Sveta knjiga vukodlaka, Viktor Peljevin

Vrata su se za njim zatvorila i napokon sam odahnula.

Već sam rekla da lisice nemaju polne stvari u ljudskom smislu. No, ispod repa imamo rudimentarnu jamu, elastičnu kožnu vreću koja nije spojena ni s kojim drugim organom. Obično je stisnuta u sićušnu rupicu, kao unutrašnjost ispuštene lopte; no kad osetimo strah, ona se širi i lagano ovlaži. Ona u našoj anatomiji igra ulogu kakvu ima specijalni spolni cilindar od plastične mase u opremi radnika majmunskog rasplodnika.

Stvar je u tome da je kod velikih majmuna prihvaćena ista tehnologija kontrole kao i u kriminalnoj ili političkoj sredini: mužjaci koji su u upravi ritualno spuštaju one koji, kako im se čini, pretenduju na neopravdano visok status. Ponekad se u toj ulozi nađu i ljudi sa strane – električari, laboranti i tako dalje (mislim u rasplodniku). Da bi bili spremni na takav obrat događaja, oni među nogama nose obešeni šuplji cilindar od plastike za koji imaju krasnu rič “kurcolovac”. U njemu je jamstvo sigurnosti: ako na njih navali veliki mužjak, opsednut osjćajem društvene pravde, treba se samo nagnuti i pričekati nekoliko minuta – majmunsko negodovanje završit će u tom cilindru. Zatim mogu nastaviti dalje.

Isto sam tako i ja mogla nastaviti svoj put.

On je vodio u kupaonicu, gde sam najpre pogledala svoje telo. Ne računamo li da je rudimentarna jama ispod repa bila nažuljana i crvena, sve je dobro prošlo. Doduše, zadnjica me bolela kao da sam celi dan jahala na pobesnelom konju (što je bio prilično tačan opis onoga što se dogodilo), ali traumom se nije moglo nazvati. Priroda je sigurno pripremila lisice za susret s vukovima-vukodlacima.

Slutila sam da ću se morati okupati u njegovoj sedefastoj kadi – i predosećaj me nije prevario. Celi svoj rep, leđa, trbuh i noge, koje je zaprskala ona vučja gnusoba, pažljivo sam oprala šamponom. Zatim sam rep brzo osušila fenom i obukla se. Palo mi je na pamet da ne bi bilo loše pretražiti prostoriju.

No, u tom raskošnom praznom hangaru praktički se nije imalo šta pretražiti – nije bilo ni ormara, ni komoda, ni ladica. Vrata koja su vodila u druge sobe bila su zaključana. Ipak, rezultati su bili zanimljivi.

Na radnom stolu kraj elegantnog kompjutera-monobloka nalazio se masivni srebrni predmet koji mi se na prvi pogled učinio kao kipić. Pri pažljivijem gledanju ispala je giljotina za cigare. Predstavljala je Monicu Lewinsky kako leži na boku s nogom-polugom podignutom uvis, što je trebalo pritisnuti (nisam se mogla suzdržati), i onda ne samo da je radila giljotinica u prstenu između bedara, nego je izvirivao i jezičac plavičastog plamena iz otvorenih usta. Stvarčica je bila dobra, jedino mi se američka zastava, koju je Monica držala u ruci, činila suvišnom: ponekad je dovoljan sićušan uteg da se napravi ravnoteža i erotika se pretvorila u kičasti agitprop.

Srebrna Monica pritiskala je na stol veliku patentnu mapu. Unutra je bila hrpa papira najrazličitijih vrsta.

Na samom vrhu nalazio se, ako je suditi po sjaju, list iz albuma o umetnosti. S njega me gledao golemi žutooki vuk s runom na grudima nalik na slovo “F” – fotografija skulpture načinjene od drveta i jantara (jantarne su bile oči). Potpis je glasio:

FENRIR

Sin Loke, golemi vuk, koji je na nebu juri za suncem. Kad ga Fenrir sustigne i poždere – dolazi Ragnarök. Fenrir je svezan do Ragnaröka. I Ragnarök će ubiti Odina i biti ubijen od Vidara.

Iz potpisa nije bilo jasno na koji način Fenrir sustigne sunce i poždere ga, ako je svezan do Ragnaröka, a Ragnarök dolazi onda kad on sustigne i poždere sunce. Međutim, sasvim je moguće da je naš svet sve do sada postojao upravo zahvaljujući ovakvim mimoilaženjima: strašno je pomisliti koliko ga je umirućih bogova proklelo.

Znala sam ko je Fenrir. Bila je to najstrašnija životinja nordijskog bestijarija, glavni junak islandske eshatologije: vuk koji je trebao požderati bogove posle ukidanja severnog projekta. Želim verovati da se Aleksandar nije odveć poistovetio s tim bićem, i žutooko čudovište jednostavno je nedostižni estetski ideal, nešto poput fotografije Schwarzeneggera koja visi na zidu kulturista početnika.

Ispod se nalazila stranica s Borgesovom minijaturom Ragnarök. Znala sam tu priču koja me zadivljavala svojom somnabuličnom tačnošću u nečem glavnom i strašnom. Junak i njegov znanac nađu se kao svedoci čudne povorke bogova, koji su se vraćali iz vekovnog progonstva. Val ljudskog obožavanja iznosi ih na scenu dvorane. Oni izgledaju čudno:

Jedan je držao grančicu, nešto od bezazlene flore snoviđenja; drugi je u širokoj gesti izbacio ruku s noktima napred; Janusov lik nije bez bojazni pogledavao na iskrivljen kljun Tota.

Snoviti odek fašizma. Međutim, dalje ide nešto vrlo interesantno:

Neko od njih, verojatno potaknut ovacijama – sad se više ne sećam ko – odjednom je počeo pobednički kliktati, nepodnošljivo prodorno, kao da fućka ili grglja. U tom trenutku sve se prominilo.

Dalje su tekst gusto pokrivali znakovi. Reči su bile podcrtane, ograđene uskličnicima i čak obrubljene baroknim ornamentima – očito da prenesu malo emocija:

Počelo je sa sumnjom (očito preteranom) da Bogovi ne znaju govoriti. Vekovi  divljeg i nomadskog života istrebila su u njima sve ljudsko; islamski polumesec i rimski krst nisu znali za sućut prema progonjenima. Kosa čela, žuti zubi, retki brci mulata ili Kineza i izokrenute usne životinja govorili su o siromašenju olimpijske vrste. Njihova odeća nije bila u skladu sa skromnim i poštenim siromaštvom i navodila je na pomisao o mračnom šiku igračnica i Bakhovih bordela. Rever je krvario karanfilom, ispod sakoa se naslućivala drška noža. I tada smo shvatili da !ide njihova poslednja karta!, da su !lukavi, slepi i okrutni, kao iskusne zveri u hajci!, i -!OSLOBODI MI STRAH ILI SAOSEĆANJE – ONI ĆE NAS UNIŠTITI!.

I onda smo izvukli svako po jedan težak revolver (odnekud su u snu došli revolveri) I SA ZADOVOLJSTVOM UPUCALI BOGOVE”.

Iza toga su išle dve stranice iz Starije Edde – čini se iz Velvina proricanja. Bile su istrgnute iz nekakva besplatnog izdanja: tekst je bio otisnut krupnim crvenim pismom na kredom beljenom papiru, krajnje neekonomično:

Vetar podiže

do neba vale,

na kopno ih baca,

nebo se mrači;

ide vijavica,

i besne vetri;

to nagoveštaj je

smrti bogova.

“Smrt bogova” u poslednjem stihu bila je označena noktom. Tekst na drugoj stranici bio je jednako mračan-znakovit:

Neće više biti

najjači od svih,

ime njegovo

izgovoriti ne smem;

malo ko zna,

da će se dogoditi

odmah iza bitke

Odina i Vuka.

Sve ostalo bilo je u istom duhu. Većina papira u fasciklu na ovaj se ili onaj način ticala severnoga mita. Najmračniji utisak  na mene je ostavila crno-bela fotografija nemačke podmornice Naglfar – kako se u skandinavskoj mitologiji zove brod boga Loke, napravljen od noktiju mrtvaca. Naziv podmornice odgovarao je vremenu Drugog svetskog rata. Neobrijani i koščati članovi posade, koji su se smeškali s njenoga mosta, bili su naizgled vrlo simpatični i podsećali su na podvrstu modernih “zelenih”.

Prema kraju fascikla bilo je sve manje znakova na papirima; kao da je taj, koji ih je listao, razmišljao o prikupljenome materijalu i gubio zanimanje, ili, kako se u drugoj priči izrazio Borges, “nekakvo plemenito nestrpljenje” smetalo mu je da prelista papire do kraja. No, momak je bio dobro upućen, posebno prema merilima našega komercijalnoga vremena (“vekova mačeva i sekira”, kako je definisao jedan od povezanih odlomaka, “vreme prokletog bogatstva i velikog razvrata”).

Najzadnji je u fasciklu ležao list papira sa crtama, istrgnut iz školske teke, pospremljen u prozirnu plastičnu omotnicu. Na listu je bilo nešto poput posvete:

Saški u znak sjćanja.

Pretvori se!

WOLF-FLOW!

Pukovnik Lebedenko.

Zatvorila sam fascikl i vratila ga natrag pod Moniku te nastavila razgledavanje. Više me nije začudilo kad se kraj muzičke linije našlo nekoliko CD-ova s različitim izvođačima jedne te iste opere:

RICHARD WAGNER

 DER RING DES NIBELUNGEN

Götterdämmerung1.

Sledeći zanimljivi objekt koji mi je upao u oči bila je debela teka sive boje. Ležala je na podu, između zida i divana – kao da ju je neko listao preko noći, zametnuo i ispustio. Na njenim je koricama pisalo:

Vrlo tajno

primj. Br. 9

Projekt “Shitman”

ne iznositi iz zgrade.

U tom trenutku uopšte nisam povezivala taj čudni naziv i priču o ludom šekspirologu koju mi je ispričao Pavel Ivanovič. Moje su misli krenule drugim putem – zaključila sam da je to još jedan dokaz snage američkog kulturnog uticaja. Superman, Batman, još par sličnih filmova i um počinje klišeizirati realnost prema njihovoj slici. No, pomislila sam, šta suprotstaviti tome? Projekt Govnjuk? Teško da bi neko hteo na njemu crnčiti noću za malu platu. Zbog tog govnara u lošem odelu je i stradao sovjetski imperij. Ljudskoj je duši potreban lep omot, a ruska kultura ga ne predviđa nazivajući takvo stanje stvari duhovnošću. Upravo otuda sve nevolje…

Sam fascikl nisam ni otvorila. Tajni dokumenti izazivali su u meni antipatiju još od sovjetskih vremena: koristi nikakve, a problema može biti preko glave, čak i ako je kagebeovska.

Moju pažnju privlačilo je nekoliko neobičnih grafičkih radova koji su visili na zidu – rune narisane širokim kistom ili šapom. Po nečemu su podsećali na kinesku kaligrafiju – najgrublje i najekspresivnije njene obrasce. Između dve takve rune visila je grana imele, što je postajalo jasno iz potpisa – na prvi pogled bio je to samo suhi naoštreni štapić.

Zanimljiv je bio crtež na sagu, koji je prikazivao borbu lavova i vukova – verovatno kopija rimskog mozaika. Na jedinoj polici za knjige stajali su uglavnom masivni albumi (The Splendour of Rome, The New Revisited History of the Russian Soul, Origination of Species and Homosexuality2 i jednostavno o automobilima i oružju). Ipak, znala sam da knjige na takvim policama uopšte ne odražavaju ukus domaćina, jer ih odabiru dizajneri interijera.

Kad sam završila s razgledavanjem, prišla sam staklenim vratima na krov. Otuda je pucao lep pogled. Dole su se crnile rupe dorevolucionarnih dvorišta, oplemenjenih restauracijom. Iznad njih se uzdizalo nekoliko novih zgrada faličke arhitekture – pokušali su ih uvesti u istorijski pejsaž  ravnomerno i blago, i na kraju su one izgledale kao namazane vazelinom. Dalje je bio Kremlj, koji je veličanstveno dizao prema oblacima svoje drevne buzdovane s prišivenim zlatnim kuglama.

Prokleti posao, kako je nagrdio moje shvatanje sveta, pomislila sam. Ipak, je li baš tako nagrdio? Ili je nama, lisicama, svejedno – idemo kroz život sa strane kao azijska kišica. No, tu je teško biti čovek. Korak u stranu od tajnog nacionalnog gestalta i ta zemlja će te uzeti. Teorem koji dokazuje svaka do kraja jasna sudbina, ma koliko stavljali glamurozni veo na svakodnevnu svečanost života. Znam to, nagledala sam se. Zašto? Naslućujem, no neću sad izvlačiti tu temu. Sigurno se ovde ne rađaju tek tako, oh, ne tek tako… I niko nikome nije u stanju pomoć. Da li zbog toga moskovski zalasci sunca u meni uvek izazivaju takvu tugu?

– Divan je pogled odavde, zar ne?

Okrenula sam se. Stajao je pred vratima lifta s dupkom punom vrećicom u ruci. Na vrećici je bila zelena zmija, koja je obavila medicinski pehar.

– Joda nije bilo – rekao je zabrinuto – dali su fuksidan. Rekli su da je to isto, samo je narančaste boje. Mislim da nam je čak i bolje – neće biti tako uočljivo kraj repa…   

Postalo mi je smešno i okrenula sam se prema prozoru. Prišao je i stao kraj mene. Neko smo vreme šutke gledali grad.

– Leti je ovde lepo – rekao je. – Pustiš Zemfiru3, gledaš i slušaš: “Doviđenja, moj voljeni grade… zamalo sam dospela među hronične tvoje…” Hronične – šta ? Alkoholičare ili narkomane?

– Neću dovoditi u zabludu.

– Kao da ti je bolje?

– Želim kući – rekla sam.

– A…

Kimnuo je prema vrećici.

– Ne, hvala. Kad ti donesu ranjenog Ščorsa4, lečieš ga. Idem.

– Mihalič će te odvesti.

– Ne treba mi tvoj Mihalič, sama ću.

Bila sam već kod lifta.

– Kad te mogu videti? – upitala sam.

– Ne znam – rekla sam. – Ako ne umrem, nazovi me za tri dana.

*

Poslije kopulacije svaka je životinja tužna – govorili su stari Rimljani. Osim lisice, dodala bih. I osim žene. Sada sam to točno znala.

Ne želim reći da je žena životinja. Baš naprotiv – muškarac je puno bliži životinjama u svim očitovanjima: mirisima i zvukovima koje ispušta, tipu telesnosti i metodama borbe za ličnu sreću (a da se ne govori o tome što on smatra svojom srećom). No, stari Rimljanin, koji je metaforički opisao svoje raspoloženje posle ljubavnog čina bio je, čini se, toliko organički seks-šovinist da ženu jednostavno nije uzimao u obzir, a to od mene zahteva da uspostavim pravednost.

Inače kod te uzrečice mogu biti najmanje četiri objašnjenja:

1) Rimljani ženu nisu smatrali čak ni životinjom.

2) Rimljani su ženu smatrali životinjom, ali su se s njom kopulirali tako da je žena doista postala žalosna (na primer, Svetonije priča da je zakon zabranjivao smaknuće devica štrikom, i krvnik ih je silovao pre smaknuća – kako se tu ne ražalostiti?).

3) Rimljani ženu nisu smatrali životinjom, držeći da je to samo muškarac. Pa za takav plemeniti pogled na stvari Rimljanima bi se mnogo toga moglo oprostiti – osim, naravno, te njihove smicalice s devicama i štrikom.

4)  Rimljani nisu imali sklonosti ni prema ženi ni prema metafori, zato su je držali s domaćim životinjama i peradi i nisu delili tu sklonost te nisu znali sakriti svoje osećaje.

Deo istine mogao se skrivati u svakom od tih objašnjenja – svašta se, sigurno, događalo tokom carskih vekova. Međutim, ja sam bila sretna životinja.

S ruskoga prevela Irena Lukšić

Beleške:

1  Richard Wagner, Prsten Nibelunga. Sumrak Bogova, nap. V. Pelevina.

2  Veličina Rima. Nova ispravljena povijest Ruske Duše. Homoseksualnost i podrijetlo vrsta, nap. V. Pelevina.

3  Zemfira Ramazanova, pjevačica ruske rock-skupine Zemfira, nap. prev.

4  Čuveni ukrajinski partizan Nikolaj Ščors, nap. prev.

vidi  još od Peljevina : Viktor Peljevin

Gajto Gazdanov, istorija jednog putovanja

Volodja je odlazio iz Konstantinopola sam, bez pratnje, bez suza, bez zagrljaja čak i bez rukovanja. Duvao je vetar i padala kiša, bilo je prilično hladno i on je sa zadovoljstvom sišao u kabinu. Na brod je stigao zamalo u poslednji tren i stoga je jedva stigao leći i zatvoriti oči, i brod je već krenuo.
 – Valja ipak baciti poslednji pogled na Konstantinopol – Popeo se na palubu. Bilo je već skoro posve mračno, sklisko i mokro; kroza kišu su nestajali nejasni obrisi zgrada, vetar je bacao kapljice vode u lice; buka luke i krici Turaka i sirene kutera, koji su se vlažno razlegali kroza sve gušći mrak, počeli su se utišavati i udaljavati. Volodja je neko vreme stajao i onda je opet sišao u kabinu.
– Dakle, idemo – rekao  je glasno.
Legao je i zažmirio, ali nije tonuo u san, samo je počeo dremati; iz udaljene kabine začula se muzika. Volodja se silio razaznati motiv i nije mogao, i kao i uvek u takvim slučajevima činilo mu se da je to nešto poznato. Potom je muzika prestala i on se zamislio gledajući u debelo staklo prozorčića ispresecano nepravilnim crtama kiše.

Zatim je počeo uobičajen tok misli – koji je na putovanjima bio uvik isti. Svaki put, kad bi morao putovati, kad bi se našao u vlaku ili na brodu i počeo osećati svoju potpunu i duboku usamljenost – ali to nije bilo tužan nego pre miran i pomalo prezriv osećaj – mislio je da će, eto, sad kad je odvojen zapravo od celoga sveta i ne mora u tim trenucima ni lagati ni glumiti pred sobom ili pred drugima niti stvarati iluziju osećaja koji je zahtevala posebna uslovnost ljudskih odnosa – i u kojima on zapravo nije osećao ili ih je osećao drukčije od ovih koje je pokazivao, nehotice obmanjujući i sebe i druge – da je u to vreme jasnije zamišljao sve uzroke i poticaje koje su rukovodile njegovim životom kao i istinski smisao ovih ili onih odnosa s ljudima. Dok se nalazio u središtu zbivanja koja su činila njegov život, dok je sam u njima igrao nekakvu ulogu, nije ih mogao pravilno shvatiti. I tek kada je ostajao – tako, kao sada - sasvim sam, dobivao je utisak da je sve jasno i razumljivo kao jednostavan logički tok razmišljanja. I posebno je želeo sve to da zaustavi i zapiše, dok nije nestalo, mnoštvo nevažnih stvari, sećanja, mirisa, utisaka, koje su iz dubokog nepostojanja izvuklo ravnomerno kretanje broda i tupi zvuk valova koji su promicali uz njegove strme bokove. Bilo je trenutaka u njegovom životu kad je, inače ravnodušan prema svemu, odjednom  osetio jaku saosećajnost prema ljudima i stvarima, koje su mu ponekad potpuno nepoznate, ponekad odveć daleke od njega – kroz godine, tuđi jezik i tuđu nacionalnost; i sudbina nekog Holanđanina, Francuza ili Engleza, koji je živeo pre mnogo godina postajala bi mu neobično bliska, kao život jednom davno izgubljenog brata. Ponekad je razmišljao o sudbini nekoliko žena i od početka, zamalo otkad je prvi put čitao o tome, neki ženski likovi stalno su ga pratili; menjali su svoju vanjštinu, dolazeći pred njega u celom svom nezamislivom bogatstvu preobrazbi; i u njima je ostajalo nešto što je bilo pre i uvek , možda sećanje na prvi poticaj, početak toga kretanja koje je celo vreme vuklo za sobom njegov zaostali, vrlo jadni i vrlo dosadni život, koji nije dostizao tu veličanstvenost, kako se činilo Volodji. Činilo mu se da spada među ljude kojima je sudbina dala nešto nepotrebno i teško, što ih celo vreme pritišće i ograničava njihove kretnje i još tera da misle kako je sadašnjost i ono u čemu žive samo slučajnost i nesporazum; i celi život nešto nesvesno čekaju i, ma što se dogodilo, ispašće nešto drugo – i njima je suđeno umreti s tim očekivanjem. Oni mogu biti skeptici, ne verovati ničemu, ne čuvati nikakve iluzije, pa ipak postoji nešto, sanjalačko i daleko što je usprkos svojoj krhkosti, sav svoj očit, bezumni privid, jače od njih i njihovih odbijanja. Volodja se setio jedne žene, Nemice, živčane i histerične; bila je nastavnica nemačkog jezika u gimnaziji i dala mu je loše ocene, koje je primio posve ravnodušno.
 
-Warum wollen Sie nicht arbeiten? – pitala ga je ljutito. Slegnuo je ramenima i seo na svoje mesto; bilo je posebno leno, južno leto, sanjivi zrak bio je nepokretan; bilo je tako tiho u gimnazijskom parku gde su Volodja i njegovi drugovi ležali u spaljenoj travi, na deci, gde su jeli dinje i lubenice i razgovarali o nužnom postojanju nekakvog jedinstvenog, apsolutnog i stalnog načela kojim je jednom zauvek objašnjeno sve što živi i sve što se može pojaviti. Tada su svi imali manje od dvadeset godina i bili su skloni u tom divovskom klupku, čudovišno spletenom od mirisa, razočaranja, nadanja i nebrojenog mnoštva najrazličitijih gnusoba – kakvima je Volodja zamišljao svaki ljudski život – tražiti u tom isto ono, svečano, kao himna, neobično harmonično načelo. I evo, jednoga dana, susrevši Volodju u dugačkome hodniku, nastavnica nemačkog jezika odjednom je rekla:

- Možete li danas posle ručka doći meni?
 – U koliko sati? 
Rekla mu je vreme i njemu nije bilo jasno zašto ga je zvala. Imala je prilično veliku sobu, s naslonjačima, divanom i gravirama; jedan od zidova pokrivao je veliki komad divnog crnog baršuna na kome je tankim crtama nejasnih tonova bio nacrtan, kako se u početku činilo Volodji, veličanstveni zamak iznad reke; i kad bi se čovek samo zagledao kako treba, video bi da to nije bio crtež nego vez načinjen neobično vešto, poput japanskog.

 – Jeste li to vi izvezli?
– Jesam – rekla je dršćući – celo je vreme drhtala.
Pružila je tanjir s kolačima.
– Hvala, ne jedem kolače – rekao je.
– Oh, oprostite, nisam znala – rekla je – i pre negoli je stigao išta reći, izjurila iz sobe i vratila se s kutijom cigareta koju je stavila pred njega. Zahvalio je.
– Znate li zašto sam vas zvala?
 – Da budem iskren, ne.
 – Želim s vama popričati. – Ako vas moje replike nekako mogu zanimati…
Bila je vrlo obrazovana žena, izvanredno je govorila ruski, francuski, turski, engleski te, dakako, nemački i latvijski – bila je iz Rige.
– Ono što ću vam reći možda će vam izgledati glupo i čudno. Vidite li vez za koji ste me pitali? Nacrtala sam ga iz glave, eto tako; najpre sam ga nacrtala, a onda izvezla. I tako, znate, jednom sam šetala uz Rajnu i kad smo se približavali jednom zamku počelo mi je snažno kucati srce i rekla sam svojim suputnicima da znam točan raspored soba i sve ulaze i bočna vrata. Pre toga nikada nisam bila u tom delu Nemačke. Da bi se to proverilo iskrcali smo se i zamolili dopuštenje da razgledamo zamak; išla sam zavezanih očiju i govorila što se gde nalazi i sve je bilo tačno, uz iznimku jednih vrata koja su zazidali pre otprilike pedeset godina. Sve je to izgledalo neverovatno mojim suputnicima; i tada sam im pokazala taj vez koji sam napravila ne znajući čak niti da postoji takav zamak.

Potom je pričala Volodji mnoge druge slične stvari; i njega se posebno dojmilo to što je rekla da se seća kako je bila sitničarka u križarskoj vojsci, u pohodu Friedricha Barbarosse i da je pre nekoliko godina u Konstantinopolu srela jednoga Engleza koga se sećala upravo iz križarskog rata – a da on nju nije prepoznao. Onda je otputovala iz grada gde se školovao Volodja, bila je u Rigi, u Moskvi, putovala je po Evropi; i Volodja je bio siguran da su je svugde mučila i pratila ta pogrešna, tuđa sećanja o raznim vremenima u kojima je videla sebe kao u dalekom tamnom ogledalu, sebe i to svoje udaljeno lice, tu bledu kožu; plavu kosu i svetloplave, prestrašene oči; i to što je za to znala samo ona – svima drugima to je moglo izgledati glupo – ta fantastična pojava, ta stalna utvara ispunjavala je celi njen život i činila sve uokolo besmislenim, nepravovremenim i dosadnim. Nakon tog jedinog razgovora s njom Volodja je nehotice promenio ravnodušno-podrugljiv odnos prema njoj. Nije shvatio, međutim – ni tada ni kasnije – zašto je za priče o križarskim pohodima i zamkovima nad Rajnom odabrala njega, najlenijeg svog učenika – koji je najviše voleo da spava i besciljno šeta, i ništa ne radi. Nikada kasnije ta žena ničime nije pokazala zanimanje prema njemu, nije s njime razgovarala, nije ga prozivala i kao nekada dala slabe ocene – i samo je jednom uzgred rekla:

- Mogli biste raditi puno više nego što radite – no to je bilo tako maglovito i tako mehanički rečeno da očito nije bilo važno.
 Međutim, Volodja je bio uveren da se njoj i dalje navečer, u pustome zraku svake zemlje ili svakoga grada gde je bila – u Konstantinopolu, Berlinu, Rigi ili Moskvi – priviđa toranj neke građevine, odavno izgubljen u vremenu, kako svetluca u daljini možda neke utvrde prema kojoj je bio usmeren teški galop zapenjenih, mahnitih križarskih konja.
– Bila sam sitničarka u taboru Friedricha Barbarosse – tako je jednostavno izgovarala tu rečenicu, hiljadu devetsto dvadeset druge godine, kad su prošli zamalo nebrojeni dani, zamalo nezamislive godine nakon što je sve prekrio zaborav – kako bi sad ponovno sablasno uskrsnuli i buknuli u njenoj neverovatnoj fantaziji. U životu koji je vodila i koji se sastojao od satova nemačkoga jezika – bila je zaboravna, zbunjena i nesretna, kao i svi fantasti i sanjari; živcirala se kad ne bi odmah shvatilo ono što govori, što se nemački govorio s takvim strašnim slavenskim naglaskom. S vremena na vreme spopadala bi je histerija u razredu; i tada bi posebnom kretnjom maloga prsta podizala svoju desnu obrvu koja je odskočila i njeno bi se oko širom otvorilo – svetloplavo, u tom trenutku potpuno prazno.

I sad, sećajući se smešnog i sablasnog postojanja, Volodja je pomislio da je ono hiljadu puta bolje od drugih, sretnih života, koje je imao prilike gledati. On sam je tako često gubio sve za što je mislio da mu pripada, pa je mnogo puta primetio da, eto, čovek živi među poznatim ljudima, povezan čvrstim vezama, nepokretan, zauvek zamišljen, ostvaren nečijom voljom, jedinstven – živi i nakon dugo vremena odjednom počinje shvatati da sve to tako blisko i nekako neodvojivo od tebe svakim danom postaje sve dalje, postaje sve otuđenije – kao kad se probudiš jednoga jutra definitivno i ne shvatiš da si i ti tuđ svemu u čemu živiš, da više ne prepoznaješ ni te ljude ni te odnose, čak ni kuće i ulice rodnoga grada – i onda počinje drugo lutanje i ponovno traje puno vremena dok ne stigne sledeći trenutak tog mutnog pogleda koji kao da postaje slep, posle koga je opet samoća, bučna i teška.

Volodja je tako često sve to gubio – i nije se mogao priviknuti – da mu se postojanje jedne misli, koja prolazi kroz celi život učinilo nedostižnom srećom; i on to nikada nije spoznao. A sretnih je ljudi bilo mnogo, čak i više nego nesretnih. Postojala je, primerice, ta dama, francuska novinarka, koja je živela u Konstantinopolu; razgovarala je s Volodjom o najuzvišenijim stvarima, sve je primala s iskrenom setom, sve joj se činilo sumorno i tužno. Volodja je pokušavao saznati što je nju, razmerno mladu ženu – imala je dvadeset devet godina – gurnulo u takav neočekivani pesimizam; tim više, razmišljao je Volodja, što je imala retki apetit, u što se uverio kad bi zajedno bili u restoranu. Bila je vrlo pronicljiva i pametna, osobito u odnosima muškarca i žene – dok se u ostalim stvarima osećala nešto manje sigurnom kao čovek, kao čovek koji se našao u tuđem stanu. Rekla mu je, naposletku, da se razišla sa svojim mužem, koga ludo voli – ovako je rekla: que j'aime follement; i svaki put kad bi o njemu govorila, njen obični suhi i brzi jezik odjednom bi postajao spor i dobivao je nove izraze neke posebno i tužne u svojoj ukalupljenosti veličajnosti. Kad jednom nije izdržao i to je primetio, bacila je na njega pogled koji ništa nije video pred sobom i rekla: bojim se da me ne razumete, možda ste premladi. Potom se s njom nije susretao nekoliko nedelja, a onda ju je sreo jedne večeri, posve slučajno. Nije ličila na sebe, bila je neobično vesela i živahna, te joj je rekao: jako mi je drago zbog vas, izgledate kao da ste dobili nasledstvo.
 – Hiljadu puta bolje – uzvratila je.
– J'ei retrouvé mon mari.
Bila je iskrena i sretna.
– Upoznaću vas, reći ću da ste mi bili najbolji prijatelj.
 – Čemu tako preuveličavati? Ne bih mogao pretendovati…
 - Si, si- prekinula je i počelo joj se, bit će, činiti da je Volodja doista bio njen najbolji prijatelj i uvek je saosećao njenoj nesreći – premda je očito bio ravnodušan prema njoj; i čak se sećao da je pitanje o kome je jednom počela pričati s neočekivanom prostodušnošću – upravo pitanje o njenim fizičkim patnjama zbog rastanka s mužem – učinio mu se smešnim i nepristojnim u ustima žene, bez obzira na to što joj je to, po svemu sudeći, bilo najgore razdoblje u životu.
Potom je predstavila Volodju svome mužu, i to je bilo nespretno i pomalo tužno. Bio je to mali, proćelavi čovek, vrlo samouveren, uvredljiv i strašno netrpeljiv; uz to je govorio s takvim užasnim auvergnanskim naglaskom da je Volodja najpre pomislio kako je to samo šaljiva manira, koja se ponešto razvukla, no kasnije se pokazalo da je doista govorio tako i da drukčije nije mogao. Volodji je postalo tako neugodno da mu se i kava činila neukusnom te je ubrzo otišao izgovorivši se da mora ići na sastanak kojega nije bilo. Svakako je ta žena sada bila sretna; i on se u nedoumici pitao kako neko može biti tako nezahtevan, zar tako malo treba da čovjk bude sretan.– Možda i grešim – govorio je sam sebi.
I mislio je da je sigurno stvorila nekakvi lepi mit kome niko ne odgovara i samo taj čovek ima nešto što frapantno podseća na izmišljenoga junaka – kao što u krajoliku dosadne i škrte zemlje odjednom naleti samo jedan detalj svojstven zamišljenoj prirodi koju čovek voli tako dugo i postojano da to odmah čini bliskim takav, na prvi pogled, tuđi i tužni izgled. No, koliko god on tražio u tom čoveku nešto vredno pažnje, ništa nije našao; i čini se, da bi shvatio njenu jednostavnu i skromnu sreću, trebalo je imati njene oči ili njeno telo.

Volodja je razmišljao o drugim ljudima koji su bili istinski sretni kad bi dobili malu povišicu na poslu; o radnicima posve zadovoljnim svojom sudbinom, premda su provodili deset sati dnevno u zadimljenim i bučnim radionicama metalurških kombinata; ti ljudi bili su lišeni fantazije, nisu tražili ništa drugo, njihova predodžba nikada nije dolazila do mogućnosti da vide neki drugi svet, bili su sretni u nekoj naročitoj i nepokretnoj sreći – sa smradovima i podrumima u kojima su živeli, lošom hranom koju su jeli. – I još nešto – razmišljao je Volodja, možda najvažnije, što je karakteristično i za ovu francusku novinarku i za te nesretne ljude, tu chair a canons - to da se nikad ne zaustavljaju. Oni počinju živeti i odmah hiljade briga, zadaća, koje zahtevaju brzo rešenje, ličnih stvari koje su diktirali ovi ili oni osećaji – ljubav, odnosno, ono što ljudi tako zovu, osveta, glad – zauzimaju sve njihovo slobodno vreme, teraju ih na mnoge postupke, greške i prestupe, čija se sva čudovišna besmislenost i glupost može objasniti samo posvemašnjom odsutnošću promišljanja i razumevanja – i potom idu siromaštvo ili sreća, ili katastrofa pak ili ubistvo. I svaki put kad neko od tih ljudi zbog prisilne dokolice – u tamnici, poslednjih godina svog života, u svojoj postelji nedugo pre smrti ili još negde prvi put zaustavi i sve pred njim postane tiše, prozračnije i sporije – odjednom počinje shvatati sav nepopravljivi besmisao svog života. No oni se ne zaustavljaju i čak u svoje poslednje trenutke još uvek po inerciji nastavljaju sanjariti ili žaliti – sitničavo i dosadno – i umiru a da i ne shvate, čak niti na trenutak, kako je sve to počelo vrlo davno, kako je prolazio život i kako sada – evo sve završava i više nikada ničega neće biti – kao kod onog konstantinopolskog starca koji je Volodju zapanjio time što je na mokrom asfaltu pločnika ostavljao – bilo je to poslije kiše – tragove bosih nogu, pet prstiju i pete, iako je imao cipele. Volodja ga je čak prestigao i pažljivo je pogledao njegove noge; starac je imao lakirane cipele, koje su, doduše, odavno izgubile sjaj, ali su ipak zadržale formu obuće; zatim je Volodja zaostao i ponovno pogledao tragove – opet otisak bose noge na pločniku. I shvatio je da je od tih lakiranih cipela ostao samo gornji deo, a potplata uopšte nije bilo. Kasnije se Volodja upoznao sa starcem i saznao sve što je ovaj mogao ispričati o sebi. Školovao se s malo novaca, bio je sin siromašnih roditelja, davao je instrukcije, živio u odvratnim sobama i sanjao o bogatstvu i udobnosti. Imao je sreću – ili nije imao sreće – počeo se baviti trgovinom i ubrzo se, kao u bajci, obogatio. I potom, kad se sve, o čemu je sanjao ispunilo, više se nije mogao zaustaviti: sve njegovo vreme bilo je okupirano financijskim poslovima, burzovnim špekulacijama, kupovinom, prodajom, poslovnim putovanjima; usput i slučajno bilo je nekoliko žena kojih se čak slabo sećao – čini se da se zvala Zina – zvala se, ako se ne varam, Katja… - Bilo je to chemin faisant - ili u hotelu Metropol u Harkovu, ili u moskovskoj Astoriji, potom je bila Grkinja Marika na brodu – priroda, oblaci, znate, more, tesnac – nije to osećao kako treba – ni oblaka, ni mora, ni zvučnosti divne reči «tesnac», sve je to bilo u hodu, taj čovek kao da je jurio pokraj svog vlastitog života – Astoria, Metropol, Marika – i nije se mogao zaustaviti. Njegov se imetak neprestano povećavao, novac rastao, kao u snu, bilo je već nekoliko miliona, banka, sreća, posedi, mlinovi, ugovori o eksploataciji, i odjednom se sve srušilo i razletelo; i ma kako brzo bilo njegovo bogaćenje, rušenje je išlo još brže. Pucale su strojnice u Peterburgu, na jugu su bile pobune, rat, požari, revolucija; i sve je postalo tiho i sve se zaustavilo samo jednog jutra, sjajno jutro na obali Bosfora. I nije ostalo ništa: ni novaca, ni briga, ni bogatstva, ni perspektive, ni potrebe jednom za Moskvom, drugi put za Kijevom.
 – I tada sam počeo shvatati – rekao je. No, suprotno od velike većine ljudi, koji su se nalazili u njegovoj situaciji, nije žalio za izgubljenim bogatstvom; žao mu je bilo samo što je tako neprimetno i glupo prošao život. Setio se studentskog doba, i već tu, u Konstantinopolu, počeo je čitati knjige – a knjige nije čitao godinama. Posebno su ga uzbuđivale pesme i sad je taj stari čovek, koji je celi život znao «kupovati», «prodavati», «ne propustiti», «bilanca», «račun», pitao Volodju seća li se stihova:

Slabi života buka stalna

Povlači se plima briga

I nekakav vetar kroz baršun crni

O životu budućem peva.

Pitao je Volodju što namerava raditi, i kad je saznao da Volodja odlazi u Pariz, zamolio ga je da mu otuda donese Madame Bovary. Volodja je obećao; no još pre odlaska starac je umro od napada astme – tamo gde je živio, u dubokom i niskom Kasim-paši. I Volodja je zamislio njegovu smrt, u kasnu i zagušljivu konstantinopolsku večer, u maloj drvenoj kućici – i noćni Bosfor sa svetlom vodom, i astmatične uzdahe svoga sagovornika.

Stigao je tada u Konstantinopol iz Grčke – putovao je olujne noći  obalnim kuterom preko Mramornog mora; kuter su bacali spori valovi, krma se visoko dizala i tada se propeler, oslobođen od vode, okretao u zraku uz tupu i uznemirujuću buku. Kao na brodu iz bajke nije se videla ni duša, ničiji glas nije davao zapovedi, samo mrak i voda, kao u snu, i hladno noćno more; stigao je u Konstantinopol ujutro, bilo je vedro i prohladno, i svetloplavi Prinčevski otoci baš su izronili iz svetle dubine Bosfora i nisu mogli doploviti do obale. Zapanjio ga je miris pečenog mesa koji je dolazio iz nekog lučkog restorana, strme i visoke ulice Galate i još naročiti konstantinopolski vergl s brojnim prelevima melodija, kao da je neko po taktu muzike levao vodu iz goleme boce. U kasnu večer istoga dana, posle vrele kupke, odeven u novo i neuobičajeno građansko odelo – kasno naveče toga dana krenuo je u restoran Printania i sedio za stolom u prostoriji za ples, iznad crnačkog orkestra, s kolutovima svetloplavog dima od cigareta i cigara slušao zvukove tada modernog fokstrota i bio je potpuno pijan, iako ništa nije pio; i bio je u takvom stanju kad se čudno menjaju predmeti – iz golemog bubnja raste visoka palma, umesto klavira teče reka i samo oči žene ostaju nepromenjene, kao uvek. Bila su dva sata u noći kad se vraćao kući, mračna tišina bila je vani i odjednom je do njega dopro promukli ženski glas koji je govorio francuski polaganim ruskim tonom kojim se govorilo samo u našoj sporoj Rusiji i kako Francuzi nikad ne govore. Volodja je inače nalazio neshvatljivu draž u ženskome glasu - možda zato što su ga žene podsećale na «kraljicu brilijanata», Dinu, sjajnu Dinu, čijoj su pojavi uvek prethodile priče o njenim čuvenim brilijantima, o milionerima koji su propali zbog nje i o brojnim samoubistvima – kao da je ta žena u svakom gradu za sobom ostavljala samo zgarišta i leševe ljudi umrlih od ljubavi. Spominjana su imena, nepoznata, ali svakako zvučna, skandalozni događaji, koji se pričaju šaptom i govore o tome da ovih dana vlastitim spavaćim kolima najboljeg ekspresnog vlaka u Rusiji Dina stiže ovamo; već je unajmljen celi kat najskupljega hotela, već je stigla njena prtljaga od inostranih kovčega; i moglo se pretpostaviti da se već čisti čelična revolverska cev za novo samoubistvo – jedne noći, u hotelskoj sobi, s klasičnom beleškom: «za moju smrt nitko nije kriv» - i teško leti u zračni ponor, razjapljuje se pod Diminim božanskim nogama sledeći, nepovratno spiskan milion.

I tako ju je vidio jedne večeri; prolazila je pošljunčanim drvoredom kislovodskog parka u beloj haljini, u belim cipelama; prozračni til, poput lakih krila, polagano je leteo iznad njenih ramena; Volodja je stajao na kraju drvoreda, gurnuo ruke u džepove dobro izglačanih belih hlača, ona je prošla pokraj njega i vrlo kratko je gledala, ne primećujući ga, njegove oči – i tada je on uočio crvene žilice na njenim beloočnicama. Odavno je prošla i davno je, sve slabije, stizao do njega njen duboki, malo promukli glas – razgovarala je sa svojim suputnikom, visokim konjičkim oficirom – a on je stalno stajao na istome mestu i nije se micao, kao da se bojao da će prva kretnja naterati tu ženu da nestane, te oči, taj glas. Čini se da je bila vrlo lepa.

I evo, u konstantinopolskoj dalekoj noći začuo je isti takav dubok, promukli glas druge žene, koja ga je podsetila na Dinu. Išla je nedaleko od njega i razgovarala sa čovekom u mekom šeširu i žutim cipelama. «Sve je to sad nevažno – govorila je – odlazim u Ameriku i otamo se neću vratiti drukčije nego prvim razredom i kao bogata Amerikanka. Dovraga sve to» - rekla je i tako je strašno odjeknulo to polagano, zamalo leno «au diable». «Razumem vas i mogu samo zažaliti za to» - uzvratio je muški glas. «Au diable» - ponovila je. I još, posle duže šutnje, njen glas je rekao: dakle, ako ne stanujete jako daleko…i skrenuli su iza ugla, gde je počinjala uska uličica, koja kao da se stropoštala i onda čudom zaustavila u padu, neobično, vrtoglavo strma, u čijoj su dubini bakrenasto i slabo svetlucala daleka, žuta svetla. I Volodja je tada hteo krenuti za njom i reći mnogo nepotrebnih reči – sve ono što je ona slala k vragu, što je tako voleo, i izdaja nečega kod njega je izazivala dugotrajan i težak osećaj, koji se sastojao od tuge i saosećajnosti. Znao je napamet celu istoriju te žene – tada su sve ženske biografije bile zamalo jednake: počele bi od gimnazije ili fakulteta, prolazile kroza građanski rat, ponekad ga nisu presecale i gubile se zauvek u dimu odavno zaboravljenih bitaka – no češće su završavale u Konstantinopolu, Ateni, Beču, Berlinu, Parizu, New Yorku ili Londonu, u neizostavnoj atmosferi ruskih kabarea, sumnjivih ciganskih romansi i američkih fokstrota, koktela, Engleza, Francuza, Levantinaca, Turaka – i onda hotel ili stan s tuđom posteljom i tom nepodnošljivom hladnoćom plahti, koja je posebno  jaka kad ne noćnih kod kuće i, možda, od koje glas postaje pomalo promukao, kao od prehlade ili bolesti, ili pak iznenadnog i vrlo jakog sećanja.

Kad se kasnije vraćao utiscimate konstantinopolske noći, svaki put je morao učiniti napor kako bi stvorio atmosferu u kojoj se to zbivalo, i naročito vreme. Odavno je imao naviku popravljati sećanja pokušavajući uspostaviti ne ono što se dogodilo nego ono što se trebalo dogoditi – kako bi svaki događaj na neki način odgovarao celom ostalom sistemu predodžbi. I eto, stalno mu se činilo da je te noći u Konstantinopolu bila suva vazdušna oluja. Zapravo je bilo vrlo tiho i zagušljivo. Jasno se sećao teškog osećaja s kojim se vratio kući i koji mu je smetao da zaspe . Sada mu se pak činilo da je konstantinopolska neznanka promukla glasa u stvari imala pravo – i ispravno je postupala: kako bi si drukčije sredila život? Sada mu se općenito sve činilo drukčijim. «Da – rekao je sam sebi, već tonući u san – to je, dakle, jednostavno: ne lagati, ne varati, ne fantazirati i znati jednom zauvek da je svaki sklad laž i varka. I još nešto: ne verovati nikome bez provere».

Celu noć padala je kiša, jutro je isto tako bilo kišno i tmurno i tek se pred večer pojavilo sunce i postalo toplije; lepo vreme je ostalo do Marseillea. Volodja je sedeo kod krme broda i pratio kako se diže i šumi pena iza propelera te ostavlja krivudavi vodeni trag koji brzo nestaje. Ponekad je, nedaleko od broda, primećivao male obrise ronca koji je sedeo na vodi nošen valovima; potom bi se crna ptičja glava brzo spuštala; titrao je u zraku tamni rep ptice i ona bi se izgubila u dubini. Ili bi odjednom uza sam broda, na kojemu je stajao Volodja, na kratkom razmaku od površine vode promicala poluprozirna, golema meduza, koja se razlila poput tamne, staklene mrlje i polako micala obrisima. Zatim bi ga oštri, piskutavi krik iznad glave naterao na podigne pogled: velika bela ptica bi proletela, koso presecajući kretanje broda; i jednako ravnomerno i besprekorno, kao što je kucalo njeno srce, neumorno je mahala svojim dugim bešumnim krilima u svetlom vazduhu; potom bi ih odjednom razvukla po celoj dužini i prestavši njima micati, nagnuvši na stranu svoje telo, naglo se spuštala do površine mora i gotovo ga ne dotaknuvši, isto tako lako i snažno dizala se uvis i potom bi letela sve dalje i dalje te bi već u daljini mutno sjajilo belo perje pod zrakama sunca.

Prvim pak vlakom iz Marseillea Volodja je otputovao u Pariz. Novaca je imao malo, morao je uzeti kartu trećeg razreda i celim putem Volodju je bolela glava od neiskorenjivog zadaha češnjaka kojeg su nosili, čini se, ne samo putnici nego i zidovi vagona. U devet sati izjutra, posle neprospavane noći, s jakom glavoboljom i lošim okusom u ustima, Volodja je stigao u Pariz. Još jednom je otvorio beležnicu, pogledao bratovu adresu, koju je ionako znao napamet, seo u taksi i naložio da ga se odveze u rue Boissiere. Glavobolja je odmah povukla; Volodja je gledao uokolo, zapanjio ga je jaki promet na ulici – inače mu je Pariz izgledao nalik na sve ostale velike gradove.

Pozvonio je na vrata zgrade u kojoj je živeo njegov brat; ulica je bila neočekivano mirna i pomalo sumorna, i zvono je odjeknulo vrlo oštro. Pričekao je trenutak i začuo prigušene korake koji su silazili stubama. Zatim su se vrata odškrinula i sobarica u papučama – što je začudilo Volodju – pokazala se na pragu.

- Puis-je voir M. Rogatchev? – upitao je Volodja. 

- De la part de qui?

Volodja nije odmah shvatio. «Koji je to vrag, de la part de qui? – pomislio je – potom se dosetio; vrata su ostala poluotvorena i sobarica je stajala napola vani, napola u kući.
 «Dites lui que c'est son frere» - rekao je Volodja.
Kod njegovog su se odgovora gore su se začuli još jedni koraci, zatim je stubište zagrmjelo pod debelim čovekom koji je brzo silazio, koji se poskliznuo na predzadnjoj stubi, rekao na ruskom «Ah, k vragu» - i Volodja je ugledao svog starijeg brata, Nikolaja, u dugačkom svetloljubičastom ogrtaču, neobrijanog, raščupanog, ali vrlo veselog i zadovoljnog. Odgurnuo je sobaricu, povukao Volodju unutra, rekao začuđeno i radosno
– Volodjka, huljo! – i glasno ga poljubio pre negoli je Volodja uspio izgovoriti ijednu reč.

Nikolaj je bio šest godina stariji od Volodje i otišao je u inostranstvo još kao student. Bio je sličan i nije bio sličan svome bratu. Bio je niži od njega, ali širih ramena i njegovo dlakavo telo bilo je napravljeno od neslomljivog materijala – bio je zdrav, i svi ožiljci i rane na njemu su neverovatno brzo zacelivali. U detinjstvu je bio svadljiv, nagao i strašno je mrzio gimnaziju, knjige, teke i svega što je bilo u svezi s time, bežao s nastave kako bi se klizao ili igrao nogomet; za vreme bogoslužja u crkvi, klečeći je neobično gipko gurao glavu između nogu i u takvoj je neprirodnoj situaciji plazio jezik svojim drugovima – sve dok ga jednom nije spazio nadzornik i kaznio ga. Bio je prgav, bilo kojim povodom je ulazio u tučnjavu sa svakim i imao je velike masnice na licu – no nikada nije lagao i brzo bi se umirio kad bi mu objasnili grešku. Njegov um nije dostizao njegove burne osećaje; no, kad bi bilo nužno, Nikolaj je sve brzo i točno shvaćao, i kad je htio učiti, dobro je učio. Mlađega je brata jako voleo i smatrao je da mu zamenjuje oca – s obzirom da otac Rogačev odavno nije živeo sa svojom ženom i sve se svodilo na to da joj je ponekad slao novac – svaki put vrlo mnogo, bilo bi to obično posle velikog dobitka – i potom se nije javljao dugo vremena. Najčešće se njegova dugotrajna šutnja poklapala s time što je u dom Rogačevih dolazila nekakva dama uplakana lica s neizostavnim crnim velom i tužila se majci «toga huligana», kako su svi oficijelno zvali Nikolaja – tako su ga i u gimnaziji kolege zvali «Koljka-huligan»; samo se na kolege nije ljutio, uspeo se u nekoliko godina potući i pomiriti sa svim svojim suučenicima, a kao odrastao govorio je bezobraštine, što je užasavalo njegovu majku – i tako, dama se dolazila žaliti na Rogačevljeva oca, koji ju je zaveo i ostavio: i Rogačevljeva majka je tih dana plakala, sećajući se svog nevernog muža, najčarobnijeg i najpametnijeg, ali istovremeno i najnepouzdanijeg čoveka koga je znala, nepopravljivog Don Juana i kartaša, koji je mnogo puta izgubio i dobio celi imetak, posetitelja brojnih klubova, biljarnica, restorana, uvek u najmodernijem odelu, nasmešenog, duhovitog i koji nije verovao ni u šta na svetu «osim u žensku lepotu»..

Odri Lord, Vaše ćutanje va neće zaštititi

PREOBRAŽAJ ĆUTANJA U JEZIK I AKCIJU

“Došla sam do zaključka, po ko zna koji put, da ono što smatram veoma značajnim moram da izgovorim, pretvorim u verbalno i podelim sa drugima, čak i uz rizik da moja poruka bude lažno predstavljena ili pogrešno shvaćena. Činjenica je da mi ono što izgovorim ide u korist više od bilo kog drugog načina izražavanja.

Ja se ovde nalazim kao crnoputa lezbejka i pesnikinja, a značenje svega toga počiva na činjenici da sam još uvek živa iako sam mogla da ne budem. Pre nešto manje od dva meseca, dva lekara, jedna žena i jedan muškarac, saopštili su mi da ću morati da se podvrgnem operaciji dojke i da se šanse da je tumor zloćudan kreću od 60 do 80 procenata.  Od trenutka kad su mi to rekli pa do početka operacije, preživela sam tronedeljnu agoniju nevoljne reorganizacije čitavog svog života. Kad se operacija završila ispostavilo se da je tumor bio dobroćudan. Tokom te tri nedelje bila sam primorana da se okrutno, ali jasno, suočim sa sobom i svojim načinom života zbog čega i danas zadrhtim mada me je to učinilo jačom. U sličnu situaciju dolaze mnoge žene od kojih su neke ovde prisutne. Nešto od onog što sam doživela tokom tog perioda pomoglo mi jeda razjasnim sebi veći deo svojih osećanja u pogledu preobražaja ćutanja u jezik i akciju.

 

 

 

Pošto sam prisilno postala suštinski svesna sopstvene smrtnosti i onog što sam želela da učinim od svog života, koliko god kratak on mogao biti, moji prioriteti i sve što sam propustila da uradim ukazali su mi se u nemilosrdnom svetlu, a najviše sam žalila zbog svog ćutanja. Čega sam se to uopšte plašila? Verovala sam da pitati ili govoriti znači nanositi bol ili smrt. Ali svi mi nanosimo drugima bol na toliko različitih načina, sve vreme, tako da bol ili promeni oblik ili nestane. Smrt je, s druge strane, konačno ćutanje. Smrt bi sad mogla da nastupi brzo, bez obzira na to da li sam ikad govorila ono što je trebalo da kažem ili sam samo izdala sebe malim ćutanjima, dok sam planirala da jednog dana progovorim, ili dok sam očekiva latuđe reči. Tako sam počela da u samoj sebi prepoznajem izvor moći koji potiče iz saznanja da sam ja, iako sam znala da je poželjno da se ne plašim, u procesu učenja da strah postavim u perspektivu stekla veliku snagu. Umereću, pre ili kasnije, bez obzira na to da li sam ikad i sama nešto rekla. Moje ćutanje me nije zaštitilo. Vaše ćutanje vas neće zaštititi.

 

Ali kad god sam izrekla pravu reč, svaki put kad sam pokušala da saopštim te istine za kojima i dalje tragam, dolazila sam u dodir sa drugim ženama u čijem sam društvu preispitivala reči pogodne za svet u koji smo sve verovale, reči koje će premostiti našu različitost. Upravo su mi zabrinutost i briga svih tih žena dale snagu i omogućile mi da preispitam suštinu svog načina života. Žene koje su mi davale podršku tokom tog perioda bile su crnkinje i belkinje, stare i mlade, lezbejkei biseksualke, heteroseksualke, i sve smo učestvovale u ratu protiv tiranije ćutanja. Sve su mi one dale snagu bez koje ne bih uspela da sve to preživim bez posledica. Tokom tih nedelja užasnog straha shvatila sam – da u ratu u kom sveučestvujemo protiv sila smrti, bile one suptilne ili ne, svesne ili ne – ja nisam samo žrtva, ja sam i borac. Koje to reči još uvek nemate? Šta želite da kažete? Kakvu tiraniju svakodnevno gutate i pokušavate da joj se prilagodite, dok vam od nje ne pozli i od nje ne umrete, ćuteći i dalje? Možda sam ja, za neke od vas koje ste danas ovde, oličenje nekog vašeg straha. Zato što sam žena, zato što sam crnkinja, zato što sam lezbejka, zato što sam to što jesam -crnkinja, ratnica, pesnikinja koja radi svoj posao i koja je došla da vas pita da li i vi radite svoj? I, naravno, i ja se plašim, zato što je preobražaj ćutanja u jezik i akciju čin samootkrivanja koji je uvek skopčan s opasnošću. 

 

Moja ćerka mi je, kad sam joj rekla o čemu ćemo razgovarati i o problemu koji imam s tim u vezi, rekla: ”Kaži im kako nikad nisi celovita ličnost ako ćutiš, jer uvek postoji neki delić tebe koji želi da se iskaže, i ako ga stalno ignorišeš, on postaje sve luđi i sve uzavreliji, i ako ga ne iskažeš on će te jednog dana udariti po zubima iznutra.” Kad je o ćutanju reč, ono kod svake od nas poprima oblik sopstvenog straha – straha od prezira, od osude ili straha od nekog suda, nekog priznanja, nekog izazova ili uništenja. Ali, po mom mišljenju, najviše od svega se plašimo vidljivosti bez koje, opet, ne možemo istinski da živimo. U ovoj zemlji u kojoj rasne razlike stalno, iako prećutno, dovode do izopačenja vida,crnopute žene su, s jedne strane, uvek bile izuzetno vidljive, a s druge strane su kroz proces rasističke depersonalizacije učinjene nevidljivim. Čak smo i uokviru ženskog pokreta morale da se borimo, kao što i sad to činimo, za tu istu vidljivost koja nas takođe čini veoma ranjivim, ali i za našu crnu boju kože. Jer da bismo preživele u čeljusti ove nemani koju zovemo Amerikom, moramo prvo da naučimo najvažniju lekciju, a to je da nije bilo predviđeno da preživimo. Ne kao ljudska bića. Kao ni većina vas koje ste ovde, bilo da ste crnkinje ili ne. Ali ta vidljivost koja nas čini tako ranjivim, ujedno je i izvor naše najveće snage. Jer ova mašina će ionako pokušati da nas sve samelje u prah, govorile mi ili ne.Možemo zauvek sedeti neme, svaka u svom ćošku, dok naše sestre i naša bića propadaju, dok nam decu izopačavaju i uništavaju, dok nam truju zemlju; možemo bezbedno sedeti u našim ćoškovima neme kao ribe, ali naš strah neće biti ništa manji.

 

U mojoj kući ove godine slavimo praznik Kvanza, afričko američku svetkovinu žetve koja počinje dan posle Božića i traje sedam dana. Postoji sedam principa Kvanze, po jedan za svaki dan. Prvi princip je Umodža, što znači jedinstvo, odluka da se borimo za održanje jedinstva u sebi i u zajednici. Jučerašnji princip, princip drugog dana, bio je Kudžičagulija – samoopredeljenje – odluka da sebe definišemo, imenujemo i govorimo u svoje ime umesto da dozvolimo da o nama govore drugi i da nas drugi definišu. Danas je treći dan Kvanze i današnji princip je Udžima – kolektivni rad i odgovornost – odluka da izgrađujemo i čuvamo sebe i svoje zajednice kao i da zajedno prepoznajemo svoje probleme i zajedno ih rešavamo. Svaka od nas je danas ovde zato što je, na ovaj ili onaj način, privržena jeziku i njegovoj moći ali i zato što želi da ponovo zatraži pravo na taj jezik koji su drugi usmeravali protiv nas. U preobražaju ćutanja u jezik i akciju, od suštinskog je značaja da svaka od nas uspostavi ili preispita svoju funkciju u tom preobražaju kao i da unutar njega svoju ulogu prepozna kao vitalnu. Nama koje pišemo, neophodno je da preispitujemo ne samo istinitost onog što pišemo već i istinitost tog jezika kojim govorimo. Što se drugih tiče, to znači da koriste i šire te reči koje za nas imaju značenje. Ali svima nama primarna je neophodnost da podučimo druge kako treba proživljavati te istine i kako o njima treba govoriti jer u njih verujemo i poznajemo ih van svake sumnje. Jedino tako možemo da opstanemo ako se uključimo u životni proces koji je kreativan, koji se nastavlja i koji predstavlja razvitak. Taj proces nikad nije lišen straha od vidljivosti, od okrutne svetlosti koja me secira i možda o meni sudi; straha od bola ili od smrti. Ali mi smo sve to već proživele, ćuteći, osim smrti. I ja sada sve vreme razmišljam o jednom – čak i da sam se rodila nema ili da sam se zavetovala da ću celog života ćutati zbog sopstvene bezbednosti, to me uopšte ne bi sprečilo da patim niti da umrem. Dobro je tu činjenicu imati u vidu zbog stvaranja perspektive. A tamo gde glasovi žena vape daih neko čuje, svaka od nas mora da preuzme odgovornost da potraži te reči, da ih pročita, upotrebi i ispita njihov značaj za naše živote.

 

Ne smemo se kriti iza navodnih podela koje su nam nametnute i koje tako često prihvatamo kao svoje sopstvene. Neko, na primer, kaže: ”Ja nikako ne mogu da podučavam pisanju crnopute žene jer jenjihovo iskustvo tako različito od mog.” Ali koliko ste godina provele podučavajući đake o Platonu, Šekspiru i Prustu? Ili drugi primer: ”Ona je belkinja i šta bi ona uopšte mogla da mi kaže?” Ili: ”Ona je lezbejka, šta će da mi kaže muž ili šef?” Ili opet: ”Ova žena piše o svojim sinovima, aja nemam decu.” Ne smemo se kriti iza beskrajnih izgovora kojima sebiuskraćujemo sebe i druge. Možemo da naučimo da radimo i da govorimo i onda kad se plašimo na isti način kao što smo naučile da radimo i da govorimo kad smo bile umorne. Vaspitali su nas da više poštujemo strah nego sopstvenu potrebu za jezikom i definicijom. Dok ćuteći budemo čekale taj konačni luksuz neustrašivosti, teret tog ćutanja će nam doći glave. Činjenica da smo se mi ovde okupile i da ja izgovaram ove reči predstavlja pokušaj da se to ćutanje prekine i da se premoste neke od naših različitosti; jer ne koči nas ta različitost, već ćutanje o njoj. Mnogo je ćutanja koja treba prekinuti.”

 

IZVOR

Patrick Modiano,Mali dragulj

Primerak „Malog Dragulja“ stigao je do mene dugim, zaobilaznim putem, zahvaljujući Nobelu i dobrim ljudima. Roman Patricka Modiana iz 2001. objavila je Fraktura (urednik Seid Serdarević) 2005. godine. Hrvatsko izdanje potpomoglo je francusko Ministarstvo vanjskih poslova preko Francuskog veleposlanstva u Hrvatskoj i njegovog Centra za kulturnu i jezičku suradnju.

Knjiga je u hrvatskoj javnosti prošla nezapaženo. O Modianu je krajem devedesetih i početkom nultih pisao Marinko Koščec (knjiga „Skice za portret savremene francuske proze“), krajem osamdesetih beogradski Nolit je objavio roman „Izgubljeni kraj“, a početkom osamdesetih je Zlatko Crnković u biblioteci Hit objavio Gouncourtom nagrađenu „Ulicu mračnih dućana“. No izlazak „Malog Dragulja“ čini se nije popratio niko osim Božidara Alajbegovića na portalu Lupiga.com.

Primerak poslan jednoj zagrebačkoj redakciji završio je u kartonskoj kutiji, zajedno s jučerašnjim novinama, i ostalim papirom za stari otpad. Iz kartonske kutije „Malog Dragulja“ je „spasio“ fotograf dotične redakcije. Modiano se tako preselio na jednu policu s knjigama, i ko zna kako bi dugo, i nemo, tamo stajao da  nije dobio poljubac Nobela. Leteći poljubac koji je stigao iz Skandinavije jednu odbačenu, pa onda zaboravljenu knjigu, najednom je pretvorila u belog labuda. Uz uobičajenu kafu tako me je dočekala i knjiga i priča o njoj.

Američki i britanski novinari kažu da je Patrick Modiano onaj koji je dobio Nobela umesto Philipa Rotha. To jest da je dobio još jedan beli Evropljanin, gotovo nepoznat izvan Francuske čak i boljim poznavaocima svetske književnosti (setimo se Le Clezia), koji je dobio Nobela umesto pisca koji svake godine uoči objave laureata dolazi u New York, priprema izjavu za javnost, čeka telefonski poziv, i onda se u tišini vraća kući (novinar Guardiana maštovito predlaže Charlieu Kaufmanu da o tome snimi film!).

Naravno, odgovor na to zašto akademici nisu skloni američkoj književnost daje sama nagrada Patricku Modianu. Rothovi romani su romani u klasičnom smislu. Recimo „Američka pastorala“, tu se prati nekoliko likova, kroz nekoliko pripovednih linija, u nekoliko različitih razdoblja, pokriva se ovo i ono, od džainizma do „Dubokog grla“. „Američka pastorala“ je poput velikog, sjajnog i nezaboravnog hollywoodskog filma. Ona je nešto poput oscarovskog romana. Patrick Modiano s druge strane piše kratke (150 stranica u proseku), kamerne,  jednostavne romane, koji se mahom bave sećanjem, identitetom, i odrastanjem bez roditelja. Modiano nije glamurozan, očigledno velik poput Rotha, no on je nešto što američki roman (Rothov, Franzenov, ili Eugenidesov) nije. On je elitistički. A znamo, u Stockholmu se, bez obzira na pompu, ne dele Oscari nego Nobel.

„Mali Dragulj“ možda nije najbolji roman za predstavljanje Patricka Modiana. Među najznačajnijim naslovima uz „Ulicu mračnih dućana“ (1980.) spominje se debitantski roman „Place de l'Etoile“ (1968.), te „Pedigre“ (2004.). No nismo mi odabrali „Mali Dragulj“, nego je on, spasivši se iz kartonske kutije, odabrao nas. A uz to „Mali Dragulj“ ima i sve karakteristike Modianova romana. 

Negde nakon rata malena devojčica stigla je iz Pariza na seosku stanicu sa ceduljom oko vrata. Na cedulji je pisalo: „Therese Carderes, kod gospođe Catillon, Ulica Breau, Fossombronne-la-Foret“. Majka je otpratila devojčicu na voz i obesila joj cedulju oko vrata. Inače, majka je devojčicu znala zvati i Mali Dragulj. No na seoskoj železničkoj stanici na kojoj je niko nije dočekao devojčica je shvatila da može zaboraviti Malog Dragulja. I na majku, što se toga tiče, plesačicu koja je zbog nezgode „s gležnjevima“ morala prekinuti s klasičnim plesom i nastupati u opskurnim predstavama.

Dvanaest godina kasnije Therese će na jednoj stanici pariškog metroa prepoznati svoju majku, ili barem ono što bi mogla biti njena majka. U snovima bi joj uvek policijski komesar ili zaposlenik u mrtvačnici pružao fotografiju majke, no ona je nije mogla prepoznati. Sada je bila sigurna da je žena u otrcanom žutom kaputu njena majka. Sledeći majku pariškim metrom, ulicama, bistroima i predgrađima, Therese pokušava rekonstruisati svoje detinjstvo: stanove u kojima je žijela, poslove kojima se majka bavila, dane provedene s muškarcem kojeg je posećivala (možda njenim ocem?), sećanjima na psa kog joj je neko poklonio, a za kojeg je majka tvrdila da se izgubio kad ga je izvela u šetnju.

Ovde naravno imamo mnoge biografske elemente Patricka Modiana. Rođen 1945. u Parizu, Modiano je odrastao u Flandriji s majčinim roditeljima. Majka mu je bila glumica poreklom iz Belgije, otac sefardski Židov iz Aleksandrije, kog je viđao manje i od majke. Tema ostavljenog deteta, kao i pitanja sećanja i identiteta, uz tematizovanje vremena okupacije predstavljaju glavni motiv njegove književnosti. Posredi je određena detekcijska forma, natopljena žanrom krimića ili noira, ali razlomljena, nedovršena.

Modianov otac ozlojeđen sinovljevim debitantskim romanom i njegovim prikazom okupacije navodno je pokušao otkupiti čitavo izdanje. Nešto pre toga zvao je policiju kad mu je sin tražio novac. Therese će slediti staricu sve do vrata njenog stana, ali tu će stati. Za nju se zla kob i ružna sećanja svode na jedno lice – „ono moje majke“. Ponovo rođenje moraće potražiti negde drugde, na nekom drugom mestu. Upozorenje: poslednje slike najupečatljivije su u celom romanu…

Nije iznenađujuće što su Amerikanci iznenađeni odabirom iz Skandinavije: Philip Roth je vratio u život Anne Frank („Pisac iz sene“, s Annom Frank koja je preživela holokaust), da ne nabrajamo neka druga njegova literarna čuda, a Modianovi likovi ne uspevaju vratiti u život ni sami sebe. No „Mali Dragulj“ zanimljiv je roman. Naglasak je dakako na „mali“. I na tematskoj jednodimenzionalnosti (pitanje zanemarene dece ne dovodi se u vezu s oslobađanjem žena), na intimi, na žanrovskoj redukciji, na melankoličnoj atmosferi zadimljenih bistroa i chet-bakerovskog „blue jazza“… Što je sve onima iz Stockholma bilo dovoljno da, nakon pomnog čitanja kompletnog Modianova opusa, Philipa Rotha još jednom pošalju kući bez pehara.


Patrick Modiano: "Mali Dragulj"
Prevod; Latica Bilopavlović

Fjodor Mihailovič Dostojevski, Bele noći, Prva noć

»... Il beše stvoren radi toga
Da makar časak proživi
Kraj srca tvoga?...
Iv. Turgenjev.

PRVA NOĆ

Bila je divna noć, onakva noć kakva može jedino onda biti, ljubazni čitatelju, kad smo mladi. Nebo beše tako zvezdano, tako svetlo, te kad ga pogledaš, i nehotice si morao da sebe zapitaš: zar pod takvim nebom, mogu da žive svakakvi srditi i hiroviti ljudi? I to je novo pitanje, ljubazni čitatelju, posve novo pitanje, ali bog ti ga što češće slao na dušu!... Govoreći o hirovitoj i različitoj srditoj gospodi, nisam mogao a da se ne setim svoga smernoga vladanja celoga toga dana. Još od jutra me počeo mučiti neki čudni jad. Odjednom mi se učinilo da mene svi ostavljaju sama i da me se svi odriču. Svaki ima, dakako, pravo da upita: a ko su ti svi? Jer, evo, već je osam godina kako živim u Petrogradu i nisam uspeo steći gotovo ni jedno poznanstvo. Ali šta će mi poznanstva? I bez toga mi je poznat celi Petrograd; zato mi se, eto, i učinilo da me svi ostavljaju kad se digao sav Petrograd i odjednom otputovao na letovanje. Strašno mi je bilo ostati sam i tri sam puna dana lutao po gradu u silnu jadu i nikako nisam razumevao šta se to sa mnom zbiva. Otišao sam na Nevski prospekt, otišao u park, švrljao po obali — nema ni jednoga od onih lica koje sam navikao sretati na tom istom mjstu u neko doba, cele godine. Oni, dabome, ne znaju mene, ali ja znam njih. Znam ih potanko, gotovo sam proučio njihove fizionomije — i uživam u njima kad su veseli, i obuzima me tuga kad se oni mršte. Skoro sam zapodenuo prijateljstvo s jednim starčićem, koga svaki bogovetni dan srećem u neko doba na Fontanki. Fizionomija mu je tako dostojanstvena i zamišljena; uvek šapuće pod nos i maše levom rukom, a u desnici mu je dug, čvorav leskovac sa zlatnom jabukom. I on je primetio mene te se srdačno zanima za mene. Ako se zbude da ja u određeno vreme nisam na tom mestu na Fontanki, uveren sam da će njega obuzeti tuga. Zato mi ponekad skoro i da se pozdravljamo, posebno kad smo obojica dobre volje. Nedavno, kad se puna dva dana nismo videli te se sastali trećega dana, već se i mašili šešira, ali na svu se sreću snašli za vremena, spustili ruke i pažljivo se mimoišli.

Poznate su mi i kuće. Kad idem, svaka kuća kao da istrkuje pred mene na ulicu, gleda iz sviju prozora na mene i tek što mi ne govori: »Zdravo, kako vaše zdravlje? I ja sam, hvala bogu, zdrava, a u mesecu će maju meni dometnuti kat.« Ili: »Kako vaše zdravlje? A mene će sutra da opravljaju.« Ili: »Gotovo sam izgorela i pri tom sam se uplašila.« I tako dalje. Među kućama imam ljubimica, imam prisnih prijatelja; jedna od njih kani letos da se leči kod graditelja. Namerno ću se svraćati svaki dan da je ne bi, očuvao je bog, nalečili na mrtvo ime!... Ali nikada neću zaboraviti dogodovštinu s jednom prelepom, svetloružičastom kućicom. Bila je to takva umiljata zidana kućica, tako me je prijazno gledala, tako je ponosito gledala svoje nespretne susede da mi je srce zaigralo od sreće kad sam kraj nje prolazio. Odjednom prošle nedelje prolazim ulicom, pa kad pogledah prijatelja, začuh žalostivi krik: »A mene bojadišu žutom bojom!« Zlikovci! Barbari! Nisu ništa poštedeli: ni stupove, ni krovni venac, te moj prijatelj požutio kao kanarinac. Radi te mi se zgode gotovo razlila žuč i sve dosad ne mogu da gledam moga unakaženoga jadnika, koga su obojili bojom nebeskoga carstva.

Ti, dakle, razumeš, čitaoče, na kakav sam način poznat s celim Petrogradom.Rekao sam već da me je cela tri dana morio nemir, dok mu se nisam dosetio uzroku. I na ulici mi beše ružno (ovoga nema, onoga nema, kamo se deo onaj?) — a i kući se nisam snalazio sam sa sobom. Dve sam se večeri domišljao: što li meni nedostaje u mom zakutku? Zašto mi je tako neprilično ostajati u njemu? — I u čudu sam razmatrao svoje zelene, zadimljene zidove, strop s kojeg visi paučina, što je Matrjona goji vrlouspešno, razmatrao sav svoj nameštaj, ogledavao svaku stolicu i mislio, nije li ovde nevolja, (jer ako kod mene makar i jedna stolica ne stoji onako kako je stajala jučer, ja se i sam onda ne snalazim), gledao na prozor, i sve uzalud ... nije mi nimalo odlanulo! Pomislio sam dapače da zovnem Matrjonu i da je odmah očinski ukorim radi paučine i uopšte radi neurednosti; ali ona me samo u čudu pogledala i otišla, ni reči mi nije odgovorila, tako da paučina još i danas sretno visi na svome mestu. Naposletku sam se tek jutros dosetio što je posredi. Eh! Ta oni izmiču od mene na letovanje! Oprostite mitrivijalnu rečcu, ali meni nije bilo do visokoga stila... jer eto sve, štogod je bilo u Petrogradu, ili se preselilo ili se seli na letovanje; jer svaki čestiti gospodin ozbiljne vanjštine, koji naima kočijaša, u mojim se očima pretvarao odmah u čestita oca porodice,koji nakon svakidašnjih službenih poslova odlazi bez prtljaga u krilo svoje porodice, na letovanje; jer u svakoga je prolaznika bio sada već sasvim drugačiji lik, koji tek što ne govori svakomu sretaocu: »Mi smo, gospodo, ovde tek tako, usput, a za dva ćemo sata otići u letovalište.« Ako se otvori prozor, po kojem najpre zabubnjaju tanani, beli kao šećer prstići, te se promoli glavica lepuškaste devojčice, koja doziva raznosača lonaca za cveće — meni se onda onoga časa činilo da se to cveće tek samo onako kupuje, to jest i ne kupuju ga zato da se u zagušljivom gradskom stanu naslađuju prolećem i cvećem nego će se, evo, vrlo brzo preseliti svi na letovanje i cveće će poneti. Štaviše, tolike sam već uspehe postigao u svom novom, posebnom načinu otkrivanja da sam mogao već bez zabune, jednim pogledom otkriti u kakvom ko letovalištu živi. Žitelji Kamenoga ili Apotekarskoga otoka ili Peterhofske ceste isticali su se proučenom finoćom manira, gizdelinskim letnim odelima i krasnim kočijama, na kojima su doputovali u grad. Žitelji Pargolova i iz daljega na prvi su pogled »imponirali« svojom razboritošću i ozbiljnošću; posetitelj Krstovskoga otoka odlikovao se nepomutivo veselim likom. Kad bi mi se dogodilo da sretnem dugu povorku vozača, koji s vodicama u rukama leno koračaju pokraj kola, natovarenih celim brdima svakakva pokućstva, stolova, stolica, divana turskih i neturskih i drugom kućnom starudijom, na kojoj povrh svega toga često sedi na vrhu kola slabašna kuvarica i čuva gospodsko dobro kao zenicu svoga oka; kad bih gledao čamce, teško natovarene kućnom starudijom, kako plove po Nevi ili Fontanki, do Črne reke ili do otoka — kola su se i čamci u mojim očima desetorostručili, stostručili; činilo mi se da se sve diglo i krenulo na put, sve se celim karavanama seli na letovanje; činilo se, sav se Petrograd grozi da će se prevratiti u pustinju, tako da sam se naposletku stidio, vređao i žalostio; nisam baš nikamo i ni za što imao da odlazim na letovanje. Pripravan sam bio da odem sa svakim kolima; da otputujem sa svakim gospodinom čestite vanjštine, koji naima kočijaša; ali ni jedan, baš nitko nije mene pozvao; kao da su me zaboravili, kao da sam im i zaista tuđ! Hodao sam mnogo i dugo, tako da mi je po mojem običaju sasvim pošlo za rukom da zaboravim gde sam, kadli se odjednom nađoh kod mitnice. Za tren sam se odobrovoljio, koraknuo onkraj brklje, krenuo između zasijavanih njiva i livada, te nisam osećao umornost, nego sam svim svojim bićem osećao da mi neko breme spada s duše. Svi me prolaznici gledaju tako prijazno i upravo samo što me ne pozdravljaju; svi mi se tako vesele kako mi se još nikada nije događalo. Kao da sam se odjednom stvorio u Italiji — toliko je priroda iznenadila mene, polubolesnoga građanina, koji se skoro zagušio među gradskim zidinama.

Ima nešto neobjašnjivo dirljivo u našoj petrogradskoj prirodi, kad ona, s dolaskom proleća, iskazuje odjednom svu svoju moć, sve sile što joj darovaše nebesa, kad prolista, nagizda se i zašareni cvetovima... Nekako preko volje podseća me na istrošenu bolesnu devojku, koju gledaš ponekad sažalno, ponekad s nekom samilosnom ljubavlju, a ponekad je prosto ne primećuješ, ali odjednom ona, u jednom trenu, nekako iznenada postaje neobjašnjivo i neodoljivo krasna, a ti preneražen, omamljen preko volje pitaš sebe: kakva je sila primorala te setne, zamišljene oči da se blistaju takvim žarom? Šta je nateralo krv u te blede omršavljele obraze? Šta je te nežne crte na licu prelilo strašću? Zašto se tako nadimlju te grudi? Šta je tako nenadano pobudilo snagu, život i krasotu u licu bedne devojke, primoralo ga, da se zablista takvim osmehom, da oživi takvim smehom, što se sija i baca plamsaje? Obazireš se naokolo, tražiš nekoga, domišljaš se ... Ali trenutak prolazi i sutra ćeš možda i opet sresti onaj isti zamišljeni, rastreseni pogled, kao i pre, ono isto bledo lice, onu istu pokornost i bojažljivost u kretnjama, i čak kajanje, čak tragove neke tuge koja ubija i nekoga jada zbog časovita zanosa... I žao ti je što je tako brzo, tako nepovratno uvela trenutačna krasota, što se tako varljivo i uzaludno zasjala pred tobom — žao ti je zato što nisi dospio niti da je zavoliš...

A ipak je moja noć bila lepša nego dan! Evo, kako je to bilo: Vratio sam se u grad vrlo kasno i već je bilo izbilo deset sati kad sam se stao približavati stanu. Put me vodio obalom uz kanal, gde u to doba nećeš sastati ni žive duše. Istina bog, ja stanujem u najudaljenijem delu grada. Idem tako i pevam, jer kad sam sretan, uvek brundam štogod sebi, kao i svaki sretan čovek, koji nema ni prijatelja, ni prisnih znanaca i koji u radosnom času nema ni s kim da podeli svoju radost. Odjednom mi se dogodi najnenadanija zgoda.Postrance, naslonjena na ogradu kraj kanala, stoji ženska; nalaktila se na rešetku i kao da pozorno gleda u mutnu vodu, u kanalu. Na njoj je vrlo mio žut šeširić i koketan crni ogrtač. »To je devojka i, svakako, crnka« — pomislih. Čini se da nije čula moje koračaje, nije se ni ganula kad sam prošao, a zadržao sam disanje i srce mi je jako zakucalo. »Čudno!« — pomislih — »sigurno se jako zamislila zbog nečega«, i odjednom zastadoh kao ukopan. Pričulo mi se prigušeno ridanje. Da! Nisam se prevario: devojka plače, a časak potom sve još jeca te jeca. Bože moj! Srce mi se stislo. I koliko sam god bio bojažljiv prema ženama, ali ovo je takva prilika!... Vratim se, koraknem prema njoj I sigurno bih izrekao »gospođo« kad ne bih znao da se taj uzvik već hiljadu puta izricao usvim ruskim romanima iz velikoga sveta. To me je jedino zadržalo. Ali dok sam tražioreč, devojka se prenula, ogledala, snašla, oborila oči i šmugnula pokraj mene obalom.
Krenem odmah za njom, ali ona se dosetila, ostavila obalu, prešla ulicu i pošla pločnikom. Nisam se usudio da pređem ulicu. Srce mi je treptalo, kao ptici kad je uhvatiš. Odjednom mi pritekla u pomoć jedna zgoda. Na drugoj strani pločnika, nedaleko od moje neznanke, pojavio se iznenada gospodin u fraku, u solidnim godinama, ali ne može se reći i solidna hoda. Hoda teturajući i oprezno se opirući o stenu. A devojka leti kao strela, žustro i bojažljivo, kao što uopšte idu sve devojke koje neće da im se kogod nametne i noću ih prati kući, a gospodin koji tetura ne bi je dabome nipošto stigao da ga moja sudbina nije navratila da potraži veštačkih sredstava. Odjednom moj gospodin bez reči skoči i poleti što su ga noge nosile, trči da stigne moju neznanku. Ona juri kao vetar, ali gospodin ljuljajući se stiže je, dostigne,devojka vrisnu — i... ja hvalim sudbini za izvrsnu čvoravu palicu što mi se u taj čas našla u desnici. Za tren sam se stvorio na pločniku s druge strane, za tren razabrao neznani gospodin o čemu se radi, posve se pribrao, ućutao, zaostao i tek kad smo bili već odmakli vrlo daleko, prosvedovao protiv mene prilično energičnim rečima. Ali do nas su jedva i doletale njegove reči.
— Dajte mi ruku — rekoh mojoj neznanki — i on se neće više usuđivati da vam se približi.
Ona mi ćuteći dade ruku, koja joj je još drhtala od uzbuđenosti i prepasti. Oh, neznani gospodine! Kako sam te u taj čas blagosiljao! Pogledam je letimice, bila je milolika i crnka — pogodio sam; na crnim joj se trepavicama blistaju još suzice od malopređašnje prepasti, ili od pređašnjega jada — ne znam. Ali na usnama joj se već sijao smešak. I pogleda me kradom, malo se zarumenela i oborila oči.
— Eto vidite, a zašto ste me onda oterali? Da sam bio ovde, ne bi se ništa dogodilo...
— Ta nisam vas poznavala; mislila sam da i vi također...
— A zar vi mene sada poznajete?
— Malko. Evo, na primer, zašto dršćete?
— O, vi ste odmah pogodili! — odgovorim zanesen što je moja devojka tako mudra: to uz krasotu nikada ne smeta. — Da, vi ste odmah pogodili s kim imate posla. Istina je, ja sam bojažljiv prema ženama, ne poričem, nisam manje uzbuđen nego što ste vi bili čas pre, kad vas je zaplašio onaj gospodin... Nekako sam zbunjen. Kao da je san, a ni u snu nisam slutio da ću ikada govoriti bilo s kakvom ženom.
— Šta? Zaista?
— Da, ako mi dršće ruka, dršće zato jer je još nikada nije držala ovako lepuškasta, maljucna ručica, kao što je vaša. Sasvim sam se odvikao od žena; to jest, nisam se nikad ni bio privikao na njih; ta ja sam samac... Ja i ne znam kako se govori s njima. Evo i sada ne znam — nisam li vam rekao kakvu glupost? Recite mi iskreno; upozoravam vas, ja nisam uvredljiv...
— Ne, nije ništa, nije ništa; naprotiv. A ako baš zahtevate da budem iskrena, reći ću vam da se ženama mili takva bojažljivost; a ako želite još više da znate, mili se i meni i neću vas oterati sve do kuće.
— Nateraćete me — započeh, zadišući se od zanosa — pa ću se odmah prestati plašiti i onda — zbogom sva moja sredstva!...
— Sredstva? Kakva sredstva, za što? Ta to već ne valja.
— Oprostite, neću, omaklo mi se s jezika; ali kako biste hteli da u ovakvom času ne bude želje...
— Da se svidite, je li?
— Ta da; ali budite, zaboga miloga, budite dobri. Smislite ko sam ja! Ta meni je već dvadeset i šest godina, a nisam nikada nikoga sastajao. Kako bih dakle znao lepo da govorim, spretno i zgodno? A za vas će biti bolje kad sve bude otvoreno i raskriveno... Ja ne umem da ćutim kad srce u meni govori. Ali svejedno... Hoćete li poverovati, niti jedne žene, nikada, nikada! Nikakva poznanstva! I samo sanjam svaki dan da ću napokon sresti jednom bilo koga. Ah, da vi znate koliko sam puta bio zaljubljen...
— A kako, u koga? ...
— Pa ni u koga, u ideal, u onu koja bi mi se prisnila u snu. Ja stvaram u mašti cele romane. O, ne znate vi mene! Istina, ne može se bez toga, sastajao sam dve, tri ženske, ali kakve su te žene? Sve su takve gazdarice da... Ali ja ću vas naterati na smeh, pripovediću vam kako sam nekoliko puta zamišljao da naprosto tako zapodenem na ulici razgovor s kakvom aristokratkinjom, razume se, kad je sama, dakako bojažljivo, s poštovanjem, strastveno; kako joj kažem da propadam ovako sam, neka me ne tera, da nemam načina da se upoznam s nekom ženskom; kako je uveravam da žena ne sme odbijati bojažljivu molbu ovakva nesretna čoveka kakav sam ja. I napokon tražim jedino to da mi rekne dve-tri sestrinske riči saosećajne, da me ne tera, da već prvog časa poveruje u moju reč, da sasluša šta ću govoriti, da mi se nasmije, ako ju je volja, da mi udahne nade, da mi kaže dve reči, samo dve, a onda makar se i nikada više ne sastao s njom!... Ali vi se smejete. ... Uostalom, zato i govorim...
— Ne zameravajte; smejem se tomu što ste sami sebi neprijatelj, a da pokušate, pošlo bi vam možda za rukom, sve ako bi i na ulici bilo; što je priprostije, to je bolje ... Nijedna se dobra ženska, ako samo nije glupa, ili ako nije tog časa osobito srdita na štogod, neće odlučiti da vas odbije a da vam ne kaže te dve, tri reči, za koje vi tako bojažljivo moljakate... Uostalom, šta govorim! Dakako, smatrala bi ona vas za luđaka. Ta sudila sam po sebi. Znam prilično i sama kako ljudi žive.
— O, hvala vam — zaviknem — i ne znate šta ste sada učinili za mene!
— Dobro, dobro! Ali recite mi, po čemu ste razabrali da sam takva žena s kojom... eto, koju ste smatrali za dostojnu ... pažnje i prijateljstva... Jednom rečju, da nisam gazdarica, kako vi to nazivate. Zašto ste se odlučili da pristupite meni?
— Zašto? Zašto? Ta bili ste sami, onaj je gospodin bio presmion, sada je noć: priznajte i sami da mi je to dužnost...
— Nije, nije, još pre onde, na onoj strani. Ta vi ste hteli da mi priđete?
— Onde, na onoj strani? Ali zaista i ne znam kako bih vam odgovorio; bojim se... Znate, danas sam bio sretan; išao sam, pevao sam; bio sam izvan grada; nisam još nikada proživljavao ovako sretne časove. Vi... meni se možda pričinilo... Ali oprostite mi ako vam napomenem: meni se pričinilo da ste plakali, i ja... ja nisam mogao da to slušam... stislo mi se srce... O, bože moj! Pa zar nisam smeo da vas požalim? Zar je to greh osetiti za vas bratsko smilovanje?... Oprostite, rekao sam: smilovanje... Pa da, jednom rečju, zar sam vas mogao uvrediti time što sam i nehotice odlučio da vam pristupim?
— Okanite se, nemojte, ne govorite... — reče devojka, a oborila oči i stisla mi ruku. — Sama sam kriva što sam progovorila o tom; ali mi je drago što se nisam prevarila u vama... A evo me već kod kuće; moram ići ovamo u uličicu; imam dva, tri koraka...Zbogom, hvala vam...
— Ta zar se nećemo, zar se nećemo nikada više sastati? ... Zar će pri tom da ostane?
— Vidite — reče devojka smejući se — isprva ste hteli samo dve, tri reči, a sada... A, uostalom, neću vam ništa reći ... Možda ćemo se sastati...
— Sutra ću doći ovamo — rekoh. — O, oprostite mi, ja već iziskujem...
— Da, vi ste nestrpljivi... vi gotovo i tražite...
— Poslušajte, poslušajte! — prekinem je — oprostite ako vam opet budem rekao nešto takvo... Evo, dakle; sutra ne mogu doći ovamo. Ja sam sanjar; toliko malo živim zbiljskim životom da su mi ovakvi časovi, kao što je ovaj, kao što je ovaj sada, tako retki te ne mogu da ih ne ponavljam u sanjarijama. Prosanjarit ću o vama celu noć, celu sedmicu, celu godinu. Svakako ću doći sutra ovamo, baš ovamo, na to isto mesto, baš u taj isti sat, i bit ću sretan sećajući se jučerašnjega. To mi je mesto već i milo. Imam ja već takva dva, tri mesta u Petrogradu. Jednom sam dapače zaplakao sećajući se, kao vi... Otkud bih znao, možda ste pre deset ćasaka i vi plakali sećajući se... Ali, oprostite mi, opet sam se zaneo; vi ste možda nekada bili ovde posebno sretni...
— Dobro — reče devojka — možda ću sutra doći ovamo takođe u deset sati. Vidim da vam više ne mogu zabraniti. .. Evo šta je, ja moram da budem ovde; nemojte pomisliti da vama uričem sastanak; upozoravam vas, ja moram ovde da budem radi sebe. Uostalom,reći ću vam otvoreno: svejedno je ako i vi dođete; prvo, može opet da bude neprilika, kao danas, ali okanimo se toga... Jednom rečju, prosto bih želela da vas vidim, da vam kažem dve, tri reči. Samo, vidite, nećete li vi sada mene osuditi? Nemojte pomisliti da ja tako lako dogovaram sastanke... I ne bih dogovarala da... Ali neka to bude moja tajna! Samo najpre pogodba.
— Pogodba! Govorite, kažite, kažite sve unapred; na sve pristajem, na sve sam pripravan — zavikah zanesen — garantujem za sebe, biću poslušan, smeran ... vi me poznajete. ..
— Baš zato jer vas poznajem i pozivam vas sutra — reče devojka smejući se. Potpuno vas poznajem. Ali pazite, dođite uz uslov; prvo (samo budite dobri, izvršite što ću vas zamoliti — vidite, govorim otvoreno), ne zaljubljujte se u mene. ... To ne sme da bude, uveravam vas.Za prijateljstvo sam pripravna, evo vam moja ruka... Ali zaljubiti se ne smete, molim vas!
— Kunem vam se — zaviknem i uhvatim je za ručicu...
— Nemojte, ne kunite se, ta znam, kadri ste da planete kao puščani prah. Ne osuđujte me što tako govorim. Da vi znate... Ni ja nemam nikoga s kim bih mogla reč progovoriti, koga bih mogla zapitati za savet. Ne traži se dabogme na ulici savet, ali vi ste izuzetak.Poznajem vas tako kao da smo već dvadeset godina prijatelji... Je li, nećete me izneveriti?...
— Videćete... samo ne znam kako ću preživeti i jedan dan.
— Spavajte što čvršće; laku noć — i pamtite da sam vam se već poverila. Ta vi ste tako lepo kliknuli malopre, zar nećemo poveriti jedno drugome svaki osećaj pa i bratsko saosećanje! Znate, tako ste lepo to kazali, te mi je odmah sinula misao da vam poverim...
— Za boga miloga, ta šta? Šta?
— Sutra. Neka to bude zasad tajna. Tim bolje za vas; barem će izdaleka nalikovati na roman. Možda ću vam već sutra kazati, a možda i neću... Još ću se najpre razgovoriti s vama, upoznaćemo se bolje...
— Oh, ta odmah ću vam sutra ispripovedati sve o sebi! Šta je to? Kao da se čudo zbiva sa mnom... Gde sam, bože moj? Ta, recite, zar ste nezadovoljni time što se niste rasrdili,kao što bi učinila druga, što me niste oterali odmah iz početka? Dva časa, i vi ste me usrećili zauvek. Jest, usrećili; ko bi znao, možda ste vi mene izmirili sa samim sobom,raspršili moje sumnje... Možda mene snalaze takvi časovi... Dakle, ispripovedaću vam sve, sve ćete doznati, sve...
— Dobro je, primam; vi ćete otpočeti...— Pristajem.
— Do viđenja!
— Do viđenja!
I mi se rastali. Hodao sam celu noć; nisam se mogao odlučiti da se vratim kući. Bio sam tako sretan... sutra!

Nastavak : Druga noc 

• Dostojevski, Fjodor Mihailovic,Bele noći,Druga noć ,
• Dostojevski Fjodor Mihailovič : Mi u Evropi ništa ne značimo
• DostojevskiFjodor Mihailovič, citati
• Dostojevski Fjodor Mihailovič, Zapisi iz podzemlja
• Dostojevski Fjodor Mihailovič, Bedni ljudi
• Dostojevski Fjodor Mihailovič, odlomci iz romana

ANALIZE 

• Haluciniranje Dostojevskog, Leonid Cipkin
• Blagoje Pantelić, Hristos ili gadarinski bezdan ( Bulgakov _Dostojevski ) 
• Zašto je Dostojevski spalio prvu verziju „Zločina i kazne“: