* Die Entziehung (osnovno značenje oduzimanje) ovde treba čitati u vezi s Erziehung (vaspitanje) i Verziehung (rđavo vaspitanje, kvarenje), dakle kao izvlačenje, izbavljenje od vaspitavanja kao kvarenja.
Druge ljude sam nalazio u suprotnom pravcu, pošto više nisam išao u omraženu gimnaziju, već na za mene spasonosan zanat, ne više protiv svakog razuma jutrom rano sa sinom vladinog savetnika kroz Rajhenhalerštrase u centar grada, već sa šloserskim kalfom iz susedne zgrade po njegovoj periferiji kroz Rudolf-Biblštrase, ne na putu kroz zadivljale vrtove i kraj ukusno uređenih vila u visoku školu građanstva i malograđanska, već kraj Zavoda za slepe i gluvoneme i preko železničkog nasipa, pa kroz Šreberske vrtove i kraj tarabe sportskog igrališta u blizini Leenske ludnice u visoku školu autsajdera i siromaha, u visoku školu za budale i dokumentovane budale u Šerchauzerfeldskom naselju, u apsolutno užasnoj gradskoj četvrti, izvoru skoro svih salcburških sudskih procesa i u podrum kao prehrambenu radnju Karla Podlahe koji je bio slomljen čovek i osetljiv bečki karakter, a želeo da postane muzičar i onda zauvek ostao mali bakalin. Procedura mog prijema u radnju bila je ne može biti kraća. Gospodin Podlaha je stupio u sporednu prostoriju u kojoj sam ga čekao, jednom me kratko pogledao i rekao da mogu da ostanem ako želim, odmah, te je otvorio vrata ormara i izvadio jedan od svojih mantila i rekao da bi mi mantil mogao odgovarati, pa sam navukao mantil i mantil doduše nije odgovarao, ali mogao sam ga nositi provizorno, više puta Podlaha je rekao provizorno, a onda je kratko razmislio i izveo me kroz radnju dupke punu mušterija napolje na ulicu u sporednu zgradu u kojoj je bio smešten magacin. Tu je trebalo da do podne počistim metlom koju je gazda iznebuha izvukao iza vrata magacina i tutnuo mi u ruku. U dvanaest će on, Podlaha, sa mnom razgovarati o svemu ostalom. Ostavio me je samog u mračnom magacinu, s perverznom mešavinom mirisa i vlažnošću svih magacina sa hranom, pa sam u međuvremenu mogao da razmislim o svemu što se dogodilo. Službenicu na Birou rada nisam ostavio na miru i za jedan sat sam postigao ono što sam hteo, šegrtsko mesto u Serchauzerfeldskom naselju, da na koristan način, kako sam mislio, radim među ljudima za ljude. Imao sam osećaj da sam se spasao iz jedne od najvećih ljudskih besmislica, gimnazije. Najednom sam osetio: moja egzistencija je opet korisna egzistencija. Spasao sam se iz noćne more. Već sam se video kako u pazarne torbe trpam brašno i mast i šećer i krompir i griz i hleb, i bio sam srećan. Na sredini Rajhenhalerštrase, nalevo krug pa na Biro rada i službenicu nisam ostavio na miru. Nudila mi je mnoge adrese, ali dugo nijednu u suprotnom pravcu. Ja sam želeo u suprotni pravac. Počistio sam magacin, i u podne zaključao kako mi je bilo naloženo i otišao preko u radnju, kako je dogovoreno. Gospodin Podlaha me je upoznao s pomoćnikom (Herbert) i sa šegrtom (Karl) i rekao da o meni i od mene ne želi da dozna baš ništa, treba samo da obavim formalnosti a u ostalom da budem od koristi. Činjenica je da je reč korisno iznenada izgovorio sam od sebe, sasvim bez naglaska, kao da bi se pri reči korisno radilo o nekoj njegovoj omiljenoj reči. Za mene je to bio moj moto. Okončao sam jedan period beskorisnosti, činilo mi se jedan nesrećan period, jednu strašnu epohu. Imao sam dve mogućnosti, to mi je još i danas jasno, jednu, da se ubijem, za šta mi je nedostajalo hrabrosti, i/ili da napustim gimnaziju, i iz jednog trenutka u drugi, nisam se ubio i bio sam na zanatu. Stvar se nastavila. Kod kuće su reagovali apatično (majka, staratelj), s najvećom spremnošću da razume i shvati (deda). U trenutku su se pomirili s novom situacijom, nije bilo ni najkraće rasprave. Stvarno sam već jako dugo bio prepušten sebi, u tom trenutku mi je postalo jasno koliko sam zapravo bio sam. Zgrabiti egzistenciju pa se baciti napolje kroz prozor ili svojima pred noge, u svakom slučaju učinak bi bio isti. Stavio sam školsku torbu, kakva je bila, u ugao i više je nisam dodirnuo. Deda je umeo dobro da prikrije svoje razočarenje, sad je sanjao o čestitom, velikom trgovcu, u kome bi se, mislio je, moj genije dao još idealnije ostvariti nego u ma kojem drugom duhovnom stanju. Za moju propast krivio je okolnosti vremena, što sam bio rođen u najnesrećnijem od svih perioda, direktno u bezdanu iz koga po ljudskim merilima više nema spasa. Najednom su trgovci, koje je uvek i celog života prezirao s usrdnošću svog iskustva, za njega postali časni, a trgovac ne bez veličine. Sam nisam imao predstavu o svojoj budućnosti, nisam znao šta bih želeo da postanem, ništa nisam želeo da postajem, samo sam se jednostavno učinio korisnim. Iznenada i neočekivano našao sam pribežište u tim mislima. Godinama sam išao u fabriku za učenje i sedeo za mašinom za učenje koja mi je zaglušila uši i ošašavila razum, sad sam najednom opet bio zajedno s ljudima koji nisu znali ništa o toj fabrici za učenje i koji nisu bili ugroženi tom mašinom za učenje jer s njom nisu bili došli u dodir. Voleo sam i uvažavao to što sam sad video. Dani u kojima su u radnji bile stotine gladnih, i u kojima su u podrum u osam ujutro gladni i polugladni jurišali kao na tvrđavu hrane, smenjivali su se s danima koji su pripadali starim usamljenicama i alkoholičakama. Ali podrum kao prehrambena radnja Karla Podlahe uvek je bio centar naselja, ovde nije bilo nijednog drugog sta za razgovor, nikakve krčme ili kafane, samo te zgradurine, konstruisane samo za uništavanje i kompromitovanje njihovih stanovnika, u čijoj bi monotoniji i odbojnosti svaka, sasvim svejedno kakva duša morala da se pokvari i usahne i propadne. U podrum su dolazile žene i kad nisu ništa kupovale, čak i bez najmanjeg razloga za kupovinu, uvek iznova, gotovo sve u ma koje doba odjednom u neprilici, samo da bi mogle razmeniti par reči, već pri njihovoj pojavi na betonskim stepenicama bilo je jasno, i savršeno jasno kad bi sišle i ušle u podrum, da su samo pobegle iz ojih gnusnih domova na malo umirenja, na jednu životnu mogućnost. Podrum je za mnoge od tih ljudi iz naselja uvek iznova bio jedini i poslednji spas. Mnogi su posetu podrumu pretvorili u naviku i pojavljivali se svakodnevno, nisu zbog oskudice novca po više puta na dan ulazili u podrum kako bi kupili neku sitnicu, na primer pet deka putera, već zato što su na taj način imali mogućnost da u, kako se činilo, životno neophodnim kratkim razmacima silaze u podrum i kako bi pobegli od svojih, u mnogim slučajevima smrtonosnih okruženja. Neprilika, s kojom su silazili u podrum, bila im je dokaz nevinosti. Tek sada, u tim danima mog novog okruženja opet sam imao direktan, neposredan direktan pristup ljudima, takav neposredan, direktan pristup ljudima nije mi više bio moguć godinama, najpre moja glava, a zatim i moja duša pod smrtonosnim poklopcem škole i njene nastavne prinude, bile su se već skoro ugušile, i sve van škole i njene prinude godinama sam opažao još samo nejasno, kroz maglu nastavnog gradiva, sad sam opet video ljude i imao neposredan kontakt s njima. Godinama sam egzistirao u knjigama i spisima i među glavama koje nisu bile ništa drugo do knjige i spisi, u memljivom vonju plesnjive i sasušene istorije, neprestano tako, kao da sam se već sam pretvorio u istoriju. Sad sam egzistirao u sadašnjosti, u svim njenim mirisima i stepenima tvrdoće. Ja sam doneo tu odluku i načinio to otkriće. Živeo sam, a godinama sam već bio mrtav. Većina mojih osobina, apsolutne prednosti mog karaktera, iznova su se pojavile već u prvim danima u podrumu, pošto su godinama bile zatrpane i pokrivene nedaćama vaspitnih metoda, razvijale su se same od sebe u novom okruženju kome su s jedne strane pečat davali moji saradnici u radnji, s druge strane mušterije kao ljudi ili ljudi kao mušterije, a pre svega ona, kao što sam već primetio, ogromna korisnost odnosa napetosti između te dve grupe ljudi u kojoj sam radio svoj posao i koja mi je od prvog časa pričinjavala zadovoljstvo. Pošto sam u šegrtski odnos stupio u vreme prehrambenih proglasa, moja se delatnost već u satima posle stupanja na šegrtsko mesto nije više sastojala samo u metenju i pravljenju reda, već predveče, kad se primetio umor mojih saradnika, bio sam stavljen na probu i prodavao, i ja sam tu probu izdržao. Od početka nisam samo želeo da budem koristan, ja sam bio koristan, i moja korisnost je bila uzeta na znanje, mislio sam da kao što je sve do mog stupanja u podrum bila uzimana na znanje moja beskorisnost, tako sam mnoge godine beskorisnosti, kako sam postao stariji, mogao da prekinem svojom odlukom da odem na zanat. I danas znam da su zaista te podrumske godine bile najkorisnije godine mog života, kao što znam da godine pre toga nisu bile potpuno beskorisne, ali tada, pri mom ulasku u podrum i s primanjem u radnu zajednicu Podlaha, imao sam stoprocentan osećaj da je sve prethodno bilo potpuno beskorisno. Podrumsko vreme je od prvog časa bilo dragoceno, ne ono što mi se beskrajno, besmisleno razvlačilo kroz mozak, umrtvljivalo mi živce, beskrajno beznadežno vreme, najednom sam egzistirao intenzivno, prirodno, korisno. Teškoće koje bi mi se isprečile na putu odmah bi bile savladane, u osnovi i nije bilo nikakvih teškoća, sve što mi se u podrumu isprečilo na putu, ja sam ustvari želeo, sve je bilo odvraćanje od moje prethodne egzistencije, tačna suprotnost u skoro svemu, ovde se već u prvim danima izvršilo bezobzirno demaskiranje, ono što sam godinama osećao kao vreme užasa, ovde se zaista pokazalo kao užasno vreme, kao pogrešno zaključivanje, zabluda, što sam i hteo. Ako sam pre mislio da nemam nikakvu budućnost, odjednom sam je imao, a svaki trenutak, što je već davno bilo odumrlo, nosio je fascinaciju. Nisam samo, kao toliko često pre, sebi uvek iznova zamišljao budućnost, imao sam je. Opet sam imao svoj život. I najednom sam ga opet potpuno držao u šaci. Morao sam samo da učinim zaokret u Rajhenhalerštrase, mislio sam, i umesto u gimnazija, da odem na zanat, umesto u školsku palatu, u podrum. U Šerchauzerfeldskom naselju video sam ljude o kojima sam uvek slušao ali koje nikad nisam video, od dede sam znao da ima tih nesrećnika u bedi i očajanju, ali ih dotad nikad nisam video izbliza. Odgovorni u gradu činili su sve da zabašure prilike koje su vladale u Serchauzerfeldskom naselju, međutim, o tome su pisale novine, a kasnije, kao sudski izveštač „Demokratskog narodnog lista“ sam sam nedeljno izveštavao o optuženima iz Šerchauzerfeldskog naselja. Većinu sam poznavao s mog šegrtskog mesta, i već tada je bilo predvideti da će jednog dana završiti pred sudom, uvek sam za vreme rasprava mislio da je razlog zašto su sad stajali pred sudom sve ono što sam previše dobro znao iz sopstvenog podrumskog vremena. Sudije nisu znale ono što sam ja znao, a nisu se ni trudili da temeljno ispitaju čovekovu sudbinu, pretresali su jednu stvar kao i drugu, držali se slova zakona i takozvanih neoborivih činjenica i presuđivali ne poznajući osuđenog i ne poznajući okruženje osuđenog, i ne poznajući njegovu istoriju, i ne poznajući njegovo društvo koje ga je učinilo zločincem, čime je žigosan na sudu. Sudije su se skoro isključivo držale slova zakona i sa svojim brutalnim, bezdušnim i potpuno bezosećajnim, čak protivduhovnim i protivosećajnim zakonima uništavale čoveka koji im je priveden. Barem jedanput svakog dana loše raspoloženje nekog sudije uništavalo je život i egzistenciju jednog od tih ljudi kao optuženih, utvrditi to bilo je i jeste zastrašujuće. Ali sad nije trenutak za skiciranje sudijskog staleža, hoću samo da kažem, godinama pošto sam okončao šegrtovanje u podrumu, ponovo sam sretao mnoge od podrumskih mušterija pred sudskom ogradom, a i danas, kad otvorim novine, suočim se s imenima koja poznajem iz podruma, s podrumskim sudbinama, s ljudima iz Šerchauzerfeldskog naselja koji se pojavljuju u sudskim stupcima, još i danas, trideset godina posle mog šegrtovanja u podrumu, pojavljuju se u sudskim stupcima. Znao sam zašto sam službenici u Birou rada tražio da vadi na desetine kartica iz kartoteke, želeo sam u suprotnom pravcu, taj pojam u suprotnom pravcu neprekidno sam sebi ponavljao, uvek iznova u suprotnom pravcu, službenica nije razumela kad sam rekao, u suprotnom pravcu, jer jednom sam joj rekao, želim u suprotnom pravcu, verovatno me je smatrala ćaknutim jer sam joj zaista više puta rekao u suprotnom pravcu, a kako me i može razumeti, mislio sam se, kad o meni ne zna ništa, ama baš ništa. Već sasvim očajna zbog mene i zbog svoje kartoteke, ponudila mi je niz šegrskih mesta, ali sva ta šegrtska mesta nisu bila u suprotnom pravcu i ja sam morao da odbijem te njene ponude šegrtskih mesta, ne samo što nisam želeo u drugom pravcu, želeo sam u suprotnom pravcu, kompromis je postao nemoguć, tako je službenica uvek iznova morala da vadi karticu iz kartoteke, a ja morao da odbijem tu karticu zbog adrese jer sam beskompromisno želeo u suprotnom pravcu, ne samo u drugom pravcu, samo u suprotnom. Službenica je što može bolje razmišljala u mom interesu i verovatno pošla od adresa koje su za nju bile najbolje, kao najbolju je na primer smatrala adresu šegrtskog mesta u centru grada, dakle kao ponajbolju, adresu neke od najvećih i najuglednijih odevnih radnji usred grada i naprosto nije shvatala da mene ne interesuje najbolja adresa, već samo suprotna, ona, službenica, naprosto je želela da me dobro zbrine, ali ja uopšte nisam želeo da budem dobro zbrinut, naprotiv, želeo sam u suprotnom pravcu, uvek iznova izgovarao sam, u suprotnom pravcu, ali ona se time nije dala zbuniti, sa svoje strane uvek iznova mi je iz Kartoteke vadila takozvanu dobru adresu, i danas još čujem njen glas kako mi govori adrese koje zna svako u gradu, najpoznatije i najčuvenije gradske adrese, ali te adrese me nisu interesovale, odmah po ulasku rekao sam joj da to mora biti radnja u koju ulaze ljudi, u koju ulazi veoma mnogo ljudi, ali nisam umeo da joj objasnim šta sam imao na umu kad sam rekao, u suprotnom pravcu, objasnio sam joj da sam tolike godine kroz Rajhenhalerštrase išao u grad u gimnaziju, sad bih želeo u suprotnom pravcu, dobrodušna, kakva je bila ona, odlučan kakav sam bio ja, preko pola sata smo igrali igru s karticama, tako što je vadila karticu iz kartoteke i izgovarala adresu, a ja adresu odbijao; odbijao sam svaku adresu jer nijedna od adresa izvučenih iz kartoteke nije bila ona koju sam tražio, sve te adrese koje sam odbio, a tada je u Salcburgu za razliku od danas bilo na stotine otvorenih šegrtskih mesta, nisu bile adrese u suprotnom pravcu, koji sam ja želeo, najbolje adrese koje bi se dale zamisliti, ali nijedna u suprotnom pravcu, sve dok na red nije došla adresa Karla Podlahe u Šerchauzerfeldskom naselju. Upravo tu adresu službenica je iz kartoteke izvukla ustežući se, drukčije nego ostale adrese oko kojih se uopšte nije nećkala, odmah sam to video, i ona je samo preko volje izgovorila Podlahinu adresu, protiv volje izgovorila prezime Podlaha, protiv volje naznačila adresu, protiv volje izgovorila reč Šerchaerfeldsko naselje. Reč Šerchauzerfeldsko naselje bila joj je najodvratnija, morala je da se savlada da je izgovori. Ali ta reč za mene verovatno uopšte ne bi došla u obzir, kazala je službenica, a da nije stvarno izgovorila rečenicu ta adresa za tebe ne dolazi u obzir, to je govorilo sve je na njoj i u njoj, ali upravo je ta adresa bila adresa koja je za mene došla u obzir jer je Podlahina adresa bila upravo u suprotnom pravcu, po svemu sudeći službenica mi nije poverovala kad sam rekao, da je to prava adresa za mene i da sam tražio tu adresu, reč Šerchauzerfeldsko naselje, od koje se ona prirodno gnušala, za mene je imala ogromnu privlačnu snagu, i više puta sam kazao reč Šerchauzerfeldsko naselje, čisto da utvrdim reakciju koja je bila najbolnija, uvek iznova službenice me je pogledala u lice, istovremeno slušala kako sam govorio Šerchauzerfeldsko naselje i bila zgranuta da sam sebi u glavi pribeležio upravo tu adresu. Htela je da izvuče nove kartice iz kartoteke, ali ja sam rekao da sam zadovoljan s tom adresom, ta adresa je ona prava, pa ako ne budem primljen na toj adresi da ću se onda vratiti, a da će mi službenica tad dati neku sličnu adresu takođe u tom suprotnom pravcu kao Podlahina adresa u Šerchauzerfeldskom naselju. S jedne strane, službenica se obradovala što me je zadovoljila, s druge strane bila je zgranuta nad mojim mislima u koje sam joj dao da pogleda. Ona mi je iz kartoteke probrala najbolje, najizvrsnije od svih adresa, te dakle od mogućnosti za moje napredovanje, a ja sam se, kako je mislila, stuštio na najgoru, na najgoru od svih. Ne da me je opominjala da ne idem u Šerchauzerfeldsko naselje, ali mrzela je već samu reč Šerchauzerfeldsko naselje, najdublje se gnušala i reči Podlaha, kako sam primetio, prezirala je i sam pravac koji sam sam označio kao suprotan pravac, a u trenutku kad sam se spremio da krenem u taj suprotni pravac, dakle u Šerchauzerfeldsko naselje, ne obazirući se na sve njene dobromislene predloge, i ona je morala videti koliko sam bio ozbiljan s tom Podlahinom adresom u Šerchauzerfeldskom naselju i preostao joj je takođe još samo prezir prema meni, bilo joj je savršeno nerazumljivo kako jedan mlad, očigledno inteligentan čovek, još pre dva, tri sata gimnazijalac, ako sve to sa mnom, kako je mogla pomisliti, možda ipak nije bilo ništa drugo do neko trenutno užasno razorno grozničavo stanje, može da odbije u njenim očima najbolje moguće veličanstveno, i da se odluči za najgore moguće, najprezrenije, strašno, čak užasno, i verovatno se mogla izvući samo time da me više uopšte nije uzimala ozbiljno. Čim sam izišao iz njene sobe mogla je pomisliti - jedna gimnajalačka, pubertetska epizoda. Ali više se nisam vratio, nad tim je ipak morala da se zamisli. Mogla je u sebi pomisliti - nimalo neobično grozničavo stanje jednog zbunjenog đaka koje je već odavno opet prošlo, no verovatno me je odmah zaboravila. Nisam imao nikakve veze sa školskim mehanizmom i s tog razloga takođe nikad ni s ljudima povezanim s tim školskim mehanizmom, dok sam odmah i najintenzivnije bio privučen svemu u vezi s podrumom, sve u tom podrumu i sve što je bilo u vezi s podrumom, predstavljalo je za mene fascinaciju i ne samo fascinaciju nego pripadnost, usrdnost, osećao sam da pripadam tom podrumu, tim ljudima, dok nikad nisam osećao pripadnost svetu škole, Rajhenhalerštrase, kako sam sad video, nikad nije bila moja ulica, kao što nikad nije bila moj pravac, moja ulica i moj pravac bili su Rudolf-Bibl štrase, išao sam svojim putem kad sam išao kroz Rudolf-Bibl štrase, kraj Leenske pošte, kraj povrtnjaka Bugara i tarabe sportskog igrališta, kroz naselje mojih ljudi, dok sve u drugom pravcu nikad nije bilo moje, put kroz Rajhenhalerštrase, mogu da kažem, uvek je bio onaj koji me je neprekidno i s najvećom bezobzirnošću koja se da zamisliti udaljavao od mene sama u neku svakodnevnu strahotu čije su konsekvencije najednom mogle biti samo smrtonosne konsekvencije, put kroz Rudolf-Bibl se bio je put ka meni, svaki dan kad sam išao kroz Rudolf- Bibl štrase u Šerchauzerfeldsko naselje u podrum, predstavljao sam sebi da idem ka samom sebi, dok sam na putu kroz Rajhenhalerštrase uvek morao da mislim kako se udaljavam od sebe, uvek onamo kuda nipošto nisam hteo da idem, na taj put su me bili primorali moji vaspitači, oni koji upravljali mnome, mojim sposobnostima, mojim duhovnim sposobnostima i mojim telesnim sposobnostima, a uvek samo rđavo upravljali i za mene odabrali i utvrdili taj strašan i smrtonosan put, nisu trpeli nikakav prigovor, tad iznenada načinio zaokret, pa kraj Fišer fon Erlahove bolnice i kroz Plinarsku na Biro rada, i već na tom putu, već u trenutku zaokreta, mislio sam da sam sad na dobrorm putu. Budeći se mnogih godina svakog jutra mislio sam da moram prekinuti put koji su mi naturili moji vaspitači kao oni koji su upravljali mnome, ali nisam imao snage za to, tako sam godinama morao da idem tim putem protiv volje i pod najvećom moždanom i živčanom napetošću, sve dok iznebuha nisam skupio snagu da prekinem put jednim stoprocentnim zaokretom u koji sam sam najmanje verovao, no takav je zaokret moguć samo na apsolutnom vrhuncu osećajnog i duhovnog naprezanja, u jednom takvom trenutku čovek može izvršiti zaokret ili se još samo ubiti, ako je otpor protiv svega što je jedan takav čovek kakav sam tada bio, najveći otpor, smrtni otpor. U jednom takvom spasonosnom trenutku moramo ili biti protiv svega ili više ne biti, i ja sam imao snage da budem protiv svega i protiv svega sam otišao na Biro rada u Plinarsku. Dok je mašina za učenje u gradu već nanovo zahtevala svoje besmislene žrtve, ja sam se iz nje istrgao zaokretom u Rajhenhalerštrase, naprečac, nisam više hteo da budem jedna od hiljada i stotina hiljada i miliona žrtava mašine za učenje, okrenuo sam se i ostavio sina vladinog savetnika da sam produži svojim putem. Prejasna mi je bila konsekvencija moje sopstvene nemoći toga jutra a da bih još jednom mogao da popustim: nisam hteo da se bacim s Menhsberga, hteo sam da živim i stoga sam se toga jutra okrenuo i trčao za život u pravcu Milna i Leena, sve brže i brže, ostavljajući za sobom sve što mi je poslednjih godina bilo postalo smrtonosna navika, zaista i konačno sve, i u Biro rada sam zapravo utekao u smrtnom strahu, nisam ušao u Biro rada kako ulazi većina, uleteo sam u smrtnom strahu, okrećući naglavce sve u sebi i protiv sebe kratkih nekoliko minuta trčao sam milnskim i leenskim ulicama pa, u smrtnom strahu, u Biro rada. Rekao sam sebi sad ili nikad, bilo mi je jasno da je to moralo biti u trenu. Nosio sam u sebi previše povreda od toga da bi sad još bilo vremena za kolebanje. Moram još proći kroz tu odvratnu, meni strahotnu i na sve moguće vrste bede smradnu zgradu kao Biro rada, pomislio sam penjući se stepenicama Biroa rada, kroz tu prezira dostojnu kuću u kojoj je vonjalo po odumiranju egzistencije više nego igde drugde, tada sam spasen. Ne napuštam tu gnusnu zgradu dok mi ne udese šegrtsko mesto kao mesto opstanka, pomislio sam, i ušao u prostoriju službenice koja je posredovala šegrtska mesta. Nisam imao nikakvu predstavu kakvo sam mesto hteo, ali sto sam duže bio sučeljen sa službenicom to mi je postajalo jasnije da u obzir dolazi samo šegrtsko mesto, a nisam hteo samo neko zaposlenje, hteo sam šegrtsko mesto, koje me na sto je moguće korisniji način zbližava sa što je moguće više ljudi, i dok je službenica pretraživala po svojoj kartoteci u meni se učvrstila odluka: idem u prehrambenu radnju. Pozivi u kojima je onaj ko ih obavlja upućen na sebe, kao u kakvom zanatu, za mene nisu dolazili u obzir jer sam hteo među ljude, i to među što više ljudi i pod što je moguće uzbudljivijim okolnostima i u najvećoj, u maksimalnoj korisnosti. Ljudi se karakterišu poglavito time što imaju teškoće u razumevanju, i sledstveno, potpunim nerazumevanjem. Službenica me nije razumela, ali je shvatila kad sam joj zaista postao krajnje dosadan, u trenutku kad sam joj postao nepodnošljiv izvukla je iz kartoteke karticu s adresom gospodina Podlahe. Sve vreme me je smatrala ćaknutim, ni u kojem slučaju nije me shvatala ozbiljno, pošto joj me je bilo dosta, sad je htela da me se reši i takoreći kao završnu tačku našeg druženja izvukla je iz kartoteke Podlahinu adresu. Moguće je da je u meni videla nekog u nastupu groznice, čiji ce se problemi posle nekoliko sati ispostaviti kao razrešeni. Kako god da je mislila, ja sam bio odlučan da od nje dobijem adresu, dovoljno obećavajuću da bih se od nje mogao rastati. Ona je sumnjala u ozbiljnost moje namere, verovatno i u moje trenutno duševno stanje. Pubertet ima svojih bubuljica/bubica i jedna takva bubuljica/bubica može se sastojati i u tome da jedan mladi gimnazijalac trči na Biro rada i zahteva adresu trgovca hranom jer misli da će se s takvom adresom usrećiti, da će se barem na par sati spasiti od nepodnošljiva dana. No meni samom je to što sam naumio bilo neopozivo. Može biti da sam se naprečac spustio u drugi, s pelivanskog konopca školske prinude u svoj njegovoj odvratnosti, u činjenicu šegrtskog mesta u prehrambenoj radnji. Još nisam znao ko se krije iza Podlahine adrese u Šerchauzerfeldskom naselju, i oprostio sam se od službenice i izašao pa istrčao iz Biroa rada na Plinarsku, pa preko u Šerchauzerfeldsko naselje koje mi je do tog trenutka bilo poznato samo po nazivu kao najstrašnija salcburška četvrt, ali neukrotivo me je privlačila upravo ta strašna četvrt pa sam trčao što sam brže mogao i zakratko pronašao adresu, i već sam kročio u podrum, i predstavio se, i najednom sedeo u uskoj sporednoj prostoriji radnje za Podlahinim pisaćim stolom. Mislio sam kako su u gimnaziji gimnazijalci sada gimnazijalci, dok se ja sprijateljujem s utiscima u podrumu Karla Podlahe. U tom podrumu sam možda imao budućnost, mislio sam, i što sam se više bavio mišlju da ostanem u podrumu, to mi je bivalo jasnije da je moja odluka bila pravilna odluka. Iz jednog trenutka u drugi otrgao sam se iz društva koje je dotad bilo moje društvo i otišao u podrum gospodina Podlahe. Tu sam sad sedeo i čekao na reč odluke jednog odebljeg muškarca srednje visine, ni naročito prijaznog, ni naročito neprijaznog, od koga sam zahtevao spas svoje egzistencije. Kakav sam utisak u prvom trenutku ostavio na tog čoveka koga su oslovljavali samo kao gospodina šefa, što sam čuo kroz pritvorena vrata, a njegov sopstveni glas bio je blag ali je istovremeno pobuđivao poverenje. Četvrt časa koju sam proveo sam, sve više i više je jačalo želju da budem šegrt pod vlašću gospodina Podlahe koji mi je izgledao kao inteligentan, a ni u kom slučaju neki ordinaran čovek. Ako mi je u gimnaziji svako stupanje u kontakt predstavljalo nesavladivu teškoću, u skoro svim slučajevima nepremostivu, jednako sa đacima kao i s profesorima, između mene i drugih trajno je postojala neka, ne samo distancirana nego skoro neprekidno protivnička ili neprijateljska napetost, sve više i više sam dospevao u s vremenom potpuno bezizlaznu izolaciju, a kontakt s rodbinom kod kuće celog života je bio upravo još popravljiv uz teškoće najvećeg stepena, u podrumu nisam imao nikakvih kontaktnih teškoća, naprotiv, zapanjivalo me je savršeno odsustvo mojih problema spram saradnika i mušterija iz naselja s kojima sam od samog početka bio u najboljem saglasju i uzajamnom sporazumu. Nisam imao ni najmanju teškoću u razgovoru i ophođenju sa stanovnicima Šerchauzerfeldskog naselja. Začas mi je bila prisna pozornica na kojoj sam sad svakodnevno egzistirao i radio. Malo po malo upoznao sam skoro sve stanovnike, prirodno, najpre žene radnika iz fabrika i ugljenokopa, putara i železničara i njihovu decu. Išao sam u njihove nastambe, najpre pomažući da im se kući odnesu pazari koji su postali preteški. Upoznavao sam unutrašnji svet Šerchauzerfeldskog naselja noseći pune pazarne torbe ili tegleći cele džakove od pedeset kilograma krompira u različite blokove, ne propuštajući da tokom mnogih razgovora vršim svoja posmatranja. Preko žena i dece koji su dolazili u podrum upoznavao sam muškarce koji su ih čekali kod kuće, novorođenčad ili starine, i uskoro mi je svaki blok, koji sam odavno znao spolja, bio poznat i iznutra. A upoznao sam i jezik koji se govorio u Šerchauzerfeldskom naselju, jedan sasvim drukčiji jezik nego jezik koji sam znao iz kuće ili iz grada, čak jedan sasvim drukčiji jezik u Šercha- uzerfeldskom naselju nego u preostalom Leenu, u Šerchauzerfeldskom naselju govorio se intenzivniji, razgovetniji jezik nego u Leenu, i uskoro sam bio u prilici da s ljudima u Šerchauzerfeldskom naselju govorim njihovim jezikom, jer sam bio u prilici da mislim njihove misli. Ovde su svi bili u stavu iščekivanja, i mišljenje u Šerchauzerfeldskom naselju bilo je mišljenje u stavu iščekivanja. Šerchauzerfeldsko naselje bilo je svakodnevna strašna mrlja na lepoti tog grada i gradski oci su bili savršeno svesni te mrlje na lepoti, kao ta mrlja na lepoti Salcburga Šerchauzerfeldsko naselje se uvek iznova pojavljivalo u stupcima dnevnih listova u formi sudskih izveštaja ili u formi prećutkivanja pokrajinskih vlasti. I stanovnici te salcburške mrlje na lepoti bili su svesni činjenice da su svi zajedno predstavljali mrlju na lepoti Salcburga. Sve više su postajali ta mrlja na lepoti, tu se moglo naći sve što je grad pokušavao da prećuti ili da zabašuri, sve što normalan čovek izbegava, ako je u situaciji da izbegne, tu je bila ljaga Salcburga, a i danas je Šerchauzerfeldsko naselje ta salcburška ljaga koje se ceo grad stidi kad je se seti, jedna jedina ljaga od sirotinje te dakle ljaga sastavljena od gladi, zločina i blata. Ali i ljudi su se bili odavno pomirili sa svojom ljagom, bili su u stavu iščekivanja, ali u osnovi više nisu ništa očekivali, bili su napušteni, zaboravljeni, uvek iznova prećutkivani i iznova zaboravljani, o Šerchauzerfeldskom naselju, o salcburškoj ljagi, uvek se govorilo samo pre političkih izbora, ali posle izbora ljaga je ponovno zaboravljana s redovnošću izbora, stanovnici Šerchauzerfeldskog naselja su u decenijskoj zajednici patnje i pod smrtonosnim pritiskom prezira svih ostalih Salcburžana, za koje je samo pominjanje pojma Šerchauzerfeldskog naselja značilo opaki bol u želucu, razvili sopstveni ponos, bili su ponosni na svoju sudbinu i na svoje poreklo, i ako im je od toga nešto zavisilo, bili su ponosni na svoju salcburšku ljagu koja je istovremeno bila najveća sramna mrlja grada („Salcburger Folksblat“). Stanovati u Šerchauzerfeldskom naselju značilo je stanovati usred prljave i sramne mrlje, tu su po mnenju celog grada egzistirali gubavci, a govoriti o Šerchauzerfeldskom naselju nije značilo ništa drugo do govoriti o zločincima, tačnije, o robijašima i pijanicama i zapravo o pijanicama robijašima. Ceo grad je zaobilazio Šerchauzerfeldsko naselje, doći iz Šerchauzerfeldskog naselja i nešto hteti značilo je smrtnu presudu. Obeleženo kao zločinački geto, Šerchauzerfeldsko naselje je uvek bilo naselje iz koga je u ostatak grada mogao doći samo zločin, pa ako je čovek došao iz Šerchauzerfeldskog naselja onda to nije značilo ništa drugo no da u grad dolazi zločinac. Sasvim neuvijeno to je uvek bilo i izgovarano, i ljudi iz Šerchauzerfeldskog naselja uvek su već bili zazorljivi, vremenom su, posle decenijskog činjenja krivim i prezrenim, morali sami poverovati u to da jesu ono čime su ih obeležili, zločinačka fukara, i nije čudo što je od jednog određenog trenutka, četiri, pet decenija u prošlosti, Šerchauzerfeldsko naselje postalo neprekidni liferant krmiva salcburških sudova, neiscrpan izvor za austrijske popravne domove i kaznionice. Policija i sudovi decenijama su se intenzivno bavili Šerchauzerfeldskim naseljem samo kao alibi za zabašurivanje svoje bezgranične nesposobnosti. I danas, posle više od tri decenije od mog delovanja u Šerchauzerfeldskom naselju, čitam, kad otvorim salcburške novine, o povezanosti gotovo svih salcburških krivičnih procesa, i danas još uvek ubistava i ubistvenih procesa, sa Šerchauzerfeldskim naseljem. Prilike su se tamo, razmišljam danas preko trideset godina unazad, mogle samo pogoršati. Danas su tamo stambeni blokovi i soliteri, izrasline našeg bezdušnog i nemaštovitog vremena, gde su tada pre trideset godina bile livade, ja sam išao na posao preko širokih livada, kraj Zavoda za slepe i Zavoda za gluvoneme, kraj Leenske pošte preko livada i sasvim uobičajenih makadamskih puteva, kroz bezbroj prirodnih mirisa, kojih na tom putu danas više uopšte nema, mirisa trave i mirisa zemlje i mirisa kaljuge, danas je tu još samo smrad izduvnih gasova ioji zatupljuje ljude. Između grada i Šerchauzerfeldskog naselja bio je, kao da je grad želeo neko odstojanje od njega, pojas livada i polja, tu i tamo grubo sklepani svinjci, i tu i tamo po neki veći ili manji izbeglički logor, nastambe propalih zaluđenika i zaluđenica psima, daščare kurvi i pijandura koje je grad ma kad jednom ispljunuo. Grad je, upravo na odstojanju od njega koje mu se činilo neophodno, na tim livadama izgradio jevtino i ljudomorno naselje, naselje za svoje odbačene, za svoje najsiromašnije i najzapuštenije i prirodno uvek najbolesnije i najočajnije, za svoj ljudski otpad, udaljeno taman toliko da se s njim ne bi suočavao, ko nije hteo, ceo svoj život nije imao znanja o tom naselju koje je podsećalo na sibirske kaznene logore ne samo zbog numeracije svojih blokova. Mnogo stepenica vodilo je u sredini jednospratnih blokova gore u usko predvorje iz koga se na obe strane stizalo u nastambe, koje se danas ne mogu rvati stanovima, stanovi su imali jednu ili dve sobe, porodice s najviše dece stanovale su u dvosobnim stanovima, voda je bila na hodniku, postojao je samo jedan zajednički klozet, zidovi tih blokova bili su sastavljeni od ploča heraklita, olepljenih jevtinim malterom. Samo su trospratni blokovi bili zidanice od cigle i u njima su živeli takoreći privilegovani proleteri, prehrambeni podrum je takođe bio u jednoj takvoj trospratnici. Svakog dana poneki porodični eksces, svakog dana najmanje jednom policijska kola oko ugla, ambulantna kola da zbrinu nekog polumrtvog ili izbodenog, mrtvačka kola da odnesu nekog bedno skončalog u svom krevetu. Deca su najveći deo vremena provodila po ulicama, jedinim ulicama u Salcburgu koje nisu imale imena, i vikala i galamila, jer su na licama imala mesto za vikanje i galamu, i sa svojom vikom i galamom pokrivala zastrašujuću tišinu u Šerchauzerfeldskom naselju koje bi bez vike i galame bilo smrtonosno. Kod kuće sam nagoveštavao šta sam video, ali kao uvek kad se ljudima saopštava nešto strašno i nešto odvratno i nešto neljudsko i nešto naprosto jezivo, oni ne bi verovali, ne bi to hteli da slušaju i odvratnu istinu bi, što su tad uvek radili, označavali kao laž. Ali ne sme se prestati da im se govori istina, i strašna i odvratna zapažanja koja pravimo ni pod kojim okolnostima ne smeju biti prećutana ili samo krivotvorena. Moj zadatak može biti samo da saopštim svoja zapažanja, svejedno kakvo dejstvo da ispadne, uvek da saopštavam zapažanja koja mi izgledaju vredna pomena, ono što vidim, ili ono što u sećanju još danas vidim, kad kao sada, gledam trideset godina u nazad, štošta više nije jasno, drugo je prejasno, kao da je juče bilo. Da bi sebe spasli, oni kojima se govori ne veruju, i često ne veruju u ono najprirodnije. Čovek se brani od pomutnje mutikašom. Ja sam celog života bio taj mutikaša i uvek ću biti i ostati mutikaša, kako su me uvek zvali moji, već me je majka, koliko god mogu da se setim u nazad, zvala mutikašom, moj staratelj, sestra i brat, uvek sam ostao mutikaša, u svakom dahu, u svakom slogu koji pišem. Moja je egzistencija celog života uvek unosila pomutnju. Uvek sam unosio pomutnju, uvek iritirao. Sve što pišem, sve što činim jeste pomutnja i iritacija. Ceo moj život kao egzistencija nije ništa drugo do neprekidno pomućivanje i iritiranje. Time što skrećem pažnju na činjenice koje uznemiruju i iritiraju. Jedni ostavljaju ljude na miru, a drugi, u koje druge ja spadam, mute i iritiraju. Ja nisam čovek koji ostavlja na miru i ne želim da budem takav karakter. Pisati danas o Šerchauzerfeldskom naselju jeste uznemiravanje gradskih vlasti Salcburga i ja iritiram kad se sećam Šerchauzerfeldskog naselja. Sećam se vremena svog šegrtovanja, verujem, najvažnijeg vremena svog života i, prirodno, sećam se ljudskog predvorja pakla, kako sam za sebe uvek označavao Šerchaizerfeldsko naselje. Nisam govorio, idem u Šerchauzerfeldsko naselje, kad sam odlazio u Šerchauzerfeldsko naselje, nego sam govorio, idem u pakleno predvorje. Svaki dan sam ulazio u pakleno predvorje koje je salcburška gradska vlast izgradila za svoje odbačene. Ako postoji pakleno predvorje, tako sam sebi tada govorio, onda ono izgleda kao Šerchauzerfeldsko naselje. Tada sam još verovao u pakao, kao što danas u pakao više ne verujem, Šerchauzerfeldsko naselje je bilo pakao, nešto gore za stanovnike Šerchauzerfeldskog naselja nije moglo postojati. Za sve te ljude nije bilo spasa i ja sam ih gledao kako svakodnevno propadaju, stari i mladi, imali su bolesti za koje nikada nisam bio čuo, i koje su sve bile smrtonosne bolesti i oni su počinili zločine koji su najstrašniji zločini. Većina je bila rođena u krpama i umirala u krpama. Njihova doživotna odeća bio je šloserski kombinezon. U svom ludilu su pravili decu i ubijali tu decu u svojoj progresivnoj zatupljenosti kao posledici njihovog latentnog očajanja. Mnogih dana nisam udisao ništa drugo do zadah svih onih u Šerchauzerfeldskom naselju koji su trulili u živom telu. Slučaj me je, tako sam mislio, odveo u pakleno predvorje (pakao). Ko ne zna pakleno predvorje (pakao) taj nema pojma, inkompetentan je. Istinu, mislim, zna samo onaj koga se dotiče, ako želi daje saopšti, automatski postale lažljivac. Sve saopšteno može da bude samo krivotvorenje i iskrivljavanje, dakle, uvek se saopštavaju samo krivotvorine i iskrivljenja. Volja za istinom je, kao sve drugo, najbrži put do krivotvorenja i iskrivljenja nekog stanja stvari. A opisati jedno vreme, jedan životni, egzistencijalni period, svejedno na kolikoj je razdaljini i svejedno koliko je dugačak ili kratak bio, jeste zbiranje stotina i hiljada i miliona krivotvorina i iskrivljenja koje su onome koji opisuje i koji piše sve poznate kao istine i ništa nego istine. Sećanje se tačno drži događaja i drži se tačne hronologije, ali ono što iz toga izađe sasvim je nešto drugo nego ono što je zaista bilo. Opisano pojašnjava nešto, što doduše odgovara volji za istinom onoga koji opisuje, ali ne istini, jer istina uopšte nije saopštiva.
Opisujemo neki predmet i verujemo da smo ga opisali po meri istine i verno istini, a moramo ustanoviti da to nije istina. Pojašnjavamo neko stanje stvari i to nije i nikad nije to stanje stvari koje smo hteli da pojasnimo, nego uvek neko drugo. Moramo reći, nikada nismo saopštili nešto što bi bila istina, ali doživotno ne smemo napustiti pokušaj da saopštimo istinu. Želimo da kažemo istinu, ali ne govorimo istinu. Opisujemo nešto verno istini, ali opisano je nešto drugo nego istina. Morali bismo videti egzistenciju kao stanje stvari koje želimo da opišemo, ali koliko god se trudili, kroz to što smo opisali nikad ne vidimo stanje stvari. U tom saznanju davno bismo morali napustiti htenje da napišemo istinu, te bismo dakle morali napustiti pisanje uopšte. Pošto nije moguće saopštiti, te dakle pokazati istinu, zadovoljili smo se time da želimo da pišemo i opisujemo istinu, kao i da govorimo istinu, iako znamo da se istina nikad ne može iskazati. Istina koju poznajemo, logično jeste laž koja je, tim što je ne zaobilazimo, istina. To što je ovde opisano je istina, a ipak nije istina, jer ne može biti istina. U celoj našoj čitalačkoj egzistenciji još nikad nismo pročitali neku istinu, makar da smo uvek iznova čitali činjenice. Uvek iznova ništa drugo nego laž kao istinu, istinu kao laž et cetera. Radi se o tome da li hoćemo da lažemo ili da govorimo i pišemo istinu, iako to nikad ne može biti istina, nikada nije istina. Ja sam celog života uvek hteo da govorim istinu, iako sad znam da se bilo lagalo. Na kraju krajeva radi se samo o istinosnom sadržaju laži. Razum mi je već dugo zabranio da govorim i pišem istinu jer se time uvek iskazala i napisala laž, ali pisanje mi je životna nužnost, stoga, iz tog razloga pišem, iako sve to što pišem ipak nije ništa drugo do laž koja se kroz mene transportuje kao istina. Dabome, možemo da zahtevamo istinu ali iskrenost nam pokazuje da istine nema. To što je ovde opisano jeste istina, i ona to nije iz jednostavnog razloga jer nam je istina samo skromna želja. Na pitanje, zašto o vremenu šegrtovanja sada a ne kasnije, u nekom trenutku u kojem bih možda izveštavao s ne tolikom rezervom, kao u grču, lako je odgovoriti: gradska opština je, kako sam saznao iz novina, došla na to da sruši Serchauzerfeldsko naselje, da poruši pola stoleća stare svedoke od cigle i heraklita, pakleno predgrađe ili pravi pakao, kako god, da sravni, da smrvi zidove u kojima se decenijama zbivalo toliko mnogo nepotrebne nesreće. Jedna kratka novinska beleška u mojoj je glavi ponovo pokrenula ono što se pre dugo vremena bilo stišalo u mom sećanju, mehanizam sećanja koji se tiče Šerchauzerfeldskog naselja, zastrašujućeg ljudskog naselja kao pastorčeta grada od koga su se svi i svako lilineprestano distancirali. Da čovek kaže kako je iz ili u Serchauzerfeldskom naselju, ili da radi u Šerchauzerfeldskom naselju ili uopšte da ima neke, svejedno kakve, veze sa Šerchauzerfeldskim naseljem, u svakom je kontekstu izazivalo zaprepašćenje i gnušanje. Bio je žig biti odatle ili s tim o imati neka posla, odakle se ne sme biti i s tim tamo imati ikakva posla, i taj su žig stanovnici Šerchauzerfeldskog naselja nosili celog života, nosili ga sve dotle dok nisu mrtvi, mrtvi, jer su završili u ludnici ili u zatvoru ili na groblju. Već su deca bila u tom duhovnom i emocionalnom stanju nedozvoljenog, dakle, biti iz Šerchauzerfeldskog naselja, biti rođen u njemu, i patila su celog života od toga a oni koji do danas nisu propali od tog žiga, propašće od njegu budućnosti, čak i ako će sami to poricati. Šerchauzerfeldsko naselje bilo je geto očajnika, s jedne strane, geto srama, s druge strane. Na tim se ljudima primećivalo da su bili Šerchauzerfeldskog naselja, kao što se u svim gradovima, pre svega u velegradovima, ako je čovek u tome istreniran, svakom primeti odakle je, iz kog je dela grada, i kritički posmatrač u trenutku susreta zna, ovaj je iz čistilišta ili iz paklenog predvorja ili iz pakla grada. Već izdaleka poznaju u tom gradu koji je uvek tvrdio da u njemu nema paklenog predvorja, a kamoli pakla, stanovnici paklenog predvorja ili stanovnici pakla, zbunjena, konfuzna stvorenja, nesigurna užurbana, u svakom slučaju prepoznatljiva kao spolja i iznutra nesrećne prirode, rubne egzistencije, žigsane kao stanovnici Šerchauzerfeldskog naselja. Država, grad i crkva davno su zakazali na tim ljudima i napustili ih. Stanovnici Šerchauzerfeldskog naselja bili su napušteni, i napušteni ne samo od sredine kao prevarnog a profinjenog društva, već su oni, stanovnici Šerchauzerfeldskog naselja, bili sami sebe davno napustili. Kao da su ti ljudi bili kužni, nastradali bi već na ulasku u kakvu gradsku radnju, pri pojavljivanju u kakvom nadleštvu bili su ponižavani i stradavali, pri pojavljivanju pred sudom već bi bili osuđeni i otaljani. Salcburško društvo posmatralo je stanovnike Šerchauzerfeldskog naselja sve skupa kao gubavce u njihovom zabranu, kao i sami stanovnici, kao kažnjenički logor, kao i sami stanovnici, kao smrtnu presudu, kao i sami stanovnici. Ovde je život kržljao i u osnovi nije bio moguć kao ništa drugo nego neprekidno odumiranje, dok se samo par stotina metara dalje perverzna fabrika blagostanja i zadovoljstva ponašala kao jedina vladarica sveta. Hteti se probiti ovde, iz Šerchauzerfeldskog naselja, i poći takoreći boljim sopstvenim putem, toga su svi ti ljudi bili svesni kao nemogućnosti, i primeri onih koji su pokušali takav proboj i neki takav bolji put, pokazuju da je takav pokušaj proboja i takav pokušaj boljeg sopstvenog života vodio samo u još mnogo dublje očajanje i još mnogo veću izolaciju. Ti koji su jednoga dana otišli, zato jer su celog života, kud god da su otišli, i šta god da su radili, ipak ostali stanovnici Šerchauzerfeldskog naselja, poumirali su u tuđini ili se vratili da bi u Šerchauzerfeldskom naselju još bednije propali od onih koji su ostali kod kuće. Jedan se oprobao kao glumac u svim mogućim austrijskim i nemačkim gradovima te se posle više godina vratio kao takozvani totalno propao subjekt (tako njegova majka) i sav sasušen krepao na polutrulom majčinom divanu, jedva još čovek, a kamoli lep čovek kakav je bez sumnje bio (tako njegova majka). Poneki se oprobao kao privatni igrač, jedan u Americi, jedan u Australiji, kao u decenijama stotine drugih iz naselja, ali su se vratili u Šerchauzerfeldsko naselje i propali. Majke i očevi su čekali na to. Svi su oni, veoma često preko kao led hladnog inostranstva, pravili zaobilaznicu do njihovog pravog cilja propadanja i obamiranja, dok su se njihovi roditelji i braća i sestre i ostala svojta opijali i opijanjem se uništavali. Deca su se rađala u pijaničkim porodicama koje su ceo dan provodile kao neželjenu otupelost i očajnički delirijum i u kojima su se od početka morala razbiti i ruinirati. Skoro u svim slučajevima ona u svom životu, koji je bio jedna jedina strašna egzistencija, nisu mogli odmaći dalje od čistačice, ako su bila ženska, i od pomoćnog radnika i radnika na ugljenokopu, ako su bila muška, a zaposlenja su menjali svaki čas i neprestano bežali u bolesti i zločin, i u osnovi njihov strašan život kao strašna egzistencija nije bio ništa drugo do to neprestano smenjivanje između bolesti i zločina sve do smrti. Egzistirali su u rekidnom mehanizmu okrivljavanja i optuživanja, a okrivljavali su sve i svakoga da bi došli do vazduha, da bi uopšte mogli da dišu, boga i svet i same sebe, svi između sebe i jedni protiv drugih. Svi su egzistirali u neprekidnoj maniji okrivljavanja i optuživanja kao smrtnoj bolesti. U osnovi nisu imali ništa sem razbijanja i razaranja, od toga su egzistirali, ni od čega drugog, i uzajamno su se razbijali i razarali bez pauze. Egzistirali su sa smrtonosnim intenzitetom na smrt očajnih i bežali, muškarci kao i žene, naizmenično u bolnice i ludnice i u zatvore. Najpre nisam razumeo uvijeno izražavanje izvesnih mušterija, koje time nisu postajale gore ili bolje, ništa nisam kapirao, nisam dokučivao njihove dvosmislene i trosmislene i višesmislene primedbe i uzrečice, ali već posle nekoliko dana bilo mi je jasno o čemu su govorili, a takođe i to zašto su govorili o onome o čemu ljudi u gradu prirodno nisu otvoreno govorili, i zašto mi se taj otvoreni govor svideo i više dopadao nego oćutano pretvaranje drugih. U Šerchauzerfeldskom naselju sam naravno u najkraćem vremenu upoznao takozvane nepristojne primedbe i uzrečice u stotinama i hiljadama njihovih varijacionih mogućnosti. Ti ljudi nikad nisu imali dlaku na jeziku. Bilo mije potrebno samo najkraće vreme da se priviknem na njihov otvoreni način, i potom sam veoma često, posle nekoliko nedelja i meseci, sam daleko nadmašivao sve te ljude bogatstvom dovitljivosti što se tiče ove teme i nisam se uzdržavao. Tu sam smeo što kod kuće nikad nisam smeo i sasvim jednostavno sam oslobodio celo bogatstvo moje mašte, nimalo čudno da je to bilo odgovarajuće Šerchauzerfildskom naselju. Jednom zbližen s mehanizmom najučestalijih podbadalica u podrumskom razgovoru, zadobio sam, iskoristio bogatstvo svog izvanrednog kombinatornog dara i bacio u zasenak čak i najokorelije. Mladost i šarm mladića kakav sam tada bio, k tome dar jednog neprestano pripravnog jezičkog blaga s prelivima u svim tonovima i polutonovima, i bio sam pečen. Bilo je pet glavnih tema podrumskog razgovora, životne namirnice, seksualnost, rat, Amerikanci i, sasvim izolovano od već navedenih, atomska bomba čije je dejstvo na japanski grad Hirošimu još svima bilo u kostima. Životne namirnice i kako bi se do njih moglo doći u to je vreme danonoćno preokupiralo sve ljude, i naravno da su postojale stotine puteva i kanala do životnih namirnica, službeni put do životnih namirnica bile su prehrambene markice koje su se aktivirale u određenim vremenskim razmacima, već prema isporuci i postojanju određene životne namirnice, takozvanim prehrambenim proglasima u novinama i na radiju. Ali postojali su i neslužbeni putevi do životnih namirnica, na primer podzemni kanali do Amerikanaca, prevarom, krađom i tako dalje. U strogom smislu principijelno, kriminalizovao se ceo narod kako bi mogao da preživi. Ni podrum nije bio odvojen od nezakonitosti. Mnogi su dobijali više nego što im je stvarno sledovalo, naš šef, koliko god da je verovao u totalno zabašurivanje, bio je ukeban. Zlatan sat se razmenjivao za dva pakovanja putera od po pola kila. Nameštenici veletrgovinskih firmi često su podlegali nastojanjima sitničara da ih podmite. Naš šef nije bio najneumešniji, a ko li je pa bio korektan u tom vremenu, prehrambeni kriminal je bio najistaknutije, najprirodnije obeležje svih. Zločin da dođe do životnih namirnica koje mu nisu pripadale počinio je svako. Plašili su se atomske bombe i o Amerikancima govorili s nemoćnom snishodljivošću, s jedne strane, s poniznošću s druge strane, rat im je bio omiljena tema.
Žene su govorile o svojim muževima a muževi o svojim ratnim pozornicama. Ranjavanja svojih muževa žene su činile vrhuncem poverljivosti, muškarci su uvek ciljali samo na Smolensk, na Staljingerad, na Kale, El Alamejn i na Narvik. Iako smo po sto puta čuli, morali smo gotovo svakog dana ponovo na te ratne pozornice, a ranjavanja smo znali do u sitnice, sve do najneverovatnijih pojedinosti, da jednome više nije funkcionisao mehur, jer mu je geler kod Sevastopolja otkinuo muda, što nam jie uvek iznova detaljisala njegova žena. Žene su govorile o zarobljeništvu svojih muževa, i od njih smo, takoreći iz druge ruke, dobijali opise stanja u ruskim i američkim i engleskim logorima. Ratne pozornice su u glavama ljudi iz naroda, bile one obeležene pobedom ili porazom, svejedno, njihovi doživotni vrhunci. Ko je imao oca ili unuka, taj je gotovo uvek slušao samo o junaštvima, i njihovi porazi su pretvarani u pobede, njihove svinjarije i svinjske gadarije u ratu, posle rata su se bez ženiranja pribadale kao ordenje na njihovom horizontu sećanja. Žene su u podrumu pripovedale sa strašću najdubljeg učešća o junaštvima svojih muževa, o grozotama neprijatelja. Povratnici kući uvek su navodili neku odvažnu reč, samo su njihovi stvarno zauvek obogaljeni ćutali, iz njih se jedva išta dalo izvući. Mi deca smo uskoro znali sve o inženjercima i gorskim lovcima, a od određenog trenutka slušali smo uvek isto o Narviku i o Trondhajmu i o Kaleu i o Jajcu i Opelnu i Kenigsbergu. Muškarci su dolazili u podrum s praznom flašom ruma i dok im se flaša punila, oslonjeni na pult, stvarali su ratnu istoriju. Njihov teatar bila je grmljavina topova, staljinove orgulje (kaćuša) i leopard (tenk), general Ditl i general feldmaršal Paulus. Naizmenično su za mizeriju krivili Hitlera i Čerčila, ali više Čerčila nego Hitlera. A skoro neprekidno su izveštavali kako su se vratili posle kraja rata i kako su se uopšte vratili kući i verovatno su o tome i sanjali kad više nije bilo nikog s kim bi o tome mogli razgovarati. Rat je bio završen samo na površini, u glavama ljudi besneo je i dalje, svaki je znao kako se mogao izbeći poraz i s druge strane svaki je sve predvideo. Kad je koji, oslonjen na pult, pretvarao svoje ratno iskustvo u sveukupnost sve ljudske važnosti i dostojnosti pamćenja, za pultom smo imali generalštabliju, Izuzetak su bili ćutljivci sa samo jednom preostalom rukom ili s metalnom pločom u glavi ih sasvim bez nogu. Oni se više nisu upuštali ni u jednu ratnu debatu, i većina njih bi odmah napuštala podrum ako bi se iznebuha zapodenula reč o ratu. Rat je među muškarcima u svim vremenima uvek razgovorna građa broj jedan. Rat je poezija muškarca kojom on celog života traži pažnju i olakšanje. Bežali su, svaki na svoj urođen način, u prostotu i niskost i regenerisali se u stanju apatije totalno nedostojne čoveka. Zarana su naučili da mrze i u Šerchauzerfeldskom naselju mržnju učinili najrazvijenijom prema svemu. Mržnja proizvodi protivmržnju i oni su bez pauze do iscrpljivanja mrzeli uzajamno jedni druge i sve ostalo. A njihova stanja iscrpljenosti bila su samo sredstvo za svrhu samorazaranja. U njima su oni sebi smišljali novu bedu i nove bolesti i nove zločine. Bežali su iz jedne bede u drugu, iz jedne nesreće u drugu, i uvek u sve dublju i bezizgledniju, i jedan je uvek povlačio za sobom drugog. Bežali su u okolni svet a ovaj, koji je znao samo za smrtonosne udarce, zakratko bi ih od sebe odgurnuo. Bežali su u idealne slike koje na kraju nisu bile ništa drugo do noćne more, i u dugove koji su najkraćim putem vodili u zatvor, u svoja preterana uobraženja iz kojih su izlazili kao potučeni. Bežali su u snove i maštarije koje su ih slabile do smrti. Oni, stanovnici paklenog predvorja, koje je zapravo bilo pakao, bili su lišeni svih mogućnosti, njihova je priroda bila da nemaju nijednu mogućnost sem mogućnosti da propadnu. Imali su dve mogućnosti prekidanja egzistencije, uostalom bez izbora: u nekom određenom trenutku morali su da se ubiju ili da legnu u postelju kako bi u određenom trenutku umrli. Životna i egzistencijalna volja, koja se tu i tamo groteskno ispoljavala i u Šerchauzerfeldskom naselju, činila je prilike u paklenom predvorju koje je bilo pakao, samo još užasnijim. Iz nekoliko prozora u redovnim razmacima, pretežno vikendom, čula se muzika, harmonika, citra, truba, kadšto se i pevalo, ali sve je to bila samrtna vedrina, onaj što je prethodnog dana tako lepo otpevao svoju narodnu pesmu, oko podne je, taman sam zatvarao našu radnju, iznesen iz kuće u sanduku, sviračica na citri se nedugo potom obesila, a trubač se prizemio u plućnom sanatorijumu u Grafenhofu u Pongauu. Svoj vrhunac su imali o pokladama, u pokladni utorak: kupovali su sve moguće lutke, šili takozvane lakrdijaške i jezovite haljine pa srditi trčali tamo amo po naselju, kao da su za taj dan bili podivljali, i mislili su da se ne prepoznaju, a ipak bismo vrlo brzo poznali svakog od njih. Poznaješ pijani glas, poznaješ taj gegavi hod, mislio sam, ali jao ako bi tim ljudima rekao da si ih prepoznao. Kostimirani su dolazili i u radnju s uobičajenom flašom za rum i ostajali dužni litar. Pošto su toliko dece davali svetu kao nijedna druga skupina ljudi u gradu, smeli su da drže i rekord u sahranama. Njihov redovan izlet u takozvani veliki svet bio je učešće u ispraćajima na Komunalnom groblju ili na Liferinškom groblju kad bi ko od njih umro. Njihove sudbine završavale su, s retkim izuzecima, pod šahtom kolektivne grobnice ili masovne grobnice. Posle sahrane nakupovali bi u našoj radnji daću od svih mogućih namirnica i delikatesa, a sve na zapis. Retke mušterije plaćale su gotovim novcem, svi su imali takozvanu zapisnu svesku i mnogi nisu plaćah mesecima sve dok gospodin Podlaha ne bi izgubio strpljenje, potom bi platili ili ne bi platili, pa otišli u drugu prehrambenu radnju u Šerchauzerfeldskom naselju, sve dok više ne bi mogli da idu ni tamo, pa bi se vratili i platili. Vlasnik druge prehrambene radnje od početka nije imao zapisnu svesku, nikad se nije upuštao u rizik da mušterijama daje i najmanji kredit, konsekvencu je morao da plati mnogo manjim prometom od nas, i zaista je drugi trgovac namirnicama jedva mogao da egzistira od svog prometa. Podlahi se isplatila njegova velikodušnost, štaviše lukavstvo, skoro svi ljudi u naselju kupovali su kod kega, a kupovali su toliko mnogo jer su bili toliko očajni, s neprestanim kupovanjem i trošenjem namirnica i delikatesa svi su ti stanovnici Šerchauzerfeldslcog paklenog predvorja ili pakla verovali da mogu očajanje učiniti podnošljivijim, i poznato je da najsiromašniji i najnesrećniji najviše kupuju i najviše jedu i kupujući i jedući upadaju u sve veće i paklenije očajanje. Skoro sav svoj novac donosili su u našu radnju, u dane isplate naša bi se radnja skoro potpuno ispraznila i morala je da bude raskrčena i polovina magacina, svi su ti ljudi imali mnogo dece i otuda mnogo prehrambenih markica, a ono što se nije kupovalo uz markice i bilo slobodno dostupno, kupovali su bez razmišljanja i u najvećim količinama. A pre svega su u velikim količinama kupovali ono što nisu mogli da koriste, i naš šef je bio pravi majstor za pronalaženje i nabavku takve, za njih savršeno beskorisne, robe. Tu gde je mogao da ih sklepta kupovao je jevtino na stotine predmeta poput svećnjaka od kovanog gvožđa ili, na primer, nategače koju su kupovali svi iako nisu mogli da koriste ni svećnjake ni nategače jer nisu palili sveće, a vino su pili direktno iz flaše, bez obilaznog puta iz čaša. Predmeti nisu mogli biti dovoljno gadni i beskorisni a da ih ti ljudi ne bi pokupovali u najkraćem roku. Za čoveka poput Podlahe to vreme potrošačke mahnitosti i opsednutosti svih ljudi u Šerchauzerfeldskom naselju bilo je u poslovnom smislu idealno, on koji je bio najveštiji što ja znam da proturi svaku robu, prodao bi sve i sve uvek bez ostatka i pod za njega najpovoljnijim uslovima. Ali nije bio samo proračunat, u osnovi je bio dobroćudan i nije bio tip koji je na svetu samo da bi pravio poslove, i nije svoju radnju u Šerchauzerfeldskom naselju bio otvorio samo iz poslovnih razloga, to je mogao da učini svuda, gdegod, on je, moguće iz sličnih razloga kao ja, koliko god to apsurdno bilo, bio privučen Šerchauzerfeldskim naseljem kao pribežištem. Za njega je, kao i za mene, Šerchauzerfeldsko naselje bilo pribežište posle njegovog neuspeha u Beču, on, izučeni trgovac koji je hteo da studira na Bečkoj muzičkoj akademiji i dođe do jednog muzičkog poziva, a morao je da prekine svoje studije usled ratnih zbivanja, da sahrani akademiju i sve s njom povezane nade, nije došao u Salcburg samo da bi pravio poslove, za to je taj inteligentan čovek bio ipak previše senzibilan, povratak na njegov prvobitno izučen poziv i otuda proizašlo pravo na otvaranje i vođenje prehrambenog dućana bili su samo izlaz iz njegove lične mizerije i verovatno ga instinkt nije doveo u grad Salcburg da bi u njemu otvorio dućan, već na rub grada, u Šerchauzerfeldsko naselje, koje mora da je i njega privuklo, jer to naselje bilo je po sebi velika fascinacija za čoveka koga je odgurnuo takozvani normalan svet, a Podluhu je normalan svet bio odgurnuo, kao što je takozvani normalan svet i mene bio odgurnuo, u jednom takvom slučaju potpuno je samorazumljivo da se zakorači u pakleno predvorje ili u pakao, verovatno se osećao kao ja, uživalac u paklenom predvorju ili u paklu. I on, Podlaha, bio je autsajder, a u koliko visokom stepenu, iskusio sam tek mnogo kasnije. Umeo je da se ophodi s mušterijama, naročito sa ženama iz naselja koje su cenile razgovor s njim, i ja sam mnogo naučio od njega u pogledu ophođenja s ljudima. Ovde u naselju on je otvaranjem podruma, koji je mogao da udesi i opremi po svojoj želji i po svojim planovima, zadobio svoju samostalnost, na koju je bio polagao isto koliko i ja na svoju, te je mogao da živi i egzistira svoj autsajderski život kao izolovan od normalnog sveta, nije stanovao u naselju, već kod strica u nekom drugom delu grada, taj stric mu je, slutim, omogućio skok iz Beča u Salcburg, i kako je bio uticajan u gradu, uklonio mu mnoge prepreke, svejedno kakve, koje su se i tada otvarale pred Bečlijom koji želi da otvori radnju u Salcburgu. Podlaha je uvek i verovatno neprekidno sanjao o muzici, ali vodio je život malog prehrambenog trgovca, mogao se osećati kao muzičar, koji je bez sumnje bio, a da zapravo nije bio muzičar jer više nije svirao nijedan instrument, međutim, bio je prehrambeni trgovac, sanjao je, verujem, po ceo dan da je muzičar, a ipak je neprekidno bio prehrambeni trgovac. Njegova priroda imala je mnogo toga zajedničkog s mojom, koliko i u kojoj meri, uviđam tek sada, ali nije vreme da govorim o tome. Slučaj, ako slučaj postoji, združio je dva čoveka, Podlahu i mene, koja su bila slična i po najmanjim osobenostima svog karak- tera. Podlahino biće bilo je blisko srodno mome, i obe naše egzistencije bile su po presudnim obeležjima paralelne. Ako mu je njegov poziv, naime poziv prehrambenog trgovca, bio dosadan i, veoma često, nepodnošljiv, kazao bi, a uvek istim rečenicama i uvek istim jezikom optužbe, da je zapravo želeo da postane muzičar, po želji svojih roditelja izučio je za trgovca, ali je ipak želeo da postane muzičar, njegov vrhunac kao cilj bila bi karijera kod Bečkih filharmoničara. Rat je preduhitrio njegov plan, proterao ga iz Beča i on, Podlaha, morao je još da bude srećan što je, umesto da kod Bečkih filhamoničara duva u tubu ili trubu, pribežište našao u Šerchauzerfeldskom naselju u podrumu u kome sam i sam našao pribežište nekoliko godina kasnije. Podlaha nije, kao njegove kolege po pozivu, bio tup i vođen samo pohlepom za novcem, čak sam imao utisak da njemu, koji je bio oduševljeni šetač, nije bilo toliko stalo do novca ili barem ne kao onog glavnog. Već u prvim satima moje delatnosti u podrumu skrenuo mi je pažnju na čoveka s kojim je trebalo da se ophodim bojažljivo, na oko šezdeset ili šezdeset i pet godina staru gospođu Laukeš ili Lukeš koja je svakog dana dolazila u podrum s flašom za rum, a čiji se sin oprobao kao pučki glumac u pučkom pozorištu u Šalmosu, adaptiranom od pivskog podruma, i koji, prirodno, nije postao ništa drugo nego pijanica. Podlaha je uživao u poslu, kao što sam i ja uvek uživao u poslu, i zapravo znam da bih, da sam kasnije polagao na to, bio postao marljiv i uopšte ne neki nakrivo nasađeni trgovac, ali u osnovi on nije iskorišćavao situaciju stanovnika paklenog predvorja ili pakla, on je imao mogućnost da te ljude, kako se to kaže, propisno iskoristi, on to nije činio, radio je časno. S mušterijama se ophodio tvrdo ali uvek korektno, poglavito sa starijim ženama i decom zaštitnički, tamo gde je bilo neophodno preuzimao je ulogu lekara za dušu i živce, davao je savete i medikamente i veoma često sprečavao lične i porodične katastrofe. Od njega, kao ni od kog drugog naučio sam kako se valja ophoditi prema ljudima, i ubeđen sam da ophođenje bez teškoća koje danas imam s takozvanim ljudima iz naroda dugujem Podlahi, na- ime njegovom svakodnevnom ophođenju s ljudima koji su dolazili u podrum, on mi je bio dobar učitelj ne samo što se tiče trgovačkog poziva već i u ophođenju s ljudima. Tamo gde drugima sve pada teško što se tiče drugih ljudi, ja nikad nisam imao teškoća otkad sam pošao na zanat kod Podlahe. Dakako bio sam najprijemčiviji, celo moje vreme šegrtovanja u podrumu bilo je vreme intenzivnog posmatranja, a sposobnost za intenzivno posmatranje naučio sam od dede. Danas mislim da posle škole koju mi je u nastavi jedan na jedan priuštio deda, kao sledećeg učitelja nisam mogao imati boljeg od Podlahe. Deda me je učio samobivstvu i zasebivstvu, Podlaha zajedništvu s ljudima, i to zajedništvu s mnogim i najrazličitijim ljudima. Kod dede sam, idealno, zato što je bilo tako rano, išao u filozofsku školu, kod Podlahe u Šerchauzerfeldskom naselju u najveću moguću i apsoutnu realnost. Te dve rane škole bile su presudne za moj život, i dopunjujući jedna drugu do danas su fundament mog razvoja. Išao sam u prehrambenu radnju kao podrum, a sam podrum kao prehrambena radnja bio je moja praiskonska hrana, to sam odmah shvatio, i tom se saznanju moralo sve podrediti. Kod kuće su konstatovali promenu koja se sa mnom zbivala, od trenutka stupanja na šegrtsko mesto rekao sam im samo da sad više ne idem u gimnaziju, nego u jednu prehrambenu radnju, kad sam rekao gde je, naime u Šerchauzerfeldskom naselju, nisu mi poverovali, ali su se morali pomiriti s činjenicom, da sam činjenički išao u Serchauzerfeldsko naselje kad sam u pola osam ujutro odlazio iz kuće, zajedno sa šloserskim šegrtom iz komšiluka koji je inače kasnije postao izvanredno nadaren glumac, koji je u međuvremenu igrao na gotovo svim nemačkim pozornicama. Odluku sam doneo sam i potpuno sam za sebe, pošto su vaspitači godinama od mene samo dizali ruke, nisu više znali nijedan drugi izlaz, otpisali su me, nisu imali nikakvu predstavu o mojoj budućnosti, oni sami nisu imali budućnost, kakva su osećanja imali, kako su mogli videti moju budućnost, imali su još samo svoju nesreću i posleratnu katastrofu koja se slomila preko njih a da s tom posleratnom katastrofom nisu mogli izaći na kraj, bili su kadri samo da pilje u svoju katastrofu, neprestano su piljili u svoju sopstvenu katastrofu koju su označavali kao posleratnu katastrofu i bili nepokretni. Bili su već poluludi od piljenja u svoju katastrofu, svoju posleratnu katastrofu. Porodica koja nikad nije bila porodica jer je sve u i na tim ljudima uvek i celog života bilo protivno pojmu porodice, činila je skup krvnih srodnika koji su stanovali u jednom jedinom stanu koji im je još ostao na raspolaganju, devet ljudi koji više nisu mogli da se vide i izdrže i koji su svi od moje majke i njenog muža, mog staratelja, očekivali da ih izdržavaju, da moj staratelj, gle, sam zaradi novac za svih devetoro, a moja majka, gle, da svakodnevno kuva za svih devetoro. Gnušali su se svog položaja ali ga nisu menjali. Vremenom je svako svakom postao nesnosan i beznađe je uskoro istrošilo svoju osećajnu i duhovnu moć. Utoliko su se radovali što se jedno od njih osamostalilo, u kom se pravcu osamostalilo, bilo im je postalo svejedno, nisu ni pitali o tome, najednom sam uvideo da sam mogao da radim šta sam hteo ako bih sebe izdržavao i ako od njih više ništa ne bih tražio. Ali, konačno, imao sam tek šesnaest godina kad sam se odlučio da gimnaziju zamenim podrumom gospodina Podlahe. Od šesnaeste godine sam sam zarađivao novac za život. Od tog trenutka za mene više nisu izdvojili ni cvonjka. Od šesnaeste godine života više bez zahvalnosti. Za to sam zahvalan. Radije sam otišao u pakleno predvorje ili, bolje, u pakao, nego da ostanem u gimnaziji i da budem upućen na moje. Ali i za njih je bila od koristi moja nova životna pozornica. Snabdevao sam ih namirnicama, ne uvek legalnim putem, i spasavao ih. A spas često nije bio ništa drugo do vekna belog hleba ili suva kobasica. Ili kakva konzerva. Moj deda u koga sam bio polagao sve nade, sam je bio pri kraju. On više nije mogao da mi pokaže put dalje. Ono što sam od njega naučio najednom je valjalo još samo u mašti, ne u stvarnosti. Tako sam se iznenada osetio napušten i od onog čoveka u koga sam se stoprocentno uzdao. On je hteo da od mene iznudi nešto što se nije dalo iznuditi. U osnovi nastupilo je ono što je moralo da nastupi, gimnazija se u meni doterala ad absurdum, a kriv za moju đačku nesreću bio je moj deda koji me je učio samobivstvu sve do ekscesa, ali čovek ne može živeti od samobivstva i izdvojenosti, on propada u samobivstvu i izdvojenosti, mora da propadne, društvo kao smrtonosno okruženje potvrđuje to o čemu govorim. Ako nisam želeo da propadnem, morao sam se odvojiti i od čoveka koji mi je bio sve, morao sam se dakle odvojiti od svega, i naprečac od svega sam se i odvojio, nisam bio svestan konsekvenci, odvajanje se moralo sprovesti. Možda sam i mogao još godinama da idem u školu i da se vezujem s tom ludošću i apsurdnošću, a u istini sa smrtonosnom bolešću, još godinama da odugovlačim to odavno neizdrživo stanje smrtonosne zlovolje prema svemu, na koncu ne bi preostalo ništa nego raskid, i verovatno ne samo raskid sa školom i sa svim što je povezano s tom nesrećnom školom, a to je bilo skoro sve sem moje odluke, već moj raskid sa životom, konačna crta podvučena ispod moje već gotovo izgubljene egzistencije. Vreme je već odavno bilo neizdrživo, ali još ne zrelo za raskid. Nisam mogao predvideti dan, i meni samom je došao toliko na prepad da nisam znao kako mi se desilo kad sam se okrenuo u Rajhenhalerštrase. Upravo sam bio kupio nove udžbenike, nove sveske, deda je opet bio u potrazi za privatnim profesorom matematike. Mislio sam kako ću još beskrajno vreme trpeti psovke mog staratelja, svakodnevna proklinjanja mog hranitelja, te da se tim proklinjanjem moram dati zastrašivati do smrti i tada se iznebuha dogodio raskid. Moja pažnja bila je usmerena na kuću vladinog savetnika u kojoj je sin vladinog savetnika čekao na mene, taman sam pomislio zazvoniću i moj školski drug, jednoruki, kome je takozvana protivoklopna strela koju su izbacili Nemci otkinula levu ruku iz trupa, negde u nekoj šumi Gornje Austrije, pojaviće se na vratima i priključiće mi se i ići ćemo ostatak Rajhenhalerštrase do Nojtora i kroz Nojtor pa kraj Saceluma u gimnaziju. U tom trenutku sam se okrenuo i potrčao nazad preko Ajglhofskih livada kroz Miln u Plinarsku, dalje, dalje u suprotnom pravcu. I od tog trenutka niti sam šta više video ni čuo o sinu vladinog savetnika, i dugo godina nisam više nogom kročio na Rajhenhalerštrase, i godinama sam izbegavao da prođem kroz Nojtor, a i danas mi je nemoguće da uđem u gimnaziju. Dedu je morala najdublje deprimirati činjenica da sam sam od sebe, naprečac, od gimnazijalca napravio šegrta u prehrambenoj radnji, verovatno i majku, ostale taj problem nije mogao zanimati. Staratelj začelo nije osećao ništa do olakšanje, njemu bi bilo svejedno da sam otišao i na zidarski zanat, ne bi imao ništa protiv, i njegova je reakcija bila razumljiva, bilo mu je preko glave haosa pod svima koje je on jedini imao da izdržava. Imao je pravo na ravnodušnost, ciničan nije bio.
Ujak je u mojoj odluci, i što sam zaista bio postao trgovački šegrt, video potvrdu svoje slutnje da sam odlepršao iz gimnazije zbog nesposobnosti, ljubomoran u odnosu na dedu, njegovog oca, koji je mene voleo a njega je celog života gledao ispod oka, mogao je da se oseti potvrđen, ali ja nisam ispao iz gimnazije zbog nesposobnosti, već zbog gnušanja od nje, međutim to se nije dalo objasniti. Deda je jedini razumeo šta mi je bilo na umu, i on je jedini imao neku predstavu o tome šta se u meni zbivalo. Posmatrao je moju zamenu gimnazije mestom trgovačkog šegrta kao neki prelaz i on je već brzo pošto sam mu se otvorio bio potpuno ubeđen u korisnost tog trgovačkog zanata, mada nije umeo ili nije hteo da kaže zašto. Njegovu neravnodušnost u odnosu na podrum i na moje novo, za mene ne bezopasno, okruženje sam imao, u njegovu naklonost i ljubav sam bio siguran, više od toga mi nije trebalo. I u ovom sam slučaju dakle ponovo imao uza se dedu kao spasioca. I verovatno je on bio taj, njegov autoritet kod mene, koji mi je omogućio da ostvarim tu odvažnu odluku, sa svih strana ocenjivanu kao stranputičnu. On je sa mnom smerao nešto veliko, i uvek iznova mi o tom govorio, i nije o tome govorio samo preda mnom, a sada sam se prizemio kao trgovački šegrt u prehrambenoj radnji u podrumu u Šerchauzerfeldskom naselju. Tačno u trenutku kad me je primio gospodin Podlaha ja sam bio sam slobodan. Bio sam slobodan, i osećao se slobodan. Sve sam učinio slobodnom voljom i delovao slobodnom voljom. Ako sam pre sve činio samo preko volje, sad sam radio dobrovoljno, bez otpora i na svoje zadovoljstvo. Nije da sam mislio kako sam otkrio smisao ili barem smisao mog sopstvenog života, ali znao sam da je moja odluka bila ispravna. Danas moram da kažem, odlučujući trenutak za moj kasniji život bio je trenutak u kome sam se okrenuo na Rajhenhalerštrase. Verovatno više uopšte ne bih ni imao kasniji život. Okolnosti koje su pritisle i na kraju mi umorile dedu i majku, pritisle bi i umorile i mene. Kao gimnazijalac bio bih pritisnut i umoren, kao trgovački šegrt u podrumu u Šerchauzerfeldskom naselju i pod nadzorom i redom Karla Podlahe preživeo sam. Podrum je za mene bio jedini spas, pakleno predvorje (ili pakao) moje jedino pribežište. Jednom nedeljno, ne znam više tačan dan, morao sam da posećujem stručnu školu koja se odvijala u takozvanom Novom Boromeumu u Paršu. Nastavnici su bili sasvim drukčiji nego u gimnaziji, bili su to trgovci iz grada, ovde iz lako prozirnih razloga ugleda, ili zarade, ili tim predavanjima u stručnoj školi osigurane penzije u starosti, a stekli su moje poverenje svojim apsolutnim odnosom prema stvarnosti i svojim svakodnevnim ophođenjem s vremenskim tokom kao realnošću. Nastavno gradivo me je zanimalo, ipak je za mene bilo potpuno novo, a na moje iznenađenje bio sam potpuno otvoren za trgovačku varijantu matematike. Matematika, koja me u gimnaziji uopšte nije zanimala i uvek me samo smarala i deprimirala, u stručnoj školi me je zatekla nepredviđenom fascinacijom. Sasvim slučajno, došla mi je u ruke jedna od mojih školskih svezaka iz tog vremena, i njen sadržaj mi deluje ubedljivo, iako je danas takođe opet daleko iza mene, a rečenice kao „Isporučilac dobija menicu“ i „Robu kupujemo prema krajnjem cilju“ i „Plaćamo dospelu menicu“ više mi nisu uobičajene. Nipošto nisam rado odlazio u tu školu, no ipak se radilo samo o kratkim posetama u Novom Boromeumu, a i te kratke posete su često na duže vreme izostajale, kad naime za njih nisam imao vremena jer bi u međuvremenu nastupio prehrambeni proglas kao navala mušterija, ili zato što bih vreme upotrebio za raskrčivanje magacina. U stručnoj školi nije se radilo o đacima, nego o šegrtima koji nisu hteli da budu đaci. I nastavnici su u osnovi bili trgovci ili takozvani privrednici i mada najvećim delom isto tako sujetni i tupavi kao gimnazijski profesori, ono ipak podnošljiviji. Sa svojom školskom traumom, za razliku od drugih šegrta koji nisu poznavali pakao gimnazije, već samo glavnu školu ili pučku školu, sam nisam bio oduševljen tim nastavnim danima. I ovde su u osnovi vladali ograničenost, sitničavost, sujeta i lažljivost, ali sve to nije o toliko potresajuće, ne toliko zgrčeno i perverzno kao ekscesi humanističke gimnazije. Vladao je pre svega jedan pošten, iako neuglađen ton, žargon je bio žargon zanatlija, privrednih borilaca. Šta se ovde lagalo, nije se lagalo tako kao u gimnaziji, šta se ovde učilo, bilo je neposredno upotrebljivo, ne kao u gimnaziji, na najduže staze potpuno beskorisno. Sa školskim drugovima u stručnoj školi nisam imao nikakvih teškoća, vrlo brzo sam se s njima sprijateljio. Najviše sam se čudio kako sam najednom pripadao trgovačkom staležu, nešto što mi je u stručnoj školi pre svega uvek dolazilo do svesti, činjenica se nije dala poricati. A nisam ni hteo da je poričem. U sećanju su mi hromi nastavnik trgovačke matematike Vilhelm, i inženjer Rihs, vlasnik farbare, dva suprotna karaktera koji su se međutim savršeno dopunjavali, koji su dok sam im ja bio učenik, davali ton stručnoj školi. Njihov uticaj je bio koristan i što sam od simpatije morao da oduzmem jednom, jer mi se nije milio ceo čovek, dodavao sam drugom. I ovde, kao svuda gde su ljudi, postojao je opasan međuprostor između simpatije i antipatije iz koga sam se usuđivao da egzistiram i izvlačim pouke. Poslovi jednog trgovačkog šegrta nisu se iscrpljivali u čišćenju i održavanju reda u radnji i magacinu, ni u svakodnevnom, naviknutom gutanju prašine, pri čemu je svakodnevno gutanje brašnene prašine zaista moglo dovesti do bolesti trgovačkih šegrta, nekakve plućne bolesti koja nastaje od učestalog svakodnevnog teglenja i istresanja i slaganja džakova brašna i griza i veoma često učini naprasni kraj šegrtovanju, nisu se sastojali samo u doslednom odvijanju dana u prehrambenoj radnji, tako su na primer u podrumu u Šerchauzerfeldskom naselju (poslovi) započinjali najpre s otključavanjem i skupljanjem makazaste rešetke i otključavanjem ulaznih vrata radnje, i puštanjem šefa i osoblja i mušterija u dućan u kome je još prethodnog dana, a veoma često satima posle zatvaranja radnje, sve očišćeno i sve spremnice napunjene, sve veoma mučan pipav posao koji zaista zahteva najveću ljubav prema prehrambenoj sitničarnici i u osnovi uredno ga može obavljati samo čovek obdaren brojčano- kombinatornim pamćenjem. Ovi i stotine drugih, u svakom slučaju jednako važnih, poslova moraju se svakodnevno obdelavati, uz to je u moje vreme dolazio još i odvratno pipav posao s prehrambenim markicama koji se mogao obaviti samo s najvećom tačnošću, pri svakoj kupovini su se markice isecale iz prehrambenih kartona, pa su se svakodnevno po zatvaranju radnje morale lepiti na listove pakpapira. Sasvim na stranu neprekidno teglenje džakova i punjenje flaša, sortiranje voća i povrća, prepakivanje kafe i čaja i sečenje putera i sira, sasvim na stranu majstorije kakve je predstavljalo pretakanje sirćeta i ulja i svih mogućih drugih tečnosti i ruma i otvorenih vina i šira kroz sve moguće, uvek preuske grliće flaša, na stranu neprekidan oprez zbog buđanja i kvarenja, zbog gamadi i prevelike hladnoće i prevelike toplote, sasvim na stranu svaki čas istovar i utovar svih mogućih isporuka i neprekidno idenje, nekim danima po sto puta, iz radnje u magacin i ponovo nazad i obratno, i sečenje hleba i pravljenje mrvica od zemički, i čuvanje šunki i hlađenje jaja, sasvim na stranu svakodnevno brisanje prašine sa svih regala i trčanje tamo-amo između hladnjaka i pulta, između sanduka s krompirom i pulta, između svih regala i pulta, na stranu neprestano pranje ruku i sušenje ruku i gotovo neprekidna upotreba noževa koje je svakodnevno valjalo oštriti i viljušaka i kašika koje je svakodnevno valjalo ucakliti i čaša koje je svakodnevno valjalo oprati i na stranu pranje prozora i brisanje poda i neprestana borba s muvama i mušicama i obadima i osama i paucima na zidovima, ipak je bilo najvažnije ne popustiti u kontaktu s mušterijom, biti uvek prijazan i korektan i pažljiv i neprekidno se vežbati u ophođenju s mušterijama, naprosto uvek zadovoljiti mušterije i nikad, ni za trenutak ne popustiti u intenzitetu uslužnosti prema tim mušterijama. S jedne strane ispunjavati želje mušterija, s druge strane ni jednog trenutka ne zanemarivati interese radnje. Morao je da bude red, morala je da vlada čistoća, moralo se neprekidno starati i na najbolji način zadovoljavati šefa i mušterije, i uveče je morala da štima kasa. Na moje, a i na zaprepašćenje mojih saradnika, i na najveće zaprepašćenje samog šefa, ja sam vrlo brzo ušao u posao i nije mi činilo nikakvu teškoću da radim ono što je bilo ispravno i što se od mene zahtevalo. Uz to sam bio otvoren za sve, moja veselost koju sam bio doneo u podrum bila je zarazna, otkuda je došla ta nenadana sposobnost da budem veseo i da s veselošću inficiram druge, ne znam, ona je uvek već bila u meni, sad se opet razmahala, nije bila gušena. Mnogo ih je dolazilo u radnju da bi se smejali sa mnom. Imao sam ugodno biće, dobru duhovitost čije dejstvo nije omašivalo kod mušterija. Šef koji je kupovao kod veletrgovaca mogao me je danima mirno ostaviti samog u podrumu, ako u radnji ne bi bilo šegrta Karla zbog bolesti, a pomoćnika Herberta iz nekog drugog razloga. Uskoro sam se savim sam poduhvatao s mušterijama, i nije mi smetalo kad ih se u tucetima tiskalo na pultu, mirno i stoprocentno bi ih pousluživao, sav udubljen u svoj zadatak i istovremeno zaljubljen u njih. Šef je znao da se mogao pouzdati u mene i bilo je dana u kojima sam bez daljeg sasvim sam savladao navalu koju bi u podrumu izazvao novi veliki prehrambeni proglas. Sasvim jednostavno, uživao sam u tom poslu, ovde se ispunilo ono što sam sebi želeo, da budem koristan. A zadovoljstvo koje sam imao pri svom zadatku bilo je očigledno i moglo se prenositi na sve koji su imali posla u podrumu. Nisam znao da život može biti toliko srećan u mnogim danima u kojima sam imao toliko posla da niko nije hteo da poveruje da sam sve to sam savladao. Zbog bolešljivosti šegrta Karla i ljubavnih veza i otuda čestih odsustvovanja pomoćnika Herberta, pult u podrumu postao mi je komandni most kojim sam (savršeno) vladao. Gospodin Podlaha je znao da ceni moju samostalnost, inteligencija i spretnost ne idu često tako dobro ruku pod ruku kao u mom slučaju. Uz to je došlo moje od prirode otvoreno biće i
sposobnost da i u najmanjoj prilici budem dobro raspoložen i srećan i da to stanje ne moram da krijem već da mogu otvoreno da ga ispoljavam. Svih tih sposobnosti i prednosti godinama više uopšte nisam bio svestan, ali u podrumu u Šerchauzerfeldskom naselju one su se iznebuha iznova javile i osvežene okrenule se prema spolja. Stanje u kome se u tim periodima apsolutne samostalnosti u radnji nalazilo celo moje biće bilo je stanje sreće. Tad sam stajao u centru i prodavao ne samo naše namirnice i drugu robu već sam tome dodavao, takoreći besplatno, svakom ko uđe u radnju, jedan deo moje ponovo osvojene životne radosti. Subotom, posle takozvanog velikog spremanja, svaki put bih prilično iscrpen dolazio kući, s veknom belog hleba, krompirom i šećerom i brašnom, već prema tome šta su upravo kod kuće želeli, kroz, uvek istim kuhinjskim isparenjima, pretežno isparenjima od supe, ispunjene ulice naselja, pored sportskog igrališta, duž njegove već skoro potpuno satrule tarabe pa do Leenske pošte, kroz nezdrave kaljuge i zadivljalu, nikad pokošenu travu ispred Leenske pošte i duž oskudnih baštenskih ograda bugarskih baštovana, čiji sam rad često posmatrao i koji me je podsetio na moj sopstveni jednogodišnji vrtlarski rad u Traunštajnu, pri tim posmatranjima sam pomišljao da bi i baštovanstvo bilo nešto za mene da bombe krajem četrdeset i pete nisu učinile kraj Vrtlarstvu Šleht & Vajninger u kome sam toliko mnogo naučio, ko zna, možda bih danas bio baštovan. Baštenski rad je jedan od najboljih za glavu i telo i u njemu čovek najpre i najprirodnije utekne od melanholije i dosade, a melanholija dosada su najizraženija obeležja ljudskog bića. Bugari su umeli da od malo zemlje izvuku mnogo povrća i voća, i njivi plodovi su uvek bili najuspeliji jer je njihov rad kao ručni rad zaista bio umni rad, i zato što zaista nisu žalili truda i zato što celo njihovo biće nije bilo upravljeno ni na šta drugo do na zemlju koju su obrađivali. Na putu kući iz Serchauzerfeldskog naselja često sam ulazio u bugarske bašte, tamo gde danas stoje stambeni blokovi, i razgovarao s Bugarima, i svaki put su moja posmatranja u njihovim baštama donosila plodove. Potom me je put vodio preko, do Zavoda za gluvoneme s njegovim visokim drvećem i s ukusom sagrađenim staklenicima u kojima su gluvonemi provodili dane u radinosti uz brigu belokrilih nona, pa preko železničkih koloseka. Imao sam izbor da idem kroz pothodnik ili preko koloseka, uvek sam birao zabranjeni put ako sam za to imao vremena. Subote su me iz radnje i iz Serchauzerfeldskog naselja uvek vodile pravo u melanholiju, već u Serchauzerfeldskom naselju celim putem uvek ta tišina, narušavana samo zveckanjem servisa za ručavanje kroz prozore: subota je, niko ništa ne radi, ljudi se izležavaju u sta- novima na divanu ili po krevetima i ne znaju šta da počnu s tim vremenom. Do tri popodne vladalo je to popodnevno zatišje dok se po stanovima nisu rasplamsale čarke, pa su tad mnogi izjurivali napolje iz svojih nastambi, veoma često psujući, vičući ili pogružena lica. Subotnja popodneva uvek sam doživljavao kao veoma opasno vreme za sve, nezadovoljstvo samim sobom i sa svim i svakim i iznenadna svest da si zaista celog života iskorišćen i bez smisla, prozvode to raspoloženje kome se većina prepuštala sa zastrašujućom temeljitošću. Većina ljudi navikla se na svoj redovan rad, posao, pa ako se prekine, oni trenutno gube sadržaj i svest i više nisu ništa drugo do bolesno stanje očajanja. Pojedincima je isto kao i mnoštvu. Oni misle kako se regenerišu, ali u stvarnosti to je vakuum u kome postaju napola ludi. Tako subotom popodne svi dolaze na najluđe ideje, a sve se uvek završi nezadovoljavajuće. Počinju da pomeraju ormare i komode, stolove i stolice i sopstvene krevete, iščetkavaju odeću na balkonima, glancaju cipele kao pomahnitali, žene se penju na prozorske daske, a muškarci silaze u podrum i tamo žicanim metlama uzvitlavaju prašinu. Cele porodice misle da moraju da naprave red i obrušavaju se na sadržaj svoje nastambe, pomeraju ga, i od toga sami postanu pomereni. Ili se izvale, pa se odaju svom poroku, kunu i beže u svoje bolesti kojih se dosećaju po završetku rada subotom popodne. Lekari to znaju, subotom popodne traženi su kao nikad. S prestankom rada otpočinju bolesti, iznenada su tu bolovi, čuvena subotnja glavobolja, subotapopodnevno lupanje srca, napadi malaksalosti, provale besa. Cele nedelje bolesti se prigušuju, oslabljuju radom i poslom, subotom popodne daju se primetiti, i čovek odmah ispada iz ravnoteže. I ako je on, koji je prestao da radi u podne, ubrzo potom iole svestan svog stvarnog položaja, koji je u svakom slučaju uvek samo beznadežan, ko god da je, šta god da je, gde god da je, on mora sebi reći da nije ništa drugo do nesrećnik, pa i ako tvrdi suprotno. Retki srećnici koje subota ne ubija samo potvrđuju pravilo. U osnovi, subota je strasniji dan, još mnogo strašniji dan nego nedelja. Nedelja jeste najstrašniji dan, ali iza nedelje sledi ponedeljak, a to je radni dan, i to nedelju čini podnošljivom. Subota je strašna, nedelja strahovita, ponedeljak donosi olakšanje. Sve drugo je zlonamerna, priglupa tvrdnja. U subotu se navlači nevreme, u nedelju se izruči, u ponedeljak je nastupilo zatišje. Čovek ne voli slobodu, sve drugo je laž. Ne ume ništa da počne sa slobodom, tek što je slobodan, zamajava se otvaranjem komoda s odećom i rubljem, sređivanjem starih papira, traži fotografije, dokumente, pisma, odlazi u baštu i okopava, ili hoda potpuno besmisleno i besciljno kojekuda, kakvo god je vreme, i to naziva šetnjom. A tamo gde su deca, ona se vaspitavaju za čuveno ubijanje vremena, razdražuju i devetanju i šamaraju, da bi proizvodila haos koji je u istini spas. I šta je s druge strane strašnije nego šetnja u subotnje popodne, nego poseta rodbini i poznanicima u kojoj se smiruje znatiželja i ubija rodbinski i poznanički odnos. Ako pak ljudi čitaju, zapravo se muče samo nametnutom kaznom, a ništa nije smešnije nego sport, taj najomiljeniji alibi za potpunu besmislenost pojedinca. Kraj nedelje je ubijanje pojedinaca i cele porodice. U subotu, posle kraja rada, pojedinac je, te prema tome svako, iznebuha potpuno sam, jer ljudi ustvari celog života žive zajedno sa svojim radom, u istini i u stvarnosti oni imaju samo svoj posao, drugo ništa. Niko ne može drugom zameniti posao, niko ne propadne kad koga izgubi, pa bio mu to najpresudniji, najvažniji, najmiliji čovek, oduzme li mu se rad i posao, on vene i za kratko vreme bude mrtav. Bolesti nastaju tamo gde ljudi nisu pod teretom, gde su premalo uposleni, ne bi trebalo da se žale zbog previše, već zbog premalo posla, posao se sužava, a bolesti se šire, nesreća grabi sve tamo gde se ograničava rad i posao. Utoliko rad, sam po sebi besmislen, ima svoj smisao, svoju iskonsku svrhu. Subotnjim popodnevima mogla se najpre posmatrati za subotnja popodneva karakteristični tišina, zatišje pred buru, najednom bi ljudi jurnuli na ulicu, setili bi se rođaka ili poznanika, makar prirode, da postoji bioskop ili da se daje cirkuska predstava, ili bi bežali u bašte i počinjali da okopavaju. Međutim, to što su sad činili, činili su u svakom slučaju i iz svih razloga, razočarani. Jasno je, ko ne bi umakao u neko delanje i verovao da bi svoje vreme i svoje ugroženo, često životno ugroženo duhovno stanje mogao premostiti samo razmišljanjem a sredstvom meditacije, taj se brzo a potom još stoprocentno prepuštao svojoj ličnoj nesreći. Subota je uvek bila dan samoubica i ko god je duže vreme pohodio sudove zna da je osamdeset posto ubijenih našlo smrt u subotu. Tokom cele nedelje prigušeno je sve što čoveka mora da čini nezadovoljnim i nesrećnim, jer nije toliko koncentrisan na nezadovoljstvo i nesreću, ali u subotu, posle kraja rada već su iznova tu njegov nezadovoljstvo i njegova nesreća, i to uvek bezobzirnije. I svi oni subotom pokušavaju da svoje nezadovoljstvo i svoju nesreću isprazne na nekom drugom. Nezadovoljstvo i nesreća se posle kraja rada donose kući gde inače ne čeka ništa drugo do nezadovoljstvo i nesreća i prazne se kod kuće. Sledstveno, svuda gde su ljudi i gde se okupljaju ljudi, subotnje popodne ima jedno pustošno dejstvo. Gde je zajedno više ljudi, kao u porodicama, oni ne mogu da izdrže te mora doći do eksplozije, a tamo gde je jedan sasvim sam za sebe, te dakle usamljen i u samoći, to je takođe strašna situacija. Subote su prave ubice ljudi na svetu, a nedelje čine tu činjenicu na nepodnošljiv način svesnom, ponedeljak iznva pogura nezadovoljstvo i nesreću za celu nedelju sve do sledeće subote, do sledećeg pogoršanja njihovog duhovnog stanja. Sâm sam mrzeo subotu i nedelju, jer sam u oba meni omražena dana bio najbezobzirnije suočen s bedom, mojih, devet ljudi u tri sobe od ujutro do uveče išli su jedni drugima na živce i, upućeni jedino na oskudne mogućnosti zarade mog staratelja i kuvarsko umeće moje majke, vazda gladni i neobučeni, koliko se sećam zbog nedostatka odeće stalno su razmenjivali cipele i kapute i pantalone, da bi naizmenično takoreći kao uredni ljudi mogli izaći na ulicu, deda je jedini bio sam u najmanjoj sobi, ali ta soba je bila toliko mala da je u njoj jedva mogao da se okrene, tu je on stanovao, odgurnut od svoje okoline, među svojim knjigama i sa svojim neostvarenim idejama, sedeći za svojim pisaćim stalom, mahom uvijen u suro konjsko ćebe kako bi prištedeo još jedva postojeće ogrevno drvo, i zapravo nije mogao da radi. Znam da se danima zaključavao i njegova žena, moja baka, čekala je na pucanj iz pištolja koji mu je stajao pisaćem stolu, danju na pisaćem stolu, noću pod jastukom strepela je od tog pucnja, njoj i svima nama uvek je iznova pretio samoubistvom, nije imao novca i više nimalo snage, izgladneo kao i svi mi, dve godine posle kraja rata u tom najčemernijem vremenu, nije više prepoznavao ništa do beznađe. Moj staratelj je radio za sitniš u svom potplaćenom zanatu. U to vreme, pošto za mene nije bilo drugog mesta, moj krevet je stajao u predsoblju, do samih ulaznih vrata.
r />
Pod tim okolnostima nije se moglo ni misliti na miran san, sam ujutro na rad odlazio mahom sasvim neispavan. A čim se ujak sa svojom ženom odselio, majka je na nas sedmoro, mora čovek to da zamisli, primila još jednog violinistu iz Tirola koji je neprestano vežbao, kako bi dobila izvor prihoda za ishranu koja je pala njoj u deo. Kod kuće mi nije bilo do smeha, egzistencija nas sviju bila je najteža i najbeziglednija, kraj rata nas je sve okupio u tom stanu da bi nam pokazao užas. Ali ovde nije mesto da ulazim u pojedinosti te strave kod kuće, uopšte na ovom mestu moram sebi braniti ulaženje u to, sam sebi moram uskratiti neko takvo napisano sećanje, ono uopšte ne može biti opisano. Naprotiv , sve drugo mi je bilo smešno. Verovatno sam u podrumu uvek bio tako dobro raspoložen jer sam znao odakle sam svakog dana ujutro bio umakao, moj dom je bio moj pakao, svakog dana sam bivao spasen na putu u Serchauzerfeldsko naselje, koje sad opet zovem pakleno predvorje. Moj dom je bio barem isto toliko strašan kao i svi takozvani domovi u Šerchauzerfeldskom naselju. I kao što bih ja svakog jutra tokom idenja na rad Rudolf-Biblovom ulicom pobegao iz svog doma u Šerchauzerfeldsko naselje, tako su i oni u Šerchauzerfeldskom naselju, ako su uopšte za to još imali snage i prilike, idenjem iz Šerchauzerfeldskog naselja bežali u ma koji rad. Ali većina više nije imala snage da ode, kao što je više nije imala moja majka, moji, sem mog staratelja, je više nisu imali, većina u Šerchauzerfeldskom naselju više je nije imala. Poludeli su ili usahli ili poludeli i usahli kao moji. Ali to je poglavlje za sebe. Sa dedom, koji je već bio na smrt bolestan čovek, gore na Menhsberg, satima, kad je imao snage za to, a nje je imao još samo retko, to me je spasavalo subotom i nedeljom kod kuće. Kakav je samo grč bio, slati me još u gimnaziju pod svim tim okolnostima koje su vladale u kući. Još i nakon toga sve mi se to javljalo kao perverzna noćna mora. Po istini su u nas kod kuće vladale užasnije, strašnije prilike nego što su vladale igde u Šerchauzerfeldskom naselju, stanovnici paklenog predvorja su mislili da su u paklu, ali oni nisu živeli u paklu, ja sam bio u paklu, ali o tome nisam ništa izveštavao, to bi uzdrmalo moju poverljivu poziciju koju sam imao u podrumu već posle kratkog vremena, nisam govorio da su kod nas vladale haotične prilike, naprotiv, pred mojim kolegama, a naročito pred samim gospodinom Podlahom bojio sam jednu umirujuću sliku o mojima i mom domu. Da bih samog sebe zaštitio, iskrivljavao sam svoj dom i nikad nisam napravio ni najmanju aluziju o tome kakav je moj dom stvarno bio, žalostan i beznadežan. Prećutkivanje nije laž, a ja sam prećutao skoro sve. Kad bih izašao iz kuće u kojoj sam uvek bio deprimiran, udahnuo bih i ubrzao korake i svakog dana trčao kao bez duše niz Rudolf-Biblovu ulicu u Šerchauzerfeldsko naselje. Iz doma sam izlazio kao žalosnik i mrzovoljnik, a u Šerchauzerfeldsko naselje ulazio kao veseljak. Dužina mog puta bila je taman prava dužina koja je bila neophodna da se od jednog žalosnika i mrzovoljnika načini veseljak. A to je bio prijatan put koji je vodio lakom uzbrdicom po dobrom čistom, biljem začinjenom vazduhu. Tu i tamo odlazio sam sam na Menhsberg pa bih tamo legao u travu i pisao pesme, sedeći pod krošnjom drveta, bavio se gradivom stručne škole, jednom nedeljno je bio školski dan u Paršu, sa stotinama sorti kafe i čaja sa svih delova Zemlje, s jednostavnim ili sasvim neobičnim računicama, s kamatnim stopama,veletrgovinskom maržom, s meničnim poslovanjem i s najnovijim kreditnim uslovima, a na poslednjim stranama mojih školskih svezaka crtao sam portale i enterijere radnji koje sam sasvim dobro sebi mogao da zamislim kao svoje. S pirinčom i grizom sam se upuštao bez otpora, s takozvanim ruskim čajem i brazilskom kafom svakako s daleko manje gađenja nego s Aleksandrom, Cezarom, Vergilijem i tako dalje. Krajevi nedelje donosili su mi svest o krajnjoj napetosti između mog doma (kao jednog sveta) i podruma (kao suprotnog drugog), i šta bi značilo izdržati tu napetost. Moj deda je svakog dana u tri ujutro uzimao novi zalet „Dolina sedam dvorova", njegov rukopis planiran u tri toma od hiljadupetsto strana, radi koga se već mnogo godina u tri ujutro hvatao u koštac sa smrću; za ceo život oslabljen nekom plućnom bolešću, pretvorio je sebi u naviku da svoj dan započne već u tri ujutro smrtonosnim poslom fanatičnog pisca i filozofa, da se uvije u konjsko ćebe i oko sebe prikopča jedan stari kaiš, oko tri ujutro bih ga čuo kako se u svojoj sobi hvata u koštac s nemogućim, s totalnom bezizglednošću spisateljstva. Ležeći u predsoblju, kraj samih ulaznih vrata, s pažnjom osetljivog i Ijubavlju ispunjenog unuka koji se još nije zbližio sa svim onim groznim uzaludnostima i beznadežnostima, pratio sam zvukove novog savladavanja smrtnog straha i iznova preduzimane očajničke borbe čoveka kojeg sam voleo kao nikog drugog, koji je hteo da dovrši svoje takozvano remek-delo. Još mi nije bila prisno poznata besmislenost i nedelotvornost takozvanih remek-dela, međutim, sa svojih šesnaest-sedamnaest godina, zbog neprekidne blizine mog dede, ipak sam imao neku slutnju o strahovitosti spisateljskih i uopšte umetničkih i duhovno-filozofskih nastojanja. Divio sam se žilavosti i neprekidnoj istrajnosti i neumoru dedinom spram svih njegovih napisanih i nenapisanih misli, jer sam se divio svemu dedinom, no istovremeno video sam i, u najistinitijem smislu reči, užasnu zaluđenost u koju se čovek poput mog dede morao zatrčati i kako je besomučnom, i otuda bolesnom, brzinom morao da dotera svoj život u ljudsku i filozofsku slepu ulicu. Trebalo je da postane sveštenik i biskup, a prvobitno je želeo da bude političar, socijalist, komunist, i kao svi koji su se iskušali u pisanju, razočaran svim tim nemogućim kategorijama, postao usamljenik prirodno izgubljen zbog svih tih kategorija i idiota i filozofija i filozofskih pisaca. Čuo bih ga u tri ujutro kako iza svojih tapeciranih vrata započinje svoj proces. Njegov položaj je bio najbezizgledniji što se može zamisliti, ali on se borio, borio se i posle četiri decenije totalne neuspešnosti u kojoj bi se svako drugi davno predao. On se nije predao. S narastajućom i sve nepodnošljivijom neuspešnošću izoštrila se njegova opsednutost spram njegovog predmeta koji je bio njegovo delo. On nije bio poverljiv čovek, i mrzeo je društvo. Sa svojim životnim delom, sa svojim spisateljstvom on je sebe bio smestio u zatvor, ali uzeo sebi slobodu da bude sam i da potčinjava sve druge. Pod tim je celog života morala da trpi njegova okolina, pre svega njegova žena, moja baka kao i moja majka, koje su mu omogućavale to stanje totalne stvaralačke izolacije svojom delotvornom pomoći. To što su mu dale, plaćale su sopstvenim životom, i cena je bila najskuplja. Ustajao je u tri ujutro, s pekarima i železničarima, i sedao za sto. Osluškivao bih, pa se još jednom okrenuo na stranu i čuo dedu, samo tapeciranim vratima odvojenog od mene, kako je već ustao i radi, svakog dana ranom zorom me je činilo srećnim da znam da je tu u neposrednoj blizini i da je još živ. Njegov sin, moj ujak, oko pet je izlazio iz sobe u kojoj su morali da spavaju i baka i majka i moja sestra i brat, odvojeni velikim kartonskim paravanom, i iznova me budio. I odlazio dole u podrum u svoju opitnu stanicu, svojim izumima za koje je uvek iznova hteo da prijavi patente, i prijavljivao ih, i koji su imali da mu osiguraju bezbrižnu budućnost, što je naravno bilo utopija i čista ludost. Ustajao sam oko šest, spremio se i zajedno s majkom i starateljem doručkovao u kuhinji. Katkad bi naš doručak bio naglo prekinut eksplozijom u podrumu kad bi koji od ujakovih eksperimenata dao sebi odušku, pa bi zadrhtao pod. Ali normalno su svi bili koliko je moguće tihi zbog dede koji je radio već satima, i nikad se ne bi usudili da govore glasno, ne bi sebi dozvolili čak ni najmanje iritirajuće šumove, mi smo svi hodali kao na vrhovima na prstiju, da ne bismo zadržavali napredak u radu na „Dolini sedam dvorova". Dedina dobroćudnost je imala svoje granice, i što se tiče njegovog rada, nije imao pardona te smo svi imali česte prilike da u njemu naslutimo apsolutnog tiranina. Umeo je da bude, pre svega prema ženama, prema svojoj ženi, mojoj baki, i prema mojoj majci, njegovoj ćerki, gotovo uništavajuće tvrd i oštar. Ali sve su ga one pazile kao nikog drugog i omogućavale mu da radi šta je hteo i volele ga. On je bio seoski tip, gotovo samoubilačkog podozrenja prema svemu gradskom, i mrzeo je civilizaciju u svim svojim osećajima i mislima i u svemu što je ikad napisao. Iz svog seoskog porekla on je zakoračio krupnim korakom u svet, ali uskoro ga je taj njemu nelagodan i odbojan svet opet vratio u njegovu ćudljivu glavu.
Nije mogao da veruje da je sve isto. Oko sedam moj staratelj je odlazio iz kuće. Taman prešao trideset godina, bio hranitelj sviju. Za mene, sa šesnaest i sedamaest, već dugo bio odrastao, već gotovo star čovek. To je bila njegova sreća. Nisam shvatao da se u tom vremenu od njega tražilo nešto gotovo neljudsko, nadljudsko, da je svojim zanatom sam trebalo da izdržava svoju mnogobrojnu porodicu s njenim prtljagom. Oko pola osam sam sam odlazio u Šerchauzerfeldsko naselje i u podrum. Sve u svemu prilike kod kuće bile su nepodnošljive jer se uopšte nisu mogle popraviti, kod nas su vladale samo beda i nevolja tako da sam svaki dan doživljavao kao sreću da kroz njive i polja i livade umaknem u Šerchauzerfeldsko naselje. U Podlahi, iz čije biografije mi nije bilo poznato ništa više od toga da je bio poreklom iz Beča i da je hteo da postane muzičar, a postao, i koliko znam ostao, mali bakalin, najednom i nepredviđeno opet sam imao jednog učitelja koga sam mogao da prihvatim, učio me je svemu onome što nisam mogao da naučim dede, sadašnjosti kao realnosti. Učio sam tako što sam ga pažljivo posmatrao, posmatrao ga i više no što je sam bio svestan, kako bih izašao na kraj sa svakodnevnim životom i tvrdio se, što nisam bio naučio čak ni od dede. Da je neprekidno samodisciplinovanje pretpostavka za svakodnevno napredovanje, neprekidno pravljenje reda ne samo u sopstvenoj glavi, nego u svim svakodnevnim malim i najmanjim stvarima. U njemu sam imao učitelja koji nije morao da mi natura svoje znanje kao znanje, od koga sam najdobrovoljnije mogao da primim sve, bez poniženja, bez ikakvog stida. Nije bio ni svestan svoje učiteljske uloge u svemu onom što mi je bilo najvažnije i što nije imalo nikakve veze s pravim trgovačkim naukom, ono što je valjalo naučiti u trgovačkom sektoru brzo sam naučio, štaviše imao sam baš pravi trgovački instinkt koji mi je, što se ticalo radnje, uvek bio od koristi, najvažnije što me je Podlaha učio bilo je kako ljudima prići istovremeno s najvećim intenzitetom i najvećom distancom, a on je bio majstor za ljudske kontakte. Upravo to nikad ne bih mogao da naučim od dede, on se izolovao i vremenom izolovao celu svoju okolinu, svoju ženu, moju majku i njenog muža i opet njihovu decu, te dakle i mene, moj deda je bio potpuno nesposoban za uspostavljanje kontakta i bio potpuno izolovan od svih, ma kojeg porekla, ma kojeg društva, ma koje prirode, Podlaha je međutim imao kontakt sa svima. Njemu dugujem što kasnije nikad nisam patio od teškoća s kontaktom, a to je velika, životno važna prednost. Deda me je učio da posmatram ljude s velike distance, Podlaha me je direktno sučelio s njima. Sad sam imao obe mogućnosti. Ali sasvim različito od mog dede, Podlaha nije i nikad nije izgubio svoju samosvest. Podlaha nije bio putnik-samotnjak, uvek je imao društvo oko sebe, moj deda je naprotiv bio apsolutni, samotnjak, makar da je imao porodicu, a Podlaha nije imao porodicu. Rušenjem svojih nada Podlaha se nije dao ruinirati, ne kao moj deda koga su zaprovo ruinirale njegove srušene nade. Ali neću da poredim svog dedu s Podlahom, to bi bilo apsurdno. U osnovi jedan nije imao veze s drugim, niti su se ikad videli, ni ikad pokazali interes da se sretnu. Podlaha je kao učitelj ispunio praznine koje je moj deda ostavio otvorenim. Kod njega sam učio trgovački zanat, ali to nije bilo presudno za ono šta sam kod njega i naučio i šta od njega profitirao. Godinama mi je davao da gledam ljudske mogućnosti o kojima dotad nisam imao pojma, drukčije Ijudske mogućnosti. Danas mi neko reče, Šerchauzerfeldsko naselje se ruši, bez mnogo buke. Na trenutak sam pomislio da odem, da ga još jednom pogledam, godinama sam nosio u sebi tu misao, da prođem onim putem iz Plinarske i posetim podrumsku radnju. Jednom, pre pet, šest godina bacio sam pogled kroz makazastu rešetku koja i danas stoji na svom mestu, kroz visoki prozor u podrum. U davno napuštenu radnju koja se izgledom više nije izdavala. Makazasta rešetka je bila zarđala, vrata zaključana, ali radnja je bila uređena kao onda. Samo što je nasuprot mom vremenu u radnji vladala nezamisliva prljavština. Razmišljajući posmatra li me ko ili ne, pomislio sam kako ju je Podlaha jednog dana napustio, verovatno zato jer je za njega prestala da ima smisla. U međuvremenu je u blizini osnovan niz velikih trgovina, takozvani supermarketi izrasli su iz leenskog tla, zgrade su pokrile livade, desetine hiljada sad žive u sivim, bezdušnim betonskim cigletinama, na terenima preko kojih sam svakodnevno išao u podrum. Četvrt stoleća više nisam bio u Šerchauzerfeldskom naselju, ali vladao je isti vonj, čuli su se isti zvukovi. Stajao sam tu i gledao unutra i mislio kako mi je uspevalo da sa džakovima od devedeset kilograma, dođem od preko iz magacina, uz stepenice pa u radnju opet niz stepenice. Preko tih stepenica preneo sam stotine, ama ne stotine, nego hiljade džakova brašna i griza i džakova šećera i džakova krompira. Nije mi bilo lako, ali sam posao izvršio. Otvorio sam makazastu rešetku i pustio unutra gomilu ljudi. Poslužio sam sve te ljude koji ovde žive ili stanuju, a na stotine i na hiljade verovatno su još uvek isti kao onda, mada četvrt stoleća stariji, otvorio sam vrata tim ljudima i uvijao im hleb, sekao kobasice, trpeo im paklice putera u torbe. Koliko često sam se zaračunao, pre svega u dane prehrambenog proglasa. U korist šefa, na njegovu štetu. Posle svakog prehrambenog proglasa morao sam da istrpim mnoge reklamacije. Iz sažaljenja, mnogima sam davao više nego što im je pripadalo po prehrambenim kartonima. Nisam uvek bio baš sasvim pošten. Stajao sam tu i mislio da li je, zbilja, još živa stara gospođa Laukeš ili Lukeš? Šta li je stalo od ove ili one dece? Pojedina lica bila su mi živo red očima sve do u najskrivenije pojedinosti. Čuo sam glasove svih tih ljudi i video njihove ruke kako broje novac i kroz prozor sporedne prostorije njihove noge kako dolaze i odlaze. Nedozvoljeno pojeo jednu zemičku s kobasicom više, nedopušteno par jabuka više u pazarnu torbu ove ili one žene. Ko danas pita za to. Umešnost s kojom sam umeo da ulivam sok od maline u flaše, nezgoda sa džakom kukuruza od sedamdeset kila s kojim sam očešao ugao kuće te je sav kukuruz istrčao na od kiše mokre stepenice. Kako su oni, šef i pomoćnik Herbert ukebali šegrta Karla u krađi i opet ga ukebali i opet ga ukebali i kako je Karl preko noći nestao, pa u radnju došla njegova očajna mati da moli za svog sina. Ali Karl se više nije pojavio. Otišao je u Legiju stranaca. Šef više nije uzimao šegrta, ja sam bio poslednji.
Pomoćnik Herbert se osamostalio, otvorio je pržionicu kafe u gradu.
Polovinu mog šegrtskog vremena bio sam sam sa šefom, išlo je i tako, dobro smo radili zajedno. Podnosili smo se. Respektovali smo se. Bio sam u radnji i radio sve, i takođe savladavao stotine mušterija na dan proglasa, s lakoćom srećne samosvesti dok je šef donosio namirnice. Izlazio sam na kraj i s najzavrnutijim mušterijama. S gospođom Lukeš ili Laukeš čiji se sin bio zatrčao u bezizglednu karijeru pučkog glumca u već pomenutom pivskom podrumu i koji se jednog dana ubio. A usamljena žena, koja je stanovala tačno preko puta, njeno sam ime zaboravio, bila je zadavljena, o tome sam čitao u novinama dvadeset godina posle okončanja mog šegrtovanja. Pogledao sam gore ka prozorima. Možda sad tamo žive njena deca. Još je vidim pred sobom, setio sam se da je nosila bluzu boje rđe i nikad nije izlazila bez šešira. Ženin glas je bio promukao. Onu što je stanovala pored, jednom sam video kao sramežljivu garderoberku u Kući svečanih igara. Pogledao sam u dućan i video sebe za pultom, čuo svoj glasni smeh, i kako su se drugi zatim još glasnije smejali. Škripanje automobilskih guma, to su bila šefova kola koja su se približavala radnji. Istrčao sam iz radnje i uz stepenice i pomogao šefu da istovari robu i da je unese u podrum. Opet je nakupovao previše luka, previše paradajza, previše jabuka, ima sve da krene. Opet mora da ode, danas brašno ima povoljnu nabavnu cenu. Ne znam kuda je vozio po brašno. Sedeo je u sporednoj prostoriji iza otvorenih vrata dok sam ja meo dućan, počistio sam i prebrisao, pretresao gajbe krompira, gajbe paradajza. Otišao napolje s načetim voćem i povrćem i sve ispraznio u kantu za đubre iza ugla. Da li je magacin zaključan? Proverio sam lokot i opet se s praznom kofom vratio u dućan. Šef je sedeo u sporednoj prostoriji i sravnjivao kasu. Često smo zajedno sedeli pola noći i lepili, kako je nalagao propis, prehrambene markice na velike tabake pakpapira. Video sam, gledajući u dućan u kome nije bilo ničeg sem nezamislive prljavštine i prašine, da je sve ukazivalo na to da u radnju godinama niko nije kročio, žene s rumflašama steturaju se preko stepenica, skoro se preture pri ulasku u radnju, ali stave rumflašu na pult da je bila majstorija, napunio bih flašu, iako sam imao nalog da ovoj ili onoj više ne dajem rum, da li zato je već napravila previše dugova, da li zato što bi svaki put pošto bi polokala flašu napravila čudo urnebesa u naselju; Podlaha nije želeo nikakve nesuglasice, nikakvu tarapanu u vezi s radnjom. Ako im se ne bi dalo da piju, odmah bi pretile ubistvom, šef bi ih izbacio napolje, kunući, uspuzale se stepenicama na sve četiri, i vraćale se opet sutradan. Kad bi ko umro, a skoro svake nedelje bi u naselju neko umro, šef je odlazio, ne u crnom odelu, ali sa crnom kravatom, na sprovod. Crna kravata visila je u sporednoj prostoriji u ormanu u kome su visili i radni mantili, trebalo je samo je zaveže i da ode. Svako ko je ovde umro bio je njegova mušterija. Radnja je bila sastajalište. Prepodne bi iznad stepenica uz gelender uvek stajalo četiri, pet, ili čak šest ili sedam dečjih kolica, a majke su bile kod mene u radnji i zabavljale se. Pravio sam im ,,zemlvuršte“’ i malo po malo prodavao im sve moguće poslastice. Jedna za drugom, stalno su dosećale još nečeg što je moralo da se kupi. Zimi bi ih sve primamile dve naše termoakumulacione peći. Većina se slabo grejala kod kuće. Stajao sam tu i gledao u dućan i tek sad utvrdio da stojim tačno ispred ulaznih vrata usred ogromne, već kompostirane gomile lišća, godinama je vetar tu nosio lišće sa stabala iz naselja, nikom to nije smetalo. Očigledno niko se više nije zanimao za radnju. Više ne bi opstala. Podlaha ju je napustio pre mnogo godina, nije poneo čak ni električne peći, ni regale, ni pult koji je nekad bio njegov ponos, njegov nacrt, kao i praktični regali. U dućanu još stajali plakati prehrambenih proizvoda kojih već dvadeset godina nije bilo u prometu. Podlaha je imao veze s Amerikancima, kakve veze, ne znam. Povremeno bi se u radnji pojavio jedan crnac i nestao u sporednoj prostoriji, ponovo izašao posle četvrt-, ili pola sata. Podlahina majka je tada još živela u Beču, možda je imala šezdeset godina, nije to neka starost, meni je bila starica, Badnje veče je uvek provodio kod nje u Beču, a leti bi ona provela par dana ili par nedelja kod njega u Salcburgu, žena kao iz kutije. Mislim da me je Podlaha voleo, a i ja njega. S Karlom, starijim šegrtom, imao je velikih problema, Karl je četiri ili pet godina proveo u Legiji stranaca, pa se opet pojavio u Salcburgu, jednom me je iznenada sreo usred grada, odmah me je prepoznao. Otad o njemu više nisam ništa čuo. Pomoćnik Herbert simpatisao me je od početka. Nije me secao. Niko u podrumu nije bio sadist. Leti je ovde bilo sveže, a zimi ugodno toplo zbog dve termoakumulacione peći. Prirodno, moji su bili najgrublji i takoreći najniži poslovi, ali ja sam bio baš snažne konstitucije i nije mi bio nikakav problem da dižem na leđa i nosim džakove od sedamdeset kila, recimo džakove kukuruza. Nijedan od stotina i hiljada poslova u podrumu nikad nisam doživljavao kao degradaciju. Ako je pranje prozora bilo iza mene i prozori dućana mojom rukom očišćeni, uvek bi kakav auto prošao kroz lokvu kraj ulaznih vrata i sav moj posao je bio opet uzalud. Sigurno bih znao još mnoge u naselju kao što bi i oni znali mene, morao bih samo da zađem u stambene blokove, ali nisam to učinio. Više puta mi se učinilo kao da iza leđa čujem poznat glas. Pomislio sam, kakav li život ovde vlada, sad u podrumu nema ničeg sem stare prljavštine. Povukli su se i miševi i pacovi koji su u moje vreme dolazili u podrum. Ni za njih u podrumu više nije bilo ničega. Šta sad rade stari Ijudi kad1 više ne egzistira podrum kao prehrambena radnja, a do supermarketa im je predaleko? Deca koja su se loptala tamo preko, pomislio sam, davno su odrasla. Šta li je od njih postalo? Koliko je od ondašnjih starih ljudi još živo? Bezbrojne pukotine u zidovima, povećale su se, poznavao sam ih. Pozivala su se ista imena, ali radilo se o drugoj deci. Možda su poneki iz naselja nešto postali? Žig da su Šerchauzerfeldsko naselje, prljava pena čovečanstva, kako sam to uvek slušao povodom tih ljudi, ostao im je. Nijedna krčma u gradu ne bi zaposlila žensku iz Šerchauzerfeldskog naselja kao konobaricu. Nijedna gradska radnja ne bi obučila za prodavca muškarca iz Šerchauzerfeldskog naselja. Nekoliko železničara, to je u moje vreme bilo najviše što je proizvelo Šerchauzerfeldsko naselje. Ako partija, onda komunistička. Ali komunistička partija je u tom gradu bila smešna manjina. Udruženje za prezir i sprdnju. Tih iz Šerchauzerfeldskog naselja nije bilo ni među vatrogascima. Sećam se jednog autobuskog i jednog takozvanog Obusovog konduktera. Uveče su u podrum dolazili muškarci, ukoliko su imali posao, da kupe piva i kobasica i rotkve. Dolazili su u šloserskim kombinezonima i sve do u jesen bosi, samo u nanulama, skoro uvek već pripiti, raspitujući se o svojim ženama. Još zelene devojke hvatale su se danju i noću s Amerikancima. Amerikanci su zatrpavali svoje devojke iz naselja čokoladom i najlonskim čarapama i svim onim luksuznim govnima koja su zajedno s njima stigla u Evropu. Devojke su se mazale kao kineske lutke a na visokim štiklama hodale su drskim i u isti mah smešnim korakom. Sve dignuta nosa, silazile su u našu radnju, na koju one, srećnice koje su nasmejale jednog Amerikanca, više nisu bile upućene. Porodice koje su imale devojke terale su ih, ako već same nisu htele, Amerikancima, sećam se takozvane Dugine divizije koja je bila stacionirana u Salcburgu, za jedno vreme bi se zbrinule pa bi ih omrzle druge porodice koje nisu bile te sreće. Amerikaci su i u Šerchauzerfeldskom naselju pustošno dejstvovali. Male devojčice preko noći su se premetale u Amerikanke. Neke njih iz naselja Amerikanci su i ubili. Bilo je više senzacionalnih procesa pred američkim vojnim sudovima u takozvanoj Leenskoj kasarni. Uniformisane ubice bile bi osuđene i nestajale s pozornice, otpravljane u Ameriku. Karakterstično, u Šerchauzerfeldskom naselju nije bilo nacionalsocijalista, ali i neprijatelji njegovih stanovnika na kraju rata prirodno ništa nisu menjali u svom stanju, ono je uvek bilo bedno i za većinu posmatrača užasno. Pojedinačne komuniste i one takozvane asocijalne, kako su ih nacionalsocijalisti zvali, nacionalsocijalisti su istrebili i u Šerchauzerfeldskom naselju, nacisti su, kako su verovali i kako su se takođe usuđivali da kažu i kako se danas ponovo usuđuju da govore iskljucali najgore elemente iz šerchauzerfeldskonaseljskog ološa i poslali ih u gasne komore i druge oblike uništenja. Manjina ponovo strepi. Ali onome ko to kaže ne gine kleveta i okriviće ga za laganje. U Šerchauzerfeldskom naselju nije bilo nacionalsocijalista, ili ipak jeste? Odbačeni su (od) politike odbačeni. Amerikanci su nekolicini desetina porodica u Šerchauzerfeldskom naselju neizmerno popravili prilike. Za cenu lepih ili manje lepih žalosnih devojaka.
U Šerchauzerfeldskom naselju, u paklenom predvorju kao paklu, nikad nisam čuo da Hitleru nije promakao čovek'* ,
____________________
(* tj. da Hitler nije zanemarivao čoveka - Durch den Rost fallen - ne biti zanemaren, neuvažen, a bukvalno, propasti kroz rešetku (roštilja ilipeći). Zbog asocijacije na krematorijume konclogora, upotreba idioma se ne smatra sasvim politički korektnom, što Bernhard ovde upravo koristi konotirajući i obrnuto značenje (u smislu da Hitleru naročito čovek- Jevrej nije promakao sa rešetke roštilja).
__________________
, uvek i uvek iznova to sam inače slušao posvuda u gradu. I ponovo to čujem. U Šerchauzerfeldskom naselju stanuju i prebivaju opečena (žigosana) deca. Neprestano su povrediva i niko ih ne štiti. Prepuštena su sama sebi i to znaju. Pitanje nije da li su ljudi u Šerchauzerfeldskom naselju bili manje srećni nego ljudi u gradu, jer se takvo pitanje uopšte ne može rešiti, kao što se pitanje o sreći nikad ne može rešiti, mi poredimo, nagađamo, ali ne smemo se dati zavesti na neki odgovor. Sreća je u svima i ni u kome, kao i nesreća. To što vidimo, šta to govori? Često postavljamo pitanje o sreći jer je ono jedino koje nas obuzima celog života, bez prestanka. Ali ne rešavamo ga ako smo pametni, ako ne želimo da se sopstvenom prljavštinom uprljamo još više nego što smo već uprljani. Tražio sam promenu, ono nepoznato, možda i ono što pobuđuje i uzbuđuje, i to sam našao u Šerchauzerfeldskom naselju. Nisam ušao u Šerchauzerfeldsko naselje sa sažaljenjem, sažaljenje sam uvek mrze a samosažaljenje najdublje. Nisam sebi dozvoljavao sažaljenje i delao sam samo iz razloga samoodržanja. Blizak tome da iz svih razloga učinim kraj svom životu, sinulo mi je da prekinem put kojim sam išao već godinama u bolesnoj tuposti i nemaštovitosti, a na koji me je bila postavila bolesna častoljubivost mojih vaspitača, učinio sam nalevo krug i potrčao nazad kroz Rajhenhalerštrase, najpre samo nazad, ne znajući kuda nazad. Pomislio sam kako od tog trenutka mora biti nešto potpuno drukčije, po uzbuđenju nešto sasvim suprotno onome što sam dotad radio. A Biro rada u Plinarskoj bio je tačno u suprotnom pravcu, i ja s tog suprotnog pravca ni pod kojim okolnostima više ne bih zaokrenuo. Šerchauzerfeldsko naselje bilo je krajnja tačka suprotnog pravca i tu krajnju tačku sam sebi postavio kao cilj. Na toj krajnjoj tački više nisam imao razloga da propadnem. A Šerchauzerfeldsko naselje nije samo geografski bila ta krajnja suprotna tačka, nego po svemu. Tamo nije bilo ničeg što bi i najudaljenije podsećalo na grad i na sve što me je godinama u tom gradu mučilo i teralo u očaj i već skoro isključivo na razmišljanje o samoubistvu. Ovde nije bilo profesora matematike, ni profesora latinskog, ni profesora grčkog, nije bilo despotskog direktora, pri čijoj samoj pojavi je već morao da mi zastane dah, ovde nije postojala nijedna smrtonosna institucija. Da bi preživeo, ovde čovek nije morao neprekidno da bude na oprezu, da savija glavu, da se pretvara i laže. Sve na meni ovde nije neprekidno izlagano, pa čak već smrtonosnim, kritičkim pogledima, i ovde se od mene nije neprekidno zahtevalo nešto nečuveno nečovečno, nečovečnost sama. Ovde od mene nije načinjena mašina za učenje i mišljenje, ovde sam mogao biti kakav sam bio. I svi drugi su mogli biti kakvi su bili. Ovde ljudi nisu kao u gradu neprestano i svakodnevno rafinirano utiskivani u neku veštačku formu. Ostavljani su na miru, pa sam i ja od prvog časa u Šerchauzerfeldskom naselju ostavljen na miru. Čovek nije samo smeo da misii šta je hteo, smeo je i da izgovori ono što je mislio, kad i kako je hteo, svakom glasnoćom. Čovek se nije morao izlagati opasnosti da bude napadnut zbog svojeglavosti, ličnost iznenada više nije bila ugušena i zgnječena pravilima aparata građanskog društva koji je aparat za pustošenje ljudi, u gradovima te jezivo stupidne veličine poput Salcburga ljudi se neprestano drmusaju i protresaju i po njima se neprestano kucka i šmirgla sve dok od čoveka ne preostane ništa do odvratan, bljutav veštački čovek. Na stranu mali gradovi u kojima je sve groteskno, u gradovima srednje veličine sve je koncentrisano na to da se ljudi pretvore u veštačke stvorove, sve je u tim gradovima protiv ljudske prirode, pa su čak i poluodrasli od A do Š veštački stvorovi. Današnji čovek može da se sačuva još samo na stoprocentnom selu, koje još postoji, i u stoprocentnom velegradu koji takođe još postoji, na tim pretpostavkama još postoje prirodni ljudi, na primer iza Hausruka i u Londonu, a u Evropi verovatno još samo u Londonu i iza Hausruka, jer London je danas u Evropi jedini pravi velegrad i koji čak nije na kontinentu, ali je ipak u Evropi, a iza Hausruka nalazim još stoprocentno selo. Inače u celoj Evropi imamo još samo veštačke ljude koji se u školama pretvaraju u veštačke ljude, pogledajmo bilo kojeg čoveka u Evropi, imamo posla s veštačkim čovekom, s gnusnim, čovekolikim veštačkim stvorom, koji u milionima, ko zna za koliko kratko vreme u milijardama, biva pokretan od strane gigantskog, neprestano i neumitno ljudoždernog školskog sistema, jedan jedini gnusni industrijski marionetizam tutnji nam u ušima ako još možemo da čujemo, i (nemamo posla) ni s jednim jedinim prirodnim čovekom. Ovde u Šerchauzerfeldskom naselju imao sam možda efekat Londona i Hausruka, tada toga nisam bio svestan, poslušao sam svoj instinkt i otišao u suprotnom pravcu. Na vrhuncu očajanja i mučnine instinktivno sam bio otišao u dobrom pravcu i, kao što sam već rekao, napokon otrčao, pobegao iz pogrešnog pravca u dobar pravac. I pobegao sam od svega sa čime sam bio povezan, od škole i nastavnika i grada moje škole i mojih nastavnika i mojih voljenih i nevoljenih vaspitača i upravitelja i od svih koji su me celog života sekirali i iritirali, i moje čitave konfuzne povesti, tim što sam od čitave te povesti pobegao. Taj koji je načinio zaokret trči i trči i ne zna kuda trči, kad trči u suprotnom pravcu. Ja sam trčao u Šerchauzerfeldsko naselje, ali nisam znao šta je Šerchauzerfeldsko naselje, slutio sam da je tako i tako kako sam mislio da jeste. Moj beg mogao je da ispadne totalna samodestrukcija i samouništenje, ali imao sam sreće. U pravom trenutku sam stigao kod pravih Ijudi. Uložio sam sve na jednu kartu, kao potom uvek iznova, i imao sreće. Zato jer nijednog trenutka nisam popustio, jer nisam sebi dozvolio slabost. Šta bi se dogodilo, pomislio sam, da sam poslušao službenicu, da joj se nisam suprotstavio. Ostao sam u njenoj prostoriji sve dok mi nije dala pravu adresu, i to suprotnu adresu. Nije me razumela, ali znao sam da će mi dati suprotnu adresu pre no što napustim njenu prostoriju. Pre toga je ne bih napustio. Bio sam rešen da je nateram da mi da pravu adresu u suprotnom pravcu. Silom bih je prinudio. Biće da joj se često nameštalo da joj dođe kakav očajan đak i hoće da promeni svoj zatrovan život i svoju užasnu egzistenciju pa već u prvom trenutku onemoća pred njom. Svi ti ruinirani ljudi koje znamo, onemoćali su u presudnom trenutku, popustili su, ali čovek ne sme da popusti u presudnom trenutku. Tako je ona najednom izvadila pravu adresu iz kartoteke, moju veliku srećku. Karl Podlaha, Šerchauzerfeldsko naselje, blok B. Otrčao sam sa srećkom u ruci, i morao sam imati sreće. Početak u podrumu bio je težak, to ne sme da bude prećutano. Zapitao sam se: da li sam mogao da ispunim, da valjano izvršim zahteve naprečac postavljene jednom mladom, zaista hipersenzibilnom čoveku? Zar nisam bio uopšte nenavikao na fizički rad i zar se nisam vazda mučio da kroz Rajhenhalerštrase i kroz Nojtor nosim školsku torbu u gimnaziju? Da li mi je bilo moguće da izađem na kraj s tim ljudima koji su mi svi bili nepoznati i po svom načinu potpuno tuđi? I zar nisam znao da račun nije moja jača strana? Računanje u glavi, kakva ludost! Istovariti ceo kamion pun krompira po kiši kao iz kabla i to opremljen samo jednom teškom gvozdenom lopatom? Otpremiti u magacin? Pa iz magacina gore i dole u podrum sanduke masti i sanduke veštačkog meda i kutije šećera? Da li sam ja bio onaj mladi čovek koji je mogao bezuslovno da se preda onom potpuno nepoznatom gazdi koji ni na svom licu nije umeo da sakrije crte tvrdoće? Sirovost pomoćnika, neprijateljstvo šegrta Karla koje sam, verujem, primetio u prvom trenutku, da li ću tu moći da se probijem? Kraj svih tih ljudi koji su mi pri svom ulasku u radnju svi izgledali bezobzirni i prosti, a kako su se tek ponašali u radnji? Umeo sam da rešim sve zadatke i u najkraćem vremenu sve teškoće su se ispostavile kao potpuno savladane. Izvukao sam glavnu srećku. Iznenađen svojim telesnim i duhovnim sposobnostima, s tom svešću sam s velikim zamahom stupio na zanat.
Isplatilo se. Bakalski milje nije mi bio nov, dedina sestra po majčinoj liniji, Rozina, u kući svojih roditelja u Hendorfu držala je takozvanu prodavnicu mešovite robe i spadalo je u vrhunce moga detinjstva kad sam bio prisutan u prodavnici mešovite robe moje babatetke kad je posluživala. Još su se prodavale glave šećera uvijene u plavi pakpapir, bilo je vreme veslačkih majica i petrolejskih lampi, vreme pre tridesetosme. Imao sam tri, četiri, pet godina i kao sva deca zaluđen slatkišima, i kao sva deca snabdeven najrafiniranijim posmatračkim darom, u Hendorfu mi je uvek bio najomiljeniji boravak u dućanu mešovite robe moje babatetke koja je uz tu radnju vodila i veliku gostionicu i malu zemljoradnju. Posle samoubistva svog starijeg brata koji je bio glavni sreski šumar u takozvanom Cifankenu, moj deda nije prihvatio taj posed kao nasleđe i kako nije želeo da ga posed ometa u nameri da ode u nemačke velegradove, prepustio ga je svojoj sestri Rozini. O svome bratu, sreskom šumaru, čije mnoge fotografije imam, deda mi je preneo kako se ustrelio na najvišem uzdignuću Cifankena i na mestu samoubistva ostavio cedulju na kojoj je napisao takoreći obrazloženje svog vlastoručnog okončanja života da je na sebe puškom jer više nije mogao da podnese ljudsku nesreću. Tetka Rozina je znala čime bi me mogla vezati pa me je puštala u svoj dućan da uvek iznova otvaram i zatvaram ladice, da unosim flaše u magacin i da ih iz magacina unosim u dućan, a takoreći kao vrhunac, davala mi je da mušterijama prodajem sitnice. Iz tog vremena ostala mi je ljubav prema trgovačkom poslu. Ali podrum Karla Podlahe nije imao nikakve veze s dućanom mešovite robe moje babatetke, mirisi u njemu bili su drukčiji, nije to više bio tipičan miris prodavnice mešovite i kolonijalne robe, i u njoj više nije bilo glava šećera, ni petrolejskih lampi, veslačke majice su odavno bile izašle iz mode i zaboravljene. U podrumu Karla Podlahe ništa nije ostalo ni od onog spokoja s kojim je moja babatetka Rozina hvalila i prodavala svoju robu, i dućan mešovite robe u Hendorfu, skroman koliko je mogao da bude i opremljen samo drvenim regalima i drvenim ladicama, morao je da poslužuje samo nekoliko desetina vernih seoskih mušterija, dok je podrum u Šerchauzerfeldkom naselju imao da opsluži do hiljadu mušterija, a sve u svemu ipak lukavi velegrađanin Podlaha nije se naravno ni dao uporediti s mojom, pre tromom i dobroćudnom babatetkom Rozinom u Hendorfu. Ali hoću samo da kažem da je trgovačka tradicija kod naših prastara tradicija, otac babatetke Rozine, te dakle otac moga dede i prema tome moj pradeda bio je, kako se još čita na nadgrobnom spomeniku u Hendorfu, zaista takozvani veletrgovac, koji je puterom i mašću flahgauerskih seljaka snabdevao bečki Našmarkt i tom delatnošću u celom Flahgau ne samo bio čuven kao Masni Sep, nego takođe postao imućan čovek. Mnogi Flahgaueri još i danas znaju šta se podrazumeva pod pojmom Masni Sep, a reč Masni Sep Flahgauerima, ako žele da znaju ko sam i odakle sam, u momentu i s najvećim respektom razjašnjava moje poreklo. U podrumu nisam bio prepušten na milost i nemilost, nego sam se rodio. Tim što sam se potpuno i stoprocentno izložio Šerchauzerfeldskom naselju kao pravcu potpuno suprotnom mom iskustvu i vaspitanju, pronašao sam zaštitu, najednom bio kod kuće u totalnom neskladu, svaki pojedinačan od stotina i hiljada poslova u podrumu, koje bi bilo izlišno sve navoditi, bio mi je sredstvo za svrhu mog spasenja. Razum je govorio da će me ja odluka upropastiti, međutim, desilo se suprotno. Kako sam bio ubeđen u savršenu besmislenost svoje egzistencije kao gimnazijalca i kao onoga što gimnazija izaziva i mora da izazove u čoveku, smeo sam da se usudim na korak u neizvesnost. Samo stoprocentna ubeđenost može da bude mogućnost za spasenje. Ali podrum za mene nije bio samo radost. Zgađen strahotom podrumskih okolnosti koje su se ticale ljudi i predmeta u podrumu, često sam bežao iz podruma u magacin jer sam se bio razbio o sebe i o druge. Zeleni senzibilac, kakav sam još uvek bio, pod brutalnošću podrumskih mušterija i pod brutalnošću Podlahe i pod opštim prostaklukom izvlačio sam deblji kraj, bilo da sam sam bio povod, ili ne. Bliži suzama nego psovki, često sam teglio sanduke, džakove, skrivao glavu u brašnenu škrinju. Podlahin gnev se raspalio na jednoj ne do kraja napunjenoj flašici magi-umaka, pa je mogao da me strmoglavi u očajanje i strah. Sirovost mušterija bila je podjednako intenzivna kao i njihova naklonost. Podlaha je često previđao velike greške da bi se međutim potpuno neprimereno uzbudio na nekoj maloj, bio je naprasit čovek koji je naprečac mogao da pobesni. Mrzeo je nekorektnost, a neiskrenost nikako nije trpeo. Bio je gord u svom odelu, retko bih ga video, da tako kažem, u civilu te dakle bez radnog mantila, međutim, koliko znam, u svojim egzistencijalnim prohtevima bio je skroman. Ne bi imao nijedan razlog da
izigrava nešto. Kao sve Bečlije, voleo je izlete i društvo, ali o tome znam samo iz priča. Bio je u osnovi suviše inteligentan za jednog prehrambenog trgovca, verovatno je to i bio razlog što je podrum napustio davno pre vremena, dakle još u svojim pedesetim godinama. Voleo je Bruknera i Bramsa i bio revnostan posetilac koncerata. Muzika je bila predmet o kome smo često razgovarali. I možda je Podlaha, ometeni muzičar i prijatelj klasika bio povod zašto sam se posle par meseci podrumskog šegrtovanja i sam ponovo setio muzike kao egzistencijalne mogućnosti. U vreme Svečanih igara već popodne bi se pojavljivao u crnom odelu kako bi odmah po zatvaranju radnje mogao odmah da ode na koncert, bez zaobilaženja do kuće, a za koncerte koje je svagda posećivao bio je neizostavno naoružan njihovom partiturom. Posle svake koncertne večeri bio je, kako se to kaže, drugi čovek a ono što je čuo još danima je bilo u njemu. Od muzike je razumeo veoma mnogo, kako danas znam, i mnogo više od mnogih muzikologa koje poznajem. Napokon, ni u podrumu nisam izlazio na kraj bez suprotnosti, sećao sam se muzike i moje neslavno okončane violinske karijere. U međuvremenu sam isprobao jedan novi instrument, svoj glas. Mutacija glasa mi je poklonila basbariton. Kad sam bio sam vežbao sam se na poznatim i samopronađenim operskim melodijama, ono što sam pokušavao na violini sad je bilo pevano u skoro potpunom mraku magacina ili u sporednoj prostoriji radnje ili na Menhsbergu. Nisam nameravao da celog života ostanem u podrumu, mada takođe nisam imao nikakvu predstavu svoje budućnosti, podrum nije bio neki doživotni samonamet i samoosuda i samozatvor. I zar je trebalo ili moralo da ceo svoj život provedem u tom ili nekom drugom podrumu, nije se moglo videti unapred, stoga utoliko neophodnije bilo da sam imao neku alternativu (suprotnost). Muzika je bila mom biću i mom talentu i mojoj sklonosti odgovarajuća alternativa. Da li sopstvenom inicijativom ili po mojoj želji, više ne znam, deda je dao oglas u nekim novinama u kome je tražio učitelja pevanja mene, već me je video kao neku vrstu salcburškog Šaljapina, pa je i lozinka inserta, tačno se sećam, bila reč Šaljapin deda mi je često pričao o Šaljapinu kao najčuvenijem basu svog vremena, operu i sve u vezi s operom je mrzeo, ali iznenadnu mogućnost da njegov voljeni unuk možda postane čuveni pevač deda je ipak posmatrao kao veliku sreću. Osobitu ljubav gajio je prema Antonu Brukneru, više zato što mu je bilo srodno Bruknerovo seljačko biće, nego što bi bio oduševljen Bruknerovom muzikom, sve u svemu njegova muzička saznanja bila su nedovoljna, odgovarajuća prigodnom ljubitelju muzike. Kao i sva moja rodbina, bio je muzikalan, ali muzika kod njega nije imala neku visoku vrednosnu poziciju. Sad je međutim moje ranije sviranje violine verovatno doživljavao kao dobrodošao fundament jednog pevačkog obrazovanja, za koje se vehementno zalagao tek što se ideja i pojavila. Osećao je da ja, mada je meni to odmah i u osnovi čak možda bilo odgovaralo, u podrumu bez neke alternative tome moram zakržljati, pa se u njemu najednom sve što se ticalo mene koncentrisalo na moje pevačko obrazovanje. Utvrdio je da imam upotrebiv, razvojno sposoban glas za pevanje, i od tog momenta za njega više nisam bio, kako je prirodno već bio mislio, stoprocentno izgbljen u gnusnom materijalizmu, najzad je mogao da podigne svoj za mene postavljen cilj: trgovca u pevača, što je značilo da sam najednom imao mogućnost da budem umetnik. Trgovac je bio trenutno pao i na njegov podest podignut pevač, mada: Šta se u osnovi imalo reći protiv jednog dobrog trgovca? Šta u osnovi govori u prilog pevaču? Ali njemu je bilo ugodnije u mogućnosti da od mene postane pevač, pa neka bi pevao i u operi koju je prezirao celog živata, nego u misli da sam samo trgovac. Kada je govorio o trogovcu iznenada je to uvek bio samo trgovac, naprotiv, s velikim divljenjem je govorio o pevaču, i s istom ubedljivošću s istim entuzijazmom, s kojima je prethodno uvek govorio trgovcu, najednom je govorio o pevaču, i zadubio se u muzičku istoriju kako bi o pevačima saznao sve moguće i najznatnije moguće. Pokušavao je da me dojmi svetom Šaljapina i svetom Karuza i svetom Taubera i Điljija koji njemu osnovi nisu bili ništa drugo do gnušanja dostojni svetovi, te da me zapravo nagovori na jednu pevačku karijeru. Ali nije morao da me nagovara na takvu karijeru, sam sam najednom bio ubeđen u svoju pevačku karijeru kad je prva Sofija s praizvedbe Rozenkavalira Riharda Štrausa u Drezdenu Marija Keldorfer u Pfajfergase, prihvatila da školuje moj glas i manje ili više obećala mi karijeru kao pevaču. Dedin oglas s lozinkom Šaljapin ostavio je utisak na staru damu te je ona potom pisala mom dedi i ja sam otišao u Pfajfergase i pevao pred starom damom pa me je ona takoreći uzela pod svoju muzičku zaštitu. Tako sam počev od jednog ponedeljka ili četvrtka, uveče, posle zatvaranja radnje, odlazio na čas pevanja a bilo je utanačeno da te časove plaćam od svoje šegrtske naknade koja je tad iznosila trideset i pet šilinga mesečno, neophodan dodatak dobijao sam od dede. Podlahi s jedne strane nije bilo pravo što je u mojoj glavi i dalje bilo mesta za muziku, i naročito za pevanje, ali s druge strane, primetio sam kako je bio zainteresovan da sa mnom govori o muzici, i ti razgovori išli su u susret mom muzičkom školovanju. Sada, pošto sam primljen na poduku pevanja u čemu sam odmah načinio velike korake napred, moja egzistencija je, činilo mi se, pogurana na pravu poziciju, podrum je pao takoreći jednim muzičkim trikom. Sad sam u podrum odlazio još radije nego pre. Moja ljubav prema muzici koja je celog života bila i ostala moja najveća ljubav, jednim udarcem je bila usidrena u pravovaljanim muzičkim studijama, muž Marije Keldorfer, čuveni hanoverski profesor Teodor V. Verner, muzikolog i kritičar, već posle kratkog vremena takođe me je uzeo pod svoje okrilje, podučavao me je, i to besplatno, posle svakog časa pevanja koji sam bio apsolvirao kod njegove žene, u muzičkoj teoriji i potom kasnije, skoro isključivo u estetici muzike, u fahu koji je bio njegov i na Mocarteumu, i najznatnija muzička znanja do danas dugujem njemu, iako sam kasnije imao još mnogo učitelja muzike i (među njima) mnogo poznatih učitelja na našim akademijama. Ono što mi nikad nije bilo moguće u mom gimnazijskom vremenu, da se konkretno i egzaktno bavim muzikom, da istražujem njene fundamente, i to ne samo u ekstatičkoj strasti, te da na tim fundamentima dalje napredujem u svom muzičkom obrazovanju, sad mi je bilo samorazumljivo. Analizirao sam muziku kao da je bila ništa drugo do viša matematika i s velikom spremnošću za znanje dospevao do najboljih rezultata. Pretpostavke su sada bile u mojoj apsolutnoj volji da stvaram i studiram muziku, s jedne strane, i u neobičnim i izvanrednim ličnostima mojih novih učitelja u Pfajfergase, u onoj zgradi u kojoj je bidermajerski slikar Štif slikao svoje uljane slike koje vise u mnogim salcburškim crkvama, palatama i građanskim kućama, a koji je bio deda moje učiteljice, u onoj trospratnici sa svojim mnogouglim predvorjima i sobama u kojima sam video najjednostavnije i najozbiljnije svodove i najlepšu umetnost štukature. Cela kuća bila je nameštena najskupocenijim komadima u stilu ampira i bidermajera, a u salonu je stajao komad, takozvano srce kuće, jedan Stejnvej klavir. Mnogo godina sam odlazio u tu kuću i za taj klavir na kome sam upoznao sve lepote i strahote pevačkih studija. Danas znam da bih postao dobar pevač oratorijuma, Parsel, Hendl, Bah, Mocart, bez daljeg su mogli da budu sadržaj mog života. Imao sam ne samo sreću da me bez sumnje najobrazovanija, istovremeno najsuptilnija učiteljica pevanja, kakva je Marija Keldorfer bila, podučava u pevanju, te dakle da me obrazuje u prvom od svih paktičnih instrumenata, najveća prednost bilo je istovremeno muzikološko disciplinovanje, a verovatno je poslednja presudna okolnost te sreće bila to što nisam samo studirao pevanje i muzikologiju nego uz to išao i na trgovački zanat. Te tri stvari, pevanje, muzikologija i trgovački zanat, iznenada su od mene stvorile čoveka koji je neprekidno egzistirao pod naponom i pod punim teretom i omogućile mi idealno stanje u glavi i telu. Okolnosti su najednom i potpuno nepredviđeno postale dobre. Šerchauzerfeldsko naselje, pakleno predvorje kao pakao i moj dom, s jedne strane, i Pfajfergase, s druge strane, te suprotnosti morale su da me spasu i one me nisu samo spasile, bile su pretpostavka za sve što je došlo kasnije. Mislim da sam išao godinu dana u Šerchauzerfeldsko naselje pre nego što je moj deda dao u novine oglas s lozinkom Šaljapin. Vole sam suprotnost, kao što i danas pre svega volim suprotnost; suprotnost Šerchauzerfeldskog naselja te dakle podruma i paklenog predvorja kao pakla i doma prema muzici i Pfajfergase, suprotnost između tih salcburških nepomirljivosti moje mladosti me je spasila, njoj dugujem sve. Sada sam učio, i to je bila moja slobodna volja, trgovački poziv, i studirao, i to je takođe bila moja slobodna volja, muziku, i učio sam jedno tako temeljno i s najvećom odlučnošću, kao što sam s najvećom odlučnošću studirao drugo. Dobrovoljno, o tome se radilo. Nisam sebi ništa ostao dužan i to me je spasilo i u izvesnom stepenu učinilo srećnim. Srećno je bilo i vreme u kome sebi nisam ništa dugovao. Učio sam trgovački poziv i istovremeno studirao muziku, i ni u jednoj prilici nijednom od tih smrtno ozbiljnih činjenica nisam izigrao onu drugu. Da li ću biti pevač, bilo mi je svejedno, ili trgovac, bilo mi je takođe svejedno. Nisam bio popustio u svom interesu i oduševljenju za obe mogućnosti koje su tada bile moje presudne životne mogućnosti. Nisam mogao sebi da priuštim popuštanje ako nisam želeo da ponovo budem uhvaćen u svoju nesreću. Moje muzičke studije koristile su mom šegrtskom opstanku, obrnuto, moj šegrtski opstanak mojim muzičkim studijama, nalazio sam se u ravnoteži. Moj deda je ponovo mogao da odahne. Stvorio sam sebi novu samosvest, sama priroda mi je to omogućila. Iznenada sam dobio dar o kome drugi celog života moraju da sanjaju a da im ne padne u deo, najednom je bilo tu ono čemu se nisam ni najmanje nadao, niti sebi uopšte zamišljao, više nisam imao odvažnosti da verujem u darove prirode. Ako sam hteo, svetu sam već mogao pokazati da sam već bio umetnik, pevao sam najkomplikovanije kolorature u najtežim pasijama i oratorijumima, Simona u „Godišnjim dobima“, Rafaela u ,,Stvaranju“, Kaleba u ,,Jošui“ od Hendla. Strogost moje učiteljice, koja je shvatila moju situaciju, omogućila mi je brzo napredovanje, više mi se nisu izvrtali tonovi, nisu mi više padali jedan za drugim niz preširoko otvoreno grlo, produkovao sam ih sve rafiniranije, sve razuzdanije, sa sve više umetnosti i istovremeno prirodnije. Sećam se „Detinger-Tedeuma", „Mesije". Hendla sam voleo od najranijeg detinjstva, Bahu se divio, ali on se uvek samo približavao mom srcu. Moj iskonski svet bio je Mocart. Moja učiteljica pevanja, inteligentna predstavnica svog esnafa, malo po malo doterala mi je grkljan (Kehlkopf) i grlo i sve pevaču neophodne organe u najbolje moguće stanje, njen muž, muzikolog, starao se o mom muzičkom umu (Kopf). Na tu poduku išao sam sam od sebe i na prirodan način i bez i najmanjeg nesklada, činilo me je srećnim iznenađenje da učenje, studiranje, samoobrazovanje može da bude čista radost. Prednost je bila što sam bez sumnje nečuvenu teorijsku dobit od jednog do drugog časa u Pfajfergase odmah mogao da primenim u praksi, i iz toga mogao kapitalno da profitiram, ono što sam naučio kod profesora Vernera odmah mi je bilo korisno kod njegove žene i obratno. Svakog drugog nastavnog dana sastajalo se u Pfajfergase više učenika moje učiteljice, pre svih u sećanju mi je sin proizvođača karoserija Pečka iz Glokengase, jedan bariton s kojim sam godinama pevao duete, potom ćerka širom sveta uglednog, u gradu poznatog špeditera, koja je subotom i nedeljom doprinosila svojim nežnim sopranom, i jedan alt iz Bavarske. Svi smo pevali pripadajuće nam duete, tercete i kvartete i počesto smo za sopstveni gaudijum i na radost rodbine i poznanika mojih školskih drugova nastupali u salonima roditelja tih mojih školskih na kućnim koncertima u kojima je trebalo da se oslobodimo straha od publike i da se prezentiramo na najprirodniji način (tako naša učiteljica). Verner, muzikolog iz Hanovera, koji je, kao što je na drugom mestu već nagovešteno, u ratu izgubio svu svoju imovinu ali ne i svoju ljubaznost, odlazio je posle svakog koncerta s načisto, rukom napisanom kritikom, s malim majstorskim delom, kako danas znam, iz Pfajfergase preko Mocartplaca i kroz Judengase preko Državnog mosta u Pariz-Lodron-štrase u novinsku redakciju „Demokratskog narodnog lista“ da preda u štampu svoje misli koje su uvek bile izvanredne misli. On nije bio ništa manje nego muzikolog i filozof što su redaktori i čitaoci „Demokratišen Folksblata“ jedinog socijalističkog dnevnika u gradu, doduše visoko cenili, ali nisu shvatali. On, Verner bio je uvek korektan, obučen u po meri sašiveno odelo s prslukom, mnogo je polagao na blistavo uglancane cipele i u prsluku nosio džepni sat s upadljivo dugačkim lancem. Iza takozvanog staklenog zastora u kuhinji, koja je bila prijatna kao zimsko i kao letnje boravište, popio bi svoj kvart crvenog vina i potom nestao u svojoj radnoj sobi i komponovao. Njihov odnos, srećan brak dvoje sasvim različitih ljudi, za mene koji nisam video ništa što bi govorilo protiv toga, bio je najbolji. I u njihovom slučaju naplatila se opšta nesreća svetskog rata. Na zidovma u njihovoj kući, očinskoj kući moje učiteljice, mogao sam da očitam njihovu epohu koja je u tom trenutku u osnovi bila davno prošla. Dopadale su mi se uljane slike i brojni bakrorezi, sve je u kući bilo intaktno u jednom vremenu kad više ništa nije bilo intaktno. Sve je bilo nekako neskladno. Kako da sam na putu u Pfajfergase išao kroz haotičan i gnušanja dostojan svet u jedan intaktan, tim haotičnim nedodirnut. Ali verovatno sam se varao. Penjući se kamenim stepenicama u pustom, hladnom predvorju osećao sam to kao čišćenje, kao čišćenje čitavog mog bića. Potom bih zazvonio i bio pušten unutra, većinom bi mi gospođa Verner, rođena Keldorfer, desnim prstom na ustima stavila na znanje da treba da govorim tiho jer muzikolog kompunuje. Potom se na vrhovima prstiju išlo u salon i za Stejnvej.
Sva uputstva su izgovarana šapatom, vladala je, što se kaže, mrtva tišina. Posle nekog vremena zakucalo je na vratima, muzikolog je završio svoj zadatak, možda upravo svoju kritiku poslednjeg koncerta, poklopac klavijature je uvučen i počinjemo. Moj glas je bio jak, pod okolnostima bez daljeg mogao bih smrviti salon, tako sam mislio, sasvim u neskladu s mojim mršavim, visoko ižđikalim telom koje je u to vreme, znak mahnitosti i puberteta, skoro uvek bilo pokriveno osipom. Voleo sam Pfajfergase, i voleo sam ljude u njoj. Moja učiteljica imala je, kao što je rečeno, izvanrednu karijeru, verujem da joj nije bilo neophodno da podučava zbog oskudice novca, davala je svoje časove nekoristoljubivo. Već posle kratkog vremena nameštala mi je mnoge crkve u gradu, pa sam tamo pevao mnoga prepodneva u misama. Pod pretpostavkama žilavosti, discipline, neumornosti, mislila je, ništa ne bi stajalo na putu mojoj velikoj karijeri kao pevaču. Trajalo bi još par godina, ali, kao što znam, vreme leti. Lepih i dobrih glasova ima dovoljno, ali jedva da ih ikad prati ličnost. Da li je trebalo da ja budem takva ličnost? Ona doduše nije rekla da sam ja takva ličnost. Bila je nepopustljiva, tačna, čula bi najmanju grešku. Dok ta najmanja greška nije bila uklonjena, poduka nije napredovala. Ponekad mi je pretila da će prekinuti poduku, da me više pšte neće podučavati jer da je sita moje indolencije, moje lenjosti. Ali takve pretnje su prolazile. Kod kuće su moje ponovno otkrivanje, te dakle moje drugo otkrivanje muzike dočekali s neprihvatanjem, moje napore su smatrali rasipanjem vremena i novca i nisu ih uveravali argumenti moga dede koji me je, gde god je i kad god je samo mogao, stoprocentno podržavao. Jedva da sam se našao na jednom, kako su sada neko vreme bili mislili, ispravnom, a to je značilo redovnom putu, jer je za njih bio saglediv i zamisliv, već sam zabasao u novu ludoriju i opet sve upropastio. Njihova sumnjičavost usled nedostatka šireg pogleda i njihova činjenična neobrazovanost pojavile bi se uvek šta god bih radio, u čemu bih se god okušao. Ali suviše sam snage iscrpeo u međuvremenu da bi me pokolebali, da bi me oborili. Skupio sam svu snagu volje i sve druge snage i bio odlučan da ne dozvolim da budem iziritiran bilo čime. Svi su me oni cimali i potezali, opterećivali me svim mogućim preprekama, ali bio sam apsolutno nezbunjiv. U podrumu sam sebi zarađivao svoju šegrtsku naknadu i sa šegrtskom naknadom (izmirivao) svoje muzičke studije, a u drugim stvarima sam u to vreme bio potpuno bez prohteva, da bih se izvukao i uznapredovao nisam imao šta da pitam odakle i kuda dalje, niti sam sebi više dozvoljavao da se obazirem. Morao sam da idem u Šerchauzerfeldsko naselje i u podrum kako bih dospeo u Pfajfergase i pevao arije i bio srećan. Uveče sam se peo na Menhsberg, sedao pod jednu krošnju, ni na šta mislio, posmatrao i bio srećan. Imao sam omiljeno mesto iznad „Škole jahanja pod liticom" s koga sam mogao i slušam dole u „Školi jahanja pod liticom" izvođene opere. „Čarobna frula", prva opera u mom životu koju sam čuo i video i u kojoj sam odmah pevao tri partije, Sarastra, Govornika i Papagena. U toj operi koju sam u životu gledao i slušao čim bi mi se ukazala prilika, na najpotpuniji način ispunjavale su se sve moje muzičke želje. Sedeo sam tu pod drvetom i slušao i ništa na svetu ne bih menjao za taj osećaj. Ili „Orfej i Euridika" od Gluka koja me je raspametila. Godinama sam se peo na Menhsberg kako bih se pridružio slušanju proba opera koje su se izvodile u „Školi jahanja pod liticom". Godinama sam na taj način mogao da obogaćujem, intenziviram, usavršavam svoje studije muzike. Kasnije sam sam učestvovao na probama i pevao u mnogim festivalskim izvođenjima u misama i oratorijumima. Ali unutar i između toga, iznenada se uguralo neko drugo vreme. U trećoj godini šegrtovanja, jednog oktobarskog dana, imao sam preko sedamnaest, skoro osamnaest godina, zalomilo mi se da istovarim ispred radnje pun kamion s više tona krompira. Radeći bez prekida na vejavici, prehladio sam se. Posledica je bila težak grip. Ležao sam u krevetu kod kuće više nedelja pod visokom temperaturom, sve dok mi to vanredno stanje nije dojadilo. Ustao sam i, mada sam još imao temperaturu, otišao u radnju i za tu eklatantnu budalaštinu morao da platim račun. Uvaljen u bolest koja me je preko četiri godine vezala za bolnice i sanatorijume, budeći, kad više, kad manje brige, lebdeo sam, kako se kaže, između života i smrti. Od dede sam preuzeo naviku da ustajem rano i skoro uvek pre pet. Ritual se ponavlja, protiv neumornih sila inercije i u neprekidnoj svesti da je svako delanje samo besmisleno delanje, svakodnevnim istim disciplinovanjem ide se u susret godišnjim dobima. Izolacija je kroz duge periode totalna izolacija tela kao i duha, tim što se potpuno i nepobitno potčinjavam svojim potrebama, izlazim na kraj sa sobom. Vremena apsolutne reprodukcije smenjuju se sa suprotnošću, potčinjen svim mogućim kolebanjima svoje prirode i univerzumu, šta god on bio, snalazim se samo preko tačno utvrđenog dnevnog rasporeda. Samo tako što se postavljam protiv sebe i što sam zapravo uvek protiv sebe, kadar sam da postojim. Kad pišem, ne čitam ništa, kad čitam, ne pišem ništa, i duge periode ne čitam ništa, ne pišem ništa, sve mi je podjednako odvratno. Zadugo mi je mrsko pisanje kao i čitanje pa sam prepušten nedelanju, a to znači svrdlajućem promišljanju svoje najličnije katastrofe kao kurioziteta, s jedne strane, i s druge strane kao potvrde svega onoga što sam danas i što je od mene, pod tim mojim jednako svakodnevnim kao i neprirodnim, veštačkim, čak perveznim okolnostima, vremenom postalo. Pakosti koje me sapliću i bacaju u očaj, koje me svakog dana napola izluđuju, postaju nemoćne protiv mene kad ih potpuno razjasnim, kao što me ništa ne dotiče ili čak ne ubija, kad to sebi razjasnim. Razjasniti egzistenciju, ne samo proniknuti je, nego je svakog dana do najvećeg mogućeg stepena prosvetliti, to je jedina mogućnost da se s njom izađe na kraj. Tu mogućnost ranije nisam imao, nisam imao ni pameti ni snage da se upuštam u smrtonosnu svagdanju egzistencijalnu igru, danas se mehanizam pokreće sam od sebe. To je svakodnevno spremanje, u mojoj glavi se pravi red, stvari se svakog dana stavljaju na svoje mesto. Što je neupotrebljivo, odbacuje se i jednostavno izbacuje iz glave. Bezobzirnost je takođe znak starenja. Da bi se izdržale mode, jedini spas su izolacija i nezbunjivost duha. Koliko li je samo duhovnih moda prošle kraj mene. Prosti pabirčari su uvek na delu. Ali ti koji vladaju tržištem svojim proizvodima za rasprodaju lako su prepoznatljivi, vremenom sami od sebe ugaze u sopstvenu nečist. Za svoja osvajanja preživeli mora sebi stvoriti neki povoljan skrajnuti kut. Vazduh je redak, ali na njega sam se navikao. Ili/ili već dugo se nalazi u ravnoteži. Šta treba više ceniti, frazu ili ono elementarno? Ništa se ne menja na besmislu. Sve sam slušao i ništa nisam sledio. I danas još eksperimentišem, ne znajući kako će ispasti, fasciniran usamljenim putnikom kakav sam ponovo danas. Život po sebi egzistencija po sebi, sve je to otrcana fraza. Kad se, kao sad ja, prisećamo prošlosti, malo po malo sve se otvara samo od sebe. Celog života smo zajedno s ljudima koji o nama ama baš ništa ne znaju, ali neprestano tvrde kako o nama znaju sve, naši najbliži rođaci i prijatelji ne znaju ništa jer mi sami o tome malo znamo. Celog života spremni smo da se istražimo i uvek iznova idemo do granica svojih duhovnih sredstava i predajemo se. Naši napori završavaju u totalnoj nesvesti i u fatalnoj, uvek sve smrtonosnijoj deprimaciji. Ono što se sami nikad ne bismo usudili da tvrdimo, jer smo zapravo inkompetentni, usuđuju se da nam prebacuju drugi, a namerno ili nenamerno, previđaju sve na nama i u nama. Mi smo svi neprekidno odbačeni od drugih, oni koji svakog dana moraju iznova da se pronađu, da se prikupe, da se sastave. Stareći, sami donosimo sve težu presudu pa moramo pristajati na dvostruku cenu u suprotnom pravcu. Inkompetencija vlada u svim odnosima, pa s vremenom sasvim prirodno izaziva ravnodušnost. Posle tolike dugogodišnje povredivosti i ranjivosti postali smo već skoro nepovredivi i neranjivi, primećujemo povrede, ali nismo više toliko preosetljivi kao ranije. Upućujemo nemilosrdne udarce, trpi nemilosrdne udarce. Život govori kraćim, uništavajućim jezikom kojim mi danas govorimo, danas više nismo toliko sentimentalni da bismo još imali nade. Beznadežnost nam je pribavila jasnoću o ljudima, predmetima, odnosima, o prošlosti, budućnosti i tako dalje. Došli smo u godine u kojima smo sami dokaz za sve što nas je tokom života snalazilo. Što se mene tiče, stekao sam tri iskustva, iskustvo moga dede, iskustvo svih drugih, za mene manje bitnih bližnjih, i moje sopstveno. To treće zajedno s druga dva uštedelo mi je mnogu prijemčivost za sporedne stvari. Takođe ne smem da poreknem da sam uvek vodio dve egzistencije, jednu koja ponajbliže prilazi istini i koju zapravo imam pravo da nazovem kao stvarnost, i jednu glumljenu (igranu), obe zajedno su mi vremenom dale jednu egzistenciju koja me održava u životu, naizmenično, vladajuća je čas jedna, čas druga, ali nota bene, uvek egzistiram obe. Do danas. Da sve ono što je danas moja egzistencija nisam zaista doživeo, verovatno bih to sam za sebe pronašao, pa bih opet došao do istog rezultata. Svakog novog trenutka i svakog novog dana napred me je nosila nevolja, bolesti i najzad, mnogo kasnije, smrtne bolesti, spustile su me iz vazduha na tle sigurnosti i ravnodušnosti. Danas sam prilično siguran, mada znam da je sve sasvim nesigurno, da u ruci nemam ništa, da je sve samo jedna, iako uvek nova i svakako neprekidna, fascinacija kao preostala egzistencija i danas mi je sve prilično ravnodušno, utoliko sam zaista u uvek izgubljenoj igri za svaki slučaj dobio svoju poslednju partiju. Nisam imao iluzije svog dede, (pa ipak) nisam izašao na kraj s istim zabludama kakve su bile njegove. Svet nije toliko važan koliko je on mislio i sve u njemu nema toliku vrednost pod kojom je strepeo celog života, a velike reči (kao fraze) i velike Reči (kao reči) uvek sam uzimao kao ono što jesu: nenadležnosti koje se ne smeju slušati. Siromaštvo u koje je pao, i koje mu je zagorčalo život, nije me ubedilo, a bogatstvo koje je sanjao, podjednako malo. Putevima kojima sam išao, već je bio prošao moj deda, to je bila i jeste moja prednost, imao sam mogućnosti za intenzivnije studije. Kliše i frazu o siromašnima među bogatima, i obratno, za sebe sam veoma rano proširio novim klišeom i novom frazom o gluposti intelektualaca. Zbunjeni je verovatno uvek imao mogućnost da razbijanjem i uništavanjem rekvizita i rekvizitera i svih aktera učini kraj teatru u koji je pao za ceo život, ali za to nije imao snage. Moj deda je mrzeo operu, a divio se pozorištu, međutim, niti operu treba mrzeti, niti se pozorištu treba diviti, kao ni jednim, ni drugim ljudima. Skoro svi ljudi se ruiniraju između mržnje i divljenja, a moj deda je sa svojih šezdeset osam godina života dopustio da ga oba ta pojma smlave. Svakom drugom sem mene valjao bi da mu utre put, ali ja nikad nisam bio čovek za jedan put. U osnovi nijednim putem nisam išao verovatno zato jer sam se plašio da idem jednim od tih beskrajnih i stoga besmislenih puteva. Kad bih hteo, uvek sam sebi to govorio, mogao bih. Ali nisam. Do danas nisam. Nešto se dogodilo, postao sam stariji, nisam stajao u mestu, ali takođe nisam išao putem. Govorim jezik koji samo ja razumem, niko drugi, kao što svako razume samo svoj sopstveni jezik, a oni koji veruju da su tobož razumeli, tupoglavci su ili šarlatani. Ako mislim ozbiljno, neshvaćen sam, u svakom slučaju pogrešno shvaćen za višu dosetljivost čini se nema recepata. Tako je svako, svejedno šta je, i sasvim svejedno šta radi uvek iznova bačen nazad na sebe, na samu sebe upućena noćna mora. Da se išlo za drugima, više ne bih egzistirao, a za to je dokaz svaki dan koji dođe i koji je postao stvarnost. Čini mi se kao da egzistiram kao rašljar u sopstvenoj glavi. Da li sam deo ili žrtva egzistencijalne mašine koja se neprekidno sve brže vrti i sve u sebi mrvi i napokon smrvi, pitam se? Odgovor mora da izostane. Moj karakter to su svi karakteri zajedno, moje želje su sve želje zajedno, moje nade, očajanja, potresenosti. Spase me povremeno samo pretvaranje, a onda opet suprotnost pretvaranja. Tamo gde tražimo pribežište stojimo uvek pred inkompetencijom. Trk izbeglice odgovara njegovom stanju duha. Neprekidno ga vidimo u begu, a ne znamo u begu od čega, iako to izgleda tako kao da beži od svega iz svega. Čovek iz života koji poznaje od prvog trenutka, od prvog trenutka beži, jer ga poznaje, u smrt koju ne poznaje. Svi bežimo celog života, a zaleđeni, u istom pravcu. Teatar koji sam sa četiri i s pet i sa šest godina otvorio za ceo život, već je pozornica za kojom su zaluđene stotine hiljada figura, predstave su posle premijere sve bolje, menjaju se rekviziti, glumce koji ne razumeju pozorišnu igru koja se igra izbacuju, tako je to bilo oduvek. Svaka od tih figura sam ja, svi ti rekviziti sam ja, režiser sam ja. A publika? Pozornicu možemo beskonačno proširivati, sabijati je do panorama-kutije sopstvene glave. Kako je dobro što smo uvek imali ironičan način posmatranja, koliko god da nam je sve uvek bilo ozbiljno. Mi, to sam ja. Srušili smo sve predrasude, da bismo sebi priuštili luksuz da ih iznova izgradimo, uvećamo. Razumemo šta ljudi misle kad govore o nadmenosti, aroganciji, uobraženosti. Sve što je rečeno svakako je tačno, jer tačno sve i ništa ne treba da bude povučeno, krivica i stid, mi iskupljujemo sve. Ništa što nam je predskazano nije nastupilo. Što nam se pokazivalo kako da radimo, odavno se ispostavilo kao obmana. Bili smo opsednuti idejama i bili prepušteni mahnitosti i ludosti, pa se isplatilo. Kud bismo stigli da smo slušali ljude koji su nam bili takozvani bližnji? Uvek je ono suprotno izazivalo taj, može biti, smešan, ali, kako se vidi, životno sposoban razvoj. Pa i kad nije bio ništa drugo do noćna mora, bio je vredan toga. Ponekad tvrdimo je to tragedija, ponekad obratno, pa kažemo da je komedija, a ne možemo da kažemo, sad je tragedija, sad komedija. Glumci su svakako ubeđeni u besmislenost moje tragedije kao i moje komedije. A glumci uvek imaju pravo. Ako smo odredili ulazak (na scenu) s leva, bio je ulazak s desna i obratno, ali oni to nisu videli i promaklo bi im ono suštinsko u našem komadu. Oni ne razumeju šta se igra, jer ja sam ne razumem šta se igra. Ludom gledati u karte, šta to donosi? Pa i ako on o samom sebi ne tvrdi da nije lud. Dete je uvek pozorišni režiser i ja sam već veoma rano bio pozorišni režiser. Najpre sam stoprocentno postavio tragediju a potom komediju, i potom opet tragediju, a zatim se teatar pomešao, više nije prepoznatljivo da li je to tragedija ili komedija. To zbunjuje gledaoce. Aplaudirali su mi, sad se zbog toga kaju. Uvek se činimo bolji od sebe pane znamo da li treba da aplaudiramo ili ne. Naše stanje duha je neproračunjivo. Mi smo sve i ništa. Pre ili kasnije bez sumnje propadamo tačno u sredini. Sve drugo je tupoglavo tvrđenje. Mi smo u najistinitijem smislu reči proizašli iz teatra. Priroda je teatar po sebi. A ljudi su u toj prirodi
kao teatru po sebi glumci od kojih ne treba očekivati previše.
Jednom, pre tri, četiri godine, na takozvanom mostobranu Državnog mosta ispred luka Stare većnice, gde još i danas, stoji čuvena prodavnica kišobrana a kraj nje jedan ne manje čuven juvelir drži svoj dućan, zovnuo me je neki muški glas pa sam se okrenuo, a taj koji je bio povikao, video sam, bio je jedan muškarac od nekih pedeset godina, oslonjen upravo na utihnuo pneumatski čekić, razgolićenog gornjeg dela tela, trbuha koji je visio preko plavih šloserskih pantalona, uznojan, potpuno bezub, glave pokrivene tek retkim vlasima kose, ali prodornih očiju, odmah sam video da je pijanica, dok je njegov kolega, godina otprilike istih kao on njemu nasuprot jedan mršavi dugonja, s masnim kačketom od platna za jedra na glavi, produžio s radom, očigledno lopatom gomilao lom od kamena koji je debelim pneumatskim čekićem izlomio i izbio iz tla, obojica su kopali gradski gasovod i vodovod u sklopu popravke Državnog mosta, pogledao sam u lice debelom koji me je očigledno prepoznao ali ja njega nisam prepoznao; zastao sam u prepodnevno Ijudskom metežu i nisam mogao da se setim čoveka, međutim, on se mene setio a ja nisam mogao sebi da objasnim odakle sam znao čoveka. S druge strane, bilo mi je jasno da sam lice već jednom video, ali, pomislio sam, to je moralo biti jako davno i: čovek se ne vara. Preduhitrio me je: Ja sam mu, reče, vrlo često punio rumflašu njegove majke u dućanu Karla Podlahe u Šerchauzerfeldskom naselju, on je bio onaj kome sam zavojem iz ormana u sporednoj prostoriji povio glavu koju je povredio na stepenicama naše radnje. Nisam se setio tog događaja, ali sam se sad odmah setio momčića od pre dvadeset pet godina. Bio sam tada, reče, još toliko mali da sam samo s mukom mogao da vidim preko dućanskog pulta. Preterivao je, ali u osnovi ništa nije krivotvorio. Delovao je kao da se rado seća tog vremena koje je bilo njegova mladost, kao što sam se ja sad u ovoj prilici rado sećao tog vremena svoje mladosti, i mi smo se, ćutke, bez reči, u par trenutaka prisećali tog mladalačkog vremena. Nije znao o ništa o meni, ja nisam znao ništa o njemu, sred mnoštva ljudi prepodne na mostobranu Državnog mosta zajedno smo utvrdili da smo imali zajedničku mladost u Šerchauzerfeldkom naselju, i da smo preživeli, svako na svoj način. Da smo, svaki na svoj način, s ogromnom mukom svakog starenja postali dvadest pet godina stariji. Čovek s pneumatskim čekićem iznenada mi je pokazao Šerchauzerfeldsko naselje, pošto je godinama bilo zaboravljeno, sramnu mrlju jednog grada koji je ljude iz te svoje sramne mrlje u svoje središte uvek uvlačio i pripuštao samo na najniže poslove. I danas, pomislio sam, ljudi iz Šerchauzerfeldskog naselja obavljaju najniže poslove u gradu a ljudi što prolaze mimo ni ne obaziru se. Želeo je da dozna šta je bilo s Podlahom, šta se s njim dogodilo, ali ništa o tome nisam znao. Raspitivao se o pomoćniku Herbertu i o šegrtu Karlu. Rekao sam da se Herbert osamostalio, otvorio pržionicu kafe u Ernest-Tun- štrase, a Karl bio u Legiji stranaca, ali da se opet vratio već pre više godina. Bio je više puta u zatvoru, koliko znam, što mi je kazala žena koja je stanovala čelo naše radnje. On je bio onaj što je i zimi išao bos, leti i zimi, cele godine. Nisam se sećao. Setio sam ga se kad mi je rekao da mi je ponekad, u teškim vremenima, pomagao pri istovaru krompira, često je bio na sportskom igralištu, sam sa stričevim psom kojem je satima, da ubije vreme, na sred igrališta bacao male komade drveta. Navodio je mnoga imena, i sva ta imena su mi bila poznata, bila su to svakodnevno izgovarana i izvikivana imena mušterija u radnji, nisam ih više bio čuo dvadeset pet godina. O ovima i onima rekao je da su umrli, na prirodan ili neprirodan način. Imao je sestru koja je s Amerikancem otišla za Ameriku i tamo bedno skončala. Pitao me je mogu da se setim njegove sestre, devojke lepe kao slika. Bojao se Podlahe, ovaj ga je jednom ukebao pri krađi nekoliko jabuka. Nije mu krao samo jabuke, kazao je. Današnji mladi ljudi pojma nemaju kako je onomad sve bilo teško. Kad im se ponešto natukne o ratu i poratnom vremenu i o nacistima i Amerikancima, sve zajedno o samom paklu, ništa ne shvataju. Godinama je dolazio kod nas u radnju po rum u flaši za svoju majku da bi joj ga odneo u krevet u kome je bedno skončala. Ali imala je tako jako srce da je, već bukvalno kost i koža, sa svojim rakom egzistirala još godinu dana, ne uzimajući u usta više ništa sem ruma i rumom natopljenih zemički. Bila je religiozna žena, ali u životu nikad nije išla u crkvu. Bogobojazna, ali ne katolički, rekao je. Zatim je hteo da zna šta ja sad radim. Pisanje, rekao sam, ništa mu to nije značilo, ništa pod tim nije mogao da zamisli pa nije dugo gnjavio s tim pitanjem. Imam li cigaretu. Nisam imao. Podlaha mu je imponovao, s jedne strane ga se plašio, s druge strane mu je imponovao jer je napravio tako dobru radnju. Bečlije su uvek bile promućurne glave. I on je kao svi provincijalci, prezirao Bečlije. U izvesnom smislu, rekao je, ne kazavši šta je pod tim mislio, a pod tim nije ni imalo šta da se misli, on je svojim položajem zadovoljan, ma koliko da je usran. U njegovim godinama čoveku je sve ravnodušno, voli život, ali egal je i ako mu je došao kraj. Egal, to je bilo to. To je pitanje godina. Egal. I meni je u tom trenutku sve bilo egal. Lepa, jasna, kratka, upečatljiva reč: egal. Razumeli sm se. Mislio je da u podne treba da odem s njim da nešto prezalogajimo, pa sam produžio zaobilaznim putem i otišao njim da jedem u Šternbrojgarten, na pivo, kobasicu i hleb. Drukčije je zamišljao svoj život nego što je potom zaista morao da živi, glasno je razmišljao, ne baš tim rečima, ali po smislu. Ni menhi nije ispalo drukčije. Vaskrsli su Šerchauzerfeldsko naselje i Karl Podlaha u njegovom središtu. Bili smo se setili mnogo čega. Na kraju je bio rekao servus i sve je egal, kao da sam sam to rekao. Moja današnja karakteristika je ravnodušnost, a to je svest o istovrednosti svega što je ikad bilo i što jeste i što će biti. Ne postoje visoke i više i najviše vrednosti, to je sve ispražnjeno. Ljudi su takvi kakvi jesu i ne mogu se menjati kao predmeti koje su napravi ljudi i koji ih prave i koji će ih praviti. Priroda ne poznaje vrednosne razlike. Svakog novog dana, uvek su to iznova samo ljudi sa svim svojim slabostima i svojom duhovnom i telesnom prljavštinom. Sasvim je svejedno da li ko očajava za svojim pneumatskim čekićem ili za svojom pisaćom mašinom. Samo teorije osakaćuju, toliko je ipak jasno, filozofije i nauke skupa, koje se suprotstavljaju jasnoći sa svojim neupotrebljivim saznanjima. Gotovo sve je prošlo, ono što sad još dolazi, ne iznenađuje, jer su promišljene sve mogućnosti. Onaj koji je toliko mnogo toga pogrešno uradio i iritirao i uznemiravao i razarao i uništavao i sebe mučio i studirao i često praštao, i napola se ubio i varao se i ženirao se pa se opet nije ženirao, u budućnosti će se iznova varati i mnogo toga pogrešno uraditi i iritirati i uznemiravati i razarati i uništavati i sebe mučiti i studirati i praštati i napola se ubiti sve to produžiti, do samog kraja. Ali, na samom kraju, sve je egal. Malo po malo, karte se otvaraju. Bila je ideja da se uđe u trag egzistenciji, sopstvenoj, kao i egzistenciji drugih. Prepoznajemo se u svakom čoveku, ko god to bio, i osuđeni smo na svakog od tih ljudi, dokle god egzistiramo. Mi smo sve te egzistencije i egzistirajući skupa i u potrazi smo za sobom, a ipak se ne pronalazimo, ma koliko se postojano u tome trudili. Sanjali smo o iskrenosti i jasnoći, ali ostalo je na snovima. Često smo se predavali i iznova započinjali. Ali sve je egal. Čovek iz Šerchauzerfeldskog naselja sa svojim pneumatskim čekićem dao mi je moj moto da je sve egal. Servus i sve je egal, uvek iznova čujem njegove reči, njegove reči, mada su njegove i moje i mada sam i sam veoma često govorio servus i sve je egal. Ali to je moralo da bude rečeno u tom trenutku. Ja sam to već bio zaboravio. Osuđeni smo na jedan život, a to znači doživotno, i to za jedan ili više zločina, ko zna?, koje nismo izvršili ili koje opet vršimo za druge posle nas. Nismo sami sebe prozvali, najednom smo bili tu i u trenutku već učinjeni odgovornim. Hteo sam da kažem da smo postali sposobni za otpor, da nas više ništa ne može ubiti, da više ne marimo za život, ali ga i ne traćimo bud zašto, hteo sam, ali nisam rekao. Katkad svi dižemo glavu i mislimo da moramo reći istinu ili prividnu istinu i opet
uvlačimo. To je sve.
