniji „junak″ Gogoljevih pripovedaka Akakije Akakijevič Bašmačkin, „pošljak″ čiji je vrhunac karijere prepisivanje akata. On svoj život sumblimiše u novi šinjel čiji nestanak dovodi do fizičkog nestanka samog Akakija tako da se, kako kaže Nabokov: „...Negdje potkraj pripovijetke čini da je njegov duh najopipljiviji, najzbiljskiji dio njegova bića″.23
Iz jednog drugog ugla gleda Boris Ejhenbaum kada kaže da „nije tu u pitanju ’ništavnost’ Akakija Akakijeviča niti propovedanje ’humanosti’ prema nejakom bratu, već to da, pošto je izolovao čitavu sferu pripovetke od opšte realnosti, Gogolj može spajati nespojivo, preuveličati malo, skraćivati veliko – jednom reči poigravati se sa svim normama i zakonima realnog društvenog života. On tako i čini.″ Spornim se čini nastavak ovog komentara: „Unutrašnji svet Akakija Akakijeviča (ako dopuštate taj izraz) nije ništavan (tome su doprineli naši naivni i osećajni istoričari književnosti koje je Belinski hipnotisao), već zatvoren, fantastičan, svoj vlastiti.″24
Izvođenjem na scenu i dovođenjem do ekstrema plitkih ljudi i apsurdnih situacija, Gogolj kontrastiranjem realnog i apsurdnog postiže još jači efekat od očekivanog, čitalac ostaje zadivljen i zapanjen realističnošću irealnog, po čemu je blizak Kafki. „Istinski efekat se nalazi u oštroj suprotnosti, lepota nije nikada tako upadljiva i reljefna kao u kontrastu″, kaže Gogolj.25
Nekoliko autora26 ustvrdilo je da Gogolj nema pozitivnog junaka. I zaista, kada bolje pogledamo likove iz Gogoljevih pripovedaka, pre ćemo ih nazvati običnim i u moralnom smislu „neutralnim″, svi bi komotno mogli da se smeste u petu grupu po N. Fraju jer su „ispod naših intelektualnih i uopće duhovnih sposobnosti″27 (izuzimajući, naravno, likove Tarasa, Ostapa i Andreja iz Tarasa Buljbe koji su sasvim specifični, kao i ova „istorijska″ pripovetka nabijena romantičarskim nacionalizmom), dok su likovi Revizora i prvog dela Mrtvih duša svi do jednog negativni.28
Među prvima Gogolj oseća zasićenost pozitivnim junacima i o tome govori u čuvenom citatu iz Mrtvih duša: „Zato što je već vreme, najzad, da se dozvoli pozitivnoj ličnosti da predahne; zato što smo pretvorili u tegleće kljuse pozitivnog čoveka i što nema pisca koji nije jahao na njemu, terajući ga i bičem i svačim što mu padne pod ruku; zato što su izmučili pozitivnu ličnost do te mere da sada na njoj nema ni senke od vrline, nego su ostale samo kost i koža umesto tela; zato što licemerno dozivaju pozitivnu ličnost; zato što ne poštuju tu pozitivnu ličnost. Ne, vreme je najzad da se upregne i podlac. Dakle, prežemo podlaca!″,29 a zatim i u Razlazu posle pozorišta: „Zar pozitivno i negativno ne mogu poslužiti istom cilju, zar komedija i tragedija ne mogu da izraze tu istu uzvišenu misao? Zar lik podlog čoveka ne ocrtava već i lik poštenog čoveka?″
I pored čuvanja od zamki biografizma i psihologizma nameće se problem odnosa između Gogoljeve ličnosti i njegovih likova. Koliko je lako pronaći pohvale Gogolju piscu, toliko je teško (možda i nemoguće) pronaći pohvale Gogolju čoveku.30 Pročitaćemo i da je bio rđav đak, nadevao ružne nadimke deci, pravio obesne šale, da je često u pismima opširno lagao svoju majku, držao loša predavanja na univerzitetu, da je „turoban i nepoverljiv″31, mračan i mističan, a on sam u pismima kaže: „...U mome ophođenju s ljudima svega je bilo mnogo neprijatno-odbijajućega.″32 U školi drugovi su izbegavali da se rukuju s njim, pa čak i da iz biblioteke pozajme knjige koje je koristio! Aleksandar Blok beleži: „Teško da je susret s Gogoljem mogao da bude prijatan, prijateljski susret: u njemu se lako mogao osetiti stari protivnik; njegova duša se ogledala u drugoj duši mutnim očima starog sveta; otuđiti se od njega bilo je lako″33. A Mereškovski navodi komentare Gogoljevih bliskih poznanika: „Pogodin s prijateljskom iskrenošću naziva Gogolja ‘najodvratnijim bićem’. – ’U njemu je uopšte bilo nečeg odbijajućeg’, – primećuje Aksakov. – Ne znam, – zaključuje s tim u vezi – da li je neko voleo Gogolja isključivo kao čoveka. Mislim da nije, pa to je i nemoguće. Ševirjov, takođe stari prijatelj, donekle i učenik, vidi u njemu ’duševnu aljkavost koja potiče od neograničene sujete’″34. Teške je i direktne optužbe poslao Gogolju i Pletnjov pitajući: „A ko si, zapravo, ti?″ i odgovarajući „pritajeno, egoističko, nepoverljivo, nadmeno biće koje je u stanju da sve žrtvuje za slavu″.35
Čudna je, u najmanju ruku, podudarnost između crta ovog ukrajinskog usamljenika i crta njegovih junaka o kojoj sam Gogolj na više mesta piše: „Moji se junaci još nisu potpuno odvojili od mene samoga, zato nisu dobili pravu samostalnost″, i dalje kad kaže da ih je „...darivao pored njihovih ličnih gadosti i svojom prljavštinom″.36, 37
Kritičari 19. veka, Bjelinski, Černiševski, i iz vremena našeg i sovjetskog socrealizma, Zaharov, Minderović i drugi skloni su da, u skladu sa funkcionalističkim i utilitarističkim shvatanjem književnosti, tumače i Gogoljev odnos prema junacima kao blagonaklon, brižan, sapatnički. Osim u pripovetkama Taras Buljba i, donekle, Starovremske spahije (priči o propadanju i propadljivosti), teško je na ovakav način prići problemu, čak bi se pre moglo govoriti o ironiji, blagom preziru prema junacima, kao što su, pre svega, Kovaljov, Poprišćin, Čartkov, Ivan Ivanovič, Ivan Nikiforovič, Akakije Akakijevič, o gogoljevskoj ironiji i preziru prema „pošlosti″.
Gogoljev junak iz poznijih pripovedaka najčešće je ne samo ogoljen duhom već i ogoljen dat. To je više karikatura, „skamenjena poza″, skica za lik, nego lik.38 Gogolj kao da se ne trudi u opisu likova i time ide protiv poetike realizma gde ga mnogi svrstavaju a koja insistira na spoljašnjoj i unutrašnjoj karakterizaciji, na dominaciji lika nad radnjom. (Čak i pri realističkom predstavljanju Akakija Akakijeviča u Šinjelu – spoljna karakterizacija, tipičan ambijent, individualizovan govor – Gogolj iskače iz realističkog postupka kad, na primer, kaže da je bio „boje u licu takozvane hemoroidne″.)
Šovari dobro primećuje sredstvo kojim Gogolj dočarava nesuvislost, ispraznost, nemoć svojih junaka i to naziva „fantastikom koještarije″: „Plitkost misli (junaka) neizbježno popraćuje ’toptanjem u mjestu’, tj. ’tesanjem’ jednog te istog; nedostatak ideja i umna nerazvijenost povlači za sobom i nesposobnost izražavanja, kojoj je posljedica skučena copia verborum i mucanje. To Gogolj kod svojih junaka izražava bespomoćnim ponavljanjem, gomilanjem rečenica bez subjekta i predikata, ili pak rečenica, koje su po smislu sasvim suvišne, pa natrunjivanjem rečima, koje ništa ne znače kao što su ’ovaj’, ’onaj’, ’kako da kažem’ i sl.″39 Akakije Akakijevič je najzahvalniji za proučavanje ovakvih detalja sa besmislicama, uzrečicama kao ’to jest’, ’svakako’, ’razume se’, ’dakako’... pa na jednom mestu sam Gogolj razobličava sopstveni postupak: „Evo me malo k tebi, Petroviču, ovaj... – Treba znati da se Akakije Akakijevič u govoru služi predlozima, uzrečicama i nekim rečcama koje nisu značile ama baš ništa. Ako mu je nešto bilo sasvim teško izraziti, imao je običaj da nikako ne završi rečenicu, tako da bi vrlo često počeo da govori: ’To je istina, potpuno, ovaj...’ i dalje ni reči, sam bi zaboravio, i mislio da je već sve kazao.″40 Po silnim poštapalicama i veznicima tipa ali, međutim, uostalom, to jest, doduše... na Gogolja podseća Kafka i njegovo destabilisanje i relativisanje stvarnosti.
Besomučnim ponavljanjem reči i radnje Gogolj do apsurda dovodi i likove i fabulu kao, na primer, u dramskoj sceni beskrajnog oslovljavanja Ivana Ivanoviča i Demjana Demjanoviča iz Priče o tome kako su se zavadili...:
„– Čime bih vas mogao počastiti, Ivane Ivanoviču? – upita on. – Je li po volji šolja čaja?
– Ne, veoma blagodarim, – reče Ivan Ivanovič, pa se pokloni i sede.
– Molim vas, jednu šolju! – ponovi sudija.
– Ne, blagodarim. Sasvim sam zadovoljan gostoprimstvom! – odgovori Ivan Ivanovič, pa se pokloni i sede.
– Šoljicu?
– Kad već mora biti, hajde jednu šoljicu! – reče Ivan Ivanovič i pruži ruku prema poslužavniku.
Gospode bože! koliko finoće može biti u čoveku! Ne da se iskazati kako prijatan utisak ostavlja takvo ponašanje.
– Možda biste još jednu šoljicu?
– Najlepše zahvaljujem! – odgovori Ivan Ivanovič stavljajući na poslužavnik izvrnutu šoljicu i klanjajući se.
– Izvolite, Ivane Ivanoviču!
– Ne mogu. Najlepše zahvaljujem. – Pri tom se Ivan Ivanovič pokloni i sede.
– Ivane Ivanoviču! učinite za ljubav, jednu šoljicu!
– Ne, ne, toplo zahvaljujem na gostoprimstvu. Kad to reče, Ivan Ivanovič pruži ruku i uze šolju s poslužavnika. O, bože! ima li na svetu dostojanstvenija čoveka!″>

 izvor

Nikolaj Vasiljevič Gogolj, Kabanica 

Nikolaj Vasiljevič Gogolj, Smešne i strašne priče 

Nikolaj Vasiljevič Gogolj , analiza 

Osobenosti Gogoljeve pripovetke (II) 

 

..1 D. Fanger u knjizi Dostoevsky and Romantic Realism. A Study of Dostevsky in relation to Balzac, Dickens and Gogol, Cambridge, 1965, navodi F. Bulgarina (Severnaja pčela, br. 73, 1835): „Arabeske su rođene na Istoku, pa stoga predstave životinja ili ljudi u njih ne ulaze: Koran to zabranjuje. S obzirom na to, naslov knjige je uspešno izabran: u njoj, u većini delova, nailazimo na figure bez lica.″ Reč, br. 10, 1995, str. 100.
..2 Zoran Božović u napomenama za Večeri... navodi motive iz folklornog majdana koje je koristio Gogolj: „Predanje o đavolu koji, isteran iz pakla, pronalazi blago (Soročinski sajam) potiče iz narodnih legendi i priča. Motiv o paprati koja uoči Ivanjdana cveta plamenim cvetom (Veče uoči Ivanjdana) prisutan je i u narodnim predanjima. U Izgubljenom pismu iskorišćen je folklorni motiv o muzikantu i đavolu, a u Strašnoj osveti narodna legenda o ’velikom grešniku’. Za mnoge Gogoljeve ličnosti mogu se pronaći prototipovi u ukrajinskom folkloru. Mnogi epigrafi preuzeti su iz ukrajinskih
narodnih pesama.″ Večeri..., str. 255.
..3 M. Bahtin, Rable i Gogolj, Treći program, br. 96–99, 1992, str. 222.
..4 Nabokov, Bjelinski, Mereškovski, Geseman, Ž. de Proajar, R. Šovari...
..5 Г. А. Гуковский, Реализм Гоголя, Moskva, Leningrad, 1959, str. 36.
..6 Nana Bogdanović, Predgovor u: Nikolaj Vasiljevič Gogolj, Izabrane pripovetke, Beograd, 1964, str. 18 i 20.
..7 Isto, str. 17.
..8 Maja Bošković, Realizam i romantizam u Gogoljevoj koncepciji folklora, Republika, br. 7–9, 1951, str. 662.
..9 Ipak, N. Bogdanović, M. Bošković i R. Šovari na kraju će konstatovati dominantnost Gogolja realiste nad Gogoljem fantastom.
10 Čini se da vršenjem zamene pripovedaka Ivan Fjodorovič Šponjka i njegova tetka iz Večeri... i Vija iz Mirgoroda, ne bismo narušili tematski sadržaj ovih zbirki, naprotiv, poboljšali bismo ga. I. F. Šponjka... najavljuje zbirku Mirgorod svojim realizmom, odsustvom folklora, fantastike, usmenog kazivanja (osim grotesknog sna na kraju koji podseća na kasnijeg Gogolja), a Viju kao da je mesto u Večerima... sa svojim folklorom, stravom, „jezovitom poetičnošću″.
11 N. V. Gogolj, Večeri u seocetu kraj Dikanjke, str. 132.
12 N. V. Gogolj, Šinjel i druge pripovetke, str. 38.
13 Vladimir Nabokov, Nikolaj Gogolj, Zagreb, 1983, str. 77.
14 Собрание сочинений XVI, str. 300–301.
15 Izjavu jednog očevica navodi D. S. Mereškovski, u: Gogolj i đavo, Delo (Beograd), br. 8–9, 1985, str. 259.
16 Isto, str. 267.
17 Žaklin de Proajar, Da li je Gogoljev đavo romantičan?, Književna reč, br. 21, 1973, str. 18.
18 Močuljski navodi reči iz Gogoljeve predsmrtne molitve: „Oprosti, Gospode. Sveži ponovo satanu tajanstvenom silom nepojmljivog Krsta.″ Gogoljev duhovni put, str. 167.
19 O ovome opširnije u: J. V. Man, Realno i fantastično, Treći program, br. 96–99, str. 252–257.
20 Ništavnost likova i ironičan odnos prema njima ogleda se i u samoironiji Gogoljevog pseudonima za jednu svoju priču – 0000.
21 N. V. Gogolj, Mirgorod, str. 7.
22 „Šta samo nemam? Želeo bih da znam šta mi nedostaje.″ Isto, str. 173.
23 V. Nabokov, nav. delo, str. 145.
24 Boris Ejhenbaum, Kako je napravljen Gogoljev Šinjel, Letopis Matice srpske, 1967, str. 260.
25 Собрание сочинений VI, str. 48–49.
26 R. Šovari, R. Zogović.
27 Rečnik književnih termina, Beograd, 1986, str. 304.
28 Isključujući, naravno, lik kneza iz drugog dela poluspaljenih Mrtvih duša.
29 N. Gogolj, Mrtve duše, Beograd, 1987, str. 182.
30 Na ukrajinskom Gogoljevo prezime se izgovara otprilike kao: Hohol.
31 Aleksandar Blok u: Nikolaj Vasiljevič Gogolj, Šinjel i druge pripovetke, Sarajevo, 1983, str. 245.
32 Собрание сочинений VIII, str. 217.
33 A. Blok, nav. delo, str. 245.
34 Dmitrij S. Mereškovski, Gogolj, stvaralaštvo, život, religija, Savremenik, br. 6, 1984, str. 561.
35 K. Močuljski, Gogoljev duhovni put, str. 108.
36 Mila Stojnić, N. V. Gogolj, Izraz, br. 10, 1959, str. 290.
37 Gadost i prljavština odnose se prvenstveno na likove iz Revizora i Mrtvih duša.
38 „Neobično je što se ni u jednom Gogoljevom delu ne razvija čovekov karakter, strast i ostalo; kod njega prepoznajemo samo portrete, čoveka in statu, nepokretnog, nepromenljivog, niti raste, niti se smanjuje″ kaže Vasilij Rozanov u tekstu O Gogolju, Savremenik, 1984, str. 391.
39 Roman Šovari, Gogoljev stil, Republika, br. 10, 1950, str. 705.
40 N. V. Gogolj, Izabrane pripovetke, Beograd, 1964, str. 260.
41 Isto, str. 160.

Hannah Arendt, Heinrich Blücher, PISMA Između četiri zida

Prepiska između Hane Arent i njenog muža Hajnriha Blihera, objavljena nedavno pod naslovom Između četiri zida, obuhvata više od 300 pisama napisanih u periodu od preko trideset godina.




Frajburg, 24 maj, 1952
Najdraži,
Do sada si već primio moje pismo iz Minhena koje je malo kasnilo delimično zato što sam morala da upakujem moj policijski esej za Monat, na veliku brzinu, a delimično zato što sam ga nepromišljeno poslala američkom poštom, koja je jeftinija ali putuje sporije. Pretpostavljam da ti se Baron javio s obzirom da je u četvrtak trebalo da mu napišem jedno dugačko pusmo
Tvoje pismo, moj pametni i mudri Prćavko, stiglo je u pravi čas. Zaista si mi bio potreban. Ove nedelje ovde baš i nije sve bilo med i mleko, i više puta sam bila na ivici da se predam i sve napustim. Žena je poluluda od ljubomore koja je porasla tokom svih ovih godina, jer se ona očigledno neprkidno nadala da će me on jednostavno zaboraviti. To je pokazala u jednoj polu-antisemitskoj sceni dok on nije bio prisutan. Moram da priznam da su politička uverenja te žene ( moram da ti donesem ili možda pošaljem njene omiljene novine, najgore političko djubre koje sam ikad videla u Nemačkoj) ostala nepromenjena bez obzira na sva zbivanja, i tako su uskogruda, otrovna, puna ogorčenja i gluposti da uopšte nije teško razumeti šta se njemu dešava. Povrh svega smatrala je da je potrebno da mi preda potpisanu kopiju njegove apologije. Ukratko, sve se završilo tako što sam ja napravila scenu pred njim, i od tada su se stvari bitno poboljšale.
Sve ovo bi moglo da bude nebitno. Jer on je u punoj formi. Čitao mi je najbolje delove svog predavanja, za koje se sprema na neverovatano dirljiv način, pišući svako predavanje najmanje dva puta, mnoge stranice i po četiri do pet puta. Daleko je više akademski nego "ekstrakti" koje je koristio u svojim prezentacijama – kao na primer, “Das Ding” ili predivna prezentacija o –“ Boravištu poetskog čoveka”, koju ću doneti – pa ipak i nije toliko akademski. Kao da je pronašao svoj centar sa takvom stabilnošću da može da započne u bilo kom trenutku bilo gde. Sve je povezano, i ništa ne pretpostavlja nešto drugo. Nikakva proizvoljnost niti potreba za početkom, samo prava sloboda. On drži predavanja krajnje smiren, sasvim nenapadno, smiren sabranošću, moglo bi se reći; sala je prepuna do poslednjeg mesta, ali on je rezervisao red sedišta, tako da nisam imala problem. A ostale dve najveće sale takođe prepune zbog emitovanja.
Prćavko, ja jesam postala malo pametnija, inače ne bih mogla da izađem na kraj. Imam osećanje da mogu to sebi da dozvolim; ali takođe osećam da odgrizam više nego što mogu da sažvaćem. Jedina stvar na koju se oslanjam, i u koju potpuno verujem, ali koja inače nikom drugom nije dostupna, jeste moje uverenje o njegovoj fundamentalnoj dobroti, kao otvorenosti, zaista je ne mogu nikako drugačije definisati, i kad je sa mnom, potpuno nepostojanje svih onih stvari koje se inače tako lako pojavljuju, njegova istinita bespomoćnost i neodbranjivost. Dokle god je produktivan on je izvan opasnosti. Jedina stvar koja me zaista plaši jeste njegova depresija koja se konstanto pojavljuje.
Pokušaću sa preventivnim merama; možda će pomoći kad ja ne budem više ovde.
Ptanje Jaspersa zaista ga je teško pogodilo. Pati, i dosta sam nesrećna što tu ne mogu ništa da pomognem. S obzirom da odavde idem u Lugano, o tome sve znaš, srešću se sa Jaspersom sledeće nedelje. Ali izgleda da je situacija beznadežna.
…
Samo tvoja

Njujork, 29.5.52
Najdraža,
(…)
Iznenada je ovde postalo veoma toplo, i zato se još više radujem što ćeš ići na odmor u Švajcarsku i jezero Konstanc. Nemoj da brineš za mene. Uživaj što više možeš u ovoj neverovatnoj prilici i čiste savesti. Znaš i sama koliko se ja radujem kad se ti provodiš i koliko te potpuno razumem. Bilo bi potpuno beskrupulozno, s obzirom na situaciju u kojoj se nalazi Martin ( Hajdeger), da ne pokušaš sve što možeš da ga stabilizuješ. Zato ostani koliko god možeš i sve dok ima smisla da ostaneš. Mani se njegove žene. Kada blesavost postane tvrdoglavost, tada se ona preliva u zlo, ili bar u nešto u čemu to dvoje ne može da se razdvoji. Tišina i samo napred. Šta je to što nas tera na razmišljanje je jedno od najvećih filozofskih pitanja posle Boga. Zato mu pomozi da pita. Za vreme ovog toplotnog talasa predavaću ta dva teška kursa, ali ako hoću, Peter ( Huber) će me voditi u Palenvile ili negde drugde na selo za vikende, od četvrtka uveče do ponedeljka ujutru. I tako će sve lepo proći. Pretpostavljam da ću u avgustu biti u prilici da radim na svojim stvarima u Palenvilu, raspoložen sam za to. Desilo se čudo. Stari Jevrejin, član školske zajednice koji je, kako sam ti već pisao, posebno bio šokiran mojim stavom, prišao mi je i rekao da je konačno shvatio o čemu govorim, da je to prava sloboda čovečanstva, i daleko radikalnije od svega do sada, ispunjenje Kantovog obećanja, i da su upravo Jevreji mogli da nauče od mene kako da dobiju pravdu iz slobode i da krenu putem Boga kao slobodni ljudi. Video je da je to ključna tačka obrta filozofije ka pravom i aktivnom životu, i da ga sama mogućnost čini apsolutno srećnim. Šta kažeš na to?
Na jesen ću držati svoj politički kurs i ponavljaću onaj o religiji. Moj prolećni kurs zvaće se “ Beda i sjaj metafizičkog erosa. O pojmovima filozofske ljubavi”. Neće nas isterati iz zemlje ali će zato studente naterati na razmišljanje. Pošto je ljubav kao misterija s pravom razorena, sada smo je pretvorili u banalnost. Dokazaću da tek sada možemo da shvatimo da je to kreativno čudo. Zapanjujuće je da si i ti u isto vreme, sa Hendlom, shvatila intuiciju prijatnih svari, metafiziški govoreći. Dokazaću večnu istinu Bezgrešnog začeća kao metafizičku mogućnost svakog rađanja. Misterija je bila samo intuicija pravog čuda.
Kada bi samo mogla da izlgadiš stvari između Jaspersa i Hajdegera. To je moj san, prosto neverovatno da se obistini. I pokušaj da saznaš o Robertu. Počinjem da mislim da će morati da ostane u Nemačkoj, i brinem se. Moram sada da mu pišem zato što se plašim da se neće vratiti, ali nemam njegovu adresu. ‘Točak je pravedan”, kako kaže Lama.
Srećan sam da ste uprkos svemu Anhen i ti opet tako bliski i da je u pravom prijateljstvo sve pomirljivo. Ponekad pomislim da si ti daleko sposobnija da živiš moje misli nego što bih ja to ikad mogao. I uvek me pitaš da li te volim, kao da je to pitanje odluke. Ti si postala deo mene. I koraci naših života idu zajedno.
Sve što si tu isplanirala dobro je, prema tome obavi to sa radošću i lakoćom.
Tvoj Hajnrih



Štutgart, 6.6.52
Najdraži,
Da li si ikad čuo za neki američki praznik koji pada 6 juna? U svakom slučaju sve je danas zatvoreno i napustila sam kancelarije Ameriken ekspresa u jadnom stanju. E, pa sutra ujutru – ovde sam došla isključivo zbog Jevreja i već sam dosta njih videla - sutra ujutr, pravi rad u ministarstvu kulture počinje, i nadam se da ću uspeti da ga završim za jedan dan. Kao i uvek osećam se pomalo izgubljena kada iz bilo kog razloga ne dobijem svoje nedeljno pismo.
Frankfurt je bio dosta lep. Alfred ( Kazin) je bio tamo sa njegovom En ( Berštajn), u istom hotelu, ali su bili veoma ljubazni i pustili su me da radim. Šternbergera, itd., nisam videla, ali i ne moram da pominjem, Gurijan se pojavio. Ne moraš da brineš , nije me pratio u Frajberg, i ni ne zna ništa o tome.
…
Medjutim, najprijatniji je bio helin sedamnaestogodišnji sin koji se jako lepo razvio. Hoće da postane farmer i naporno radi kao fizički radnik na jednoj farmi. Od samog početka smo se tako dobro slagali da je to bilo neverovatno. Hoće da ide u Ameriku, možda zato što postoje demokratija i odgovornost. On žudi za odgovornošću na jedan način na koji se to ne očekuje od Nemca. Nota bene, to je prvi Nemac koga sam srela koji je branio Adenauerovu politiku! Pa ipak je vrlo pobožan, Hrišćanin, ali na vrlo prirodan način. Čita samo Bibliju od korica do korica zato što ne može da shvati da može da se čita više od jedne knjige. Ćerka, mala Hana je daleko problematičnija, bez sumnje donekle je poremećena činjenicom da su je veliki deo vremena podizali stranci; Hela je tek aprila uspela da je uzme natrag. Odvela sam je u najveći kafe u Frankfurtu i pustila je da se vozi gore dole hotelskim liftom toliko da se i njoj smučilo. Nisam zapravo s tim detetom umela da komuniciram.
Što se ostalih stvari tiče išla sam kod Franca Bema ( o ćemu ću izvestiti Barona) i na prokletu konferenciju nemačkih bibliotekara. Da ti kažem, cher ami, to je neopisivo; trebalo je da si tamo. Hvala bogu tu su bili Gizela fon Buse i Epelšajmer tako da sam mogla da dangubim većinu vremena i, pod dva, nisam izgubila svu veru u čovečanstvo. Sama garderoba takozvanih dama na banketu, na kome su se držali beskrajni govori o “lepom Majncu” – koji leži pred našim očima kao grozna gomila đubreta – nešto najgore. Nikome nije smetalo ni na jedan način. Ali s druge stane bilo je dobro što sam došla.
Gurijan i ja smo se dogovorili da čudna razmišljanja o Monteskjuu, koja je pročitao u mom hotelu, mogu da budu objavljena u njegovom časopisu a zatim i kao pamflet. Imala sam još niz drugih ideja – zaista neobično, uprkos ovolikom putovanju dosta se dobro koncentrišem na rad. Gurijan će mi platiti 400$ za to, iz Rokfelerovog fonda. Znači, ipak nije loše.
Frajburg se završio dodatnim scenama Madam ( Elfride Hajdeger); nisam sigurna šta treba da radim. Predavnje je opet bilo fanatastično, iako on ( Hajdeger) očigledno nije u formi i loše ga je čitao. Njegov sin s kojim sam išla na predavanje prokomentarisao je posle: “Da, dosta duva ovde apstraktni vetar”. On, Hajdeger se očigledno plaši dana kad će njegovi sinovi napustiti dom a njegova žena izgubiti svoj jedini cilj u životu Jer su momci uvek na prvom mestu – i to je njemu davalo mira. Ali stvari se menjaju, jer se sinovi spremaju da odu. Dosta tragično. Neko vreme neće znati šta da radi i postaje nezgodna, ima tu nekih 50.000 njegovih rukom ispisanih stranica svuda po Maskirhu, koje je mogla lepo da prekuca ovih niz godina. Naravno sada nema načina da se to postigne. Jedina osoba koju on stvarno ima je njegov brat. – Ono što najviše o njoj govori jeste biblioteka te žene, koju sam detaljno pregledala. Ima preko stotinu knjiga, kompletno izdanje Gertrude Baumer i gomila čistog đubreta. Negde između svega toga, nekih desetak pristojnih knjiga, i sve su pokloni sa njegovom posvetom njoj. Ali to očigledno ni najmanje nije pomoglo – Kad samo pomislim da će jednog dana, kada njegova produktivnost popusti, morati da se vrati u to okruženje, zavrti mi se u glavi….
(…)
Tvoja Hana

S engleskog prevela Jasmina Tešanović
Within Four Walls, The Correspondence between Hannah Arendt and Heinrich Blücher 1936 – 1968, edited and with an introduction by Lotte Kohler, Harcourt, Inc., New York 2000.

Izvor

Hannah Arendt, Heinrich Blücher, PISMA Između četiri zida

Dok je Napulja… – “Koža” Kurcija Malapartea

 

 

U dekadi pre II svetskog rata, većina ljudi u Medzođornu (južna italijanska regija) obrađivala je zemlju koju nije posedovala. Mreže moćnika koje su kontrolisale velike agrikulturne posede, ili kriminalne organizacije – kao što su Cosa Nostra na Siciliji, N’dragheta u Kalabriji i Comorra u Napulju – bile su dominantne organizacione snage u društvu. Kada su fašisti preuzeli vlast suzbili su porast aktivnosti komunističke partije u Medzođornu i rasformirali feudalne kriminalne organizacije. Pošto su saveznici oslobodili Italiju i uklonili fašistički aparatus, morali su da odaberu jednu od dve društvene sile sposobne da povrate red: kriminalne organizacije ili komuniste. Odabrali su kriminalce, ponovo ih postavili širom južne Italije i okrenuli leđa dok su mafijaši jednako uklanjali organizatore seljaka i lidere stranaka.

Mafijaške porodice su gvozdenom rukom ščepale Medzođorno, nametnuvši savez Hrišćanskoj demokratskoj stranci (koja je bila dominantna u italijanskoj politici sve do 90ih). U knjizi Roberta Savijana “Gomora”, iskazu o modernom Napulju koji kontroliše Camorra, pokazuje se da pošast poraza i korupcije koja je zavladala posle rata još uvek se razvlači kroz ulice i getoe grada, ako ne i kroz politička tela italijanske države, ili, možda, i čitavog kontinenta. “U Evropi”, piše Kurcio Malaparte u svojim fiktivnim memoarima “Koža”, “svi smo mi manje ili više Napolitanci.”
Napulj je najveći grad u Medzođornu, osovina koja povezuje sever i jug sa svom strategijski važnom industrijom. Tokom rata, saveznici su ga nemilosrdno bombardovali – više od bilo kog grada u Italiji. Pa ipak Napulj se prvi podigao protiv nacista, koji su napali Italiju posle Musolinijevog svrgnuća 1943. Nemci su isterani, ali su sabotirali sve što su stigli dok su se povlačili na sever. Savezničke snage su pratile njihovo povlačenje, skačući sa Sicilije na kopno i obrnuto, pa su okupirali Napulj dok su se primicali čizmi Italije.

Kurcio Malaparte (1898 – 1957)

Italijanski pisac i novinar Kurcio Malaparte u razrušen grad je stigao kao oficir novouspostavljenih italijanskih rojalističkih snaga Juga (formirane da se bore sa britanskim i američkim trupama protiv Nemaca). On je rešio da prikaže bujnu i živopisnu sliku nadrealnog užasa koji je došao u grad. Ali Malaparte nije samo dokumentovao. Osmišljavao je i isticao ratna stradanja i poraz, uzdižući ih do spektakularnih ekstrema, sve vreme smeštajući samog sebe u te košmarne predele. Da bi to postigao, razvio je svojstven stil podproze – spoj samoveličanja, reportaže, pastoralne deskripcije i crnog humora. Viđeno je beležio u formi anegdotskih crtica, koje je kasnije pretvorio u novelizirani tekst naslovljen “La Pelle” (Koža) iz 1949. The New York Review of Books je skoro objavio integralni prevod Dejvida Mura, sa uvodom Rejčel Kušner. “Koža” je nastavak njegovog pređašnjeg romana o nemačkom istočnom frontu “Kaputt” i nastavlja u tom istom tonu: opisi jezovitih predela punih leševa i unakaženih težnji XX veka.

U “Koži”, Malaparte stiže u Napulj kao oficir za vezu frankofonog američkog pukovnika Džeka Hamiltona. Njih dvojica lutaju gradom preplavljenim dobro plaćenim i dobro uhranjenim američkim vojnicima i Napolitancima koji umiru od gladi, nemačkih bombi i bolesti. Disparitet bogatstva oslobodilaca i nemaštine stanovništva stvorio je tržište mesa. Tela su jedino što je ostalo u ovom drevnom gradu, tela za prodaju i tela za ukop. Kroz litaniju uznemiravajućih vinjeta, Malaparte opisuje “kugu” koja kvari “ne telo, već dušu”. Svakakve vrste prostitucije prožimaju ono što je ostalo od Napulja. Vojnici plaćaju više za plavuše i device,  pa tržište gleda da zadovolji njihove potrebe, dovijajući se tamo gde prirodni resursi podbacuju. Vlasnici barova i bordela iz celog grada plaćaju mangupe da dovode američke vojnike u njihove ustanove. Ti vojnici su toliko dragoceni – naročito Afro-Amerikanci, kako tvrdi Malaparte, nimalo suptilno aludirajući na trgovinu robljem u Americi – da mangupi zapravo prodaju naivne vojnike naokolo, vodeći ih za ruku od mesta do mesta, sve dok ne budu švorc i mrtvi pijani, kada makar mogu da im skinu odeću, čizme i bilo šta drugo od dragocenosti koje su im još ostale. (Film Roberta Roselinija iz ’46 “Paisan” prikazuje jednu od ovih transakcija, jukstapozicionirajući mangupske akcije i napuljsku bedu.)

Američki oficiri takođe pate od te kuge koju su nenamerno doneli, gledajući sa užasom kako se njihove dobre namere raspadaju pred njihovim očima. Ma koliko ova knjiga predstavljala lament nad izgubljenim italijanskim dostojanstvom, ona je i elegija američkom idealizmu, dok se oni pretvaraju od oslobodilaca u okupatore. “Kada je Amerikanac dobar”, piše Malaparte, “nema boljeg čoveka na svetu.” U jednoj neverovatnoj sceni, jedan američki general pokušava da priredi banket u “renesansnom stilu”, u čast američkih velikodostojnika koji su u poseti, ali ne može da nabavi ribu, jer je luka zatvorena zbog plutajućih mina i ribolov je obustavljen. General je navikao da šalje ađutanta po ribu u napuljski akvarijum, ali toliko su ispraznili tankove da jedina riba koja je preostala jeste mladunče “sirenoida” (lamantin, sisar iz reda morskih krava, prim. prev). Kada je bila poslužena, okupljeni Amerikanci su pomisli da je to devojčica, što ih je šokiralo i zgrozilo. General naređuje da se riba sahrani umesto da se pojede i da kapelan to lično nadgleda kako nekog kuvara ne bi savladala glad pre nego što se lamantin sahrani kako treba. Kada vidi počasnu gošću kako plače, Malaparte ovako razmišlja: “Ako je mogla da lije suze za ribom, sigurno će na kraju, pre ili kasnije, osetiti sažaljenje i za Italijane, moći će da je do suza gane tuga i patnja mog nesrećnog naroda.”
Kroz ceo roman “Koža”, Malaparte se izjašnja iznova i iznova kao Italijan, “bedni, poraženi Italijan”, ali u životu je Italijan bio u meri u kojoj je to služilo njegovim ličnim i literarnim potrebama. Rođen kao Kurt Erik Zukert, od oca Nemca i majke Italijanke, u Pratu (Italija), napustio je školu sa šesnaest godina i prijavio se kao dobrovoljac da se bori na strani Francuske u I svetskom ratu. Ranjen je tokom nemačkog napada, pa se vratio, kao i mnogi drugi evropski mladići, duboko pogođen ratom. Radio je kao novinar i učlanio se u Fašističku stranku koja je bila u povoju, učestvujući u “Maršu na Rim”, ali ubrzo se razočarao u taj pokret. Izbačen je iz partije 1931, nedugo pošto je napisao “Tehniku državnog udara” – satiru na račun Musolinija i Hitlera. Tokom tridesetih je čas bio u milosti fašista, čas u njihovoj nemilosti (isto se tiče i zatvora), naizmenično ih kritikujući i hvaleći. Kada je izbio II svetski rat, pušten je iz zatvora i dobio je posao da piše za milanske novine Korijere dela Sera. Bio je pri nemačkoj vojsci na Istočnom frontu (iskustva koja će poslužiti kao sirov materijal za “Kaputt”) kao italijanski oficir do 1943, kada je promenio strane. Napustio je novinarstvo posle rata i preselio se u Pariz da radi na filmu i u pozorištu. Naginjao je ka komunizmu, čak je i posetio Kinu nekoliko puta, ali na samrti je, navodno, primio poslednje pričešće od katoličkog sveštenika.

Njegov pseudonim znači “loš deo”, što je aludiranje na Bonapartea – “dobar deo”. Ali da li je Malaparte bio loš, ili je jednostavno bio fiktivna sinteza sveta koji ga je okruživao? Stavio je sebe u centar svog literarnog stvaralaštva, ali je nemoguće reći gde prestaje njegov život, a gde počinje njegov literarni rad. Uprkos tome što je od sebe načinio protagonistu svojih romana, ostao je ambivalentan karakter, neprobojan i bez složenosti emocija. Njegov odnos sa drugim ljudima je uvek dvosmislen. U njegovim knjigama žene su stalno predmet omalovažavanja ili sažaljenja, ali nikad požude; muškarci su ili lepi i muževni ili su dvolične kukavice, ali bez ikakvog seksipila.
U “Koži” Malaparte opisuje svoje emocije drugačije nego što je radio u “Kaputt”-u, ali se čini da su isforsirane, kao mimezis poželjnih simpatija umesto iskrenosti. Njegove ispovedna nelagodnost, njegov bes, njegove suze više su proračunate nego što su iskrene, ili čak estetske. U “Kaputt”-u ravnodušno opisuje stradanje Nemaca, Poljaka i Ukrajinaca, tako da njegov plošni bes i tuga u “Koži” izgledaju cinično raspoređeni tako da pokažu makar neki nivo italijanske dobre volje i, na taj način, pristup moćnima. Njegov dobar izgled, smisao za humor i kultivisani maniri omogućavaju mu da se lako kreće među višom klasom, što on često i čini, a njegovo pisanje odražava njihovu naklonost ka salonskom zgražavanju i tračarenju o zvučnim imenima. U “Koži” se prikazuju kako oni koji se nisu borili – generali, diplomate i aristokrate – tako i oni koji su stradali u ratu i miru, oni čija su tela spaljena ili prodata na ulici, dok su moćni priređivali večere na bezbednoj udaljenosti.
 “Koža” je podeljena u dvanaest naslovljenih poglavlja, ali nema nikakav narativni luk. Istorijski događaji romanu daju okvir, ali skače se napred-nazad – ponekad i do lokaliteta koji su zastupljeni u “Kaputt”-u: Berlin, Hamburg i ukrajinske stepe. U deskripcijama su kontrastirani mali detalji i široka prostranstva, koja su naročito prijemčiva filmadžijama. (Lilijana Kavani je režirala adaptaciju “Kože” 1981, a montažer Valter Murč je bio toliko opsednut Malaparteom da je preveo zbirku njegovih pripovedaka na engleski.)

Prozni izraz “Kože” podseća na epizodični putopis: putovanje kroz pejzaž koji je podjednako uništen mirom, kao i ratom, i koje liči – ponekad eksplicitno – na Danteov “Pakao”. Jedno od najmračnijih poglavlja, naslovljeno Crni vetar, tiče se, ne mrtvih ili živih, već umirućih: Jevreji razapeti na drveću u Ukrajini, psi vivisecirani u napuljskoj veterinarskoj školi, američki dečak pogođen u stomak na putu za Kasino. Crni vetar je prirodni fenomen ukrajinskih stepa, vetar koji prekriva zemlju pepeljastom prašinom i predskazuje smrt. Malaparte jaše kroz njega na konju i nalazi Jevreje zakucane za stabla, oni s prezrenjem odbijaju njegovu pomoć i traže da im prekrati muke, za šta on nije sposoban. Njihova agonija je pretpostavljena svirepoj prirodnoj lepoti, koja se provlači kroz knjigu kao lajtmotiv. Pri kraju romana Vezuv eksplodira, proždirući lavom mala sela i pomračivši nebo nad Napuljom, kao da sama priroda hoće da povrati svoju prevlast nad ljudskim carstvom.
Malaparte je podredio svoj život i literaturu potrazi za idealima i istorijskim tendencijama njegovog doba, pokretima i događajima koji nadilaze individualno – stvarima za koje vredi živeti i umirati. Možda je izvor njegovog arhi-cinizma u propasti ovih romantičnih ideala, pomračenih razdirućim ličnim interesom – njega i drugih. Često ga porede sa Selinom (još jedan mizantropičan veteran I svetskog rata i kolaboracionista u II svetskom ratu), ali time se promašuje putanja Malaparteovog dela. Selin je hteo da prekori evropsko društvo zbog njegovog licemerja i dekadencije, da stoji sa strane i baca kamenje. Malaparte je, pak, uživao u tim kontradiktornostima, smeštajući sebe u njihov otrovni centar. Načinio je sebe lošim delom Evrope i od svojih čitalaca pravi saučesnike u svemu nadrealnom i pokvarenom u vezi sa ratom. Njegova knjiga insistira na krivici u vremenu kada čitava Zapadna Evropa obznanjuje da je – politički i estetski – nedužna za rat i genocid, a umesto svega toga pohlepno gleda na potencijalnu dobit u posleratnom dobu.

 “Koža” beleži bujanje mitskog “ekonomskog čuda”, koje će ulivati hrabrost mnogim zapadno-evropskim zemljama nakon rata. Ono je uspostavilo demokratiju i kapitalizam kao jedini bedem od civilnog rata, pa je politički i psihološki potisnulo bilo kakav poziv na socijalnu revoluciju, i na desnici i na levici. “Imbecili i ludaci su, zajedno za partizanskim grupacijama, otišli u šipražje i počeli da se bore na strani saveznika ili su vešani po uličnim svetiljkama na gradskim trgovima. Ali mudri i razboriti, svi oni koji će se jednog dana kada prođe opasnost smejati našim kaljavim i krvavim uniformama, bili su u njihovim sigurnim skrovištima, iščekujući trenutak kada će moći da izađu na gradske trgove i plačno objave “ljubav prema slobodi!” Ali iluzija te slobode se – izgrađena na finansijskom kapitalu i zaboravu – urušila i Italija je posrnula pod korupcijom, političkom beskompromisnošću i nelikvidnošću. Hrišćanski demokrati su se raspali, da bi ih smenila mirijada manjih i podjednako korumpiranih političkih stranaka – od kojih je najistaknutija Berluskonijeva Forza Italia.

Moderni Napulj je ruina druge vrste, noćna mora od slobodnog tržišta i urbanizacije, korupcije i toksičnog otpada. Farmeri i mafijaši iz Medzođorna su napustili sela, gomilajući se po gradovima u potrazi za poslom i tržištem koje bi eksploatisali. Oronuli javni stambeni blokovi zamenili su izbegličke stanove na periferiji, a industrijski infrastrukturni projekti su opustošili predele od ranije uništene savezničkim bombama i nemačkom sabotažom. To je vrhunac zapadno-evropskog posleratnog kapitalizma, zla kob Italije i ostatka Evrope. Malaparte je stavio sebe u srce kontinenta koji se proždrao ratom. Kada ga čitamo sada, možemo se zapitati ko bi danas učinio isto za kontinent koji je mirom uništio samog sebe?

Majkl Mekena
(prevod: Danilo Lučić)

 
Dok je Napulja… –O  “Koži” Kurcija Malapartea