Karma - Tolstojeva priča

 

Nema Boga za onoga ko ne zna da ga nosi u sebi - tvrdi Lav Tolstoj potencirajući Božju zapovest - Ne ubij! - ukazujući da je ubistvo uvek ubistvo i da ga niko ne može opravdati nacijom, religijom ili bilo kojim drugim uverenjem, jer je za Tolstoja Istina iznad svega i pre svega.

 Zbog širine filosofske misli, sinod pravoslavne crkve grofa Lava Tolstoja 22. februara 1901. godine proglašava za jeretika i izopštava ga iz reda vernika. Braneći se Tolstoj kaže:

- Počeo sam od toga što sam zavoleo svoju pravoslavnu veru više od svog spokojstva; zatim sam zavoleo hrišćanstvo više od svoje crkve, a sada pak volim istinu najviše od svega. Sve do sada je za mene istina isto što i hrišćanstvo u mom poimanju – iznad svega i pre svega!

 

KARMA

 

(tekst je napisan 1894. i objavljen iste godine u br. 12 časopisa "Severni vesnik")

Napomena L. N. Tolstoja:

Karma je budističko verovanje da su osnovne karakterne crte i čitava sudbina svakog čoveka posledica njegovih postupaka u prošlim životima, te da dobro i/ili zlo u svačijem budućem životu zavise od uloženog ličnog napora da se zlo izbegne i da se čine dobra dela u tekućem životu.

Šaljem Vam budističku priču "Karma", a prevod je moj!. Ova priča mi se mnogo dopala zbog njene naivnosti, ali i zbog njene dubine. Naročito se, vrlo dobro objašnjava jednostavna istina, koju u poslednje vreme na sve načine i svekoliko pokušavaju da uguše, da se od zla spašavamo i da bogatstvo stičemo jedino svojim postupcima, te da ne postoji nikakva druga oruđa, koja mogu zameniti naše lične napore, usmerene ka ličnom, odnosno opštem bogatstvu i blagostanju.

Objašnjenje je izuzetno dobro, zato što postaje jasno, da je bogatstvo pojedinca pravo bogatstvo samo onda, kada je sveopšte. Jer, čim je razbojnik, koji je izašao iz pakla poželeo bogatstvo samo za sebe, istog momenta je bogatstvo prestalo da bude bogatstvo i razbojnik se stropoštao u bezdno pakla. Ova priča nekako iznova osvetljava dve osnovne hrišćanske istine: o tome, da je suština življenja samo u odricanju od ličnosti - ko ubije dušu, taj će dušu steći, a da je najveće blago samo u spajanju čoveka sa Bogom i preko Boga međusobno: "da svi jedno budu, kao ti što si u meni i ja u tebi, da i oni u nama budu jedno..." Jevanđelje po Jovanu, 17-21.

Ja sam ovu priču čitao deci i ona im se dopala, a odrasli bi posle čitanja započinjali razgovor o najvažnijim životnim pitanjima. Stoga mi se čini da je ovaj detalj značajna preporuka.

 P. S. Ovo je pismo za štampu.
                             
                                                                                                  Lav Tolstoj


                                            
    Pandu, bogati juvelir iz kaste bramina je zajedno sa svojim slugom krenuo na put u Benares. Sustigavši usput monaha pristojnog izgleda, koji iđaše u istom pravcu juvelir pomisli u sebi: "Ovaj monah deluje baš blagorodno, odaje utisak svetog čoveka".

Razgovor sa dobrim ljudima donosi sreću. Ako i on ide u Benares, pozvaću ga da uđe u moju kočiju i da putujemo zajedno. Juvelir se monahu pokloni i upita ga kuda se uputio, a monah, koji se zvaše Narada odgovori da ide u Benares. Juvelir ga pozva da uđe u kočiju.

 - Zahvalan sam Vam za vašu dobrotu - reče braminu monah. Ja se zaista umorih od dugog pešačenja. Pošto nemam ništa i nisam u stanju da novcem platim vožnju, možda ću moći da se odužim nekim bogatstvom znanja iz bogate duhovne riznice, koju čuvam i nosim u sebi i sa sobom, zahvaljujući blaženom, velikom Budi, učitelju čovečanstva.

 U Benares krenuše zajedno. Juvelir Pandu sa zadovoljstvom slušaše Naradove usputne poučne besede. Posle oko jednog sata vožnje naiđoše na bespuće, na veoma uzak puteljak iznad provalije, bez mogućnosti za nastavak putovanja, jer ga seljačka kola i slomljeni točak na njima celom širinom pregradiše.

 Seljak Devala, vlasnik kola iđaše u Benares, da proda pirinač te bejaše žurio da stigne u cik zore. Ako bi zakasnio i stigao tek danju, kupci pirinča bi otišli iz grada, već otkupivši potrebnu količinu pirinča.

Juvelir, shvativši da neće moći dalje ako se kola ne sklone. Ljutito naredi svom robu Magaduti, da ih zbog prolaska kočije pomeri u stranu. Seljak se usprotivi, jer zbog blizine provalije svako pomeranje kola izaziva prosipanje pirinča u provaliju.


Ali, bramin ne slušaše seljaka i naredi slugi da skloni kola puna pirinča. Sluga Magaduta, koji bejaše veoma jak i uživaše u vređanju ljudi posluša gazdu, a monah ne stiže ni jedne reči da kaže u odbranu seljaka, te iskoči iz kočije i reče:

 - Izvinite, gospodine što ću vas napustiti. Zahvalan sam za vašu dobrotu i za zajedničko putovanje od jednog sata u vašoj kočiji. Bio sam umoran, kada me povezoste, ali se zahvaljujući vašoj ljubaznosti odmorih. Ako je ovaj seljak ovaploćenje nekog od vaših predaka, onda ću vam se za vašu dobrotu najbolje odužiti, tako što ću njemu pomoći u nevolji.

 Bramin iznenađeno pogleda monaha.

- Vi velite, da je ovaj seljak ovaploćenje nekog od mojih predaka!? Nije valjda?

 - Ja znam, odgovori monah, da vama nisu poznate složene i značajne veze, koje vas povezuju sa sudbinom ovog seljaka. Ali, od slepca se ne očekuje da vidi i meni je veoma žao što sami sebi nanosite štetu, te ću pokušati da vas zaštitim od bolnih rana, koje se spremate da sami sebi nanesete!.

 Bogati trgovac nije navikao na prekore. Osetivši pak, da su reči monaha, mada izrečene dobronamerno ipak uvredljive, on naredi slugi da nastave put.

 Monah se pozdravi sa seljakom Devalom, pomože mu da popravi kola i da pokupi prosuti pirinač. Posao je prilično brzo obavljen, te Devala pomisli:

 - Ovaj monah, mora da je neki sveti čovek, jer kao da mu pomažu nevidljivi duhovi. Moram ga pitati zašto gordi bramin prema meni bejaše tako surov, te upita: - Poštovani gospodine! Možete li mi reći zašto se tako nepravedno ponašaše prema meni čovek kome u životu ništa loše nikada ne učinih?

Monah reče: - Ljubazni prijatelju, ne pretrpeste vi nepravdu, već u sadašnjem postojanju samo doživeste ono, što u prošlom životu uradiste ovom braminu. Neću pogrešiti, ako vam kažem da bi ste vi i sada braminu uradili to isto, što uradi on vama, kada biste bili na njegovom mestu i imali jakog slugu.

 Seljak prizna da bi, kada bi samo imao vlast postupio sa drugim čovekom koji mu se ispreči na putu, potpuno isto, kao što je bramin postupio sa njim.

Putovanje u Benares se nastavi i na samom ulasku u grad konj poskoči bežeći u stranu.

 - Zmija, zmija! - povika seljak.

 Monah, ugledavši predmet koji uplaši konja skoči sa zaprege i vide, da se konj preplaši od debelog novčanika punog zlatnog novca.

 Niko, osim bogatog juvelira, nije mogao da izgubi ovaj novčanik - pomisli monah, te podiže novčanik sa zemlje, pruži ga seljaku i reče:

- Uzmite ovaj novčanik i, kada budete u Benaresu, otidite do hotela koji ću vam pokazati, potražite bramina Pandu i dajte mu novčanik. On će vam se izviniti za grubo ponašanje, ali mu vi recite da ste mu oprostili i da mu želite puno uspeha u daljem životu, jer, verujte mi, što više
 uspeha ima on, to će bolje biti i vama. Vaša sudbina u mnogome zavisi od njegove sudbine. Ako vas Pandu bude pitao za objašnjenje, vi ga samo pošaljite u moj manastir gde će me uvek naći spremnog da mu pomognem savetom, ako mu savet zatreba.

 Stigavši u Benares, juvelir Pandu nalete na Malmeku, bogatog bankara.

- Gotov sam ! - reče Malmeka - i ne mogu ništa da uradim, ako danas ne otkupim kola najboljeg pirinča za carsku kuhinju. Postoji u Benaresu moj neprijatelj bankar koji, saznavši da se dogovorih i da čvrsto obećah carskom nabavljaču, da ću u rano jutro dopremiti puna kola pirinča, u želji da me uništi, otkupi sav pirinač u Benaresu. Carski nabavljač mi nikako neće oprostiti, a sutra sam gotov, ako mi Krišna ne pošalje anđela sa neba.

Dok Malmeka jadikovaše zbog svoje nesreće, Pandu krenu rukom ka svom novčaniku, ali ga ne pronađe u džepu, niti u kočiji, te za krađu optuži svoga roba Magadutu i pozva policajce, te ga privezaše za stub i surovo mučiše, ne bi li ovaj priznao.

 A, rob zapomagaše i vikaše:

- Nevin sam, pustite me! Ne mogu više da podnesem mučenje! Ja sam potpuno nevin i okajavam tuđe grehove! O, kada bih mogao da zamolim za oproštaj onog seljaka prema kome sam bio zao zbog moga gazde! Ove muke su mi sigurno kazna za to, što sam bio surov.

Policajci još uvek mučiše roba, kada seljak dođe do hotela i na čuđenje okoline izgubljeni novčanik pruži juveliru. Policajci roba pustiše, ali on, nezadovoljan gazdom pobeže i odmetnu se u planinske razbojnike.
Kada pak Malmeka svojim ušima bejaše čuo, da seljak može da mu proda najbolji pirinač, pravi za carske astale, istog trena otkupi sav pirinač po trostrukoj ceni, a Pandu, radostan zbog vraćanja novca požuri u manastir po savete monaha.

 Monah Narada reče:

- Ja bih Vam mogao dati razjašnjenje, ali, znajući, da niste u stanju da shvatite duhovnu istinu, odabraću ćutanje. Međutim, daću vam savet, koji je za sve isti: odnosite se prema svakom čoveku sa kojim se sretnete isto onako, kao prema sebi samom, služite svakom čoveku na isti način, kao što želite da vama drugi služe. Na ovakav način ćete posejati seme dobrih dela i bogata žetva dobrih dela vam neće izostati.

 - O, monaše! Objasnite mi bolje - reče Pandu - i biće mi lakše da se pridržavam Vašeg saveta.

 I monah reče:

- Pažljivo me slušajte, jer ću vam dati ključ od tajne: čak i ako ne shvatate, verujte onome što vam ja kažem. Smatrati sebe izdvojenim bićem je obmana i onaj, ko usmerava svoj razum ka tome, da ispuni volju tog izdvojenog bića, sledi lažni sjaj, koji ga dovodi do bezdna greha. To, što mi sebe smatramo izdvojenim bićima se dešava zato što Majina koprena zaslepljuje naše oči i smeta nam da vidimo neraskidivu vezu sa bližnjima, smeta nam da pratimo naše jedinstvo sa dušama drugih bića. Mali broj ljudi poznaje ovu istinu. Neka sledeće reči budu vaš talisman:
"Svako, ko šteti drugima, čini zlo sebi. Svako, ko pomaže drugima, čini dobro sebi. Prestanite da smatrate sebe izdvojenom jedinkom - i vi ćete izaći na put istine.
 Svakome, čiji vid je zamračen Majinom koprenom se čitav svet čini raskomadanim na ličnosti bez broja. Takav čovek nije u stanju da shvati vrednost i značaj sveobuhvatne, bezuslovne ljubavi prema svemu što je živo ".

 Pandu odgovori:

- Vaše reči, poštovani gospodine, imaju dubok značaj i ja ću ih pamtiti. Ja, u toku mog putovanja u Benares za siromašnog monaha učinih majušno dobro delo, koje me ništa ne odkošta, a posledice majušnog dobrog dela su dobročiniteljske.      Prema vama imam ogromnu obavezu, jer bih bez vas ostao bez novčanika i bez trgovine u Benaresu koja još više uveća moje bogatstvo. Osim toga, vaša brižnost i dovoženje kola sa pirinčem uvećaše bogatstvo mog prijatelja Malmeka. Kada bi svi ljudi spoznali istinu vaših pravila, onda bi mnogo bolji postao svet u kome živimo, zlo bi nestalo a povećalo bi se sveopšte blagostanje! Hteo bih, da Budinu istinu svi razumeju, te ću napraviti manastir na mom imanju, a vas pozivam da me posetite.

 Godine se nizaše. Panduov manastir (Kolšambi) postade mesto okupljanja mudrih monaha i centar prosvećivanja naroda.

Saznavši za lepotu dragocenog kamenja i ukrasa koje izrađivaše Pandu, car susedne države posla svog izaslanika da naruči krunu od suvog zlata i dragog kamenja.

 Po završetku izrade krune, Pandu krenu kod cara i sa sobom ponese popriličnu količinu zlata. Karavan, pun dragog kamenja i zlata bejaše imao oružanu pratnju, ali ga u brdima napadoše razbojnici na čelu sa Magadutom i opljačkaše svo Panduovo blago.

Pandu stradaše, ali razmišljaše: Ja zaslužih ove gubitke zbog grehova koje napravih u prošlom životu. U mladosti bejah surov prema narodu, a ako sada žanjem ono što posejah onda nemam prava da se žalim na sudbinu.

 Pošto postade bolji prema drugim ljudima, Pandu jasno shvati i prihvati da mu nesreće poslužiše kao oruđe za pročišćenje surovog srca.

Godine prolaziše i jednom Pantaka, mladi monah i učenik Naradin, putujući po planinama Kolšambija, dospe u ruke razbojnika. Pošto kod sebe ništa nije imao, razbojnički vođa ga pretuče i potom pusti. Sutradan, prolazeći kroz šumu Pantaka začu graju i viku razbojnika, koji prebijaše svog vođu.

Magaduta, kao lav okružen psima, pokušavaše da se odbrani, neke i ubi, ali ga grupa razbojnika na smrt pretuče i razbeža se. Monah, izašavši iz grma otrča do potočića ne bi li osvežio i vratio u život vođu razbojnika koji umiraše.

Magaduta progleda i škripeći zubima reče:

- Gde su nezahvalni psi, koje toliko puta predvodih u uspehe i pobede? Bez mene će crći kao šakali koje otrovaše lovci.

 - Ne mislite na vaše prijatelje i saučesnike vašeg grešnog života - reče Pantaka, već pomislite na vašu dušu i iskoristite u poslednji, samrtni čas mogućnost spasenja koja vam se pruža. Evo vam vode, popijte, a ja ću vam previti rane. Možda ću uspeti da vam spasem život.

- Beskorisno je ! - odgovori Magaduta. Ja sam osuđen. Zlikovci me smrtno raniše. Nezahvalni podlaci! Tukoše su me onim udarcima, kojima ih ja naučih.

- Vi sada žanjete ono što ste posejali - nastavi monah. Da svoje drugove naučiste dobrim delima njihovi postupci bi bili dobri. Ali, vi ih učiste da ubijaju, i zato ste preko svojih dela ubijeni njihovom rukom.

 - Vi ste u pravu - odgovori vođa razbojnika, zaslužih sam ovakvu sudbinu, ali je vrlo teška, jer ću morati žnjeti plod svih svojih loših postupaka u budućim životima. Naučite me, sveti oče, šta da uradim, da sebi olakšam život i oslobodim se grehova, koji me pritiskaju kao stena, nalegla na moje grudi.

 - Iskorenite vaše grešne želje, uništite zle strasti i ispunite svoju dušu dobrotom za sva bića.

 - Učinih mnogo zla i ne činih dobra dela. Kako mogu da se iščupam iz ove paukove mreže nesreće, koju satkah od zlih želja moga srca? Moja karma će me odvući u pakao, ja nikada neću biti u stanju da stupim na put spasenja.

 - Da, vaša karma će u budućim ovaploćenjima požnjeti plodove onog semena, koje posejaste. Za učinioca loših stvari nema izbavljenja od posledica svojih loših postupaka. Ali, ne očajavajte: svaki se čovek može spasiti, samo pod uslovom, da iz sebe iskoreni zabludu ličnosti. Sada ću vam ispričati istoriju velikog razbojnika Kandate, koji umre, a da se ne pokaja i ponovo se rodi kao đavo u paklu, gde se silno namuči zbog svojih zlodela. U paklu provede mnogo godina i ne mogaše pronaći izlaz iz nesrećne situacije, sve do momenta kada Buda dožive prosvetljenje. U trenutku Budinog prosvetljenja zrak svetlosti dospe u pakao i probudi u svim demonima nadu, a razbojnik Kandata povika: "O Budo blaženi, sažali se nad mojom sudbinom! Ja mnogo patim; i mada sam činio zlo sada želim da krenem putem pravednosti. Ali ne mogu da se izvučem iz mreže nesreće".

Kada Buda začu molbu demona iz pakla, posla mu pauka u paučini. Pauk tada reče: "Uhvati se za moju paučinu i po paučini izađi iz pakla ". Pauk ubrzo nestade, ali ga Kandata posluša, uhvati se i krenu po paučini da izlazi iz pakla. Paučina bejaše čvrsta i on se penjaše sve više i više. Ali, paučina poče da se ljulja, jer za njim krenuše i drugi paćenici. Kandata se uplaši; on je
 video da je paučina tanka i da se sve više rasteže, te da se može pokidati. Dotle gledaše samo ispred sebe, a sada pogleda dole i vide da se za njim penje gomila stanovnika pakla po tanušnim nitkama paukove mreže. "Kako može ova tanka nit da izdrži težinu svih ovih ljudi ", - pomisli i uplašivši se povika: "Pustite paučinu, ona je moja!" Paučina se pokida i Kandata upade nazad u pakao.

 Zabluda ličnosti je još uvek živela u Kandati. On nije znao za čudesnu moć iskrenog stremljenja "ka gore" da bi se zakoračilo na na put pravednosti. Takvo stremljenje je suptilno, fino, kao paučina, ali ono podiže i drži uspravnim milione ljudi i što se više ljudi bude uspinjalo po paučini, to će lakše biti svakom od njih. Međutim, čim se u ljudskom srcu javi misao, da je paučina samo moja, da bogatstvo pravednosti pripada samo meni i da niko ne sme sa mnom da ga deli, nit se prekida i mi se vraćamo, padamo nazad u prethodno stanje izdvojene ličnosti. Izdvojenost ličnosti je prokletstvo, a spajanje je blagoslov. Šta je pakao? Pakao nije ništa drugo do samoživost, a nirvana je život sa svima i za sve.

 - Dajte mi da se uhvatim za paučinu - prozbori umirući vođa razbojnika Magaduta, kada monah završi svoju besedu - i ja ću se izvući iz pakla.

 Magaduta nekoliko minuta zaćuta premišljajući, pa nastavi:
- Saslušajte me, sve ću vam priznati. Bejah sluga kod Pandua, juvelira iz Kolšambija. Ali, posle toga, kako me nepravedno izmuči ja pobegoh i postadoh razbojnički vođa. Pre izvesnog vremena, saznadoh da će gazda proći planinom, te ga opljačkah i oduzeh mu prilično bogatstvo. Otidite kod njega i recite mu da mu iz srca oprostih za poniženje koje mi nepravedno nanese i da ga molim da i on meni oprosti što ga opljačkah. Dok živeh kod njega, njegovo je srce bilo tvrdo kao kamen i ja se od njega naučih sebičnosti. Saznadoh da gazda postade dobrodušan i da ga svi uzimaju za primer dobrote i pravednosti. Ne želim da mu ostanem dužan. Zato mu recite da sačuvah zlatnu krunu koju on napravi za cara, kao i svo drago kamenje i da ih sakrih u pećini. Samo dva razbojnika znadoše za pećinu al´ obojica poginuše. Pandu neka povede sa sobom pratnju do pećine i neka uzme sve, što mu ja ukradoh. Magaduta prošapta monahu gde je pećina i ispusti dušu na njegovim rukama.

 

Vrativši se ubrzo u Kolšambi, monah ode kod juvelira i ispriča mu detalje o događajima u šumi, te Pandu ode i povrati svoje sakrivene dragocenosti, a sa počastima sahrani razbojnike i njihovog vođu.

 Tumačeći Budine reči Pantaka nad grobom reče:
 Ličnost čini zlo, ali ličnost i strada od zla koje učini. Ličnost se uzdržava od zla i time se pročišćava.
 Čistoća i nečistoća pripadaju ličnosti: niko ne može da očisti nekog drugog.
Čovek sam mora učiniti napor; Bude (prosvetljeni) su samo propovednici.


Naša karma - dodade monah Pantaka - nije delo Šive, ili Brame, ili Indre, ili bilo koga od bogova, naša karma je posledica naših postupaka. Moje postojanje je utroba, koja me nosi i nasledstvo, koje mi pripada, i prokletstvo mojih zlih dela i blagoslov mojoj pravednosti. Moje postojanje je jedino sredstvo moga spasenja.

Pandu, svo svoje blago doveze nazad u Kolšambi i skromno koristeći bogatstvo, koje mu se neočekivano vratilo nazad, mirno i srećno prožive ostatak života, a kada već u dubokoj starosti umiraše u okruženju mnogobrojne familije na samrti svima reče:

 - Draga deco, ne osuđujte druge za svoje neuspehe. Tražite uzroke vaših nesreća u vama samima. I, ako niste zaslepljeni sujetom, vi ćete ih pronaći, a kada ih pronađete, bićete u stanju da se spasete od zla. Lek od vaših nesreća je u vama samima. Neka se na pogled vašeg uma nikada ne navuče koprena Maje. Upamtite ove reči, koje bejahu talisman moga života:

 "Svako, ko drugom bol nanosi, čini zlo sebi. Svako, ko pomaže drugome, pomaže sebi. Neka nestane obmana ličnosti - i vi ćete zakoračiti na put pravednosti".

Objavljeno u Astrologosu br. 95
izvor

Boris Pasternak,Dr.Živago, odlomci

 U zadnjih sto godina stalno ste povlačili granice novih domovina crtajući ih krvlju dečaka koji još nisu osetili ni miris žene.
Dr. Živago
__________________________________

Išli su, išli i pevali. Vječnuju pamjat , a kad bi i prekidali, činilo se da je, upevanu, dalje pevaju noge, konji i popirci vetra. Prolaznici bi se ustavljali pred sprovodom, prebrajali vence, krstili  se. Radoznaliji bi ulazili u povorku i zapitkivali:
»Koga pokopavaju?«
Odgovarali bi im:
»Živaga.«
»Njega li. Onda je jasno.«
»Ma ne njega. Nju.«
»Svejedno. Pokoj duši. Bogat ukop.«
Treptali su poslednji trenuci, odbrojeni, bespovratni.
»Gospodnja zemlja i ispolnenije jeja, vseljenaja i vsi živuščije na njej.«

U znaku krsta svećenik prosu šaku zemlje na Mariju Nikolajevnu. Zapevaše So duhi pravednih.
Nastade velika strka. Les su poklopili, zakovali i stali spuštati. Zabubnja kiša grumenja kojim su s
četiri lopate zasipali jamu. Nad njom je izrastao humak. Na nj se popeo desetogodišnji dečak. Samo je u stanju tupe bešćutnosti što obično nastupi na kraju velikih sprovoda moglo izgledati da će dečak držati govor na majčinu grobu. Digao je glavu i s uzvišenja odsutno pogledao jesenje pustare i manastirske kupole. Njegova se prćasta fizionomija iskrivila. Vrat mu se izdužio. Kad bi vučić
tako podigao glavu, bilo bi sigurno da će istoga časa početi zavijati. Pokrivši lice rukama, dečak zajeca. Iz nadošla oblaka stali su ga po rukama i licu udarati mokri bičevi hladna pljuska. Grobu priđe
čovek u crnom, nabranih usko pripijenih rukava. Bio je to pokojničin brat i ujak rasplakanog dečaka, na svoju zamolbu raspopljeni svećenik Nikolaj Nikolajevič Vedenjapin. Prišao je dečaku i poveo ga s groblja. 

2

Noćili su u manastirskoj prostoriji koju su ujaku prepustili zbog starog poznanstva. Bilo je uoči Bogorodičina Pokrova.
Trebalo je da sutradan otputuju daleko na jug, u neki povolški gubernijski grad u kojem je otac Nikolaj radio kod nakladnika naprednjačkih pokrajinskih novina. Karte su bile kupljene a spakirane stvari čekale su u ćeliji. Sa susedne stanice vetar je donosio plačljive fićuke udaljenih manevarki. S večeri jako zahladnje. Dva razizemna prozora gledala su na delak neugledna vrta zasađena grmljem žutog bagrema, na smrzle lokve po cesti i na onaj kraj groblja u kojemu su za dana pokopali Mariju Nikolajevnu. Osim nekoliko gredica kupusa, pomodrela od studeni, vrt je bio neobrađen. Pod naletom vetra grmovi ogoljela bagrema besno su lomatali i legali po putu. U noći Juru je probudilo udaranje u okno. Mračna ćelija bila je nestvarno prožeta belim, pršećim svetlom. Samo u košulji, on dotrča do prozora i lice priljubi uz hladno staklo. Iza prozora nije bilo ni puta ni groblja ni vrta. Vani je divljala mećava, a zrakom se penio sneg. Moglo se pomisliti da je oluja ugledala Juru i, svesna
koliko je strašna, naslađuje se dojmom što ga u njemu stvara. Zviždala je i zavijala i na svaki se način trudila da privuče njegovu pažnju. S neba su jedan za drugim padali beskrajni zamrsci bele tkanine i zamatali zemlju u mrtvačke pokrove. Mećava je sama bila na svetu, ništa joj nije stajalo na putu. Kad se odmakao od prozora, Jura se najpre požele obući, istrčati van i štogod učiniti. Strašilo ga je da će manastirski kupus ostati zameten i više ga neće otkopati, da će vijavica u polju zasuti mamu, a ona se neće moći opreti da još dalje i dublje od njega ne ode u zemlju. Svršilo je opet u suzama. Probudio se ujak, govorio mu o Kristu i tešio ga; zevnuo, prišao prozoru i zamislio se. Počeše se oblačiti. Svanjivalo je.

3

 

Dok je majka bila živa, Jura nije znao da ih je otac odavna napustio; da luta raznim sibirskim i inozemnim gradovima, banči i bludniči, te da je davno već u vetar rasuo njihovo milionsko imanje. Juri su čas govorili kako je otac u Petrogradu,  čas opet da je na nekom sajmu, naj češće na irbitskom. A onda se oduvek boležljivoj majci javila i sušica. Leka radi putovala je na jug Francuske i u severnu Italiju, kamo ju je i Jura dvaput pratio. Tako je neuredno i puno zagonetaka prošlo Jurino detinjstvo,

često među tuđinima koji su se stalno menjali. Navikao se na te mene, pa se u stanju trajna nereda očevoj odsutnosti i nije čudio. U najranijem njegovu detinjstvu imenom se što ga je nosio nazivalo još mnogo različitih stvari. Postojala je tvornica Živago, banka Živago, kuće Živago, pa i kravata se svezivala i kopčala iglom Živago, čak i nekakav okrugao kolač, poput nabujka s rumom, pod imenom Živago, a jedno se vreme u Moskvi moglo kočijašu viknuti »K Živagu«, i kao da se reklo »Goni do božje kuće«, i kočijaš bi vas saonicama prenosio iza sedam brda i sedam dola.

___________________________________________


Pričekajte, sam ću reći šta mislim. Dakle, kad bi uspavanu zver u čoveku bilo moguće zaustaviti pretnjom, svejedno da li robijom ili zagrobnim životom, zajednički bi nazivnik čovečanstva bio cirkuski krotitelj s bičem, a ne požrtvovni propovednik. A radi se upravo o tome da čoveka nije vekovima uzdizala nad životinju batina, nego muzika: neodoljivost goloruke istine, privlačnost njena primera. Dosad se mislilo da su u Evanđelju najvažnije moralne sentencije i načela sadržana u zapovedima a meni je najvažnija činjenica da Hrist propoveda kroz priče iz života, prosijavajući istinu svetlom svakodnevice. U osnovi toga nalazi se misao da je veza među smrtnima besmrtna, a da je život simboličan zato što je sadržajan.

___________________________________________

Iznenada, prvi put tokom svih ovih dana, Jurij Andrejević shvati potpuno jasno gde se nalazi, šta se s njim zbiva i šta ga očekuje kroz nešto više od dva sata.
Tri godine promena, neizvesnosti, pokreta; rat, revolucija, prevrati; pucnjava, scene razaranja i smrti, srušeni mostovi, ruševine, požari – sve se to najednom pretvorilo u prazno mesto, lišeno sadržine. Prvi istinski događaj posle dugog prekida bilo je ovo vrtoglavo približavanje voza kući koja je ostala čitava, koja još postoji na svetu, i gde je drag svaki kamenčić. Eto šta je život, eto šta je iskustvo, eto za čim teže ljubitelji avantura, eto šta je smisao umetnosti: povratak kući, vraćanje sebi, obnavljanje života

________________________________________

Dok je majka bila živa, Jura nije znao da ih je otac odavna napustio; da luta raznim sibirskim i inozemnim gradovima, banči i bludniči, te da je davno već u vetar rasuo njihovo milionsko imanje. Juri su čas govorili kako je otac u Petrogradu,  čas opet da je na nekom sajmu, naj češće na irbitskom. A onda se oduvek boležljivoj majci javila i sušica. Leka radi putovala je na jug Francuske i u severnu Italiju, kamo ju je i Jura dvaput pratio. Tako je neuredno i puno zagonetaka prošlo Jurino detinjstvo,
često među tuđinima koji su se stalno menjali. Navikao se na te mene, pa se u stanju trajna nereda očevoj odsutnosti i nije čudio. U najranijem njegovu detinjstvu imenom se što ga je nosio nazivalo još mnogo različitih stvari. Postojala je tvornica Živago, banka Živago, kuće Živago, pa i kravata se svezivala i kopčala iglom Živago, čak i nekakav okrugao kolač, poput nabujka s rumom, pod imenom Živago, a jedno se vreme u Moskvi moglo kočijašu viknuti »K Živagu«, i kao da se reklo »Goni do božje kuće«, i kočijaš bi vas saonicama prenosio iza sedam brda i sedam dola.

Dr |Živago


scribd


 

Madam de Pompadur

Madam de Pompadur (Jeane-Antoinete Poisson, 1721 - 1764) bila je uticajna ljubavnica Luja XV i velika mecena književnika i umetnika, prva osoba koja je dospela u Versaj, a nije bila plave krvi.

Njeni roditelji, Franosa Puason (François Poisson) i Medlin de La Mot (Madeleine de La Motte), bili su na marginama klase špekulanata u svetu finansija koja je počlela da dobija na značaju. Neki od ovih ljudi su postali enormno bogati, ali većina je završila u nekom jarku, ako ne u zatvoru. Njen otac je bio umešan u skandal na crnoj berzi i morao je da napusti zemlju 1725. godine, ostavljajući svoju lepu suprugu i dvoje dece na staranje prijatelju, Normanu de Turnehemu (Le Normante de Tournehem). Oba deteta su bila pametna, ali devojka je bila fascinantna, obrazovana da bude supruga nekog bogataša. U tim danima, bogati muškarci čak i ako su dolazili iz niže klase, bili su zainteresovani za umetnost i književnost, i očekivali su od svojih supruga da sa njima dele te interese.

Do trenutka kada je gospođica Puason trebala da se uda, već je mogla dobro da se drži u svakom društvu i lako je sklapala prijateljstva sa mnogim istaknutim ljudima, uključujući i poznatog filozofa i književnika Voltera. Njen staratelj, Norman de Turnehem, ugovorio je njen brak sa svojim rođakom, Šarlom-Gijomom Le Norman d'Etjolom, sa kojim je dobila kćerku Aleksandrinu. Zahvaljujući uticaju svojih staratelja i roditelja svog mladog supruga, a pre svega svom šarmu i intelektu, Žana je vrlo brzo postala zvezda pariskog društva i primećena od samog kralja. U 1774. godini, Lujeva mlada ljubavnica, vojvotkinja de Šatoro, umire iznenada, i mlada gospođa d'Etjola ubrzo zauzima njeno mesto, nakon maskenbala u čast venčanja kraljevog sina na koji ju je pozvao lično Luj XV. Samo godinu dana kasnije, Žana se legalno rastaje od supruga, seli se u Versaj i dobija na poklon od kralja zvanje markize i posed Pomapdur, prvu od 6 rezidencija.



Luj XV

Istoričari XIX veka smatraju da je Madam Pompadur imala potpunu dominaciju nad Lujem XV. Ovi post-revolucionarni pisci su bili zabrinuti zbog načina na koji je bio predstavljan kralj iz monarhije Burbon, kao duhom siromašnog, a danas se zna da je Luj XV bio mnogo sposobniji čovek nego što je predstavljan. Stidljiv i intreperspektivan, on jeste imao poteškoća u komunikaciji sa drugim ljudima, naročito sa onima koje nije poznavao, i Madam Pompadur jeste bila bila njegov privatni sekretar i savetnik, ali ipak, ona je samo prenosila naređenja koje je izdavao sam kralj. Žana je počela svoju vladavinu u Versaju vrlo skromno, bila je smeštena u nekoliko prostorija u potkrovlju. Polako je krenula da pravi svoj autoritet, i da sebe predstavlja kao nekoga čija je saglasnost potrebna za sve što se radi na dvoru, čak i za kraljicu Meri (Maria Leszczyńska). Meri nije mogla biti više nepodobna, nego što je bila, za svog supruga, zgodnog, umetnički nastrojenog, senzualnog i ljubitelja svih vrsta zadovoljstava. Osam godina starija od njega, ona je bila zaokupljena problemima svog oca, svrgnutog kralja Poljske, rađanjem dece i religijom. Nakon što je rodila naslednika krune (i još osmoro ili devetoro dece između 1727. i 1737.) jasno je stavila kralju do znanja da ne želi više da bude seksualno intimna sa njim. Nakon pet godina u njenom romantičnom potkrovlju, Žana se preselila u kraljev apartman i njegovu spavaću sobu. Luj XV je, naravno, imao još nekoliko ljubavnica, ali Madam Pompadur je isuviše dobro učvrstila svoj položaj na dvoru da bi je bilo ko uklonio. Usluge, promocije, beneficije i privilegije mogli su se dobiti samo preko nje.

Njena „saradnja” sa Lujem XV je bila dvostruka, umetnička i politička. Umetnička strana je bila uspešna u potpunosti. Na njen predlog, njen brat je bio postavljen za upravnika kraljevih zgrada kao Markiz de Marinji. Brat, sestra i kralj sarađuju savršeno, osnivaju Vojnu akademiju (École Militaire), grade Trg Luja XV (danas Trg Konkord, na kome je 1793. godine postavljena giljotina i gde su pogubljeni Luj XVI, Marija Antoaneta, Maksimilijen Robespjer, Žorž Danton i još preko hiljadu drugih osoba), izgradili su većinu palate Kompenje, Petit Trianon u Versaju, novo krilo palate Fonteneblo, izuzetan zamak Belevue i još mnoge paviljone i letnjikovce. Madam Pompadur i Luj XV su pomagali svim dekorativnim umetnicima, slikarima, vajarima, stolarima, zanatlijama. Čuvena fabrika porcelana u Sevresu je izgrađena kompletno iz kraljevske kase. Dvadeset godina moći Madam Pompadur, obeležio je vrhunac ukusa u Francuskoj. Zaštitnik većine autora i urednika Encikopedije, ona je želela da za književnost uradi isto što je učinjeno i za umetnost, ali Luj XV nije bio zainteresovan za književnost i nije voleo intelektualce koje je poznavao.


Politički uticaj koji je imala na kralja bio je mnogo manje uspešan nego umetnički, najviše zbog toga što su francuski političari i generali bili lošeg kalibra.Vojvoda od Šuasela, daleko najsposobniji francuski ministar, bio je njen štićenik i doveden je na taj položaj da sprovede čuveno Ukidanje Alijanse, kojim se udružuje Francuska sa svojim starim neprijateljem Austrijom, protiv nemačkih protestantskih kneževina. Ta alijansa je bila državnički ispravan koncept, ali je bila jako nepopularna i dovela je do Sedmogodišnjeg rata, koji je ispao katastrofalan po Francusku. Fridrih Veliki je porazio ogromnu, ali nestručno vođenu fransusko-austrijsku vojsku, dok je istovremeno Engleska porazila Francusku u Kanadi. Oba ova poraza vode do vrata Madam Pompadur, koja pada u melanholiju i ubrzo nakon završetka rata umire 1764. godine, najverovatnije od raka pluća, u njenom apartmanu u Versaju. Jedna od njenih poslednjih akcija bila je da ubedi Luja XV da revizira slučaj Kalas, veliku nepravdu za koju je Volter bio zainteresovan. Za vreme odlaska njenog kovčega iz Versaja, Luj XV je stajao na balkonu svoje sobe i gledao na kišu koja je padala, i navodno rekao La marquise n'aura pas de beau temps pour son voyage (Markiza neće imati lepo vreme za svoje putovanje).

Volter, njen veliki prijatelj, posle njene smrti je rekao:


Tugujem i zahvalan sam joj. Iskrena od rođenja, volela je kralja zbog njega samog, imala je pravednost u duši i pravdu u svom srcu. To se ne sreće svakog dana.

 

Volter

Mark Twen, Priča o duhovima

                                                            

   kuća Marka Twena          

     Uzeo sam veliku sobu, daleko na Brodveju u velikoj staroj zgradi čiji su gornji spratovi bili nenastanjeni godinama, dok ja nisam došao. Mesto je odavno bilo prepušteno prašini i paučini, samoći i tišini. Izgleda kao da sam pipkao među grobovima i narušavao privatnost mrtvih, kada sam se prvi put popeo do mog stana. Po prvi put u svom životu nadvlada me praznoverni strah; i kada skrenuh u mračnom uglu stepeništa i kada nevidljiva paučina uplete moje lice i prilepi se uz njega zadrhtah kao neko ko se susreo sa prikazom.
             Bio sam vrlo zadovoljan kada stigoh u sobu i otključah buđ i tamu. U ognjištu je plamtela vesela vatra i ja sedoh pred nju sa prijatnim osećanjem olakšanja. Sedeo sam tu dva sata razmišljajući o proteklim vremenima; prisećajući se starih dešavanja i prizivajući poluzaboravljena lica iz magli prošlosti, u mašti slušajući glasove koji su odavno utišani za sva vremena i poznatu pesmu koju više niko nije pevao. I tada se moje prisećanje umanji do sve tužnije i tužnije nizine, jaukanje vetra napolju spade u cvilenje, besno udaranje kiše na okna utiša se u mirno dobovanje i jedan po jedan zvuk sa ulice opadoše, dok žurni koraci poslednjih okasnelih šetača ne zamreše u daljini i za njima ne osta nikakav zvuk.
       Vatra se stišala. Preko mene pređe osećaj usamljenosti. Ustadoh i svukoh se idući na vrhovima prstiju po sobi, radeći tiho ono što moram kao da sam okružen pospanim neprijateljima čiji san bi bilo fatalno prekinuti. Pokrio sam se u krevetu i ležao osluškujući kišu i vetar i tiho škripanje kapaka, koji su me uljuljkivali u san.
   Dobro sam spavao ali ne znam koliko dugo. U jednom trenutku bio sam budan I ispunjen drhtavim iščekivanjem. Sve je bilo mirno. Sve osim mog srca – mogao sam ga čuti kako tuče. U jednom trenutku je posteljina polako počela da klizi sa kreveta, kao da je neko povlači! Nisam se mogao pomaći, nisam mogao govoriti. Prekrivač je još uvek doslovno klizio dok mi se grudi ne otkriše. Onda ga uz veliki napor zgrabih i povukoh preko glave. Čekao sam, osluškivao, čekao. Još jednom je počelo povlačenje i još jednom sam mlitav ležao dok su kroz stotine puzećih sekundi moje grudi ponovo bile gole. Konačno povratih energiju i vratih prekrivače na svoje mesto i držah ih u čvrstom zagrljaju. Čekao sam. Malo po malo osećao sam slabo vučenje i pojačah stisak. Vučenje se pojača u jači napor – postajalo je sve jače i jače. Moj stisak popusti i prekrivač kliznu po treći put. Gunđao sam. Iz podnožja kreveta uzvrati gunđanje! Okrugle kapljice znoja bile su mi na čelu. Bio sam više mrtav no živ. Sada sam čuo i teške korake u sobi – korake slona, tako mi je izgledalo – nisu nimalo ličili na ljudske. Ali odlazili su od mene – u tome je bilo nekog olakšanja. Čuo sam približavanje vratima – i prolazak bez otklučavanja brave – i kako lutaju mračnim prolazima, ugibajući pod i spojeve koji su krckali dok je to prolazilo – a oda ponovo zavlada tišina.
      Kada mi se osećanja smiriše rekoh sebi, „Ovo je san – samo čudan san.“ I ležao sam misleći o tome dok ne uverih sebe da je to bio san a onda se osmeh olakšanja oslobodi sa mojih usana i ponovo sam bio srećan. Ustao sam i upalio svetlo; i kada otkrih da su brava i reza onakve kakve sam ih ostavio još jedan osmeh zapljusnu moje srce i preplavi mi usne. Uzeh lulu i zapalih je i sedeoh pored vatre, kada  lula ispade iz mojih nervoznih prstiju a krv mi napusti obraze a moje smireno disanje beše presečeno uzdahom! U srcu pepela, pored mojih otisaka stopala bio je još jedan, tako veliki u poređenju sa njim moj izgledao kao dečiji. Znači da sam imao posetioca! I objašnjeni su slonovski koraci.

Ugasio sam svetlo i vratih se u krevet bled od straha. Dugo sam ležao zureći u tamu i osluškujući. Onda sam iznad sebe čuo škripavu buku, kao da se vuče teško telo preko poda, a onda nešto kao bacanje tela a zatim drhtanje prozora kao odgovor na potres. U daljem delu zgrade čuo sam prigušeno lupanje vrata. Čuo sam to u intervalima, puzeće korake u i izvan prolaza, gore i dole niz stepenice. Ponekada su se ti zvuci približavali mojim vratima, oklevali, i ponovo odlazili. Čuo sam tiho zveckanje lanaca, u dalekim prolazima, i slušao dok se zveckanje približava – dok su se umorno penjali stepenicama, označavajući svaki pokret viškom lanaca koji su padali uz naglašen zveket na svakom narednom koraku dok su napredovali goblin koji su ih nosili. Čuo sam prigušene rečenice; napola prigušene krikove koji su izgledali nasilno ugušeni; i šuštanje nevidljive odeće, lepet nevidljivih krila. Onda postah svestan da je moja soba napadnuta – da nisam sam. Čuo sam uzdahe i disanje oko kreveta, i misteriozni šapat. Tri male sfere mekog fosforescentnog svetla pojaviše se na plafonu direktno iznad moje glave, prionule su tu i sijale na tren onda padoše – dve na moje lice a jedna na jastuk. Prštale su nekako tečno, i osetih toplotu. Intuicija mi reče da su to podlivi krvi koji opadaju – nije mi trebalo svetlo da se uverim u to.

    Onda videh bleda lica, slabo osvetljena i bele podignute ruke, lebdeća tela u vazduhu – lebdeše na tren a onda nestaše. Šapat zamre, a takođe i glasovi i zvuci i zavlada svečana tišina. Čekao sam i slušao. Osećao sam da moram upaliti svetlo ili umreti. Bio sam slab od straha. Polako se digoh u sedeći stav i lice mi dođe u kontakt sa hladnom rukom! Iz mene nesta snage – momentalno i padoh kao pogođeni invalid. Onda čuh šuštanje garderobe – izgledalo je kao da neko prolazi koz vrata i odlazi.
      Kada je sve ponovo bilo tiho ispuzah iz kreveta, bolestan i slab i upalih gas rukom koja je drhtala kao da je ostarila stotinu godina. Svetlo unese malo radosti u moju dušu. Sedoh i zapadoh u sanjivo razmišljanje o velikim otiscima u pepelu. Malo po malo njihovi obrisi počeše da trepere i postaju nejasniji. Pogledah naviše a široki plamen gasa je polako zamirao. U istom trenutku ponovo čuh slonovske korake. Primetio sam da se približavaju sve bliže i bliže, pored ubuđalih zidova, a svetlo posta sve bleđe i bleđe. Koraci dođoše do samih vrata i zastadoše – svetlo se smanji na bolesno plavetnilo a sve stvari oko mene nalazile su se u spektru sumraka. Vrata se nisu otvorila a ipak osetih slab zapah vazduha na obrazu i osetih se svestan velikog oblaka pred sobom. Posmatrao sam ga zapanjenim očima. Bledi sjaj lebdeo je nad stvari; oblak jer postepeno poprimao oblik – pojavila se ruka, onda noge, zatim telo i konačno veliko tužno lice iz isparenja. Otkriven od prljavog pokrova, nag, mišićav i zgodan, nada mnom je lebdeo divovski čudesni Garfild!
     Nesta sva moja mizerija – jer i dete bi znalo da me ne može ozlediti ovako dobroćudno lice. Moj veseli duh se povrati i u skladu sa ovim gas u lampi ponovo zasija jasnije, lepi prikaz bio je tako drag kao dobrodošlo društvo i pozdravih duha rekavši.

„Šta, nije niko drugi do ti? Znaš li da sam se na smrt uplašio u poslednja dva ili tri sata? Skoro da mi je drago što te vidim. Voleo bih da ovde imam fotelju da ne sediš na toj stvari!“

Ali bilo je suviše kasno. Seo je na to pre nego što sam ga uspeo zaustaviti i kako se spusti – nikada usvom životu nisam video da je stolica tako zadrhtala.

„Stani stani, uništićeš...“

Ponovo je bilo kasno. Čuo se još jedan prasak i još jedna stolica je rastavljena u sastavne delove.

„Zbunjen si, imaš li neku predstavu o svemu? Želiš li uništiti sav nameštaj?“ Ti, ti okamenjeni ludače...“
Ali nije bilo koristi. Pre nego što sam ga zaustavio da sedne na krevet i on je bio tužno uništen.

„A sada na koji način ovo deluje? Prvo si koračao ovde dovodeći legiju lutajućih goblina i preplašio me na smrt a sada kada te vidim u tom grubom kostimu koji kultivisani ljudi ne bi tolerisali ni u dobrom pozorištu a kamoli ovde u nagosti tvog pola, nagrađuješ me uništavanjem nameštaja na koji god sedneš. Povređuješ sebe koliko i mene. Slomio si kraj kičmenog pršljena i posu opod ostacima svoje šunke, pa sve liči na groblje. Trebaš se stideti - dovoljno si veliki da bi znao i za bolje.“

„Dobro, neću više lomiti nameštaj. Ali šta da radim? Nisam vekovima imao priliku da sednem.“ A onda se u njegovim očima pojaviše suze.

„Siroti đavole,“ rekoh, „Ne bih trebao biti tako grub sa tobom. I nisi siroče, bez sumnje. Ali sedi na pod – ništa drugo ne može podneti tvoju težinu – i konačno, ne mogu se družiti sa tobom dok si tako iznad mene. Želim da budeš dole a ja da stamen na sto i toročem sa tobom licem u lice.“

Seo je na pod i zapalio lulu koju sam mu dao, prebacio sam jedan prekrivač preko njegovih ramena, prevrnuo svoju sedeću kadu na njegovu glavu, kao šlem i učinivši ga prijatnijim i slikovitijim. Onda ukrsti zglobove dok sam ja obnovio vatru i izložih ravna dna njegovih velikih stopala, nalik saćima, prijatnoj toploti.

„Kakva je to stvar sa tvojim stopalima i tvojim nogama, tako su udubljena?“

„Paklene smrzotine – nahvatao sam ih koliko se sećam, boraveći na Nevelovoj farmi. Ali volim to mesto, kao što neko voli svoj stari dom. Nema mira za mene, kao mira koji osećam kada sam ovde...“

Pričali smo oko pola sata i onda primetih da izgleda umoran i pričao je o tome.

„Umoran?“ reče. „Dobro, mogu misliti tako. A sada ću ti reći sve o tome, pošto si tako dobar prema meni. Ja sam duh Okamenjenog čoveka koji se nalazi u dalekim ulicama u muzeju. Ja sam duh diva Garfilda. Nemam mira, nemam odmora, dok to telo ponovo ne sahrane. I sada je za mene najprirodnija stvar da učim da ljudi zadovolje tu želju? Plašeći ih time! – progoneći mesta gde leži to telo! Tako sam pohađao muzej iz noći u noć. Takođe sam vodio druge duhove kao pomoć. Ali to nij bilo dobro jer niko ne dolazi u muzej u ponoć. Onda sam rešio da idem ovim putem i pomalo posećujem ovo mesto. Osećao sam da ako čujem neke glasine to mora uspeti jer imam najefikasnije društvo koje prokletstvo može udesiti. Iz noći u noć smo drhtali oko ovih srednjevekovnih zidova, vukli lance, urlali, šaputali i penjali se i silazili stepenicama, dok, reći ću ti istinu, se nisam skoro umorio. Ali kada sam video svetlo u tvojoj sobi noćas, ponovo mi se povratila energija i nastavio sam da radim sa starom svežinom. Ali umoran sam – sasvim iznuren. Daj mi, preklinjam te, daj mi malo nade!“

Moje uzbuđenje se poveća i viknuh:
„Ovo nadmašuje sve – sve što se ikada desilo! Zašto ti siroti stari fosilu stvaraš te nevolje nizašta – proganjao si svoj gips – pravi div Garfild je u Albaniji!“

(Tvenova napomena – Ustvari, originalna prevara je genijalna a obmanjujući duplikat i izložen je u Njujorku kao „stari genije“ Div Garfild (na zgražavajuću odbojnost vlasnika originalne skulpture) gde je u to vreme dovodila gomile u muzej u Albaniju.)

„Znajući za ovo gde su tvoji ostaci?“
Nikada nisam video takvo elokventann izraz srama, krajnjeg poniženja, koje se tolerantno raširi njime.
Okamenjeni čovek polako se diže na noge i reče.
„Stvarno, to je istina?“
„Istina kao što ja sedim ovde.“
Izvadio je lulu iz usta i položio je na kamin onda je neodlučno stajao neki momenat, zabivši ruke tako gde su trebali biti džepovi pantalona i brada mu se zamišljeno obesi ka grudima i konačno reče:

„Dobro, nikada se ranije nisam osećao ovako neobično. Kameni čovek je sve izdao i sada je prevara okončana prodajom sopstvenog duha! Sine moj, ako je u tvom srcu ostalo imalo ljubavi za sirotog neprijateljskog fantoma kao što sam ja, ne pričaj o ovome. Pomisli kako bi se ti osećao da si ispao takva budala.“

Kada odlušah ovo topot zamre, korak po korak niz stepenice i ka napuštenoj ulici i osetih tugu što je nestao, siroti momak – i još tužniji zbog toga što je odneo moj crveni prekrivač za kadu.

izvor: SF almanah TERRA No.16, Specijal Horor– Decembar 2013

O Aleksandru Grinu

Alexander Green je jedan od najpopularnijih ruskih pisaca u svojoj rodnoj zemlji. Godine 1965. njegova Sabrana dela pojavila u Sovjetskom Savezu u šest volumena, hard-cover izdanja od kojih je prodano 463. 000 . U poslednjih nekoliko godina  izlaze nova izdanja od  100.000 do 300.000 primeraka njegovih najpoznatijih priča. Knjige se rasprodaju gotovo odmah nakon što su objavljene.  Knjižare nemaju dovoljno primeraka na raspolaganju kako bi se zadovoljila potražnja za njegovim delima.
U Lenjingradu (danas St.Peterburgu) postoji fan klub čiji se mladi članovi nazivaju "Grimizna jedra". Oni nose posebne oznake i posvećeni su proučavanju njegovih dela.

 Sadržaji i likovi,  uključujući čak i Grimizna jedra, smešteni su u zapadni ambijent mada je sam Grin sve vreme živeo u Rusiji. Jedina zemlja koju je popsetio bio je Egipat, koga je video svega nekoliko sati koliko mu je dozvolilo slobodno vreme van broad na kom je radio. Posle mukotrpnog života i teških fizičkih poslova počeo se baviti pisanjem. Od samog početka bio je uspešan. Na pisanje romana Grimizna jedra podstakao ga je mali model jedrenjaka koga je ugledao u izlogu jedne radnje igračaka. Roma je objavljen 1922, u celini 1923 godine. Brzo je postao  omiljen kod publike svih uzrasta. te iste godine preselio se na Krim . Umro je u pedesetim godinama od raka pluća.
Grin je izvanredan je pisac fantastične, sanjarske i avanturističke proze. Mnogi kritičari za Grina kažu da je ruski Džek London i Edgar Alan Po.

________________________________________________________

Nisam osećao te ljude kao žive, kao ljude koji pate, koji su potrešeni, ljuti, video sam samo oblike ljudi koji drhte, mašu rukama; crte lica koja menjaju izraz; čuo sam čas glasne, čas tihe povike; bučne uzdahe koji su dopirali izdaleka; ali to su bili samo zvuci i linije, oblici i boje nesposobni da mi daju i najmanju predstavu o osećanjima koja su uznemiravala masu. Ja sam bio miran; dvadeset koraka dalje počinjala je ulica, ušao sam u trafiku i kupio dugmad za manžetne.
Birkova priča - Aleksandar Grin .”
______________________________________________________


pravo ime:Aleksandar Stepanovič

Aleksandar Grin

 Aleksandar Grin (1880. – 1932.), rođen je kao Aleksandar Grinjevski u okrugu Slobodskaya Vyatka u Rusiji, u porodici izbeglica iz Poljske, u kojoj je njegov otac učestvovao u Varšavskom ustanku 1863., pa je završio u egzilu.

....jedna je od najneobičnijih figura ruske književnosti. Kada mu je bilo četiri godine od blokova slova napravio je svoju prvu reč, i ona je bila “MORE.” Kada mu je bilo deset otputio se u gustu šumu blizu Vyatke, ponesen očekivanjima da će upoznati “Nepoznato,” žedan traganja i uzbuđenja koje neočekivani pronalazak može doneti. U dvanaestoj već je duboko uronio u ruske klasike poput Gogolja, Leskova, Tolstoja i Dostojevskog, a zagrabio je i nadaleko u književnost drugih zemalja. Od svetskih klasika naročito je zavolio dela Jonathana Swifta, Charlesa Dickensa, Victora Hugoa ili romantizam Edgara Allana Poea i Ernsta Theodora Amadeusa Hohmanna. Na njega je iznimno uticala i tada dostupna književnost egzotičnih klima i dalekih područja autora poput Roberta Louisa Stevensona, Rudyarda Kiplinga, Jamesa Fenimorea Coopera, Breta Harta, Julesa Vernea i Louisa Jaquolia, koji su krajem devetnaestog veka bili naširoko prevođeni na ruski jezik.
__________________________________________________________________

“Ko nije bio u lepom gradu Odessi, ništa ne zna o svetu.
Koga briga za Beč ili Pariz? Oni su šala. Samo je u Odessi raj.”
__________________________________________________________________

Nakon završene srednje škole, u šesnaestoj godini, Grin napušta dom i beži u mističnu luku na Crnom moru, Odessu u Ukrajini, možda privučen tradicionalnom pesmom koju su ukrajinski Židovi generacijama pevali u Odessi: “...ko nije bio u lepom gradu Odessi, ništa ne zna o svetu. Koga briga za Beč ili Pariz? Oni su šala. Samo je u Odessi raj.”
O Odessi, gradu s neverovatno razgranatim  podzemnim tunelima i maestralno projektovanih zgrada sa nizovima stepeništa koja kao da vode u nepoznate svetove – gradu koji je poslužio kao scenografija velikanima filma poput Sergeja Ejzenštajna – mladi je Grin živeo kao lutalica, kao mornar, i kao ribar. U svojim sećanjima piše i da je radio kao gutač mačeva u jednom cirkusu i kao tragač za zlatom u Uralu. Zatim je služio u vojsci gde se priključio Socijalističkoj revolucionarnoj partiji. Kao revolucionar prošao je progone i hapšenja, odslužio zatvorsku kaznu, a pet puta se našao u prisilnom egzilu. Njegova prva zbirka priča bila je upečatljiv i verodostojan prikaz delovanja socijalističkih revolucionara. 1918. biva razočaran boljševičkom revolucijom, tako da glavnu temu njegova pisanja čine zloupotreba i gubitak slobode. 1924. preselio se u Krim, a njegovo je pisanje postupno sve više postajalo trn u oku partijskih komesara, što će ga iznova dovesti u neprilike s vlastima. Jedan je kritičar napisao: “Bez obzira na njegovu mladenačku revolucionarnost, Grinu je socrealizam bio sasvim stran. Za njega je najplemenitija i najfascinantnija kreativna snaga bila mašta.”


________________________________________

U St. Petersburgu se već pedesetak godina tokom tradicionalne proslave “Bele noći”, završetka školske godine, u luci obavezno  pojavljuje i brod grimiznih jedara.

Grimizna jedra

Njegovo najpoznatije delo je kratki roman “Grimizna jedra,” vanvremenska romantična priča koja je prozvana i ruskim “Otokom s blagom,” kako se zove remek-delo škotskog pisca Stevensona. U svojim je pričama Grin kreirao jedinstvenu egzotičnu zemlju “Grinlandiju,” svojevrsnu mešavinu Latinske Amerike, Evropske Rusije i Mediterana, gde nalazimo niz raznolikih plemenitih duša u stalnoj potrazi za pustolovinom i ljubavi, u potrazi za nepoznatim. Da Grinlandija i Grinov specifični lirski dijalog s otvorenim morem nisu s vremenom izgubili obožavatelje jasno je i po fascinantnom običaju u St. Petersburgu, gde je Grin neko vreme živeo i gde se već pedesetak godina, tokom tradicionalne proslave “Bele noći”, završetka školske godine, u luci obavezno  pojavljuje i brod grimiznih jedara.

Grinlandija” – zato što je pre svega usidrena u temeljnim ljudskim vrednostima, željama i nadama – nema ni početak ni kraj.



U pogovoru ove izvanredne knjige objavljene u Zagrebačkom izdanju 2010 godine piše:

"Grinova tematika i stil posve su osobiti, prkoseći svemu što smo navikli očeki­vati od ruskih autora toga doba. Njegove su priče egzotične, šarene, ispunjene blistavim svetlom čak i kad graniče s hororom ili se bave najmračnijim stranama ljudske duše. Nema kod Grina smrknutog realizma, a politička i klasna pitanja, iako uvek prisutna, ostaju u pozadini, dok se u veličanstvenom prvom planu odvijaju pustolovine, zrak drhti od šarenog perja i nepoznatih džungli, junaci su uvek junački, a hrabrost i poštenje u stanju su svladati i najveće prepreke. Za razliku od Edgara Allana Poea, s kojim su ga neki anglofoni kritičari pokušavali usporediti, Grin je i u svojim najmračnijim trenucima optimističan. Iskazujući svoju “rusku dušu” on ima sklonost i najsretnije trenutke obojiti melankolijom – da nikada ne prelazi u očaj – s ljudskim duhom kao večitim pobednikom koji se provlači kroz čitav njegov opus.”

Bez obzira na sve progone i zabrane, Aleksandar Grin je tokom dvadeset i pet godina pisanja objavio gotovo četiri stotine kratkih priča, a tako i šest romana koje je napisao tokom dvadesetih godina prošlog veka. Zauzima opravdano mesto najvažnijeg ruskog romantičarskog pisca, a njegovo delo se uvek sveže otkriva kroz generacije jer “Grinlandija” – zato što je pre svega usidrena u temeljnim ljudskim vrednostima, željama i nadama – nema ni početak ni kraj.

Tomica Bajsić
______________________________________________


"Misliš li da će doći čarobnjakova lađa po mene ili ne?"
"Doći će" mirno odgovori mornar. "Ako ti je rečeno, znači da je istina."

Grimizna  jedra
_______________________________________________

                                                        

PACOLOVAC


Iako početne stranice romana "Pacolovac" donose izuzetno vernu sliku Petrograda iz 1920. godine, kako priča odmiče, događaji postepeno počinju da primaju nova obličja i obrise neverovatnog, sve do antologijske scene - bala ljudi pacova. Grin uspeva u čudesnom preplitanju fantazmagoričnog i realističkog, što njegovu prozu čini izuzetnom.

Grinova fantastika, po oceni Milice Nikolić, ima jedno presudno svojstvo: nemoguće se ostvaruje u mogućim okolnostima. Pored naslovne priče, takvim postupkom građene su i “Birkova priča” i “Povratak paklu”. Preplitanje sna i stvarnosti i nemogućnost njihovog razlučivanja, drugi je vid pripovedanja koji je Grin negovao i to je odlično predstavio u pričama “Tamo ili tamo” i “Tajna noći pune mesečine”.

Ovaj pisac je, po sopstvenom priznanju, odmalena osećao odvratnost prema zdravom razumu, i uspevao, na razne načine, tokom pedesetak godina života, da se ponaša i radi zdravom razumu uprkos. Poput priča koje je pisao i njegov život bio je ispunjen avanturama. Grin je imao 16 godina kada se, uz očev blagoslov, otisnuo u svet. Tada počinje neverovatan lanac njegovih zanimanja, lutanja i sirotovanja...

izvor

Jean de la Hire, Niktalop na Marsu

1. Dolazak na ostrvo Agrir

Kada se probudila Ksavijer de Kiserat je na tren bila zbunjena i iznenada je zahvati strašan i ludački užas.
Želela je da krikne, ali joj grlom ne prođe ništa osim grubog krkljanja. Zbunjena pomisli da će se onesvestiti ili poludeti. Očajničkim naporima, mlada žena se borila da smiri svoje srce koje je brzo tuklo, njeni napeti nervi i užas preplaviše joj telo. Na tren se povratila, stekavši uobičajen mir i lucidnu hrabrost kojom ju je obdarila priroda.

Prvi efekat njene mentalne vlasti bio je to da je Ksavijer mogla govoriti.
„Gde sam?“ viknula je.
Zvuk njenog glasa dalje ojača joj želju da živi i da zna. Magla koja je ovijala njene iskolačena oči se rasu i Ksavijer je mogla da pogleda oko sebe.
Mlada devojka odmah primeti da je vezana oko struka a ruke i noge unazad, ruke i stopala vezani za bizarnu metalnu stolicu u kojoj je sedela. Ispred nje, iza neke vrste loptastog kristalnog oklopa, bio je beskraj noćnog neba. Na njemu je sijalo bezbroj zvezda, a direktno pred njom je bila ogromna crvena zvezda, videvši se u rastućoj veličini, kao da joj se naizgled približava vrtoglavom brzinom.

Da li je to noćna mora? Ne!

Ponovo Ksavijer oseti kako je nadvladava strah, užasam smrtni strah, bezimeni užas koji je savlađuje i ubija...
„Oh! Ne, ne! Ne želim to!“ viknula je.
I ponovo se poče voditi borba njenim misli i slabe materije od koje je načinjeno ljudsko telo i smešteno u njega, od udova do mozga koji razmišlja. Ksavijer izađe iz borbe iscrpljena ali ponovo pobedonosno. Odmah je usmerila pogled ka crvenoj zvezdi. Ponovo je povećala obim, postala je bliža. Nadrealni prostor je bio oko nje...

Ksavijer okrete glavu malo nalevo, i onda  vide čoveka: jakog čoveka, odevenog u belo, sa velikim šlemom, obuvenog u meke kožne cipele. Čovek je sedeo nepokretno na metalnoj stolici iza Ksavijer i izgledalo je kao da spava. Mlada žena je zbunjeno zurila u njega. Onda, instiktivno se pomerivši, okrete glavu na desno  i vide drugog čoveka, odevenog isto kao i prvi, sa neznatnom razlikom u tome da je imao ogrtač, čija boja je bila nedefinisana u krvavocrvenom svetlu koje je dolazilo sa crvene zvezde, koji je pokrivao rukave njegove bluze. Ovaj nije spavao. Njegove otvorene plave oči su naizmenično posmatrale kompas postavljen na uzani stalak od grubog metala koji je stajao pred njim, zajedno sa kristalni oklopom, a njegove ruke, koje su bile blede, duge i mišićave, držale su volan vrlo sličan onima na automobilima.
Nije bilo zvuka, nije bio vibracija... ali volan je davao smer i određivao kretanje. A Ksavijer je ipak imala utisak apsolutne nepokretnosti. Da li to crvena zvezda ide ka njima ili oni idu ka crvenoj zvezdi?
Misli u mladoj ženi su se žestoko kovitlale: bilo je haotičnog nereda u njenom uznemirenom mozgu
Bože moj, reče sama sebi, smiri se, smiri se! Moram videti šta se to dešava.
Još uvek je gledala u čoveka sa desne strane, koji je izgledao kao da je nije čuo, ili kao da nije bio svestan njenog prisustva.
Ovo je očigledno ludilo, pomisli ona, Ako sanjam, moram se probuditi. Mehanički pokuša da napravi pokret, da dotakne čoveka, da dotakne sebe – ali ruke su joj bile prikovane. Pogledala je u vezove, bila je to široka traka od crne kože, šnala i njen jezičak su se sijali.
Ne, ne sanjam! Odlu čno je nastavila obrać ajući se čoveku sa desne strane:“Monsineur! Odgovorite mi, monsineur! Gde sam? Ko ste vi?“
Da li je očekivala da čovek nestane kada je uputila molbu, kao da se to dešava u njenim snovima? Osetila je šok iznenađenja videvši da čovek mirno okreće glavu ka njoj i kaže, čvrstim i uljudnim glasom:
„Vi ste na radioplanu šest, na putu ka planeti Mars. Ja sam Kojnos, zapovednik Petnaestorke.“

Dva minuta je Ksavijer bila ošamućena kao živa statua. Radioplan, zapovednik Petnaestorke, planeta Mars – šta sve to znači? Bila je sigurna da ne sanja! Nije mrtva, vozila se u nekoj nezamislivoj letelici. Živa je! koliko vremena je prošlo od kada je otišla u krevet da spava, pošto ju je poljubio u čelo, kao i svako veče, njen otac, admiral Kiserat, ministar mornarice?

Sada se toga jasno sećala. Bio je to uobičajeni obed praćen prijemom. Plesala je, onda je šetala po vrtu u lepoj septembarskoj večeri, sa svojim verenikom, istraživačem Leom Saint-Clairom, sinom kapetana broda, koji je umro pre deset godina: Saint- Claire, Niktalop, kako su ga zvali u mornaričkim krugovima, zbog retke sposobnosti da u mraku vidi bolje nego pri dnevnom svetlu. Sve to bilo je stvarno, vrlo realno, do trenutka kada je pomislila na svog verenika, svog voljenog Lea, Ksavijer oseti kako joj srce kuca brže i bolnije.
Otišla je da spava u svoju elegantno opremljenu spavaću sobu sa pogledom na vrt. Ministarstvo mornarice više nije bilo u Rue Royale: nedavno je premešteno u bivšu bogosloviju Saint Sulpice. Otišla je da spava, srećna što je mlada, što zna da je lepa, voljena, obožavana..
Ali sada je ovde, probudila se u nepoznatom, očito zatočenica dva čoveka, jedan od njih je rekao. „Vi ste u radioplanu šest, na putu ka planeti Mars, ja sam zapovednik Petnaestorke.“
Ludela je, umirući od očaja i užasa...

Kako bi se mogle opisati uzburkane misli i utisci koje su napale Ksavijerin um? Situacija je bila suviše ozbiljna, daleko od svake imaginacije, tako da je njen razum bio više dezorijentisan nego što su je mučila osećanja – ali starija ćerka admirala Kiserata, mada lepa žena, nasledila je oštar um svog oca: sa snažnom voljom, odagnala je uznemirujuće misli, sećanja u vezi srca i bolno kajanje i čvrsto se prihvati neočekivane i neverovatne trenutne situacije.

„Monsineur,“ rekla je uverljivim glasom, „Želela bih da znam šta moram podneti i izdržati, da li je gotovo sa mojim životom u kojem sam imala sreće... Odgovorite mi, monsineur! Želim da razumem i da dobijem odgovore na svoja pitanja. Očito sam vaš zarobljenik, a zbog čega to ću otkriti kasnije, oteta sam iz svog kreveta, dovučena ovamo nesvesna toga... da li je moj san bio tako jak?“

„Naranžada koju ste popili na kraju večeri imala je snažan narkotik,“ uzvrati Kojnos otvoreno.

„Dobro! Zašto sam oteta?“

Odgovor je bio krut: „Saznaćete kasnije.“
Ksavijer mehanički slegnu ramenima.
„Pogledajte napred,“ nastavi Kojnos. „Ta zvezda koja raste svakog sekunda je planeta Mars...“
„Gde me vodite?“
„Upravo sam vam rekao: na putu smo ka planeti Mars.“
„Ali to je ludo!“ Viknu Ksavijer. „Ja sam žrtva podvale! Čitala sam Flamariona, kao i svi ostali, i znam da mnogo liga deli Zemlju od...“
Kojnos se nasmeja. Prekinuo je mladu ženu.
 „Četrnaest milona liga, tačno, mademoiselle.
( 12 Metrička liga je 4 kilometara, tako da je daljina koju Kojnos navodi 56 miliona kilometara. Mars i Zemlja su na toj blizini kada su u opoziciji. Iako je udaljenost Zemlje od Sunca oko 150 miliona kilometara a Mars na otprilike 228 miliona kilometara. Put od 56 miliona kilometara pri brzini od 300.000 kilometara na sat je tačno 186, 67 sati ili sedam dana, 18 satii 40 minuta. Ali Ha Hire očigledno nije znao da su Mars i Zemlja pokretna tela i da se njihova razdaljina stalno menja i dostiže i 350 milona kilometara kada su sa suprotnih strana Sunca. Tako da ne postoji standardno vreme vreme putovanja i varira puno više nego što je to La Hire shvatao.)

Radioplan na kojem smo mi je vođen neprestanim emitovanjem hercovih talasa, brzinom od 300.000 kilometara na sat. Vreme putovanja između Zemlje i Marsa je usled toga sedam dana, sedam sati i sedam minuta, neki minut više illi manje.U trenutku smo u 48-om satu puta. Ipak je to četiri dana od kada ste oteti iz vaše spavaće sobe.“
„Četiri dana! Spavala sam četiri dana!“
„Da, mademoiselle –jer mi je trebalo dva dana da vas dovedem iz Pariza u centralnu Afriku, gde je smeštena radiostanica koja komunicira sa ostrvom Argira.“13
( 13 Oblast Agira se još uvek pojavljuje na modernim kartama Marsa, gde se konvencionalno koristi latinsko ime, ali se više ne smatra za more. Flamarionove mape se odnose više na imaginarni Mars.)

„Ostvo Argira? Gde je to?“ „Na Marsu.“
Zavlada tišina. Ksavijer ponovo oseti zbrku raštrkanih misli u svom mozgu. Trgnula se, odlučna da krene napred na vreme da shvati ove zbunjujuće činjenice.
„Monsineur,“ počela je, „da li ste...?“ uz početak užasa, šake joj stegnuše rukohvate stolice i celo telo se ukruti. „Upomoć! Upomoć!“ vikala je instiktivno.
Šta je to videla?
Napolju, sa desne strane plamteća masa se kovitlala preko nebesa, uputivši se ka radioplanu nezamislivom brzinom. Ksavijer pomisli da će se sudariti, razbiti, obavijeni vatrenim vihorom.
„Ne brinite, mademoiselle,“ reče Kojnos ljubazno. „To je bolid.“

Proučavao je zapaljenu masu, proračunavao njenu putanju a onda okrete volan, koji izmeni kurs radioplana. Vatreni bolild u trenu prođe u daljinu... i ponovo zavlada mir u međuzvezdanom prostoru.
Ksavijer osta mirna nekoliko minuta, kao da je nesvesna. Onda se postepeno vrati njena snaga i samosvest. Povratila je trag svojih misli, zavladala osećanjima: željna da pokaže da je trijumfovala nad svojim strahom, vratila se pitanju koje je prekinuo prolazak bolida.

„Monsineur,“ rekla je, „jeste li vi taj koji me je oteo?“
„Da, mademoiselle.“
Odgovor je bio iskren, lišen ironije ili grubosti – jednostavno da, kao da odgovara na neko banalno pitanje – ali mlada žena zadrhta i osmotri svog otmičara. Visok i širokih ramena, odavao je utisak velike fizičke snage, dok je njegovo obrijano lice – kvadratna brada, istaknute jagodične kosti, kljunast nos, beznagoveštaja brkova, zapovedničke crne oči – otkrivalo veliku mentalnu energiju. Kojnos je bio naočit, ali je Ksavijer bila užasnuta njime; osetila je jaku i rastuću mržnju ka njemu, u tome nije bilo odvratnosti, više osećanja slična užasu, nadvadajuća odlučnost da ne popusti.
Između zatočenika i otmičara vodila se borba; Ksavijer ga je pažljivo posmatrala.

„Koji god da je motiv vaše otmice, monsineur,“ rekla je kontrolišući bes, „mrzim vas i prezirem.“

Kojnos nije odgovorio.

Mlada žena onda pomisli na svog oca, svoju mlađu sestru Ivon i svog verenika Lea Saint-Claira, čitavo srećno postojanje koje je sada izgubljeno. Budućnost ne nudi ništa.
U njenom srcu i mislima osim užasne pojave: planeta Mars. Ali ne! Ponovo pomisli, to je ludilo. Želela je da se bori protiv stvarnosti, da se probudi iz ove užasne noćne more. Bila je vezana za belu metalnu stolicu, sa kristalnim oklopom, jureći vrtoglavom brzinom kroz međuplanetarni prostor, a crvena zvezda napred postaje sve veća i veća... Bila je to stvarnost od koje ne može pobeći!

Neopisiva muka ščepa joj srce i stisnu grlo; tri duga nervozna šoka prođoše kroz nju, protresavši joj čitavo telo – i ona se onesvesti, dopuštajući da joj lepa glava padne na naslon stolice.
„Alfa,“ reče Kojnos mirno, „daj joj eliksir, tako da spava dok ne sletimo. Hrani je svaka četiri sata sa propisanim inekcijama.“

Čovek sa leve strane se nakloni, otvori kutiju i izvuče malu čuturicu; onda nežno razvoji Ksavijerine usne lopaticom, pusti nekoliko kapi eliksira da padne na njen jezik. Onda uze vatu iz kutije, koju je nakvasio etrom pre nego što energično prebrisa ženino čelo. Uz pomoć šprica, on ubaci nekoliko milimetara druge tečnosti u sterilizovano mesto.
Tri minuta kasnije, sjaj života i zdravlja vrati se u Ksavijerine obraze, a njene lepe usne se otvoriše neznatno da omoguće prolaz nežnom dahu disanja.
I prolaziše sati i dani.
Tri puta je Alfa zamenio gospodara Kojnosa za upravljačkim volanom radioplana šest. Kao način hranjenja oni su jedan drugome davali hipodermičke inekcije svaka četiri sata i dok je jedan ostajao budan, drugi je spavao.
Vođeni Hercovim talasima neprekidno su plovili od radiopokretačke stanice postavljene u centralnoj Africi, radioplan šest je napredovao ka Marsu.14

( 14 Hercovi talasi – odnosno radio talasi – nemaju sposobnost da teku neprekidno sa stanice na Zemlji ka svemirskom brodu jer se Zemlja obrće oko svoje ose; tako tokom polovine dana masa Zemlje prekida signale. Mars takođe rotira oko svoje ose, tako da bi prenos sa stanice na Marsu koji vodi radioplane u suprotnom sneru bio prekinut na sličan način.)

Za njima, u pravoj liniji još 14 radioplana je takođe klizio etrom, i svaki je imao posadu od dva čoveka i mladu uspavanu ženu.
Takve činjenice nadmašuju imaginaciju, i neko bi mogao pomisliti da dolaze iz grozničavog mozga nekog romanopisca – ali ništa nije stvarnije, ništa nije zaista stvarnije, nego te zapanjujuće činjenice. One su započele pre 25 godina posle onoga kada je Hitcaner po sećanju preokrenuo svet naopačke...15
( 15 Hitcaner je čovek adaptiran na to da diše pod vodom, što je centralni motiv romana „Čovek koji je mogao živeti pod vodom“. Značenje termina je zbunjujuće i verovatno vodi poreklo od grčke reči Ichthyander, što znači čovek riba.)

Bežična telegrafija i telefoni, daljinski kontrolisana Gabetova radio-automatska torpeda, uspešno testirana na Seni u Maisons-Laffitte u blizini Pariza, 31 avgusta 1909 godine (16
(16 Ovaj podatak je u originalu bio 1900 godina, ali je Gabet tek 1909 demonstrirao svoj torpile radio‐ automatique.) , bili su samo ceremonija radiotelegrafskih dostignuća, od kojih je DruštvoXV sastavilo radioplan, jedan od najlogičniih primera.
Sa druge strane, niko u civilizovanom svetu nije bio neupoznat sa otkrićima astronoma, sakupljenih i zabeleženih od strane francuskog naučnika Camile Flammariona, koja se odnose na planetu Mars i njihove stanovnike. Čitav svet još uvek je bio uzbuđen zbog Marsoske invazije u kojoj se najviše pretilo Engleskoj, koju je engleski istoričr H. Dž. Vels skrupulozno opisao u knjizi Rat svetova – na osnovu čega je američki astronom W.H. Pikner pokušao, neuspešno, da komunicira sa stanovnicima Marsa uz pomoć optičkog telegrafskog sistema.17
( 17 Vilijam Henri Pikering (1858‐1938) je imao veliku ulogu u stvaranju mita o kanalima na Marsu, njegova opažanja za vreme opozicije 1892 godine su uključivala i termine kao što su „jezera“ i „oblaci“ što je dosta dovelo do hipoteze da je planeta naseljiva i često je citiran od strane Persivala Lovela da na planeti postoji napredna civilizacija. Pikeringove sugestije da bi se međuplanetarni signali mogli razmenjivati optičim telegrafom nisu doveli do nikakvog stvarnog takvog projekta.)

Sada, 25 godina posle gore pomenute godine u ljudskoj istoriji, godine Hitcanera, misteriozno udruženje nepoznato ljudima, Petnaestorka, iskoristilo je posledice istorijskih događanja i gore navdenih nau čnih dostignuća – i kakva god pojava nerealnosti ovde može biti u okolnostima u kojima se iznenada našla, četiri dana posle zagonetne otmice, bez obzira na sve istina je da je zajedno sa 14 drugih mladih žena, Ksavijer je prevežena nedavno – i tajno stvorenim radioplanom kroz međuplanetarni prostor do boravišta tih neverovatnih ali vrlo stvarnih Marsovaca tako detaljno opisanih od strane naučnog istoričara i filozofa H. Dž. Velsa. Taj opis sadrži šta više i primerke marsovske rase sačuvane u alkoholu u Prirodnjačkom muzeju u Londonu.
Kao što je Kojnos rekao Ksavijer, putovanje sa Zemlje na Mars zahtevalo je sedam dana, sedam sati i sedam minuta. Šestog sata, sedmog dana, Kojnos je naredio prestanak korišćenja eleksira i Ksavijer se probudi.
Trebalo je nekoliko minuta da povrati svest o sebi i okruženju. Ovog puta, potpomognuta sećanjem i ponavljanjem identičnih utisaka i osećanja, nije posumnjla u istinitost. Uprkos svojoj žilavosti, užasno je pretrpela odvojenost – zauvek, pomislila je
– od oca, sestre Ivon i svog verenika Lea i svih koje je volela, svih koji su joj pružali radost i sreću na Zemlji.

Sa druge strane, Kojnos i Alfa ostali su neosetljivi, prvi za upravljačkim volanom a drugi sa rukama prekrštenim na grudima, ukrućen kao dobro obučeni sluga. Konačno, potok suza poteče i siroto dete sa instiktivnom voljom ka preživljavanju, kao i svako ljudsko biće, postepeno povrati mentalnu energiju. Što se tiče njene fizičke snage, bila je iznenađena shvativši da je netaknutaa i povećana, nije ništa znala o hipodermi čkim inekcijama Petnaestorke, čudesnoj potpori i snažnom ubrzivaču prirodnog ozdravljenja.
Iako su njene misli bile pune bolnih sećanja i očajničkog kajanja, ali sve jedno smirene, zagospodarila je sobom i osećanjima i odmah pogleda oko sebe.

Možda se digla u balonu dok se sunce rađalo?

Napolju, kao da je bila u gondoli balona koji lebdi na visini od 3000 metara, Ksavijer vide pomi čne vatre na orijentu nepoznatog sveta. Nebo je bilo čisto plavo, bez oblaka. Ispod neba, skoro zbunjena time, protezalo se plavičasto more, usred njega je bila crvenkasta mrlja izbočene zemlje; veliko ostrvo, skoro kružnog oblika. Iznenada, na granici horizonta, jak zrak sinu naviše, onda još jedan, pa još jedan i pojavi se pravi sunčev disk, šaljući vatru po nebu i moru, bojeći predele izolovanog ostrva u jarko crveno, osvetljavajući svet blještavim svetlom.

Ksavijer nije mogla suzbiti uzvik divljena i iznenađenja.
„Za jedan sat, mademoiselle,“ reče glas sa desne strane, „stići ćemo. Sada smo na 3.000 metara iznad planete Mars. Postepeno sam usporio radioplan da bi smo lagano sleteli. Ostrvo koje vidite je ostrvo Agira, koje je Petnaestorka osvojila od Marsovaca. More koje okružuje ostrvo je more Austral. Ako ste čitali knjigu Flamariona koju je on objavio – dao je vrlo netačnu kartu po raspolaganju zemaljskim astronomima.“

Ksavijer zadrhta od emocija. Onda je to istina! Spekulacije kojima su ljudi ponekada podlegali, u sobi njenog oca, napola šaleći se, napola razgovarajući kao naučnici, postale su stvarnost. Uskoro će stupiti na Mars! Ali avaj, da li će to biti u tako bolnim okolnostim, u uslovima otmice koja ju je otrgla od porodice, od jake i nežne ljubavi koju je nosila u srcu?

„Monsineur!!“ promumla. „Monsineur...“ Ne! Mrzela ga je, tog čoveka! Neće razgovarati sa njime.
Kojnos pogleda u mladu ženu i proprati zamračeno napredovanje njenih misli u njenim obrvama i očima. Bila je izenađ ena čudnom nežnošću u glasu kada je rekao: „Mademoiselle, nemojte se buniti protiv ovoga. Za vas počinje nov život – život jakog dominiona u čudesnom svetu, koji ćemo u potpunosti osvojiti, i odakle ćemo voditi borbu kroz svemir sa Zemljom. Vi ćete učestvovati u toj slavi.“

Kako čudan glas, nežan i svečan u isto vreme! Ko je taj čudni čovek onda, ovaj otmičar mlade žene, koji govori o osvajanju planete tako veličanstvenom jednostavnošću?
Uz jednostavnost pomračene potrebe za pobunom ona ipak pokuša da se naruga. „Osvojiti Mars!“ rekla je. „Da li su to Marsovci one iste vrste koji su napali Englesku pre deset godina? U tom slučaju...“
„Mademoiselle,“ Kojnos je mrko prekide, „Marsovsci su užasne kreature, sa inteligencijom puno naprednijom od naše – ali sama invazija o kojoj govorite otkriva nam njihovu snagu, dopušta nam da izdignemo našu inteligenciju i našu nauku na njihov nivo. Pobede neće biti bez užasnih opasnosti za Petnaestorku – opasnosti u kojima ćete često učestvovati – ali znam da imate dovoljno hrabrosti.“

Nije se rugao. Nije rekao ništa više, iako je i dalje slušala, njegov glas bio je tako zvučan od uverenja i unutrašnjeg autoriteta. Kada je primetila da više ne govori ona iznenada nešto pomisli. Zašto ona, Ksavijer, sedi pored tog čoveka?

Tada vide da je odvezana, udovi su joj bili slobodni. Naglo se okrenula da pogleda Kojnosa i reče smirenim glsom: „Zašto ja? Zašto ne neko drugi? Zašto ste oteli mene, Ksavijer de Kiserat, a ne, na primer, neku od mojih prijateljica? Zašto ste mi nametnuli novi život o kome pričate, umesto života koji sam izabrala za sebe u svojoj porodici i sa svojim vrenikom?“

Zaboravila je na čudesno putovanje ka Marsu, tu na dohvat ruke. Ustala je, ljudsko biće ponosno na svoju slobodu i integritet žive duše, dato u skladu sa njenim rođenjem. Pobunila se, kao žena ukradena od čoveka kojeg je volela.
Pre odgovora, Kojnos pogleda ka mladoj ženi. Ah, kako je Ksavije bila lepa! U svoj divoti svojih dvadeset godina, odevena u jednostavno belo tenisko odelo, koje je skinuto, odvedena 21 septembra, i naređeno da obuče večernju haljinu, i koju je bila odevena pre nego što su je oteli, njeno telo bilo je elegantno i jako. Bila je mišićava, srednje visine, brineta, sa lepom kosom, jedva prekrivena belom mantijom. Imala je velike crne oči, pune vatre, lepo oblikovane usne, boje karanfila, dug, fini vrat i kožu izazovne glatkoće...

Kako je lepa bila Ksavijer! Kojnos joj se divio, onda, namršteno, njegove dominantne crne oči se fiksiraše na oči mlade devojke.
„Mademoiselle,“ rekao je, „to što ste vi a ne neko drugi ovde samnom je zato, jer sam vas ja lično zapazio...“

Osetila je kao da se guši. „Vi ste me zapazili?“ dahtala je.

„Da. Prisetite se poslednjeg 14 jula, za vreme vojne parade, američki oficir koji je stajao iza vas na zvaničnoj platformi i koji vam je vratio pozorišni dvogled koji je pao...“

„To ste bili vi? Vi?“ „Bio sam to ja.“

Tišina je bila duga i bremenita. Ksavijer je bila mirna, ipak, vrlo hladno je rekla: „Zaista, prepoznajem vas sada. Jedva da sam vas primetila... Nikada nisam pogledala u vas...“
Kao je divna i gipka žena! Jednostavnom odlukom, predomišljajem u izboru mlade žene za otmicu – obožavanje koje je nalik izjavi ljubavi – Kojnos je predao inicijativu svom protivniku. Ksavijer sada više nije bila mlada žena oteta sa neodređenom svrhom, već žena zbog čije strasti je potakla njegov izbor. Svaka žena koja je voljena, ili jednostavno željena, imala je barijere protiv osoba koji je vole ili žele. Ksavijer shvati svoju nadmoć i zasu svog protivnika rečima: „Ne! Nikada vas nisam pogledala...“ Kojnos je ipak bio snažna osoba kao i Ksavijer. Nasmejao se. „Vidim mademoiselle,“ tiho je rekao, „da imate male teškoće pri disanju. Da bi se vaša pluća postepeno navikla na marsovsku atmosferu otvorio sam brodske prozore, tako da se zemaljski vazduh koji udišemo postepeno zameni marsovskim vazduhom – ali pitate se kako smo mogli disati za vreme putovanja kroz vakuum beskrajnog međuplanetarnog prostora?“

„Ne,“ reče ona kao u snu.
„Okrenite malo glavu – tamo, iza mene, vidite li dva mala uparena aparata? Jedno je apsorber ugljenika, drugo je generator kiseonika. Oni su nam obezbeđ ivali vazduh potreban za disanje i apsorbovali ugljenik koji izdišemo. I pitate se kako smo uspeli izbeći smrtnu hladnoću u čitavom prostoru?“
„Ne,“ rekla je ponovo.
„To je usled toga što pod nogama imamo specijalni elekrični radijator, koji pretvara infizitemalne delove Hercovih talasa koji nas gone, u toplotu.“
Kojnos se nakloni, okrete mali prekidač postavljen na metalnom kanisteru između krila stolice i ustade na noge.
„Onda – primetićete da je razlika u vazduhu puno veća. Utisak teskobe, proći će uskoro, jer je marsovska atmosfera, mada drugačija od zemaljske u nekoliko stavki, skoro identična našoj što ljudima omogućava da dišu ...“ prestao je govoriti, pogledao je u madu ženu i na tren ostao tih – onda, promenivši ton i malo emotivnijim glasom nastavi. „Upravo ste rekli, mademoiselle, da me nikada niste pogledali...“

Zadrhtala je i okrete upitni pogled ka njemu, dok je male plućne poteškoće ostaviše bez daha.

„Naravno,“ nastavi on, „onda se nisam nadao takvoj časti – ali vreme i okolnosti nisu mi odgovarali da to tražim. Ja sam video vas i od tada sam se sasvim odrekao mog zavidnog položaja, radije nego da ga delim sa vama. Nisam to učinio kao stvar izbora, vremena i okolnosti koje su to sprečavale, tako da sam to učinio nasilno – molim vas izvinite mademoiselle i ne osuđujte me za prošlo pre nego što odzvoni buduće...“

Bilo je to savršeno. Ksavijer nije mogla smisliti ništa što bi reka. Ponovo zavlada tišina. Onda malo bledilo uz ogorčenje, baci ja nazad u zbrku misli, ta čudesna kombinacija okolnosti ju je izazvala i ona hladno reče: „Pa, monsineur...!“ sada je ipak bila jaka. Sela je u stolicu i razmislila o novim rečima koje joj je Kojnos izneo – i u dubini duše, tvrdoglavi glas nade u njoj promumla:

Čekaj! Bori se! Nemoj oslabiti! Ta muisteriozna Petnaestorka su ljudi. Postoji još jedan čovek, inteligentan, jak i hrabar. Tvoj verenik da će život za tebe: tvoj otac je moćan i bogat. Oni će te tražiti. Pronaći će tu radiomotivnu stanicu u centralnoj Africi odakle polaze međuplanetarni radioplani – i moći ćeš sasvim da poraziš Kojnosa kao što si nedavno pobedila njegovo srce!

I sa timrečima koje joj odjeknuše u dubini duše, uz hiljadu varijacija, njene oči i misli dopustiše da budu obuzete čudesnim prizorom Marsa predstavljen njenim zemaljskim čulima. Na krako je bila bez daha ali nije osetila bol, a prikaz koji joj se predstavio uskoro je pretvori u neosetljivu na tu neudobnost.

Sunce je sasvim bilo nad horizontom. Škiljeći, Ksavijer je mogla pogledati u njega. Izgledalo je manje nego kada se gleda sa Zemlje. Vazduh je bio neobično proziran, bez oblaka i najmanjeg nagoveštaja magle. More Austra je izgledalo bledo srebrno a ostrvo Agira, nisko i peskovito na obalama, tvoreći veliku mrlju jarkog crvenog, u sredini označeno oblicima terena čiju prirodu mlada žena nije mogla razabrati.

Ipak uskoro, nisu bili na više od pet ili šest metara mad tlom, ateriranje radioplana bilo je vrlo lagano. Kojnos neznatno zakrenu volan, radioplan skrenu i Ksavijer vide da su neravnosti na terenu ništa drugo do neka vrsta logora napravljenog tačno usred ostrva, u centru gde su bile nagomilane građ evine. Ostalo crvenila ostrva poticalo je od fantastične vegetacije nepoznate prirode.

Pet minuta kasnije, bez trzaja ili drhtaja, radioplan slete na veliku terasu jedne od građevina.
Alfa pritisnu prekidač; skoro nevidljiva vrata se otvoriše u kristalnom oklopu, skoro u istom nivou sa terasom. Kojnos usta na noge. Jedan korak dovede ga napolje. Pružio je levu ruku ka Ksavijer rekvši: „Dobrodošli na Mars, mademoiselle!“

Srce joj je tuklo od hiljadu suprostavljenih emocija. Ksavijer neodlučno stavi desnu ruku na Kojnosovu i iskoči na terasu. Pritisak u njenim plućima je prestao. Osetila se lako kao vilin konjic. Načinila je mali skok da izađe iz radiopana i on bi je odveo puno dalje da je Kojnos ne zadrža. Bila je zbunjena. On se nasmeja.

„Naučićete se na lakoću svog tela i na čudesnu sposobnost kretanja,“ rekao je. „Izvinite što spominjem tela u moje reči, ali morate znati da na Marsu, teži samo trećinu od onoga na Zemlji. Snaga mišića koju ulažete u svaki pokret je usled toga tri puta aktivnija. Jednostavan skok može vas odneti tri puta dalje, i mogli biste da skočite uvis nekoliko metara bez napora – ali uskoro će vam biti poznate sve te anomallije...“

Zastao je. Ksavijer više nije slušala, jer je prizor joj se nudio istovremeno bio iznenađujući, utešan i bolan.
Druge terasaste građevine okruživale su onu gde su sleteli a na svaku od ostalih terasa Ksavijer vide da se spušta radioplan, svaki sa kristalnim oklopom flankiran krilima, sačinjen od duge šasije produžen metalnim žicama. Svaki oklop je osim toga bio opremljen kratkim jarbolom povezanim za krila uz pomoć potpora, slično sačinjenim od metalnih žica.

Ksavijer izbroja 14 radioplana – i iz svakog je u sledu videla kako izlaze dva čoveka i svi su vodili odlučne mlade žene, pridržavali teturave mlade žene, ili su nosili žene koje su se onesvestile.
„Ah,“ kriknula je. „Znači, nisam sama!“I odmah pruži ruku. „Ivon, Ivon!“ Upravo je prepoznala jednu od onesvešćenih žena kao svoju sestru Ivon. Bila je na
susednoj terasi, odvojen od one na koju su on i Kojnos sleteli samo širinom ulice. Ksavijer je želela da skoči napred ali je Kojnos zadrža.
„Mademoiselle,“ rekao je, „vaša sestra biće vam u rukama za nekoliko minuta.“ U tom tenutku Ivon i njena dva čuvara nestaše na crvenim stepenicama postvljenim u sredini terase.

„Brzo, brzo, monsineur!“ vikala je Ksavijer, potaknuta kombinacijom instiktivne radosti i bolne zebnje. „Moja sestra se onesvestila, monsineur! Želim odmah da je vidim! Oh, moj Bože – može umreti!“
Iz očiju joj navreše suze. Kojnos je povede. Lako i brzo se popeše uz stepenice, prođoše kroz velike sobe i izađoše na ulicu i odmah uđoše u drugu građevinu... gde Ksavijer vide Ivon kako leži na divanu.
Ksavijer odmah primeti roze boju obraza svoje sestre, uobičajeni mir u njenom položaju i prvilno disanje.
Stojeći pored divana bio je čovek odeven slično Kojnosu. „Mademoiselle,“ rekao je grlenim glasom, „vaša sestra samo spava zbog efekta eliksira. Probudiće se za nekoliko minuta. Možemo li ostaviti ove devojke same na tren, Kojnose?“
„Vrlo rado, Alkeus.“

I kao da se pita da li je ili nije u nekom ludom snu, Ksavijer vide kako joj se dva čoveka učtivo nakloniše, produžavaju gornjim hodnikom, okrećući leđa i odlaze, svaki kroz druga vrta. Pala je na kolena pored pospane sestre i u tišini, u kojoj je mogla čuti dragoceno kucanje njenog srca, dugo je gledala u Ivon, kroz suze koje su joj zamagljivale oči.

SF almanah TERRA No.18 – Maj 2015

Bulgakov -Pismo Staljinu

Majstor i Margarita 

„Molim Sovjetsku vladu da mi naredi da pod hitno napustim SSSR, u pratnji svoje supruge Ljubov Jevgenijeve Bulgakove. Apelujem na humanost sovjetske vlasti i molim da mene, pisca, koji više ne može biti od koristi svojoj domovini, velikodušno pusti na slobodu“, piše 1930. jedan od najvećih književnika 20. veka Mihail Bulgakov sovjetskom vođi Staljinu.

U vreme kada je pisao ovo pismo, autor Majstora i Margarite bio je u očajnim prilikama – nije hapšen ni proteran u inostranstvo, ali su ga proglašavali antisovjetskim i reakcionarnim elementom i zabranjivali mu dela. Usledio je telefonski poziv od vrhovnog vođe lično, koji ga je upitao: „Ali zar vi zaista želite dozvolu za odlazak u inostranstvo? Nismo vam, nadam se, toliko dosadili?“

Odnos Bulgakova i Staljina bio je vrlo kompleksan – između ostalog Staljin je tražio da se zabrani Bulgakovljeva drama o užasima bratoubilačkog rata Bekstvo, ali mu se, sa druge strane, veoma dopala drama Dani Turbina, pa ju je navodno gledao čak 15 puta. Ova pritajena igra mačke i miša, koja u nekim momentima liči na svojevrsnu izopačenu bliskost, tema je knjige Bulgakov – pisma Staljinu Aleksandra Novačića koju je nedavno objavila izdavačka kuća Dobar naslov. U pitanju je svojevrsna biografska polemika izložena kroz mešavinu istorijskih činjenica i fikcije.

Dokumentovani delovi deo su građe koja je nađena nekoliko decenija nakon smrti Bulgakova kada su otvorene arhive KGB, u kojima je između ostalog pronađen i prekucan rukopis piščevog dnevnika, spaljenog 1930. Oni se prepliću sa fikcijom koja je inspirisana autorovim čuvenim delima. Dovoljno je reći da je pisac čiji „rukopisi ne gore“ u svojim knjigama govorio o ruskom društvu ogrezlom u nemoralu, korupciji, sebičnosti i pokvarenosti. Njegov najčuveniji roman, koji je u celosti objavljen tek 1989, pun je aluzija na strašnu političku pošast koja je poharala Rusiju i ima za glavnog junaka pisca koji je zatočen u duševnoj bolnici zbog nepodobnog pisanja. Smatra se da je njegova treća žena Jelena Sergejevna inspirisala lik Margarite, a da je Staljin bio inspiracija za nastanak romanesknog đavola – Volanda.

U potrazi za Lorkom, ekshumacija

Autor: Elizabet Kolbert

Osamnaestog avgusta 1936, ili možda devetnaestog, ne zna se zasigurno, Federiko Garsija Lorka odveden je iz zatvorske ćelije u Granadi nekud u brda severoistočno od grada. Moguće je da je noć (ili svega nekoliko sati, i tu postoje različiti podaci) proveo u dečjem letovalištu Kolonija, koje je na početku španskog građanskog rata pretvoreno u prolazni logor za osuđenike; a moguće je i da su ga držali u parkiranom automobilu. Tokom sati koji su prethodili pogubljenju Lorka je ili pušio i, ophrvan beznađem, razgovarao sa drugovima iz ćelije, ili je nem sedeo između dva naoružana čoveka koji su ga čuvali a kad je shvatio da ga vode na paseo, poslednju šetnju, navodno je tražio sveštenika. (Prema ovoj verziji, rečeno mu je da trenutno u blizini nema nijednog.) Možda je bio i mučen: jedan od njegovih dželata kasnije se hvalio da mu je „ispalio dva metka u dupe, kad je peder”. Ipak, kao i mnoge druge glasine o Lorkinim poslednjim trenucima, ni ova nije potvrđena.

U trenutku kad je ubijen, Lorka je imao trideset osam godina. Sa dvadeset i nešto napisao je Ciganski romansero, zbirku balada s kojom je gotovo odmah postao najslavniji španski pesnik, a fantastični uspeh njegovih andalužanskih tragedija (Krvave svadbe i Jerma) doneo mu je i titulu jednog od najvećih dramskih pisaca. Od detinjstva je bio opsednut svojom smrću, pa i pojedinostima oko sopstvene sahrane. Salvador Dali, Lorkin blizak prijatelj, a možda i Lorkina ljubav, pričao je kako je Lorka, još za studentskih dana u Madridu, ponekad umeo da inscenira svoju sahranu, da opisuje položaj leša, zatvaranje kovčega i klimanje pogrebne povorke po neravnim kaldrmisanim ulicama. „U toj igri proces raspadanja trajao je pet dana”, prisećao se slikar. Pesnik u Njujorku, zbirka koju je Lorka napisao tokom jednogodišnjeg boravka u SAD i na Kubi 1929-30, sadrži nekoliko aluzija na ubistvo, svih u prvom licu, a među njima su i ovi stihovi iz pesme „Bajka i kolo trojice prijatelja”:


Kad iščezoše čisti oblici
Pod zrikom belih rada,
Shvatih da bejah ubijen.

Lorkina slava pronela se i van Španije. Krvave svadbe bile su hit u Buenos Ajresu, a Lorka je došao na jedno izvođenje, šarmirao Pabla Nerudu i iznervirao Horhea Luisa Borhesa. Među njegovim prijateljima Amerikancima bili su i Mildred Adams, novinarka Timesa, i izdavač i kritičar Heršel Brikel, koji je tvrdio da ne zna nikog ko bi bio „bliži pojmu genija” nego što je to Lorka. Potraga za Lorkom počela je gotovo čim se pročulo da je pesnik nestao. Oktobra 1936. H. Dž. Vels, predsednik londonskog PEN-kluba, poslao je telegram vojnom namesniku Granade i zahtevao obaveštenje o svom „istaknutom kolegi”. Ipak, iako je bilo sasvim jasno da je ovaj pisac svetskog glasa prosto nestao, vlasti se jesu potrudile da odgovore: čitav tekst namesnikovog telegrama glasi: „Ne znam gde se nalazi don Federiko Garsija Lorka”.


Sada, gotovo sedamdeset godina kasnije, možda konačno možemo da odgovorimo na neka pitanja vezana za Lorkino ubistvo. U sklopu zakasnelog suočavanja sa zločinima počinjenim tokom građanskog rata, dobrovoljci širom Španije pokušavaju da lociraju stotine masovnih grobnica i da ih, ukoliko je to moguće, i otvore. Kao što sablasno anticipiraju stihovi iz Pesnika u Njujorku („Obigraše kafane, groblja i crkve,/otvoriše burad i ormane,/ polomiše tri kostura da bi im iščupali zlatne zube”), sada se traga za onim što je od Lorke uopšte moglo ostati.

Ekshumacije se u Španiji uglavnom odvijaju vikendom, delimično da bi se izašlo u susret porodicama žrtava, ukoliko žele da prisustvuju, ali najviše zbog ljudi koji obavljaju ekshumacije, pošto oni to rade volonterski. Nedavno sam jedne subote prisustvovala takvoj jednoj ekshumaciji u Vadokondesu, gradiću u pokrajini Burgos, dva sata vožnje od Madrida na sever. Vadokondes ima nekoliko uličica s kamenim kućama i kafanicu, a seljaci u okolini gaje šećernu repu, koja je u tom trenutku upravo bila zrela za skupljanje i ležala u velikim gomilama posred njiva. Grobnica je bila nedaleko od puteljka za traktore, koji je nestajao negde u šipragu, i nije je bilo lako pronaći; kad sam stigla do nje, već je bila iskopana jama dubine jednog metra, u tamnocrvenoj zemlji nalik retkom testu. Sa dna je štrčalo nekoliko kostiju, crvenkastih kao i zemlja.

Ekshumaciju su vodili Fransisko Ečeberija, profesor sudske medicine na Baskijskom univerzitetu u San Sebastijanu, i njegova žena Lurd Erasti, arheolog. S njima je bilo nekoliko studenata, kao i njihova trinaestogodišnja ćerka Igone. Studenti su špahtlicama uklanjali zemlju oko kostiju dok je Ečeberija baštenskim makazama sekao korenje koje se uhvatilo između leševa. Kad god bi neko od studenata naišao na nešto što treba skloniti, dugme, recimo, ili čauru metka, Ečeberija bi pozvao Igone da to uvije u staniol i stavi u kutiju. Kad sam je pitala na koliko je ekshumacija bila, Igone je samo slegnula ramenima, ko bi to sve zapamtio.

Frankove trupe vode ljude na streljanje

Kako je jutro odmicalo, pojavljivalo se sve više ljudi: španska ekipa koja snima dokumentarac, austrijska ekipa koja snima dokumentarac, jedan novinar iz Francuske, i deca, unuci i praunuci pokojnika. Porazgovarala sam s Hoseom Marijom Rohasom Ruisom, koji preko nedelje radi u drogeriji u gradiću Aranda de Duero. Rohas je dobrovoljac Društva za očuvanje istorijskog pamćenja, i planirao je ovu ekshumaciju gotovo godinu i po dana. Kaže da je s mukom dolazio do pravih informacija o lokaciji: na prvom mestu na kom su kopali, desetak metara od ovog, nisu pronašli ništa.


„U selima još vlada strah”, rekao mi je. „Kad hoćeš da popričaš s nekim, odmah te odguraju u sobu i spuste roletne. Još se skrivaju.” Rohas je računao s tim da će na ovom mestu pronaći tela šestorice muškaraca, svih iz susednog sela Santa Krus de la Salseda; svi su, kao i Lorka, ubijeni 18. ili 19. avgusta 1936. Rohas je uspeo da otkrije imena petorice, ali mu je šesti nedostajao. Kad sam ga upitala zašto toliko vremena posvećuje ovoj stvari, odgovorio je: „Ne mogu to baš tako lako da objasnim. Čini mi se da mislim isto kao što je mislila i većina ljudi sahranjenih ovde, i da sam bio te zle sreće da se rodim baš tada, i ja bih sigurno završio u nekom jarku.”

Rođaci žrtava stigli su na ekshumaciju iz svih krajeva Španije. Jedan čovek iz Bilbaoa kaže da je gledao kako mu oca, seljaka s levičarskim političkim shvatanjima, odvoze na seoskim kolima, da bi, svega nekoliko sati kasnije, neko došao biciklom do njegove majke i rekao da joj je muž mrtav. Žena iz Arande de Duero seća se da je videla kako joj odvode dedu. Deda je bio socijalista i imućan seljak, odveli su ga baš kad je prodao nekoliko ovaca i dobio za njih tri hiljade peseta, pozamašna suma u to vreme. Deda očigledno nije shvatao kuda ga vode, pošto je poneo i novac. Jedna žena iz Madrida kaže da se njen otac, kovač, nije ni zanimao za politiku; pogubljen je, tvrdi ona, samo zato što je jedan drugi kovač, čovek s vezama u lokalnom ogranku falange, hteo da mu preotme kovačnicu.

Jedno pogubljenje

„Jednu stvar moramo da razjasnimo”, rekao je Ečeberija. „Ovde nije bilo rata. Ovo je bila čista odmazda. Španski građanski rat trajao je tri godine i bio je veoma okrutan, ljudi su se ubijali. Ali ima i krajeva u Španiji u kojima se nije ratovalo a u kojima ipak ima toliko zajedničkih grobova.” Neki rođaci su izgleda čak i znali kako se ubice zovu, ali nisu bili spremni da to kažu. No, svi su tvrdili da je lokalna „crna lista” sačinjena uz pomoć seoskog lekara koji se pak konsultovao sa seoskim sveštenikom. „Sveštenik je bio pomagač u ubistvu”, rekao je jedan čovek. „Zvao se don Emeterio.”

Negde predveče Ečeberija je pozvao sve da se okupe oko jarka. U grobnici je bilo nekoliko nabacanih kostura. Zemlja oko njih više nije bila crvenkasta već zagasito mrka, boje kakaoa. Do večeri je valjalo završiti pripremu terena, kako bi se ljudi sutra vratili i sklonili kosti. Ečeberija je upitao da li neko od članova porodice želi da kaže nešto. Raspoloženje, i inače tmurno i pomalo nalik onom koje vlada na klinikama, odjednom se promenilo. Javila se sestra one žene koja je videla kako joj odvode dedu. „Mi smo se okupili, ali moja majka, ona je najviše propatila”, rekla je i rasplakala se. „Ona se teško borila u životu. A mi, braćo moja i sestre, mi sad osećamo tugu i bol zbog svega toga. Ne bes, iako ne zaboravljamo, samo tugu.”

U gradu Monte Torosos, u pokrajini Valjadolid, postoji masovna grobnica u kojoj se nalazi možda i čitavih hiljadu leševa. U Orgivi, gradiću u pokrajini Granada, nalazi se grobnica koja sadrži tri hiljade, a u Meridi, u Estremaduri, grobnica s možda čitave tri i po hiljade leševa. U poređenju s njima, grobnica u Vadokondesu relativno je beznačajna. Ona u kojoj je skončao Lorka još je manja. Smatra se da se u njoj nalaze četiri tela: pesnikovo, telo učitelja Dioskora Galinda Gonsalesa, čoveka bez noge, i dva banderiljera bliska anarhističkim krugovima, Hoakina Arkoljasa Kabesasa i Fransiska Galadija Melgara. Ipak, s obzirom na osetljivi konsenzus koji čini temelj španske demokratije, teško da bi neka druga ekshumacija mogla biti politički delikatnija.


Moderna španska politika u znatnoj meri počiva na svesnom i kolektivnom zaboravu. Španski građanski rat počeo je u leto 1936. godine, kada je Franko izveo vojni puč protiv Druge republike, pa do proleća 1939, kad su republikanske snage konačno poražene. Postoje procene da je za to vreme stradalo oko petsto hiljada ljudi. Od tih petsto hiljada, oko stotinu hiljada je pogubljeno, a među pogubljenima ima tridesetak hiljada ljudi kojima se zameo svaki trag. Među ljudima koji su ubijeni i bačeni u grobnice pored drumova bile su sindikalne vođe, anarhisti i članovi Komunističke partije, ali jednako ste loše mogli proći i ako ste učitelj ili uspešan apotekar. Izgleda da su mnoge žrtve odabrane na osnovu onog što je romansijer i flozof Migel de Unamuno, Lorkin poznanik, nazvao „duhovnom gubom Španije: resentiman, zavist, mržnja prema inteligenciji”.

Posle rata, zvanična politika Frankovog režima onemogućavala je ne samo javnu, nego čak i privatnu raspravu o tome šta se desilo s nestalima. Lorka je bio zabranjen do 1954. godine, kada je Franko dozvolio da se objavi novo izdanje nečeg što je bez osnova nazvano Sabranim delima, ali čak i tada su okolnosti pod kojima je Lorka stradao ostale tabu. Više od tri decenije Lorka je ležao u neobeleženom grobu, a kad je lokacija, ili ono što se smatralo lokacijom, i zvanično otkrivena, 1971. godine, to je najvećim delom bilo rezultat truda Lorkinog biografa, Irca Ijena Gibsona.

Lorka i Salvador Dali

Posle Frankove smrti 1975, činilo se da je zvanično suočavanje s prošlošću neophodno koliko i nemoguće. „Da ste u to doba obilazili sela po Španiji, kao što ja jesam, pomislili biste da mržnja u njima ključa i samo čeka kad će da eksplodira”, rekao mi je Pol Preston, profesor na London School of Economics i jedan od najpriznatijih stručnjaka za savremenu istoriju Španije. „Ali to se nije desilo, kao što znamo. A ja bih, sa stanovišta sociologa, rekao da se to nije desilo zato što posle onako krvavog građanskog rata i posle onako stravične represije i posle četrdeset godina diktature većina ljudi smatrala da treba učiniti sve samo da se izbegne još jedan građanski rat.” Prelazak na demokratiju, kaže Preston, bio je „stvar nagodbe između umerenih ljudi iz Frankovog režima i umerenih ljudi iz demokratske opozicije, koji su se složili oko toga da po prošlosti ne treba kopati.” U Španiji se nije sudilo nijednom pripadniku diktatorskog režima, niti je došlo do „otkrivanja istine i pomirenja”, procesa kakav je postojao u Čileu ili Južnoj Africi. U pokušaju puča 23. februara 1981, kad su na ulice Valensije izvedeni tenkovi a parlament danima bio pod opsadom, na videlo je izašao sav strah Španaca da će se sve vratiti na staro.

Španska vlada se čak i sad, mada nekako poluzvanično, opire kritičkom preispitivanju prošlosti. Od 1996. većinu u parlamentu ima Narodna stranka, Partido Popular, partija desnog centra koja delom vuče svoje korene iz Frankovog režima. Negde 2002. ispostavilo se da je vlast uplaćivala novac poreskih obveznika na račun Nacionalne fondacije Francisko Franko, na čijem je čelu Frankova ćerka Karmen i koja, pored brojnih drugih aktivnosti, održava i Vođin grob i sveže cveće na njemu. Ne zadugo potom premijer Hose Marija Asnar i nehotice je podigao tiraž jedne u suštini profrancističke istorije građanskog rata kad je rekao da je to knjiga koju će čitati preko leta. (U Mitovima građanskog rata, Pio Moa, nekadašnji pripadni komunističke gerile, krivicu za čitav rat svaljuje na levicu.)

U vicu koji je nedavno kružio Internetom, Franko ustaje iz mrtvih, pa pogleda razne funkcionere Narodne stranke i otkrije mnoga poznata imena. „Gle, pa je li ovo moj prijatelj?” pita svaki čas. „Ne, nego njegov sin”, glasi odgovor, sve dok Franko ne stigne do Manuela Frage Iribarne, koji je šezdesetih radio u Ministarstvu za informisanje a koji je sada premijer pokrajinske vlade u Galiciji. „A, opet sin”, kaže Franko. „Ne, nego tvoj prijatelj!” – Asnarova vlada odbila je da snosi troškove, pa i odgovornost za otkrivanje masovnih grobnica po Španiji, ali ipak plaća ekshumiranje zemnih ostataka pripadnika Plave divizije, koja se zajedno s nacistima borila na istočnom frontu. Početkom decembra 2003. u donjem domu parlamenta održana je omemoracija za Frankove žrtve, a Narodna stranka nije htela da učestvuje u njoj zato što ta ceremonija, kako je rekao portparol stranke, znači „povratak u prošlost”, a on „ne donosi ništa pozitivno”.

Lorka sa porodicom

U takvoj situaciji ekshumacija Lorkinog tela postaje naročito značajna. „Zato što je Lorka bio tako čuven, njegova smrt je dobila simbolično značenje”, kaže Soledad Foks, profesor za špansku i uporednu književnost na Vilijamsovom koledžu, žena čiji su rođaci ležali po Frankovim zatvorima. „Trebalo je zastrašiti ostale. A ima i neke ironije u tome što Lorka, budući tako čuven, personifikuje čitav proces ekshumiranja. Njegova slava održava sećanje na tragičnu istoriju španskog građanskog rata.”

Kad govore o tome zašto ne govore o svojoj istoriji, Španci pominju „pakt ćutanja”, el pacto del silencio, i pod njim uglavnom podrazumevaju odluku vlasti da izbegava suđenja i zvanične istrage, ali ovaj termin u mnogim porodicama ima sasvim drugačije značenje.

Emilio Silva je suosnivač Društva za očuvanje istorijskog pamćenja. Njegov deda, koji se takođe zvao Emilio Silva, ubijen je 16. oktobra 1936. godine, zajedno s još desetak ljudi, i sahranjen na neobeleženom mestu. Silvina baba nadživela je svog muža za šezdeset godina. „Baba je umrla kad su meni bile trideset dve”, pričao mi je Silva u jednom madridskom kafeu. „Kad sam bio dete, provodio sam kod nje čitavo leto. Nikad ni reč nije rekla o dedi. Ništa, nikakvo objašnjenje. Kad bi se cela porodica okupila na ručku i moj otac ili stričevi počeli da govore o prošlosti, pa bi se vratili u četrdesete, baba bi tad samo rekla, dosta, i svi su znali zašto to kaže.”

Silva sad ima trideset osam godina, ima tamnu talasastu kosu, crne oči i nekako je dražesno rastrojen. (Tokom našeg razgovora bar je deset puta razgovarao na mobilnom i tri puta odlazio da preparkira kola kako ne bi platio kaznu.) Po profesiji slobodni novinar, Silva je u proleće 2000. godine radio na romanu u kom iznosi priču svog dede i dva emigranta republikanca koja se vraćaju kući posle dugog niza godina provedenih u Argentini. Da bi pribavio istorijske podatke za knjigu, Silva je otišao u Viljafranku del Bjerso, nadomak grada Leona, gde je njegov deda držao radnju.

Lorka sa sestrom

Kad se već zadesio u tom kraju, Silva je rešio da se raspita da li neko možda zna nešto o dedinoj smrti. Međutim, ljudi bi mu uvek pričali sopstvene jezive priče. „Ne znam”, rekao mu je jedan, „ali kod mene na njivi, tamo gde sadim paradajz, tamo ima tri tela.” Drugi starac mu je rekao: „U ovom selu više ljudi imaš van groblja nego na njemu.” Konačno, Silva je naišao na čoveka koji se seća da se u noći kad je Silvin deda ubijen probudio od pucnjave: imao je deset godina, i seća se da je, onako preplašen, otrčao kod roditelja u krevet.

„Rekao i je da odem u susedno selo”, priča Silva. „Ideš prvo glavnim drumom, pa onda dođeš do jednog drugog koji vodi do centra, i baš tu, na raskrsnici, tu ti je grob. Krenuo sam peške, i kad sam stigao do raskrsnice, tamo je već bio neko, šetao je s rukama na leđima i gledao u brda. Rekao sam mu, dobar dan, morate mi pomoći. U redu, šta je? Tražim grob trinaestorice ili četrnaestorice ljudi iz građanskog rata. A čovek na to reče, ovde, ispod ovog oraha, tu ti je grob.” Silva je potom saznao da u tom selu, Prijaransi del Bjerso, nije nikakva tajna da ovaj grob postoji. Iz patriotskih pobuda, tadašnji seoski učitelj, blizak novoj vlasti, doveo je đake da vide šta se to tamo dešava. Nije čudo da oni koji su prisustvovali zakopavanju leševa to dobro pamte i decenijama kasnije.

Silva je prvo napisao članak o onom što je otkrio u Prijaransi del Bjerso. U tekstu pod naslovom „I moj ded je jedan od nestalih”, objavljenom u Leonskoj hronici, glavnom dnevnom listu Leona, Silva je ljude nestale u španskom građanskom ratu poistovetio s ljudima nestalim u „prljavim ratovima” u Čileu i Argentini. Među brojnim reakcijama na taj članak bio je i odgovor jednog arheologa čija je majka odrasla u Prijaransi. On je rekao da je čitavog svog života znao gde se ta grobnica nalazi, i ponudio se da učestvuje u iskopavanju ostataka. No, i pored svega što je uspeo da sazna, Silva je tek trećeg dana iskopavanja naišao na dokaz da se nalazi na mestu na kom je grob: đon nečije cipele. „Bio je to jedan od najupečatljivijih momenata u mom životu”, rekao mi je Silva.

Ekshumacija takozvane trinaestorice iz Prijaranse, 28. oktobra 2000. godine, bila je prva ekshumacija te vrste u Španiji. „Hteo sam samo da identifikujem dedino telo i da ga sahranim pored babe”, rekao mi je Silva. „Ali tokom tih nekoliko dana koliko je ekshumacija trajala, mnogi stari ljudi, mahom žene, dolazili su i pričali nam priče nalik onoj kakvu sam i ja znao iz svoje porodice. Tražili su braću i očeve.” Zajedno s nekolicinom ljudi koji su mu se obratili, Silva je osnovao grupu koja će koordinisati ove istrage, Društvo za očuvanje istorijskog pamćenja.

U protekle tri godine, ova grupa je pomogla da se otvori trideset devet grobnica u sedam pokrajina, a iz tih je grobnica izvađeno dvesta pedeset šest tela. Postoji i lista s imenima još tri hiljade žrtava čije su porodice zatražile pomoć od Silvine grupe. Na tom spisku se nalaze i Galindo Gonsales i Galadi Melgar, za koje se veruje da su sahranjeni zajedno s Lorkom. Lorka nema direktnih potomaka, ali šestoro njegovih sestrića i sestričina zahtevalo je da se Lorkino telo ostavi da miruje. „Možda neko smatra da je nedostojno biti sahranjen u masovnoj grobnici, ali mi ne mislimo tako”, rekao mi je Manuel Fernandes-Montesinos Garsija, sin Lorkine sestre Konče. „Zaista nema potrebe za ovom mračnjačkom predstavom.” Fernandes-Montesinos i ostali Lorkini rođaci još nisu rešili da li će dati uzorke za analizu DNK, pomoću koje bi se pesnikovo telo moglo identifikovati. Naučnici s univerziteta u Granadi tvrde da im uzorak možda čak i ne treba, već da će na osnovu starih fotografija sačiniti trodimenzionalnu projekciju Lorkine lobanje. Ekshumacija je zakazana za početak 2004. godine.

 

porodićna kuća

Drugog dana ekshumacije u Vadokondesu, otišla sam do mesta na kom je snimala austrijska ekipa. Prethodne noći padala je kiša, pa su skeleti bili zaštićeni ciradom razapetom preko drveća. U tom času u grobnici je bilo šest tela, kako se i pretpostavljalo, a Ečeberija je svako označio karticom s brojem. Osobe s brojevima 1 i 3 ležale su tik jedna uz drugu, manje-više preko osoba s brojevima 2 i 6, dok su osobe s brojevima 4 i 5 ležale malo dalje u stranu, možda u grobu koji je iskopan kasnije. Dva leša imala su cipele na sebi, ili makar ostatke cipela: u jednom slučaju cipele s debelim kožnim đonom, a u drugom takozvane albarcas, cipele sa đonom od stare gume.

Pre nego što vrati zemne ostatke porodicama, Ečeberija je hteo da odnese kosti u svoju laboratoriju u San Sebastijanu i da tamo obavi još neke analize. Već je mogao da utvrdi da su sve žrtve bile muškarci i da su osobe sa brojevima 3 i 5 bile najstarije. (Starost se može utvrditi po karličnoj kosti: kod mlađih ljudi ona ima hrapavu površinu, kod starijih glatku.) Studenti su klečali na dnu jame, promrzli. „Tebi cevanica“, delio je Ečeberija zadatke, „tebi lobanja.“

Najpre je iznesena osoba označena brojem 1, komad po komad. Bio je to visok čovek koji je u trenutku smrti imao dvadesetak ili tridesetak godina, procenjuje Ečeberija. Lobanja mu je razmrskana, što znači da je ubijen hicem u glavu ispaljenim iz neposredne blizine. Izgleda da je bio i mučen: obe ruke su mu slomljene, jedna od njih možda razneta metkom. Po položaju u grobu reklo bi se da je ubačen poslednji, pa Erastijeva na osnovu toga, i na osnovu slomljenih ruku, zaključuje da je verovatno pružao otpor. Pri pomisli na ovo, prvi put otkako sam stigla u Vadokondes osetila sam da će mi pozliti.

Uklanjanje tela potrajalo je nekoliko sati. Svaka kost umotana je u novine i položena u kartonsku kutiju; kad bi se kutija napunila, Igone bi je zalepila i odnela u mali šator nedaleko od mesta ekshumacije. Oko grobnice je danas bilo manje ljudi nego prethodnog dana, mahom su to bili unuci onog socijaliste. Još uvek su imali kuću u Santa Krus de la Salsedi, susednom selu odakle njihov deda i odveden. Porazgovarala sam s jednim od njih, nastavnikom filozofije koji sad živi u Saragosi. Iako je rođen dvanaest godina posle dedine smrti, u školi su ga zvali „crveni“ i stalno ga šikanirali.

Posle izvesnog vremena, iznesena su sva tela, osim osobe označene brojem 6, čoveka koji je nosio cipele s kožnim đonom. Bio je veoma lagan, i verovatno nije imao mnogo više od petnaest godina, misli Ečeberija. Taman kad su studenti hteli da uviju i njegove ostatke, počelo je da grmi, a onda je došao i pljusak. Kiša koja se skupljala na ciradi prelila se preko ivice i jurnula u jarak, i on se ubrzo napunio vodom koja je po boji tako neugodno podsećala na krv.
Kad je kiša prestala, svi smo krenuli u Santa Krus na ručak. Otišli smo u merendero, kuću u kojoj se uglavnom odvijaju proslave i porodični susreti i koja je ukrašena raznim starim seoskim alatkama, pa i jednim parom albarcasa, istih kao albarcas koje smo maločas pronašli u grobnici. Seli smo za dva dugačka stola. Ja sam se zatekla pored one žene koja je videla kako joj odvode dedu, i pitala sam je kako se sad oseća. „Ove noći ću spavati sasvim spokojno”, odgovorila mi je.

Lorka za klavirom

Lorka je odrastao u Granadi i u njenoj blizini, ne mnogo daleko od mesta na kom je ubijen. U čitavom kraju postoji mnoštvo spomenika Lorki, a mnogi su i turistički atraktivni. (Kako je i sam Lorka rekao, „u Španiji je mrtav čovek življi nego bilo gde drugde u svetu.“) Jednog dana došla sam iz Madrida u Granadu da obiđem sva ta mesta i porazgovaram s Ijenom Gibsonom, pesnikovim biografom. Gibson, koji živi nadomak grada, dočekao me je na aerodromu. Najpre smo otišli do gradića Valderubio, gde je Lorka proveo deo detinjstva, ali nismo svratili do tamošnjeg Lorkinog muzeja, zato što neki meštani smatraju da se Gibson u svojoj dvotomnoj biografiji nedovoljno bavi Valderubijom. Otišli smo zato do Fuente Vakerosa, obližnjeg seoceta u kom je Lorka rođen, da bismo u tamošnjoj kafanici naišli na vodiča iz Lorkinog muzeja u samom tom mestu. Vodič je Gibsonov stari prijatelj, koji je insistirao na tome da nas pozove na doručak pre nego što nas provede po muzeju, u kom se, između ostalog, čuva i pesnikova kolevka.

Ijen Gibson je krupan šezdesetčetvorogodišnjak širokog lica i kudrave sede kose, i ima žustrinu pravog naučnika. Još 1965. godine, dok je predavao španski na Kraljičinom univerzitetu u Belfastu, uzeo je slobodnu godinu i došao u Granadu da bi prikupio materijal za disertaciju o uticaju regionalne tradicije na Lorkinu poeziju. Granađani sa kojima se susretao stalno su mu govorili da znaju zašto je on zapravo ovde: da bi saznao nešto više o Lorkinoj smrti. U jednom trenutku Gibson je shvatio da to i jeste tako. Digao je ruke od disertacije koju „ionako nikad niko neće čitati“, kako mi je rekao, i pokušao da razreši misteriju pesnikovog nestanka. S jedne strane, informacija je bilo premalo, dok ih je, s druge, opet, bilo i previše.

„Postojale su hiljade verzija, ljudi su se često pravili važni i tvrdili da znaju nešto  čemu zapravo nisu znali ništa“, rekao mi je Gibson. „Jedne večeri ti kažu jedno, sledeće večeri nešto sasvim drugo. Proveo sam noći i noći pijući s njima i naravno da su me zavitlavali. Ja sam hteo samo nekoliko činjenica, neki dokument, neki datum, ali to prosto nije bilo moguće.“ Rezultate svoje istrage Gibson je objavio 1971. pod naslovom Nacionalistička represija u Granadi 1936. i smrt Federika Garsije Lorke. Kako je to još bilo u jeku Frankove ere, knjigu je morao da štampa u Parizu, a u Španiju je jedino mogao da je prokrijumčari. (Gibsonova knjiga je u Engleskoj objavljena 1973. pod naslovom Lorkina smrt).


Jedna od upečatljivijih poenti Gibsonovog rada jeste tvrdnja da je Lorka zapravo mogao i da izbegne svoje pogubljenje. Tokom nedelja pred državni udar koji će dovesti do građanskog rata bilo je mnoštvo štrajkova, uličnog nasilja i atentata na visoke činovnike, i bilo je jasno da republikanska vlast puca po šavovima. Lorka je očajavao i nije znao šta da čini. Mimo saveta mnogih kolega, rešio je da iz Madrida, u kome je živeo otputuje u Granadu, i to 13. jula, samo četiri dana pre Frankovog puča. „Biće kako Bog hoće“, rekao je jednom prijatelju pre nego što je otrčao da kupi voznu kartu. U roku od nedelju dana, Granada je pala u ruke nacionalista, a Madrid je ostao republikanski sve do kraja rata.

Lorkini levičarski stavovi bili su dobro poznati širom Španije. Njegove tragedije, doduše, nisu bile otoreno političke, ali su sasvim mogle da se tumače kao napad na opresivnu prirodu španskog društva. „Uvek ću biti na strani onih koji nemaju ništa i koji čak ni u tom ničem ne mogu da uživaju na miru“, rekao je jednom. Ipak, Lorka je sve vreme odbijao da se pridruži ijednoj stranci, i tvrdio je da živi i radi izvan svake ideologije. „Što se mene tiče, ja nikad neću biti političan“, rekao je jednom prijatelju u Madridu neposredno pred izbijanje rata. „Ja jesam revolucionar utoliko što su svi pravi pesnici revolucionari, pa zar nije tako, ali političan nisam, ne!“ Jedan od lajtmotiva Lorkine poezije jeste čežnja koja nije usmerena ni na šta određeno. „Pravi bol koji stvari održava budne/ mala je beskrajna opeklina/ u bezazlenim očima drugih sistema“, piše Lorka u „Slepoj panorami Njujorka“. Kad je postalo sasvim jasno da mu je život ugrožen, Lorka je imao šansu da pobegne u republikansku zonu, ali je to odbio. („Hvatala ga je panika pri pomisli na to da bi se mogao naći sam na ničijoj zemlji između dve zone“, priseća se prijatelj koji se ponudio da mu pomogne.) Sklonio se u kuću svog prijatelja i pesnika Luisa Rosalesa, čija su braća bila istaknuti članovi lokalne fašističke organizacije.

Ono malo informacija koje imamo o Lorki iz tog perioda dolazi od braće Rosales, a Gibson je uspeo da stupi u kontakt sa četvoricom njih. Sudeći po njihovim pričama, pesnik je poslednje dane slobode proveo uglavnom slušajući radio, prelistavajući katoličke dnevne novine Ideal i svirajući klavir koji je porodica Rosales premestila u njegovu sobu. Čitao je dela Gonsala de Bersea, monaha iz srednjeg veka, i pričao kako namerava da napiše epsku poemu po uzoru na Izgubljeni raj. Kad god bi kuću preleteo republikanski avion, Lorka bi se sakrio pod krevet. U jednom trenutku Lorka i Luis Rosales planirali su da zajedno napišu elegiju u čast svim poginulim, kojoj god strani da su pripadali. Ubrzo potom, 16. avgusta, Lorku je uhapsio istaknuti lokalni fašista Ramon Ruis Alonso. (Tog istog dana streljan je Lorkin zet, Končin muž, socijalista tek izabran na mesto gradonačelnika Granade.) Gibson je čak uspeo da stupi u kontakt i s Ruisom Alonsom, koji je priznao da je priveo Lorku ali se „pred raspećem“ zaklinjao da je to sve što je on učinio u čitavoj toj stvari, „od početka do kraja“. Gibson ni dan-danas ne može sa sigurnošću da kaže da li mu je Ruis Alonso rekao istinu ili nije. „Mislio sam da će neko drugi preuzeti stvar i saznati nešto novo, ali to se nije dogodilo“, rekao mi je. (U međuvremenu, Ruis Alonso je umro.)

ploča u spomen parku

Od Fuente Vakerosa Gibson je krenuo na zapad. Nekada pospan brežuljkast krajolik oko Grenade sada je bio načičkan nizovima identičnih vila. Nedaleko od grada Alfakara prošli smo pored izvora Ajnadamar, Vrelo suza, kako su Arapi, koji su vladali ovim krajem od početka XIII veka sve do 1492. godine nazvali to mesto. Svuda su nicale nove kuće. Vozili smo se još malo uzbrdo, i onda došli do mesta na kom je, kako Gibson veruje, sahranjen Lorka.

Lorkin grob Gibsonu je 1966. pokazao čovek kog su zvali komunista Manolo i koji je tvrdio da ga je baš on iskopao. Dvadeset godina kasnije, 1986, na tom mestu napravljen je mali park, a grob je označen sivom granitnom pločom. Gibson mi je rekao da on, doduše, veruje da mu je Manolo rekao istinu, ali ne isključuje ni mogućnost da se Lorkino telo nalazi na nekom sasvim drugom mestu. Ima glasina koje kažu da su nacionalističke vlasti, uznemirene zbog pažnje koju ovaj mrtvi pesnik privlači, iskopale telo ne mnogo pošto je ono sahranjeno i prebacile ga na neko drugo mesto. Opet, ima i glasina koje tvrde da je Lorka u stvari pokopan u susednom gradu, u masovnoj grobnici poznatoj kao jaruga, el barranco, u kojoj ima možda i sedamsto leševa.

Dok smo se Gibson i ja šetali parkićem, koji ima mali amfiteatar i klupe ukrašene citatima iz Lorkine poezije, prošli smo pored grupe starijih turista Španaca koji su se upravo vraćali u autobus. „Možda ja jesam primitivan“, rekao mi je Gibson i pokazao na grob, „ali voleo bih da mogu da znam da li su ostaci velikog pesnika tu ili nisu.“ Zastavši pored granitnog spomenika, osetila sam da potpuno razumem tu želju za izvesnošću. Dok se telo ne nađe, Lorkina smrt ostaće nerešena u jednom važnom smislu te reči – a njegove su ubice verovatno upravo to i htele. Opet, i ekshumacija koja ne bi dala nikakve rezultate sasvim bi se dobro slagala s Lorkinim morbidnim senzibilitetom. „I ne nađoše me“, kaže Lorka kad opisuje potragu za njegovim sopstvenim telom u „Bajci i kolu trojice prijatelja“:


„Ne nađoše?
Da, ne nađoše me.
Al saznade se da šesti mesec pobeže ka bujici,
i da se more priseti, najednom,
imena svih svojih davljenika!“

 

iskopavanja, Burgos

Fotograf: CESAR MANSO/AFP/Getty Images

1]Sve Lorkine pesme citirane su prema prevodu Vladete Košutića (Federiko Garsija Lorka, Celokupna dela, Veselin Masleša, Sarajevo 1971). – Prim. prev.

[2] Premda su iskopavanja grobnica započeta, i pronađeno je oko 6000 tela, sa dolaskom nacionalističke vlasti 2011. godine finansiranja ovog projekta su ukinuta.

„Letter from Spain: Looking for Lorca. A country begins to disinter its painful past“
[The New Yorker, 22/29. Decembar 2003, str. 64-75]

Prevela sa engleskog Aleksandra Bajazetov-Vučen.
[„Mostovi”, 129-130, januar-jul 2005, str. 225-234]

izvor

_______________________________________________

ARHIVA

                                                    Federiko Garsija Lorka, Poezija