Agata Kristi, Velika četvorka ( sedamnaesto poglavlje, Uspeli trik br. 4 )

 

SEDAMNAESTO POGLAVLJE 

Iz malog odmarališta u Ardenima pratili smo šta se događa u belome svetu. Dobijali smo mnogo dnevnika i ostalih listova, a svakodnevno je Poirotu stizala debela omotnica u kojoj su očito bili neki izveštaji. Nikad mi nije pokazivao ta izvešća, ali sam obično, prema njegovom ponašanju, mogao zaključiti da li je bio njima zadovoljan ili nezadovoljan. Ni na trenutak Poirot nije posumnjao da jedino naš sadašnji plan vodi konačnom uspehu.

—Još jedna sitnica, Hastingse— rekao mi je jednom prigodom.—Stalno sam strepio za vaš život. A meni je činilo nervoznim kao mačka koja se sprema na skok, kako biste vi to rekli. Ne, tužno, potpuno sam miran i zadovoljan. Čak i da otkriju kako kapetan Hastings, koji se iskrcao u Južnoj Americi, nije onaj pravi, (a nemislim da će to otkriti jer nije verovatno da će tamo poslati agenta koji vas lično poznaje) jednostavno će poverovati da im lukavo pokušava izmaknuti, pa se neće ozbiljno potruditi da vas pronađu ili utvrde gde boravite. U jedno konačno zapravo, a to je moja smrt,potpuno su uvereni. Zato će nastaviti provoditi svoje planove.

—A onda?— upitao sam iščekujući nastavak.

—A onda, mon ami, sledi veličanstveno uskrsnuće Herculea Poirota! Pojavljujem se u pet do dvanaest, izazovem veliku zbrku i na samo meni svojestven, jedinstven način izborim veliku pobedu!

Shvatio sam da je Poirotova taština prošla toliko vatrenih krštenja da je postala otporna na sve. Podsetio sam ga da je nekoliko puta pobednički venac završio oko glave naših protivnika. Ne, kao što sam mogao i pretpostavljati, u Poirota je bilo posve nemoguće slomiti oduševljenje vlastitim metodama.

—Vidite, Hastingse, to je kao onaj mali trik s kartama. Sigurno ste ga imali prigode videti? Uzmete četiri dečaka, podelite ih, jednog na vrh svežnja karata, drugog na dno i tako dalje —presečete, promešate i opet su sva četiri zajedno. To mi je svrha. Dosad sam se nadmetao sad s jednim, sad s drugim pripadnikom Velike Četvorke. Ali želim ih sve zajedno, na jednoj hrpi, kao četiri dečaka u špilu karata, i onda ih u jednom coupu sve uništim!

—A, kako mislite da ćete ih sve četvero skupiti na jednom mestu? —upitao sam.

—Čekajući pravi trenutak. Držeći se perdu sve dok ne budu spremni udariti.

—Mogli bismo se načekati —progunđao sam.

—Uvek ste nestrpljivi, vrli Hastingse!Aline, nećemo dugo čekati.Čovek kojeg su se bojali —ja lično—nije im više na putu. Rekao bih, najviše dva ili tri meseca.

Dok je to govorio, setio sam se Inglesa i njegove tragične pogibije. Prisjetio sam se i da Poirotu nikad nisam rekao za Kineza koji je umro u bolnici StGile's.

S velikom je pažnjom saslušao moju priču.

—Inglesov sluga, zar? I nekoliko je reči promrmljao na talijanskom? Čudno.

—Zbog toga sam i posumnjao da je možda reč o podmetaljki Velike Četvorke.

—Pogrešno ste prosudili, Hastingse. Poslužite se svojim malim sivim stanicama. Da su vas neprijatelji željeli zavarati, sigurno bi napravili Kinezu da govori nerazumljivim prostačkim engleskim. Ne, nemate pravo - doista vam je nosio poruku. Još mi jedanput recite šta ste čuli.

-Prvo je rekao nešto o'H andel's Largo',a potom iskoristio nešto kao 'carrozza'—to znači kočija, zar ne?

- Ništa više?

-Pa, na kraju je promumljao nešto kao 'Cara', ne znam ko— nisam razumeo ime—ime neke žene. Mivitka, Zia. Ali pretpostavljam da to zapravo nije imalo nikakve veze.-

- Ne biste mogli pretpostaviti, Hastingse. Cara Zia je vrlo važno, doista vrlo važno.

—Ne shvatam

-Prijatelju dragi, vi nikad ne shvatate, a uz to, Englezi nemaju blagog pojmao o geografiji.

—Geografiji?—viknuo sam. —Kakve sad tu veze ima geografija?

—Usudio bih se reći da bismo sad mogli potegnuti i gospodina Thomasa Cooka.

Kao i obično, Poirot nije želeo više ništa reći, taj me je njegov trik dovodio do ludila. Ne, opazio sam da je postao doista veseo i živahan, kao da je pobedio u nekoj igri, odnosno nešto dokazao.

Dani su prolazili, ugodni, premda užasno dosadni i jednolični. Biblioteka vile bila je prepuna, okolina puna prekrasnih predela za skitanje i tumaranje. Ponekad me razdraživala ta prisilna pasivnost. Ne, divio sam se Poirotovu mirnuom zadovoljstvu. Ništa nije remetilo naš mir sve dok potkraj juna, dobrano unutar Poirotovog roka, nismo konačno dobili vest o Velikoj Četvorci.

Automobil se jednog jutra zaustavio pred vilom. Usred našeg mira to je bio neobičan događaj da sam pohitao pred ulaz da zadovoljim znatiželju. Zatekao sam Poirota kako razgovara s mladićem ugodnog izgleda, otprilike moje dobi. Predstavio ga je.

—Ovo je kapetan Harvev, Hastings, jedan od najčuvenijih pripadnika vašeg Intelligence Servica.

—Bojim se da uopšte nije reč o čuvenom čoveku—rekao je mladić ugodno se nasmejavši.

-Slavan, ali samo među upućenima —tako sam zapravo morao reći. Većina prijatelja i znanaca drži kapetana Harveva ugodnim, ali tupim mladim čovekom—koji se sav posvetio tom trotu i foksu, ili kako se već taj ples zvao.

Obojica smo se nasmejali.

—Ne, dobro. Na posao—rekao je Poirot.

—Držite da je vreme?

—Sigurni smo u to, gospodine. Kina je juče politički izolovana. Niko ne zna šta se tamo zbiva. Nikakvih vesti, radijskih ili bilo kojih drugih—potpuni prekid—i muk!

—Nesumnjivo Li Chang Yen je otvorio karte. A ostali?

—Abv Ryland je pre nedelju dana doputovao u Englesku i juče otputovao na kontinent.

—A gospođa Olivier?

—Madame Olivier je sinoć napustila Pariz.

—Otputovala u Italiju?

—U Italiji, gospodine. Koliko možemo procijeniti, oboje su krenuli u letovališ to koje ste spomenuli —premda, kako ste to mogli znati.

—Ah, tim si perom ne mogu ukrasiti šešir! To je Hastingsovo delo. Prikriva svoju inteligenciju, znate, ali uprkos tome reč je očito o vrlo inteligentnom čoveku.

Harvev me je pogledao s dužnim poštovanjem m, a ja sam se pritom osećao dosta neugodno.

—Sve je, znači, na svmu mestu —rekao je Poirot. Probledio je i potpuno se uozbiljio.

—Vreme je. Sve je spremno?

—Sve smo obavili kako ste pronašli. Vlade Italije, Francuske i Engleske stoje iza vas i čine usklađene poteze.

—Reč je, zapravo, o novoj Antanti, suvo je dodao Poirot.—Drago mi je da je konačno Desjardeaux sve shvatio. En bien, onda krećemo — ili, bolje rečeno, ja krećem Vi ćete, Hastingse, ostati ovde, da, preklinjem vas. Prijatelju dragi, zaista ozbiljno mislim.

Verovao sam mu, ali nisam baš bio spreman tek tako ostati. Rasprava je bila kratka, ali odlučna.

Tek mi je u vozu, kojim smo jurili u Pariz, priznao kako mu je potajno bilo drago zbog moje odluke.

—Jer i vi treba da odigrate određenu ulogu, Hastingse. Važnu ulogu! Bez vas možda ne bih niti uspeo. Pa ipak, smatrao sam da mi je dužnost nagovarati vas da ostanete.

—Znači, postoji opasnost?

—Mon ami, kad je reč o Velikoj Četvorci, uvek postoji opasnost.

Došavši u Pariz, odvezli smo se do Gare d L'est i Poirot je napokon obznanio naše odredište. Kretali smo prema Bolzanu italijanskome Tirolu.

Za Harveveve odsutnosti iz kupea, iskoristio sam prigodu da upitam Poirota zašto je rekao da sam ja otkrio mesto sastanka.

—Zato što ste to vi i otkrili, dragi prijatelju. Kako je Ingleski to uspeo saznati,ne znam, ali ipak nam je poruka poslao po sluzi. Putujemo, mon ami, u Karersee, koje se na italijanskom zove Lago di Carrezza. Sad vidite kako se tu uklapava a 'Cara Zia', a takođe i vaš i 'Carrozza' i largo' —'Handel' je, pak, plod vaše mašte. Možda je neka opaska kako informacija dolazi od'hand' (pomoćnika — op. prev.) gospodina Inglesa pokrenula niz asocijacija.

—Karrersee?— upitao sam.—Nikad nisam čuo za to mesto.

—Uvek vam govorim kako vi Englezi ništa ne znate o geografiji. A,zapravo, reč je o vrlo poznatom, prekrasnom letovalištu na nadmorskoj visini od 12OO metara u srcu Dolomita.

—I u tom zabačenom mestu, negde bogu iza leđa, sastaće se Velika Četvorka?

Bolje bi bilo da kažete sastaće se u svom glavnom sedištu. Dat je znak, nameravaju se povući i izdavati naredbe iz svog planinskog skrovišta. Raspitivao sam se, neka mala italijanska tvrtka, koju kontroliše Abe Ryland, obavila je mnogobrojna istraživanja tla i ruda na tome mestu. Spreman sam se zakleti da je u samom srcu planine izdubljena nastamba, potpuno nepristupačna i tajnovita. Od tamo će vođe organizacije preko radija izdavati naredbe i upute svojim sledbenicima, kojih je na hiljade u svakoj zemlji. Iz te litice u Dolomitima pojaviće se svetski diktatori. Odnosno, valjalo bi reći, pojavili bi se da nije Herculea Poirota.

—Doista verujete u sve to, Poirot?

—A što je s vojskama i uopšte mehanizmima ove civilizacije? A šta je sa svim tim npr. u Rusiji, Hastings? Svet će se pretvoriti u Rusiju samo u mnogo većem opsegu i to uz dodatnu opasnost jer, madame Olivier je u svojim eksperimentima otišla mnogo dalje nego što je ikad obznanila.Verujem da je uspela do određenog stepena osloboditi atomsku energija i iskoristiti je u vlastite svrhe. Njeni eksperimenti s vodikom zaista su posebni, a takođe je eksperimentisala je prenosom koncentrisane energije bežičnim putem, tako da se zraka visokog intenziteta može tačno usmeriti prema određenoj tačci. Koliko je tačno uznapredovala još niko ne zna, ali sigurno mnogo dalje nego što je ikad objavila. Ta je žena genij u usporedbi s njom Curiejevi su bili pravi početnici. Dodajte njezinu geniju moć Rylandova gotovo neograničena imetka i,uz um Li Chang Yeana, najveći um kriminalca u istorijii, koji svime upravlja i sve planira - eh bien,civilizaciji, kako biste to vi rekli, neće baš cvasti ruže.

Zamislio sam se zbog njegovih reči. Premda je ponekad Poirot zaista preterivao, po naravi baš nije bio paničar. Prvi put sam,zapravo, shvatio koliko je beznadna bitka u koju smo upustili.

Harvev nam se pridružio i nastavili smo putovanje. Oko podne vozom smo stigli u Bolzano. Nastavili smo automobilom. Nekoliko velikih plavih automobila stajalo je na glavnome trgu, a nas smo trojica ušli u jedan od njih. Ne obazirući se na vrućinu usred dana, Poirot se do očiju umotao u ogrtač i šal. Mogle su mu se videti samo oči i vršci ušiju.

Nisam bio siguran preduzima li Poirot samo sve nužne mere opreza ili, pak, opet pati od preteranog straha od prehlade. Vožnja je zaista bila prekrasna. Za prvog dela putovanja vijugali smo između golemih stena, dok je s jedne strane za nama ostao mali vodopad. Uš li smo u plodnu dolinu koja se protezala nekoliko kilometara, i dalje krivudajući uzbrdo, nailazili na gole kamene vrhove obrasle borovima u podnožju. Sve se doimalo istovremeno i divlje i dražesno. Naposletku, nakon nekoliko oštrih zavoja, dok je cesta još prolazila kroz crnogoričnu šumu,iznenada smo se našli pred velikim hotelom i zaključili da smo stigli na odredište.

Sobe su bile unapred rezervisane i vođeni Harvevjem, pošli smo se smestiti. Sobe su bile s pogledom niz duge padine obrasle crnogoricom sve do stenovitih vrhova. Poirot je rukom pokazao prema vrhuncima.

—Jesu li tamo?—upitao je tihim glasom.

—Da - odgovorio je Harvev. -Tamo je mesto zvano Felsenlabvrinth - na neverojatan način celo okruženo golemim stenama a između njih vodi puteljak.Desno od mesta je kamenolom, ali verujem da je verovatno negde u samom Felsenlabvrinthu.

Poirot je kimnuo.

-Dođite, mon ami, rekao mi je.-Pođimo dole,na terasu da uţživamo na suncu.

—Mislite da je pametno?—upitao sam.

Slegnuo je ramenima. Sunce je bilo predivno, zapravo, previše je blještalo za moj ukus. Umesto čaja, popili smo kafu s vrhnjem i pošli u sobe da raspakujemo prtljagu. Poirot je postao potpuno nepristupačan, sav nekako utonuo u sanjarenje. Nekoliko je puta stresao glavom i uzdahnuo.

Zaintrigirao me neki čovek koji je sišao s voza u Bolzanu. Već ga je čekao automobil. Bio je omanjeg rasta, a zapazio sam ga jer se sav umotao kao i Poirot. Zapravo, čaki više, jer je uz ogrtač i šal nosio i velike plave naočale. Bio sam uveren da je emisar Velike Četvorke. Poirota nisu baš zadivila ta moja zapažanja. Ali kad sam, nagnuvši se kroz prozor spavaće sobe, izvestio Poirota da spomenuta osoba šeta nedaleko od hotela, priznao je da tu možda ipak ima nešto.

Nagovarao sam prijatelja da ne idemo na večeru, ali nije pristao. Ušli smo u blagovaonicu dosta kasno i smestili se za sto pokraj prozora. Kad smo seli,pažnju nam je privukao uzvik i zvuk slomljenog porculana. Po gostu za susednim stolom prosulo se zelenilo od ovčjeg ragua.

Prišao je glavni konobar i dugo se ispričavao.Kad nas je nesretni konobar počeo posluživati, Poirot mu se obratio.

—Zaista za žaljenje. Ne, niste vi krivi.

—Monsieurje sve video? Ne, zaista nisam kriv. I gospodin je nekako poskočio iz stolice —pomislio sam da je pretrpeo neki napad.Nisam mogao sprečiti nezgodu.

Video sam kako se Poirotu u očima javlja onaj tako znan mi zeleni odsjaj, a kad se konobar udaljio,prošaptao je:

—Hastingse, jeste li vidjeli kakav šok izaziva pojava Herculea Poirota —živa i zdrava?

- Mislite -Nisam dospeo nastaviti. Osetio sam Poirotovu ruku na kolenima dok je uzbuđeno šaptao:

-Pogledajte, Hastingse, pogledajte! Trik s kruhom! Broj Četiri!

Čovek za susednim stolom, potpuno bleda lica mehanički se igrao komadićem hleba na stolu.

Pažljivo sam ga promatrao. Lice mu je bilo izbrijano i podbuhlo, bledo bolešljive boje, s velikim tamnim podočnjacima, dok su mu se duboke bore spuštale od nosa prema uglovima usana. Teško bi mu bilo odrediti godine, od tridesetpet do četrdesetpet. Ničim nije podsećao na likove iza kojih se već krio Broj Četiri. Da nije bilo tog poigravanja s hlebom, kojeg očito uopšte nije bio svestan, zaista bih se zakleo da nikad u životu nisam video tog čoveka.

—Prepoznao vas je—promrmljao sam.

—Niste smeli dolaziti ovamo.

- Vrlimoj Hastingse, pre tri meseca odglumio sam smrt baš zbog toga.

-Da zapanjite Broj Četiri?

—Da ga zapanjim u trenutku kad moramo smesta delovati ili odustati od svega. A imamo veliku prednost —uopšte ne zna da smo ga prepoznali. Veruje kako je siguran iza ove nove krinke. Blagoslovljena je bila Flossi e Monro što nam je otkrila tu njegovu malu naviku.

—I, šta će se sada dogoditi?- upitao sam.

—Šta će se dogoditi? Prepoznaje jedinog čoveka kojeg se boji i tačno kad su razrađeni svi planovi Velike Četvorke. Madame Olivier i Abe Ryli danas su ovde ručali i verovatno otišli u Cortinu. Samo mi znamo da su se povukli u svoje skrovište. Koliko, zapravo, znamo?To se upravo ovog trena pita Broj Četiri. Ne usuđuje se rizikovati. Po svaku me cenu treba zaustaviti. Eh bien, nek' samo pokuša obuzdati Herculea Poirota! Čekaću ga potpuno pripremljen.

Kad je Poirot zaćutiao, čovek je za susednim stolom ustao i izašao.

—Otišao je sve srediti —mirno je rekao Poirot.

—Hoćemo li, prijatelju vrli,kafu popiti na terasi? Mislim da će tamo biti ugodnije. Samo ću skočiti do sobe po kaput.

Pomalo uznemiren izašao sam na terasu. Poirotova uveravanja me baš nisu smirila. pa ipak,dok smo oprezni, ništa nam se ne može dogoditi. Odlučio sam u svakom trenu biti oprezniji.

Posle nekih pet minuta Poirot mi se pridružio. Kao i obično pazeći da se ne prehladi, umotao se do ušiju. Seo je pokraj mene i zadovoljno pijuckao kavu.

—Jedino je u Engleskoj kafa tako grozna—dobacio je.—Na kontinentu shvaćtaju kako je za probavu važno pripremiti kafu na odgovarajući način.

Kad je završio, na terai se iznenada pjavio čovek koji je za večerom sedeo za susednim stolom. Bez oklevanja, došao nam je i dovukao još jednu stolicu za naš sto.

Nadam se da nemate ništa protiv toga da vam se pridružim- rekao je na engleskom.

—Dapače, gospodine, samo izvolite — odvratio je Poirot.

Neugodno sam se osećao. Sedeli smo na hotelskoj terasi, ljudi su bili svuda oko nas, ali ipak sam osećao nemir. Predosećao sam opasnost.

U međuvremenu Broj Četiri je nastavio čavrljati kao da je sve u savršenom redu. Teško je bilo ne verovati da nije bona fide turist. Opisivao je izlete i putovanja automobilom, te se predstavljao kao vrli znalac okolnog kraja.

Izvukao je lulu iz džepa ipočeo je paliti. Poirot je izvadio kutiju svojih malih cigareta. Dok je Poirot primicao cigaretu usnama stranac se nagnuo sa šibicom u ruci.

—Dopustite da vam zapalim.Dok je govorio, bez ikakva znaka ili najave, pogasila su se sva svetla i osetio sam kako me guši odvratan miris pod nosom.

                                

Nastavci: Romani u nastavcima 

Agata Kristi, Velika četvorka ( šesnaesto poglavlje, Umirući Kinez )

 ŠESNAESTO POGLAVLJE 

Čak mi je i danas vrlo teš ko pisati o tim danima u ožujku.

Poirot—jedinstveni, neponovljivi Hercule Poirot —mrtav! Nešto je bilo dijabolično kad je reč o toj po maknutoj i nepospremljenoj kutiji šibica, koju bi Poirot sigurno požurio vratiti na pravo mesto —i tako izazvao eksploziju.

Činjenica da sam zapravo ja izazvao katastrofu nikad me nije prestajala ispunjati beskrajnom tugom. Pravo je čudo, kako je rekao dr. Ridgeway, da i ja nisam poginuo nego sam se izvukao pretrpevš i tek blagi potres mozga.

premda mi se učinilo da sam se odmah osvestio, ipak sam gotovo 24 sata bio bez svesti. Tek sam sledećeg dana uveče jedva prikupio malo snage da oteturam do susedne sobe i duboko potrešen pogledam na brestov kovčeg u kojem su ležali ostaci najvećeg čoveka u istoriji sveta.

Čim sam se vratio svesti, jedna me je misao zaokupila— osvetiti Poirotovu pogibiju i bez milosti uništiti Veliku Četvorku.Verovao sam da će se Ridgeway s tim složiti, ali na moje iznenađenje činilo se da to lekara zapravo uopšte ne zanima. - Vratite se u Južnu Ameriku —savetovao bi mi u svakoj mogućej prigodi.Zašto pokušati postići nemoguće? Što je strašljivije i obzirnije mogao, zapravo mi je govorio: Ako Poirot, jedinstveni Poirot, nije uspeo —kako bih onda mogao ja?

Ne, nisam popuštao. Ne obazirući se nasumnje u moju stvarnu doraslost i kvalificiranost za takav pothvat (a,neka mi bude dopušteno da kažem, o tom se pitanje nisam potpuno slagao s lekarom), držao sam da sam tako dugo radio s Poirotom da sam naučio napamet njegove metode i osećao se sposobnim nastaviti tamo gde je on stao. Posredi su bili osećaji. Prijatelj mi je mučki umoren. Zar se od mene očekivalo da se skrušeno vratim u Južnu Ameriku a da ne pokušam dovesti zločince na sud?

Sve sam to rekao Ridgevvavju. Pažljivo me slušao.

—Pa ipak— rekao je kad sam završio — moj se savet nije promenio. Potpuno sam uveren da bi vas i Poirot, da je kojim slučajem među nama, jednako savetovao i poticao da se vratite. U njegovo vas ime preklinjem, Hastingse, okanite se tih ludih zamisli i vratite na svoj ranč.

Bio sam jednako nepopustljiv pa je, odmahujući glavom, Ridgeway jednostavno zaćutao.

Još sam se mesec dana oporavljao. Po kraj meseca zahteva sam i naposletku uspeo ugovoriti razgovor s ministarstvom unutarnjih poslova. Ponašanje gospodina Crowthera uveliko je podsećalo na dr. Ridgevvava.Umirivao me je i istovremeno odbijao. Izražavajući zahvalnost za ponuđene usluge, blago ih je i obzirno odbijao. Dobio je dokumente koje mu je zaveštao Poirot i uveravao me da se poduzimaju svi nužni koraci kako bi se odgovarajuće dočekalo nastupajuće nevolje.

Morao sam se pomiriti s tim hladno izrečenim utehama. Na kraju razgovora i gospodin Crowther me je nagovarao da se vratim u Južnu Ameriku. Bio sam vrlo nezadovoljan razgovorom.

Pretpostavljam da bih na odgovarajućem mestu morao opisati i Poirotov pogreb. Svečana i dirljiva povorka, a venaca i buketa bilo je nemoguće izbrojati. Dolazili su iz svih društvenih slojeva, od najviših do najnižih, i upečatljivo su svedočili o ugledu koji je moj prijatelj stekao u drugoj mu domovini. Dok sam stajao uz grob i razmišljao o zajedničkim doživljajima i sretnim danima, preplavili su me duboki osećaji

Do početka maja sve sam već isplanirao.Verovao sam da neću pogrešiti ako nastavim objavljivati ​Poirotov oglas u vezi sa informacijama o Claudu Darrellu.Takav sam oglas objavio u brojnim jutarnjim listomvima. Sedeći u malom restoranu u Sohou i procenjujući efekte tog oglasa, šokirao sam se kad sam iznenada naišao na jedan novinski članak.

Ukratko, bilo je to izveštaj o tajnovitom nestanku gospodina Johna Inglesa s broda 'Shangai'nakon što je isplovio iz marsejske luke. U posve mirnuom i lepom vremenu, strahovalo se da je nesretnik pao s palube u more. Članak je završavao rečenicom u kojoj se govoriril o o dugoj i vrlo uspešnoj Inglesovoj karijeri u Kini.

Vrlo neugodna vest. U Inglesovoj smrti video sam neki zlokoban motiv. Ni na trenutak nisam poverovao u teoriju o nesretnom slučaju. Ingles je umoren, a isuviše je bilo očito da je to delo Velike Četvorke.

Dok sam sedio za stolom, pogođen zbog još jednog udarca,i razmišljao o svemu, zapanjilo me neverojatno ponašanje čoveka koji je sedeo nasuprot mene.Mršav,tamnoput srednjovečan čovek,bolešljivo bled i šiljaste brade. Tako je tiho seo za moj sto da sam ga jedva primetio.

Ne, postupci sumu bili vrlo čudni. Nagnuvši se poslužio se solenkom i složioč etiri male hrpice po rubu moga tanjura.

—Nadam se da ćete mi oprostiti —rekao je me-lanholičnim glasom. —Kažu da poslužiti strancu šolju znači pomoći mu u tuzi. Možda je to neizbežna nužnost.Premda se nadam da nije. Nadam se da ćete biti razumni.

Potom je značajajnom gestom ponovio radnju sa šoljuom na vlastitom tanjuru. Veza s brojkom četiri jednostavno se nije mogla zaobići. Znatiželjno sam ga promatrao. Uprkos uloženom trudu, u njemu nikako nisam mogao prepoznati mladog Templetona, slugu Jamesa ili neku drugu osobu koju smo sretali. Pa ipak, verovao sam da imam posla sa strašnim Brojem Četiri. U glasu sam prepoznao do grla zakopčanog čoveka koji nas je posetio u Parizu.

Pogledao sam uokolo i nisam mogao odlučiti šta da učinim. Čitajući moje misli, nasmejao se i blago odmahnuo glavom.

- Ne bih vam savetovao—dobacio je.—Podsetite se samo štoa je sledilo nakon vaše ishitrene akcije u Parizu. Uveravam vas da mi je odstupnica potpuno osigurana. Ideje su vam, rekao bih, nedorađene i nepromišljene, kapetane Hastingse.

—Prokleti đavole —rekao sam gušeći se od gneva. —Vi ste otelovljenje samog đavola.

—Prenervozni ste—suviše nervozni. Vaš preminuli prijatelj savetovao bi vam da je miran čovek u velikoj prednosti.

—Usuđujete se govoriti o njemu!—kazao sam.Čoveku kojeg ste tako sramno umorili. Došao si ovamo..

Prekinuo me.

—Došao sam ovamo s uzvišenim i miroljubivom namerom. Da vam savetuje da se smesta vratite u Južnu Ameriku. Ako to učinite, kad je o Velikoj Četvorci reč, stvar je svršena. Vas i vaše niko na bilo koji način neće zlostavljati. Dajem vam svoju reč. Nasmejao sam se s prezirom.

—A ako odbijem poslušati vašu autokratsku naredbu?

—Ne bi se baš moglo govoriti o naredbi. Mogli bismo reći da je to upozorenje?

U njegovom se glasu osetila hladna prijetnja.

—Prvo upozorenje—rekao je blagim glasom.—Savetovao bih vam da ga neprimate olako.

I pre nego što sam uspeo naslutiti šta smera, ustao je i brzo kliznuo prema vratima. Skočio sam i pohitao za njim, ali na nesreću naletio sam na neverojatno debelog čovjeka koji mi se isprečio na prolazu. Dok sam ga s oslobodio, moj je protivnik već nestao kroz vrata. Potom sam bez ikakvog upozorenja još naletio na konobara s golemom gomilom tanjura u ruci. Kad sam dospieo do vrata,više nije bilo ni traga mršavom čoveku s tamnom bradom.

Konobar nije znao kako bi se ispričao, a debeljko je mirno sedeo za stolom inaručivao ručak. Ništa se ne bi moglo dokazati da oba događaja nisu bila obične nezgode. Pa ipak, o tome sam imao svoje mišljenje. Dobro sam znao da su posvuda agenti Velike Četvorke.

Zar je uopšte potrebno reći da se nisam niti osvrnuo na upozorenje. Ostvariću svoj naum ili umreti za vredan cilj. Primio sam samo dva odgovora na oglas.Ni od jednog ni od drugog nisam imao nikakve koristi. Oba su se puta javili glumci koji su nekad nastupali zajedno s Claudom Darrellom. Oboje su ga površno poznavali i nimalo nisu rasvetlili njegov identitet ili trenutačno mu boravište i kretanje.

Ne, ni glasa od Velike Četvorke a već je prošlo desetak dana. Prelazio sam preko Hvde Parka, zaokupljen nekim mislima, kad me pozdravio glas s uverljivim stranim naglaskom.

—Kapetan Hastings, zar ne?

Velika limuzina se u tom trenutku zaustavila uz pločnik. Kroz prozor se nagnula neka žena. Prekrasno odevena u crno, s divnim bisernim ogrlicama oko vrata.Prepoznao sam damu koju smo prvo upoznali kao groficu Veru Rossakoff, a posle i pod drugim imenima kao jednog od agenata Velike Četvorke. Zbog ko zna kakvog razloga Poirot je uvek potajice osećao simpatije prema grofici. Vatrenost te žene privlačila je tog čovečuljka. U trenucima zanesenosti znao je reći kako je grofica jedinstvena žena, jedna od hiljadu. Činjenica da je bila protiv nas, na strani naših najljućih neprijatelja, nikad se ne čini uticala na Poirotove prosudbe.Zbog ko zna kakvog razloga Poirot je uvek potajice osećao simpatije

—Ah, nemojte se samo tako okrenuti i otići —rekla je grofica.—Moram vam reći nešto posebno važno. A nemojte niti pokušavati pozvati policiju,jer to bi bilo jako glupo. Uvek ste pomalo blesavi -da, da, baš je tako. Blesavi ste i sada kada se ne obazirete na naša upozorenja.

Prenosim vam drugo upozorenje. Smesta napustite Englesku. Moram vam otvoreno reći da ovde ne možete ništa postići. Nikad ništa nećete postići.

—U tom slučaju —rekao sam kruto—zaoista je čudno da svi vi toliko želite da napustim zemlju.

Grofica je slegnula ramenima. Prekrasna ramena, zamamljiv pokret.

—Što se mene tiče, držim da je i to glupo.Ostavila bih vas da uživate u svojoj igri. Ne, šefovi se,znate, boje da bi neka vaša reč mogla pomoći inteligentnijima od vas. Stoga - sledi vam progon.

Činilo se da grofica doista ima posebno mišljenje o mojim sposobnostima.Prikrio sam nezadovoljstvo. Takav je njezin odnos nesumnjivo bio sračunat da me uzruja i izazove u meni osećaj bezvrednosti.

—Naravno, ne bi bilo nikakvih problema da vas se ostavi —nastavila je. —Ali, ponekad sam jako sentimentalna.Odgovarala sam ih od toga. Negde imate krasnu malu ženicu, zar ne? A i onoga mrtvog čovečuljka razveselilo bi da čuje kako niste ubijeni. Znate, uvek mi je bio drag. Bio je mudar - doista mudar! Danas kojim slučajem nije četvero protiv njega jednoga, nisam sigurna kako bismo s njim. Otvoreno vam priznajem —bio mi je uzorom! Poslala sam venac na pogreb kao mali znak divljenja —golemi venac crvenih ruža. Crvene ruže označavaju moj temperament.

Slušao sam bez reči, a u meni je rasla mučnina.

—Podsećate me na mulu, kad povije uši i ritne se. E pa, prenela sam vam upozorenje. Zapamtite dobro —treće će vam upozorenje reći lično Uništavatelj.

Mahnula je i automobil je brzo zamaknuo. Mehanički sam zapamtio broj, ali nisam se nadao da će mi to uopšte pomoći. Velika Četvorka ništa nije prepuštala slučaju čak i kad je reč o sitnicama.

Zaputio sam se kući pomalo otrežnjen. Iz cele te poplave grofičine rečitosti jedna je činjenica bila neporeciva. Život mi je doista bio u opasnosti.Premda nisam niti pomišljao da se odreknem borbe, shvatio sam da moram biti pažljiv i da motram preduzimati najveće mere opreza.

Dok sam raščlanjivao sve te činjenice i razmišljao kako da postupim,zazvonio je telefon. Pošao sam u drugi ugao sobe i podignuo sluša licu.

- Da. Halo, ko je.

Odgovorio mi je zvonak glas.

—Ovdje bolnica St Gile. Tu leži Kinez koji je uboden nožen na ulici i prebačen nama.Neće još dugo. Nazvali smo vas zato što smo mu u džepu našli komad papira s vašim imenom i adresom.

Bio sam potpuno zapanjen. Pa ipak, nakon što sam razmislio, rekao sam da odmah dolazim. Bolnica St Gile nalazila se dole u luci i pomislio sam da se Kinez možda upravo iskrcao s nekog broda.

Već sam bio krenuo u bolnicu,kad se u meni odjedanput javila neka sumnja.Nije li sve to, zapravo, klopka? Kad god je reč o nekom Kinezu, tu mora da su i Li Chang Venovi prsti. Setio sam se avanture s klopkom i mamcem. Nije li to još jedna zamka mojih neprijatelja?

Razmislivš i ipak sam zaključio da mi poseta bolnicini ne može naneti nikakvo zlo. Verojatno sve to i nije baš klopka nego, kako bi se to vulgarno reklo,'podmetaljka'. Umirući će mi Kinez nešto otkriti; na to ću reagovati i naposletku uleteti ravno u ruke Velike Četvorke. Valjalo je sačuvati prisebnost i ne donositi unapred nikakve zaključke, te hineći kako sam poverovao u sve biti stalno na oprezu.

Nakon dolaska u bolnicu,rekao sam šta želim pa su me odmah odveli u odeljenje za nesretne slučajeve i do postelje stradalog. Ležao je nepokretan, zatvorenih očiju i samo po jedva primetnom micanju prsiju videlo se da još diše. Lekar je stajao uz krevet i Kinezu opipavao puls.

—Jedva da je živ —prošaptao mi je.—

- Poznajete ga?

Odmahnuo sam glavom.

—Nikad ga nisam vidio.

—Pa šta mu je onda trebao taj papir s vaši m imenom i adresa u džepu? Vi ate kapetan Hastings, zar ne!

Čudno. Prema njegovim dokumentima čini se da je bio sluga čoveka po imenu Ingles - umirovljenog državnog službenika. A, znate ga, zar ne? —dodao je kad sam se trgnuo na spomen Inglesova imena. Inglesov sluga! Onda ga jesam sreo. Ne, nikad nisam mogao razlikovati Kineze- svi su mi bili slični. Mora da je s Inglesom krenuo na put u Kinu i nakon nesreće vratio se u Englesku s porukom, možda i zamene. Od životne je važnosti bilo da čujem poruku koju je Kinez nosio.

- Je li pri svesti? - upitao sam. -Može li da govori? Gospodin Ingles je moj stari prijatelj i verujem da mi je ovaj siroti momak nosio poruku od njega. Veruje se da je gospodin Ingles pre desetak dana pao preko palube u more.

—Jedva da je pri svesti i sumnjam da ima snage da govori. Izgubio je mnogo krvi. Mogao bih mu, naravno, dati neki stimulans, ali već smo učinili sve što možemo.

Ipak mu je dao injekciju, dok sam ja stajao pokraj kreveta nadajući se,uprkos svemu, da ću čuti reč-dobiti neki znak koji bi mi mogao doista pomoći. Ne,minute su prolazile a od njega nikakva znaka.

A onda mi je iznenada kroz glavu prohujala pogubna misao. Zar već ne padam u klopku? Pretpostavimo da ovaj Kinez jednostavno glumi Inglesova slugu, a zapravo je agent Velike Četvorke? Pa toliko sam puta čitao kako eki kineski sveštenici mogu simulirati smrt. Ili, da pođem još korak dalje, možda je Li Chang Yen okupio malu grupi fanatika koji bi pošli i u smrt samo da udovolje naredbi svojega gospodaara?Moram biti oprezan.

Dok su mi takve misli strujale glavom,čovek na krevetu počeo se micati.Otvorio je oči. Nešto je nesuvislo promrmljao. A onda sam video kako je zaustavio pogled na meni. Ničim nije pokazivao da me prepoznaje, ali odmah sam shvatio da mi pokušava nešto reći. Dolazilo od prijatelja ili neprijatelja morao sam čuti što mi je htieo reći.

Nagnuo sam se nad krevetom, ali te isprekidane zvukove nikako nisam uspieo smisleno povezati. Pomislio sam da sam čuo reč 'ruka',ali nisam mogao razaznati u kakvom je kontekstu izrečena. Ponovno sam čuo istu reč, ali ovaj sam put čuo još ešto, riječ 'Lar-idi'. Gledao sam ga zbunjen, dok mi se nametalo kako da povežem reči 'ruka' i largo'.

—Handel's Largo?— upitao sam.Kinez je naglo zatreptao očima, kao da potvrđuje šta sam rekao, idodao još jednu rieč na talijanskom, reč carrozza. Još su mi dve, tri reči na italijanskom doprle do uha a zatim je naglo ućutao.

Lekar me gurnuo ustranu. Sve je bilo gotovo. Nesretnik. Preminuo je.

Izašao sam iz bolnice potpuno zbunjen.

-Handel's Largo - i - carrozza.-Ako me sećanje dobro sluţži, carrozza znači kočija. Kakvo se uopšte značenje krije iza tih jednostavnih reči? Čovek je Kinez a ne Italijan. Zašto onda sad govori italijanskijati? Ako je zaista Inglesov sluga, onda mora znati engleski! Cela je stvar jednostavno neverovatna. Dok sam išao kući,pokušavao sam odgonetnuti šta se to zbiva. Da je samo Poirot živ, pa da problem reši svojom munjevitom snalažljivošću!

Otključao sam vrata i polako se uputio u sobu.

Na stolu je pismo. Nemarno sam ga otvorio. Ali, kad sam počeo čitati,ostao sam kao ukopan na mestu.

Pismo je došlo iz neke advokatske kancelarije-

Dragi gospodine

Prema uputama našega preminulog klijenta, gospodin aHerculea Poirota, prosleđujemo vam priloženo pismo. Ovo nam je pismo predano nedelju dana pre njegove smrti uz napomenu da ga, u slučaju da umre, pošaljemo vama određenog dana posle njegove smrti.

Vaši, itd.

Prevrtao sam i prevrtao priloženo pismo. Nesumnjivo dolazilo je od Poirota.Predobro sam poznavao njegov rukopis. Teška srca, ali ipak sav ustreptao, otvorio sam pismo.

Mon Chen Ami

Kad primite ovo, mene više neće biti. Ne plačite za mnom,već sledite moje naredbe. Čim primite pismo, vratite se u Južnu Ameriku. Ne budite tvrdoglavi. Ne molim vas da krenete na put zbog sentimentalnih razloga. Nužno je da odputujete. To je deo plana Herculea Poirota! Nekome ko ima tako sjajnu inteligenciju poput moga prijatelja Hastingsa, više ništa nije potrebno reći. A vas Velika Četvorka! Pozdravljam vas, dragi prijatelju, s jedne strane smrti.

Zanavek vaš,

Hercule Poirot

Nekoliko sam puta pročitao tu zapanjuću poruku. Jedno je bilo očito:taj je izvanredni čovek predvidio svaku mogućnost, pa mu čak ni vlastita smrt nije mogla poremetiti sled planova. Meni je zapala aktivna uloga —a njemu uloga genija koji vuče konce. Bio sam posve siguran da me potpune upute čekaju s one strane oceana.U međuvremenu, uvereni da sam poslušao upozorenje, moji će neprijatelji prestati misliti na mene. Dok me ne budu uopšte očekivalii, mogao bih se vratiti i razbiti im redove.

Ništa me više nije zadržalo, pa sam odmah mogao krenuti nastaviti. Poslao sam brzojave, rezervirsao karte i za nedelju dana ukrcao se na 'Ansoniju' te krenuo u Buenos Ajres.U trenutku kad se brod odvajao od mola, stjuard mi je doneo poruku, Objasnio je da mu je to dao neki krupni gospodin u krznenom ogrtaču, koji je napustio brod trenutak pre nego što se otisnuo od obale.

Otvorio sam omotnicu. Poruka je bila kratka i jasna.

—Mudro ste učinili —stajalo je u poruci. Potpisana je bila velikim brojem 4.

Mogao sam sebi dopustiti da se nasmešim.

More je bilo mirno. Uživao sam u razmerno dobroj večeri, razmišljao o većini saputnika i onda odigrao nekoliko partija bridža. Zatim sa poošao na počinak i zaspao kao klada, uostalom kao i uvek kad sam na brodu.

Probudio me osećaj da me neko stalno drmusa. Pospan i zbunjen ugledao sam brodskog oficira kako stoji nada mnom. Kad sam seo u , oficir je uzdahnuo s olakšanjem.

—Hvala bogu da sam vas konačno probudio. Mislio sam da to nikad neću uspeti. Uvek tako čvrsto spavate?

—Šta je?- upitao sam zbunjen i snen. -Nešto nije u redu s brodom?

- Nadam se da vi bolje od mene znate što se zbiva —uzvratio je suho.—Posebna naredba Admiraliteta. Razarač čeka da vas ukrca.

—Šta? —poviknuo sam.—Nasred oceana?

—Vrlo čudno, ali to se mene uopšte ne tiče. Poslali su nam nekog mladića da zauzme vaše mesto i svi smo se zakleli da ćemo čuvati tajnu. Hoćete li ustati i obući se?

Nisam mogao prikriti vlastitu zaprepaštenost alisam učinio što mi je rečeno.Spušten je čamac u vodu i prevezen sam na razarač. Na brodu su me primili vrlo ljubazno, ali ništa nova nisam doznao. Kapetan je dobio uputu da me iskrca na određenom mestu na belgijskoj obali. Nakon toga prestajala je njegova odgovornost. Ne, jednako tako nije znao šta će dalje biti sa mnom.

Sve se činilo kao san. Poput očajnika pomislio sam da je sve to deo Poirotovog plana. Jednostavno trebam nastaviti i verovati svom mrtvom prijatelju.

Iskrcali su me na predviđenom mestu. Čekao me automobil i uskoro smo punom brzinom krenuli preko flamanskih polja. Te sam noći prespavao u nekom malom briselskom hotelu. Sutradan smo krenuli dalje. Okolinski pejsaž se promenio: sve smo češće nailazili na šume i brda. Shvatio sam da prilazimo Ardenima i odjedan staviti sam se setio kako mi je Poirot rekao da ima brata u gradu Spa.

Ne, nismo ušli u taj grad. Skrenuli smo s glavnog puta i zašli u brda obrasla gustom šumom. Konačno smo stigli do malog seoceta i bele vile na osami jednog brežuljka. Automobil se zaustavio pred velikim zelenim vratima.

Kad sam izašao iz automobila, vrata su se otvorila. Postariji sluga stajao je na vratima i naklonio se.

—Gospodin le Capitaine Hastings? —rekao je na francuskom.—Gospodina le Capitaine vas očekuje. Budite ljubazni pa me sledite.

Poveo me niz predvorje, otvorio vrata na kraju hodnika i stao postrance da me propusti.

Žmirkao sam jer je soba bila okrenuta zapadu, pa je kroz prozore sjalo podnevno sunce. Oči su mi se ubrzo prilagodile i ugledao sam figuru kako širi ruke da me pozdravi i poželi mi dobrodošlicu .

- Bio je to—oh, nemoguće, ne možemo biti —ali, da to je bio on!—Poirot!—poviknuo sam i prvi put nisam niti pokušao izbeći zagrljaju kojem sam jednostavno nestao.

—Ali, šala, doista šala! Nije tako lako ubiti Herculea Poirota!

—Ali Poirot—zašto?

—Jedna ruse de guerre, prijatelju dragi, jedna ruse će guerre. Sve je sada spremno za naše veličanstvo ni coup.

—Ali mogli ste mi barem reći!

—Ne, Hastingse, nisam mogao. Nikad, nikad, ni za hiljadu godinu ne bih mogao odigrati svoju ulogu na pogrebu. Ovako sve je ispalo savršeno, Velika Četvorka nije mogla posumnjati.

—Ali sve ono što sam propatio.

—Nisam ni ja bezosećajan. Delomično sam i zbog vas izveo tu prevaru. Bio sam spreman rizikovati vlastiti život, ali nisam mogao stalno vaš dovoditi u opasnost. I tako, posle jedne eksplozije, pala mi je na um briljantna pomisao. Dobri Ridgeway,on mi je omogućio da je izvedem. Ja sam mrtav,vi se vraćate u Južnu Ameriku. Ali, mon ami, ali vi nikako niste pristajali na povratak. Naposletku morao sam urediti da dobijete ono pismo od advokata i celu tu zbrku s porukama. Ne, sada ste tu - i to je najvažnije. Sad se ovde prikrivamo - perdus -sve dok ne dođe trenutak za naš veličanstveni coup-konačno svrgnuće Velike Četvorke.

                                                                          

                                                                nastavci: Romani u nastavcima 

Agata Kristi, Velika četvorka ( četrnaesto poglavlje, Veštačka plavuša )

 

ČETRNAESTO POGLAVLJE 

Bio sam doista razočaran rezultate Poirotova bombaškog napada na zdanje u Kineskoj četvrti. Kao prvo, pobegao je vođa te bande. Kad su odgovarajući na Poirotov zvižduk Jappovi ljudi upali u predvorje, našli su četiri onesvešćena Kineza,ali među njima nije bilo čoveka koji mi je pretio smrću. Posle sam se setio da se, kad su me silom izveli pred zgradu da budem mamac za Poirota, taj se čovek dobrano držao u pozadini. Verovatno je bio izvan opasne zone, odnosno dosega plinske bombe i uspeo je pobeći kroz neki od mnogobrojnih prolaza koje smo naknadno otkrili.

Od četvorice uhvaćenih ništa nismo doznali. Ni najtemeljitija policijska istraga nije uspela otvoriti ni jednu pojedinost koja bi ih povezala s Velikom Četvorkom. Sve su to bili obični, siromašni stanovnici te četvrti, koji su govorili kako uopšte nisu čuli za ime Li Chang Yena. Neki ih je kineski gospodin unajmio kao poslugu u kući uz rieku i nisu imali pojma o njegovim privatnim poslovima.

Do sutradan sam se, ako zanemarimo laku glavobolju, posve oporavio od posledica Poirotove plinske bombe. Otišli smo u Kinesku četvrt i pretražili kuću iz koje su me spasili. Zapravo, to su bile dve oronule kuće pvezane podzemnim prolazom. Napušteno prizemlje i gornji spratovi obe kuće nisu bili namešteni, a polomljeni prozori bili su skriveni istrošenim ekranima. Japp je već bio pretražio podrume i otkrio tajni ulaz u podzemnu prostoriju u kojoj sam proveo tako neugodnih pola sata. Kad su je pomnije pregledali i preražili, pokazalo se da sam imao pravo govoreći o svojim jučerašnjim utiscima. Svile na zidu i tepisi na podu bili su zaista izvanredni radovi kineskih majstora. Premda nisam mnogo znao o kineskoj umetnosti, shvatio sam da je svaki predmet u prostoriji svojevrsno savršenstvo.

Uz pomoć Jappa i nekolicine njegovih ljudi, vrlo smo temeljito pretražili stan.Živio sam u nadi da ćemo naći neke važne dokumente. Možda popis važnijih agenata Velike Četvorke. Ne, ništa takvog nismo našli. Jedini su dokument bile beleške u koje je Kinez gledao dok mi je diktirao pismo Poirotu. U tim su papirima bile vrlo temeljite biografije svakog od nas, ocena naših karaktera i mana preko kojih nas je najlakše napasti. .

Poirot se razveselio kao dete zbog tog otkrića. Posebno nisam tome pridavao nikakvu važnost,posebno zato što je sastavljač beleški komično grešio u nekim ocenama. Kad smo se vratili u naš stan, upozorio sam mog prijatelja na to.

- Dragi moj Poirot—rekao sam— sad znate šta neprijatelj misli o nama. Čini se da je strašno preterao u oceni snage vašeg uma, a jednako je tako podcenio snagu moga. Ali ne vidim kakvu korist možemo izvući iz te spoznaje.

Poirot se smeuljio na pomalo uvredljiv način.

—Ne vidite, Hastings, ne vidite? Ne, sad kad su nas upozorili na neke naše slabosti, možemo se bolje pripremiti za nove metode njihova napada. Na primjr, prijatelju dragi, znamo da biste vi obično morali malo razmisliti pre nego stupite u akciju.Potom, sretnete li crvenokosu mladu devojku u neprilici trebate joj pristupiti sa— kako ono kažete? —sa sumnjom, zar ne?

U zabeleškama smo našli i apsurdne primedbe o mojoj navodnoj naglosti, te podložnosti šarmu mladih devojaka određene boje kose. Poirotovu sam primedbu držao neukusnom, ali na sreću mogao sam mu i uzvratiti.

—A šta je s vama? —upitao sam.—Hoćete li se pokušati izlečiti od'osorne taštine'? Ili'neprirodne pedanterije'?

Nabrajao sam spomenute primedbe i mogao videti da nije oduševljen protuudarom.

—Oh, nesumnjivo no u nekim stvarima, Hastingse, zavaravaju sami sebe—tant mieux! Shvatiće na vreme. U međuvremenu, nešto smo naučili, a znati —znači biti spreman.

Odnedavno to je postala njegova omiljena izreka; toliko omiljena da sam je već počeo mrzeti.

—Nešto znamo, Hastingse — nastavio je Poirot.—Da, nešto smo saznali — a to je samo nama u korist —ali, još ni slučajno ne znamo dovoljno. Moramo saznati još više.

—Kako?

Poirot se zavalio unaslonjač, namestio kutiju šibica koju sam neoprezno bacio na stol i zauzeo dobro mi znanu pozu. Znao sam da se sprema na dugi monolog.

- Vidite, Hastingse, mor amo se boriti protiv četiri protivnika, odnosno protiv četiri različite ličnosti.S Brojem Jedan nikad nismo došli u lični dodir—za sad ga znamo samo po delima njegovog uma —i usput ću vam reći, Hastingse, da počinjem vrlo dobro shvatati i razumevati taj um— vrlo suptilan i istočnjački um— svaka zamka i klopka na koju smo naišli i delo je Li Changova mozga. Broj Dva i Broj Tri toliko su moćni, toliko jako, da su u ovom trenutku imuni na naše napade.Ali, ono što na neki način štiti njih, nekom perverznom igrom slučaja štiti i nas. Toliko su izvrgnuti pažnju javnosti da svaki svoj korak moraju pomno planirati i pripremiti. I tako dolazimo do posljednjeg člana bande —dolazimo do čoveka znanog nam kao Broj Četiri.

Poirot je malo promenio glas,kao što je uvek činio kada je govorio o nekoj određenoj osobi.

— Broj Dva i Broj Tri bi mogli uspeti i netaknuti otići svako svojim putem,ponajpre zbog svoje slave i osiguranih društvenih položaja. Broj Četiri bi mogao uspeti baš zbog suprotnog razloga —zbog tajnovitosti.Ko je on? Niko nezna. Kako izgleda? Opet niko ne zna. Koliko smo ga puta vi i ja videli? Petputa, zar ne? I bili barem jedan od nas mogao biti siguran da ćemo ga prepoznati ako ga ponovo sretnemo?

Morao sam odmahnuti glavom i zamišljati onih petero različitih ljudi koji su —premda to zvuči neverojatno—bili jedan te isti čovek. Grubijan, čuvar umobolnice, čovek kaputa zakopčanog do grla koga smo sreli u Parizu, glavni sluga James, tihi mladi lekar u slučaju Žutog jasmina, te napokon ruski profesor. Ni na koji način ti ljudi nisu podsećali jedan na drugoga.

—Ne—rekao sam beznadno.

—Ni na što se ne bismo mogli osloniti.

Poirot se nasmešio.

—Preklinjem vas, ne prepuštajte se tako žurno beznađu i malodušnosti.Ponešto ipak znamo.

—Šta znamo? —upitao sam skeptično.

—Znamo da je reč o čoveku srednje visine, svetle ili tek blago preplanule puti. Da je visok i tamnoput nikad ne bi mogao biti plavokos, ni biti lekar. Svako bi se dete u struku moglo proširiti koji centimetar da odigra ulogu Jamesa ili Profesora. Prema istoj logici imati kratak,ravan br. Veštom šminkom nosu se dodacima mogu davati drugi oblici, ali veliki se nos nikad na brzinu ne može uspešno smanjiti. Idemo dalje: mora da je reč o razmerno mladom čoveku, ne starijem od tridesetpet godina. Znači, čovek trideset do tridesetpet godina starosti, srednje visine i razmernog svetle puti, vičan umeću prerušavanja, šminkanja je vrlo malo zubiju ili, pak, bez ijednog zuba.-

- Šta?

—Nego šta, Hastings. Kao čuvar imao je slomljene i na mestima požutele zube, u Parizu bili su mu ravni i beli, kao lekaru su bili pomalo istureni, dok je kao Savaranoffu imao neobično duge očnjake. Ništa tako ne menja uši kao novo zubalo. Vidite li gde nas sve to vodi?

—Ne baš sigurno —uzvratio sam oprezno.

—Kažu da čovek svoje zvanje nosi ispisano na licu.

—On je kriminalac—zaključio sam.—

- Vrlo se vešto prerušava.

—To je isto.

—Pomalo preterana izjava,Hastingse, koju ne bi baš s oduševljenjem prihvatio pozorišni svet. Zar ne vidite da je taj čovek glumac ili da se barem u nekom razdoblju svog života bavio glumom?

—Glumom?

—Pa da. Celu tu tehniku ima u malom prstu. Postoje dve vrste glumaca—jedni se poistovećuju sa svojim ulogom, a drugi joj daju obeležja vlastite ličnosti.Obično se iz ove zadnje skupine javljaju glumci-menedžeri. Prouče ulogu i prilagode je vlastitoj ličnosti. Ljudi iz prve skupine više vole po raznim pozorištimai izvoditi Loyda Georgea, ili imitirati starca s bradama u poznatim i često igranim komadima. U prvoj skupini valja tražiti naš npr. Broja Četiri. On je vrlo dobar glumac sudeći prema odigranim ulogama

Moje je zanimanje sve više raslo. —Verujete da ćete mu utvrditi identitet preko pozornice?

—Uvek odlično zaključujete Hastingse.

—Kamo sreće da se toga pre dosetili —rekao sam hladno.—Toliko smo vremena uzalud potrošili.

—Imate krivo, mon ami. Nismo nepotrebno gubili vreme. Već mesecima moji agenti aktivno rade. Josep Aarons jedan je od njih. Sećate ga se? Sastavili su mi popis ljudi koji ispunjavaju nužne uslove - mladih ljudi,otprilike trideset godinašnjaka,manje više neugledne vanjštine, ali s darom za karakterne Uuloge - uz to, ljudi koji su se zauvek povukli sa scene u poslednje tri godine.

—Da?—rekao sam zainteresovano.

—Popis je, naravno, bio dosta dug. Već neko vreme odabiremo i eliminiramo.I naposletku sve smo sveli na četiri imena. Evo ih, prijatelju dragi.

Dobacio mi je komad papira. Pročitao sam naglas.

—Ernest Luttrelli, sin sveštenika iz sjeverne zemlje. Uvek je bilo nešto nastrano u njegovom moralnom liku i ponašanju. Izbačen iz privatne škole. U dvadesettrećoj stupio na pozornicu. (Zatim je sledio popis uloga koje je igrao, s datumima i mestima.) Zavisnik o drogi. Veruje se da je pre četiri godine otišao u Australiju. Nakon što je napustio Englesku, ništa se o njemu ne zna. Star 32 godine,visok 174 centimetra, brije se, smeđokos, ravna nosa, svetloput, sivih očiju.

—John St Maur. Promenio ime. Pravo ime nepoznato. Veruje se da je koknijevskog porekla. Na pozornici od detinjstva. Nastupao kao imitator. Već četiri godine se ništa ne zna o njemu. Dobi 33 godine, 172 centimetra visok, vitak, plavook, svetloput.

—Austen Lee. Takođe drugo ime. Pravo ime Austen Foly. Uvek pokazivao smisao za glumu, isticao se kao glumac na Oxfordu. Osobina postignuća u ratu. Nastupao u—(Sledi uobičajeni popis mnogih često izvođenih repertoarskih komada.) Zaljubljenik u kriminalistiku. Doživeo nekoliko ozbiljnih živčanih slomova, zbog saobraćajne nesreće pre tri i po godine i otad se nije pojavljivao na pozornici.Ne zna se gde trenutno boravi. Dob 35 godina, visok 171 centimetar, svetloput, plavook i smeđokos.

—Claud Darrell. Pretpostavlja se da mu je to pravo ime. Nepoznatog porekla. Nastupao u varijeteima, ali i u pozorišnim predstavama. Prema svemu sudeći, nije imao intimnih prijatelja. Boravio u Kini 1919. Vratio se preko Amerike. Nastupio u New Yorku u nekoliko uloga. Jedne se noći nije pojavio na pozornici i nikad se više nije čulo za njega. Njujorška policija tvrdi da je reč o tajnovitom nestanku. Oko 33 godine, smeđokos, svetloput, sivih očiju. Visok 171 centimetar.

—Vrlo zanimljivo— rekao sam odlažući papir. —I to je plod višemesečnog istraživanja i ispitivanja? Ta četiri imena. Na koga od njih, zapravo, sumnjate?

Poirot je načinio rečitu gestu.

—Mon omi, sada je to još otvoreno pitanje. Želio bih vam samo skrenuti pažnju.Pazite da Claud Darrell boravi u Kini i Americi —što možda jeste važna činjenica ali ne smemo dopustiti da nas to odvede na stranputicu. Moţžda je reč o običnoj podudarnosti.

—I šta je sledeći korak?žţustro sam zapitao.

—Stvari idu svojim tokom. Svakog će se dana pojavljivati paţžljivo sročeni oglasi. Njihove prijatelje i rođake pozivaćemo u kancelariju mog advokata. Možda čak i danas —Aha! Telefon! Možda je,-kao i obično,reč o pogrešnom spoju, pa će nam se ispričati zbog uznemiranja, ali moţžda je —da možda je nešto iskrsnulo.

Zaputio sam se u suprotan ugao sobe i podignuo slušalicu.

—Da, da. Stan gospodina Poirota. Gospodine McNeil! (McNeil i Hodgson su bili Poirotovi advokatui.) Reći ću mu. Da, odmah dolazimo.

Spustio sam slušalicu i okrenuo se Poirotu dok su mi oči zaigrale od uzbuđenja.

—Slušajte, Poirot, tamo je neka žena. Prijateljica Clauda Darrella.Gospodična Flossie Monro. McNeil želi da dođemo.

-Smesta krećemo!-poviknuo je Poirot. Nestao je u spavaćoj sobi i pojavio se sa šeširom u ruci.

Taksijem smo brzo došli na odrediš te. Uveli su nasu privatniured gospodina McNeila. U naslonjaču nasuprot advokatu sedela je otužno doterana dama ne baš u cvetu mladosti. Kosa joj je bila nemoguće žute boje, bujne su joj kovrče zakrivale uši, očni kapci preterano zacrnjeni a, uz to, niko joj ne bi mogao predbaciti da je zaboravila na karmin i sjajilo za usne.

- Ah, evo stiže go spodin Poirot!—rekao je McNeil.—Gospodine Poirot, da vam predstavim gospodičnu —hm —Monro, koja je bila toliko ljubazna da nas nazove i ponudi neke obavesti. —Ah, vrlo je ljubazna!—rekao je Poirot. Pristupivši joj preterano srdačno, toplo joj je stisnuo ruku.

—Mademoiselle u ovom prašnjavom i suhom uredu cveta kao najlepša ruža —dodao je uopćšte se ne obazirući na to da je tim rečima mogao uvrediti McNeila.

Ne, to besprimerno laskanje ipak je urodilo plodom. Gospodična Monro je pocrvenela i budalasto se zacerekala.

—Oh, nemojte tako, gospodine Poirot—uskliknula je. —Znam ja vas Francuze.

—Mademoiselle, kad mi sretnemo lepotu ne pretvaramo se u mutavce poput Engleza. Ne, ja nisam Francuz —znate, ja sam Belgijanac.

—Oh, bila sam u Ostendeu —nastavila je gospodična Monro. Cela je stvar, kako bi to Poirot rekao, izvanredno krenula.

—I vi nam možete nešto reći o gospodinu Claudu Darrellu?—upitao je Poirot.

—Nekad sam vrlo do bro poznavala gospodina Darrella—objašnjavala je dama. —I videla sam vaš oglas, te kako sam završila u dućanu i kako sam gospodar vlastitaog slobodnog vremena, rekla sam sama sebi: Eto, žele nešto znati o sirotom Claudeku —pa uz to još iadvokati —moda neko bogatstvo traga za svojim pravim naslednikom. Bolje da se odmah javim.

Gospodin McNeil je ustao.

—Pa, gospodine Poirot, da vas ostavim da na samo vodite o vaj mali razgovor s gospodičnom Monro?

—Vrlo ste uviđavni. Ne, ostanite—imam ideju. Primiče se vreme za dejeuner. Moţžda će mi Mademoiselle učiniti čast da sa mnom izađe na ručak?

Oči su joj zasjale. Shvatio samda je jadnica zaista pala na niske grane i da prigodu za nadležnim obrokom nije mogla samo tako propustiti.

Za nekoliko minuta ušli smo u taksi i krenuli u jedan od najskupljih londonskih restorana. Kad smo se smestili, Poirot je naručio zaista ukusan ručak i okrenuo se svojoj gošći.

—Tužno vino, mamademoiselle? Šta kaţžete na šampanjac?

Gospodična Monro nije rekla ni reči- a reklama je sve.

Ručak je počeo u ugodnom raspoloţženju. Poirot je daminu čašu marljivo punio i stupno prešao na temu koja ga je najvišee zanimala.

-Siroti gospodin Darrell. Baš šteta što nije s nama.

-Da, zaista - uzdahnula je gospodična Monro.

- Siroti dragi stvarno, pitam se šta je s njim.

-Već ga dugo niste videli, ne?

-Oh, ma već godinama -još od rata. Bio je zabavan dečko taj Claudek. Uvek nekako tajnovit, nikad ni reči o sebi. Ne, neravno, sve to odgovara ako je reč o nestalom nasledniku. Naslednik, je li tu i neka titula, gospodine Poirot?

- Avaj, samo nasledstvo - odvratio je Poirot čak ni ne pocrvenevši. —ne, vidite, posriedi bi moglo biti utvrđivanje identiteta. Važno nam je da nađemo nekog ko ga je zaista dobro poznavao. Dobro ste ga poznavali, zar ne, mademoiselle?-

- Ništa vam neću kriti,gospodine Poirot. Vi ste pravi gospodin. Znate kako se dami naručuje ručak —a toje mnogo više nego što danas znaju neki od ovih mladih drskih dripaca. Zaista sramota, usudila bih se reći. I kao što sam rekla, vi se kao Francuz nećete šokirati. Ah, vi Francuzi! Zločesti, zločesti dečaci.- Pripretila mu je prstom izigravajući pravu vragolanku. —E, i tako, evo nas, ja i Claud, dvoje mladih stvorenja— a što ste zapravo mogli očekivati? Još osećam simpatiju prema njemu. Premda, moram vam reći, nije se baš lepo ponašao prema meni —ne, nije—uopšte se nije lepo odnosio prema meni. Ne kako bi se trebalo odnositi spram dame. Svi su oni isti kad je reč o novcu.

- Ne, ne, mademoiselle, ne smete tako govoriti,—pobunio se Poirot, još joj jedanput napunivši čašu. —Možete li mi opisati gospodina Darrella?

—Nije baš bio, kako da kažem, posebno naočit —rekla je Flossie Monrosanjivim glasom.—Ni visok ni nizak, znate, ali dobro građen. Pristao. Oči plavo-sivkaste. I, moglo bi se reći, svetlokos. Ali, kakvog li umetnika! Nikad nisam videla da mu je iko u zanimanju bio ma, ni do kolena! Već bi se davn proslavio da nije bio ljubomoran. Ah, gospodine Poirot, ljubomora—ne biste verovali, zaista ne biste mogli verovati, šta sve umjetnici propate zbog ljubomora. Evo, sećam se jedanput u Manchesteru...

Koliko smo mogli,toliko smo bili strpljivi slušajući dugu zamršenu prič uo nekoj pantomimi i groznom ponašanju glavnoga glumca. Poirot ju je blago vratio na priču o Claudu Darrellu.

-Vrlo je zanimljivo sve to što ste nam rekli, mademoiselle, o gospodinu Darrellu. Žene imaju izvanredan dar i sposobnost zapažanja —sve vide pojedinosti koje promiču običnom muškarcu. Jednom sam prigodom gledao neku ženu kako identifikuje određenog muškarca među desetak ljudi—šta mislite i kako? Opazila je da na vrlo izrazit način češe nos kad je uznemiren. Pa recite, bili neki muškar c ikad zapazio takvu sitnicu?

- Ma ni slučajno-viknula je gospodična Monro. —Mislim da mi ţene zaista zapažamo stvari. Sećam se Claudeka,sad kad već mislim o tome, kako se uvek igrao komadićem hleba za stolom. Uzeo bi komadić među prste, drobio ga,prosipao mrvice okolo i onda ih skupljao. Stotinu sam ga puta gledala kako to čini. Ma, gde god da ga vidim prepoznala bih ga po tom malom triku.

E, pa baš sam o tome govorio, zar ne? Predivna moć opažanja u žena.A jeste li ikad s njim razgovarali o toj maloj navici?

—Ne, nisam, gospodine Poirot. Znate kakvi su muškarci! Ne vole da primjećujete takve sitnice —posebno ako osete da im nekako predbacujete. Nikad nisam rekla ni reči —ali uvek sam se smejala u sebi. Verujte, nikad nije bio ni svestan šta radi.

Poirot je lagano kimnuo. Viieo sam kako mu je ruka lagano zadrhtala dok je dizao čašu.

—A identitet se naposletku uvek može utvrditi na temelju rukopisa —dodao je.—Nema sumnje da ste sačuvali neko pismo od gospodina Darrella?

Flossie je sa žaljenjem stresla glavom.

—Nikad nije pisao. Nikad mi ni retka u životu nije napisao.

—Koje li šteta —rekao je Poirot.

—Ne, reći ću vam nešto drugo —iznenada je rekla gospodična Monro. —Imam sliku, ako vam to može pomoći?

—Imate sliku?

Poirot je gotovo skočio sa stolca od uzbuđenja.

—Dosta je stara—najmanje osam godina.

—Ca ne fait rien! Nije važno koliko je stara i izbledela! Ah, ma foi, koje li lude sreće! Dopustićete mi da vidim tu sliku, mademoiselle?

—Kako da ne.

—Možda ćete mi dopustiti i da načinim kopiju? Neće dugo trajati.

—Ako želite, sigurno. Gospodična Monro je ustala.

—E, sad moram poći —vragolasto je rekla.—Drago mi je da sam upoznala vas i vašeg prijatelja, gospodine Poirot

- A slika? Kad bih mogao dobiti?

—Potražitću je večeras. Mislim da znam gde je mogu naći. I odmah ću vam je poslati.

—Beskrajno sam vam zahvalan,mademoiselle. Više ste nego ljubazni. Nadam se da ćemo se uskoro opet sresti za ručkom.

—Kad god zaželite —rekla je gospodična Monro. —Nemam ništa protiv.

—Samo trenutak, mislim da nemam vašu adresu?

Svečanom gestom gospodična Monro je iz torbice izvadila podsetnicu i pružila mu je. Posetnica je bila uprljana, a prva adresa precrtana i nova ispisana olovkom.Uz mnogo Poirotovih naklona i gestikulacije oprostili smo se od dame i napustili restoran.

—Zaista mislite da je slika tako važna? —upitao sam Poirota.

—Da, mon ami. Slika ne laže. Ona se moţže povećati i pružiti nam neke bitne pojedinosti koje inače ne bismo zapazili. A tu je još hiljadu sitnica —poput građe ušiju, koju vam niko nikad ne bi mogao opisati rečima. O, da, ovo je velika, velika prilika za nas! Zato predlažem da preduzmemo mere opreza.

Kad je završio, zaputio se do telefona i na centrali naručio broj privatnih detektivskih agencija. Upute su mu bile jasne i određene. Dva su čoveka trebala otići na adresu koju je dao i,ukratko, motriti na sigurnost gospodične Monro. Imali su je u stopu slediti gde god pošla.

Poirot je spustio slušalicu i pristupio mi.

—Mislite da je to nužno, Poirot? —zapitao sam.

—Možda jeste. Zasigurno nas motre, obojicu, pa uskoro će znati s kim smo danas ručali.I moguće je da Broj Četiri nanjuši opasnos.

Za dvadeset minuta zvonio je telefon. Podignuo sam slušalicu. Javio se hladan i odrešit glas.

- Je li to gospodin Poirot? Ovde Bolnica St James. Pre deset minuta dovezena je neka mlađa ţžena. Nesretan slučaj na ulici. Gospodična Flossie Monro.Traži da odmah govori s gospodinom Poirotom. Morate smesta doći. Gospodična neće još dugo.

Te sam reči ponovio Poirotu. Probledeo je.

-Brzo, Hastingse. Moramo biti brži od vetra. Za manje od deset minuta taksijem smo stigli do bolnice. Pitali smo za gospodičnu Monro i smesta su nas odveli na odeljenje za hitne slučajeve. Ne, medicinska sestra s belom kapom na glavi presrela nas je na vratima.Poirot je sve shvatio po izrazu njezina lica.

—Gotovo je?—Umrla je pre šest minuta. Zaprepašten Poirot se nije niti pomaknuo.

Ne shvativši o kakvim je osećajima reč, medicinaska je sestra progovorila blagim glasom.

—Nije pala a potkraj je izgubila i svest. Znate, pregazilo ju je neko vozilo—vozač i automobil nisu se niti zaustavili, Grozno, zar ne? Nadam se da je neko zapisao broj.

—Zvezde nam nisu sklone—rekao je Poirot tihimglasom. —Želite li je videti?

Sestra nas je povela.

Sirota Flossie Monro, s onim ružom i obojenom kosom. Ležala je nekako mirno,dok joj se na licu opažao blag osmeh.

—Da - promrmljao je Poirot. -Zvezde nisu na našoj strani-ali, da li je baš reč o zvezdama? - Podignuo je pogled kao da se iznenada nečega sjetio.

—Je li baš reč o zvezdama, Hastingse? A ako nije—a ako nije ... Oh, kunem vam se, dragi prijatelju, dok stojim ovde uz telo te sirote žene, da u pravom trenutku neću imati milosti!

- Šta želite reći? —upitao sam. - Ne, Poirot se već okrenuo medicinskoj sestri i žurno je ispitivao. Konačno smo dobili popis predmeta pronađenih u njezinoj torbici. Poirot je prigušeno kriknuo dok je čitao popis.

—Pogledajte, Hastingse, zar ne vidite?

—Ne vidim —štoa ne vidim? —Uopšte se ne spominje patentni ključ. Ne, mora da je imala taj ključ. Ne, nije reč o nikakvom nesretnom slučaju. To je hladnokrvno ubistvo i prva osoba koja se nagnula nad njom uzela joj je ključ iz ručne torbice. Ne, možda ćemo ipak dospeti na vreme. Možda nije odmah mogao naći ono što je tražio.

Taksi nas je odvezao na adresu koju nam je dala Flossie Monro, do bednog bloka nastambi u siromašnoj četvrti. Prošlo je nešto vremena pre nego što smo uspeli ući u stan gospodične Monro, ali barem smo znali da niko nije mogao izaći dok smo vani stajali na strani.

Naposletku smo ušli. Nesumnjivo je neko tu bio pre nas. Stvari iz ladice i ormara leale su razbacane po podu. Brave su bile obijene, a stolići isprevrtani i razbacani okolo. Pretražitelj se jako žurio.

Poirot je počeo tražiti po razbacanim stvarima. Kriknuvši iznenada je ustao dţžeći nešto u rukama. Bio je to staromodan okvir za slike —prazan.

Polako ga je okrenuo. Na poleđini je bila mala okrugla naljepnica —naljepnica s cenom.

—Koštao je četiri šilinga —dobacio sam.

-Mon Dieu! Hastingse, pa gledajte očima! To je nova naljepnica. Nalepio ju je čovek koji je uzeo sliku, čovek koji je ovde došao pre nas, ali je znao da i mi dolazimo, i to nam je ostavio. Claud Darrell - ili ti Broj Četiri.

                                                                  

nastavci : Romani u nastavcima 

Agata Kristi, Velika četvorka ( petnaesto poglavlje, Strašna nesreća )

 

PETNAESTO POGLAVLJE 

Posle tragične smrti gospodične Flossie Monro video sam da se Poirot nekako promenio. Neuništiva ga samouverenost i samopouzdanje do sad nisu nikad napuštali. Ne, činilo se da nekoliko udaraca za redom konačno ipak ostavlja trag.Postao je nekako mračan i odsutan, a sve bi češće bivao na rubu živaca. Tih je dana bio vrlo napet. Koliko god je to bilo moguće, izbegavao bi raprave o Velikoj Četvorki i činilo se da se svojim starim žarom i poletom opet baca na svoje uobičajene poslove. Pa ipak, znao sam da potajno radi na velikoj stvari. Slaveni čudna izgleda stalno su mu navraćali i, premda mi nije nameravao dati nikakvo objašnjenje o tim tajnovitim aktivnostima, shvatio sam da uz pomoć tih stranaca odbojnaog izgleda radi na nekom novom sistemu odbrane ili sredstvu otpora. Posve slučajno jednom sam prigodom vidieo zabeleške u njegovom poslovnom dnevniku—zatražio je, naime, da proverim neku sitnicu—i video sam da je isplatio golemu svotu- golemu čak i za Poirota, koji tih dana kao da je štampao vlastiti novac —i to nekom Rusu s gotovo svim slovima abecede u prezimenu.

Ne, ništa nije otkrio kad je reč o smeru i načinu na koji je kanio delovati. Neprestance je ponavljao jednu te istu frazu.—Greši ko podcenjuje protivnika.Upamtite to, mon ami!—Ubrzo sam shvatio da je to pogubna zamka koju je svakako nastojao izbeći.

I tako je sve išlo do potkraj meseca, kad me jednog jutra Poirotova napomena jednostavno zaprepastila.

—Danas, prijatelju dragi, savetovao bih da odenete najbolje odelo! Idemo u posetu ministarstvu unutarnjih poslova.

—Zaista? Zbilja, uzbudljivo.Zvaoli su vas da preuzmete neki slučaj. - Ne baš tako. Ja sam tražio razgovor. Možda se sećate kako sam mu nekom prigodom učinio malu uslugu? Stoga, kad je reč o mojim sposobnostima ponekad pokazuje luckast entuzijazam, pa ću sad to iskoristiti. Kao što znate, trenutno u Londonu boravi francuski premijer gospodin Desjardeaux, pa je na moj zahtev ministar unutarnjih poslova sredio da i on bude prisutan to prepodne na našem malom sastanku.

Velečasni Svdnev Crowther, državni sekretar Njenaog Veličanstva za unutarnje poslove, bio je dobro znana i omiljena osoba. Taj pedesetgodišnjišnjak,zagonetna izraza lica i lukavih sivih očiju,primio nas je s oduševljenjem i dobrodušnomšću po čemu je bio dobro poznat.

Leđima okrenut kaminu stajao je visok, vitak čovek šiljaste, crne brade iblagih crta lica.

—Gospodine Desjardeaux— rekao je Crowther,—dopustite mi da vam predstavim gospodina Herculea Poirota, čoveka za koga ste vjerovatno već čuli.

Francuz se naklonio i rukovao s njim.

—Zaista sam čuo za gospodina Herculea Poirota—rekao je ljubaznim tonom. —A ko nije?

—Suviše ste ljubazni, monsieur —rekao je Poirot, naklonivši se i pocrvenevši od zadovoljstva.

—Može li koja rieč i za jednog starog prijatelja? —oglasio se tihi glas i neki se čovek odmaknuo iza ugla pokraj visoke police za knjige.Bio je to naš stari znanac, gospodin Ingles. Poirot se srdačno rukovao s njim.

—A sada, gospodine Poirot—rekao je Crowther.—Stojimo vam na usluzi. Shvatio sam da imamo preneti poruku od najveće važnosti.

—Tako je gospodine. Danas u svetu postoji velika i razgranata organizacija—kriminalistička organizacija.Kontrolišu je četiri osobe za koje se zna i koji se nazivaju Velikom Četvorkom. Broj Jedan je Kinez, Li Čang Yen; Broj Dva je američki multimilioner, Abe Ryland; Broj Tri je Francuskinja; a za Broj Četiri imam mnogo razloga poverovati da je rieč o tajanstvenom britanskom glumcu Claudu Darrellu. Njih četvero združili su se da unište postojeći društveni poredak i zamene ga anarhijom u kojoj bi vladali kao diktatori.

—Neverovatno— promrmljao je Francuz.—Ryland upleten u nešto takvo? Neverovatno, ideja je suviše fantastična.

—Poslušajte, gospodine, ispričatću vam neke pothvate Velike Četvorke.

Poirot je počeo uzbudljivu priču. Premda sam znao sve pojedinosti, priča me ponovo potpuno zaokupila,slušajući ga kako jasno reda sve naše avanture i begove.

Kad je Poirot završio gospodin Desjardeaux je bez reči pogledao gospodina Crowthera. Britanski mu je ministar uzvratio istim pogledom.

—Da, gospodine Desjardeaux, mislim da moramo prihvatiti kako postoji Velika Četvorka.Isprva Scotland Yard se podsmehivao, ali naposletku su ipak morali priznati da je gospodin Poirot u mnogim stvarima imao pravo. Ne, ne mogu se oteti utisku da gospodin Poirot —hm—malo preteruje.

Umesto odgovora, Poirot mu je izneo deset neoborivih tvrdnji. Mene je zamolio da ih ni sada ne obelodanjujem, pa ih neću spominjati. Ne mogu reći da je govorio o neverovatnim potonućima podmornica koja su se zbila određenog meseca i o nekoliko nesreća te prisilnih spuštanja aviona. Prema Poirota sve su to bila dela Velike Četvorke i potvrda činjenice da je ta banda imala različite naučne tajne za koje svet uopšte nije znao.

Nakon toga, usledilo je pitanje koje sam i očekivao od francuskog premijera.

—Kažete da je treći član organizacije neka Francuskinja. Znate li nešto o njenom imenu?

—Reč je o poznatom imenu, monsieur. Časnom imenu. Broj Tri nije niko drugi do poznata Madame Olivier.Na spomen te poznate svetske naučnice, naslednice Curiejevih, gospodin Desjardeaux je poskočio u stolici a lice mu je postalo ljubičasto od uzbuđenja.

- Madame Olivier! Nemoguće! Apsurdno! To što ste rekli prava je uvreda!

Poirot je lagano kimnuo glavom, ali nije odgovorio. Desjardeaux je nekoliko trenutaka zapanjeno gledao. Smirio se, pogledao ministra unutarnjih poslova i značajno se lupio na čelu.

—Gospodin Poirot je veliki čovek — rekao je —Ne, čak i veliki čovek —ponekad pati od nekih svojih manija, zar ne? Pa u visokim krugovima traga za svojim omiljenim urotama. Nije to ništa nepoznato. Slažete se, zar ne, gospodine Crowther?

Ministar unutarnjih poslova sedeo je bez reči nekoliko minuta a onda je progovorio polako i nekako tegobno.

—Ne znam, ne znam, iskreno govoreći —progovorio je napokon.—uvek sam, pa i danas u gospodina Poirota imao najveće moguće poverenje, ali —ne, zaista je potrebno truda da se u to poveruje.

—Tužan taj Li Chang Yen— nastavio je gospodin Desjardeaux.

—Je li ko ikad čuo za njega?

—Ja jesam— neočekivano se začuo glas gospodina Inglesa.

Francuz ga je začuđeno pogledao i nepokretno se zapiljio u njega, kao nikad dosad podsećajući na kip kineskog idola. —Gospodin Ingles je naš najveći autoritet kad je reč o unutarnjim zbivanjima u Kini.

—I vi ste čuli za tog Li Chang Yena?

—Sve dok jednog dana nisam sreo gospodina Poirota mislio sam da sam jedini čovek u Engleskoj koji je ikad čuo za LiChang Yena. Ne budite sigurni,gospodine Desjardeaux, samo je jedan čovek danas važan u Kini —Li Chang Yen. Njegov je um možda, i kažem samo možda, u ovom trenutku najbolji um na svetu.

Gospodin Desjardeaux je zapanjen sedeo bez reči, no, ubrzo se ipak pribrao.

-Možda ipak ima nešto u tome što govorite, gospodine Poirot—rekao je hladno.—Ali, kad je reč o Madame Olivier, nema nikakve sumnje da grešite. Ona je istinska kći Francuske, potpuno predana nauci.

Poirot je slegnuo ramenima i nije odgovarao.

Tišina je potrajala nekoliko trenutaka, a onda je moj mali prijatelj ustao s ponositim izrazom lica i držanja koje se čudno podudara s njegovom strogom ličnošću.

—Gospodo, to je sve što imam reći —upozoriti vas. Mislio sam da mi nećete poverovati. Ne, barem ćete biti oprezni. Moje će vam reči ostati u sećanju i svaki novi događaj će vas poljuljati vaš u nepoverljivost. Morao sam progovoriti sada —možda kasnije više ne bih mogao. —Mislite—?— pitao je Crowther,uprkos svemu impresioniran zloslutnošću u Poirotovu glasu.

—Hoću reći, gospodine, da moj život, otkako sam uspeo otkriti identitet Broja Četiri, više nije vriedan pišljiva boba. Nastojaće me uništiti po svaku cenu —a njega bez razloga ne zovu 'Uništavatelj'. Gospodo, dopustite da vas pozdravim.Vama, gospodine Crowthere, predajem ovaj ključ i zapečaćenu omotnicu. Skupio sam sve svoje beleške o tom slučaju,kao i neka razmišljanja o tome kako se najbolje suprotstaviti tom zlu što svakog trena može uzdrmati svet, te sve spremio u sef. U slučaju moje smrti ovlašćujem vas, gospodine Crowthere, da preuzmite te papire i koristite se njima kako znate i umete. A sada, gospodo, još jedan put želim vam ugodan dan.

Desjardeaux se jedva vidljivo hladno naklonio, dok je Rowther skočio i pružio ruku.

—Uverili ste me, gospodine Poirot. Premda cela stvar zvuči fantastično,verujem potpuno u istinitost svega što ste nam govorili.

Ingleski je otišao s nama.

—Nisam razočaran razgovorom —rekao je Poirot dok smo hodali jedan uz drugoga.—Nisam niti očekivao da ću uveriti gospodina Desjardeauxa, ali barem sam osigurao da, ako umrem, sa mnom nestane sve što sam doznao. A ponekog sam i uverio.

—Kao što znate, ja sam uz vas— rekao je Ingleski.—Kad smo već kod toga,otputovatću u Kinu čim budem mogao.

—Je li vam to mudro?

—Ne— rekao je suho Ingleski. —Ali nužno jest. Čovek mora učiniti što može.

—Ah, vi ste hrabar i odvažan čovek! —uzviknuo je Poirot.— Da nismo na ulici, zagrlio bih vas.Pomislio sam da je Inglesu ipak laknulo.

—Pretpostavljam da u Kini neću biti izvrgnut većim opasnostima nego što ste vi ovde uLondonu —zamrmljao je.

—To je verobvatno točno —priznao je Poirot.—Nadam se da im neće uspeti masakrirati i Hastingsa, doista se nadam. To bi me strašno uzrujalo.

Prekinuo sam ovaj veseli razgovor i dodao kako uopšte nemam nameru dopustiti da me masakriraju. Uskoro smo se rastali s Inglesom. Neko smo vreme hodali bez reči, u tišini koj u je ipak prekinuo Poirot potpuno neočekivanom primedbom.

—Mislim—i to zaista mislim —da ću morati angažovati i svog brata.

—Vašeg brata —uzviknuo sam zapanjen.—Nisam uopšte znao da imate brata.

—Iznenađujete me, Hastingse. Zar vi ne znate da svi slavni detektivi imaju braću koja bi mogla postati još slavnija od njih samih, da nije njihov konstitucionalne indolencije.

Poirot se zna služiti čudnim gestama zbog kojih je gotovo nemoguće odrediti da li se podruguje ili misli ozbiljno. U ovom je trenutku taj pokret bio očit.

—Kako se zove vaš brat? —upitao sam nastojeći se prilagoditi tojnovosti.

—Achille Poirot —odgovorio je Poirot posve ozbiljnim glasom. —Živi nedaleko od grada Banje, u BelgijI.

- A čim se bavi? —zapitao sam znatiželjno, zanemarujući pritom čuđenje spram ličnosti i sklonosti preminule Madame Poirot, kao i njezinaog ukusa kad je reč o klasičnim imenima.

—Ne bavi se ničim. Kao što to ja kažem, on je jednostavno indolentan. Ne, njegove su sposobnosti gotovo poput mojih —a to mnogo govori.

—Je li nalik vama?

—Podosta. Ali, ni privatno nije tako zgodan. I nema brkove.

—Stariji ili mlađi od vas?

—Rođeni smo istoga dana.

—Blizanac—poviknuo sam.

—Točno, Hastings. Uvek s postojanom preciznošću ispravno zaključujete. Ne, evo nas pred kućom.Smjesta ćemo se pozabaviti tim sitnim slučajem grofičine ogrlice.

Ne, grofičinoj je ogrlici bilo suđeno da malo sačeka. Čekao nas je posve drugačiji slučaj.

Naša stanodavka, gospođa Pearson, odmah nas je objavila kako je zvala neka medicinska sestra i da čeka Poirota.

Našli smo je kako sedi u velikom naslonjaču okrenuta prozoru. Srednjovječna žena,ugodnog lica u tamnoplavoj haljini. Malo je oklevala, ali Poirot ju je brzo oslobodio nelagode i počela je svoju priču.

—Vidite gospodinePoirot, nikad pre nisam naišla na nešto takvo. Iz Sestrinstva Lark su mi poslali da posetim nekog pacijenta u Hertforshireu. Nekog staroga gospodina, gospodina Tempietona. Vrlo lepa kuća, vrlo ugodni ljudi.Supruga, gospođa Templeton, mnogo je mlađa, a on ima sina iz prvog braka koji živi s njima. Ne znam da li se mladić i njegova pomajka uvek slažu. Ne biste za njega mogli reći da je normalan—ne baš ni 'zaostao', ali očito ograničenog intelekta. Ne, odmah mi se ta bolest gospodina Tempietona učinila tajnovitom. Ponekad se činilo da je s njima sve uredu, a onda bi iznenada dobio gastritične napadaje s boloveima i povraćanjem. Ne, činilo se da lekar nije posebno zabrinut, a nije bilo moje da se mešam. Ali, nikako se nisam mogala osloboditi toga. Ja onda — zaustavila se i pocrvenela.

- Nešto se zbilo što je u vas pobudilo sumnje? —upitao je Poirot.

-Da.

Ne, činilo se da se još ne može opustiti.

—Ustanovila sam da i posluga govorka o tome. ..,

—O bolesti gospodina Tempietona?:

—A, ne! O -o onoj drugoj stvari.

—Gospođi Templeton?

-Da.

—Možda o gospođi Templeton i lekaru?

Poirot je tu imao nepogrešiv instinkt. Sestra ga je zahvalno pogledala i nastavila.Posluga jest govorkala. A onda sam ih jednog dana i sama videla zajedno —u vrtu. —U tome je sve ostalo. Naša je stranka pala u takvu agoniju zaprepaštenog stida da je niko ni slučajno ne bi pitao šta je tačno videla u vrtu. Sigurno je videla dovoljno da sama shvati očemu se radi.

—Napadi su postajali sve jači. Dr.Treves je rekao da je sve to potpuno prirodno i očekivano, te da gospodin Templeton neće još dugo. Ne, nisam nikad videla tako nešto —nikad u svojoj dugoj praksi medicinske sestre. Imala sam utisak da je to pre neki oblik

Zastala je oklevajući.

—Trovanja arsenom?—rekao je Poirot kao da joj je nastojao pomoći

Klimnula je glavom.

—A onda je i pacijent, mislim, rekao nešto čudno. 'Oni će me,njih četvero.Ipak će me oni.'

—Da?—ubrzo se opet javio Poirot.

—To su doslovno njegove reči, gospodine Poirot. U tom je trenutku patio od strašnih bolova i,naravno, jedva je znao šta govori. —'Oni će me, njih četvero' ponavljao je Poirot zamišljeno.-Šta je mogao misliti pod tim 'njih četvero'? Šta vi mislite? —Ne bih vam znala reći, gospodine Poirot. Moţžda je mislio na svoju suprugu i sina te lekara i moţžda gospodičnu Clark, prijateljicu gospođe Tempieton. To ih je četvero, zer ne. Možda je mislio da su se urotili protiv njega.

—Da, da, to bi moglo —rekao je Poirot pomalo odsutnim glasom.

—A što je s hranom? Zar niste mogli preduzeti nikakve mere opreza?

—Uvek činim što mogu. Ne, naravno, ponekad gospođa Tempieton insistira da mu sama odnese jelo, a ponekad pak nisam na dužnosti.

—Tačno. A jeste li toliko uvereni da biste otišli na policiju?

Na licu joj se mogao videti užas od pomisli na to.

—Evo što sam preduzela, gospodine Poirot. I gospodin Tempieton je jednog dana imao posebno jak napad nakon što je pojeo tanjir supe Uzela sam malo supe s dna i evo donela sam uzorak. Danas sam dobila slobodan dan kako bih posetila bolesnu majku, jer se gospodin Tempieton oseća dovoljno dobro da ostane bez moje pomoći.Izvukla je malu bočicu s tamnom tekućinom i pružila je Poirotu.

—Odlično, mademoiselle. Smesta ćemo dati na analizu. Ako navratite za,recimo, sat vremena mislim da ćemo moći rešiti vaše sumnje na jedan ili, pak drugi način.

Nakon što je od naše gošće uzeo ime i osnovne podatke, Poirot ju je ispratio do vrata. Napisao je kratku belešku i poslao je u laboratorij zajedno s bočicom supe.Dok je čekao rezultate,Poirot se zabavljao proveravajući podatke o našoj gošći. Moram priznati da me donekle iznenadilo.

—Ne, ne, prijatelju dragi—rekao je.—Nije loše biti oprezan. Ne zaboravite da nam je Velika Četvorka za petama.

Međutim, ubrzo je dobio potvrdu da medicinska sestra pod imenom Mable Palmer jest zaposlena u Institutu Lark, te da je poslana da neguje spomenutog bolesnika.

—Zasad je sve u najboljem redu—rekao je namignuvši mi. —A, evo dolazi i sestra Palmer, a tu je i izveštaj iz laboratorije.

—I jesu li našli arsen? —upitala je bez daha. Poirot je odmahnuo glavom i ponovo smotao izveštaj.

-Ne. Oboje smo se više nego iznenadili.

—Ni traga arsenu—nastavio je Poirot.

—Ne, ima antimona, pa zato odmah krećemo u Hertfordshire. Dao Bog da već nismo zakasnili.

Zaključili smo kako bi bilo najjednostavnije da se Poirot otvoreno predstavi kao detektiv, ali da kao tobožnji razlog posete navede razgovor s gospođom Tempieton o nekoj njezinoj bivšoj sluškinji ime koje je dobio od sestre Palmer, a za koju se zanima zbog na vodne upletenosti u pljačku dragulja.

Već je bilo kasno kad smo došli u, kako se kuća zvala Elmstead. Pustili smo da sestra Palmer stigne dvadesetak minuta pre nas, da ne bismo pobudili sumnje kako smo došli zajedno.

Primila nas je gospođa Templeton, visoka tamnoputa ţžena, spretnih gipkih pokreta i nemirnih očiju. Opazio sam kako je, kad je Poirot rekao da je detektiv, nakratko glasno uzdahnula kao da se zapanjila, ali na pitanja o sluškinji spremno je odgovarala. Da bi je iskušao, Poirot je počeo dugu priču o nekom trovanju u kojem se kao mogući krivac javlja i supruga. Dok je govorio nije skidao pogled s njena lica. Premda je pokušavala na sve moguće načine, gospođa Templeton je jedva prikrivala sve veću uzrujanost. Iznenada, uz neku nesuvislu ispriku, izjurila je iz sobe.

Nismo dugo ostali sami. Ušao je čovek širokih ramena mladih riđih brkova sa cvikerom na nosu.

—Dr. Treves—predstavio se.

—Gospođa Templeton me je zamolila da je ispričam. Znate, u vrlo je lošem stanju. Živčana napetost. Brine se za supruga i za sve te stvari. Prepisao sam joj mirovanje i brom. nNe, gospođa se nada da će te ostati na ručku na kojem ću vam ja biti domaćin. I ovde smo čuli za vas,gospodine Poirot, pa želimo iskoristiti vašu posetu. A, evo ga dolazi i Micky.

U sobu je ušao mladić nesigurna, teturava hoda. Lice mu je bilo okruglo, a položaj obrva stvarao je utisak kao da se stalno čudi. Neobično se smešio dok se rukovao. Nema sumnje da je pred nama stajao 'zaostali' sin.

Uskoro smo svi pošli na večeru. Dr. Treves je napustio sobu—mislim, da otvori neko vino —i iznenada mladić je na zapanjujući način promenio izgled. Nagnuo se i zagledao u Poirota.

—Došli ste zbog oca —rekao je kimajući glavom.- Ja znam da jeste. Mnogo toga ja znam —ali ntko tako ne misli. Majka će biti sretna kad otac umre i kad se bude mogla udati za dr. Trevesa. Znate, nije mi to prava majka. Ne volim je. Ona želi da otac umre.

Sve je to bilo grozno. Na sreću lekar se vratio pre nego što je Poirot mogao odgovoriti. Morali smo nastaviti usiljeni razgovor. A onda iznenada Poirot se srušio u stolac bolno jeknuvši. Lice mu se izobličilo od boli.- Šta je s vama, dragi gospodine? —viknuo je lekar

- Iznenadni grč. Naviknut sam na to. Ne, ne,ne treba mi nikakva pomoć,doktore. Smem li prileći u nekoj gornjoj sobi?

Odmah su udovoljili njegovom zahtevu. Otpravio sam ga do sobe na gornjem spratu, gde se srušio na krevet uz bolan jauk.

Nekoliko trenutaka i ja sam mu verovao, ali brzo sam shvatio da Poirot - kako je voleo govoriti - 'igra svoju ulogu u komediji' i da namerava ostati sam uz bolesnikovu sobu na gornjem spratu.Zato se nisam iznenadio kad je, istog trenutka kad smo ostali sami, Poirot naglo skočio.

-Brzo,Hastingse, prozor.Izvana je bršljan. Možemo se spustiti pre nego što posumnjaju.

- Spustiti se?- Da, moramo odmah nestati iz ove kuće. Videli ste ga za večerom?

-Lekara?

-Ne, mladog Templetona. Ta njegova igra s hlebom. Sećate se šta nam je Flossie Monro rekla pre nego što je umrla ? Da Claud Darrell ima običaj drobiti hleb po stolu i onda kupiti mrvice. Hastingse, ovo je velika urota a taj mladić tupa izgleda nije nitko drugi do naš stari neprijatelj-Broj Četiri! Pohitajmo!

Nismo gubili vreme na prepirke. Premda se sve činilo neverovatnim, nije bilo mudro oklevati. Brzo smo spuznuli niz bršljan, nastojeći nedizati nikakvu buku te pohitali ravno prema železničkoj stanici u obližnjem gradiću. U zadnji smo tren uhvatili poslednji voz, onaj u 8,34, kojim smo stigli u grad oko jedanaest sati naveče.

—Urota—rekao je Poirot zamišljeno. —Pitam se samo koliko je osoba uključeno u tu igru? Mislim da je porodica Templeton zapravo skupina agenata Velike Četvorke. Jesu li nas jednostavno želeli namamiti u tu kuću? Ili je posredi nešto mnogo suptilnije? Jesu li tamo smerali izigravati tu komediju i pojačavati moje zanimanje sve dok ne pripreme -ali, što? Pitam se, pitam.

Ostao je duboko zamišljen. Kad smo ulazili u našu kuću, zadržao me na vratima dnevne sobe.

—Oprez, Hastingse. Vrlo sam sumnjičav. Ući ću prvi.

To je učinio i, na moje prigušeno veselje, iz opreza starom je kaljačom pritisnuo prekidač na zidu. Zatim je obišao celu sobu, krećući spoput nekočudnog mačka —oprezno, paŽljivo i pomno motreći da ga nešto ne iznenadi. Promatrao sam ga stojeći pokorno uza zid, gde me je postavio.

—Činise da je sve u redu, Poirot—rekao sam nestrpljivo.

—Da, čini se da je tako, mon ami, čini se da je tako. Ne, moramo biti sigurni.

—Besmislica!—rekao sam.—Upalit ću kamin i zapalit lulu, pa šta bude. Ipak sam i ja vas jedanput uhvatio. Sinoć ste uzeli šibice, a niste ih kao obično vratili na stalak—a zbog toga mene uvek psujete. Ispružio sam ruku. Čuo sam Poirotov krik upozorenja - video sam kako se bacio na mene - moja je ruka dotaknula kutijusa šibicama.I tada - bljesak plavičastog plamena - prasak koji je zaparao uši —i tama.

—Došao sam svesti i ugledao pred sobom poznati lik starog prijatelja dr.Ridgewaya. Izraz olakšanja pojavio mu se na licu.

-Budite mirni. -rekao je umirujućim glasom.-Sve je u redu. Znate, dogodila se nesreća.

- Poirot?—prošaptao sam. - U mojem ste stanu. Sve je u redu.Jeza mi je obuzela srce. Izbegavanje odgovora na direktno pitanje pobudila je u meni još veći strah.

- Poirot? - ponovio sam. -

Što je s Poirotom? Video je da nema gde i da bi svako daljnje izbegavanje odgovora bilo je besmisleno.

-Nekim ste se čudom spasili

- Poirot - on nije! Kriknuo sam.- Nije valjda mrtav? Nije valjda mrtav? Ridgeway je pognuo glavu, dok mu se svaki osećaj jasno ocrtavao na licu.

Poslednjim atomima snage uspravio sam se na ležaju.

Poirot je možda mrtav-rekao sam gotovo nečujno.

- Ne, njegov duh i dalje živi. Nastaviću njegovo delo! Smrt Velikoj Četvorki!

I tada sam se ponovo onesvestio.

 

nastavci : Romani u nastavcima