Aleksandar Dima, Grof Monte Kristo, drugi deo ( I,II)

Drugi deo 

I  KRIJUMČARI


       Dantes još ne beše proveo ni ceo dan na tome brodu, a već je uvideo s kim ima posla. Iako nije bio učenik opata Farije, ipak je časni gazda Mlade Amelije (to je bilo ime te đenovske jedrilice) znao skoro sve jezike koji se govore oko toga velikog jezera što se zove Sredozemno more — od arapskog do provansalskog. Sem što nije morao da govori preko tumača (koji su uvek dosadni a ponekad i nepouzdani ljudi), to mu je, u mnogome, olakšavalo sporazumevanje bilo sa brodovima koje je susretao na pučini, bilo sa manjim barkama čije je tovare preuzimao duž obale, bilo najzad sa ljudima bez imena, bez otadžbine, bez određenog zanimanja, kakvih ima uvek na pločama kejova u blizini morskih pristaništa i koji žive od onih tajanstvenih i skrivenih prihoda koji izgleda da im dolaze neposredno od proviđenja, pošto nemaju nikakvih sredstava za život koja bi se golim okom mogla videti. Prema tome, lako je pogoditi da se Dantes nalazio na jednom krijumčarskom brodu.
      Zbog toga je gazda broda primio Dantesa sa izvesnim nepoverenjem, jer su njega poznavali svi carinski stražari te obale, i pošto su se oni međusobno utrkivali ko će veštije da podvali drugome, on je isprva pomislio da je Dantes izaslanik gospođe Carinarnice, koja se poslužila tim dovitljivim načinom da pronikne u neke tajne njegovog zanata. Ali divan način na koji se Dantes izvukao iz nevolje kad je zakrmanio još više uz vetar potpuno ga je uspokojio; zatim kasnije, kad je video onaj oblačak dima kako lebdi poput perjanice iznad bastiona Ifske tvrđave, i kad je čuo onaj udaljeni odjek topovskog pucnja, on je za trenutak pomislio da je na svoj brod primio onoga kome se — kao kad ulaze i izlaze kraljevi — odavala počast topovskom paljbom. Istina, to ga je već manje zabrinjavalo nego da je taj došljak bio carinski službenik; ali ova druga pretpostavka iščeze brzo kao i ona prva kad vide kako je njegov novi mornar potpuno spokojan.
     Edmond je, dakle, imao to preimućstvo što je znao ko je i šta je njegov gazda, dok ovaj nije mogao znati ko je Dantes. Makar s koje strane da su ga napadali stari mornar ili njegovi drugovi, on se dobro držao i nije ništa priznao, nego je navodio mnoge pojedinosti o Napulju i Malti, koje je poznavao kao i Marselj, i ostao pri svom prvom tvrđenju tako čvrsto, da je to služilo na čast njegovom pamćenju. I tako Đenovljanin, ma koliko da je bio prepreden, pusti da ga obmane Edmond, kome je išla na ruku njegova umiljatost, njegovo pomorsko iskustvo, a naročito njegovo majstorsko pretvaranje.
     A osim toga, možda je Đenovljanin bio kao oni mudri ljudi koji uvek znaju samo ono što treba da znaju i koji veruju samo ono što im godi.
    I tako, u takvim međusobnim odnosima, stigoše u Livorno.
     Trebalo je da Edmond izvrši tu još jednu probu: da vidi da li će sam sebe poznati, jer je bilo proteklo četrnaest godina otkako nije video svoje lice. Njemu je ostala u sećanju dosta tačna slika o tome kako je izgledao kad je bio mladić, a sad je trebalo da vidi kako izgleda kao odrastao čovek. Njegovi drugovi su smatrali da je njegov zavet da nosi kosu i bradu bio ispunjen, a on je već toliko puta pristajao sa brodom u Livornu, te je poznavao jednog berberina u ulici Svetog Ferdinanda. On uđe u njegovu radnju da se obrije i ošiša.
       Berberin pogleda začuđeno tog čoveka sa dugom i gustom crnom bradom koji je ličio na one lepe Ticijanove likove. U to vreme još nije bila moda da se nosi tako dugačka brada i kosa, a danas bi se neki berberin začudio samo tome što čovek sa tako lepim telesnim preimućstvima pristaje da ih se liši.
       Livornski berberin dade se na posao ne stavljajući ni kakvu primedbu.
      Kad je posao bio završen, kad Edmond oseti da mu je podbradak potpuno obrijan, i kad mu je kosa bila svedena na običnu dužinu, on zatraži ogledalo i pogleda se u njemu.
       Njemu je tada bilo trideset i tri godine, kao što smo već kazali, i onih četrnaest godina tamnovanja stvorile su, da tako kažemo, veliku duhovnu promenu na njegovom licu.
        Dantes je ušao u Ifsku tvrđavu sa okruglim, nasmejanim i vedrim licem srećnog mladića, kome su prvi koraci kroz život bili laki i koji računa na budućnost kao na prirodan nastavak prošlosti; ali je ono sad bilo znatno izmenjeno.
     Njegovo okruglasto lice se izdužilo: nasmejana usta do bila su one čvrste i oštre linije koje odaju odlučnost; obrve su mu se izvile ispod jedne jedine misaone bore; oči su mu se ispunile nekom dubokom tugom, iz čije su dubine sevali s vremena na vreme tamni odblesci, preziranje ljudskog roda i mržnja; njegovo lice, lišeno tako dugo dnevne svetlosti i sunčanih zrakova, dobilo je onu tamnu boju koja stvara ot menu lepotu ljudi sa Severa kad im je lice uokvireno crnom kosom; a ono duboko znanje što ga je stekao ozaravalo je celo njegovo lice sjajem umnog samopouzdanja; osim toga, mada je od prirode bio dosta visok, bio je stekao onu temeljnu snagu tela koje je uvek pribiralo sve svoje sile u sebe.
       Otmenost njegovih žilavih i vitkih oblika zamenila je čvrstina zaokrugljenih i snažnih udova. A njegov glas su molitve, jecali i kletve izmenile, tako da je u njemu bio čas prizvuk neke čudne blagosti, čas oštrina grubog i skoro promuklog izgovora.
       Osim toga, pošto su mu oči neprestano bile u polutami u mraku, one su stekle onu naročitu sposobnost da u mraku razaznaju predmete, kao oči u hijene i vuka.
      Edmond se osmehnu kad vide sebe, jer je bilo nemogućno da ga pozna čak i njegov najbliži prijatelj, ako mu je uopšte i ostao neki prijatelj, pošto ni sam nije mogao sebe da pozna.
       Gazda Mlade Amelije, kome je mnogo bilo stalo da zadrži među svojim mornarima tako sposobnog čoveka kao što je Edmond, ponudi mu nešto novca na račun njegove buduće zarade, i Edmond to prihvati. Kad je izišao iz radnje berberina koji je na njemu izvršio taj prvi preobražaj, prva mu je briga bila da uđe u jednu prodavnicu i da kupi potpuno mornarsko odelo, a ono je, kao što znamo, sasvim jednostavno, jer se sastoji od belih pantalona, prugaste košulje i frigijske kape.
      U tom odelu, noseći natrag Jakopu košulju i pantalone koje mu je ovaj bio pozajmio, pojavi se Edmond pred gazdom Mlade Amelije, kome je morao da ponovi ono što mu je već ranije bio ispričao. Gazda nije hteo da pozna u tome lepo i otmeno obučenom mornaru onog čoveka sa gustom bradom, kosom punom algi i telom mokrim od morske vode koga je izvukao na palubu svoga broda golog i već na izdisaju.
     Oduševljen Dantesovim lepim izgledom, on mu ponovo ponudi da ga uzme u službu, ali je Dantes imao u glavi druge planove, te pristade da ostane kod njega samo tri meseca.
      Uostalom, posada Mlade Amelije bila je vrlo vredna i poslušno je izvršavala naređenja svoga gazde, koji nije imao običaj da gubi vreme uzalud. Jedva je njegov brod bio nedelju dana u Livornu, a već su ispupčeni bokovi broda bili napunjeni šarenim muselinima, zabranjenim pamučnim tkaninama, engleskim barutom i duvanom na koji je monopolska uprava zaboravila da stavi svoj pečat. Trebalo je sve to izvući iz Livorna ne plaćajući takse i iskrcati na obale Korzike, odakle bi se izvesni špekulanti postarali da prebace taj tovar u Francusku.
       Brod krete i Edmond je ponovo plovio po onom plavom moru, tom prvom vidiku svoje mladosti, koje je tako često zamišljao dok je sanjario u svojoj tamnici. On ostavi na desnoj strani Gorgonu a na levoj Pjanozu i uputi se zavičaju Paolija i Napoleona.
      Sutradan, kad iziđe na palubu dosta rano, kao što je uvek činio, gazda zateče Dantesa naslonjenog na ogradu broda kako posmatra sa čudnim izrazom lica gomilu granitnih stena koje je sunce pri izlasku oblivalo ružičastom svetlošću: bilo je to ostrvo Monte Kristo.
       Mlada Amelija ga ostavi na otprilike tri četvrt milje sa svoje leve strane i produži put ka Korzici.
       Dok je prolazio pored toga ostrva čije mu je ime tako snažno zvučalo, Dantes je mislio da bi bilo dovoljno da skoči u more, pa bi za pola sata već bio na toj obetovanoj zemlji. Ali kad bi se našao tamo, šta bi radio bez alata kojim bi otkopavao svoje blago, bez oružja kojim bi ga branio? Uostalom, šta bi na to rekli mornari, šta bi pomislio gazda? Trebalo je, dakle, čekati.
       Srećom Dantes je umeo da čeka; on je četrnaest godina očekivao svoju slobodu, te je mogao sad, kad je bio slobodan, da pričeka šest meseci ili godinu dana na bogatstvo.
     Zar nije bio gotov da primi slobodu i bez bogatstva, da mu je neko to ponudio?
       Uostalom, zar to bogatstvo nije bilo sasvim neizvesno? Poniklo u bolesnom mozgu jadnoga opata Farije, zar nije i ono umrlo zajedno s njim?
      Istina, ono pismo kardinala Spade navodilo je neobično tačne podatke.
       I Dantes je od početka do svršetka ponavljao u sećanju to pismo, od koga nijednu jedinu reč nije bio zaboravio.
      Smrkavalo se. Edmond vide kako ostrvo menja na sebi sve prelive boja koje sumrak donosi, i kako se gubi u tami za sav ostali svet; ali ga je on, onim svojim pogledom navik nutim na tamnički mrak, verovatno i dalje gledao, jer ostade poslednji na palubi.
       Sutradan se probudiše naspram Alerije. Celoga toga dana morali su da plove krivudajući, a uveče se počeše paliti vatre na obali. Prema rasporedu tih vatri zacelo je posada saznala da se tu može iskrcati tovar, jer umesto zastave podiže fenjer na prečku pri vrhu katarke, pa se približiše na puškomet od obale.
      Dantes je zapazio da je gazda Mlade Amelije verovatno u čast te svečane prilike, kada se počeo približavati obali, postavio na obrtna ležišta dva mala topa slična bedemskim puškama, koji su bez mnogo larme mogli baciti lep metak od četvrt funte na hiljadu koraka daljine.
       Ali te večeri je ta predostrožnost bila izlišna, jer je sve izvršeno najtiše i najpristojnije. Četiri barke priđoše jedva čujno brodu, koji verovatno njima u počast spusti i svoj čamac u more; kako bilo da bilo, tek tih pet čamaca radilo je tako vredno da je u dva sata posle ponoći sav tovar prešao sa Mlade Amelije na kopno.
       Još iste noći — toliko je gazda Mlade Amelije bio uredan čovek — izvršena je podela nagrada, te je svaki član posade dobio po sto toskanskih lira kao svoj deo, a to će reći skoro osamdeset franaka u francuskom novcu.
      Ali pohod još nije bio završen, jer se uputiše Sardiniji. Trebalo je ponovo natovariti brod koji tek što beše istovaren. I ovaj drugi posao obavljen je isto onako uspešno kao i prvi. Mlada Amelija imala je sreću.
       Novi tovar bio je za Vojvodinu luku. On se sastojao skoro potpuno od havanskih cigara, kereskog vina i malage.
      Tu su imali sukob sa carinom, tom večnom neprijateljicom gazde Mlade Amelije. Jedan carinski stražar pao je smrtno ranjen, a dva mornara su bila ranjena. Dantes je bio jedan od te dvojice; metak mu je prošao kroz mišić na levom ramenu.
      Dantes je bio skoro srećan zbog te čarke i skoro zadovoljan svojom ranom, jer su mu te grube učiteljke pokazale kakvim je očima on gledao u opasnost i kako je hrabro podnosio patnju. On je gledao u opasnost smejući se; a kad ga je zrno pogodilo, rekao je kao onaj grčki filozof: „Bole, ti nisi nikakva nevolja.”
    Pored toga, on je pregledao smrtno ranjenog stražara, a taj prizor, bilo što mu se krv bila zagrejala u borbi, bilo što su se u njemu rashladila čovečanska osećanja, učinio je na njega samo lak utisak. Dantes je bio na putu koji je hteo da pređe i išao je ka cilju koji je hteo da dostigne, te mu se srce skamenjivalo u grudima.
      Uostalom, kad ga je Jakopo video kako pada, pomislio je da je mrtav, pa je jurnuo k njemu, podigao ga i, najzad, pošto ga je odneo, negovao ga je kao odličan drug.
      Ovaj svet, nije bio onako dobar kako ga je smatrao doktor Panglos; ali nije bio ni onako rđav kako ga je smatrao Dantes, pošto je Jakopo, koji se nije imao čemu nadati od svoga druga sem da nasledi njegov deo novčanih nagrada, bio onoliko ožalošćen kad je poimislio da je Dantes poginuo.
       Srećom, kao što rekosmo, Edmond je bio samo ranjen: zahvaljujući nekim travama koje stare žene sa Sardinije beru u naročito vreme i prodaju krijumčarima, rana mu brzo za raste. Edmond tada htede da iskuša Jakopa, pa mu ponudi kao naknadu za usluge koje mu je ovaj učinio svoj deo na grade, ali Jakopo to odbi s gnušanjem.
        Iz ove saosećajne odanosti koju je Jakopo osetio prema Edmondu u trenutku kad ga je prvi put ugledao; proizišlo je to da je Edmond ukazivao Jakopu izvesnu naklonost. Ali Jakopo i nije tražio više, jer je nagonski naslutio da je Edmond nešto više nego običan mornar, iako je Edmond uspeo da to sakrije od drugih. I čestiti mornar je bio zadovoljan tom malom pažnjom koju mu je Edmond ukazivao.
      Zato za vreme dugih dana plovidbe, dok je brod, zahvaljujući povoljnom vetru koji mu je nadimao jedra, jurio bezbedno po plavome moru, te mu nije trebala druga pomoć osim krmareve, Edmond je, sa pomorskom mapom u ruci, poučavao Jakopa kao što je jadni Farija poučavao njega. Pokazivao mu je kako se određuje položaj neke obale pomoću pomorskog računanja, objašnjavao mu odstupanja kompasa, učio ga da čita iz velike otvorene knjige što je iznad naših glava i koja se zove nebo, gde je bog pisao po azuru dijamantskim slovima.
     A kad bi ga Jakopo zapitao:
     — Zar vredi učiti svim tim stvarima jednog bednog mornara kao što sam ja? Edmond bi odgovorio:
     — Ko zna? Možda ćeš ti jednoga dana biti kapetan broda; pa i tvoj zemljak Bonaparta je postao car!
       Zaboravili smo reći da je Jakopo bio Korzikanac.
      Dva i po meseca su već bila protekla u takvim uzastopnim plovidbama. Edmond je sad bio postao isto tako vešt u plovidbi duž obale kao što je nekada bio smeo moreplovac; upoznao se sa svim obalskim krijumčarima i naučio sve ta janstvene znake pomoću kojih se ti polugusari raspoznaju međusobno.
       Prošao je bezbroj puta pored svog ostrva Monte Kristo, ali za to vreme nije ni jedanput našao priliku da se na njega iskrca.
      Zato je bio doneo ovu odluku:
     Čim njegov ugovor sa gazdom Mlade Amelije istekne, iznajmiće omanju barku za svoj račun (a Dantes je to mogao, jer je u toku tih raznih plovidbi sakupio oko stotinu pijastra), pa će ma pod kakvim izgovorom otići na ostrvo Monte Kristo.
     Tamo bi potpuno slobodno vršio svoja istraživanja.
     Ipak, ne potpuno slobodno, jer bi ga verovatno uhodili oni koji bi ga tamo odvezli.
      Ali na ovom svetu se čovek mora ponekad izložiti i opa snostima.
    Tamnica je Edmonda načinila obazrivim, te je želeo da se ne izlaže nikakvoj opasnosti.
      Uzalud je on tražio u svojoj i te kako plodnoj mašti, nije mogao pronaći drugi neki način da dospe na to toliko željeno ostrvo sem da ga neko tamo preveze.
      Dantes se još kolebao u toj odluci, kad ga gazda, koji je imao u njega veliko poverenje i veliku želju da ga zadrži u svojoj službi, uze jedne večeri za mišicu i odvede ga u jednu krčmu u ulici Olio u kojoj su se obično sastajali najveštiji krijumčari iz Livorna.
      Tu su se obično ugovarali krijumčarski poslovi. Dantes je već nekoliko puta ulazio u tu pomorsku berzu, pa videći sve te smele morske šićardžije koje daje čitava jedna obala od blizu dve hiljade milja u obimu, pitao se kakvom li bi moći raspolagao čovek koji bi uspeo da svojom voljom drma svima tim koncima koji se sjedinjuju ili razilaze.
    Ovoga puta ticalo se jednog zamašnog posla: bio je u pitanju jedan brod natovaren turskim ćilimima, levantskim čohama i kašmirom; trebalo je pronaći neko neutralno zemlji šte gde bi se mogao izvršiti pretovar, pa zatim pokušati da se predmeti prebace na francusku obalu.
       Nagrada je bila ogromna ako bi se u tome uspelo; trebalo je da svaki član posade dobije pedest do šezdeset pi jastra.
      Gazda Mlade Amelije predloži kao mesto za iskrcavanje ostrvo Monte Kristo, koje je potpuno pusto i na kome nema ni vojnika ni carinskih stražara, te izgleda da ga je u vreme mnogobožačkog Olimpa postavio usred mora Merkur, bog trgovaca i lopova, tih dveju klasa koje mi danas smatramo za odvojene, ako ne i različite, a koje je antičko doba izgleda svrstavalo u istu kategoriju.
      Pri pomenu imena Monte Kristo, Dantes uzdrhta od radosti, on se diže da bi prikrio svoje uzbuđenje i prošeta po zadimljenoj krčmi, gde su se svi jezici sveta stapali u onu mešavinu što se naziva Franka.
     Kad se približi dvojici pregovarača, bilo je već odlučeno da se pristane uz obalu Monte Krista i da se pođe na taj put već iduće noći.
     Kad upitaše Edmonda šta on o tome misli, on reče da to ostrvo pruža svakojaku bezbednost i da važni pothvati, da bi uspeli, treba da se obavljau što pre.
       Ništa, dakle, nije izmenjeno u utvrđenom programu. Bilo je ugovoreno da zaplove sutradan uveče i da se postaraju — pošto je more bilo tiho i vetar povoljan — da prekosutra uveče budu kraj obale toga neutralnog ostrva.


II OSTRVO MONTE KRISTO


        I tako je, najzad, jednim od onih srećnih slučajeva koji se događaju onima na kojima se surovost sudbine tako zasićavala, trebalo da Dantes stigne svome cilju prostim i prirodnim putem i da zakorači na ostrvo ne pobuđujući ni u kome nikakvu sumnju.
      Samo jedna noć razdvajala ga je od toga toliko očekiva nog polaska.
     Ta noć bila je jedna od najgrozničavijih koje je Dantes ikada proveo. U toku te noći sve povoljne i nepovoljne mogućnosti javljale su mu se naizmenično u pameti: kad bi zatvorio oči, video bi pismo kardinala Spade napisano plamenim slovima na zidu; kad bi za trenutak usnuo, tada bi naj besmisleniji snovi počeli da mu se vrzmaju po glavi. Silazio je u pećine sa podovima od smaragda, sa zidovima od rubina, sa stalaktitima od dijamanata. Biser je padao kap po kap kao što obično kaplje podzemna voda.
     Edmond je, ushićen i zadivljen, punio svoje džepove dragim kamenjem; zatim bi ponovo izišao na dnevnu svetlost, a to drago kamenje se pretvaraio u običan šljunak. Tada bi pokušao da se vrati u one divotne pećine koje je samo bio nazreo; ali bi se put zaplitao u beskrajne uvojke, a ulaz bi opet postao nevidljiv. Tražio je uzalud u svome zamorenom sećanju onu magijsku i tajanstvenu reč koja je arapskom ribaru otvarala blistave Ali‑Babine pećine. Sve je bilo uzalud; iščezlo blago ponovo je postalo svojina podzemnih duhova od kojih se on za trenutak bio ponadao da će ga oteti.
       Dan dođe skoro isto onako grozničav kakva je bila i noć; ali on pomoću mašte donese i razumnost, te je Dantes mogao da utvrdi plan rada koji je dotada bio nejasan i kolebljiv u njegovoj pameti.
     Veče dođe, a sa njim i pripreme za polazak. Te pripreme pružale su Dantesu mogućnost da sakrije svoju uzrujanost. Malo‑pomalo on je uzeo vlast da svojim drugovima zapoveda kao da je on gospodar broda; a kako su njegova naređenja bila uvek jasna, određena i laka za izvršavanje, njegovi drugovi su ih izvršavali ne samo brzo nego i rado.
      Stari moreplovac ga je pustio da dela, jer je i on uvideo Dantesovu nadmoćnost nad ostalim mornarima i nad njim sa mim. On je u tome mladom čoveku video svog prirodnog naslednika i žalio je što nema kćer da priveže Edmonda tom uzvišenom vezom.
      U sedam sati uveče sve je bilo gotovo, a već u sedam i deset minuta plovili su oko svetionika u trenutku kad je ovaj počeo da svetli.
      More je bilo mirno, sa povetarcem koji je dolazio sa jugoistoka. Plovili su pod azurnim nebom, po kome je i bog palio jedan za drugim svoje svetionike, od kojih je svaki po jedan zaseban svet. Dantes izjavi da svi mogu da odu na spvanje, a on preuzima na sebe da krmani brodom.
      Kada je Maltez (tako su zvali Dantesa) dao takvu izjavu, to je bilo dovoljno, i svak je pošao spokojno na spavanje.
      Dantesu, koji je bio naglo izbačen iz samoće u svet, događalo se ponekad da oseti preku potrebu da bude sam. A zar ima veće i poetičnije samoće nego kad brod usamljeno plovi morem kroz noćnu tamu u tišini beskrajnog prostora i pod pogledom Gospoda?
     Ovog puta samoća je bila ispunjena njegovim mislima, noć osvetljena njegovim maštarijama, tišina oživljena njegovim zavetima
     Kad se gazda probudio, brod je plovio pod punim jedrima; nije bilo nijednog delića platna koji ne bi bio nadut od vetra; prelazili su više od dve i po milje na sat.
     Ostrvo Monte Kristo raslo je na vidiku.
    Edmond ponovo predade brod njegovom gospodaru, pa otide da se i on opruži na svom mornarskom ležištu; ali iako cele te noći nije spavao, ipak nije mogao da sklopi oči nijednog trenutka.
      Dva sata kasnije ponovo izađe na palubu. Brod je baš zaobilazio ostrvo Elbu. Bili su naspram Marečane i ostavili za sobom ravno i zeleno ostrvo Pijanozu. Videlo se kako se ka nebeskom plavetnilu uzdiže plameni vrh Monte Krista.
      Dantes naredi krmaru da okrene brod udesno, tako da im Pijanoza ostane na desnoj strani, jer je izračunao da bi na taj način skratili put za dva do tri čvora.
      Oko pet sati posle podne sagledali su čitavo ostrvo. Videle su se na njemu i najsitnije pojedinosti zahvaljujući onoj prozračnosti vazduha koja je svojstvena svetlosti što je rasipaju sunčevi zraci pri zalasku.
      Edmond je gutao očima tu gomilu stenja na kojoj su se smenjivale sve boje sumraka, počev od jasno ružičaste do tamnoplave; s vremena na vreme obrazi bi mu se zažarili, čelo zarumenelo, a crven oblak prošao bi mu ispred očiju.
     Nikada igrač koji je stavio na kocku sve što ima nije osećao strepnju kakvu je osećao Dantes kad bi se njegova nada popela do vrhunca.
      Noć se spusti i u deset sati priđoše obali. Mlada Amelija stigla je prva na mesto sastanka.
       Dantes, iako je obično umeo da vlada sobom, nije se mogao uzdržati, već prvi skoči na obalu; da je smeo, on bi kao Brut poljubio zemlju.
      Bila je mračna noć, ali u jedanaest sati mesec se diže iz mora i posrebri mu svaki talasić; zatim njegovi zraci, ukoliko se više peo, počeše da poigravaju poput belih svetlosnih vodo pada po nagomilanim stenama ovog drugog Peliona.        Posada Mlade Amelije poznavala je dobro to ostrvo, jer je ono bilo jedno od njenih uobičajenih svratišta. A Dantes ga je posmatrao pri svakom svom putovanju ka Levantu, ali se nikad nije bio iskrcao na njega
    On poče da ispituje Jakopa.
— Gde ćemo provesti noć? — zapita ga.
— Pa na našem brodu — odgovori mornar.
— Zar nam ne bi bilo bolje u pećinama?
— U kojim pećinama?
— Pa u pećinama na ovom ostrvu.
— Ja ne znam ni za kakve pećine — reče Jakopo.
         Hladan znoj obli Dantesovo telo.
— Nema pećina na Monte Kristu? — zapita on
— Ne.
      Dantes je za trenutak bio ošamućen; zatim pomisli da su te pećine možda bile zatrpane kakvim bilo slučajem, ili ih je čak, radi veće sigurnosti, zatrpao sam kardinal Spada.
      U tom slučaju bilo je najglavnije da se pronađe taj iščezli ulaz. Bilo bi uzaludno tražiti ga noću. Zato Dantes odloži istraživanje za sutradan. Uostalom, jedan znak istaknut na katarci na pola milje na moru, na koji Mlada Amelija od govori odmah istim takvim znakom, pokaza da je došao trenutak da se započne posao.
      Zadocnela lađa, uspokojena tim znakom koji je trebalo da pokaže onoj koja docnije stiže da može prići bez ikakve opasnosti, pojavi se uskoro bela i tiha kao utvara i dođe da spusti kotvu na jedek odstojanja od obale.
      Odmah poče pretovarivanje.
     Dok je radio, Dantes je mislio kakav bi radostan poklič mogao jednom jedinom rečju izazvati kod svih tih ljudi kad bi glasno iskazao onu misao što mu je bez prestanka tiho brujala u ušima i u srcu. Ali, naprotiv, umesto da otkrije veličanstvenu tajnu, on se bojao da je nije već isuviše odao, i da nije svojim neprestanim kretanjem, učestanim zapitkivanjem, zagledanjem neprestanom zabrinutošću pobudio sumnju. Bila je prava sreća, bar u ovoj prilici, što je njegova vrlo bolna prošlost odražavala na njegovom licu neizbrisivu tugu i što su odblesci radosti koji su se mogli nazreti ispod tog oblaka bili uistini samo kratkotrajne munje.
     Niko, dakle, nije ništa naslućivao, te kada sutradan Dantes uze pušku, olovo i barut i izrazi želju da ode da ubije neku od onih divljih koza koje su se mogle videti kako skaču sa stene na stenu, svi su tumačili taj Dantesov izlet samo kao ljubav prema lovu i kao želju da se usami. Jedino je Jakopo navaljivao da pođe s njim.  Dantes ne htede da se tome protivi, bojeći se da tim odbijanjem da ga neko prati ne pobudi kakvu sumnju. Ali tek što je prešao četvrt milje i ugrabio priliku da puca i ubije jedno jare, on posla Jakopa da ga odnese svojim drugovima, poručujući im da ga ispeku i da mu jednim pucnjem iz puške dadu znak, kad bude pečeno, da i on pojede svoj deo; nešto suvog voća i boca vina sa Monte Pulčana trebalo je da dopune jelovnik.
     Dantes produži put osvrćući se s vremena na vreme. Kad stiže na vrh jedne stene, vide na hiljadu stopa ispod sebe svoje drugove, kojima se baš beše pridružio Jakopo, i kako vredno pripremaju doručak, povećan, zahvaljujući Edmondovoj veštini, onim što je najglavnije.
     Edmond ih je za trenutak posmatrao blagim i tužnim pogledom čoveka koji zna nešto više nego oni.
    — Kroz dva sata — reče on — ti će ljudi otploviti, bogatiji za pedeset pijastra, i po cenu svog života pokušati da zarade još pedeset; posle toga će se vratiti sa bogatstvom od šest stotina lira da straće to blago u kojoj bilo varoši, gordi kao sultani i samopouzdani kao nabobi. Danas me nada na goni da gledam prezrivo to njihovo bogatstvo, koje mi liči na najveću bedu; ali će me sutra razočarenje možda primorati da smatram tu veliku bedu kao najveću sreću… Ah, ne, — uzviknu Edmond — to se neće dogoditi; učeni, nepogrešni Farija nije se mogao prevariti baš jedino u ovom slučaju. Uostalom, bolje bi bilo i umreti nego živeti i dalje ovim bednim i nedostojnim životom.
      Tako se Dantes, koji je pre tri meseca žudeo samo za slobodom, nije sad zadovoljavao samo slobodom, nego je čeznuo i za bogatstvom. Nije Dantes bio kriv za to nego bog, koji je čoveku ograničio moć a usadio mu beskrajne želje. Za to vreme, idući jednim prolazom koji se gubio između dveju stenovitih litica, stazom koju je izdubao potok i kojom naj verovatnije nikad čovečja noga nije prošla, Dantes se približi mestu za koje je pretpostavljao da su se morale nekada nalaziti pećine. Dok je išao duž morske obale zagledajući i najmanje predmete veoma pažljivo, učini mu se da je na nekim stenama primetio nekakve zaseke koje je urezala ljudska ruka.
     Vreme, koje sve fizičke stvari pokriva plaštom zaborava, kao da beše poštedeleo te oznake ucrtane sa izvesnom pravilnošću sa ciljem da verovatno ukažu neki pravac. Međutim, ti znaci su povremeno iščezavali pod žbunjem mirte, koja se širilau velikim bokorima punim cveća, u pod parazitnim lišajima. Tada je Edmond morao da razgrće granje ili podiže manovinu da bi pronašao te putokaze koji su ga vodili u taj drugi lavirint. Ti znaci su uostalom, ulivali Edmondu mnogo nade. Zar nije moguće da ih je sam kardinal urezao da bi, u slučaju neke nesreće, koju on nije mogao predvideti da će biti onako potpuna, mogli da posluže njegovom nećaku kao putokaz. Ovo usamljeno mesto bilo je baš kako treba za čoveka koji je hteo da zakopa svoje blago. Samo, da nisu možda ti izdajnički znaci privukli druge oči, a ne one radi kojih su bili urezani, i da li je to ostrvo sa svojim mračnim čudesima verno sačuvalo svoju divnu tajnu?
      Međutim, otprilike na šezdeset koraka od pristaništa učini se Edmondu, koga njegovi drugovi još nisu mogli videti usled neravnog zemljišta, da su zarezi prestali; samo, oni se nisu završavali ni kod kakve pećine. Jedna velika okrugla stena, koja je ležala na čvrstoj osnovi, bila je jedini cilj do koga su, izgleda ti znaci vodili. Edmond pomisli da umesto da je stigao na kraj, on se možda, naprotiv, nalazio na samom početku; zato se okrete i pođe natrag istim putem.
      Za to vreme su njegovi drugovi spremali doručak, odlazili da zahvate vodu na izvoru, prenosili hleb i voće na obalu i pekli jare. Baš kad su ga skidali sa ražnja načinjenog za tu priliku, oni ugledaše Edmonda, koji je lako i smelo kao divokoza skakao sa stene na stenu. Oni ispališe jedan metak iz puške da mu dadu znak. Lovac odmah promeni pravac i pođe trčeći natrag k njima. Ali baš kada su ga svi pratili pogledom u tome tako reći letenju i govorili za njegovu veštinu da je ludački smela, Edmondu se okliznu noga, kao da je htela da opravda njihovo strahovanje. Videše ga kako posrte na vrhu jedne stene, uzviknu i iščeze.
      Svi jurnuše zajedno, jer su svi voleli Edmonda i pored njegove nadmoćnosti; pa ipak Jakopo stiže prvi.
     On nađe Edmonda kako leži okrvavljen i skoro bez svesti; mora biti da se skotrljao sa visine od dvanaest do petnaest stopa. Nasuše mu u usta nekoliko kapi ruma, i taj lek, koji je već jednom dobro delovao na njega, proizvede isto dejstvo kao i prvi put.
     Edmond otvori oči i požali se da oseća jak bol u kolenu, veliku težinu u glavi i nepodnošljiva sevanja u krstima. Htedoše da ga prenesu na obalu; ali kad ga dodirnuše, iako je Jakopo davao uputstva, on izjavi da nema snage da izdrži prenos
      Razume se da za Dantesa nije uopšte dolazilo u obzir da doručkuje; ali je on zahtevao da se njegovi drugovi, koji nisu imali iste razloge da se uzdržavaju od hrane, vrate na svoje mesto. Što se njega tiče, on je utvrdio da mu treba samo malo odmora i da će ga oni po povratku zateći u boljem stanju.
     Mornari se nisu dali mnogo moliti: mornari su bili gladni, miris jareta dopirao je do njih, a među morskim vukovima ne pazi se mnogo na ceremonije.
     Posle jednog sata oni se vratiše. Sve što je Edmond mogao da učini, bilo je da se odvuče desetak koraka dalje da bi se naslonio na jednu stenu obraslu mahovinom.
      Ali ne samo da se Dantesovi bolovi nisu stišali, nego je izgledalo da su se i pojačali. Stari gazda, koji je morao da otplovi to prepodne da preda svoj tovar na granici između Pijemonta i Francuske, između Nice i Frežisa, navaljivao je na Dantesa da pokuša da se digne. Dantes je činio natčovečanske napore da se odazove tome pozivu, ali je pri svakom pokušaju padao nazad jaučući i bledeći.          — Slomio je kičmu — reče gazda šapatom.
      — Ali sve jedno! To je dobar drug, i ne treba ga ostaviti; potrudimo se da ga prenesemo do broda. Ali Dantes izjavi da više voli da umre nego da trpi užasne bolove koje bi mu pričinilo kretanje, pa ma kako ono slabo bilo.
     — E, onda, — reče gazda — neka bude što bude, ali se neće pričati da smo ostavili bez pomoći jednog valjanog druga kao što ste vi. Otplovićemo tek večeraš.
      Taj predlog veoma začudi mornare, iako mu se niko nije usprotivio, već naprotiv. Gazda je bio tako neumitan čovek, da je ovo sad bilo prvi put da se odrekao nekog pothvata ili makar odložio njegovo izvršenje.
      Zato Dantes nije hteo pristati da se radi njega učini tako težak prekršaj pravila discipline koja je vladala na brodu.
      — Ne — reče on gazdi. — Ja sam bio nespretan, pa je pravo da sam snosim kaznu za svoju nespretnost. Ostavite mi malo dvopeka, jednu pušku, baruta i kuršuma da ubijam jariće ili čak i da se branim, kao i jedan budak da sagradim sebi neku kućicu ako ne biste mogli uskoro da dođete po mene.
     — Ali ti ćeš umreti od gladi — reče gazda
      - Više volim i to — odgovori Edmond — nego da trpim grozne bolove koje mi pričinjava svaki pokret.
      Gazda se okretao ka brodu koji se ljuljao u pristaništu već donekle spreman za put i gotov da ponovo zaplovi morem čim bude potpuno opremljen.
     — Pa šta možemo da radimo, Malteže! — reče on. — Ne možemo te ostaviti tek tako, a ne možemo se ni zadržavati duže?
     — Idite, idite! — uzviknu Dantes.
     — Mi se nećemo vratiti bar za nedelju dana, — reče gazda — pa i onda moraćemo da skrenemo sa svog puta da bismo došli do tebe.
      — Slušajte, — reče Dantes — ako za dva do tri dana susretnete neku ribarsku lađicu ili kakvu drugu koja bi prolazila ovuda, preporučite me njoj, a ja ću platiti dvadeset i pet pijastra da me odveze natrag u Livorno. Ako ne naiđete ni na jednu, onda se vratite ovamo.
       Gazda zavrte glavom.
      — Slušajte, gazda Baldi, — reče Jakopo — ima jedan način da se ovo uredi. Vi pođite, a ja ću ostati kraj ranjenika da ga negujem.
       — I ti ćeš se odreći svog udela u dobiti — reče Edmond — da bi ostao sa mnom?
     — Jeste, — reče Jakopo — i ne bih zažalio.
      — Onda si ti čestit mladić, Jakopo, — reče Edmond. — Bog će te nagraditi za tvoju dobru nameru; ali meni nije niko potreban, hvala ti. Za dan‑dva ja ću se oporaviti, a nadam se da ću među ovim stenama naći neke trave koje odlično leče uboje.
        I jedan čudan osmejak zalebde na Dantesovim usnama. On steže srdačno ruku Jakopu, ali ostade nepokolebljiv u svojoj odluci da ostane, i to da ostane sam.
        Krijumčari ostaviše Edmondu ono što je zatražio i udaljiše se, ali su se osvrnuli nekoliko puta, i kad god bi se osvrnuli, mahali su mu na sve moguće načine u znak srdačnog opraštanja, na što je Edmond odgovarao samo rukom, kao da nije mogao da pokrene ostali deo tela.
       Zatim kad se oni izgubiše iz vida, Dantes prošapta smejući se:
     — Čudnovato da se baš među ovakvim ljudima nailazi na dokaze prijateljstva i odanosti.
       Zatim se oprezno odvuče do vrha stene koja mu je za klanjala more, i odande vide jedrilicu kako završava svoje pripreme za plovidbu, kako diže kotvu, ljulja se ljupko kao galeb kad se sprema da poleti i odlazi.
      Posle jednog sata ona sasvim isčeze, ili se bar sa mesta gde je ostao ranjenik nije mogla videti.
     Tada se Dantes uspravi gipkije i hitrije nego jarad koja su skakutala među mirtama i mastikama po tim divljim stenama, uze pušku jednom rukom a budak drugom, pa jurnu ka onoj steni kod koje su se završavali zarezi što ih beše zapazio na stenama.
    — A sada, — uzviknu on sećajući se priče o arapskom ribaru koju mu je pričao Farija — sada, Sezame, otvori se!

Aleksandar Dima, Grof Monte Kristo ( nastavak vidi :

Romani u nastavcima  

Aleksandar Dima, Grof Monte Kristo,Prvi deo (XXI )

XXI OSTRVO TIBULEN


        Ošamućen i skoro ugušen, Dantes je imao ipak do voljno prisebnosti da zadrži dah, i pošto je desnom rukom, kao što smo rekli, držao spreman nož, jer je bio spreman za svakojaku priliku, on raspori brzo vreću, provuče ruku, pa zatim i glavu. Ali tada, i pored svih pokreta da podigne đule, osećao je da ga ono i dalje vuče. Tada se on savi, tražeći uže koje mu je vezivalo noge, pa ga poslednjim naporom snage preseče baš u trenutku kada htede da se uguši. Zatim snažno zamahnu nogama i pope se oslobođen na površinu mora, dok je đule vuklo u neznane dubine grubo platno koje zamalo nije postalo njegov pogrebni pokrov.

      Dantes se zadrža gore samo koliko da udahne vazduh, pa se ponovo zagnjuri; jer prva predostrožnost na koju je trebalo da misli bila je da izbegava poglede.
      Kada se pojavio po drugi put, bio je bar pedeset koraka udaljen od mesta gde je pao. On vide iznad svoje glave crno i natušteno nebo, po kome je vetar terao nekoliko brzih oblaka, otkrivajući ponekad mali komadić nebeskog plavetnila na kome je blistala poneka zvezda. Ispred njega pružala se tamna i bučna pučina, čiji su talasi počinjali da ključaju kao pred buru, dok se iza njega, crnji od mora, crnji od neba, uzdizao poput zloslutne utvare granitni džin, čiji je tamni vrh ličio na ruku ispruženu da zgrabi ponovo svoj plen. Na najvišoj steni bio je fenjer, koji je osvetljavao dve tamne prilike.
      Učini mu se da se te dve prilike naginju iznad mora zabrinuto. I zbilja, ti neobični grobari mora da su čuli uzvik što ga je on pustio kad je pao. Zato se Dantes ponovo zagnjuri i plivao je ispod vode dosta dugo. To je njemu nekada bila omiljena zabava i privlačila je oko njega, u zalivu Faro, mnogobrojne gledaoce koji su mu se divili i proglašavali ga često za najveštijeg plivača u Marselju.
      Kada se ponovo vrati na površinu mora, fenjer beše iščezao.
     Trebalo je sada da vidi gde se nalazi i kuda da krene. Od svih ostrva koja okružuju Ifsku tvrđavu, Ratono i Pomeg su najbliža. Ali Ratono i Pomeg su nastanjeni, a isti je slučaj i sa ostrvcetom Dom. Najbezbednije je stoga ostrvo Tibulen ili Lemer. Ostrva Tibulen i Lemer leže na jednu milju od Ifske tvrđave.
       Dantes ipak odluči da stigne do jednoga od ta dva ostrva; ali kako da nađe ta ostrva usred mraka koji se zgušnjavao svakog trenutka oko njega?
      U tom trenutku on vide kako sija kao zvezda svetionik Planije.
     Ako bi se uputio pravo ka tome svetioniku, ostavio bi ostrvo Tibulen malo ulevo; a ako bi išao malo ulevo, morao je naići na svom putu na to ostrvo.
     Ali, kao što rekosmo, to ostrvo bilo je udaljeno najmanje jednu milju od Ifske tvrđave.
     Često, u tamnici, Farija je ponavljao mladome čoveku, videći ga klonulog i lenog:
      „Dantese, ne dopuštajte sebi da tako otromite. Vi ćete se udaviti ako pokušate da bežite a ne održavate sada svoju snagu”.
         Pod teškim i gorkim talasima, te reči zazvučaše u Dantesovim ušima. On sada požuri da se vrati na površinu i da počne seći talase, da bi video da li zaista nije izgubio svoju snagu; on vide sa radošću da mu njegov prinudni nerad ne beše oduzeo ništa od njegove snage i okretnosti i oseti da je i sad gospodar toga elementa u kome se još kao dete igrao.
       Uostalom, i strah, taj brzi gonilac, udvostručavao je Dantesovu snagu. Osluškivao je, nagnut iznad vrhova talasa, da li ikakav zvuk ne dopire do njega. Svaki put kada bi se izdigao na vrhu nekog talasa, njegov brzi pogled obuhvatio bi vidik i pokušao da prodre u duboku pomrčinu. Svaki talas malo viši od ostalih činio mu se kao neka barka koja ga goni, i tada bi udvostručio napor, kojim se istina udaljavao, ali čije će mu ponavljanje ubrzo oduzeti snagu.
        Pa ipak je plivao, i već se užasna tvrđava malo pomalo rasplinula u noćnoj izmaglici. Sad je više nije raspoznavao, ali ju je stalno osećao.
      Prođe jedan sat, a za to vreme Dantes, ushićen osećanjem slobode, kojim je čitavo njegovo biće bilo prožeto na stavi da proseca talase u pravcu koji beše odabrao.
       „Dakle”, mislio je „evo već skoro jedan sat kako plivam, ali pošto vetar duva k meni, morao sam izgubiti četvrtinu brzine. Pa ipak, sem ako nisam pošao pogrešno, ja sad ne treba da sam daleko od Tibulena… Ali, ako sam se prevario?”
      Jeza prođe kroz telo plivača. On pokuša za trenutak da pliva na leđima da bi se odmorio; ali je more bivalo sve burnije, i on ubrzo uvide da je taj način olakšanja na koji je računao nemoguć.
      „Svejedno! — reče. — Nek bude; ići ću do kraja, sve dok mi mišice ne klonu i dok mi grčevi ne obuzmu telo, a tada ću potonuti na dno!”
       I on poče da pliva sa očajničkom snagom i podstrekom.
     Odjednom mu se učini da se nebo, koje je već bilo tako tamno, još više zamračuje i da se gust i težak oblak spušta na njega. U isti mah oseti on jak bol u kolenu. Njegova mašta, svojom bezmernom brzinom, reče mu tada da ga je pogodilo zrno iz puške i da će odmah zatim čuti i pucanj. Ali pucanj ne odjeknu. Dantes ispruži ruku i oseti neki otpor; on povuče drugu nogu k sebi i dodirnu zemlju. Tada vide šta je bilo ono što je on pomislio da je oblak.
        Na dvadeset koraka od njega uzdizala se masa čudnih stena za koje bi se pomislilo da su neko ogromno ognjište skamenjeno u trenutku najžešćeg sagorevanja. Bilo je to ostrvo Tibulen.
      Dantes se uspravi, pođe nekoliko koraka napred, pa se ispruži, zahvaljujući istovremeno bogu, povrh tih granitnih šiljaka, koji mu se sad učiniše mekši nego što mu se ikad učinila i najmekša postelja.
      Zatim, i pored vetra, i pored bure, uprkos kiši koja je počela da pada, iako sav slomljen umorom, on zaspa onim slatkim snom čoveka čije je telo utrnulo, ali čija duša bdi, svesna neočekivane sreće.
      Posle jednog sata Edmond se probudi usred jednog strahovitoga groma. Bura se bila razbesnela po čitavom prostranstvu i šibala je vazduh u svom blistavom letu. S vremena na vreme, munja bi se spustila na zemlju kao vatrena zmija, osvetljavajući talase i oblake koji su se valjali jedno prema drugome kao valovi nekog ogromnoga haosa.
      Dantes, svojim pogledom iskusnoga mornara, nije se prevario: on je bio stigao na prvo od dvaju ostrva, koje je zaista bilo ostrvo Tibulen. Znao je da je ono golo, bez šume i da ne pruža ni najmanjeg skloništa; ali kad se bura bude utišala, on će se ponovo otisnuti na more i doplivaće na ostrvo Lemer, isto tako golo, ali šire, pa, prema tome i gostoljubivije.
       Jedna nagnuta stena pruži trenutan zaklon Dantesu, i on se tu skloni, a skoro istoga trenutka bura izbi u punom svome besu.
       Edmond je osećao kako podrhtava stena ispod koje se beše sklonio; talasi su se lomili o temelje te džinovske piramide i skakali čak do njega. Mada je bio u bezbednosti, ipak se nalazio usred potmule huke, usred munjevitih blesaka i obuzet kao nekom vrtoglavicom. Činilo mu se da se ostrvo trese pod njim i da će svakoga trenutka, poput usidrenog broda, otkinuti lanac i odvući ga usred ogromnog vihora.
      Tada se seti da već dvadeset i četiri sata nije ništa jeo; bio je gladan, bio je žedan.
       Dantes ispruži ruke i glavu, pa se iz jednog udubljenja u steni napi vode koju pljusak beše nalio.
     Baš kad se uspravljao, jedna munja, koja kao da beše otvorila nebo do blistavog božjeg prestola, osvetli prostor. Pri svetlosti te munje, između ostrva Lemera i rta Kroazij, na četvrt milje od sebe, Dantes vide kako se pojavi neka utvara, koja se sa vrha jednog velikog talasa spuštala u pro valiju. Bila je to mala ribarska barka koju su u isti mah nosili i bura i talasi. Sekund kasnije, na vrhu drugoga jednog talasa, utvara se ponovo pojavi, približavajući se užasnom brzinom. Dantes htede da vikne, potraži neku krpu da njome zamaše kako bi obavestio ribare da jure u propast, no oni su to i sami videli. Pri svetlosti druge munje mladić vide četiri čoveka koji su se grčevito držali za katarke i potpornje; peti se držao za motku slomljene krme. Ti ljudi koje je on video videše jamačno i oni njega, jer očajnički krici, nošeni fijuka vom olujom, dopreše do njegovih ušiju. Na vrhu katarke, povijene kao trska, pucalo je ubrzano kao bič jedno pocepano jedro. Odjednom se veze koje su ga držale pokidaše i ono iščeze, odneseno u mračne dubine neba, slično onim velikim belim pticama koje se ocrtavaju na crnim oblacima.
       U isti mah začu se strahovita lomnjava, a samrtnički krici dopreše do Dantesa. Prikopčan kao sfinga za svoju stenu, odakle se naginjao na ponor, on vide pri jednoj munji da je brodić razbijen, a među olupinama glave sa očajničkim licima i ruke pružene k nebu.
      Zatim sve ponovo utonu u mrak; užasni prizor potrajao je samo koliko i munja.
       Dantes jurnu niz klizavu padinu stene, izlažući se opasnosti da se i sam skotrlja u more. Gledao je, osluškivao, ali ne ču i ne vide više ništa: nije više bilo ljudskih uzvika ni ljudskih napora. Samo je bura, to veliko božje delo, i dalje rikala kroz vetrove i penušala po talasima.
     Malo‑pomalo vetar se utiša. Po nebu su se valjali ka za padu veliki suri oblaci takoreći izbledeli od oluje. Nebesko plavetnilo ponovo se ukaza sa zvezdama blistavijim nego ikad. Uskoro na istoku dugačka crvenkasta traka ocrta na vidiku izvesno talasanje modre boje; talasi podskočiše, a iznenadna svetlost prejuri preko njihovih vrhova i pretvori njihove penušave ivice u zlatne grive.
      Zora je svitala.
      Dantes ostade nepomičan i nem pred tim veličanstvenim prizorom kao da ga sad gleda prvi put. I zaista, otkako se nalazio u Ifskoj tvrđavi, bio ga je zaboravio. On se okrete ka tvrđavi, ispitujući jednim dugim i kružnim pogledom u isti mah i zemlju i more.
      Mračna građevina izdizala se iz talasa sa onom dostojanstvenom veličanstvenošću nepomičnih stvari koje kao da u isti mah i nadgledaju i zapovedaju.
       Moglo je biti pet sati ujutru. More se i dalje stišavalo.
      „Kroz dva ili tri časa” mislio je Edmond, tamničar će ući u moju sobu, naći će leš moga jadnog prijatelja, poznaće ga, tražiće me uzalud, pa će pozvati na uzbunu. Onda će pronaći otvor i podzemni hodnik; ispitaće one ljude što su me bacili u more i koji su jamačno čuli moj uzvik. Odmah će barke pune naoružanih vojnika pojuriti za odbeglim nesrećnikom, za koga se zna da ne može biti daleko. Top će obavestiti čitavu obalu da ne treba dati utočište jednom čoveku koga budu sreli kako luta go i gladan. Špijuni i žandarmi u Marselju biće obavešteni, te će pretraživati obalu, dok će upravnik Ifske tvrđave pretraživati more. A onda, gonjen po vodi, opkoljen na suvu, šta će biti sa mnom? Ja sam gladan, meni je zima, ispustio sam čak i spasonosni nož koji mi je smetao pri plivanju. Ja sam ostavljen na milost prvoga seljaka koji će hteti da zaradi dvadeset franaka ako me izda; nemam više ni snage, ni moć mišljenja, ni odlučivanja. O, bože moj, bože moj! Pogledajte da li sam dovoljno patio i da li možete učiniti za mene više nego što mogu ja sam učiniti”.
        U trenutku kad je Edmond, u nekakvom bunilu prouzrokovanom iznemoglošću i besvešcu, izgovarao, okrenut sa strepnjom prema Ifskoj tvrđavi, ovu žarku molitvu, on vide kako se pojavi na rtu ostrva Pomeg, ocrtavajući svoje trouglasto jedro na vidiku i slična galebu koji leti povrh samih talasa, jedna mala jedrilica u kojoj je jedino oko iskusnoga mornara moglo da pozna đenovsku tartanu na još polumračnoj liniji mora. Ona je dolazila iz Marseljskog pristaništa i odlazila na pučinu, gurajući blistavu penu, ispred oštroga kljuna, koji je krčio put njenim ispupčenim bokovima.
         „Oh, uzviknu Edmond, kad samo pomislim da bih za pola sata stigao do one lađe da se ne bojim da će me ispitivati, prepoznati kao begunca i sprovesti natrag u Marselj! Šta da radim? Šta da kažem? Kakvu priču da izmislim koja bi ih mogla obmanuti? Svi ovi ljudi su krijumčari i polu gusari. Pod izgovorom da vrše obalsku plovidbu, oni pljačkaju obale. Oni će me radije prodati nego da besplatno učine jedno dobro delo”.
        „Da čekam.”
       „Ali, čekati je nemogućno: ja umirem od gladi, kroz nekoliko sati ovo malo snage što mi još ostaje iščeznuće. Osim toga i čas obilaska tamnice približava se. Uzbuna još nije data, pa ti ljudi možda neće ništa posumnjati: mogu da kažem da sam ja jedan od mornara sa one barke što se noćas razbila. Ta priča moraće izgledati verovatna, jer neće niko doći da mi protivreči, pošto su oni zaista potonuli. Napred!”
        I dok je izgovarao ove reči, Dantes okrete oči ka onome mestu gde se barka razbila i uzdrhta. Na grebenu jedne stene ostala je zakačena jedna crvena kapa nekog mornara što je pretrpeo brodolom, a odmah blizu toga mesta plovilo je nekoliko odlomaka brodskog trupa, trome grede koje je more guralo po nekoliko puta ka podnožju ostrva, o koje su one udarale kao nemoćni zidolomi.
      Za tren oko Dantes se odluči. On ponovo siđe u more, zapliva prema kapi, stavi je na glavu, uhvati jednu gredu, pa se uputi tako da preseče liniju kojom je jedrilica morala da prođe.
      „Sad sam spreman”, prošaputa on.
       I to ubeđenje povrati mu snagu.
       Uskoro on ugleda tartanu, koja je imala sasvim protivan vetar, te je krivudala između Ifske tvrđave i svetionika Planije. Jednog trenutka Dantes se uplaši da lađica, umesto da se približi obali, ne okrene ka pučini, kao što bi on učinio kad bi imao da ide ka Korzici ili Sardiniji. Ali prema načinu kako je manevrisala, plivač ubrzo uvide da ona želi da prođe, kao što obično čine brodovi koji idu ka Italiji, između ostrva Žaro i ostrva Kalaserenja.
       Međutim, lađica i plivač približavali su se neprimetno jedno drugome. Pri jednom svom krivudanju lađica se čak približi oko četvrt milje Dantesu. On se tada izdiže na talasima, pa poče mahati kapom da pokaže da je u nevolji; ali ga niko ne vide sa broda, koji se okrete i pođe drugim pravcem. Dantes pomisli da zove, ali kad odmeri okom rastojanje, on uvide da njegov glas ne bi dopro do lađe, jer bi ga još pre toga odneo morski vetar i ugušio šum talasa.
     Tada on čestita sebi zbog predostrožnosti što se opružio po gredi. Kako je bio iznuren, možda se ne bi mogao održati na površini mora dok ne stigne do tartane; a zacelo ako bi tartana, što je bilo mogućno, prošla ne opazivši ga, on se ne bi mogao vratiti na obalu.
       Dantes, iako je skoro sigurno znao put kojim je brod išao ipak ga je pratio pogledom sa izvesnom strepnjom sve do trenutka kad ga vide kako menja pravac okretanjem jedrila i kako se vraća k njemu.
      Tada mu on pođe u susret. Ali pre nego što stigoše jedno do drugog, lađica poče da skreće.
      Dantes se odmah, poslednjim naporom, uspravi skoro sasvim na vodi, mašući kapom, pa pusti jedan od onih žalosnih uzvika kakve puštaju mornari kada se nalaze u nevolji i koji liče na tužbalicu nekoga morskog duha.
      Ovoga puta ga videše i čuše. Tartana prekide svoje manevrisanje i okrete kljun ka njemu. U isto vreme on vide kako se spremaju da spuste čamac u more.
       Trenutak kasnije, čamac sa dvojicom mornara, uputi se k njemu, dok su dva vesla udarala po vodi. Dantes tada pusti gredu, jer je mislio da mu više neće trebati, pa zapliva snažno, da bi skratio za polovinu put onima koji su dolazili k njemu.
       Međutim, plivač se beše pouzdao u snagu koju skoro nije više ni imao. Tek sada oseti on od kolike mu je koristi bilo ono parče drveta, koje je već plovilo mirno na sto koračaji od njega. Mišice počeše da mu se krute, noge mu behu izgubile gipkost, pokreti su mu sad bili naporni i gr čeviti, a grudi mu se zadihano nadimale. On uzviknu jako. Oba veslača udvostručiše snagu, a jedan od njih doviknu mu na italijanskom:
      — Hrabro!
          Ta reč dopre do njega u trenutku kada mu je jedan talas, koji on nije imao više snage da prepliva, prolazio iznad glave i pokrio ga penom.
       On se opet pojavi mašući rukama nejednakim i očajnim pokretima kao čovek koji se davi, viknu i treći put, pa oseti kako tone u more, kao da još ima na nogama ono smrto nosno đule.
       Voda mu pređe iznad glave, i kroz vodu on vide modro nebo sa crnim pegama.
       Jedan snažan zamah izbaci ga na površinu mora. Njemu se tada učini da ga neko hvata za kosu, posle toga nije ništa više ni video ni čuo. Bio se onesvestio.
     Kad ponovo otvori oči,
        Dantes se nalazio na palubi lađice, koja je išla dalje svojim putem. Svojim prvim po gledom hteo je da vidi u kom se pravcu ona kreće: udaljavali su se neprestano od Ifske tvrđave. Dantes je bio toliko iscrpen, da radosni uzvik koji tada pusti prisutni shvatiše kao uzdah bola.
       Kao što smo rekli, ležao je na palubi. Jedan mornar trljao mu je udove vunenim pokrivačem; drugi — u kome on poznade onoga što mu je doviknuo: „Hrabro!” — uvlačio mu je u usta grlić jedne čuturice; treći, neki stari mornar koji je u isto vreme bio i krmar i sopstvenik broda, gledao ga je sa osećanjem sebičnog sažaljenja koje obično osećaju ljudi prema nesreći koju su oni dan ranije izbegli, a koja može da ih zadesi sutradan.
       Nekoliko kapi ruma što ga je bilo u čuturici ponovo oživeše malaksalo srce mladoga čoveka, dok je trljanje što ga je onaj mornar, klečeći pored njega, i dalje vršio vune nom tkaninom vraćalo gipkost njegovim udovima.
       — Ko ste vi? — zapita rđavim francuskim jezikom vlasnik broda.
        — Ja sam — odgovori Dantes na rđavom italijanskom jeziku — mornar sa Malte. Mi smo dolazili iz Sirakuze, sa tovarom vina i panolina. Noćašnja bura nas je iznenadila kod rta Moržiu i pretrpeli smo brodolom na onim stenama što ih vidite onamo.
      — Otkuda vi dolazite?
      — Od onih stena gde sam imao sreću da se zakačim, dok je naš jadni kapetan o njih razmrskao glavu. Naša tri ostala druga udavila su se. Mislim da sam ja jedini ostao živ. Ugledao sam vaš brod, pa bojeći se da ću možda morati dugo da čekam na onome usamljenom i pustom ostrvu, otisnuo sam se na jednom ostatku naše lađice da bih pokušao da dođem do vas. Hvala vam, — nastavi Dantes — vi ste mi spasli život. Ja sam već bio izgubljen kad me je jedan od vaših mornara zgrabio za kosu.
        — To sam ja — reče jedan mornar vedra i iskrena lica, sa dugim crnim zaliscima. — A bilo je i krajnje vreme, jer ste već tonuli.
         — Da, — reče Dantes pružajući mu ruku — da, prijatelju, i ja vam zahvaljujem i po drugi put.
        — Bogme! — reče mornar — ja sam se skoro kolebao; jer s tom vašom bradom dugačkom šest palaca i kosom od čitave stope ličili ste više na nekog razbojnika nego na poštenog čoveka.
        Dantes se sada zaista seti da se otkako je ušao u Ifsku tvrđavu nije ni šišao ni brijao bradu.
       — Jeste, — reče on — to je zbog zaveta što sam ga dao bogorodici Pie de la Grota, u jednom trenutku opasnosti, da za deset godina neću seći ni kosu ni bradu. Danas je baš istekao rok moga zaveta i umalo što se nisam udavio na dan godišnjice.
       — A sad, šta ćemo da radimo s vama? — zapita gazda.
        — Na žalost, — odgovori Dantes — činite što god hoćete. Barka na kojoj sam služio propala je, a kapetan je mrtav. Kao što vidite, ja sam izbegao istu sudbinu, ali potpuno go. Srećom, ja sam dosta dobar mornar. Dobacite me do prvog pristaništa u kome se zaustavite, pa ću uvek naći posla na nekoj trgovačkoj lađi.
         — Vi poznajete dobro Sredozemno more?
        — Ja plovim od svoga detinjstva.
         — Znate dobra sidrišta?
          — Ima malo pristaništa, čak i među najnezgodnijima, u koja ne bih mogao ući ili izići zatvorenih očiju.
          — Pa lepo, gazda, recite, — zapita mornar koji je do viknu Dantesu da bude hrabar — ako ovaj drugar govori istinu, šta smeta da ostane s nama?
         — Da, ako govori istinu, — reče gazda sa izrazom sumnje — ali u ovakvom stanju u kakvom je taj jadnik uvek se obećava mnogo, a ispunjava koliko se može.
          — Ja ću ispuniti više nego što sam obećao — reče Dantes.
           — O,o! — reče gazda smejući se.
           — To ćemo tek videti.
            — Kad god budete hteli — odgovori Dantes.
          — Kud idete sad?
            — U Livorno.
            — E, onda, umesto što krivudate ovako i gubite dragoceno vreme, zašto ne plovite niz vetar?
          — Zato što bi smo otišli pravo na ostrvo Rion.
          — Prošli biste ne više od dvadeset sežanja od njega.
          — Onda uzmite vi krmu, — reče gazda — pa ćemo da vidimo šta znate.   
         Mladić otide i sede za krmu, uveri se lakim potezom da se lađom lako upravlja, pa videvši da iako krma nije baš najosetljivija ipak lako okreće brod, reče:
           — Na priveske i zategače! Četiri mornara koja su sačinjavala posadu otrčaše na svoja mesta, dok je gazda posmatrao šta čine.
        — Zateži! — nastavi Dantes. Mornari izvršiše zapovest prilično tačno.
        — A sad, zavežite dobro!
          Ova zapovest bi izvršena kao i dve pređašnje, i lađica umesto da i dalje krivuda, poče da se približava ostrvu Rion, pored koga prođe, kao što beše predskazao Dantes, ostavljajući ga s desne strane na razdaljini od dvadesetak sežnjeva.
      — Bravo! — reče gazda.
       — Bravo! — ponoviše mornari.
          I svi su gledali zadivljeno toga čoveka čiji je pogled opet bio dobio umnost, a telo snagu kakvu nisu ni izbliza zamišljali da postoje u njemu.
       — Eto, vidite — reče Dantes ostavljajući krmu — da bih vam mogao biti od izvesne koristi, barem za vreme plovidbe. Ako vam u Livornu ne budem više potreban, pa lepo, ostavićete me tamo; a od moje prve mesečne plate naknadiću vam hranu donde i odelo koje mi budete pozaj mili.
         — Dobro, dobro, — reče gazda. — Moći ćemo da se po godimo ako ne tražite mnogo.
          — Kako jednome, tako i drugome — reče Dantes. — Ono što dajete mojim drugovima, daćete i meni, pa gotova stvar.
         — To nije pravo, — reče mornar koji je izvadio Dantesa iz mora — jer vi znate više nego mi.
        — Kog se vraga ti mešaš u to? Šta se to tebe tiče, Jakopo? — reče gazda. — Svakome je slobodno da traži platu koju želi.
         — Tako je — reče Jakopo. — Ja sam to rekao tek onako.
         — E, pa onda, bilo bi mnogo bolje da pozajmiš ovome valjanom mladiću, koji je go golcat, jedne pantalone i jednu bluzu, ako imaš po dve.
         — Nemam — reče Jakopo. — Ali imam jednu košulju i pantalone.
         — Ništa mi više i ne treba — reče Dantes. — Hvala, dragi prijatelju!
            Jakopo se sjuri niz stepenice, i trenutak kasnije pope se gore sa odelom, koje Dantes obuče sa neizrecivim uži vanjem.
         — A sad, treba li vam još što? — zapita gazda. — Parče hleba i još jedan gutljaj onog odličnog ruma što sam ga probao, jer odavno nisam ni jeo ni pio.
          I zaista, bilo je otada prošlo skoro četrdeset časova. Donesoše Dantesu parče hleba, a Jakopo mu pruži ču turicu.
         — Krmu ulevo! — viknu kapetan okrećući se krmaru.
          Dantes baci pogled na istu stranu, prinoseći čuturicu ustima, ali čuturica ostade na pola puta.
           — Gle! — zapita gazda. — šta li se to događa u Ifskoj tvrđavi.
           I zaista, jedan mali beo oblak, oblak koji je privukao Dantesovu pažnju, pojavi se iznad zidova južne kule Ifske tvrđave.
          Trenutak kasnije, pucanj udaljene eksplozije dopre oslabljen na palubu tartane. Mornari digoše glave i pogledaše se.
        — Šta li to znači? — zapita gazda.
        — Možda je pobegao noćas neki zatvorenik, — reče Dantes — pa pucaju iz topa u znak uzbune.
          Gazda baci pogled na mladića koji, dok je to govorio, beše prineo čuturicu ustima; ali ga vide da se sladi tečnošću iz nje tako mirno i zadovoljno, da i kad bi imao kakvu sumnju, ta bi mu sumnja samo projurila kroz glavu i odmah iščezla.
        — Ovaj je rum đavolski jak — reče Dantes brišući rukavom svoje košulje čelo obliveno znojem.
         — Bilo kako bilo, — promrmlja gazda gledajući u njega — ako je on, onda utoliko bolje; jer sam na taj način stekao odličnog mornara.
           Pod izgovorom da je umoran, Dantes zatraži da sedne na krmu. Krmar, sav radostan što je smenjen sa svoje službe zapita gazdu pogledom šta da učini, a ovaj mu glavom dade znak da preda krmu svome novom drugu.
         Sedeći tu mogao je Dantes da gleda pravo ka Marselju.
       — Koji je danas dan u mesecu? — zapita Dantes Jakopa, koji beše došao i seo pored njega, gubeći iz vida Ifsku tvrđavu.
       — Dvadeset i osmi februar — odgovori ovaj.
        — Koje godine? — zapita opet Dantes.
        — Kako koje godine! Vi pitate koje godine?
         — Jeste, prihvati mladić — pitam vas, koje godine?
         — Zar ste zaboravili u kojoj smo godini?
        — Šta ćete! Ja sam noćas preživeo takav strah — reče Dantes smejući se — da zbog toga umalo nisam poremetio pameću, tako da mi se pamćenje sasvim pomutilo. Zato vas pitam, u kojoj je godini danas 28. februar?
           — U godini 1829. — reče Jakopo.
             Bilo je prošlo tačno četrnaest godina otkako je Dantes bio uhapšen. Bilo mu je devetnaest godina kad je ušao u Ifsku tvrđavu, a izlazio je iz nje u svojoj trideset i trećoj.
            Bolan osmeh pređe mu preko usana. On se zapita šta li je bilo sa Mercedes za sve to vreme, kada je morala misilti da je umro.
          Zatim blesak mržnje zasija u njegovim očima kada se seti ona tri čoveka koja su bila krivci zbog njegovoga tako dugog i mučnog tamnovanja.
        I tada obnovi on protiv Danglara, Fernanda i Vilfora onu zakletvu neumoljive osvete koju već beše izrekao u svojoj tamnici.
           I ta zakletva nije više bila samo uzaludna pretnja, jer u tome času ni najbrža jedrilica na Sredozemnom moru ne bi zacelo mogla da stigne malu tartanu koja je punim jedrima plovila ka Livornu.

Aleksandar Dima, Grof Monte Kristo ( nastavak vidi :

Romani u nastavcima  

Aleksandar Dima, Grof Monte Kristo,Prvi deo (XIX,XX deo )

XIX TREĆI NASTUP



        Sada kad je to blago o kome je opet Farija tako dugo razmišljao moglo da obezbedi buduću sreću onoga koga je on istinski voleo kao svoga sina, njegova je vrednost dvostruko porasla u opatovim očima. Svakog dana je sve više govorio o celokupnom iznosu toga blaga i objašnjavao Dantesu kolika se dobra u sadašnje vreme mogu učiniti svojim prijateljima sa trinaest ili četrnaest miliona. No tada bi se Dantesovo lice namrštilo, jer mu se u sećanje vraćala njegova
zakletva da se osveti, i on je razmišljao o tome koliko u sadašnje vreme čovek sa trinaest ili četrnaest miliona može isto tako i da nanese zla svojim neprijateljima.
      Opat nije poznavao ostrvo Monte Kristo, ali je ono Dantesu bilo poznato, jer je često prolazio pored tog ostrva, koje se nalazi na dvadest i pet milja od Pjanoze, između Korzike i ostrva Elbe, i jedanput je čak tamo i pristao sa brodom. To ostrvo bilo je odvajkada — kao što je i sad — potpuno pusto. To je jedna stena skoro kupasta oblika, koju kao da je neki vulkanski zemljotres izdigao sa dna provalije na po vršinu mora.
       Dantes je crtao plan ostrva Fariji, a Farija je davao savete Dantesu kako da pronađe blago.
      Ali Dantes nije bio ni izbliza toliko oduševljen, a naročito ne toliko pun vere kao starac. Istina, sad je bilo sa svim izvesno da Farija nije lud; a način na koji je on došao do otkrića, zbog koga su ga smatrali ludim još je povećavao njegovo divljenje prema njemu. Ali, on tako isto nije mogao da veruje da to zakopano blago, pretpostavljajući da je i postojalo, postoji i sad. Zato, mada nije smatrao to blago kao nešto izmišljeno, ipak je mislio da ono sad više nije tamo.
       Međutim, kao da je sudbina htela da oduzme dvojici zatvorenika i poslednju njihovu nadu i da im stavi do znanja da su osuđeni na doživotno tamnovanje, zadesi ih još jedna nova nesreća: stražarski hodnik prema obali mora, koji je već odavno bio sklon padu, prezidan je. Opravili su te melje i ogromnim komadima stene zatvorili onu rupu koju je Dantes upola bio zatrpao. Da on nije iz predostrožnosti to učinio, kao što mu je opat savetovao, njihova nesreća bila bi još mnogo veća, jer bi se otkrio njihov pokušaj bekstva, te bi ih nesumljivo razdvojili. I tako se sad još jedna nova vrata, mnogo jača i neumoljivija od ostalih, behu, dakle, ponovo zatvorila pred njima.
        — Eto, vidite, — govorio je mladić sa nekom blagom tugom Fariji — da bog hoće da mi oduzme čak i onu zaslugu koju vi nazivate mojim požrtvovanjem prema vama. Ja sam vam obećao da ću ostati večito s vama, a sad više nisam slobodan da ne održim svoje obećanje. Ja neću dobiti to blago kao god ni vi, i odavde nećemo izići ni jedan ni drugi. Ali vidite, dragi prijatelju, moje pravo blago nije ono koje me je očekivalo pod mračnim stenama Monte Krista, već je to vaša blizina, naše druženje od pet ili šest časova dnevno, uprkos našim tamničarima; to su oni zraci inteligencije koje ste bacili u moj mozak, oni jezici koje ste usadili u moje pamćenje i koji tu rastu pružajući svoje filološke grane. Ona razna znanja čije ste mi vi usvajanje toliko olašali vašom dubinom poznavnja i jasnoćom načela na koja ste ih sveli, eto, to je moje blago, prijatelju, eto čime ste me obogatili i usrećili. Verujte mi i utešite se, jer meni to vredi više nego čitave tone zlata i kovčezi dijamanata, pa makar i ne bili sumnjivi kao oni oblaci što se jutrom vide kako lebde iznad mora, koji se čoveku čine da su čvrsta zemlja, a koji se isparavaju, raspršavaju i iščezavaju ukoliko im se čovek približava. Imati vas pored sebe što je moguće duže, slušati vaš rečiti govor kako ukrašava moj um i prekaljuje moju dušu, kako osposobljava moje biće za velika i opasna dela ako ikada budem slobodan, kako ih ispunjava toliko da očajanje kome sam bio spreman da se predam kad sam se sa vama upoznao ne može tu da nađe više mesta za sebe, eto, to je moje bogatstvo; ono nije proizvod mašte; za to pravo bogatstvo imam vama da zahvalim; i svi vladari na svetu, pa makar to bili i Cezari Bordžije, neće uspeti da mi ga otmu.
        Tako su naredni dani bili za ta dva nevoljnika ako ne srećni a ono bar dani koji su dosta brzo proticali. Farija, koji je za vreme tolikih godina ćutao o blagu, sad je o njemu počinjao da govori svakom prilikom. Kao što je bio predvideo, ostala mu je oduzeta desna ruka i leva noga, i bio je skoro izgubio svaku nadu da će se on moći koristiti tim blagom. Ali je neprestano maštao da će se njegov drug osloboditi ili pobeći, i uživao je mesto njega. Bojeći se da se ono pismo nekoga dana ne zaturi ili izgubi, primorao je Dantesa da ga nauči napamet, i Dantes ga je znao od prve do poslednje reči. Tada on uništi drugi deo pisma, jer je bio siguran da se njegov pravi smisao ne bi moga pogoditi kad bi neko našao ili zaplenio njegov prvi deo. Ponekad je Farija provodio po čitave sate dajući uputstva Dantesu, uputstva koja bi mu poslužila korisno onoga dana kad bude oslobođen. A tada, kad jednom bude na slobodi, od onoga dana, od onoga časa, i onoga trenutka kad bude slobodan, on ne treba više da ima drugu misao osim ove jedine: da stigne na Monte Kristo kakvim bilo načinom, da ostane tamo sam pod nekim izgovorom koji ne bi pobudio nikakvu sumnju, pa kad već bude tamo sam, da se potrudi i da pronađe one čarobne pećine i da kopa na označenom mestu. A označeno mesto, kao što je rečeno, bio je ugao najudaljeniji od drugog otvora.
        Za to vreme časovi su proticali ako ne brzo, a ono bar podnošljivo. Farija, kao što smo rekli, iako mu se nije povratila snaga u ruku i nogu, bio je opet stekao punu jasnoću i malo pomalo, osim onih duhovnih znanja o kojima smo podrobno govorili, naučio je svoga mladog druga onom strpljivom i uzvišenom zanatu sužnja koji ni od čega ume da stvori nešto. I tako su oni gledali da uvek budu nečim zabavljeni; Farija da ne bi sam sebe gledao kako stari, a Dantes da se ne bi sećao svoje skoro zaboravljene prošlosti, koja je lebdela u najdubljem kutu njegova sećanja samo kao udaljena svetlost izgubljena u noći. Sve je sad išlo kao u životima onih bića gde nesreća nije ništa poremetila i koji protiču nesvesno i mirno pod okom proviđenja.
       Ali je ispod toga površnog mira bilo u srcima mladića i starca možda dosta zadržanih toplota, dosta prigušenih uzdaha, koji su izbijali onda kada bi Farija ostao sam i kada bi se Edmond vratio u svoju ćeliju.
      Jedne noći Edmond se probudi naglo, jer mu se učini da ga neko zove.
      On otvori oči i pokuša da prodre pogledom kroz gusti mrak.
     Njegovo ime, ili bolje reći neki žalostan glas koji je pokušavao da izgovori njegovo ime dopre do njega.
       On se uspravi na svom krevetu, sa znojem strepnje na čelu i oslušnu. Nije bilo nikakve sumnje; ječanje je dolazilo iz ćelije njegova druga.
      — Bože blagi! — prošapta Dantes. — Da ne bude ono?…
         I on pomeri krevet, izvuče kamen, jurnu u hodnik i stiže do suprotnog kraja; ploča na podu bila je podignuta.
       Pri svetlosti one bezoblične i drhtave svetiljke o kojoj smo govorili Edmond vide starca bledog, kako još stoji i pri država se grčevito za drvo svoga kreveta. Lice mu je bilo zgrčeno od onih užasnih predznaka koji su mu već bili poznati i koji su ga onoliko užasnuli kada su se prvi put pojavili.
       — Eto, prijatelju, — reče Farija skrušeno — vi shvatate zar ne? I nije potrebno da vam išta kažem!
        Edmond kriknu bolno, pa izgubivši sasvim prisustvo duha, jurnu ka vratima vičući:
      — U pomoć! U pomoć! Farija je imao još toliko snage da ga zadrži za ruku
      — Ćutite! — reče — ili ste propali. Sad treba da mislimo samo na vas, prijatelju, da vam učinimo tamnovanje podnošljivim ili da vam omogućimo bekstvo. Trebalo bi vam mnoge godine da sami ponovo uradite on što sam ja ovde radio, a što bi bilo uništeno istoga trenutka kad bi naši nadzornici saznali za našu vezu. Uostalom, budite spokojni, dragi prijatelju; ova ćelija koju ću ja napustiti neće dugo ostati prazna, jer će neki drugi nesrećnik doći da zauzme moje mesto. Tome drugom vi ćete se pojaviti kao anđeo spasitelj. Taj će možda biti mlad, snažan i strpljiv kao vi, i on će moći da vam pomogne pri vašem bekstvu, dok sam ga ja samo ometao. Vaše pokrete neće sputavati jedan polumrtav čovek vezan uz vas. Eto, najzad bog hoće da učini nešto i za vas: vraća vam više nego što vam oduzima, a i krajnje je vreme da ja umrem.
      Edmond je mogao samo da sklopi ruke i da uzvikne:
    — Oh, dragi prijatelju, dragi prijatelju, ćutite! Zatim pribirajući svoju snagu, koja je za trenutak bila pokolebana tim neočekivanim udarom, i svoju hrabrost po tištenu starčevim rečima, on reče:
     — Oh, ja sam vas već jednom spasao, pa ću vas spasti i drugi put.
         I on podiže donji kraj kreveta i izvuče bočicu u kojoj je još za jednu trećinu bilo one crvene tečnosti.
      — Evo, — reče — ostalo je još ovoga spasonosnog na pitka. Brzo, brzo, recite mi šta treba da činim ovoga puta; da li su potrebna nova uputstva? Govorite, prijatelju, ja vas slušam.
       — Nema nade — odgovori Farija vrteći glavom. — Ali svejedno. Bog hoće da čovek — koga je on stvorio i u čije je srce tako duboko usadio ljubav prema životu — čini sve što može da bi sačuvao taj život, tako težak ponekad, ali uvek tako drag.
    — Oh, da, da! — uzviknu Dantes. — I ja ću vas spasti, kažem vam.
     — Pa dobro, pokušajte onda! Hladnoća me već obu zima; osećam kako mi krv navire u mozak; ova užasna drhtavica od koje mi cvokoću zubi i koja kao da mi rastavlja kosti počinje da trese celim mojim telom. Kroz pet minuta bolest će izbiti, a kroz četvrt sata ostaće od mene samo leš.
     — Oh, uzviknu Dantes sav obrvan bolom.
     — Uradićete isto kao i prvi put, samo nećete čekati tako dugo. Sad su sve opruge života izanđale, te će sada smrt — nastavi on pokazujući na svoju oduzetu ruku i nogu — imati samo polovinu posla da svrši. Ako vidite, pošto mi budete nasuli u usta dvanaest kapi umesto deset, da se ne povraćam u život, onda saspite sav ostatak. A sad me odnesite na krevet, jer ne mogu više da se držim na nogama.
       Edmond uze starca u naručje i spusti ga na krevet.
    — Sada, prijatelju, — reče Farija — vi koji ste jedina uteha moga bednog života, vi koga mi je nebo poslalo dosta kasno, no ipak mi ga poslalo kao neocenjivi poklon na kome sam mu zahvalan, u ovom trenutku, kada se za uvek rastajem s vama, želim vam svaku sreću i svaki napredak koji zaslužujete. Sine moj, ja vas blagosiljam!
       Mladić pade na kolena i nasloni glavu na starčevu postelju.
    — Ali naročito saslušajte ovo što vam kažem u ovom poslednjem trenutku: Spadino blago postoji; bog mi omogućuje da za mene više ne postoje ni udaljenost ni prepreke. Ja ga vidim na dnu druge pećine. Moje oči prodiru u dubinu zemlje i zasenjene su tolikim bogatstvom. Ako uspete da pobegnete, setite se da jadni sveštenik za koga su svi verovali da je lud nije bio lud. Odjurite u Monte Kristo, koristite se našim bogatstvom, koristite se, jer ste dovoljno patili.
        Jedan nagli trzaj prekide reč starcu. Dantes ponovo diže glavu i vide da mu se oči zakrvavljuju. Izgledalo je da mu se talas krvi penje iz grudi ka čelu.
       — Zbogom! Zbogom! — prošapta starac stežući grčevito mladićevu ruku. — Zbogom!
        — Oh! Još ne, još ne! — uzviknu ovaj. — Ne ostavljajte me! O, bože moj! Pomozite mu… u pomoć… u pomoć…
     — Ćutite, Ćutite! — prošapta samrtnik — da nas ne bi razdvojili ako me spasete!
      — Imate pravo. Oh! Da, da, budite spokojni, ja ću vas spasti! Uostalom, iako mnogo patite, izgleda da sad patite manje nego prvi put.
      — Oh, ne verujte u to! Ja patim manje, jer u meni sad ima manje snage koja bi patila. U vašim godinama čovek ima veru u život i mladost ima tu povlasticu što veruje i nada se. Ali starci vide smrt mnogo jasnije. Oh! evo je… dolazi… svršeno je… vid mi se gubi… um me napušta… Dajte mi ruku, Dantese!… Zbogom! Zbogom!
        Pa uspravivši se poslednjim naporom kojim prikupi svu svoju snagu, reče:           — Monte Kristo! Ne zaboravite, Monte Kristo!
          I pade natrag na postelju.
         Kriza je bila užasna: zgrčeni udovi, naduveni očni kapci, krvava pena, telo bez pokreta, eto šta ostade na toj postelji bola umesto umnoga bića koje je na nju leglo trenutak ranije.
       Dantes uze svetiljku pa je stavi kraj uzglavlja na jedan kamen koji je virio iz zida i odakle je njena drhtava svetlost osvetljavala čudnim i sablasnim sjajem to iskrivljeno lice i to nepomično i ukočeno telo.
       Ukočena pogleda čekao je neustrašivo trenutak da mu naspe spasonosni lek.
        Kad mu se učini da je taj trenutak došao, on uze nož, rastavi zube, koji su sad davali manje otpora nego prvi put, izbroja jedno za drugim deset kapi, pa očeknu. Bočica je sadržavala skoro još dvostruku količinu od one koju je bio usuo.
       Očekivao je deset minuta, četvrt sata, pola sata; ali ne beše nikakvog pokreta. Dršćući, nakostrešene kose, sa ledenim znojem na čelu, odbrojavao je sekunde prema kucanju svoga srca.
        Tada pomisli da je vreme da pokuša poslednji ogled: on prinese bočicu modrim usnama Farijinim, pa nemajući potrebe da razdvaja vilice koje behu ostale otvorene, nasu svu tečnost što je bila u njoj.
      Lek proizvede munjevito dejstvo; jaka drhtavica zatrese udove starčeve, oči mu se otvoriše toliko da je bilo strašno videti ih; on pusti jedan uzdah koji je ličio na krik, zatim se celo to drhtavo telo vrati postepeno u svoju nepomičnost.
       Jedino su oči ostale otvorene.
       Prođe još pola sata, sat, sat i po. Za vreme toga sata i po strepnje, Edmond, nagnut nad svojim prijateljem, sa rukom na njegovom srcu, osećao je kako se to telo postepeno hladi i kako otkucaji srca postaju sve potmuliji i dublji, i kako se gube.
        Naposletku iščeze svaki trag života; poslednji otkucaj srca prestade, lice pomodre, oči ostadoše otvorene, ali po gled se zamuti.
       Bilo je šest časova ujutru, i već je počelo da sviće: bleda svetlost počela je da plavi ćeliju i da savlađuje poslednju svetlost svetiljke. Čudni odsjaji prelazili su preko lica umrloga, dajući mu s vremena na vreme privid života. Sve dok je trajala ova borba svetlosti i mraka, Dantes je još mogao i da sumnja; ali čim dan nadvlada, on uvide da je sam sa jednim lešom.
       Tada ga obuze nekakav dubok i nesavladljiv strah. Sad nije smeo više da stegne tu ruku koja je visila izvan kreveta, nije smeo da zaustavi svoj pogled na tim ukočenim i belim očima koje nekoliko puta uzaludno pokuša da za tvori, no koje su se uvek ponovo otvarale. On ugasi svetiljku, sakri je brižljivo i pobeže, namestivši što je bolje mogao ploču iznad svoje glave.
     Uostalom, bilo je i krajnje vreme, jer je trebalo da tamničar uskoro naiđe.
      Ovoga puta on najpre poseti Dantesa, a po izlasku iz njegove ćelije trebalo je da uđe u Farijinu da mu odnese doručak i rublje.
       Ništa, uostalom, nije pokazivalo na tome čoveku da je saznao za ono što se dogodilo. On iziđe.
       Dantesa tada obuze neko neopisivo nestrpljenje da sa zna šta će se dogoditi u ćeliji njegovoga nesrećnog prijatelja. Zato se vrati u podzemni hodnik i stiže na vreme da čuje uzvike tamničara koji je dozivao u pomoć.
       Ubrzo dođoše i drugi tamničari. Zatim se začuše koraci vojnika, teški i odmereni čak i izvan redovne službe. Posle stiže upravnik tamnice.
      Edmond ču kako škripi krevet po kome su pomerali mrtvaca; on ču i glas upravnika, koji je naređivao da ga poprskaju vodom po licu, i koji, videći da se i pored toga polivanja zatvorenik ne vraća u život, posla da zovnu lekara.
       Upravnik iziđe, i nekoliko reči saučešća dopreše do Dantesovih ušiju, propraćenih smehom i ruganjem.
       — Eto, eto, — govorio je jedan — ludak je otišao svome blagu. Srećan mu put!
      — On neće imati, pored svih svojih miliona, čime da plati svoj samrtni pokrov — reče drugi.
         — Eh, — prihvati treći glas — pokrovi u Ifskoj tvrđavi ne koštaju skupo.              — Možda će se — reče jedan od prvih sagovornika — pošto je to duhovno lice, načiniti neki trošak radi njega.
        — Onda će imati tu počast da dobije džak.
         Edmond je slušao ne propuštajući nijednu reč, ali nije razumevao mnogo šta od svega toga. Uskoro se glasovi utišaše, i njemu se učini da prisutni napuštaju sobu.
         Međutim, on se ne usudi da se vrati onamo jer su oni mogli da ostave tamo nekog tamničara da čuva mrtvaca.
          Zato je i dalje ćutao, ostao nepomičan i zadržavao dah.
          Posle jednog sata, otprilike, tišinu ožive nekakav slab šum koji se postepeno pojačavao.
        Bio je to upravnik, koji se vraćao sa lekarom i još nkoliko oficira.
       Nastade trenutak tišine. Bilo je jasno da se lekar pri bližavao krevetu i pregledao leš. Uskoro otpočeše pitanja.
       Lekar je objašnjavao bolest od koje je zatvorenik umro, i izjavi da je mrtav.
       Pitanja i odgovori ređali su se takvom nemarnošću, da to ozlojedi Dantesa, jer njemu se činilo da ceo svet treba da oseća prema jednom opatu jedan deo ljubavi koju je on u sebi nosio.
       — Žao mi je zbog toga što ste mi sad saopštili — reče upravnik, odgovarajući na lekarevu tvrdnju da je zatvorenik zaista mrtav. — Bio je to zatvorenik blage naravi, miran, zabavan zbog svoje ludosti, a naročito nije zadavao posla stražarima.
       — Oh, — prihvati tamničar — njega je mogao čovek i da ne nadgleda nikako. On bi mogao ostati ovde punih pedeset godina, na moju odgovornost, a ne bi ni jedan jedini put pokušao da pobegne.
      — Pa ipak, — nastavi upravnik — ja smatram da bi bilo neodložno, i pored vašega ubeđenja, — ne što ja sumnjam u vaše znanje, već radi moje lične odgovornosti — da se uverimo da li je zatvorenik zaista mrtav.
         Nastade trenutak potpune tišine, za koje je vreme Dan tes, osluškujući neprestano, ocenio da lekar pregleda i pipa po drugi put mrtvaca.
       — Možete biti spokojni, — reče lekar — on je mrtav, ja vam za to jamčim.
        — Vi znate, gospodine, — nastavi upravnik navaljujući — da se mi ne zadovoljavamo u ovakvim slučajevima samo prostim pregledom. I pored svih spoljnih znakova, izvolite dakle dovršiti posao ispunjavajući formalnosti propisane zakonom.
        — Neka se usija gvožđe — reče lekar. — Ali zaista je to izlišna predostrožnost.
         Od tog naređenja da se usija gvožđe Dantes uzdrhta.
         Čuše se užurbani koraci, škripanje vrata, nekoliko odla zaka, i posle nekoliko trenutaka, jedan tamničar se vrati, govoreći:
       — Evo mangala sa gvožđem
          Tada za trenutak nastade tišina, zatim se začu cvrčanje sagorelog mesa, čiji težak i odvratan zadah dopre čak i iza zida gde je Dantes sa užasavanjem osluškivao.
        Osetivši taj miris spržene ljudske puti, znoj obli čelo mladoga čoveka i njemu se učini da će se onesvestiti.
       — Eto, vidite, gospodine, da je zaista mrtav — reče lekar. — Ovo žarenje pete je odlučan dokaz: jadni ludak je izlečen od svoga ludila i oslobođen svoga tamnovanja.
      — Nije li se on zvao Farija? — zapita jedan od oficira koji su pratili upravnika.
       — Jeste, gospodine, i kako je on tvrdio, to ime je staroga porekla. Uostalom, on je bio veoma učen čovek i čak dosta razuman u svim drugim stvarima koje se nisu ticale njegova blaga. Ali u tom pitanju, mora se priznati da je bio nepopustljiv.
        — To je bolest koju mi nazivamo monomanija — reče lekar.
         — Jeste li ikad imali razloga da se na njega nešto po žalite? — zapita upravnik tamničara koji je donosio hranu opatu.
         — Nikada gospodine upravniče, — odgovori tamničar — nikada, baš nikad ništa! Naprotiv: ranije me je zabavljao pričajući mi razne priče. Jednoga dana, kad je moja žena bila bolesna, on mi je čak dao jedan recept koji ju je izlečio.
         — Gle, gle! — reče lekar. — Nisam znao da sam imao ovde i jednog kolegu. Nadam se, gospodine upravniče, — dodade smejući se — da ćete se prema njemu ophoditi s obzirom na to.
        — Da, da, ne brinite, biće pristojno sahranjen u najnovijem džaku koji se bude našao. Jeste li sad zadovoljni?
         — Treba li da tu poslednju formalnost izvršimo pred vama, gospodine? — zapita jedan tamničar.
         — Razume se, ali samo požurite; ne mogu da ostanem u ovoj sobi ceo dan.
          Ponovo se začuše koraci pri odlasku; a trenutak kasnije dopre do Dantesovih ušiju šum nekog platna koje su gužvali, opruge kreveta zaškripaše, po podu odjeknu težak korak nekoga čoveka koji je dizao neki teret, a zatim krevet po novo zaškripa pod teretom koji mu se vraćao.
        — Onda, večeras — reče upravnik.
         — Da li će biti zaupokojena molitva? — zapita jedan od oficira
         — To je nemoguće, — odgovori upravnik — jer me je kapetan tvrđave juče zamolio za odsustvo da bi otputovao na nedelju dana u Ijer, a ja sam primio na sebe da mu jamčim za sve moje zatvorenike za to vreme. Jadni opat, nije trebalo da se toliko žuri, pa bi dobio svoje opelo.
         — Eh, eh, — reče lekar sa onom bezbožnošću koja je svojstvena ljudima njegova zanimanja — on je crkveni čovek, pa će bog imati obzira prema njegovom pozivu i neće pružiti paklu to zadovoljstvo da mu pošalje jednog sveštenika.
         Glasan smeh proprati tu neukusnu šalu.
         Za to vreme pogrebne pripreme su se dalje vršile.
         — Večeras! — reče upravnik kad je sve bilo svršeno.
         — U koliko sati? — zapita tamničar.
         — Pa oko deset ili jedanaest.
        — Da li treba neko da čuva mrtvaca?
        — A zašto? Zaključajte ćeliju kao da je živ, i to je dovoljno.
         Posle toga koraci se udaljiše, glasovi postepeno oslabiše, začu se škripa brave i zavornja, pa tišina sumornija od sa moće, smrtna tišina obuze sve, čak i sleđenu dušu mladićevu.
        Tada on podiže polako glavom ploču na podu i baci jedan ispitivački pogled po sobi.
        Soba je bila prazna. Dantes izađe iz hodnika.


XX GROBLJE IFSKE TVRĐAVE


       Na krevetu, položen uzduž i slabo osvetljen maglovitom svetlošću koja je prodirala kroz prozor, video se džak od gruboga platna, ispod čijih se širokih nabora nejasno ocrta vala dugačka i ukrućena prilika: bio je to poslednji Farijin pokrov, onaj pokrov za koji su tamničari kazali da nije skup. I tako, sve je bilo svršeno. Sada su Dantes i njegov stari prijatelj bili i materijalno rastavljeni. Dantes neće više moći da vidi njegove oči, koje su ostale otvorene kao da hoće da gledaju i posle smrti; neće više moći da stegne tu vrednu ruku koja je pred njim razgrnula veo što je pokrivao tajanstvene stvari. Farija, taj korisni, dobri drug na koga se tako mnogo beše navikao postojao je sada samo u njegovom sećanju. Tada sede kraj uzglavlja te užasne postelje i utonu u mračnu i gorku tugu.
       Sam! Opet je ostao sam! Ponovo je pao u tišinu, ponovo se našao pred prazninom bez kraja i konca!
       Sam! Nema više na lika, nema više ni glasa toga jedinoga ljudskoga bića koje ga je još vezivalo za ovaj svet! Zar nije bilo bolje da kao Farija i on pođe da zapita boga za tajnu života, pa cenu prolaska kroz tužna vrata patnji!
      Pomisao na samoubistvo, koju je odbacivao njegov pri jatelj, koju je uklanjalo njegovo prisustvo, vrati se sada i uspravi se kao utvara pored Farijinog leša.
      „Kad bih mogao da umrem”, govorio je on „otišao bih tamo kud i on ide, i zacelo bih ga opet našao.  Ali, kako da umrem? Pa to je sasvim lako — dodade smejući se. — Ostaću ovde, jurnuću na prvog čoveka koji ovamo uđe, zadaviću ga i meni će zatim odseći glavu”.
     Ali kao što se događa da se u velikim bolovima, kao i u velikim burama, provalija nalazi između vrhova dvaju talasa, tako se i Dantes trže pri pomisli na tako sramnu smrt, pa pođe naglo iz očajanja u žarku želju da živi i da bude slobodan.
       „Umreti! O, ne! — uzviknu. — Onda bi bilo uzaludno što sam toliko živeo, toliko patio, pa da sad umrem! Imalo je smisla umreti onda kada sam se na to bio rešio, nekada, pre toliko godina. Ali sad bi to značilo da isuviše pomognem svojoj bednoj sudbini. Ne, ja hoću da živim, hoću da se borim do kraja. Ne, hoću da ponovo steknem onu sreću koju su mi oteli! Zaboravio sam da pre nego što umrem, imam da kaznim svoje dželate, a možda, ko zna, i da nagradim nekoliko svojih prijatelja. Ali sad će me ovde svet zaboraviti, i ja neću moći da iziđem iz svoje ćelije drukčije osim istim putem kao Farija”.
       Ali pri ovim rečima Edmond ostade nepomičan, ukočena pogleda, kao čovek kome je sevnula kroz glavu neka izne nadna misao, no takva od koje ga strah hvata. Odjednom ustade, prinese ruku čelu kao da ga hvata nesvestica, prošeta dva ili tri puta po sobi, pa se vrati i stade ispred kreveta.
       „Gle, gle”, prošapta, „ko li mi šalje ovu misao? Da li ste vi, bože? Pošto odavde samo mrtvi izlaze slobodno, za uzmimo njihovo mesto”.
       I ne gubeći vremena na duže razmišljanje o toj očajničkoj odluci, kao da ne želi da da vremena mislima da je unište, on se naže nad groznu vreću, raspori je nožem koji Farija beše načinio, izvuče leš iz vreće, prenese ga u svoju ćeliju, položi ga na svoj krevet, obavi mu glavu komadom platna kojim je sam imao običaj da povezuje glavu, pokri ga svojim pokrivačem, poljubi poslednji put to ledeno čelo, pokuša da zatvori one jogunaste oči koje su i dalje stajale otvorene, užasne zbog odsustva misli; okrete mu glavu ka zidu da bi tamničar kada donese večeru pomislio da on leži kao što je često imao običaj, vrati se u podzemni hodnik, privuče krevet do zida, vrati se u drugu ćeliju, uze iz ormana iglu i konac, zbaci svoje bedno odelo da bi se osetilo da je u vreći golo telo, uvuče se u rasporeni džak, zauze položaj u kome je bio leš, pa zaši razrez iznutra.
          Da je na nesreću neko ušao toga trenutka, mogao bi čuti lupanje njegovog srca.
         Dantes je mogao da sačeka da prođe večernja poseta tamničareva, ali se bojao da dotle upravnik ne promeni odluku, te da se leš ranije ne odnese.
       Onda bi i poslednja njegova nada bila izgubljena.
       U svakom slučaju, sad je njegov plan bio utvrđen.
       Evo šta je nameravao da čini.
        Ako bi za vreme puta grobari osetili da nose živog čoveka umesto mrtvaca, Dantes im ne bi dao vremena da se snađu; on bi jednim snažnim zamahom noža rasporio vreću od gore do dole, iskoristio bi njihov strah i pobegao. Ako bi pokušali da ga zadrže, poslužio bi se nožem.
     Ako bi ga odneli na neko groblje i spustili u raku, on bi pustio da ga zatrpaju zemljom. Zatim, pošto bi se to događalo noću, čim bi grobari okrenuli leđa, on bi sebi na činio prolaz kroz meku zemlju i pobegao bi. Nadao se da zemlja neće biti odveć teška da je ne bi mogao podići.
     Ako bi se prevario, ako bi, naprotiv, zemlja bila suviše teška, on bi se ugušio, i u toliko bolje! Sve bi bilo svršeno.
       Dantes nije ništa jeo još od sinoć, ali on na to nije ni mislio toga jutra, pa nije ni sad mislio. Njegov položaj bio je odveć nepouzdan da bi mu ostavio vremena da misli ma o čemu drugom.
       Prva opasnost kojoj je Dantes bio izložen bilo je to da tamničar, kada mu donese večeru u sedam sati, ne zapazi izvršenu zamenu. Srećom, već toliko puta je Dantes, bilo iz mrzovolje ili zbog umora dočekao tamničara ležeći; a u tom slučaju bi taj čovek obično ostavio njegov hleb i čorbu na sto i izašao ne govoreći mu.
      Ali ovoga puta je tamničar mogao da odstupi od svog običaja da ćuti, pa da zapita nešto Dantesa, i kad vidi da mu Dantes ništa ne odgovara, da priđe krevetu i da sve otkrije.
       Kad je bilo blizu sedam časova uveče, Dantesa poče da obuzima prava strepnja. Jednom rukom pritiskivao je srce da bi umirio odveć jako lupanje, dok je drugom rukom brisao sa čela znoj, koji mu se slivao niz slepoočnice. S vremena na vreme jeza mu je prožimala celo telo i stezala mu srce kao nekim ledenim mengelima. Tada bi pomislio da će umreti. Časovi su proticali a u tvrđavi je sve bilo mirno, te Dantes uvide da je izbegao onu prvu opasnost. Bio je to dobar predznak. Naposletku, otprilike u vreme koje upravnik beše odredio, koraci se začuše na stepenicama. Edmond shvati da je došao trenutak. On prikupi svu svoju hrabrost, zadržavajući disanje; a bio bi srećan da može da zadrži u isti mah i ubrzani krvotok u svojim žilama.
       Neko zastade pred vratima. Koraci su bili dvostruki. Dantes nasluti da su to došla dva grobara da ga odnesu. Ta slutnja pretvori se u izvesnost kad ču nosila koja su spustili na zemlju.
        Vrata se otvoriše, te slaba svetlost dopre do Dantesovih očiju. Kroz vreću koja ga je pokrivala on vide dve senke kako prilaze njegovom krevetu. Treća senka bila je kod vrata i držala je u ruci fenjer. I jedan i drugi od te dvojice što se behu približili krevetu dohvatiše vreću za jedan kraj.
     — Bogme, još je težak ovaj tako mršavi starac! — reče jedan od njih dižući ga za glavu.
      — Kažu da kosti postaju svake godine teže za četvrt kila — reče drugi hvatajući ga za noge.
      — Jesi li zavezao ono? — zapita prvi.
       — Bio bih zaista glup da natovarim na nas i taj nepotrebni teret — reče drugi. — Zavezaću ga tamo.
      — Imaš pravo.
       — Hajdemo onda.
         „Šta da zavežu?” pitao se Dantes.
         Premestiše tobožnjeg mrtvaca sa kreveta na nosila. Edmond se beše ukrutio da bi što bolje odigrao svoju ulogu pokojnika. Staviše ga na nosila, pa se sprovod, kome je os vetljavao put onaj čovek s fenjerom idući napred, pope uz stepenice.
      Odjednom svež i opor noćni vazduh zapahnu ih. Dantes poznade da to duva mistral. Bilo je to jedno iznenadno osećanje, puno i uživanja i strepnje u isti mah.
       Nosači pređoše dvadesetak koraka, a zatim se zausta više i spustiše nosila na zemlju.
       Jedan od nosača udalji se, i Dantes ču kako mu cokule lupaju po pločama.              „Gde li sam ja sad?” zapita se on.
       — Znaš li ti da ovaj nije nimalo lak! — reče onaj što beše ostao pored Dantesa, sedajući na ivicu nosila.
         Prva pomisao Dantesova beše da sad pobegne, ali se srećom uzdrža.
       — Ta osvetli mi, marvo jedna, — reče onaj od dvojice nosača koji se beše udaljio — inače nikad neću naći ono što tražim.
       Čovek s fenjerom izvrši nalog, iako je on, kao što smo videli, bio iskazan dosta nepristojnim izrazima.
        „Šta li on to traži?” zapita se Dantes. „Neki ašov, sva kako.”
       Jedan zadovoljni uzvik pokaza da je grobar našao ono što je tražio.
       — Najzad! — reče drugi. — Dosta si se namučio.
      — Da, — odgovori on — ali je njemu svejedno što čeka.
         Posle tih reči, on se približi Edmondu, koji ču kako spuštaju pored njega neki težak i zvonak predmet. Istoga trenutka jedno uže obavi mu noge jakim i bolnim pritiskom.
        — Dakle! Je li zavezano? — zapita onaj grobar što nije ništa radio.
         — I to dobro zavezano; na moju odgovornost.
        — Onda, na put.
        I podignuta nosila nastaviše svoj put.
       Pređoše otprilike još pedesetak koračaja, a zatim se zaustaviše da otvore neka vrata, pa posle toga produžiše put. Šum talasa koji su se lomili o stene na kojima je sa građena tvrđava dopirao je sve jasnije do Dantesovih ušiju ukoliko su dalje išli.
       — Ružno vreme! — reče jedan od nosača. — Neće biti prijatno naći se u moru noćas.
       — Da, opat se izlaže velikoj opasnosti da se ukvasi — reče drugi, i oni prasnuše u smeh.
        Dantes ne shvati sasvim tu šalu, ali mu se ipak kosa nakostreši.
      — Dobro je; eto, stigli smo! — reče opet prvi.
      — Još dalje, dalje, — reče drugi. — Znaš dobro da je prošloga puta onaj ostao na polovini puta i smrskao se o stene, pa nam je upravnik sutradan rekao da smo le njivci.
         Pređoše još nekoliko koraka penjući se neprestano, a zatim Dantes oseti kako ga hvataju za glavu i za noge i ljuljaju.
      — Jedan, — rekoše grobari.
      — Dva.
        — Tri!
         U isti mah Dantes oseti da je zaista bačen u nekakvu ogromnu prazninu, da leti kroz vazduh kao ranjena ptica, i da pada, pada neprestano, sa užasom od koga mu se srce ledilo. Iako ga je nadole vuklo nešto teško što je ubrzavalo njegov brzi let, ipak mu se učini da njegov pad traje čitav vek. Naposletku, sa strahovitim praskom, on ulete kao strela u ledenu vodu, zbog čega pusti jedan uzvik, no koji se istog trenutka izgubi u tonjenju.
       Dantesa behu bacili u more, ka čijem dnu ga je vuklo đule od trideset i šest funti vezano za njegove noge.
      More je groblje Ifske tvrđave.

Aleksandar Dima, Grof Monte Kristo ( nastavak vidi :

Romani u nastavcima