09.06.2020.

Agata Kristi, Velika četvorka ( Treće poglavlje, Još ponešto o Li Chang Venu )



TREĆE POGLAVLJE 

JOŠ PONEŠTO O LI CHANG VENU

    Dan ili dva posle posete lažnog čuvara još sam se nadao da bi se mogao vratiti pa ni na trenutak nisam napuštao stan. Što se mene tiče, on nije imao ni
kakvaog razloga posumnjati da smo otkrili njegov identitet. Mislio sam da bi se mogao vratiti i pokušati odneti telo, ali Poirot se podsmehivao mojim razmišljanjima.

—Mon ami—rekao je— ako želiš, možeš čekati da ptičici staviš soli na rep, ali ja nisam spreman tratiti svoje vreme.
—Pa, u redu, Poirot—rekao sam— zašto je uopšte rizikovao došavši ovamo?
Ako se kasnije nameravao vratiti po telo, onda vidim nekog smisla u njegovom dolasku. U najmanju ruku maknuo bi dokaze; ovako se čini da nije ništa postigao.
       Poirot je   slegnuo ramenima na najtipičniji francuski način.

—Ali, na stvari ne gledate očima Broja Četiri, Hastingse —rekao je.—Govorite o dokazima, ali kakve mi dokaze imamo protiv njega? Tačno je da imamo telo, ali nemamo druge dokaze, čak ni da je čovek umoren — cianovodična kiselina, kad se udiše, ne ostavlja nikakoga traga. Uz to, ne možemo naći nikoga ko ga je video kako ulazi u stan dok nas nije bilo, a ništa nismo utvrdili ni o kretanju preminulog prijatelja, Maverlinga...
—Ne, Hastingse, Broj Četiri nije za sobom ostavio nikakav trag i svestan je toga. Njegovu bismo posetu mogli nazvati izvidničkim. Možda se želeo uveriti da je
Maverling mrtav, ali mislim verovatnije je da je došao videti Herculea Poirota i porazgovarati s protivnikom kojeg se jedino mora bojati.

      Poirotovo razmišljanje činilo se tipično egocentričnim, ali nisam se želeo sporiti.
— A šta s istragom? —upitao sam.—Pretpostavljam da će te sve tamo objasniti i policiji potpuno opisati Broj Četiri.
—A sa kojom svrhom? Možemo li ponuditi i pre dočiti išta što bi moglo zadiviti pogrebnika i porotu vaših postojanih Britanaca? Ima li naš opis Broja Četiri ikakvu vrednost? Ne, ostavićemo im da to proglase 'smrću nesretnim slučajem' i možda će, premda se baš ne nadam tome, naš mudri ubica sam sebe potapšati po ramenu kako je uspeo već u prvoj rundi navesti Herculea Poirota na pogrešan trag.

       Kao i obično, Poirot je imao pravo. Nikad više nismo videli čuvara iz klinike, a istraga - na kojoj sam ja svedočio dok se Poirot nije čak niti pojavio na sudu nije pobudila nikakvo zanimanje javnosti.
       Kako je zbog planiranog puta u Južnu Ameriku Poirot posvršavao sve svoje poslove, u ovom trenutku nije radio ni na jednom slučaju. No, premda je većinu vremena provodio u stanu, nisam gotovo ništa uspeo izvući iz njega. Sedeo je zavaljen u naslonjači izbegavao je sve pokušaje da zapodenem razgovor.
       A onda jednog jutra, nedelju dana nakon ubistva, upitao me bi li s njime želeo poći nekome u posetu. Bilo mi je drago zato što sam osećao da greši pokušavajući sve sam i želeo sam s njim raspravljati o slučaju. Ali, pokazalo se da uopšte nije razgovorljiv. Čak i kad bih ga zapitao gde idemo, nije odgovarao.

      Poirot voli biti tajnovit. Zadržavao je sve za sebe do zadnjeg trenutka. Nakon što smo, promenivši jedan autobus i dva voza, dospeli u jedno od najdepresivnijih londonskih južnih predgrađa, ipak mi je objasnio o čemu je reč.
-Posetićemo, Hastingse, čoveka koji od svih Engleza najviše zna o kineskom podzemlju.
   - Zaista. A ko je to?
  - Čovek za kog nikad niste čuli - neki gospodin John Ingles. On je penzionisani državni službenik osrednje inteligencije. U kući punoj malih kineskih figurica s kojima dosađuje prijateljima i znancima. Pa ipak, uveravaju me ljudi koji bi trebali znati, da je taj John Ingles jedini čovek sposoban da mi da informacije koje me zanimaju.

      Za nekoliko trenutaka počeli smo se uspinjati stepenicama do "The Laurelsa"(Lovori), kako se nazivala kuća gospodina Inglesa.

     Nigde nisam opazio nikakav lovorov grm, pa sam zaključio da je kuća tako nazvana po uobičajenim opskurnim nazivima svojstvenim predgrađima.

        Vrata nam je otvorio kineski sluga nepomična lica i uveo nas svojem gospodaru. Gospodin Ingles bio je čovek široke građe, ponešto žut u licu i duboko usađenih očiju koje su održavale neku čudnu zamišljenost. Ustao je da nas pozdravi, odlažući pri tom otvoreno pismo koje je držao u ruci. Vratio mu se nakon pozdrava.

—Sedite, izvolite. Hasley mi je rekao da želite neke informacije i da bih vam mogao pomoći.
—Tako je, monsieur. Želio bih vas pitati znate li išta o čoveku po imenu Li Chang Yen?
—Čudno —zaista čudno. Kako ste čuli za tog čoveka?
—Znači, poznajete ga?—

     Sreo sam ga jednom prilikom.  I znam ponešto o njemu - premda ne onoliko koliko bih želeo. Ali, iznenađen sam da je još neko u Engleskoj uopšte čuo za njega. Donekle reč je o velikom čoveku, znate — ali nije u tome bit. Dosta je valjanih razloga za zaključak da se on krije iza svega.
—Iza čega?
—Svega. Iza nemira širom sveta, previranja među radništvom koja se događaju u svim zemljama i revolucija koje su nastale u nekima. Ima ljudi —a ne radi se samo o zastrašivanju — i to ljudi koji znaju što govore kad tvrde kako se iza svega krije sila koja ponajpre teži razjediniti civilizaciju. Mnogo je znakova, znate, da su u Rusiji Lenjin i Trocki bili samo lutke kojima je svaki pokret diktirao neki drugi um. Nemam nikakve pouzdanae dokaze koji bi bio prihvatljiv, ali uveren sam da je to bio um Li Chang Yena.
—Oh, ma pustite to—usprotivio sam se.—Nije li to ipak malo ishitreno?Kako bi neki Kinez mogao imati toliko uticaja u Rusiji?

       Poirot me je ljutito pogledao.
—Vama je, Hastings—rekao je -ishitreno sve što nije plod vaše mašte; za mene
— slažem se s ovim gospodinom. Ali, molim vas, nastavite, monsieur.
—Ne usudim se niti nagađati šta ţželi postići svim tim - nastavio je gospodin Ingles. - Ali, pretpostavljam da je obolio od iste bolesti kao i veliki umovi - od Akbara i Aleksandra pa do Napoleona - od žudnje za moći i ličnom nadmoći. Sve do naših dana za osvajanja su bile nužne oružane snage, ali u ovom nemirnom veku čovek poput Li Chang Yena može posegnuti i za drugim sredstvima. Imam dokaze da je toliko bogat da može novcem podmićivati i propagirati šta želi, a ima i naznaka da kontroliše neku naučnu silu o kakvoj svet nije niti sanjao.
       Poirot je pratio Ingesove reči s najvećom mogućom pažnjom.
—A u Kini?—upitao je.
—I tamo deluje? Gospodin Ingles žustro je kimnuo.

—I tamo—rekao je.—Premda ne mogu predočiti nikakve dokaze koje bi prihvatio i sud, ipak to mogu potvrditi pozivajući se na znane mi činjenice. Lično poznajem svakog čoveka koji nešto znači danas u Kini, i mogu vam reći sledeće: ljudi za koje se u javnosti drži da su ključni zapravo su figure vrlo neznatne ili nikakve važnosti. Reč je o lutkama koje plešu na potez ruke nekog gospodara, a ta ruka je Li Chang Yen. Li je um koji danas kontroliše Istok. Mi ne razumemo Istok—nikada ga nećemo razumeti; no, Li Chang Yen je spiritus movens u tom delu sveta. Nikad ne izlazi u javnost— o, ne, uopšte ne izlazi; nikad ne napušta svoju palaču u Pekingu. No, Li povlači konce— tako je, povlači konce — a zatim se određene stvari događaju negde drugde.
—I niko mu se ne može suprostaviti? — upitao je Poirot.
     Gospodin Ingles se nagnuo napred.
- U posljednje četiri godine četiri su čoveka pokušala —rekao je polagano;
—čvrsti ljudi, pošteni i vrlo umni. Svaki je za neko vreme mogao omesti njegove planove.
     Zastao je.
—I?—upitao sam.
—E pa, mrtvi su. Jedan je u članku spomenuo ime Li Chang Yena u vezi s neredima u Pekingu i za dva dana izboden je nožem na ulici. Ubicu nikad ni
su uhvatili. I ostala su trojica učinila sličan greh. U govoru, članku ili razgovoru svaki je od njih Li Chang Vena nekako povezao s neredima ili revolucijom i u roku nedelje  dana nakon takve indiskrecije nađen je mrtav. Jedan je otrovan; drugi je umro od kolere —izolovan slučaj, ne deo epidemije; treći je nađen mrtav u vlastitom krevetu. Uzrok smrti poslednjeg nikad nije utvrđen, ali jedan mi je lekar koji je video telo, rekao da je bio spržen i zgrčen kao da je bio izložen neverovatno snažnom električnom udaru.

—A Li Chang Yen—upitao je Poirot.—Naravno, nikakvi tragovi ne vode do njega— ali, ipak ima nekih znakova, zar ne?
      Gospodin Ingles je slegnuo ramenima.
—O, znakova— da, nema sumnje. A jednom sam naišao i na čoveka spremnog da progovori, jednog odličnog mladog kineskog hemičara, inače štićenika Li ChangYena. Taj me je hemičar posetio jednog dana i, ugledavši ga, shvatio sam da je na rubu nervnog sloma. Maglovito mi je govorio o pokusima na kojima je s mandarinima radio u Levoj palači — o eksperimentima na kulijima pri kojima se izredalo najodvratnije neuvažavanje ljudskog života i patnje. Živci su mu potpuno popustili i bio je u najgorem stanju ustrašenosti. Odveo sam ga do kreveta u najgornjoj sobi moje kuće, nameravajući ga ispitivati sutradan —ali, naravno, bila je to vrlo glupa greška.
—Kako su ga se dokopali?—zapitao je Poirot
—To nisam nikad doznao. Probudio sam se iznenada te noći, a kuću mi je već zahvatio plamen. Srećom, izvukao sam živu glavu. Istraga je pokazala da je na
gornjem spratu buknuo požar strahovite jakosti i ostaci mog mladog prijatelja hemičara nađeni su potpuno pougljenjeni. Po brzini govora shvatio sam da se gospodin Ingles sav predao hobiju, ali očito i sam je shvatio da je malo preterao, pa se nasmejao kao da se ispričava.
—Ali, naravno—rekao je—nemam nikakve dokaze i vi ćete mi, kao i drugi, jednostavno reći da imam bubu u glavi.
—Baš suprotno —tiho je uzvratio Poirot—potpuno verujemo u vašu priču. I mi smo, zapravo, podosta zainteresirani za Li Chang Yena.
—Zaista me čudi da uopšte znate za njega. Nisam znao da je iko u Engleskoj čuo za nj. Zanimalo bi me da čujem kako ste saznali za Lija —ako nisam suviše indiskretan.
—Ne, ni najmanje, monsieur. Neki je čovek potražio utočište u mom domu. Zaista je bio pretrpeo strahovit šok, ali uspeo nam je reći dovoljno da u nas pobudi zanimanje za Li Chang Yenom. Opisao je četiri osobe —Veliku Četvorku —organizaciju o kojoj dosad niko nije niti sanjao. Broj Jedan je Li Chang Yen, Broj Dva nepoznati Amerikanac, Broj Tri jednako nepoznata Francuskinja, a Broj Četiri može se nazvati izvršnim organom organizacije — Uništavateljem. Čovek koji nam je to saopštio naţžalost je mrtav. Recite mi, monsieur, jeste li uopšte čuli za tu frazu? Velika Četvorka.
—Ne u vezi s Li Chang Yenom. Ne, ne bih to mogao reći. No, čuo sam i čitaoo tome, eto baš nedavno— i to u vrlo neuobičajenom kontekstu. Ah, da tamo je.

      Ustao je i zaputio se preko sobe do blještavog ormarića s drvorezom — prekrasna stvar, čak i za mene. Vratio se s pismom u ruci.
      Evo ga. Pismo pomorca kog sam nekom prigodom sreo u Shangaiju. Častan stari pokvarenjak—rekao bih, već sav pekmezav od pića. Shvatio sam sve to kao alkoholičarska naklapanja.
      Počeo je glasno čitati:

Dragi gospodine,

Možda me se više i ne sećate, ali jedanput ste mi pomogli u Shanghaiju. Pomozite mi opet. Potreban mi je novac da bih napustio zemlju. Ovde sam, nadam se, dobro skriven ali mogli bi me se dokopati svakog trenutka. Mislim, Velika Četvorka. Pitanje je života ili smrti. Imam dosta novca, ali ga se ne usudim uzeti strahujući da me ne otkriju. Pošaljite mi nekoliko stotina u novčanicama. Vratiću vam, kunem se. Sluga vaš, gospodine.

Jonathan Whallev.

—Datirano iz Granite Bungalowa, Hoppaton, Dartmoor. Bojim se kako sam pomislio da je sve to vrlo prizeman način da mi se uzme nekoliko stotina funti, inače toliko mi potrebnih. Ako vam može koristiti. —

Pružio je pismo.

—Je vous remercie, monsieur. Krećem u Hoppaton a l'heure meme.
—Vidi, vidi—ovo je vrlo zanimljivo. A da pođem i ja? Imate nešto protiv?
—Bilo bi mi zaista drago da nam se pridružite, ali moramo krenuti odmah. Kako se čini nećemo za dana stići do Dartmoora.
       John Ingles nas je zadržao još nekoliko minuta i ubrzo smo bili u vozu koji je iz stanice Paddington kretao u West Countrv, Hoppaton je bio malo selo zbijeno na ravnom delu kotline uz neku pustopoljinu. Do njega se vozilo petnaestak kilometara od Moretonhampsteda. Bilo je oko osam sati kad smo stigli ali u julu još je dan.
      Ušli smo u usku seosku ulicu i stali da nekog starog seljaka zapitamo gde da krenemo.
—Granite Bungalow—rekao je starac zamišljeno— znači tražite Granite Bungalow? Ha?
     Uveravali smo ga da zaista to tražimo. Starac je pokazao na malu sivu kuću na kraju ulice.
—Tamo je bungalow. Želite li videti inspektora?
- Kakvog inspektora?—oštro je zapitao Poirot.- Šta mislite pod tim?
—Zar niste čuli za ubistvo, ha? Zastrašujuća stvar, čini se. Kažu, lokve krvi.
—Mon Dieu—promrmljao je Poirot.—Moram smesta videti tog vašeg inspektora.
        Već nakon pet minuta nasamo smo se našli s inspektorom Meadowsom. U početku se držao pomalo kruto, ali magično ime inspektora Jappa iz Scotland Yardau činilo ga je mnogo razgovorljivim.
— Da, gospodine, ubijen je jutros. Šokantno. Nazvali su u Moreton i smesta sam došao. Odmah mi se sve učinilo tajnovitim. Starac —a bilo mu je oko sedamdesetak, znate; a kako čujem volio je i popiti — ležao je na podu dnevne sobe. Na glavi mu se videla oteklina, a grkljan mu je bio prerezan od uha do uha. Kao što možete zamisliti, krvi po celoj sobi. Njegova nam je kuvarica, Betsy Andrews, rekla da je njezin gospodar imao nekoliko malih kineskih figurica od žada. Rekao joj je da su vrlo vredne, ali sve su nestale. Zato je sve naravno, nalikovalo na napad i pljačku; ali takvom su se rešenju zagonetke mogle staviti različite primedbe. Uz starca su u kući bile još dve osobe; Betsy Andrews, ovdašnja seljakinja iz Hoppatona i jedan sluga, vrlo grub čovek, Robert Grant. On je bio otišao naobližnju farmu po mleko, kao što to čini svakog dana, a Betsy da popriča sa susedom. Izbivala je samo dvadesetak minuta—otprilike od deset do pola jedanaest— i mora da je zločin učinjen u to doba. Grant se prvi vratio kući. Ušao je na stražnja vrata koja su bila otvorena —niko i tako ovde ne zaključava vrata —barem ne preko dana—stavio je mleko u smočnicu i zaputio se u svoju sobu da pročita novine i popuši cigaretu. Nije niti slutio da se dogodilo nešto neobično—barem tako kaže. A tada dolazi Betsy, ulazi u dnevnu sobu i krikne da bi i mrtve dignula iz groba. Sve je to jasno. Neko je ušao dok je ono dvoje izbivalo iz kuće i ubio sirotog starca. No, nisam se mogao oteti doj
mu da je reč o vrlo hladnokrvnom čoveku. Morao je doći i proći niz seosku ulicu i zatim se ušuljati kroz nečije straţžnje dvorište. Granite Bungalow je sa svih strana okružen kućama, kao što uostalom možete videti. Kako to da ga baš niko nije video?
      Inspektor je zastao i sav je zasjao.
- Aha, shvatam što mislite reći — rekao je Poirot.
- Nastavićete?
- Hm, gospodine moj, nešto nije u redu, rekao sam sebi —nešto sam nanjušio. I počeo sam gledati uokolo. Eto, te figurice od žada. Bi li običan propalica ikad
pomislio da su vredne? Osim toga, pokušati tako nešto usred bela dana čista je ludost. Pretpostavimo da je starac počeo zvati upomoć?
—Pretpostavljam, inspektore, da je oteklina na glavi posledica udarca nanesena pre smrti?—rekao je Mr. Ingles.
—Tačno tako, gospodine. Prvo ga je, mislim ubica, tresnuo po glavi a zatim mu je prerezao grkljan. To je barem jasno. Ali kako je došao i otišao? U ovako malim mestima ljudi odmah opaze stranca. I sve mi se to odjedanput složilo— niko nije došao. Dobro sam se zagledao uokolo. Prošle je noći padala kiša i jasno
su se videli tragovi koji su vodili iz kuhinje i u kuhinju. U dnevnoj sobi videla su se samo dva para tragova (Betsy Andrews se zaustavila na vratima)- gospodin Whalley (nosio je meke kućne papuče) i otisci još jednog čoveka. Taj je drugi čovek stao na krvave mrlje i pošao sam za njegovim krvavim tragovima
—ispričavam se, gospodine.
—Ništa, ništa —rekao je Ingles uz jedva primetan osmeh—savršeno sam shvatio šta ste hteli reći.
- Pošao sam za tragom do kuhinje — ali ne dalje. Dakle, to je prvo. Drugo: na nadvoju vrata gospodina Granta spazio sam jedva vidljiv trag krvi. Treće —
to ima veze s čizmama gospodina Granta, koje je on inače skinuo. Uzeo sam ih i utvrdio da odgovaraju tragovima. I to je bilo to. Neko je iz kuće učinio zločin. Upozorio sam Granta i priveo ga; i zamislite što sam našao skriveno u njegovu port-manteau? Male figurice od žada i otpusnicu. Robert Grant se zvao i
Abraham Biggs, optužen zbog teškog zločina i provale te osuđen pre pet godina.

      Pobedonosno, inspektor je načas zastao.
—I, gospodo, štoa mislite o tome?
- Mislim- rekao je Poirot-da je to, prema svemu sudeći, vrlo jasan slučaj- zapravo, iznenađujuće jasan. Taj Biggs, ili Grant -mora da je reč o vrlopriglupom i neškolovanom čoveku, zar ne?
—Pa, on je—grub, prost čovek. Nema pojma šta bi mogao značiti otisak stopala.—Očito čovek ne čita detektivske romane! Pa inspektore, čestitam vam. Sad možemo pogledati mesto zločina, zar ne?
—Smesta ću vas lično odvesti tamo. Želeo bih da vidite te otiske stopala.
—I ja bi ih želeo videti. Da, da, vrlo zanimljivo, vrlo ingeniozno.

       Smesta smo krenuli. Gospodin Ingles i inspektor su požurili napred. Zadržao sam Poirota kako bih mu rekao nešto a da inspektor ne čuje,

—Šta mislite o svemu ovom, Poirot? Je li baš sve tako kako se čini
—To je pravo pitanje, mon ami. Whalley vrlo jasno u svom pismu tvrdi kako
mu je Velika Četvorka na tragu, a mi znamo, vi i ja, da Velika Četvorka nije tek krampus za decu. Pa ipak, čini se da sve upućuje na to da je taj Grant učinio zločin. Zašto je to učinio? Zbog figurica od žada? Ili je agent Velike Četvorke? Moram priznati da mi se ovo zadnje čini verovatnijim. Bez obzira na to
kako vredne bile te figurice, čovek njegovog društvenog porekla ne bi to baš mogao znati — ili barem ne toliko biti svestan te činjenice da počini zločin kako bi ih se dočepao. (To je, par example, inspektor morao zapaziti.) Grant je jednostavno mogao ukrasti taj žad i pobeći, a da ne ubije čoveka. E, da; bojim se da se naš prijatelj iz Devonshirea nije baš suviše služio svojim malim sivim stanicama. Merio je otiske stopala, ali nije promislio i posložio svoje ideje nekom nužnom metodom i prema nekom redu.



Agata Kristi, Velika četvorka  ( nastavci : Romani u nastavcima )


Agata Kristi, Velika četvorka (Drugo poglavlje, Čovek iz azila )






       Na sreću voz se zaustavio nedaleko od stanice. Otišli smo peške do obližnje garaţže, iznajmili automobil i za samo pola sata već hitali prema Londonu. Tek se tada Poirot udostojio zadovoljiti moju znatiželju.

—Zar ne vidite? Ma, zapravo nisam ni ja, ali sad mi je jasno. Hastings, pokušavalo me se maknuti s puta.
—Šta!
—Da. I to vrlo lukavo. I mesto i način odabrani su vrlo znalački i umešno. Bojali su me se.
—Ko to?
—Ona četiri genija koja su se združili kako bi zajedno delovali s onu stranu zakona. Kinez, Amerikanac, Francuskinja i još neko. Bog nam pomogao da stignemo na vreme, Hastings?
—Mislite da našem posetiocu preti neka opasnost?
—Siguran sam u to.
        Po dolasku pozdravila nas je gospođa Pearson. Neobazirući se na njezino oduševljenje i zapanajenost što opet vidi Poirota, zatražili smo obavest. Bila je umirujuća. Niko nije zvao i naš se gost nije budio.

     S uzdahom olakšanja zaputili smo se u sobe. Poirot je prošao kroz vanjsku i ušao u unutrašnju. A onda me pozvao čudno uznemirenim glasom.

—Hastings, on je mrtav.
       Potrčao sam do njega. Čovek je ležao onako kako smo ga ostavili, ali mrtav i to već neko vreme. Potrčao sam po lekara. Znao sam da se Ridgeway još nije mogao vratiti. Odmah sam našao drugog lekara i vratio se s njim.
—Mrtav je, siroto momče. Neka propalica s kojom ste se sprijateljili, ha?
—Nešto slično — uzvratio je Poirot neodređenim tonom. Doktore, šta je uzrokovalo smrt?
—Teško je reći. Možda neka vrsta napada. Ima znakova gušenja. Nigde ne curi plin, zar ne?
—Ne, samo električna rasveta —ništa drugo.
 —   I oba su prozora bila otvorena. Rekao bih da je mrtav već dva sata. Vi ćete izvestiti nadležne osobe, je l' da?

      Otišao je. Poirot je obavio nekoliko nužnih telefonskih razgovora. Donekle na moje iznenađenje, tek na kraju nazvao je i našega starog prijatelja inspektora Jappa i zamolio ga da navrati ako ikako može.
     Tek što je to obavljeno, pojavila se gospođa Pearson razrogačenih očiju.
—Traži Vas neki gospodin iz Syluma. Da ga uvedem?

Kimnuli smo u znak pristanka i uskoro se pojavio krupan čovjek u odori.

—... jutro, gospodo—rekao je veselim glasom.—Imam razloga poverovati da ovde držite jednu od mojih ptičica. Pobegao je prošle noći.
—Bio je ovde—tiho je odgovorio Poirot.
—Nije vam valjda pobegao— upitao je čuvar pomalo zabrinuto.
—Mrtav je.
           Na čuvarovu se licu nije pojavio izraz olakšanja nego zabrinutost.
—Ma što ne kažete. Pa, usudio bih se reći da je tako najbolje za sve strane.
—Je li bio - opasan?
— Mogući ubica, mislite? A ne. Zapravo, bezopasan. Vrlo akutna manijaproganjanja. Pun nekih tajnih društava iz Kine koja su ga ućutkala. Svi su oni isti.
      Stresao sam se.
—Koliko je prošlo otkako je ućutkan —zapitao je Poirot.
—Pa, već dve godine.
—A tako—tiho je rekao Poirot.—Zar nitko nikad nije pomislio da je nesretnik možda pri zdravoj pameti?
Čuvar se grohotom nasmejao.
—Da je bio duševno zdrav, šta bi radio u ustanovi za mentalno poremećene? Znate, svi oni govore kako su normalni.

       Poirot više nije rekao ni reči. Uveo je čoveka u sobu da vidi mrtvo telo,
Smesta mu je utvrdio identitet.
—To je on, nema sumnje—rekao je čuvar bez osećaja u glasu.
—Smešan neki čovečuljak, zar ne? E pa, gospodo, mogao bih poći i učinitišto treba u tim okolnostima. Truplo neće još dugo smetati. Ako slučajno dođe nasud, morat ćete se pojaviti, usudio bih se reći. Doviđenja, gospodine
      Uz nespretan lagani naklon, otklatario se iz sobe. Za nekoliko minuta došao je Japp. Inspektor Scotland Yarda bio je živahan i otmen kao i obično.
—Evo me, gospo'n Poirot. Šta mogu učiniti za vas? Mislio sam da ste se danas otputili na neke koraljne otoke?
—Vrli moj Jappu, želeo bih znati jeste li ikad videli ovog čoveka.
       Uveo je Jappa u spavaću sobu. Zbunjena lica inspektor je zurio u čoveka na krevetu.
—Da vidimo—čini mi se nekako poznatim — a i ponosim se svoji pamćenjem. Bože dragi, pa to je Maverling.
—Momak iz Tajne službe — ne jedan od naših. Pre pet godina otišao je u Rusiju. Nikad se više nije čulo za nj. Uvek se mislilo da su mu boljšeki došli glave.
—Sve se onda slaže —rekao je Poirot, kad je Japp otišao —osim što se čini da je umro prirodnom smrću.

        Stajao je i s izrazom nezadovoljstva na licu gledao nepokretno telo. Nalet vetra rastvorio je zastore na prozorima. Poirot je naglo podignuo pogled.
—Pretpostavljam da ste vi otvorili prozore kad ste ga polegli na krevet Hastingse?
—Ne, nisam—uzvratio sam.—Koliko se sećam bili su zatvoreni. Poirot je naglo dignuo glavu.
—Zatvoreni— a sad su otvoreni. Što to može da znači?
—Neko je ušao tim putem —rekao sam.
—Moguće je i to —složio se Poirot, ali govorio je nekako odsutnim glasom i neuverljivo. Nakon minutu, dve rekao je:
—Nisam baš to imao na umu, Hastings. Da je samo jedan prozor otvoren, ne bi me to toliko intrigiralo. Ali, zanimljivo je da su oba prozora bila otvorena.         
       Požurio je u drugu sobu.— I prozor u dnevnom boravku je otvoren. A zatvorilismo ga. Ah!
      Nagnuo se nad mrtvim neznancem i pomno mu zagledao krajeve usana. Iznenada je zaključio.
—Začepljena su mu bila usta, Hastings. Ućutkan i zatim otrovan.
—Nebesa!— uzviknuo sam šokiran. —
Pretpostavljam da ćemo sve doznati nakon obdukcije.
—Ništa nećemo doznati. Umro je zbog udisanja cianovodične kiseline. Prinesena mu je tačno pod nos. A zatim je ubica otišao — ali, prvo je otvorio sve pro
zore. Cianovodična kiselina jako hlapi, a ima karakterističan miris gorkih badema. Budući da se ne oseća nikakav miris i niko zapravo ne bi imao razloga posumnjati, lekari bi kao razlog smrti naveli prirodne uzroke. I tako znači, taj je čoek bio pripadnik Tajne službe, Hastingse, A pre pet godina nestao je u Rusiji.
—Posljednje dve godine proveo je u duševnoj bolnici —rekao sam.—Ali šta je s one prijašnje tri godine?

     Poirot je odmahnuo glavom i onda me uhvatio pod ruku.
—Sat, Hastinge, pogledajte na sat. Pogledao sam na sobni sat. Stao je u četiri.
—Mon ami, neko je nešto petljao sa satom. Mogao je ići još tri dana bez navijanja. Znate, ovaj se sat navija svakih osam dana.
—Ali zašto su to učinili? Žele nas navesti na krivi trag, tako da pomislimo kako se zločin zbio u četiri sata?
—Ne, ne; promislite bolje, prijatelju dragi! Upotrebite male sive stanice. Vi ste Maverling. Možda ste nešto čuli —i potpuno ste svesni da vam je došao kraj.
Ostalo vam je samo dovoljno vremena da ostavite neki znak. Četiri sata, Hastings. Broj Četiri, Uništavatelj . Ah, koja zamisao!
     Požurio je u drugu sobu i dograbio telefon. Zatražio je Hanwella.
—To je bolnica? Čujem da vam je neko danas pobegao? Šta kažete? Samo tren, molim vas. Hoćete li ponoviti? Ah, parfaitement.
     Obesio je slušalicu i okrenuo se prema meni.
-     Čuli ste, Hastingse? Niko danas nije pobegao.
-     Ali čovek koji je ovdje bio -čuvar?
-     Čudim se - jako se čudim.
-    Mislite?--
 -    Broj Četiri
-     Uništavatelj.

      Zaprepašteno sam se zagledao u Poirota. Nakon minutu, dve kad mi se vratio glas, rekao sam:
- Kao prvo; sad ćemo ga prepoznati, ako ga opet bilo gde vidimo. On je čovek vrlo izražajnog izgleda.
- Je li, mon ami? Mislim da nemate pravo. On je krupan, prost i crvena lica, debelih brkova i gruba glasa. Kad ga ponovno sretnemo biće potpuno drukčiji a, kad je o ostalom reč, ima neupadljive oči, neupadljive uši i savršeno veštačko zubalo. Prepoznati nekoga nije tako lako kao što mislite. Sledeći put...
- Mislite da ćemo ga ponovno sresti? - prekinuo sam Poirota.
     Poirotovo lice bilo je vrlo zabrinuto.
-To je dvoboj na smrt, mon aml Vi i ja s jedne strane, Velika Četvorka s druge. Prva je runda njihova; ali, nisu me uspeli maknuti s puta, pa ubuduće moraju računati na Hercuelea Poirota.


Agata Kristi, Velika četvorka ( nastavci : Romani u nastavcima )

07.06.2020.

J. Brodski – odlomci proze



JEZIK I SVESNOST

Svakog dana se u čovekovoj duši mnogo štošta menja, ali način izražavanja ostaje isti. Sposobnost izražavanja zaostaje za iskustvom. To štetno utiče na psihu. Osećanja, nijanse, misli, percepcije koje ostaju neimenovane, nedovoljno objašnjene, neprecizno formulisane, nagomilaju se unutar individue i mogu dovesti do psihološke ekspolozije ili potonuća.

Sada, kao i ubuduće, mislim da treba da se usredsredite na preciznost vašeg jezika. Nastojte da obogatite rečnik i da postupate sa njim kao sa bankovnim računom. Poklonite mu mnogo pažnje i trudite se da povećate svoje dividende. Nije cilj u tome da doprinesete krasnorečivosti u svojoj spavaćoj sobi ili svom profesionalnom uspehu – mada je kasnije i to moguće – i nije stvar u tome da se pretvorite u soficistiranog govornika. Cilj je da omogućite sebi da se što potpunije i tačnije izražavate; jednom rečju, cilj je vaša uravnotežnost.

Jer nagomilavanje neizgovorenog, nedovoljno artikulisanog, može dovesti čoveka do neuroze. Svakog dana se u čovekovoj duši mnogo štošta menja, ali način izražavanja ostaje isti. Sposobnost izražavanja zaostaje za iskustvom. To štetno utiče na psihu. Osećanja, nijanse, misli, percepcije koje ostaju neimenovane, nedovoljno objašnjene, neprecizno formulisane, nagomilaju se unutar individue i mogu dovesti do psihološke ekspolozije ili potonuća.

Da bi se to izbeglo, čovek ne mora da se pretvori u knjiškog moljca. Treba samo da nabavi rečnik i da ga čita svaki dan, a ponekad i knjigu pesama. Rečnici su, međutim po važnosti na prvom mestu. Ima ih mnogo svuda oko nas, uz neki se dobija i lupa. Dosta su jeftini, ali čak i onaj najskuplji (sa lupom) staje mnogo manje od jedne posete psihijatru. Ako se ipak odlučite da odete kod psihijatra, obraćate mu se kao da imate simptome leksičkog ludila.

Govor na stadionu , iz knjige Tuga i razum


BUDITE SKROMNI

Trudite se da se ne izdvajate od drugih, nastojte da budete skromni. I sada nas je previše, a uskoro će nas biti mnogo više. To penjanje na mesto pod suncem obavezno se dešava na račun drugih, onih koji se neće penjati. To što morate nekima stati na nogu ne znači da im morate stajati na ramenima. Uz to, sve što budete videli sa te tačke biće ljudsko more i oni koji su poput vas zauzeli sličnu poziciju – važnu, ali pri tom veoma opasnu – oni što se zovu bogatim i slavnim. Uopšte, uvek ima nečeg neprijatnog u tome da čovek ima više sreće od njemu sličnog, pogotovo kada tih sličnih ima na milijarede. Uz to treba dodati da bogatih i slavnih u naše vreme ima na gomile i da tamo, na vrhu, postaje veoma tesno.

Zato ako želite da postanete bogati i slavni, ili i jedno i drugo, neka vam je sa srećom, ali se ne predajte tome potpuno. Žudeti za nečim što imaju drugi, znači gubiti sopstvenu unikalnost; s druge strane to, naravno, stimuliše masovnu produkciju. Ali pošto trčite životnu trku samo jednom, razumno bi bilo izbegavati najočiglednije klišee, uključujući i luksuzna izdanja. Svest o vlastitoj izuzetnosti, imajte to u vidu, takođe podriva vašu unikalnost, da ne govorimo o tome da ona sužava vaš osećaj za realnost. Gurati se među one koji, s obzirom na njihov prihod i spoljašnji izgled predstavljaju – makar teoretski – neograničen potencijal, mnogo je više od članstva u bilo kom klubu. Potrudite se da budete sličniji njima nego onima koji na njih ne liče; trudite se da nosite neupadljive bolje. Mimikrija je zaštita individualnosti, ne njeno odricanje.

Savetovao bih vam, isto tako, da govorite tiše, ali se plašim da ćete smatrati da sam otišao predaleko. I ne zaboravite da je pored vas uvek neko – bližnji. Niko ne traži od vas da ga volite, ali trudite se da ga ne povredite i da ga ne uznemiravate mnogo; gledajte da mu stanete na nogu oprezno, a desi li se da poželite njegovu ženu, imajte na umu da to govori o nedostatku vaše mašte, o vašem neverovanju u bezgranične mogućnosti života. U najgorem slučaju potrudite se da se setite sa kakve je daljine – od zvezda, iz dubine vasione, možda s njenog suprotnog kraja – stigla molba da to ne činite isto kao i ideja da bližnjeg treba voleti kao samog sebe. Očito da zvezde o sili teže i usamljenosti znaju više od vas jer one su – oči žudnje.

Govor na stadionu (govor diplomcima Mičigenskog univerziteta) iz knjige Tuga i razum


O UMETNOSTI I LEPOTI

„Možda je umetnost prosto reakcija organizma na vlastitu ograničenost“ J. Brodski

     Da ponovim: voda se izjednačava sa vremenom i čini dvojnika lepote. Délom sazdani od vode, mi služimo lepoti na isti način. Glačajući vodu, ovaj grad oplemenjuje izgled vremena, ulepšava budućnost. To je njegova uloga u vasioni. Grad je statičan, dok se mi krećemo. Suza to dokazuje. Jer mi odlazimo, a lepota ostaje. Mi idemo u budućnost, a lepota je večna sadašnjost. Suza je pokušaj da se ostane, da se ne ide, da se slije s gradom. Ali, to je protiv pravila. Suza je korak nazad, danak koji budućnost plaća prošlosti. Ili je rezultat oduzimanja većeg od manjeg: lepote od čoveka. Isto važi za ljubav, jer je čovekova ljubav veća od njega samog.

Vodeni žig 


_________________________



DOBROTA I LIČNA HRABROST

Svi se mi ponašamo u životu kao da nam je neko nekada negde rekao da će život biti lep, da možemo računati na harmoniju, na raj na zemlji. Hoću da kažem da za dušu – za čovečju dušu – ima nečeg uvredljivog u propovedi raja na zemlji. I nema ničeg goreg za ljudsku svest od zamene metafizičkih kategorija pragmatičnim, estetskim i socijalnim. No, ostajući u sferi praktičnog, ako se potrudimo da se prisetimo ko nam je i kada govorio nešto slično, u našoj podsvesti se javljaju roditelji u trenutku kada samo bolesni i ležimo u krevetu, naša baka, učiteljica u školi, naslov u novinama ili prosto reklama za kiselu vodu. Ako je, zapravo, neko nešto i govorio čoveku, to je Gospod Bog – Adamu, o tome kako će zarađivati svoj hleb i kakvi će mu biti dani i noći. I to najviše liči na istinu i još treba zahvaliti Tvorcu za to što nam s vremena na vreme daje odušak. Život – takav kakv je – nije borba između Dobra i Zla, nego pre između Zla i Užasa. I čovekov zadatak se danas svodi na to da ostane dobar u carstvu Zla, a ne da i sam postane nosilac toga Zla. Uslovi života na zemlji su se izuzetno brzo zakomplikovali i čovek, očito nespreman na tako silovitu promenu, čak i biološki, sada je naklonjeniji pre histeriji nego hrabrosti. Ali, ako ne veri, upravo ga tome treba pozivati – na ličnu hrabrost, a ne na nadu da će neko (drugi režim, drugi predsednik) olakšati njegov zadatak.

Pisac je usamljeni putnik….(1972)

__________________________________


VERUJEM U LIČNI POKRET, POKRET DUŠE

Ne verujem u političke pokrete, verujem u lični pokret, u pokret duše, kada se čovek zagledan u sebe toliko postidi da poželi da promeni nešto u samom sebi, ne u spoljašnjem svetu. Umesto toga predlažu nam jeftin i krajnje opasan surogat unutrašnjoj čovekovoj tendenciji za promenom: ovaj ili onaj politički pokret. Jer svaki politički pokret predstavlja sredstvo izbegavanja lične odgovornosti za ono što se dogodilo. A čovek koji se spolja bori protiv Zla, automatski sebe poistovećuje sa Dobrom, počinje sebe da smatra njegovim nosiocem. To je samo forma samoopravdavanja, self-comfort, i u Rusji je ona rasporstanjena ništa manje nego bilo gde u svetu, možda se samo ispoljava na drugi način, jer tamo ima opipljiviju osnovu, više je determinisana u doslovnom smislu. Zajedništvo u sferi ideja po pravilu ništa posebno dobro nije donelo. Čak ni u sferama veoma visokih ideja: setimo se Lutera. Šta reći o čisto političkim idejama! „Svet je rđav, treba ga promeniti. Na takav i takav način.“ Svet uopšte nije rđav, može se čak reći da je dobar. A istina je da su ga iskvarili njegovi stanovnici. I ako nešto treba menjati, nisu to detalji pejzaža, treba menjati same sebe. U političkim pokretima je glupo to što oni odlaze suviše daleko od svog polazišta; što njihove posledice ponekad tako unakaze svet da ga možemo smatrati rđavim, čisto vizuelno; što ljudsku misao usmeravaju u ćorsokak. Napon političkih strasti direktno je proporcionalan rastojanju od izvora problema.


Pisac je usamljeni putnik,1985. (odlomak iz eseja)

_________________________________

TREBA ČITATI POEZIJU

…Da bi se razvio dobar ukus u književnosti – treba čitati poeziju! Budući najvišom formom ljudskog načina izražavanja, poezija nije samo najsažetiji, već i najkondenzovaniji način prenošenja čovekovog iskustva…

…Poezija razvija u prozi, pre svega, težnju ka metafizici koja razlikuje umetnička dela od prostih belles lettres. Međutim, treba reći da se upravo u tom domenu proza pokazala kao prilično lenj učenik….

…veliki pisac je samo onaj koji svetu donosi novu duhovnu ideju. Kao, na primer Dostojevski, koji je izrekao da u čoveku postoje dva bezdna – Zlo i Dobro – ali da čovek nema mogućnost izbora, nego se njiše između njih kao klatno. Ili Melvil, koji je rekao da u dvoboju između dobra i zla nema pobednika: oni se uzajamno uništavaju i to je zapravo tragičan poraz dveju najviših ljudski kategorja, tačnije – to je tragedija čoveka u ulozi svedoka toga poraza…

A kad je o književnosti reč, …….. književnost je, pre svega, prevođenje metafizičkih istina u bilo koji postojeći govor.

Da bi se razvio dobar ukus u književnosti – treba čitati poeziju! Ako mislite da to govorim zbog privrženosti esnafu, iz težnje da proširim interese vlastite gilde – varate se: nisam član profesionalnog udruženja. Stvar je u tome da, budući najvišom formom ljudskog načina izražavanja, poezija nije samo najsažetiji već i najkondenzovaniji način prenošenja čovekovog iskustva; ona isto tako nudi najviše moguće standarde za bilo koju lingvističku operaciju – pogotovo onu na hartiji.

Što više čitamo poeziju postajemo netrpeljiviji prema svakoj vrsti praznoslovlja i opširnosti bilo u političkom ili filozofskom govoru, u istorijskim, društvenim naukama ili beletristici. Za dobar prozni stil uvek je zalog preciznost, ubrzanje i lakonska snaga pesničkog govora. Kao dete epitafa i epigrama, kao najkraći mogući put do bilo koje zamišljene teme, poezija u ogromnoj meri disciplinuje prozu. Ona je uoči ne samo vrednosti svake reči već i spretnosti iskazivanja duševnih stanja, alternativama linijske kompozicije, umeću izbacivanja očevidnosti (onoga što se podrazumeva), isticanju detalja, tehnici antiklimaksa. Poezija razvija u prozi, pre svega, težnju ka metafizici koja razlikuje umetnička dela od prostih belles lettres. Međutim, treba reći da se upravo u tom domenu proza pokazala kao prilično lenj učenik.

Molim da me ne shvatite pogrešno: nemam nameru da rušim ugled prozi. Stvar je u tome što je sticajem prilika poezija nastala pre proze i na taj način pokrila veće rastojanje. Književnost je počela poezijom, pesmom nomada koja prethodi pisanju naseljenika. I mada sam jednom poredio razlike između poezije i proze razlikama između vazdušnih snaga i pešadije, rečenica koju izgovaram sada nema nikakve veze ni sa hijerarhijom niti sa antropološkim izvorima literature. Sve što pokušavam da učinim je da budem praktičan i oslobodim vaše oči i moždane ćelije gomile nepotrebnog štampanog materijala. Poezija je, može se reći, i bila izmišljena s tim ciljem jer je ona sinonim za ekonomičnost. I zato sve što treba da činimo je da rekapituliramo, makar u minijaturi, taj proces koji je zauzimao mesto u našoj civilizaciji tokom dva milenijuma.

Kako čitati knjigu?
izvor

____________________________________

„Ako umetnost i uči nečemu (i samog umetnika, pre svega) – uči ga izlovanosti ljudskog življenja. Budući da je najstarija – najdoslovnija – forma pojedinačnog čina, ona voljno ili nevoljno stimuliše u čoveku upravo njegovo osećanje individualnosti, jedinstvenosti, izdvojenosti – preobraća ga iz društvene životinje u ličnost. Razne stvari možemo deliti: hleb, postelju, ubeđenja, voljenu ženu, ali ne možemo, na primer, pesmu Rajnera Marije Rilkea. Umetničko delo, pogovovo književno, a posebno pesma, obraćaju se čoveku neposredno, stupajući s njim u direktan odnos, bez posrednika. Upravo zbog toga umetnost uopšte, naročito književnost, a posebno poeziju, ne trpe brižljivi čuvari sveopšteg blagostanja, vladari masa, propovednici istorijske nužnosti. Jer tamo gde je prošla umetnost, gde je pročitana pesma, na mestu očekivanog saglasja i jednistva oni nailaze na ravnodušnost i nejedinstvo, na mestu odluke za akciju – neposlušnost i gnušanje. Drugim rečima, u prazan krug, kojim brižljivi čuvari sveopšteg blagostanja i vladari masa žele da se koriste, umetnost upisuje „tačku, tačku, tačkicu, crtu, crtu, crticu…“ pretvarajući taj krug u ne uvek privlačnu, ali ljudsku glavicu.

Veliki Baratinski, govoreći o svojoj Muzi, opisao ju je kao „lice sa posebnim izrazom.“ U pridobijanju tog posebnog izraza se i sastoji, po svoj prilici, smisao individualnog postojanja, jer smo na tu posebnost genetski preodređeni. Nezavisno od toga da li je čovek pisac ili čitalac, njegov zadatak se pre svega sastoji u tome da proživi svoj sopstveni, a ne nametnuti ili spolja propisani život, koji čak može izgledati veoma uzvišen, jer svako od nas živi samo jednom, i dobro znamo čime se to završava. Bilo bi mučno potrošiti tu jedinstvenu šansu na ponavljanje tuđe spoljašnjosti, tuđeg iskustva, na tautologiju – tim sramnije što propovednici istorijske nužnosti, prema čijem učenju je čovek spreman da pristane na tautologiju, neće zajedno s njim leći u grob niti će mu reći hvala.


Jezik, i čini se književnost, stariji su, neizbežniji i dugovečniji od bilo koje forme društvene organizacije. Negodovanje, ironija ili ravnodušnost, koje književnost često ispoljava prema državi, u suštini su reakcije postojanog, bolje reći, večnog u odnosu na priveremeno, ograničeno. U krajnjem slučaju, dokle god država dopšta sebi da se meša u poslove literature, literatura ima pravo da se meša u poslove države. Politički sistem, forma društvenog ustrojstva, kao uopšte svaki sistem, po opredeljenju je forma prošlog vremena koje pokušava da se nametne sadašnjem (a često i budućem), i čovek čija je profesija jezik poslednji je koji može da dozvoli sebi da na to zaboravi. Istinsku opasnost za pisca ne predstavlja toliko mogućnost (često realnost) proganjanja od strane države, koliko mogućnost da ga država hipnotiše monstruoznim (pod izgovorom promene na bolje) uvek privremenim potezima.

Filozofija države, njena etika, ne govoreći o njenoj estetici – uvek je „juče“; jezik, literatura – uvek je „danas“, a često, posebno u slučaju ortodoksnosti ovog ili onog političkog sistema, čak i „sutra“. Jedna od zasluga literature i jeste u tome što ona pomaže čoveku da odredi vreme svog postojanja, da razlikuje sebe u gomili kako prethodnika tako i sebi sličnih, da izbegne tautologiju, to jest, sudbinu poznatu pod počasnim nazivom „žrtva istorije“. Umetnost uopšte, a litaratura posebno, zato je izuzetna i time se razlikuje od života, uvek izbegava ponavljanja. U svakodnevnomm životu čovek može ispričati jednu istu anegdotu bezbroj puta, izazivajući smeh i biti glavni u društvu. U umetnosti slična forma ponašanja naziva se „kliše“. Umetnost je bestrzajno oruđe, i njen razvoj ne određuje individualnost umetnika već dinamika i logika samog materijala, prethodna sudbina sredstava koja teže da nađu ili da ukažu svaki put na kvalitativno novo estetsko rešenje. Pošto je ovladala spostvenom genealogijom, dinamikom, logikom i budućnošću, umetnost nije sinonimna već, u najboljem slučaju, paralelna sa istorijom i načinom njenog postojanja stvara se svaki put nova estetska realnost. Eto zašto se ona često nalazi „ispred progresa“, ispred istorije, i čiji je osnovni instrument – zar to nije Marks potvrdio? – upravo kliše.


U današnje vreme veoma je rasprostranjeno shvatanje da pisac, posebno pesnik, treba u svojim delima da se služi jezikom ulice, jezikom gomile. I pored sve svoje prividne demokratičnosti i opipljivih praktičnih pogodnosti za pisca, to tvrđenje je besmisleno i predstavlja pokušaj potčinjavanja umetnosti – u datom slučaju literature – istoriji. Jedino ako smo došli do zaključka da je došlo vreme da se „sapijens“ zaustavi u svom razvoju, literatura treba da govori jezikom naroda. U protivnom, narod treba da govori jezikom književnosti. Svaka nova estetička realnost utvrđuje za čoveka njegovu etičku realnost. Jer, estetika je majka etike; i pojmovi „dobro“ i „loše“ pre svega su estetički pojmovi koji anticipiraju kategorije „dobra“ i „zla“. U etici nije „sve dozvoljeno“ upravo zato što u estetici nije „sve dozvoljeno“, jer je količina boja u spektru ograničena. Nerazumno dete koje uz plač gra od sebe nepoznatog, ili mu, na protiv, pruža ruke, instinktivno vrši estetski a ne moralni izbor.


Estetski izbor je individualan i estetsko preživljavanje je uvek izolovano. Svaka nova estetska realnost čini čoveka koji je preživljava još izlovanijim, i ta izloacija, koja povremeno dobija formu književnog (ili nekakvog drugog ukusa), već samo po sebi može biti ako ne jemstvo, a ono oblik zaštite od potčinjavanja. Jer čovek sa ukusom, posebno književnim, manje je prijemčiv za ponavljanja i ritmičke zakletve svojstvene svakom obliku političke demagogije. Stvar nije u tome da čestitost ne garantuje stvaranje remek-dela, već u tome da je zlo, posebno političko, veoma loš stilista. Što je bogatije estetsko iskustvo individue, time je istančaniji njen ukus, time je jasniji njen carski izbor, a samim tim ona je slobdnija, mada, možda, ne i srećnija.


Upravo se u tome, više praktičnom nego platonskom smislu, treba setiti opaske Dostojevskog da će „lepota spasti svet“ ili izjave Metjua Arnolda da će nas „spasti poezija“. Svet, verovatno nećemo više moći spasti, ali pojedinog čoveka uvek možemo. Estetski osećaj se u čovek razvija veoma brzo, jer čovek, iako nije sasvim svestan šta je on i šta mu je zapravo potrebno, po pravilu intinktivno zna šta mu se ne sviđa i šta mu ne odgovara. U antropološkom smislu, ponavljam, čovek je pre estetsko nego etičko biće.
Zato umetnost, osobito literatura, nije sporedni proizvod razvoja vrste, već upravo obratno. Ako je ono po čemu se razlikujemo od ostalih prestavnika životinjskog carstva govor, onda literatura, posebno poezija, budući najviša forma govora, predstavlja, grubo rečeno, cilj naše vrste.


Daleko sam od ideje opšteg podučavanja u stihotvorstvu i kompoziciji; tim pre mi podela društva na inteligenciju i sve ostale izgleda neprihvatljiva. U moralnom pogledu ta podela je slična podeli društva na bogate i siromašne; međutim, ako su za postojanje društvene nejednakosti još mogući nekakvi čisto fizički, materijalni razlozi, za intelektualnu nejednakost oni su nezamislivi. Ako je u ičemu, onda nam je u tom smislu jednakost zagarantovana od prirode. Nije reč o obrazovanju, već o obrazovanju govora; i najmanje približavanje njemu bremenito je prodorom lažnog izbora u čovekov život. Postojanje literature podrazumeva postajnje na nivou literature – i to ne samo moralno već i leksički. Ako muzičko delo još ostavlja čoveku mogućnost izbora između pasivne uloge slušaoca i aktivne izvođača, delo literature – umetnosti, po rečima Montalea, beznadno semantičke – osuđuje ga samo na ulogu izvršioca.


Čovek bi u toj ulozi, čini mi se, trebalo da nastupa češće nego u nekoj drugoj. Štaviše, čini mi se da ta uloga, kao rezultat populacione eksplozije i s njom vezane sve češće atomizacije društva, tj. sa sve većom izolacijom individue, postaje sve neizbežnija. Ne mislim da o životu znam više od bilo kog drugog čoveka mojih godina, ali mi se čini da je knjiga kao sabesednik pouzdanija od prijatelja ili voljene žene. Roman ili pesma – ne monolog već razgovor pisca s čitaocem – razgovor, ponavljam, krajnje pojedinačan, koji isključuje sve ostale – obostrano je mizantropski. I u trenutku toga razgovora pisac je ravan čitaocu, kao, uostalom, i obratno nezavisno od toga da li je pisac veliki ili nije. Ta jednakost je jednakost svesti i ona ostaje sa čovekom za ceo život u vidu sećanja,maglovitog ili jasnog,i ranije ili kasnije, umesno ili neumesno, određuje ponašanje indivudue. Upravo to imam na umu kad govorim o ulozi izvođača, utoliko prirodnijoj što je roman ili pesma produkt uzajamne usamljenosti pisca i čitaoca.

U istoriji naše vrste, u istoriji „sapijensa“, knjiga je antropološki fenomen sličan u suštini pronalasku točka. Nastala radi toga da bi nam dala predstavu ne toliko o našim izvorima koliko o toma za šta je sve taj „sapijens“ sposoban, knjiga je sredstvo premešatanje iskustva u prostru brzinom prevrnute stranice. To premeštanje sa svoje strane, kao svako premeštanje, okreće se bekstvom od zajedničkog nazivnika, od pokušaja da se linija toga nazivnika, koja se ranije nije dizala iznad pojasa, nametne našem srcu, našoj svesti, našoj uobrazilji. To bekstvo je bekstvo na stranu nezajedničkog izraza lica, na stranu nasuprot numeratora, na stranu ličnosti, na stranu pojedinačnosti. Bez obrzira na to po čijem smo liku i podobiju stovreni, ima nas već pet milijardi, i čovek nema druge budućnosti osim označene umetnošću. U protivnom slučaju očekuje nas prošlost, pre svega politička, sa svim njenim masovnim policijskim čarima.


U svakom slučaju, stanje u kojem se umetnost uopšte, i literatura posebno , javlja kao vlasništvo (prerogativ) manjine meni se čini nezdravim i opasnim. Ne apelujem da se država zameni bibliotekom – mada me je ta misao mnogo puta zaokupljala – ali ne sumnjam da bi na zemlji, ako bismo birali naše vlastodršce na osnovu njihovog čitateljskog iskustva a ne na osnovu njihovih političkih programa – bilo manje jada. Čini mi se da potencijalnog vlastodršca naših sudbina ne bi trebalo pitati o tome kako on zamišlja kurs inostrane politike, već o tome kako se odnosi prema Stendalu, Dikensu, Dostojevskom. Mada već i po tome što je nasušni hleb literature upravo ljudska raznolikost i nakaznost, ona, literatura, predstavlja pouzdan protivotrov od bilo kakvih –poznatih i budućih – pokušaja totalnog, masovnog prilaza rešenju problema ljudskog postojanja. Kao sistem, u krajnjoj meri, moralnog osiguranja, ona je kudikamo efektivnija nego ovaj ili onaj sistem verovanja ili filozofska doktrina.


Zato što ne mogu postojati zakoni koji bi nas štitili od sebe samih, nijedan krivični zakonik ne predviđa kazne za zločine protiv literature. I najteži među tim zločinima nisu proganjanje autora, cenzorska ograničenja, spaljivanje knjiga i slično. Postoji teži zločin – zanemarivanje knjiga, njihovo nečitanje. Za taj zločin čovek plaća celim svojim životom; a ako taj zločin vrši nacija, ona plaća za to svojom istorijom. Živeći u ovoj zemlji u kojoj živim, prvi sam bio spreman da poverujem da postoji izvesna proporcija između materijalnog blagostanja čoveka i njegove literarne neukosti; od toga me, međutim, zadržava istorija zemlje u kojoj sam se rodio i odrastao. Jer, svedena na uzročno-posledični minimum, na grubu formulu, ruska tragedija je u stvari tragedija društva u kojem je literatura bila prerogativ manjine: čuvene ruske inteligencije.“

Iz knjige TUGA I RAZUM

izvor

_________________________________

JEZIK I PESNIK 


I s vremena na vreme, pomoću jedne reči, jedne rime, pisac pesme uspeva da se nađe tamo gde pre njega niko nije bivao – i dalje, možda, od onog što bi i sam želeo.Onaj što piše pesmu piše je pre svega zato što je stvaranje stihova fantastični ubrzivač svesti, mišljenja, osećaja sveta. Kada jedanput iskusi to ubrzanje, čovek više ne može da se odrekne ponavljanja tog eksperimenta, on počinje da biva zavisan od tog procesa, kao što postanu zavisni uživaoci droga ili alkohola. Smatram da se čovek koji na takav način zavisi od jezika i zove pesnik.
• Kao što znamo, postoje tri načina saznanja: analitički, intuitivni i način kojim su se služili biblijski proroci – posredstvom otkrovenja. Poezija se razlikuje od ostalih oblika književnosti po tome što se istovremeno služi svim trima načinima (dajući prvenstvo drugom i trećem), jer se sva tri načina nalaze u jeziku.
• Onaj što piše pesmu piše je zato što mu jezik došaptava ili diktira sledeći stih.
• Kad počinje pesmu pesnik po pravilu ne zna kako će je završiti, i povremeno biva veoma začuđen onim što je ispalo, jer se često dobije bolje od očekivanog, često njegova misao odlazi dalje no što je računao. To i jeste trenutaka kada se budućnost jezika meša u njegovu sadašnjost.


Čovek se laća da napiše pesmu iz raznih razloga: da bi osvojio srce voljene žene, da bi izrazio svoj odnos prema stvarnosti koja ga okružuje, bio to pejzaž ili država, da bi zapečatio duševno stanje u kojem se u datom trenutku nalazi, da bi – kako on misli tog trenutka – ostavio trag na zemlji. On pribegava toj formi – pesmi – iz pobuda, pre svega, nesvesno-mimetičkih. Crni vertikalni stub reči na sredini belog lista hartije očigledno podseća čoveka na njegov vlastiti položaj u svetu, na odnos prostora prema njegovom telu. Ali nezavisno od razloga zbog kojih se on laća pera i nezavisno od efekta koji se postiže onim što izlazi ispod tog pera pred auditorijum, bio on mali ili veliki, neposredna posledica tog poduhvata je osećaj stupanja u direktan kontakt sa jezikom – tačnije osećaj trenutnog padanja u zavisnost od svega što je na njemu već izraženo, napisano, ostvareno.


Ta zavisnost je apsolutna, despotska, ali ona i oslobađa. Jer budući uvek stariji od pisca, jezik poseduje ogromnu centrifugalnu energiju koju predstavlja njegov vremenski potencijal – tj. sve vreme koje leži ispred njega. A taj potencijal ne određuje toliko količinski sastav nacije koja govori tim jezikom, mada i to, koliko kvalitet pesamam napisanih na njemu. Dovoljno je setiti se autora grčke ili rimske antike, dovoljno je setiti se Dantea. Ono što se danas stavara na ruskom ili enegleskom jeziku garantuje postojanje tih jezika tokom sledećih hiljdu godina. Pesnik je, ponavljam, sredstvo postojanja jezika. Ili, kako je rekao veliki Odn – on je ono čime jezik živi. Nestaće mene koji pišem ove stihove, neće biti ni vas, čitalaca, ali jezik kojim su napisani i na kojem ih čitate ostaje – ne zato što je dugovečniji od čoveka, već i zato što je bolje prilagođen mutaciji.


Onaj što piše pesmu, međutim, ne piše je zato što računa na posmrtnu slavu, mada se često nada da će ga pesma nadživeti, makar i na kratko vreme. Onaj što piše pesmu piše je zato što mu jezik došaptava ili diktira sledeći stih. Kad počinje pesmu pesnik po pravilu ne zna kako će je završiti, i povremeno biva veoma začuđen onim što je ispalo, jer se često dobije bolje od očekivanog, često njegova misao odlazi dalje no što je računao. To i jeste trenutaka kada se budućnost jezika meša u njegovu sadašnjost. Kao što znamo, postoje tri načina saznanja: analitički, intuitivni i način kojimsu se služili biblijski proroci – posredstvom otkrovenja. Poezija se razlikuje od ostalih oblika književnosti po tome što se istovremeno služi svim trima načinima (dajući prvenstvo drugom i trećem), jer se sva tri načina nalaze u jeziku. I s vremena na vreme, pomoću jedne reči, jedene rime, pisac pesme uspeva da se nađe tamo gde pre njega niko nije bivao – i dalje, možda, od onog što bi i sam želeo. Onaj što piše pesmu piše je pre svega zato što je stvaranje stihova fanstastični ubrzivač svesti, mišljenja, osećaja sveta. Kada jedanput iskusi to ubrzanje, čovek više ne može da se odrekne ponavljanja tog eksperimenta, on počinje da biva zavisan od tog procesa, kao što postanu zavisni uživaoci droga ili alkohola. Smatram da se čovek koji na takav način zavisi i od jezika i zove pesnik.


Lice sa posebnim izrazom (odlomak), 1987

Prevod: Neda Nikolić Bobić
izvor

02.06.2020.

Franc Kafka, Prelet preko isećaka





Operacija sloboda


     Mislim da niko ne može da uspe bez ove operacije: izvaditi iz sebe izgubljena i lažna, ambiciozna mestašca, rane pustiti da zarastu i hrabro priznati šta se sve nema.
Kada se to učini, najteži uspon ostaje iza nas. Ispred vas je jednostavan i širok put.
     Ostaje nam samo da svoje sposobnosti i lepotu svesno negujemo a svoje loše osobine pustimo da zakržljaju i sakrijemo ih u ćošak, gde neće smetati nikome osim nama samima. Posle od njih ostaje samo mali zavežljaj koji nosimo sami, na svoju odgovornost.
     Možda će nekome uspeti da ga negde zaboravi, ili što je još hrabrije, baci uzvikujući: Konačno su mi ruke slobodne!

_______________________________


 Odluke


Uzdići se nad bednim stanjem - to mora biti lako čak i kad se energija na silu ulaže u to. Otrgnuću se od stolice, hitaću oko stola, razmrdaću glavu i vrat, unosiću vatrenost u pogled, zatezaću mišiće oko očiju. Postupaću nasuprot svakom osećanju, burno ću pozdravljati A, ukoliko sada naiđe, ljubazno ću trpeti B. u svojoj sobi, a sve što bude rekao C. upijaću dugačkim gutljajima, uprkos bolu i naporu.

Ali čak i ako tako bude, ipak će pri svakoj grešci, koja ne može izostati, dolaziti do zastoja u celini, i u onome što je lagano i u onome što je teško, i ja ću biti prinuđen da se vrtim u krug.

Stoga, ipak, kao najbolji savet ostaje: primati sve onako kako je, ponašati se kao teška masa, pa makar se sam osećao kao da si oduvan, ne dozvoliti da te nešto namami na pogrešan korak, posmatrati druge životinjskim pogledom, ne osećati kajanje, ukratko - sopstvenom rukom pritiskati ono što je od života još ostalo kao avet, to jest još uvećati poslednji grobni mir i ne znati više za postojanje ičega drugog osim njega.

Karakterističan pokret takvog stanja jeste prelaženje malim prstom preko obrva.

___________________________________
Prolaznici koji trče

Kad šetamo noću nekom ulicom i kad neki čovek, vidljiv već izdaleka – jer ulica pred nama se penje, a uštap je – natrči na nas, mi ga nećemo šćepati, čak ako je i slab i u ritama, čak ako neko i juri za njim i viče, nego ćemo ga pustiti da trči dalje.

Jer noć je, i mi uopšte nismo krivi što se ispred nas penje ulica obasjana mesečinom; osim toga, možda se njih dvojica jure zabave radi, možda obojica gone nekog trećeg, možda je prvi nevino progonjen, možda drugi želi da ubije, pa bismo postali saučesnici u ubistvu, možda njih dvojica i ne znaju jedan za drugog, nego svaki na sopstvenu odgovornost trči u svoju postelju, možda su to mesečari, možda je prvi naoružan.

I, najzad, zar mi ne smemo biti umorni, zar nismo popili toliko vina? Sretni smo što više ne vidimo ni onog drugog.

_______________________________

Želja da postaneš Indijanac

Kad bi samo mogao da postaneš Indijanac, za tren oka spreman, i kad bi na konju koji juri, iskošen u vazduhu, svaki čas osećao kratak drhtaj nad uzdrhtalim tlom, sve dok ne ostaviš mamuze, jer nema mamuza, sve dok ne odbaciš uzde, jer nema ni uzda, i čim predeo pred sobom počneš još samo da nazireš kao pokošenu pustaru, da već ostaneš bez konjskog vrata i konjske glave.

________________________________

Putnik u tramvaju

Stojim na platformi električnog tramvaja, i potpuno sam nesiguran u pogledu svog položaja na ovom svetu, u ovom gradu, u svojoj porodici. Čak ni uzgred ne bih umeo reći kakve bih zahtjeve u bilo kom smislu mogao s pravom da postavim. Ne mogu se ničim braniti što stojim na ovoj platformi, što se držim za ovu ručicu, što dopuštam da me nosi ovaj tramvaj, što se ljudi sklanjaju pred njim ili idu mirno, ili se odmaraju pred izlozima. – Istina, to niko i ne zahteva od mene, ali to je svejedno.

Tramvaj se približava stanici, jedna devojka staje blizu vrata, spremna da siđe. Vidim je tako jasno kao da sam je opipao. Odevena je u crno, nabori na suknji se gotovo ne pomeraju, bluza joj je pripijena uz telo i ima okovratnik od bele guste čipke, otvorenom levom šakom se oslonila o zid, kišobran u njenoj desnoj ruci dotiče drugi stepenik odozgo. Lice joj je preplanulo, a nos, lako stanjen u sredini, pri vrhu je okrugao i širok. Ima mnogo smeđe kose i lelujave kratke vlasi na desnoj slepoočnici. Malo uho joj je priljubljeno uz glavu, ali ja stojim blizu i vidim celu poleđinu desne ušne školjke i senku pri korenu.

Upitao sam se onda: Kako to da se ona ne čudi sebi, da drži usta zatvorena i ne kazuje ništa o tome?

____________________________
Završetak romana Proces

Ali na K-ov grkljan padoše ruke jednog gospodina, dok mu drugi zabi nož duboko u srce i dvaput ga okrenu. Očima koje su se gasile K. još vide kako se gospoda, nagnuta mu nad licem, priljubiše obrazima jedan uz drugog, promatrajući svršen čin. “Kao pas” reče K., i činilo se kao da je stid u njemu jači od smrti.”


___________________________

Na galeriji ( iz istoimene pripovetke ) 



Kad bi neku slabašnu, grudobolnu jahačicu u manježu, na konju koji se tetura, pred neumornom publikom, nemilostivi šef mesecima bez prekida gonio ukrug, vitlajući bičem, primoravajući je da stoji na konju dok joj vazduh zuji oko ušiju, da baca poljupce, da se previja u struku, i kad bi se ta igra, uz neprestano hučanje orkestra i ventilatora, produžila ka sivoj budućnosti što se stalno otvara sve dalje i dalje, uz pratnju zamirućeg ili ponovo nabujalog tapšanja ruku, koje su zapravo parni čekići – možda bi onda neki mladi posetilac sa galerije pohitao niz dugačke stepenice kroz sve redove, upao u manjež i povikao: „Stoj!” kroz fanfare orkestra koji se uvek prilagođava.

____________________________



Iz Dnevnika ( upućenio teozofu Rudolfu Steineru)


....moja sreća, moje sposobnosti i svaka moja mogućnost da budem na bilo koji način koristan, leže oduvek na literarnom području. I tu sam, dakako, doživeo neka stanja (ne mnoga), koja su po mom mišljenju, vrlo bliska vidovitim stanjima, što ste ih vi, gospodine doktore, opisivali, i tokom njihova trajanja boravio sam sasvim u svakoj ideji, i ispunjavao svaku ideju, osećajući se pri tom ne samo na svojim granicama, već uopšte na granicama ljudskoga… Tom literarnom poslu se ja zasada ne mogu posve predati, kao što bih to morao, i to zbog raznih razloga. Bez obzira na moje porodične prilike, ja od literature, već usled polaganog nastajanja mojih radova i njihovih posebnih karaktera, ne bih mogao živeti; osim toga sprečava me i moje zdravstveno stanje, a i moj karakter, da se predam jednom životu, koji bi, i u najpovoljnijem slučaju, bio nesiguran. Stoga sam prihvatio mesto činovnika u jednom zavodu za socijalno osiguranje. Ali sada se ta dva poziva uzajamno nikako ne podnose, i ne dopuštaju nikakav zajednički osećaj sreće. I najmanja sreća u jednom, postaje nesreća u drugom. Ako jedne večeri napišem nešto dobro, gorim već drugo jutro u svojoj kancelariji od nestrpljenja i ne mogu ništa obaviti… […] I zar da sada ta dva neusklađena nastojanja privedem još i teozofiju kao treće? […] Došao sam, gospodine doktore, da vas to pitam, jer slutim, ako me vi smatrate sposobnim za to, da ja to, doista, i mogu uzeti na sebe.

______________________________


Noću

Uronjen u noć. Onako kao što ponekad spustimo glavu da razmislimo, potpuno utonuli u mrak. Okolo ljudi spavaju. Mala predstava, nevina iluzija da spavaju u kućama, solidnim krevetima, pod sigurnim krovom, rašireni ili sklupčani na dušecima, na čaršafima, pod ćebadima; u stvarnosti oni su se okupili kao davno jednom i opet kasnije u pustoši; logor na otvorenom, nebrojeni ljudi, vojska, narod, pod hladnim nebom na hladnoj zemlji, bačeni tamo gde se nakad stajalo, čela oslonjenog o ruku, licem prema zemlji, dišući tiho. A ti bdiš, ti si jedan od noćobdija, pronalaziš sledećeg vitlajući zapaljenim drvetom iz gomile pruća pored tebe. Zašto bdiš? Neko mora da bdije, rečeno je. Neko mora da bude tu.

____________________________


Jastreb


Bio jedan jastreb, koji mi je kljuvao noge. Cipele i čarape je već raskidao, i sad je već kljuvao i sama stopala. Neprestano je udarao, zatim bi me nemirno obleteo nekoliko puta, i onda bi nastavio svoj posao. Naiđe neki gospodin, stade neko vreme posmatrati, pa tad zapita zašto trpim jastreba. "Pa bespomoćan sam", rekoh, "došao je i počeo da kljuje, i ja sam, naravno, hteo da ga oteram, čak sam pokušao da ga zadavim, ali takva ptica raspolaže ogromnom snagom, pa mi je već htela nasrnuti na lice, i ja sam onda radije žrtvovao stopala. Sad su već gotovo raskomadana." "Ama zašto dopuštate da vas toliko muči", reče gospodin; "jedan metak, i jastreb je gotov." "Zaista?" upitah; "i hoćete li vi da se pobrinete oko toga?" "Rado", reče gospodin, "moram samo otići do kuće i doneti pušku. Možete li pričekati još pola sata?" "Ne znam", odgovorih, i za trenutak se ukočih od bola, a onda rekoh: "Molim vas, pokušajte, za svaki slučaj." "Dobro", odvrati gospodin, "pohitaću". Jastreb je mirno slušao naš razgovor i okretao pogled čas ka meni čas ka gospodinu. Sad sam video da je sve razumeo: uzleteo je, sav se zavalio da dobije dovoljno zamaha, pa je onda, poput bacača koplja, zario kljun kroz moja usta duboko u mene. Rušeći se na zemlju, s olakšanjem sam osećao kako se on, ne mogući više da se spase, davi u mojoj krvi što je ispunjavala sve bezdane i prelivala se preko svih obala.

_____________________________


"Sve plovi pod lažnom zastavom, nijedna reč ne odgovara istini. Ja, na primer, vraćam se sada kući. No, to samo tako izgleda. U stvari, penjem se u specijalno za mene instaliranu tamnicu koja je utoliko teža što je nalik sasvim običnom građanskom stanu i u kome niko, osim mene, ne prepoznaje zatvor. Otuda nema ni nekog pokušaja bekstva. Nikakvi se lanci ne mogu raskinuti kada nikakvih vidljivih lanaca nema. Zatočenje je, stoga, organizovano kao sasvim obično, svakodnevno egzistiranje bez preteranog komfora. Sve izgleda da je od čvrstog i postojanog materijala. Ali je to, pritom, lift u kome se spuštate u bezdan. Ne vidite ga. No, čujete ga, ako zatvorite oči, kako već žamori i tutnji pred vama."


_______________________________


Smiluj se na mene,grešan sam
do u najskriveniji kutak svoga
bića.A imao sam dara,sklonosti
Koje nisu bile sasvim za preziranje,
male dobre sposobnosti,rasipao
sam ih,nerazborito stvorenje
kakvo sam bio sad se bližim kraju,
upravo u vreme kada bi se
spolja sve moglo okrenuti na dobro
po mene.Ne guraj me među izgubljene.

Iz Dnevnika, 20.jula 1916...

________________________________

Pismo ocu (neodaslano)

''Uvek i svuda imao sam potrebe za ohrabrivanjem.'ta ja sam bio pritisnut već samom Tvojom telesnosšću.Kao Otac Ti si bio suvisše jak za mene,naročito jer su moja braća umrla rano, sestre su došle na svet mnogo kasnije, ja sam znači morao da izdržim prvi udar, za ovo bio sam isuviše slab. Hrabrost, odlučnost, sigurnost, radost za ovo ili ono, nisu istrajavale u meni kada si Ti bio protiv toga ili kada je Tvoje protivljenje bilo samo pretpostavljeno, a ono je moglo biti pretpostavljeno gotovo pri svemu onome što sam ja ćčinio...Molim Te, oče, razumi me dobro, bile su to po sebi potpuno beznačajne pojedinosti, one su me pritiskivale tek onda kada se Ti sam, koji se i za mene bio tako presudan, nisi pridržavao zabrana koje si meni postavljao.
Na ovaj način svet je za mene bio podeljen u tri dela, na jedan u kome sam živeo kao rob, pod zakonima koji su samo za mene bili izmišljeni, a kojima ja nisam mogao, ne znam zbog čega da odgovorim...zatim na jedan drugi svet koji je beskrajno od mene udaljen, u kome si Ti živeo, zaposlen režimom, izdavanjem zapovesti i ljutinom zbog njihovog neizvrsavanja i, najzad, na jedan treći svet u kome ostali ljudi žive, srećan i slobodan od naređenja i poslušnosti.

Neprestano sam se nečega sramio, ili zato što sam slušao Tvoja naređenja koja su važila samo za mene, ili zato sto sam im prkosio, jer kako bih smeo da budem prkosan, ili zato što nisam mogao da ih sledim, jer na primer, nisam imao Tvoju snagu, Tvoj apetit, Tvoju spretnost, iako si Ti ovo od mene zahtevao kao nešto samo po sebi razumljivo...ovo je bila najveća sramota. Ovako dete, istina, ne razmisšlja, ali ovako oseća...''

_______________________________

Čigra


Jedan filozof se uvek motao onuda gde se igraju deca. I čim bi video nekog dečaka sa čigrom počeo bi vrebati. Samo što bi se čigra zavrtela filozof bi krenuo za njom da je uhvati. Nije hajao za to što deca galame i trude se da mu prepreče put do svoje igračke; čim bi uhvatio čigru da se još vrti, obuzela bi ga sreća, ali samo za trenutak: onda bi je bacio na zemlju i odlazio. On je, naime, verovao da je saznanje bilo koje sitnice – pa tako, na primer, i čigre koja se vrti – dovoljno za sananje opšteg. Stoga se on nije bavio velikim problemima, to mu se činilo neekonomičnim. Ako se najsitnija sitnica zaista spozna, sve će biti spoznato. I on se zato bavio samo čigrom koja se vrti. I kad god bi se vršile pripreme da se
čigra zavrti, i kad bi se čigra zavrtela, u njemu bi se tokom zadihanog trčanja ka njoj ova nada pretvorila u izvesnost, ali kad bi nakon toga uzeo u ruke taj glupi komad drveta smučilo bi mu se, i dečija vika koju dotad nije čuo i koja mu
je sada iznenada probijala uši, oterala bi ga odatle, i on bi se teturao kao čigra pod neveštim bičem.


30.05.2020.

Mark Twain, Doživljaji Toma Sojera, ( 21,22,23,24,25, )




Dvadeset i prvo poglavlje



       Približavao se školski raspust. Učitelj, i inače uvek strog, postao je stroži i zahtevniji no ikada jer je hteo da se na dan »ispita« njegova škola iskaže. Štap i ravnalo sada su malokad bili besposleni – barem među mlađim učenicima. Samo su najstariji dečaci i mlade gospođice od osamnaest ili dvadeset godina izmicali batinama. K tomu je gospodin Dobbins i veoma krepko udarao jer je, premda mu je glava ispod vlasulje bila posve ćelava i sjajna, bio tek zašao u srednju dob pa u njegovim mišicama nije bilo ni najmanjega znaka slabosti. Što se veliki dan više primicao, sve je više izbijala na površinu sva silnička narav koja je bila u njemu skrivena: kao da je osvetoljubivo uživao u kažnjavanju i najsitnijih nedostataka. Ovo je pak urodilo time da su mlađi dečaci dane provodili u strahu i patnji, a noći u snovanju osvete. Nisu propuštali nijednu priliku da učitelju prirede kakvu psinu. Odmazda koja bi usledila nakon svakoga njihova osvetničkog uspeha, bila je tako sveobuhvatna i veličanstvena da su se dečaci s bojnog polja uvek povlačili uz teške gubitke. Napokon skovaše urotu i smisliše osnovu koja je obećavala sjajnu pobedu. U urotu uvukoše i pismoslikareva sina, iznesoše mu što su zamislili i zamoliše ga za pomoć. On oduševljeno prihvati poziv, i to iz vlastitih razloga jer je učitelj stanovao u kući njegovog oca te je dečaku pružao i suviše povoda da ga mrzi. Učiteljeva se žena kroz nekoliko dana spremala u goste na selo pa ne bi trebalo biti nikakve prepreke da se naum izvede. Sam se učitelj pak za velike prilike uvek pripravljao tako da bi se dobro napio pa je pismoslikarev sin, kako sam reče, »stvar kanio udesiti« kada učitelj uvečer pre ispita popije svoju meru i zadrema u naslonjaču. Onda će ga u pravi čas probuditi i brzo otpremiti u školu.

     Prođe vreme pa dođe rok i za tu zanimljivu prigodu. U osam sati uvečer školska je zgrada bila sjajno osvetljena i ukrašena vencima i viticama od lišća i cveća. Učitelj se bio dostojanstveno zavalio u veliki naslonjač postavljen na povišenom mestu ispred školske ploče. Doimao se kao da je već poprilično dobre volje. Tri reda klupa sa svake strane i šest redova ispred njega bili su zauzeli mesni dostojanstvenici i učenički roditelji. Levo od njega, iza klupa u kojima su sedeli građani, bila je podignuta privremena pozornica, a na njoj su pak bili smešteni đaci koji će učestvovati u večerašnjoj priredbi: redovi dečačića, umivenih i odevenih tako da im bude nepodnošljivo nelagodno, redovi nezgrapnih starijih dečaka, snežni nanosi što su ih tvorile devojčice i mlade dame odevene u batist i muslin, vidljivo svesne svojih golih nadlaktica, starinskog nakita svojih baka te ružičastih i plavih vrpci i cveća u svojoj kosi. Ostatak su školske zgrade ispunjavali učenici koji u priredbi nisu imali nikakvu ulogu.

      Priredba poče. Na noge se diže sićušan dečačić i stade plaho deklamirati: »Teško neko moje dobi na pozornici zborio bi…« i tako dalje – poprativši tu deklamaciju mučno pravilnim i grčevitim kretnjama kakve bi i stroj mogao izvesti, pod pretpostavkom da je taj stroj mrvičak neispravan. No, sretno stiže do kraja, uprkos silnome strahu, pa je na kraju, kada se izveštačeno naklonio i povukao s pozornice, dobio i poprilično snažan pljesak.

       Mala sramežljiva devojčica izmuca: »Janješce Mary imala…«, i tako dalje, klecnula savivši jedno koleno i izazvavši opšte sažaljenje, pobrala zaslužen pljesak pa sela, sva rumena u licu i sretna.

       S uobraženom samouverenošću istupi Tom Sawyer i zalebdi kroz neugasivo i neuništivo slovo: »Slobodu mi dajte il’ dajte mi smrt«, krasno se raspalivši i razmahavši rukama, no onda tačno na polovini zastade. Uhvatio ga užasan strah od javnog nastupa, noge mu se odsekle i doslovce mu ponestalo daha. Istina, gledalište je ovo dočekalo s razumevanjem, ali i sa ćutnjom, što je bilo čak i gore od razumevanja. Učitelj se namršti i to Toma do kraja slomi. Još se neko vreme naprezao, a zatim se potpuno poražen povuče. Odjeknu slabašan pokušaj pljeska, no brzo i zamre.

      Usledi »Dečak na brodu sred plama«, potom »Sruči se Asirac« i drugi deklamatorski biseri. Onda dođoše vežbe čitanja i borba s pravopisom. Nekolicina latinaca pokaza izvrsno znanje. Sada je na redu bila glavna tačka cele večeri – vlastiti »sastavci« mladih gospođica. Jedna za drugom izlazile su na rub pozornice, svaka bi malo kašljucnula, podigla svoj rukopis (vezan dražesnom vrpcom) pa počela čitati obraćajući pri tome istančanu pažnju na »izražaj« i rečenične znakove. Iste su ove predmete u sličnim prilikama pre njih kićeno razjašnjavale njihove majke, njihove bake te bez sumnje i sve ranije pripadnice njihove loze, čak tamo do krstaških ratova. Jedan je od naslova glasio »Prijateljstvo«, a onda redom »Uspomene na davne dane«, »Vera tokom istorije«, »Zemlja snova«, »Kultura i njezine prednosti«, »Usporedba i suprotnost među različitim oblicima političke vladavine«, »Nužnost«, »Ljubav prema roditeljima«, »Srce i njegove čežnje«, i tako dalje, i tako dalje.

       Glavno je obeležje tih sastavaka bila seta koja se  negovala i tetošila, a drugo – rastrošna i obilna bujica »biranih reči«. Sledeće je obeležje bila težnja  tome da se u njima na sve moguće načine natežu posebno cenjene reči i izrazi sve dok se ne bi potpuno otrcali, a kao posebna osobina, naglašeno ih je obeležavala i nagrđivala uvrežena i nepodnošljiva pouka, mašući kusim repićem na kraju svakoga od tih sastavaka. Kakav god bio predmet nekoga sastavka, zahvaljujući izuzetnom umnom naporu, izobličavao se na ovaj ili onaj način da bi ga ćudoredno i versko shvatanje moglo upotrebiti za duševnu izgradnju. Ni očita neiskrenost tih pouka nije dostajala da dovede do izbacivanja toga običaja iz škola, a ni dan-danas nije za to dostatna, kao što možda neće biti dostatna ni dok je sveta i veka. Nema nijedne škole u celoj našoj zemlji u kojoj mlade gospođice ne osećaju obavezu da svoj sastavak završe takvom poukom, a otkrićete da je
takvom poukom, a otkrićete da je pouka najlakomislenije i najmanje pobožne devojčice u školi uvek najduža i najnesmiljenije pobožna. No, dosta o tome. Jednostavne istine uvek su neugodne.
       Vratimo se »ispitu«. Prvi je pročitan sastavak pod naslovom »Zar je ovo život?« Možda čitalac uspe podneti jedan odlomak.

»Na običnim životnim stazama, s kakvim prekrasnim 
čuvstvima mlada duša žudno iščekuje naslućeni prizor neke
 svetkovine! Mašta marno riše ružičasto obojene slike radosti. 
U takvim mislima strastvena poklonica otmene odeće usred 
svečane vreve sebe vidi kao ‘slavljenu među slavljenicima’. 
Ljupki njezin lik, uokviren poput snega belim haljama, vrti 
se kroz labirinte radosna plesa. Njezino je oko najvedrije, 
njezin korak najlakši u tome živahnom skupu.

U tako slatkim maštarijama vreme brzo promiče i stiže 
dobrodošli trenutak za njezin ulazak u rajski svet o kojem je 
sanjala tako blistave sne. Kako se vilinskom svaka stvar 
ukazuje njezinu opčinjenu pogledu! Svaki je novi prizor 
čarobniji od prethodnoga. No, domalo otkriva da se ispod te 
pristale vanjštine krije samo taština. Laskanje koje joj je 
jednom očaravalo dušu, sada joj hrapavo struže po uhu. Plesna 
je dvorana izgubila sav čar. Narušena zdravlja i ogorčena 
srca, odvraća se s uverenjem da ovozemaljska zadovoljstva 
ne mogu utažiti duševne čežnje!«

       I tako dalje, i tako dalje. Za vreme čitanja od vremena se do vremena čuo zadovoljan žamor popraćen prošaptanim usklicima: »Baš slatko!«, »Tako rečito!«, »Prava istina!« i tako dalje, a pošto se delo zaključi naročito tugaljivom poukom, prolomi se oduševljen pljesak.

     Ustade zatim vitka, nužna devojka čije je lice odavalo »zanimljivu bledoću«, izazvanu pilulama i lošom probavom, pa pročita svoju »pesmu«. Dve će nam kitice posve dostajati:

MISURIJSKA SE DJEVA PRAŠTA S ALABAMOM


O, ALABAMO, praštam se s tobom,
      Voljena zemljo nada sve stvari!
Srce mi sada puni se tugom,
      Na tebe spomen čelo mi žari!
Kroz luga tvojih tumarah ja cvat,
     S knjigom se šetah Tallapoosea tik,
Slušah Tallasseejevih vala rat,
     Željno kraj Coose čekah zore cik.
Stid mene nije što srce zdvaja,
     Zbog suznog oka sebe ne ružim,
Ne odiljam se od tuđeg kraja
     Niti za tuđim ljudima tužim.
Doma radosna tu beše mi cvet,
     Dôle i gòre sad dalji će skriti:
Nek’ ugasnu oči, srce i tête
      Da Alabamu mogu ostaviti.

     Među prisutnima je tek malo njih znalo što znači reč tête, ali je pesma uprkos tomu doživela silan uspeh.
      Sledeća se pojavila tamnoputa, crnooka i crnokosa mlada gospođica koja na trenutak zastade radi utiska, načini tragičan izraz lica i poče čitati odmerenim i svečanim glasom:


PRIVIĐENJE


Mrkla i olujna beše noć. Oko prestola na nebeskim
visinama nijedna zvezda nije treperila, no duboki glas snažne 
grmljavine neprestance odjekivaše u uhu, dok su strašne
munje u ljutitom raspoloženju pomamno hitale kroz oblačne 
nebeske odaje, kao da preziru moć kojom je slavni Franklin 
skršio njihovu strahovladu! Čak i žestoki vetrovi kao jedan
 behu izašli iz svojih tajanstvenih kuća te bešnjahu na sve 
strane, kao da prizoru žele pripomoći ne bi li postao još 
divljijim.

U takvu času, tako tamnu i tako turobnu, za ljudskom je 
sućuti čeznula moja duša, no namesto toga:

      »Drúga mila što vodi me, teši i savet mi dade,
      Radost u tuzi, u radosti ushit« uza me stade.

Kretaše se kao jedno od onih sjajnih bića što ih romantična i 
mlada srca dočaravaju na sunčanim stazama bajnoga Edena, 
poput kakve kraljice lepote koja se ničime ne kiti do vlastitom 
nadzemaljskom divotom. Tako joj lak bijaše korak da za njim 
ne ostajaše čak ni šum, a da nije bilo čarobna drhtaja što ga 
pobuđivaše njezin dobrostivi doticaj, ona bi, kao i sve ostale 
nenametljive lepotice, odlebdela neopažena i netražena. 
Čudna joj neka žalostivost oblievaše lice, kao ledene suze po
 ogrtaču prosinačkom, dok mi ukazivaše na prirodne sile što se 
vani sukobljavahu i poticaše me na promišljanje o dvama
 bićima što mi se prikazivahu.

      Ova je noćna mora obuhvatala rukopis od nekih deset stranica i završavala poukom toliko zatornom po svaku nadu svih onih koji nisu prezbiterijanci da je osvojila prvu nagradu, a sastavak se smatrao uistinu najlepšim uspehom cele večeri. Gradonačelnik je ovoga mesta, uručujući nagradu njegovoj sastavljačici, održao topao govor u kojem je rekao da je to bilo daleko »najrečitije« delo što ga je on ikada čuo te da bi se njime mogao iskreno ponositi i sam Daniel Webster.
        Može se usput primetiti i to kako se broj sastavaka u kojima su se reči »dika i hvala« prekomerno negovale i u kojima se ljudsko iskustvo spominjalo kao »stranica života«, mogao meriti s uobičajenim prosekom.

     Tada učitelj, već toliko dobre volje da je to gotovo graničilo s razgaljenošću, maknu naslonjač u stranu, okrenu se leđima prema prisutnima i uze na školskoj ploči crtati kartu Amerike prema kojoj će se ispitivati geografiju. No, traljav mu je posao obavila nesigurna ruka pa se školskom zgradom stade razegati prigušen hihot. Učo shvati u čemu je stvar i lati se popravljanja. Obrisa spužvom pojedine crte i ponovno ih povuče, ali ih samo još jače iskrivi, a hihot postade glasniji. Sada se on potpuno unese u posao, kao da nipošto ne namerava dopustiti da ga opšti podsmeh u tome omete. Osećao je da se sve oči upiru u njega. Umišljao je sebi da mu posao ide za rukom, ali se hihot svejedno nastavi, pa se čak i očito pojača. A bilo je za to i razloga. Gore je bilo potkrovlje, a nad učiteljevom glavom probijeno okno i kroz taj se otvor spuštala mačka, viseći na uzici pričvršćenoj oko kukova, dok joj je oko glave i njuške bila svezana krpa da ne mijauče. Silazeći polako sve niže i niže, sad se izvijala nagore i zabadala kandže u špagu, a sad se strmoglavljivala i kandžama grebla nedodirljivi zrak. Hihot se sve glasnije i glasnije uzdizao. Mačka je već bila stigla na manje od šest palaca od učiteljeve glave – on se sav bio zadubio u rad, spustila se još malo dole, još dole, pa još malo niže, očajnički mu zabila kandže u vlasulju, čvrsto se uhvatila za nju i u tren oka, zajedno s plenom koji nikako nije ispuštala, bila odvučena natrag na tavan! Kako li se samo krasno odbijalo svetlo od učiteljeve ćelave tikve koju je pismoslikarev sin bio pozlatio!

       Skup se raspade. Dečaci su se bili osvetili. Nastupio je raspust.


Dvadeset i drugo poglavlje



       Tom je pristupio novoosnovanom savezu pod nazivom »Mladi trezvenjaci« jer ga je privukla gizdavost njihove »odore«. Obećao je da će se, sve dok bude član tog udruženja, uzdržavati i od pušenja, žvakanja duvana i psovki. Tako je otkrio nešto novo – naime, obećanje da nešto nećeš raditi najsigurniji je način na svetu da čovek upravo to poželi i učiniti. Toma uskoro stade razapinjati želja da pije i psuje. Želja je rasla i postala tako jaka da ga više ništa, osim nade kako će imati prilike da se pokaže s crvenom vrpcom oko pasa, nije zadržavalo od istupanja iz društva. Približavao se Četvrti , ali se on ubrzo okanio tog praznika – i to pre no što je u trezvenjačkim okovima proveo četrdeset i osam sati – te sve nade usmerio na staroga Frazera, mirovnog suca koji je očevidno bio na smrtnoj postelji, a očekivao ga je, budući da je bio u tako visokoj službi, velik javni sprovod. Tri je dana bio duboko zabrinut za sučevo stanje i gutao svaku vest o tome. Katkada bi mu se nade vinule tako visoko da bi se osmelio izvaditi »odoru« i vežbati pred ogledalom. No, sučevo ga je zdravlje svojim kolebanjem upravo obeshrabrivalo. Konačno se proču da je sucu bolje – a zatim i da se oporavlja od bolesti. Toma to ogorči, a usto se i oseti kao da mu je učinjena nepravda. Smesta potpisa istupnicu – a sucu se još iste noći stanje ponovno pogorša i on umre. Tom odluči da više nikada neće verovati takvom čoveku.

     Pogreb je bio izvanredan. Mladi su se trezvenjaci tom prilikom sračunato razmetali da bi njihov bivši član puknuo od zavisti. Međutim, Tom je ponovno bio slobodan dečak, a i to je nešto značilo. Sada je smeo piti i psovati – ali je, na vlastito iznenađenje, otkrio da to više ne želi. Jednostavna činjenica da nešto sme odagnala je želju i uništila svu čar zabranjenoga.

     Uskoro se Tom začudi i otkriću da praznike koje je toliko priželjkivao, sve više oseća kao dosadan teret.

      Pokušao je voditi dnevnik, ali se u tri dana ništa nije dogodilo pa se toga ostavio.

       Čak je i Četvrti donekle propao jer je uporno padala kiša pa zato nije bilo ni povorke, a u najvećem čoveku na svetu (prema Tomovu mišljenju), naime, u gospodinu Bentonu, pravom senatoru Sjedinjenih Država, razočarao se preko svake mere – ne samo što nije bio visok dvadeset i pet stopa, nego čak ni približno toliko.

    Prva u crnce prerušena pevačko-plesna družina pojavi se u mestu i izazva opće zanimanje. Tom i Joe Harper tada i sami sastaviše takvu družinu pa se na dva dana time zadovoljiše.

      Stiže i cirkus. Tri su se dana nakon toga dečaci igrali cirkusa u šatorima napravljenim od krpenih prostirki – ulaznina za dečake tri igle, dve za devojčice – a onda se ostaviše i cirkusiranja.

     Stigoše i neki frenolog i hipnotizer – pa opet otiđoše, a u selu nakon njih postade još dosadnije i tužnije nego pre.

      Bilo je i nekoliko zajedničkih zabava za dečake i devojčice, ali ih je bilo tako malo i bile su tako ugodne da su se bolni razmaci između njih kasnije činili još bolnijima.

     Becky Thatcher bila je otišla kući u Constantinople da školske praznike provede s roditeljima – tako da u životu nije bilo nijedne svetle strane.

      Strašna tajna o ubistva stalno je mučila Toma, kao prava pravcata rak-rana, ustrajna i mučna.
      Onda stigoše i ospice.

       Duge je dve nedelje ležao kao zatvorenik, izgubljen za svet i sve što se u njemu zbivalo. Bio je zaista bolestan i ništa ga nije zanimalo. Kada je konačno stao na noge i mlitavo krenu kroz mesto, tužna je promena već bila nastupila u svemu i obuzela svako živo stvorenje. U mestu se u međuvremenu bio održao »verski hor« pa su se svi bili »vratili veri«, i to ne samo odrasli, nego i deca. Hodao je uokolo beznadno se nadajući da će ugledati barem jedno blaženo grešno lice, ali je svugde nailazio samo na razočaranje. Joea Harpera zateče u proučavanju Novoga zaveta i žalosno se odvrati od toga očajničkog prizora. Potraži Bena Rogersa i nađe ga gde obilazi sirotinju s punom košarom pobožnih knjižica. Pronađe Jima Hollisa koji mu skrenu pažnju na to da na ospice od kojih je upravo ozdravio, valja gledati kao na dragocen blagoslov u vidu božanske opomene. Svaki dečak na kojeg bi naišao, pridodao bi još nešto njegovoj utučenosti. I kada je konačno, u krajnjem očaju, poleteo da nađe utočište na prijateljskim grudima Huckleberryja Finna i onde naleteo na biblijski navod, prepuče mu srce i on se odvuče kući te leže u postelju sa spoznajom kako je jedini u celom mestu izgubljen zauvek i za sva vremena.

      Te se noći spusti strahovita oluja, uz kišu nošenu vetrom, užasne udarce groma i pravi pljusak jarkih munja. Tom se pokri pokrivačem po glavi, u užasu i neizvesnosti u pogledu sudbine koja ga čeka jer nimalo nije sumnjao u to da se sva ova huka i buka podigla zbog njega. Verovao je da je do krajnjih granica izazivao popustljivost nebeskih sila pa je to urodilo ovakvim plodom. Možda bi mu se činilo suvišnim sjaj i streljivo topovske baterije tratiti na ubijanje kakva kukca, ali mu se nije činilo neprimerenim podići tako skupu oluju kao što je bila ova, i to još s grmljavinom, da bi se izmakla tratina pod nogama kukčiću kao što je on.

       Uskoro se nepogoda stiša i prestade ne postigavši cilja. Prvi je dečakov poriv bio da zahvali nebesima i da se popravi. Drugi je bio da pričeka – jer možda više i ne bude novih oluja.

       Sutradan opet pozvaše lekara. Tom se bio ponovno razbolio. Tri nedelje koja je ovaj put odležao, učiniše mu se kao cela večnost. Kada je konačno ustao iz postelje, jedva da se obradovao što je i ovo preživeo, setivši se da je sam na svetu, napušten i bez igde ikoga. Bezvoljno se odvuče niz ulicu i naiđe na Jima Hollisa kako kao sudac predseda maloletničkom sudu gde se nekoj mački baš sudilo zbog umorstva jedne ptice, i to u prisutnosti njezine žrtve. Joea Harpera i Hucka Finna zateče kako na kraju jedne staze jedu ukradenu dinju. Jadni dečaci! I njih su – kao i Toma – opet bile uhvatile stare boljke.


Dvadeset i treće poglavlje


       Na kraju se gradić trže iz svojega pospanog raspoloženja – i to snažno: pred sudom bijaše na red došla rasprava o ubistvo. Za selo suđenje smesta postade izuzetno zanimljivim predmetom razgovora. Ni Tom se tome nije mogao ukloniti. Na svaki spomen ubistva zadrhtalo bi mu srce jer je zbog nečiste savesti i strahovanja bio gotovo uveren kako mu se razne napomene podmeću radi »ispipavanja«. Nije shvatao kako bi se na nj moglo sumnjati da išta zna o ubistvu, ali se ipak usred svega tog naklapanja nije ugodno osećao. Celo su ga vreme zbog toga podilazili ledeni trnci. Povede Hucka na neko osamljeno mesto da s njim porazgovara. Biće mu ipak nekakvo olakšanje da barem nakratko odreši jezik, da breme svojega jada podeli s drugim patnikom. Osim toga želeo se uvjeriti je li Huck štogod zucnuo.

»Huck, jesi li ikad nekom spomenuo nešto o… o onome?«
»O čemu?«
»Znaš o čemu.«
»Ma, jasna stvar da nisan.«
»Ni reči?«
»Ni jedne jedine riči, bogami. Zašto pitaš?«
»Pa, bojao sam se.«
»Ej, Tome Sawyeru, pa ne bi mi preživili ni dva dana da niki to dozna. To dobro znaš.«
Tomu malo odlanu. Nakon pauze reče:

»Huck, je li da te niko ne bi mogao naterati da se odaš?«
»Naćerame da se odan? Pa, samo kad bi hteo da me oni đavo’ od mišanca utopi, moga’ bi me neki naćerat’ da se odam. Druge nema.«
»Dobro, onda je sve u redu. Izgleda mi da smo sigurni dokle god držimo jezik za zubima. Ipak, hajde da se opet zakunemo. Sigurno je sigurno.«
»Vala, jes’.«

Tako se opet zakleše uza sve svečane strahote kao i ranije.

»Šta se okolo pripovieda, Huck? Svašta sam čuo.«
»Šta se pripoveda? Pa, sve samo o Muffu Potteru, o Muffu Potteru, o Muffu Potteru. Stalno se zbog tog preznojavan pa bi se najrađe zavuka’o negde da me niko i ne vidi.«
»Baš isto to i ja stalno slušam. Izgleda mi da njemu nema spasa. Je li tebi ponekad žao zbog njega?«
»Skoro uvek– skoro uviek. Nije on ne znam ko, ali ipak nikad nikom nije ništa na žao učinio. Malo peca da štagod zaradi pa da se može napiti – a najvećma izigrava dangubu. Zaboga, a ko to ne radi – bar većina – popovi i njima slični. Al’ on ti je dobričina – dao mi je jednom po ribe, a nije bila dosta ni za dvojicu i puno puti mi je pomogao kad mi je lošoe išlo.«
»A meni je krpao zmajeve i vezivao udice na povraz. Da ga bar možemo nekako izvući odande!«
»Ojoj! Tome, ne meremo mi to. A i kake vajde od tog! Opet bi ga uhvatili.«
»Da, baš tako. Ali mi je grozno kad čujem kako ga psuju, kao sami đavoli, a on uopšte nije kriv za… ono.«
»I meni je to grozno, Tome. Gospode, čuo sam ih kako kažu da niko ne izgleda krvoločnije od njega u celom kraju i čude se da ga već prie niko nije obesio.«
»Da, stalno tako govore. Čuo sam i da kažu kako bi ga linčovali kad bi izašao iz zatvora.«
»Bome, tako bi i uradili.«

      Dečaci su dugo razgovarali, ali im taj razgovor nije doeo naročitu utehu. Kada se poče hvatati sumrak, stadoše se motati u blizini maloga samotnog zatvora, verovatno s nekom neodređenom nadom da će se možda dogoditi nešto čime će se rešiti njihove teškoće. No, ne dogodi se ništa. Kao da ni anđelima ni vilama nije bilo stalo do nesretnog zatvorenika.

     Kao i već mnogo puta do tada, dečaci priđoše rešetki na prozoru ćelije i odneše Potteru nešto duvana i šibice. Potter je bio smešten u prizemlju, a čuvara nije bilo.

      Zbog njegove ih je zahvalnosti za ovakve darove i ranije pekla savest, a ovaj je put taj osećaj bio jači no ikada. Sami su se sebi činili kao najgore kukavice i izdajice kada im je Potter rekao:

    »Dečaci , vas dvojica ste jako dobri prema meni – bolji nego bilo ko drugi u ovom mestu, a ja to ne zaboravljam. Često govorim sam sebi, kažem: ‘Ranije sam svim dečacima popravljao zmajeve i svašta drugo, pokazivao im gde se može dobro pecati, pomagao im kako god sam znao, a sad, kad sam u nevolji, svi su zaboravili starog Muffa. Ali ne i Tom, ne i Huck – oni ga nisu zaboravili’, kažem ja, ‘a nisam ni ja zaboravio njih.’ E, pa, dečai, napravio sam nešto grozno – bio sam tada pijan i lud i to jedino tako mogu objasniti – i sad me zbog toga čekaju vešala, a tako je i pravo. Pravo, a i najbolje, izgleda mi – bar se nadam. No, nećemo o tome, ne bih vas hteo žalostiti, vas dvojica ste mi kao prijatelji. Ali hoću vam reći ovo: nemojte se nikad napiti – pa nećete nikad do ovog doterati. Stanite malo više na zapadnu stranu… tako … tako valja. Kad se nađeš u ovako gadnoj nevolji, najveća uteha ti je kad vidiš prijateljsko lice, a meni niko ne dolazi osim vas. Dobra prijateljska lica, dobra prijateljska lica. Popnite se jedan drugom na ramena da vam mogu dotaknuti lice. Eto, tako. Dajte da se rukujemo – vaše će ruke proći kroz rešetke, moje su prevelike. Male slabašne ručice, ali su jako pomogle Muffu Potteru, a i više bi mu pomogle, samo da mogu.«

      Tom se sav nesretan vrati kući, a užas mu je te noći ispunjao san. Sutradan i dan iza toga bazao je oko sudnice, osećajući gotovo neodoljiv poriv da uđe, ali prisiljavajući sebe da ostane vani. Isto je tako bilo i s Huckom. Njih su se dvojica namerno izbegavala. Svaki bi od njih od vremena do vremena negde odlunjao, ali bi ih kobna očaranost uskoro opet doterala natrag. Kad god bi se neki besposličar išetao iz sudnice, Tom bi napeo uši, ali bi redovito čuo samo žalosne vesti. Mreža se oko jadnog Pottera sve nepopustljivije stezala. Krajem drugoga dana u selu se govorilo da je iskaz što ga je dao Crvenokožac Joe čvrst i neoboriv te da nema ni najmanje sumnje u to kakvu će odluku doneti porota.

   Tom je te noći bio do kasna vani, a na spavanje se vratio kroz prozor. Sav je drhtao od uzbuđenja i prošli su sati pre no što je uspeo da zaspi. Sutradan ujutro celo se selo sjati u sudnicu jer se očekivalo da će ovo biti odlučan dan. Među prisutnim opštinstvom gurao se podjednak broj muškaraca i žena. Nakon dugog čekanja jedan za drugim uđoše porotnici i zauzeše mesta. Malo potom uvedoše Pottera, u lancima, bleda i izmoždena, uplašena i očajna, pa ga posedoše onamo gde su sve znatiželjne oči mogle buljiti u njega. Ništa manje nije upadao u oči ni Crvenokožac Joe, bešćutan kao i obično. Tu nastupi još jedna pauza, a onda stiže i sudac, a šerif objavi početak rasprave. Usledi uobičajeno došaptavanje između branitelja i tužioca te skupljanje spisa. Ove sitnice i odgađanje do kojega je zbog njih došlo, izazvaše napeto iščekivanje koje je koliko uzbuđivalo, toliko i opčinjavalo prisutne.

      Zatim pozvaše svedoka koji posvedoči da je Muffa Pottera zatekao kako se u rani sat pere na potoku, i to baš onog jutra kada je otkriveno ubistvo, na što se Potter smesta izgubio. Posle još nekoliko pitanja, tužilac se obrati braniocu:

    »Svedok je vaš.«
     Uhićenik na čas podiže oči, ali ih opet i spusti kada advokat reče:
     »Nemam nikakvih pitanja.«
     Drugi svedok pouzdano ustvrdi da je kraj leša našao nož. Tužilac reče:
     »Svedok je vaš.«
     »Nemam nikakvih pitanja«, odgovori Potterov advokat.
      Treći svedok pod zakletvom  izjavi da je isti taj nož često viđao u Potterovim rukama.
     »Svedok je vaš.«
      Potterov advokat  otkloni ispitivanje. Lica ljudi okupljenih u sudnici počeše odavati nezadovoljstvo. Zar ovaj advokat  namerava bez borbe žrtvovati štićenikov život?

      Više svedoka dade iskaz o tome da je, kada su Pottera doveli na mesto ubistva, njegovo ponašanje ukazivalo na krivicu. I njima bude dopušteno da se s mesta za svedoke udalje bez unakrsnog ispitivanja.

      Verodostojni svedoci iznesoše pak svaku pojedinost u vezi s pogubnim okolnostima zatečenim onoga jutra na groblju, a kojih su se svi prisutni tako dobro sećali, ali Potterov advokat ni jednoga od njih ne podvrgnu unakrsnom ispitivanju. Cela sudnica mrmljanjem izrazi svoju zbunjenost i izazva sučevu opomenu, a tužilac reče:

      »Na temelju iskaza što su ih pod prisegom dali građani čija je već i sama reč iznad svake sumnje, utvrdili smo da je ovaj strašni zločin nesporno počinio nesretni optuženik. Optužba je time završila.«

       Jauk se omače bednome Potteru pa on sakri lice u ruke lagano se njišući celim telom, dok je u sudnici vladala mučna tišina. Ovo ganu mnoge muškarce, a mnoge žene suzama posvedočiše svoju sućut. Branilac ustade i reče:
 
    »Slavni sude, u svojim napomenama na početku ove rasprave bili smo nagovestili nameru da dokažemo kako je naš štićenik ovo strašno zlodelo počinio u stanju krajnje zaslepljenosti i neuračunljivosti izazvane pićem. Proenili smo mišljenje. Nećemo izneti takvu obranu.« Zatim se obrati pisaru: »Pozovite Thomasa Sawyera!«

      Na svakom se licu u sudnici, ne izuzimajući ni Potterovo, javi zaprepaštenost pomešana s čuđenjem. Kada se Tom popeo i zauzeo mesto na klupi za svedoke, sve se oči sa začuđenim zanimanjem prikovaše uz njega. Dečak je bio u silnom strahu pa se doimao prilično izbezumljeno. Zakleo se .

      »Thomase Sawyeru, gde ste se nalazili sedamnaestog juna oko ponoći?«

       Tom letimice pogleda u gvozdeno  lice Indijanca Joea i jezik ga izdade. Prisutni bez daha napeše uši, ali reči nikako nisu dolazile. No, nakon nekoliko trenutaka dečak ipak prikupi malo snage i uspe progovoriti dovoljno jakim glasom da ga čuje deo sudnice:

»Na groblju!«
»Malo glasnije, molim vas. Ne bojte se. Bili ste…«
»Na groblju.«

Prezriv osmeh prelete Crvenokošcu Joeu preko lica.

»Jeste li bili u blizini groba Horsea Williamsa?«
»Jesam, gospodine.«
»Govorite… samo mrvicu glasnije. Koliko ste bili udaljeni od groba?«
»Toliko koliko sad od vas.«
»Bili ste skriveni ili niste?«
»Bio sam skriven.«
»Gde?«
»Iza brestova na rubu groba.«

Crvenokožac se Joe jedva primetno trže.

»Je li ko bio s vama?«
»Jest, gospodine. Otišao sam tamo s …«
»Čekajte… čekajte čas. Ne morate spominjati ime svog pratioca. Njega ćemo pozvati kada dođe vreme za to. Jeste li išta nosili sa sobom?«

    Tom je oklevao i izgledao zbunjeno.

    »Recite otvoreno, mladiću… nemojte se ustručavati. Istina je uvek vredna poštovanja. Šta ste poneli sa sobom?«
»Samo c… c… crknutu mačku.«

     Zažamori smeh, ali ga sudac stiša.
     »Predočićemo kostur te mačke. A sada, mladiću, ispričajte nam sve što se događalo, ispričajte to vlastitim rečima, nemojte ništa preskočiti i ne bojte se.«

       Tom poče – isprva neodlučno, ali kada se zagrejao za predmet, reči mu stadoše sve lakše teći. Doskora se nije čulo drugoga zvuka do njegova glasa i svi su pogledi bili uz njega prikovani. Otvorenih usta i suspregnuta daha prisutni su gutali svaku njegovu reč, ne primećujući kako vreme protiče i zatravljeni čarobnom stravom njegove priče. Napetost izazvana suzdržanim uzbuđenjem doseže vrhunac u trenutku kada dečak reče:

     »… i kad je doktor daskom dohvatio Muffa Pottera i Potter pao, Crvenokožac Joe je skočio s nožem u ruci i…«

      Tres! Brz kao munja, mešanac jurnu prema prozoru, probi se između svih koji su mu se našli na putu i više ga nije bilo!



Dvadeset i četvrto poglavlje

         I opet Tom postade slavan junak – miljenik starijih, a predmet zavisti mlađih ljudi. Ime mu je čak ovekovečila  i  štampa jer su ga seoske novine nahvalile na sva usta. Bilo je i takvih koji su verovali da će on možda postati i Predsednik, samo ako pre toga ne završi na vešalima.

      Kao što je i uobičajeno, prevrtljiv i nerazuman svet privinu Muffa Pottera na svoje grudi i uze ga isto toliko velikodušno tetošiti koliko ga je pre ružio. No, takvo ponašanje samo ide svetu u prilog pa zato u njemu ne valja videti ništa pogrešno.

       Tomovi su dani bili puni slave i likovanja, ali mu je zato noći ispunjavao užas. U svakom mu se snu javljao Crvenokožac Joe, a u oku mu je uvek vrebala smrt. Teško da je išta dečaka moglo dovesti u iskušenje da, kada padne mrak, izađe iz kuće. Jadni je Huck također živeo na mukama i u stravi jer je Tom celu priču advokatu bio ispričao u noći pre glavne rasprave pa je Huck umirao od straha da bi i njegov udeo u toj stvari još mogao izaći na videlo, uprkos tome što ga je beg Crvenokošca Joea spasio od tegobnoga svedočenja na sudu. Jadni je momak izvukao od advokata obećanje da će čuvati tajnu, ali šta s tim? Otkako je nemirna savest uspela Toma naterati da noću ode do advokatove kuće i onde strahovitu priču iščupala s usana koje su bile zapečaćene najstrašnijom i najgroznijom zakletvom, Huckovo je poverenje u ljudski rod bilo gotovo potpuno poljuljano.

     Danju je Tomu zbog zahvalnosti Muffa Pottera bilo drago što je odlučio progovoriti, ali je noću žalio što mu usta nisu ostala zapečaćena.

       Polovinu je vremena Tom provodio u strahu da Crvenokošca Joea nikada neće uhvatiti, a drugu polovicnu u strahu da se to ne dogodi. Pouzdano je osećao da više nikada neće moći slobodno disati, sve dok taj čovek ne bude mrtav i dok mu on ne vidi leš.

      Raspisaše nagrade, pretražiše celi kraj, no Crvenokošca Joea ne nađoše. Iz St. Louisa stiže jedno od onih ljudskih čuda koja sve znaju i svima ulevaju strahopoštovanje, neki detektiv koji je sve ispregledao, tresao glavom, mudro se držao i postigao onako sjajan uspeh do kakva se obično vinu pripadnici toga zanata. To će reći da je »našao ključ zagonetke«. No, »ključ zagonetke« ne može se obesiti umesto ubice pa je detektiv posle tog postignuća otišao kući, a Tom se osećao jednako nesigurnim kao i ranije.

       Dani su polako odmicali i nakon svakoga mu je od njih teret strepnje bivao nešto lakši.

Dvadeset i peto poglavlje


       U životu svakoga dečaka, ako se taj život pravilno oblikuje, jednom dođe vreme kada ga uhvati silna želja da pođe negde u potragu za skrivenim blagom. Jednoga dana ta želja iznenada spopade i Toma. On naglo izjuri iz kuće da nađe Joea Harpera, ali bezuspešno. Zatim potraži Bena Rogersa – on je pak bio otišao na pecanje. Malo kasnije slučajno naiđe na Krvavorukoga Hucka Finna. Huck mu je baš odgovarao. Tom ga povede na neko osamljeno mesto i u poverenju mu otkri u čemu je stvar. Huck se bio voljan upustiti u to. Huck se uvek bio voljan upustiti u svaki pothvat koji je nudio zabavu, a nije zahtevao nikakvo novčano ulaganje, jer je na raspolaganju imao na pretek one nezgodne vrste vremena koje nije novac. »Gde ćemo kopat’?« upita Huck.

      »O, svagde pomalo.«
»Pa je l’ toga ima svugde?«
»Ne, nije to baš tako. Blago se skriva na krajnje neobičnim mestima, Huck, nekad na nekom ostrvu, nekad u truloj škrinji ispod vrha glavne grane na starom, usahlom drvetu, baš tamo gde u ponoć pada sena, ali najčešće ispod poda u kući u kojoj se javljaju duhovi.«
»Ko ga skriva?«
»Pa, razbojnici, naravno – a šta misliš ko? Direktor nedeljne škole?«
»Ne znam. Da je moje, ja ga ne bi skriva’o, nego bi ga potrošo i dobro se proveo.«
»I ja. Ali razbojnici tako ne rade. Uvek ga samo sakriju i ostave.«
»I više nikad po njega ne dođu?«
»Ne. Misle da će se vratiti po blago, ali uglavnom zaborave znakove koje su za sobom ostavili ili umru. U svakom slučaju ono ti tamo leži dugo vremena i zahrđa, a onda neko nađe neki stari žuti papir na kojem se objašnjava kako ćeš naći pojedine znakove – taj se papir mora odgonetati oko nedelju  dana jer se većinom sastoji od samih znakova i hijeroglifa.«
»Od … od čega?«
»Od hijeroglifa – slike i slične stvari, znaš, koje izgledaju kao da ništa ne znače.«
»Imaš li ti takav papir, Tome?«
»Nemam.«
»Pa kako ćeš unda pronaći znakove?«
»Ne trebaju mi znakovi. Razbojnici blago uvek zakopaju u ukletoj kući ili na nekom ostrvu ili ispod suvog drveta na kojemu strši glavna grana. Dakle, Jacksonovo ostrvo smo već malo pregledali, a možemo ga jednom opet pregledati. Iznad Pecarinog rukavca nalazi se stara ukleta kuća, a suvih grana i suhog drveća ima koliko voliš – brdo svega i svačega.«
»I na svakon ton mestu ima blaga?«
»Ma šta pričaš! Nema!«
»Kako ćeš onda znati gde ćeš tražiti?«
»Tražiću svugde!«
»Pa, Tome, celo lieto će nam na to otići.«
»I šta sa tim? Zamisli da nađeš medeni lonac sa sto dolara u njemu, svi potamneli i zveketavi, ili truli sanduk pun dijamanata. Kako ti se to čini?«
Hucku sinuše oči.
»To je kao neka  bajka. Za mene i previše. Daj ti meni samo sto dolara pa mi dijamanti i ne trebaju.«
»Dobro, ali tek toliko da znaš – ja neću samo tako odbaciti dijamante. Neki vrede i dvadeset dolara po komadu. Nema skoro nijednog, tek tu i tamo poneki, da vredi tri četvrt dolara ili dolar.«
»Ne teraš šegu sa mnon? Zbilja?«
»Naravno. Svako će ti to reći. Huck, jesi li ti ikad video dijamant?«
»Koliko pamtim, baš i ne.«
»Kraljevi ih imaju na gomile.«
»Ali ja ti, Tome, ne poznan nijednog kralja.«
»I meni izgleda da ne poznaješ, ali da odeš u Evropu, video bi ih svu silu prilikom obilaska.«
»Je l’ to oni nešta obilazue?«
»Obilaze? Ma, štoa je tebi? Ne!«
»Pa zašto si onda rekao da nešto obilaze?«
»Koješta, mislio sam samo da bi ih ti video – ne obilaze ništa, naravno? Zašto bi nešto obilazili? Samo hoću reći da bi ih naprosto vidieo – raštrkane na sve strane, znaš.  Kao onaj stari grbavi Richard.«
»Richard? Kako mu je prezime?«
»Nema on prezime. Kraljevi imaju samo krsno ime.«
»Samo to?«
»Da, samo to.«
»Ha, ako se njima tako sviđa, u redu stvar. Ja ti ne bih hteo biti kralj i imati samo ime, ko kakav crnjo. Nego reci ti meni – gde ćeš najpre kopati?«
»Pa, ne znam. Da krenemo, na primer, od onog starog osušenog stabla na brežuljku s druge strane Pecarinog rukavca?«
»Važi.«

      I tako njih dvojica uzeše trnokop slomljena vrha i lopatu pa se pešice dadoše na put dug tri milje. Na cilj stigoše vrući i zadihani pa se baciše u hlad ispod obližnjeg bresta da se odmore i popuše po jednu.

     »Sviđa mi se ovo«, reče Tom.
»I meni.«
»Čuj, Huck, ako ovde nađemo blago, šta ćeš ti napraviti sa svojim delom?«
»Pa, svaki ću dan jesti paštetu i popiti po čašu limunade i ići u svaki cirkus koji dođe ‘ovamo. Ne beri brigu, fino ću se provoditi.«
»A ne nameravaš ništa ostaviti za kasnije?«
»Za kasnije? Zašto?«
»Pa, tako da i posle imaš od čega živeti.«
»Eh, kake vajde od toga. Tata bi jedared već došao u ovo mesto i sve bi ščepao u svoje šape ako se ja ne požurin,  on bi to čas posla profućkao. A što ćeš ti sa svojin delonm, Tome?«
»Kupiću novi bubanj, pravu pravcatu sablju, crvenu kravatu, mladog buldoga i oženiti se.«
»Oženiti se!«
»Tako je.«
»Tome, ti – ti si skrenio pameću.«
»Samo polako pa ćeš videti.«
»No, to je najluđa stvar koju bi mogao učiniti. Vidi mog tatu i majku. Svade se i svade! Ma, ranije su se celo vreme svađali . Još kako se sećam.«
»To nema veze. Devojka kojom ću se ja oženiti, neće se sa mnom svađati.«
»Tome, meni izgleda da su ti one sve iste. Sve ti one čoveka gnjave. Bolje ti je na vrieme promisliti o tom. Bolje ti je, velim ti. Kako ti se zove to ženskinje?«
»Ona nije nikakvo ženskinje, nego devojka.«
»Sve ti to izađe na isto, izgleda mi. Neki kažu ženskinje, neki kažu devojka – i jedno i drugo ti isto vriedi. No, bez obzira, Tome, reci ti meni kako se ona zove?«
»Reći ću ti jednom – ne sada.«
»A, neka ti bude. Samo, ako ćeš se ti oženiti, ja ću biti sam-samcit – više nego ikad pre.«
»Nećeš, doselićeš se meni. Sad prestani o tome, nego daj da počnemo kopati.«

     Radili su i znojili se pola sata. Bez uspeha. Mučili su se još pola sata. I opet bez uspeha. Huck reče:

    »Je l’ blago uvek zakopaju na ovaku dubinu?«
»Katkad, ne uvek. Uglavnom, ne. Izgleda mi da nismo pogodili pravo mesto.«

     Odabraše stoga novo mesto pa otpočeše iznova. Kopanje im je sada išlo malo sporije, ali su još uvek napredovali. Neko su vreme ćutke i ustrajno kopali. Konačno se Huck nasloni na lopatu, obrisa rukavom kapljice znoja s čela i reče:

»A gde ćemo kopati kad ovde završimo?«
»Pa da možda krenemo od onog starog stabla iza udovičine kuće, tamo preko na Cardiff Hillu.«
»I ja bi rekao da će to biti dobro drvo. Ali što ako nam udovica otme blago, Tome? Drvo raste na njezinom imanju.«
»Ona da nam ga otme! Samo neka se usudi! Skriveno blago pripada onom ko ga nađe. Bez obzira na to na čijoj je zemlji.«

     To zadovolji Hucka pa se posao nastavi. Uskoro Huck reče:

»Đavo ga odneo, mora biti da smo opet na krivom mestu. Šta ti misliš?«
»Ovo je zbilja jako čudno, Huck. Ne razumem. Ponekad se i veštice znaju umešati u to. Izgleda mi da je verovatno i sada u tome nevolja.«
»Koješta, veštice po danu nemaju nikake moći.«
»Pa da, tako je. Toga se nisam setio. Ma, znam u čemu je stvar! Mi smo dva prokleta blesana! Moramo videti gde  će senka glavne grane pasti u ponoć pa tamo kopati.«
»Dobro! Badava radimo ovo vreme kao dve budale. A, đavo ga odneo, moramo se noćas vratiti, a to je strašno dugačak put. Hoćeš moći izaći iz kuće?«
»Naravno da hoću. Osim toga, moramo to svakako noćas napraviti, jer ako neko vidi ove jame, shvatiće isti čas o čemu se radi i sam potražiti blago.«
»Pa, unda ću ti ja noćas opet mijaukati pred kućon.«
»Važi. Pijuk i lopatu ćemo sakriti u grmlju.«

       Te se noći, otprilike u dogovoreno vreme, dečaci ponovno nađoše na istom mestu. Sedoše u senu da pričekaju. Mesto je bilo osamljeno, a po staroj se predaji ovaj sat smatrao strahotnim. Duhovi su šaptali u šuštavu lišću, utvare se skrivale u tamnim zakucima, duboki lavež lovačkog psa negde je daleko lebdeo u zraku, a sova mu odgovarala sablasnim zovom. Sve su se ove strahote obrušile na dečake pa su malo govorili. Uskoro proceniše da je odbilo dvanaest. Obeležiše mesto na koje je padala senka pa počeše kopati. Nade im stadoše rasti, zanimanje postade jače, a marljivost išla u korak s to dvoje. Jama je bivala sve dubljom i dubljom, no svaki put kada bi im srce poskočilo zbog toga što su čuli da trnokop o nešto udara, samo bi doživeli još jedno novo razočaranje. Bio bi to samo kamen ili komad tvrda drva. Konačno Tom reče:

»Nema koristi od ovoga, Huck, opet krivo kopamo.«
»Ma, to ne može  biti. Na dlaku smo označili mesto gde je pala senka.«
»Znam, ali ima tu i nešto drugo.«
»Šta to?«
»Pa, samo smo nagađali vreme. Lako je moguće da smo došli prekasno ili prerano.«
Huck ispusti lopatu.
»Vala, jes’«, reče on. »Tu smo pogrešili. Treba odustati i ovaj put. Ne možemo nikako znati tačno vreme, a osim toga, sve je ovo previše strašno, tu u ovo doba noći uz veštice i avetinje koje oblieću oko nas. Osećam kao da je celo vreme nešto iza mene i strah me se okrenuti jer možda oni isprid mene baš na to i čekaju. Jeza me prolazei otkako san došao ovamo.«
»Pa, i sa mnom je skoro isto tako, Huck. Kad zakopaju blago ispod drveta, najčešće tamo stave i mrtvaca da ga čuva.«
»Bogo!«
»Da, baš tako. Stoput sam o tom slušao.«
»Tome, meni ti se puno ne sviđa baviti .
»Ni ja im baš ne bih rado smetao. Zamisli da ovaj tu pomoli lobanju i progovori!«
»Tome, nemoj! To je jezivo.«
»Baš tako, Huck. Ni ja se ugodno ne osećam.«
»Čuj, Tome, hajmo mi odavde pa da probamo negde drugo.«
»Važi, i meni izgleda da će tako biti bolje.«
»A gde  ćemo poći?«
Tom časak razmisli, a onda reče:
»Ukleta kuća. Tamo idemo!«
»Đavo ga odneo, Tome, ne volim ti ja te uklete kuće. Ma, to ti je hiljadu put’a gore nego mrtvaci. Oni možda mogu govoriti, ali ti se ne mogu došuljati iza leđa zamotani u ponjavu i proviriti ti najedared preko ramena i zaškrgutat’i zubima kao šta to rade dusi. Ne bi ti ja mogao tako nešto podneti, Tome, niki to ne bi mogao.«
»Da, Huck, ali duhovi lutaju okolo samo noću. Neće nas ometati ako budemo onde kopali danju.«
»Vala, jes’. Al’ jako dobro znadeš da ljudi u take uklete kuće ne idu ni po danu ni po noći.«
»Pa, većinom zato što niko ne voli ići tamo gde je neko ubijen, ali oko te kuće nikad niko nije ništa video – osim noću, i to samo neko treptavo plavkasto svetlo kraj prozora, a ne prave duhove.«
»Pa, Tome, gde god vidiš neko tako plavo svietlo da miga, možeš se kladiti da ni dusi nisu daleko. Jasna stvar. Znaš da se takim svitlom nikio i ne služi osim duhova.«
»Bome, jest. Ali svejedno ih nema tamo danju pa čega da se onda plašimo?«
»Pa, dobro, ako ti tako veliš, pregledaćemo i tu ukletu kuću – al’ mi se vidi da je to isto kao i đavola  izazivat’i.«

      Dotle već bijahu krenuli niz brežuljak. Odmah ispod njih, nasred doline obasjane mesečinom, na pustoj je osami stajala ukleta kuća, ograda joj bila odavno propala, bujni korov prekrio stepenice pred ulaznim vratima, dimnjak se bio survao, otvori za prozore zjapili prazni, a jedan se ugao krova urušio. Dečaci su časak zurili onamo, napola očekujući da mimo prozora prolebdi plavičasto svetlo, a onda, razgovarajući tihim glasom kakav je pristajao dobu noći i okolnostima, udariše sasvim nadesno ne bi li obišli ukletu kuću i krenuli kući putem kroz šumu koja je krasila stražnje obronke Cardiff Hilla.



Mark Twain, Doživljaji Toma Sojera, ( ( nastavci : Romani u nastavcima )