Žak Ransijer, Rembo, Glasovi tela ( 2 deo)

 

Pakao spasenja 

      Pitanju religije kod Remboa teško možemo pristupiti bez nezadovoljstva. Ona fatalno priziva polemiku oko pesnikovog „preobraćenja“ i manevre onog fatalnog trija Izabel Rembo–Patern Berišon–Pol Klodel. Bez obzira šta bi naše mišljenje moglo biti, ostaje činjenica da nam sam pesnik kaže, „bogoslovlje je zaista ozbiljno“ (139). Pitanje preobraćenja je tačka u biografiji, ili hagiografiji, koja interesuje samo klerikalce i antiklerikalce. Ali pitanje novog hrišćanstva je zaista u samom srcu Boravka u paklu, odnosno, dela u kome je projekat alhemizovane reči i preobraženog života potvrđen i prodat. Bogoslovlje je ozbiljno. Na osnovu inventara novog jezika glorifikovanog tela znamo da je „govor na novom jeziku“ u Novom zavetu opisan kao „govorenje na jezicima“8 i da je reč o milosti: kao čudesnoj moć „hodanja po razljućenim vodama“ (139) koja se priziva u „Noći u paklu“; novi jezik je dar poput apostolske moći i pretpostavlja milosrđe, ali tako što ga postavlja na beskonačnu udaljenost od onoga što se uobičajeno misli pod ovim pojmom. Milosrđe je apsolutni dar onoga ko je sve već primio. On mora imati, kako se kaže ponovo u „Noći u paklu“, „čudesno srce“ (139): ne prosto veliku dobrotu srca, već čudesno srce kao dar koji samo Vaskrsli može da daruje.9 Ali postoji samo jedan Vaskrsli. Možemo uvek ponavljati „Propovedi na gori“, „Pasije“, „Poslednje večere“, misije apostola i „govore Atinjanima“. I devetnaesti vek je to činio neprestano, nakon što su mu sensimonisti odredili dramaturgiju. Recimo to na drugi način:ne možemo da pobegnemo spasenju koje se već odigralo, onome koje, budući da se odigralo, jeste istinski pakao: novi pakao, pakao parodije. Rembo bi, kao i sensimonistički apostoli, naravno, želeo da izbegne ovo ograničenje. On samog sebe uverava optimističnim deklaracijama: „To je zaista bio pakao; starinski, onaj čija je vrata otvorio sin čovečiji“ (153). Ali nažalost on to zaista nije bio. Rembo to zna: novi pakao je „ostvarivanje veronauke“ (138). I on se ne može izbeći tako što ćemo tvrditi da je reč o zameni identiteta i da nikad nismo ni bili hrišćani. „Noć u paklu“ ne poseže za jednostavnim opravdanjem „zle krvi“. „Pravi otrov“ je tiranija krštenja, obaveza spasenja, bez koga je milosrđe nedelotvorno i bez koga se troši na manje ili više skandalozne ili groteskne parodije ljubljenja gubavaca i iskupljujuću ljubav: patetična parodija „Paklenskog supruga“ u kojoj je anđeo milosrđa preobražen u damu s kamelijama, uzaludno posvećenu obožavanju svog „okrutnog idiota“.

      Tako da pesmu budućeg slavnog tela unapred već glođu čeljusti pakla, spasenja koje se uvek već unapred odigralo. Ruga mu se slavno telo Vaskrslog koji upravlja svim milosrđem i svom milošću. Teologija je ozbiljna i Rembo shvata ozbiljno religiozni diskurs svog stoleća, koji ne trpi rubove novog hrišćanstva, ili neku naivnu teoriju Zla, kakvu je Žozef de Mestr preneo Bodleru. Zlo je u spasenju koje leži pred svakim ko želi da prevaziđe ovo stoleće. Nije stvar prosto u prirodi koja se „odigrava“ i kojoj „nećemo ništa dodati“, prema malarmeovskom aksiomu koji nam dozvoljava da pesmu zasnujemo na ništavilu, koje joj je svojstveno. Milost se odigrala. Odigrao se preobražaj čulnosti. Uzalud ovaj preobražaj nazivaš obmanom i u njemu vidiš „otmičara snaga“ (89); on i dalje svako obećanje novog jezika, svaki pokušaj umnoženih glasova i pesme naroda čini lažnim. On povezuje pesmu, laž, jezik, spuštajući veliki čvor preko bilo kakvog izmišljanja poezije budućnosti. To je ono što Remboovom pesništvu daje jedinstveno mesto između Bodlera i Malarmea.

       Reći ćemo to na očigledan način, rizikujući da imitiramo shematske kontraste udžbenika za književnost. Za Bodlera, zlo još uvek može da procveta, zato što smo još uvek u ekonomiji greha. Zlo je debeli oblak koji pluta nebom pretvarajući snove o napretku u iluzije. Ali ovaj oblak dozvoljava suncu da se probije i osvetli smireno poetičnu i pagansku prirodu, prirodu jednaku samoj sebi, sastavljenu od živih stubova i boja, mirisa i zvukova koji odjekuju jedni u drugima. Izvorni greh može od pesnika da napravi lažova, ali ostavlja prirodu – a to je ono suštinsko – da bude knjiga. Sa Malarmeom, s druge strane, priroda zauzima svoje mesto bez uplitanja zla ili milosti. Papir je devičanski, tako da od kristalnog stalka za mastilo neviđenim činom penkale možemo da ispišemo zvezdanu stazu, znak čistog jezika, lišenog svojih svakodnevnih nesavršenstava. Pored uvek-već-prisutne prirode pesma nema drugu suprotnost do trgovine. Kada je Rembo u pitanju, on izbegava oba ova užitka. Za njega, pesma je bez povratka zarobljena u zlu jezika, u laži koju spasenje smešta u njegovo srce. U središtu čina kojim laž plavog pogleda majke može biti poništena pesmom naroda, on nalazi još jednu laž: pokvareni, prokleti Hristov poljubac, koji krade energiju, koji okončava svaku idilu, kao onu u „Mihailu i Kristini“, pokvareni poljubac prvih pričesti koji prethodi svakoj zajednici.

       Rembo, možda, nije umro kao hrišćanin. Ali je odlično shvatao šta su kategorije hrišćanstva podrazumevale, kakav prostor su ostavile snu pesme i jeziku budućnosti

Pesma mračne nesreće

      Tako se ono što sam nazvao jezičkim telom pesme komplikuje. To telo je na početku naznačeno dvostrukom igrom usana i pogleda:stegnutim Nininim usnama i usnama poljupca mrtvog deteta; pogledom neprobuđene žene i lažnim plavim pogledom majke. Sada bi trebalo da uključimo i druge usne i druge oči: usne uprljane Hristovim pokvarenim poljupcem, koji je srećniji ljubavnik od Nine, zato što je mogao da „ispuni grlo“ njegove mlade ljubavnice „gađenjem“; ali takođe još jedno oko, kao od jednookog Kiklopa, oko koje „kaplje na obraze“ dece sa kojom sedmogodišnji pesnici vole da se druže, dece,

Koja, bolešljiva [sa očima što im kaplju na obraze],10
Mršave i blatne prste svoje kriju
U dronjke što šire vonj na sraćkalicu
– I zbore s ljupkošću kretena na licu!
(67)

       Znamo da je samo sa ovim poznanicima – ovom antiporodicom – mali pesnik predao sebe „neprimerenom sažaljenju“ koje provocira majčino gađenje i teror, i njegovu potragu za nežnošću kojom otkriva njen „plav pogled – što laže“ (67). Ovde možemo iskoristiti snažnu intuiciju Iva Bonfoaa koji kontrast između lažljivog plavog pogleda i oka koje kaplje na obraz vidi kao matricu čitave Remboove poetike.11 Ovo nepredstavljivo oko (šta je uopšte oko koje kaplje?), koje se može ispisati samo u suprotnosti prema majčinom pogledu, u osnovi je princip čitavog niza operacija u pesmi ili označitelja porodičnog romana koji pesma pokreće. Ove operacije vezuju čvor između detinjeg latinskog i pesme naroda, ali ga takođe i razvezuju. Odbacujući laž plavog pogleda i pokvarenog poljupca, one poriču preobražaj dečijeg bola u zajedničku pesmu. Ne poriču pokret ovog preobražaja, ali ga prate i uvlače se u njega drugom pesmom: pesmom neočekivanog tona, sa ostinatom leve ruke, pesmom „mračne nesreće“.

      Možemo da ukažemo na niz označitelja u pesmi „Sedmogodišnji pesnici“ koji opisuju gorku „dvoličnost“ (67) deteta koje se topi od pokornosti: leto [ètè], iznenađenje [étonnement],tupost [stupiditè], paženje [langue tirèe], nužnik, zima [hiver],šugavo rastinje [galeux espaliers], kreteni, neprimereno sažaljenje [pities immondes], ljudi u radnim kombinezonima [hommes en blouse], predgrađa [faubourgs], udarci bubnja [roulements de tambour], zvezdana stabla [bois sidéral] i veo [voile] kao poslednja reč. Susret dva subjekta ispod znaka odvratnog sažaljenja povezuje čitav ovaj lanac. Prvi subjekt je mali pesnik zaključan u toaletu: mestu odbijanja i meditacije; mestu identiteta ekstrema, čiste misli i odbačenosti; konačno, mestu iskušenja, jer u njemu Muž, Hrist, poseže za malim pričešćenim devojčicama, zato što je ovo, takođe, mesto pretvaranja uzvišene i čiste božije ljubavi u ekskrement, još od vremena pustinjskih otaca, topos asketske i mističke prakse i književnosti.

      Drugi subjekt je sa druge strane zida ili baštenske ograde, to su deca čije oko curi na njihov obraz, a ona koja predstavlja njihov proboj: „žustra kćer“ komšije, skače na malog pesnika, a on grize njenu zadnjicu, odnoseći kao kompenzaciju za udarce koje je primio „u sobu . . . miris kože njene“ (68).

     To je susret koji će melodiji pesme dati muziku i ton: neizbalansiranu rezonancu sasvim različitu od Verlenovog ideala: nije više reč o dodavanju ili oduzimanju slogova, već o upisivanju, unutar jezika pesme, stranih tonova mračne nesreće i čak nečistog bola, što je ideja koju a contrario možemo pronaći u „Zloj krvi“, gde se kaže: „Ali časovnik valjda neće doći dotle da otkucava samo čas čistog bola!“ (136). Nesklad, jedinstveni ton ovog lanca mračne nesreće, povezuje tvrdoglavost misli sa razmatranjem onoga što nije predstavljeno u pesmi bola i slave, što nije razrešeno ni politički ni religijski – idiotsko ili pobunjeničko sažaljenje ovog susreta izraženo je jednim pojmom: prosjačkim detinjstvom („Životi“). Sažaljenje je, naravno, kao naricanje za divnim milosrđem, dokaz sopstvene nemogućnosti. Ali u isto vreme ono prati izlomljenu liniju još nečuvene pesme, mešavine himne i naricaljke. Pesma, zahvaljujući sažaljenju, postaje muzika ovog nesklada – muzika ovog prosjačenja – koja se suočava i radi na velikim himnama i velikim proročanstvima.

     U izvesnom smislu, čitava Remboova poezija može da se shvati kao proces rastvaranja pojedinačne pesme, njegove pesme iz detinjstva, „Kovač“ (ako možemo da se usudimo da tako kažemo). „Kovač“ je pesma stoleća, pesma naroda, radnika, siromaštva i revolucije; pesma u Igoovoj tradiciji, sa velikom pompom i poznatim opkoračenjima i preokretima. To je porodična pesma naroda, pesma velike nade i velikog bola koji prizivaju novi jezik, koji im nedostaje. Remboov plan, plan vidovnjaka je, ukratko, da ponovo napiše „Kovača“ na novom jeziku, da izmisli jezik sopstvene budućnosti.

     Ali ono u čemu uspeva je nešto sasvim različito. Umesto prevođenja igoovske pesme na jezik budućnosti, on će razoriti, muzikom mračne nesreće, sopstvenu pesmu, Remboovu pesmu. Razaranje „Kovača“ se u Iluminacijama prosto zove, kao što i treba, „Radnici“: pesma toplog februarskog jutra i neočekivanog Juga koji priziva „besmislene uspomene nas ubogih“ (167) ili „našu mladu bedu“(167), dvoje verene siročadi. Jug takođe podseća subjekta pesme na „žalosne događaje iz mog detinjstva, na moje letnje očajavanje, na užasnu količinu snage i znanja koju je udes uvek udaljavao od mene“ (167).

       Ova „užasna količinu snage i znanja“ udaljena sudbinom nudi formulaciju koja je interesantnija od prigovora upućenih sporom napredovanju nauke. Negativni odnos prema nauci proizilazi pre iz udaljavanja ili ponovnog utvrđivanja, nego iz nestrpljenja. Ponovno utvrđivanje moći nauke potiče od tvrdoglavosti mišljenja koje želi da prebroji neprebrojivo, da u pesmu unese kapanje oka na obraz, da učini oslušljivim nemoguće oglašavanje prosjačkog detinjstva, kao što nas to „Izreke“ pozivaju:

– Drugarice, prosjakinjo, čudovišno dete! Kako ti je to svejedno, te nesrećnice i te smicalice, i
moje zabune. Drži se uz nas svojim nemogućim glasom, tim glasom! Jedinim utešiteljem ovog
niskog očajanja. (166)

      Ovaj savez sa idiotizmom, tvrdoglavost uparivanja sa prosjakinjom nemogućeg glasa, razjašnjen je u inventaru kojim započinje „Alhemija reči“: idiotske slike, zastarela književnost,crkvena latinština, vilinske priče, priglupi refreni, naivni ritmovi i ostale stvari, uključujući, na Forisonovu sreću, i „erotske knjige bez pravopisa“ (144). Šta je ovaj otpad, ako ne skup alata kojima se Rembo služi u „Poslednjim stihovima“, odnosno, u onoj „vrsti romansi“ koje koriste formu i rečnik „idiotskih pesama“ da ispričaju tamne priče porodične istorije i paklenih parova, radničkih rajeva, i pesnikovog plana da kao kradljivac vatre ponovo otkrije beskonačnost? Moramo razumeti razliku između ovih idiotskih pesama – pesama koje peva idiot ili koji su pevane idiotu – i „dobre pesme“ koja kaže pesniku:

Prepoznaj pesmu tu,
Veselja punu i milja,
U svetu vala i bilja
Svojtu ćeš naći svu!
[...]
Taj svet je porok sam;
Ta zar se čudiš tome!
Živi, nek nosi plam
Mračne nesreće tvoje.
(105–106)

      Ne dovodi se u pitanje spaljivanje ove „mračne nesreće“ koju „Majski barjaci“, naspram toga, predlažu da oslobode. Ne dovodi se u pitanje pijenje u komediji gladi, i zadovoljavanje gladi u pesmi koja se obraća Ani i magarcu; gladi za ovim idiotskim i podjednako nejestivim stvarima koje pesma „Svetkovine gladi“ nabraja: zemljom, kamenjem, stenama,ugljem, gvožđem; šljunkom od kog siromah živi, starim crkvenim kamenom, oblucima koji su deca potopa: oblucima Palčića, koji beži sa svojom sestrom Anom, rubovima crnog zraka, u svakom smislu: karbonizovanim rubovima imena, delovima izgubljenih refrena, fragmentima nemogućeg daha buduće pesme, ne zaboravljajući da vrpcu spasa baci svim budućim demistifikatorima krvavog pudinga [boudin noir, što zvuči kao bouts d’air noir, što Bertolino prevodi kao „rubovi crnog zraka“ – Prim. prev.].

       Ovi rubovi crnog zraka koji pesma kalcifikuje u utopiju nove pesme predstavljaju Remboove izume, u muzičkom smislu reči: izume ritmova i harmonija, obrazovanih narodnih pesama, primerene za melodijsko merenje distance između pesme naroda – pesme iskupljene tuge – i idiotizma refrena ili dečije rime: skoro opiljaka melodije – kao forme rimovanja – opiljcima jezika, koji pokušava da zarobi sunce, odnosno, večnost, kako bi trijadu more–večnost–sunce zahvatio u svedenom obliku: vazduh–duša–oblutak. To je možda trenutak u kome je „gotovo skiknuo“ (131), iz Boravka u paklu. Ostalo je na Identifikatorima da ovaj vrisak prepoznaju kao Verlenov pucanj. Čini mi se interesantnijim da ga povežem sa trubom slavne pesme zajednice. Ili, ako se već insistira da se uvede Verlen, treba da ga uvedemo kao pesnika. Poslednji vrisak Remboove trube može onda da bude poslednja nota izvesnog verlenizma, poezije galantnih proslava i nemih romansi: uistinu bliska i beskonačno udaljena od idiotske romanse gladi; poezija „tako radosnog, tako lakog“ trika, vazduha koji je postao beskrajno labilan, beskonačno tečan, spreman da bude ključala voda koja se preliva preko ruba kako bi se pomešala sa vodama Kidrona (aluzija na „Glad“ u Boravku u paklu – Prim. prev.).

 

Četiri subjekta pesme

      Možda sada možemo da iscrtamo kartografiju koja objedinjuje Poslednje stihove, Boravak u paklu i Iluminacije. Boravak u paklu nam daje jezgro Remboovog programa, njegovu političku teologiju i njegovu novu hristologiju; Poslednji stihovi prestavljaju beležnicu izuma ili proučavanja, pokušaja melodija i metoda koji odgovaraju pesmi mračne nesreće: nešto nalik na novi priručnik Uspon ka Parnasu i njegovu parodiju, Remboov hor kojim se na izvestan način okončava utopija pesme naroda, koju je pola veka ranije započelo Vilemovo horsko društvo [Bokion-Vilem bio je muzičar koji je osnovao instituciju orpheona, radničkih pevačkih društava u Francuskoj 19. veka, prim. prev.]. Što se tiče Iluminacija, one nam daju drugi deo programa, otkrivenog na početku „Alhemije reči“: prikaz svih mogućih krajolika i svih mogućih drama, njihovu Nojevu barku i njihovu enciklopediju. Ovi fragmenti nisu samo halucinacije ili fantazije, već i enciklopedija članaka, opisa ovog inventara predstavljivog, kojim se daje paralela inventaru melodija – i modusa predstavljanja. Pored novog Uspona ka Parnasu, to je drugo oruđe šegrtovanja pesnika: novi Šompre, Rečnik bajki, smešten u doba Perola i Ofenbaha: enciklopedija bajki za decu ovog stoleća, ali za decu koja su neobična, onu decu koju nam predstavlja programska pesma Iluminacija, „Posle potopa“, pesma koja koristi Nojevu barku poetike:

    U velikoj staklenoj kući, još uvek mokroj, deca u crnini pogledaše čudesne slike. (157)

       Enciklopedija je napravljena za ovu decu u žaljenju: žaljenju za onim što Veštica zna ali neće da kaže. Napravljena je za decu prosjake: malog sveca sa nemogućim glasom. Enciklopedija slika identična je sa njegovom tugom. To je tuga, ili pre, rasprodaja, prelepih slika. Rasprodaja nije neuspeh. Odnosno, nije pitanje neuspeha, već nedostataka. Ono što enciklopediji nedostaje je njen subjekt. Detinjstvo koje gleda predivne slike, detinjstvo koje namerava da preuzme enciklopediju predstavljivog, podeljeno je na četiri subjekta, nabrojanih u fragmentima naslovljenim precizno „Detinjstvo“:

Ja sam svetac, u molitvi na doksatu – kao što bezazlene životinje pasu sve do mora Palestine.
Ja sam učenjak u tamnom naslonjaču. Granje i kiša bacaju se na prozor biblioteke.
Ja sam pešak na velikom drumu kroz patuljaste šume; huka brana pokriva moje korake. Dugo imam pred očima melanholičnu zlatnu ceđ od
smiraja. Bio bih zaista dete ostavljeno na molu koje se otisnulo na debelo more, mali sluga što ide duž
drvoreda dotičući nebo čelom. (159–160)

     Subjekt pesme može biti pronalazač, učenjak u svojoj biblioteci, onaj čiji se komfor samo uvećava kako kiša pada na prozorsko okno: smireni vlasnik materijala enciklopedije i ključa svake divlje parade. Pronalazač je bio tako moderna figura u 19. veku, alhemičar nove ljubavi, novog jezika i novog rada.

      Ovaj učenjak „sa ozbiljnim borama“ je, ukratko, san napuštenog deteta – deteta koje bi želelo da bude malo napuštenije nego što zaista jeste (mogao bih biti dete ostavljeno, veoma bih želeo da budem ...). Dete možda sanja da je istovremeno stari izumitelj svih drama i svih spektakla i dete koje žali – istinski žali, istinsko siroče – posmatrajući svoje „čudesne slike“: dete koje je sam svoj sin, sin starog čoveka čiji je ono otac.

       Jednostavno govoreći, napušteno dete i učeni starac se preklapaju. Prvi je pešak na glavnoj ulici, koji u nedostatku Vavilonske biblioteke prelistava rukopise iz drugih biblioteka, tavana i izloga knjižara, koji su samo nesavršene kopije odsutne biblioteke; onaj koji putuje po gradovima i putevima da sakupi drame i prizore, da u pesmu nagomila sva mesta i krajolike, i sve spektakle koji sačinjavaju stoleće, a posebno one koji su koncentrisani u kamenoj pesmi velikih gradova, pesmi osvetljenoj letnjom noći uglja. Ovaj putnik gomila sva ta mesta i meša ih iz početka sa slikama legendi raznih vekova i likova iz rečnika bajki, postavljajući splavove popularnih gradskih orkestara na talase mora iz koga se rađaju Venere, nad kojima se čuje Rolanov rog. Prostor njegovog stoleća hrani se vremenom svojih legendi, dok je sa druge strane marš parade gradskog napretka presretnut polarnim ledom i plesom divljaka:

Pritrčavaju udruženja divovskih pevača čija odela i kraljevske zastavice blešte poput svetlosti vrhunaca. Na platformama usred ponora Rolandi trube svoju neustrašivost. Po brvnima povrh provalija i po krovovima krčmama barjaci od nebeskog žara kače se na katarke. Sronjavanje apoteoze dopire na visoravni gde se anđeoske kentaurke miču među lavinama. Iznad razine najviših slemena širi se more uzburkano večitim rađanjem Venere, prekriveno zvečanjem bisera i dragocenih školjki, posuto orfeonskim brodovljem – more koje se ponekad zamrači uz smrtonosni blesak. Na obroncima muču žetve cveća velikog poput našeg oružja i naših pehara. Iz jaruga se u povorkama penju vile. Mab u haljinama mrke i opalne boje. Tamo gore, s nogama u slapovima i u kupinama, jeleni sisaju Dijanu. Jecaju Bakhantkinje iz predgrađa, a mesec izgarajući zavija. Venera ulazi u špilje kovača i pustinjaka. Skupovi kula pevaju ideje naroda. Iz zamkova izgrađenih od kostiju dopire neznana muzika. Razvijaju se sve legende, a u varošima nasrću zanosi. Survava se olujni raj. Divljaci neprekidno plešu svoju svetkovinu noći. I tako siđoh da provedem jedan sat u živosti bagdadskog bulevara, gde su družine pod gustim lahorom opevale radost novog rada i kretale se ne mogavši da izbegnu basnoslovne utvare planina na kojima se moralo opet doći k sebi. (169–170)

     Bila bi onda putnikova privilegija da obuhvati celinu ovog grada-univerzuma, koji je istovremeno prepričavanje legendi prošlih vekova, jedinstvo antičke mitologije sa fanfarama novog rada. Ali vizija je ispričana samo kao parada, čiji smo ključ izgubili:

      Koje će mi to ruke dobre, koji čas lepi vratiti taj predeo, uz kojega dolazi svaka moja usnulost
i svako moje i najmanje uznemirenje? (170)

        Već izvrnuti redosled priloga (bilo bi možda primerenije da su „dobre ruke“ i „lepi čas“) udaljava odgovor na putnikovo pitanje. Može li možda svetac znati odgovor ili posedovati ključ, ključ milosrđa, bez sumnje? Svetac koji se moli na terasi poput bezazlenih životinja koje posmatraju prema moru Palestine – poznajemo ga dobro, isuviše dobro, bez sumnje. Na platnima slikara i pobožnih images d’Epinal [popularne francuske litografije konvencionalnih predmeta – Prim. prev.] često smo viđali učenjake u pustoj zemlji ili u sobi bez prozorskih okana. Njegova biblioteka je oštećena. Tek jedan ili dva zida prekrivaju police, ako ih uopšte ima, taman dovoljno da jednu policu popuni primercima Svetog pisma i jednog dana na nju okači kardinalski plašt. Sam svetac je podeljen: u jednoj ruci drži olovku, a u drugoj krst. Obučen u monašku garderobu, pored sebe drži crveni šešir sa trakom [kardinalski šešir – Prim. prev.]; sa njom se pred njegovim nogama igra miroljubivi lav sa licem psa. To nije Sveti Jeronim sa image d’Epinal koji će nam darovati „čas lepi“. On neće ponovo omogućiti spasenje, koje se već desilo. Sve što može jeste da ostavi trag u viziji. Ovaj trag sveca, askete, mistika, upisan je u formi oksimorona mističke misli koja zaseca viziju: satensko ugljevlje, paklovi koji se obrušavaju sa ledenim olujama, zapaljeni mesec, slamanje ledenica o zvezde, plamene kiše sa vetrom koji vitla dijamante zemaljskog srca, spaljene zbog nas („Varvar“), ukratko, sve metafore i oksimoroni kojima se izjednačavaju led i vatra, biće i nebiće, uzdizanje i unižavanje, i koje nam govore o nemogućnosti iskazivanja čiste ljubavi.

      „Lepi čas“ ne pripada budućnosti. I pesniku ništa drugo ne preostaje nego da ponovo prođe kroz sve likove, da sve vrati detetu i njegovoj borbi sa zorom, koja je prenesena na svakog od likova, sve do samog kraja mola, koji nema kraj, sve do „kraja sveta, ovim napredovanjem“. Nered vizije zato nije znak halucinacija ili puke igre mašte. U pitanju je njena fragmentacija na „vrtešci“ ova četiri lika, četiri subjekta. Nema sumnje da ovu vrtešku možemo nazvati genijalnom, ovaj pokret koji se nastavlja u zimskoj noći „od rta do rta, od burnog pola do zamka, od gomile do žala, od pogleda do pogleda“ (185). Tako je imenovana u poslednjoj pesmi Iluminacija. Međutim, da li je to i njihova poslednja reč? Znamo da su priređivači, a ne Rembo uredili ovu zbirku. Izbor da je zaključe sa „Genijem“ koji su oni često pravili, zasnovan je na simetriji sa gestom njegovog „Zbogom“, kojim se zaključuje Boravak u paklu. Ali sama simetrija je dvosmislena. Ton koji „Zbogom“ proizvodi nije jednoznačan. Obećanje divnih gradova i istine koju duša i telo poseduju istovremeno je sa sahranjivanjem „divne jedne slave umetnika i pripovedača“ (154). Apsolutna modernost, između proročanstva i odbacivanja iluzija, zauzima neodlučan položaj. „Genij“ je, sa druge strane, apsolutno pozitivan. U njemu se zauvek identifikuje pokret velike nade sa pokretom jedinstvenim za pesništvo. Kakvu god hipotezu da zastupamo o redosledu kompozicije Iluminacija i Boravka u paklu, „Genij“ ispravlja dvosmislenost pesme „Zbogom“. On identifikuje trezveno osvajanje budućnosti sa trajnom borbom poezije i sa naporom pročišćenog jezika.

     Ali ovako nešto je Rembo odbio da sprovede u delo. Da bismo ga razumeli moramo ponovo da uporedimo njegov položaj sa Malarmeovim, jer ga nekoliko rečenica iz „Krize stiha“ sumira: „Govoriti ima veze sa realnošću samo komercijalno: u književnosti dovoljno je načiniti aluziju ili izdvojiti njihovu osobinu koju će sadržavati neka ideja. Pod tim uslovom uzleće pesma, poput olakšane radosti“ (Malarme, 56).12

     Za Malarmea, reči i stvari podeljene su prema suštinskoj razlici. Postoji komercijalna stvarnost i kvalitet koji se može ekstrahovati iz nje tako da reč može da otelotvori neku ideju, te da se nečiste plemenske reči mogu pročistiti i doći u pesmu: „One se pale od međusobnih odsjaja kao moguć vatreni trag po draguljima“ (57). Na ovaj način, pesma se može napisati kao proizvod čistog delovanja i može da skicira mesto koje joj nedostaje, zajednicu koja će jednog dana oglasiti samu sebe. Na ovaj način, veliki izum sa kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka postaje moguć, kao nova budućnost stoleća koje se gasi i koju on izmišlja sam za sebe, sahranjujući novo hrišćanstvo ispod glisanda paganskih harfi i popodneva jednog fauna. Ovaj novi izum budućnosti zove se avangarda.

     Rembo ne pripada avangardi. On ne veruje da se kvaliteti stvari mogu ekstrahovati, niti da se reči plemena mogu pročistiti. Prema njemu, same stvari i jezik trgovine nam ne dozvoljavaju da ih razdvojimo od stvari i jezika poezije. To je lekcija koju je strpljivo bacio u lice Teodoru de Banvilu u pesmi „Pesniku povodom cveća“. Rembo ne može da pristane na eliptičnu sintaksu koja unapred redukuje radost pesme. On takođe zna da pleme uvek sanja o Izraelu, kao i da se u 19. veku pleme zove narod. On zna da „inkorporiranje“ znači „inkarnaciju“ [otelotvorenje] kao i da plamen blista na dragom kamenju pre svega u književnosti mistika. On, ukratko, zna da ne postoji mesto za pesmu odvojeno od celine jezika, od jezika i jezičkih utopija koje ga ispunjavaju obećanjima spasenja.

     U tome se sastoji Remboova jedinstvenost. Pre njega poetika je postojala. Bodler je još uvek imao na raspolaganju veliki rečnik (rima i bajki) koji je omogućio samu novost „saglasja“. Posle njega Malarme će izumeti čistu delatnost pesme. Nova poezija, za Remboa, mora se identifikovati sa celinom jezika. Njegova sudbina nužno je povezana sa utopijom novog jezika i sa pomirenim telima. Rembo putuje kroz ovu utopiju i razara je tako što j prati drugom muzikom: govorom neprebrojanih, idiotskom romansom mračne nesreće. U naricanju nad novim jezikom slavnih tela on oblikuje idiom: ne dijalekat, već suprotnost dijalektu. Remboov idiom, identičan njegovom pesništvu paradoksalan je jezik, „partikularno zajednički“, izuzetno-uobičajen. Rembo čini da njegovi akcenti odjekuju između truba i doboša popularne pesme i dijalekta idiota. On izmišlja pesmu koja nema drugog mesta do celine jezika, koji se kreće putem idioma uvek propuštenog susreta, specifičnog tonu mračne nesreće.

 

Logične pobune

Rembo ne pripada avangardi. On se ne baca sa litice starih ekonomija spasenja u lice novim ekonomijama proizvodnje. Opstaje u rascepu između stare istorije – pesme naroda i spasenja tela – i nove, pesme poetičkih i političkih avangardi. On insistira da peva neskupivi deo ekonomije spasenja čija muzika beskrajno prodaje san slavnog tela.

      Jedinstvena pobuna u jeziku je rođena. Ovu pobunu (kao jedan od principa koji sam pokušao da izolujem) možemo imenovati izrazom koji proizilazi iz samih Iluminacija: „logična pobuna“. Kao što nam je poznato, tekst kaže „Istrebićemo logične pobune“ (184). To „mi“, čiji sleng prigušuje doboš, pripada „vojnicima dobre volje“, kolonijalnim armijama demokratije koje se zapućuju u močvare pune boleština. Naravno, u pozadini uvek čujemo i kraljevsko „mi“, kojim sam pesnik sebe čini istrebljivačem logičnih pobuna i okončava pobunu sopstvene pesme.

     Da bismo pesmi dodelili njeno mesto, a ovom masakru razumljivost, bilo bi primereno da od nje napravimo sliku iznad oltara gde bi se pridružila „Geniju“, pesmi slavnog pesničkog tela, i „Rasprodaji“, pesmi o rasprodaji neprocenjivih tela. „Demokratija“ je pesma istrebljivanja logičnih pobuna, dijalekta koji prigušuje doboš; to je pesma u kojoj je idiom pesme izgubljen. Ako je Iluminacijama potreban kraj, jedna pesma sama ne može da ih dovrši, već samo ovaj triptih, koji obnavlja utopiju pesničkog tela i kontrautopiju sopstvenog dovršetka

          Ali da bi se ovaj dovršetak učino razumljivim, mora se uokviriti deklaracijom dva principa, preuzetih iz dve „poetike“ od kojih je jedna delovala kao čista zabava. „Ozbiljna“ deklaracija je Malarmeova: „Govorenje ima veze sa realnošću stvari samo komercijalno“. Zabavna pripada mladom Rembou, savetujući Bavila:

Trguj! Putuj! Medijum budi!
(82)

      Trojstvo trgovca, kolonizatora i medijuma direktno odgovara „Rasprodaji“, „Demokratiji“ i „Geniju“. Prividno dečaštvo pesnika fiksira njegovu poetsku i ličnu sudbinu. Ali Rembo je jezik shvatio ozbiljno, kao što je i „realnost stvari“ shvatio ozbiljno. On sam je postao trgovac i kolonizator, jer nije mogao da postane „medijum“ ili „genij“, jer nije mogao da prihvati jezik poezije koja napušta svakodnevnu realnost trgovine u ime neobične stvarnosti spasenja i jedinstvenosti prosjačkog detinjstva. Proizveo je zlato kolonijalnom trgovinom jer nije hteo da vara u jezičkom zlatu. On je unapred rekao zbogom avangardama, vajarima pesama i vođama partija za slavnu budućnost, nakon što je odigrao svoju ulogu, pevajući pesmu mračne nesreće tako da je ona odjekivala u logičnim pobunama njegovih stihova i proze.

(S engleskog preveo Stevan Bradić)

izvor 

                                                        Žak Ransijer, Rembo, Glasovi tela ( 1 deo) 

 _________________________________

8 Glosolalia. (Prim. prev.)

9 O milosrđu, njegovoj moći koja prevazilazi jezik i znanje, njegovoj zavisnosti od Spasitelja, i odlikama srca koje mu je srazmerno, videti 1 Korinćanima 13:8, 1 Timotiju 1:5.

10 Bertolino: „Koja, bolešljiva, bezbojnih očiju“. (Prim. prev.) 11 Iv Bonfoa, „Madam Rembo“, u: Etudes sur les “Poesies” de Rimbaud, Neufchatel: La Baconniere, 1979, str. 9–43. 12 Navod je dat prema prevodu Radivoja Konstantinovića, vidi: S. Malarme, „Kriza stiha“, u Letopis Matice srpske, 414, 1 (jul 1974). (Prim. prev.)

Lav Nikolajevič Tolstoj , Lažni kupon (pripovetka)

 

PRVI DEO 

Fjodor Mihailovič Smokovnikov, predsednik gubernijske finansijske direkcije, bio je čovek nepotkupljiv, čim se ponosio, preterano liberalan i ne samo slobodouman već je mrzeo svako ispoljavanje religioznosti, koju je smatrao kao ostatak praznoverstva. Iz kancelarije se vratio vrlo rđavo raspoložen. Gubernator mu je napisao sasvim glup akt po kome bi se moglo smatrati da je Fjodor Mihailovič uradio nešto nepošteno. Fjodor Mihailovič se jako naljuti, pa odmah napisa žustar i zajedljiv odgovor.

Kod kuće se Fjodoru Mihailoviču činilo da mu se sve radi usprkos.

Bilo je pet minuta do pet sati. On je mislio da će se odmah ručati, ali ručak nije bio gotov. Fjodor Mihailovič zalupi vratima, pa ode u svoju sobu. Neko zakuca na vrata. „Koji li je to vrag?“ pomisli on, pa viknu:

— Ko je to?

U sobu uđe gimnazist petog razreda, sin Fjodora Mihailoviča, dečak od svojih petnaest godina.

— Šta hoćeš?

— Danas je prvi.

— Šta? Novaca?

— Bilo je uobičajeno da svakoga prvog u mesecu otac daje sinu novac za zabavu, tri rublje. Fjodor Mihailovič se namršti, izvadi notes, potraži i izvadi kupon od dve rublje i pedeset kopejki, zatim izvadi novčanik sa srebrom i izbroji još pedeset kopejki. Sin: je ćutao i nije uzimao.

— Tata, molim te, daj mi unapred.

— Šta?

— Ne bih iskao, ali sam uzajmio na poštenu reč, obećao sam. Ja kao pošten čovek ne mogu… treba mi još tri rublje… ja, bogami, neću tražiti… ne da neću iskati, već prosto… molim te, tata.

— Kazano ti je.

— Ali, tata, to je izuzetno.

— Ti dobijaš mesečno tri rublje, i opet ti je malo.

Ja u tvojim godinama nisam dobijao ni pedeset kopejki..

— Sad svi moji drugovi više dobijaju. Petrov, Ivanicki dobijaju po pedeset rubalja.

— A ja ti kažem da ćeš biti varalica, ako se tako budeš ponašao. Ja rekoh.

— Ta šta rekoste! Vi nikad nećete moći razumeti moj položaj. Moraću biti podlac. Vama je dobro.

— Odlazi napolje, bitango. Napolje!

Fjodor Mihailovič skoči i polete na sina.

— Napolje! Vas takve treba šibati.

Sin se uplaši i naljuti, ali se više naljuti nego što se uplaši, pa, oborivši glavu, brzim korakom pođe k vratima. Fjodor Mihailovič nije hteo da ga bije, ali mu je bilo milo što se naljutio i dugo je još vikao i grdio sina, idući za njim.

Kad dođe sobarica i reče da je gotov ručak, Fjodor Mihailovič ustade.

— Jedva jednom, — reče on — meni se više i. ne jede.

Pa namrgodivši se pođe na ručak.

Za stolom mu žena poče nešto govoriti, ali on tako ljutito promrmlja kratak odgovor da ona ućuta. I sin nije dizao očiju s tanjira i ćutao je. Ručaše ćuteći, pa ćuteći i ustadoše i raziđoše se.

Posle ručka gimnazist se vrati u svoju sobu, izvadi iz džepa kupon i sitninu, pa baci na sto, a zatim skide mundir8, pa obuče bluzu. Gimnazist najpre uze raskupusanu latinsku gramatiku, zatim zaključa vrata, zgrte rukom novac sa stola u fioku, uze iz fioke čaure za pravljenje cigareta, napuni jednu duvanom, zapuši vatom pa stade pušiti.

Nad gramatikom i pribeleškama sedeo je oko dva sata, ne razumevajući ništa, zatim ustade i poče hodati po sobi, trupkajući petom, i opominjati se svega što je bilo s ocem. Seti se svake reči od očeve grdnje, naročito njegovog ljutitog lica, baš kao da ih sad sluša i njega vidi. „Bitango, treba šibati.“ I što se više opominjao, sve se više ljutio na oca. Seti se kako mu je otac rekao: „Vidim da će od tebe postati varalica. To znaj.“ — „I postaću varalica, kad je tako. Njemu je dobro. Zaboravio je da je i on bio mlad. Pa dobro, kakav sam zločin učinio? Prosto otišao u pozorište, nisam imao novaca, uzajmio od Peće Grušeckog. Šta ima tu rđavo? Drugi bi se sažalio, raspitao, a ovaj samo grdi i o sebi misli. Kad mu nečega nema — viče po celoj kući, a ja varalica. Ne, makar da mi je i otac, ne volim ga. Ne znam da li su svi takvi, ali ja ga ne volim.“ Na vrata zakuca sobarica. Ona donese pisamce. „Rekli su da odmah odgovorite.“

U pisamcetu je stojalo: „Evo već treći put te molim da mi vratiš šest rubalja što si ih uzajmio od mene, a ti sve izbegavaš. Tako ne rade pošteni ljudi. Molim te da mi odmah pošlješ po donosiocu ovog pisma. Preko mi je potrebno. Kako to da ne možeš da nabaviš.

Prema tome da li ćeš vratiti ili nećeš, prezire te ili poštuje tvoj drug Grušecki.“

„Pomisli samo! Što je svinja! Ne može da pričeka. Pokušaću još.“

Mića pođe k materi. To je bila poslednja nada. Njegova mati je bila dobra i nije mogla ništa odbiti, i ona bi mu, možda, i pomogla, ali je danas bila uznemirena bolešću mlađeg sina, dvogodišnjeg Peće. Ona se naljuti na Miću što je došao i zagalamio, pa ga smesta odbi.

On nešto progunđa sebi pod nos, pa pođe na vrata. Njoj bi žao sina, i ona ga vrati.

— Čekaj, Mića — reče ona. Sad nemam, ali ću sutra nabaviti.

Ali je u Mići još neprestano besnela ljutnja na oca.

— Šta će mi sutra, kad mi je potrebno danas. Onda znajte da ću otići drugu.

On izađe zalupivši vratima.

„Ništa mi drugo ne ostaje; on će mi pokazati gde da založim sat,“ pomisli, pipajući sat u džepu.

Mića uze iz stola kupon i sitninu, obuče gornji kaput, pa pođe Mahinu.

* * *

Mahin je bio gimnazist s brkovima. Živeo je kod tetke. Mića je znao da je Mahin rđav mladić, ali mu se i nehotice podavao kad bi bio s njim. Mahin je bio kod kuće i spremao se u pozorište. U njegovoj prljavoj sobici osećao se mirišljavi sapun i kolonjska voda.

— To je, brate, najlakša stvar — reći će Mahin, kad mu Mića ispriča svoju nevolju, pokaza kupon i pedeset kopejki i reče da mu treba devet rubalja. — Može se i sat založiti, a može i nešto bolje — reče Mahin, namigujući jednim okom.

— Kako bolje?

— Pa vrlo prosto.

Mahin uze kupon.

— Metnuti jedinicu pred 2,50, pa će biti 12,50.

— A zar ima i takvih?

— Kako da ne! Ja sam jedan takav proturio.

— Ta ne može biti!

— Dakle, kako veliš, da mećem? — reče Mahin, uzevši pero i raširivši kupon prstima leve ruke.

— Ali to je ružno!

— Ih, koješta!

„Pa doista,“ pomisli Mića, i on se opet seti očeve grdnje: varalica. „Pa eto, biću varalica.“ On pogleda u lice Mahinu. Mahin je gledao u njega, smeškajući se mirno.

— Dakle šta, da mećem?

— Meći.

Mahin pažljivo dopisa jedinicu.

— No, eto, sad hajdemo u radnju. Odmah tu na uglu: fotografski pribor. Meni baš treba ram, evo za ovu personu.

On uze kartu s fotografijom devojke krupnih očiju, ogromne kose i divne biste.

— Što je srce! A?

— Da, da. Pa kako ćemo?…

— Vrlo prosto. Hajdemo.

Mahin se obuče, i oni zajedno izađoše.

Na vratima fotografske radnje zazvoni zvonce. Gimnazisti uđoše, razgledajući praznu radnju s rafovima ispunjenim fotografskim priborom i sa staklenim ormanima na tezgi. Na zadnja vrata uđe ružna žena, dobroćudna lica, pa stavši iza tezge, upita šta treba.

— Jedan lep okvir, madam.

— Od koje cene? — upita žena preturajući ramove raznih oblika brzo i vešto rukama u rukavicama s podsečenim prstima, otečenih zglavkova na prstima. — Ovi su po pedeset kopejki, a ovi su skuplji. A evo ovaj je vrlo sladak, nov fason11, rublja i dvadeset kopejki.

— Pa dajte taj. Nego, možete li popustiti? Uzmite rublju.

— Kod nas nema pogađanja — reče žena dostojanstveno.

— Pa dobro, neka bude — reče Mahin, mećući na staklenu tezgu kupon.

— Dajte nam i kusur, ali brže, da ne zadocnimo u pozorište.

— Imate još vremena — reče žena, pa poče kratkovidim očima razgledati kupon.

— Slatko će izgledati u ovom ramu? A? — reče Mahin, obraćajući se Mići.

— Da nemate drugih novaca? — reče prodavačica.

— To i jest muka što nemam. Dao mi otac, pa moram usitniti.

— Pa imate valjda rublju i dvadeset kopejki?

— Imam pedeset kopejki. A šta, vi se bojite da vas ne prevarimo lažnim novcima?

— Ne, ja ništa ne velim.

— Onda dajte, mi ćemo razmeniti.

— Pa koliko imam da vam vratim?

— Dakle, jedanaest i nešto više.

Prodavačica pokuca na računaljci, otvori pisaći pult12, izvadi novčanicu od deset rubalja, pa brknuvši rukom po sitnini, skupi još šest komada od po petnaest kopejki i dva po pet.

— Molim vas, zavijte — reče Mahin, uzevši novac bez žurbe.

— Odmah.

Prodavačica zavi i zaveza kanapom.

Mića slobodno dahnu tek kad zvonce na spoljnjim vratima zazvoni za njim i oni izađoše na ulicu.

— No, evo tebi deset rubalja, a ovo daj meni. Vratiću ti.

I Mahin ode u pozorište, a Mića Grušeckom, te se obračuna s njim.

* * *

Jedan sat posle odlaska gimnazista vlasnik magacina dođe kući i poče brojati pazar.

— Ah, budalo prokleta! Gle ti budale! — izdera se on na svoju ženu, videvši kupon i spazivši odmah da je prevaren. — I zašto primaš kupone?

— Pa i sam si, Ženja, primao preda mnom, i to baš od dvanaest rubalja — reče žena, zbunjena, ogorčena i gotova da se zaplače. — Ja i sama ne znam -kako su me nasamarili — govorila je ona — gimnazisti. Lep mladić, izgledao je tako pristojan.

— Pristojna budalo — nastavi muž grdnju, sračunavajući kasu. — Ja uzimam kupon, jer znam i vidim šta je na njemu napisano. A ti si valjda samo njušku gimnazistima razgledala.

To žena ne izdrža, već se i sama naljuti.

— Kao svi muškarci! Umeš samo druge osuđivati, a ti izgubiš na kartama po pedeset četiri rublje, pa ništa.

— Ja sam nešto drugo.

— Neću da govorim s tobom — reče žena, pa ode u svoju sobu i stade se sećati kako je njena porodica nije htela da uda, smatrajući da je njen muž mnogo niži po položaju, i kako je jedino ona navaljivala da se uda; seti se svog pokojnog deteta, muževljeve ravnodušnosti prema tom gubitku, pa omrznu muža tako da pomisli kako bi bilo lepo kad bi on umro. Ali čim to pomisli, uplaši se od svojih osećanja, pa se požuri da se obuče i ode iz kuće. Kad se njen muž vratio, žene više nije bilo. Ne čekajući ga, ona se obukla i sama odvezla k poznatom profesoru francuskog jezika, koji ih je danas zvao na poselo.

Kod profesora francuskog jezika, ruskog Poljaka, bio je svečan čaj sa slatkim suvim kolačima, a posle posedaše za nekoliko stolova da igraju vinta.

Žena prodavca fotografskog pribora sede s domaćinom, jednim oficirom i starom, gluvom damom s perikom, udovicom vlasnika muzičke radnje, koja je vrlo rado i majstorski igrala karte. Ženu prodavca fotografskog pribora karte su služile. Pored nje je bio tanjirić s grožđem i kruškom, i na duši joj je bilo veselo.

— Što to Jevgenije Mihailovič ne dolazi? — upita domaćica s drugog stola. — Zapisaćemo ga kao petog.

— Svakako se zbunio oko računa, — reče žena Evgenija Mihailoviča — danas vrši obračun za namirnice, za drva.

Pa, setivši se scene s mužem, namršti se, i njene ruke u rukavicama bez prstiju zadrhtaše od ljutine na njega.

— Mi o vuku, a vuk na vrata — reče domaćin obraćajući se Jevgeniju Mihailoviču koji je ulazio. — Što ste zadocnili?

— Pa razni poslovi — odgovori Jevgenije Mihailovič veselim glasom, trljajući ruke. I žena se začudi kad joj on priđe i reče:

— A znaš, ja kupon proturio.

— Ta je li mogućno?!

— Da, seljaku za drva.

I Jevgenije Mihailovič ispriča svima vrlo ljutito, — u njegovo pričanje umetala je pojedinosti njegova žena — kako su prevarili njegovu ženu nesavesni gimnazisti.

— No, a sad na posao — reče on, sedajući za sto, kad dođe na njega red, i poče mešati karte.

Doista, Jevgenije Mihailovič je utrapio kupon seljaku Ivanu Mironovu za drva.

Ivan Mironov je trgovao tim što je kupovao na drvarama po hvat drva, vukao ih po varoši, natovarivši tako da je iz hvata izlazilo po pet kola, koja je prodavao po istu cenu pošto je bio četvrt hvata na drvari. Toga, po Ivana Mironova nesrećnog dana, on je rano izjutra izvukao osminu hvata, pa prodavši je brzo, natovario drugu osminu i nadao se prodati je, vozio je tražeći kupca, ali niko nije kupovao. On je sve nailazio na iskusne varošane, koji su znali obične podvale seljaka što prodaju drva, pa nisu verovali da je on dovukao drva iz sela, kao što je on uveravao. Izgladneo je, ozebao u svom iznošenom kožuščiću i odrpanom kaftanu; mraz je predveče doterao do dvadeset stepeni; kljuse, koje nije štedeo, jer se spremao da ga proda, sasvim je stalo. Tako je Ivan Mironov bio gotov da da drva na svoju štetu, kad ga srete Jevgenije Mihailovič, koji je išao po duvan, pa se vraćao kući.

— Uzmite, gospodine, daću jevtino. Kljuse je sasvim sustalo.

— A odakle si ti?

— Mi smo iz sela. Naša su drva, dobra, suva.

— Znamo mi vas. Pa koliko tražiš?

Ivan Mironov zaceni, stade popuštati, pa najzad dade pošto je i kupio.

— To samo vama, gospodine, zato što je blizu — reče on.

Jevgenije Mihailovič se nije mnogo cenjkao, radujući se što će proturiti kupon. Vukući sam za rukunice, Ivan Mironov nekako utera drva u dvorište i sam ih istovari u šupu. Pokućara nije bilo. Ivan Mironov se spočetka nećkao da primi kupon, ali ga Jevgenije Mihailovič tako uveravao i činio mu se tako važan gospodin da pristade da ga uzme.

Ušavši sporednim stepenicama u devojačku sobu, Ivan Mironov se prekrsti, otkravi ledenice s brade, pa zagrnuvši skut od kaftana, izvadi kožni novčanik i iz njega osam rubalja pedeset kopejki i vrati kusur, a kupon zamota u hartiju pa metnu u novčanik.

Zahvalivši gospodinu, kao što je red, Ivan Mironov potera prazna kola ka krčmi, goneći ne više bičem, već bičaljem injem pokriveno kljuse, na smrt osuđeno, koje je jedva dizalo noge.

U krčmi Ivan Mironov zatraži rakije i čaja za osam kopejki, pa ugrejavši se i čak oznojivši se, vrlo raspoložen razgovaraše s pokućarom koji je sedeo za njegovim stolom. Razgovarajući se s njim, ispriča mu sve svoje prilike. Ispriča da je iz sela Vasiljevskog, dvanaest vrsta daleko od varoši, da je odeljen od oca i braće i da živi sad sa ženom i dvoje dece, od kojih starije tek ide u osnovnu školu, a ništa ne pomaže. Reče kako ovde stanuje „na kvartilju“ i kako će sutra ići na konjski pijac da proda svoje kljuse i vidi, pa ako zatreba, i kupi konjče. Ispriča kako sad ima skupljeno dvadeset i četiri rublje i kako mu je polovina novca u kuponu. On izvadi kupon i pokaza pokućaru. Pokućar je bio nepismen, ali reče da je menjao takve novce stanarima, da su novci dobri, ali ih ima lažnih, pa mu je zato savetovao da ih radi sigurnosti da ovde, na kelneraju. Ivan Mironov dade kupon kelneru i reče da donese kusur, ali kelner ne donese kusur, već dođe blagajnik, ćelav, s licem koje se sjaktilo, držeći kupon u punačkoj ruci.

— Vaši novci ne valjaju — reče on, pokazujući kupon, ali ga ne dajući.

— Novci su dobri, dao mi jedan gospodin.

— Baš nisu dobri, već lažni.

— Ako su lažni, onda ih daj ovamo.

— A ne, brajko, vas treba naučiti pameti. Ti si ih s varalicama prepravljao.

— Daj novce, kakvo ti imaš pravo ?

— Sidore, viknide policajca — obrati se blagajnik kelneru.

Ivan Mironov se bio napio.

A kad se napije, bio je nemiran. On dohvati blagajnika za jaku i viknu:

— Vrati mi, idem gospodinu. Ja znam gde je on.

Blagajnik se otrže od Ivana Mironova, i njegova košulja pršte.

— A, tako li ti! Drži ga!

Kelner uhvati Ivana Mironova, a u tom trenutku se pojavi i varoški policajac. Saslušavši, kao starešina, u čemu je stvar, on odmah presudi.

U kvart.

Kupon policajac metnu u svoj notes, pa zajedno s konjem odvede Ivana Mironova u kvart.

* * *

Ivan Mironov prenoći u kvartu s pijanicama i lopovima. Već oko podne ga pozovu pred starešinu kvarta. Starešina ga sasluša i pošalje s policajcem do prodavca fotografskog pribora. Ivan Mironov je bio zapamtio ulicu i kuću.

Kad policajac izazva gospodina i pokaza mu kupon i Ivana Mironova, koji je tvrdio da mu je taj isti gospodin dao kupon, Jevgenije Mihailovič se načini u licu prvo začuđen, a posle strog.

— Šta je tebi, mora da si poludeo. Prvi put ga vidim.

— Gospodine, grehota je, umiraćemo — reći će Ivan Mironov.

— Šta mu je? Pa ti mora da si bunovan? Ti si to nekom drugom prodao — govorio je Jevgenije Mihailovič. — Uostalom, čekajte, idem da pitam ženu, da nije ona juče uzimala drva.

Jevgenije Mihailovič izađe i odmah dozva pokućara, lepog, neobično snažnog i okretnog kicoša, veseljaka Vasilija i reče mu, ako ga budu pitali gde su uzeta poslednja drva, da kaže da su uzeta na drvari, a da od seljaka nisu drva kupovali. — Jer evo neki seljak kaže da sam mu dao lažan kupon. Seljak je glup, Bog bi ga znao šta govori, a ti si čovek pametan. Tako, dakle, reci da mi drva kupujemo samo na drvari. A ovo sam ti odavno hteo dati da kupiš bluzu — dodade Jevgenije Mihailovič i dade pokućaru pet rubalja.

Vasilije uze novce, svitnu očima na novčanicu, zatim u lice Jevgenija Mihailoviča, zatrese kosom i malko se osmehnu.

— Dabome, glup svet. Neobrazovanost. Ništa se ne bojte, molim vas. Ja već znam kako ću reći.

Ma koliko da je plačući preklinjao Ivan Mironov Jevgenija Mihailoviča da prizna da je njegov kupon a pokućara da potvrdi njegove reči, i Jevgenije Mihailovič i pokućar ostali su pri svome: nikad nisu uzimali drva s kola. I policajac vrati u kvart Ivana Mironova, optuženog za prepravljanje kupona.

Tek pošto je, po savetu pijanog pisara koji je sedeo s njim, dao pet rubalja starešini kvarta, Ivan Mironov se iščupao iz zatvora bez kupona i sa sedam rubalja mesto dvadeset i četiri, koliko je imao juče. Ivan Mironov popi od tih sedam rubalja tri, pa se razbijena lica i pijan kao zemlja vrati ženi.

Žena je bila u drugom stanju pred porođajem i bolesna. Ona počne grditi muža, on je odgurne, ona ga stane tući. Ne odgovarajući joj, on leže potrbuške na krevet i glasno zaplaka.

Tek sutradan žena vide u čemu je stvar, pa je, poverovavši mužu, dugo proklinjala razbojnika gospodina što je prevario njenog Ivana. A Ivan, istreznivši se, seti se šta mu je savetovao majstor s kojim je pio juče, pa se reši da ide „ablakatu“ da se žali.

* * *

Advokat se primi posla, ne toliko zbog novaca koje je mogao dobiti, koliko zato što je poverovao Ivanu i što ga je naljutilo kad je čuo kako su prevarili seljaka.

Na sud su se javile obe strane, a pokućar Vasilije bio je svedok. Na sudu se ponovilo to isto. Ivan Mironov je pominjao Boga, govorio je kako moramo mreti. Jevgenije Mihailovič, iako ga je mučila svest da je to što radi gadno i opasno, više nije mogao promeniti svoj iskaz, pa je dalje po izgledu sve mirno odricao.

Pokućar Vasilije je dobio još deset rubalja, pa je, smešeći se, mirno tvrdio da nikad nije video Ivana Mironova. I kad su ga izveli da se zakune, iako je u sebi strepeo, po izgledu je mirno ponovio zakletvu za starčićem sveštenikom, na krstu i svetom Jevanđelju se kleo da će govoriti samo istinu.

Stvar se svršila time što je sudija odbio tužbu Ivana Mironova i doneo odluku da plati pet rubalja sudskih troškova, koje mu je Jevgenije Mihailovič velikodušno oprostio. Otpuštajući Ivana Mironova, sudija mu očita lekciju da ubuduće bude pažljiviji pa da ne optužuje poštene ljude i da bude zahvalan što su mu oprošteni sudski troškovi i što neće biti tužen za klevetu, za koju bi odsedeo jedno tri meseca u zatvoru.

— Ponizno zahvaljujem — reče Ivan Mironov, pa izađe iz sudnice, odmahujući glavom i uzdišući.

Činilo se da se sve to lepo svršilo za Jevgenija Mihailoviča i pokućara Vasilija. Ali to se samo tako činilo. Desilo se ono što niko nije video, ali što je bilo važnije od svega onoga što su ljudi videli.

Vasilije je već treću godinu živeo u varoši, posle odlaska iz sela. Kako koja godina, sve manje je davao ocu novaca i nije zvao k sebi ženu. Iz godine u godinu Vasilije je sve više i više zaboravljao seoski zakon i navikavao se na varoški red. Onamo je sve bilo grubo, sivo, bedno, neuredno; ovde je sve bilo fino, lepo, čisto, bogato, sve kako valja. I on se sve više i više uveravao da seljaci žive bez smisla, kao šumsko zverinje, a ovde su pravi ljudi. Čitao je knjige dobrih pisaca, romane, išao na predstave u narodni dom. U selu ni u snu toga ne vidiš. U selu starci vele: živi po zakonu sa ženom, radi, ne jedi suviše, ne kicoši se; a ovde su ljudi pametni, školovani; znači, znaju prave zakone, žive radi svoga zadovoljstva… I sve je dobro. Do slučaja s kuponom Vasilije nikako nije verovao da gospoda nemaju nikakvih zakona po kojima treba da žive. Njemu se sve činilo da on ne poznaje njihove zakone, ali da ima zakona. Ali posle slučaja s kuponom i, što je najglavnije, posle njegova krivokletstva, zbog koga mu se, i pored njegova straha, nije ništa rđavo desilo, već je, naprotiv, dobio još deset rubalja, on se sasvim uverio da nema nikakvih zakona, već da treba živeti radi svoga zadovoljstva. Tako je živeo, tako je nastavio da živi. Spočetka je potkradao stanare pri kupovinama, ali to nije bilo dovoljno za sve njegove rashode, i on je gde je mogao stao krasti novac i skupocene stvari iz stanova u kući, pa je ukrao i novčanik Jevgeniju Mihailoviču. Jevgenije Mihailovič ga je uhvatio u krađi, ali ga nije hteo predavati sudu, već ga je isplatio i otpustio.

Vasiliju se nije išlo kući, i on je ostao da živi u Moskvi, tražeći mesto. Mesto se našlo jevtino, kod sitničara za pokućara. Vasilije stupi u službu. Ali već drugog meseca uhvate ga u krađi džakova. Gazda ga nije hteo žaliti, već je istukao Vasilija, pa ga oterao. Posle toga događaja nije više mogao naći mesto, novac se potrošio, zatim je počeo prodavati haljine, i svršilo se time što su mu ostali samo jedan iscepan kratak kaput, pantalone i iznošene cipele. Ali Vasilije nije izgubio svoje žustro, veselo raspoloženje, te se, dočekavši proleće, krete peške kući.

* * *

Petar Nikolajevič Sventicki, mali, kruteljast čovečić s crnim naočarima (bolele su ga oči, pretila mu je opasnost da potpuno oslepi), ustao je, po običaju, pre svanuća, pa je popivši čaj, obukao postavljenu bundicu, opšivenu jagnjetinom, i pošao po imanju.

Petar Nikolajević bio je carinski činovnik, pa je u toj službi stekao osamnaest hiljada rubalja. Pre dvanaest godina je podneo ostavku na službu, ne baš po svojoj volji, i kupio imanjce jednog mladića spahije, koji je bio propao zbog raspusničkog života. Petar Nikolajevič se oženio još dok je bio u službi. Njegova žena je bila siroče bez igde ičega, od starog plemićkog roda, krupna, puna, lepa žena, koja mu nije rodila nijedno dete. Petar Nikolajevič je u svakom poslu radio temeljno i istrajno. Iako se nije ništa razumevao u ekonomiji (on je bio sin poljskog šljahtića15), ipak se tako dobro bavio tim poslom da je zapušteno imanje od tri stotine desetina posle deset godina postalo ugledno. Sve njegove zgrade, od kuće do ambara i nadstrešnice nad požarnom pumpom, bile su čvrste, temeljne, pokrivene limenim krovom i na vreme ofarbane. U šupi za poljoprivredne sprave bili su lepo poređani: kola, ralice, plugovi, brane; hamovi su bili namazani. Konji nisu bili krupni, skoro svi odgajeni tu na imanju, alataste boje, dobro uhranjeni, snažni, svi kao jedan. Vršalica je radila u pokrivenoj sušari; stočna hrana se ostavljala u naročitu šupu; osoka iz đubreta je oticala u jamu, podzidanu debelim daskama. Krave su takođe odgajene na imanju, ne krupne, ali mlečne; svinje su bile engleske pasmine. Imao je živinarnik sa naročitom vrstom kokošaka dobrih nosilja. Voćnjak je bio okrečen i popunjen sadnicama. Svuda je bilo sve domaćinski, valjano, čisto, u redu. Petar Ivanovič je uživao u svojoj ekonomiji i ponosio se time što sve to nije postizao gnjavljenjem seljaka, već, naprotiv, strogom pravičnošću prema stanovnicima. On se čak među plemstvom držao srednjeg, više liberalnog nego konzervativnog16 gledišta, i uvek je branio narod od onih koji su bili za potčinjenost seljaka spahijama. Kad je čovek s njima dobar, i oni su dobri. Istina, on nije opraštao nedostatke i pogreške radnika, pokatkad ih je i sam podsticao, tražio da rade, ali zato su im stan i hrana bili najbolji, plata im je uvek izdavana na vreme, a o praznicima ih je častio rakijom.

Koračajući pažljivo po jugovu snegu, to je bilo u februaru, Petar Nikolajevič se uputi pored konjušnice za radne konje ka kućici gde su stanovali radnici. Bilo je još tamno. Zbog magle je bio još veći mrak, ali se kroz prozor radničke sobe videla svetlost. Radnici su ustajali. On se spremao da ih požuri: prema naredbi, imali su na šest saonica da idu u zabran po ostatak drva.

„Šta li je to?“ pomisli on, spazivši otvorena vrata na konjušnici.

— Ej, ko je tamo?

Niko se ne odazva. Petar Nikolajevič uđe u konjušnicu.

— Ej, ko je tamo?

Niko se ne odazva. Bila je pomrčina, pod nogama meko, i mirisalo je na đubre. Desno od vrata, za pregradom, stajala su dva mlada alata. Petar Nikolajevič pruži ruku — prazno. On dodirnu nogom. Da nisu legli? Noga ni na što ne naiđe. „Kud li su ih izveli?!“ pomisli on. „Da su ih upregli — nisu, saonice su sve još napolju.“ Petar Nikolajevič izađe na vrata pa viknu glasno:

— Ej, Stepane!

Stepan je bio starešina radnika. On je upravo izlazio iz radničke kućice.

— Oj! — odazva se Stepan. — Jeste li to vi, Petre Nikolajeviču? Sad će ljudi doći.

— A što vam je konjušnica otvorena?

— Konjušnica? Ne znam, bogami. Ej, Proška, daj fenjer.

Proška dotrča s fenjerom, pa uđoše u konjušnicu. Stepan odmah razumede šta je.

— To su lopovi bili, Petre Nikolajeviču. Katanac je obijen.

— Šta pričaš koješta!

— Odveli su ih, razbojnici jedni. Maške nema. Jastreba nema. Evo Jastreba! Nema Šarca. Lepotana nema.

Tri konja nije bilo. Petar Nikolajevič ništa ne reče, namršti se i poče teško disati.

— Ah, da mi padne šaka. Ko je stražario?

— Pećka. Pećka se uspavao.

Petar Nikolajevič javi policiji, šefu ispostave, zemskom načelniku17, posla svoje ljude u poteru. Konja nema pa nema.

— Pogan svet, — govorio je Petar Nikolajevič — šta uradiše! Zar im nisam dobro činio? Pričekajte samo. Razbojnici, sve sami razbojnici. Sad ja više s vama neću tako raditi.

* * *

A konji, tri alata, bili su već protureni. Jedan, Maška, prodat je Ciganima za osamnaest rubalja, drugi, Šarac, promenjen je s jednim seljakom na četrdeset vrsta daleko, Lepotan je upropašćen preteranim gonjenjem, pa je zaklan i koža mu prodana za tri rublje. Kolovođa u tom celom poslu bio je Ivan Mironov. On je služio kod Petra Nikolajeviča, pa je znao njegov domaći poredak i rešio se da povrati svoje novce. Pa je udesio stvar.

Posle svoje nezgode s lažnim kuponom, Ivan Mironov je dugo pio i popio bi sve, da žena nije sakrila od njega ham, haljine i sve što se moglo popiti. Dok je pijančio, Ivan Mironov je neprestano mislio ne samo o onom gospodinu što je njemu učinio nepravdu već o svoj gospodi i gospodičićima, koji samo zato žive da narod pljačkaju. Jedared Ivan Mironov pio sa seljacima kod Podoljska. I seljaci mu, pijani, putem ispričali kako su ukrali konje od nekog seljaka. Ivan Mironov stane grditi konjokradice zato što su oštetili seljaka. — „Grehota je to, — govorio je on — seljaku je konj što i rođeni brat, a ti ga unesrećiš. Ako je da se odvede, onda treba od gospode. Oni to zaslužuju.“ — Što dalje, sve su više pričali, i podoljski seljaci rekoše da treba biti vešt pa ukrasti konje od gospode. Treba poznavati prolaze, a bez svoga čoveka to se ne može učiniti. Tada se Ivan Mironov seti Sventickog, kod koga je stanovao kao radnik, seti se da mu je Sventicki pri obračunu odbio rublju i po za slomljeni zavrtanj na prednjoj osovini, seti se i konja alata na kojima je radio.

Ivan Mironov je otišao do Sventickog tobož da se pogodi da radi, a u stvari samo zato da razgleda i sazna sve što treba. I saznavši sve: da stražara nema, da su konji svezani u konjušnici, — doveo lopove i svršio posao.

Podelivši s podoljskim seljacima dobit, Ivan Mironov dođe kući s pet rubalja. Kod kuće nije imao posla, konja nije imao, i otada se Ivan Mironov poče družiti s konjokradicama i Ciganima.

A Petar Nikolajevič je saznao o konjima samo to da je nađena koža nekog alata, u kojoj je Petar Nikolajevič poznao kožu svoga Lepotana, pa ga je to što su kradljivci ostali nekažnjeni još više razdražilo. On sad nije mogao bez mržnje videti seljake i govorio je protiv njih i, gde je god mogao, gledao je da ih prignjavi.

* * *

Iako je Jevgenije Mihailovič, proturivši kupon, prestao misliti o njemu, njegova žena Marija Vasiljevna nije mogla oprostiti ni sebi što se dala prevariti, ni mužu zbog njegovih surovih reči koje joj je rekao, niti, što je glavno, onoj dvojici nevaljalih mladića što su je onako vešto prevarili.

Od onog dana kad su je prevarili, ona je zagledala u sve gimnaziste. Jedared je srela Mahina, ali ga nije poznala, zato što je on, videvši je, napravio takvu grimasu koja mu je sasvim izmenila lice. Ali je Miću Smokovnikova, sudarivši se skoro s njim na trotoaru, dve nedelje posle događaja, odmah poznala. Ona ga propusti, pa vrativši se, pođe u stopu za njim. Došavši do njegovog stana i saznavši čiji je on sin, ona sutradan ode u gimnaziju i u predsoblju srete veroučitelja Mihaila Vedenskog. On je upita šta želi. Ona mu reče da želi da razgovara s direktorom.

— Direktor nije ovde, bolestan je; možda ja mogu ispuniti vašu želju ili javiti njemu.

Marija Vasiljevna odluči da sve ispriča veroučitelju.

Veroučitelj Vedenski je bio udovac, svršeni učenik duhovne akademije i vrlo samoljubiv čovek. Još prošle godine se našao u društvu s ocem Smokovnikova, pa, pošto se sukobio s njim u razgovoru o veri, u kom ga je Smokovnikov potukao u svima

tačkama i izložio smehu, odluči da obrati naročitu pažnju na njegova sina, pa našavši da je i on isto tako ravnodušan prema Zakonu Božijem kao i otac mu koji ni u šta ne veruje,. počne ga progoniti, pa ga čak i obori na ispitu.

Saznavši od Marije Vasiljevne šta je uradio mladi Smokovnikov, Vedenski je morao osetiti zadovoljstvo,. našavši u tom slučaju potvrdu svojih pretpostavki da su ljudi koji su bez rukovodstva nemoralni, i reši se da se koristi tim slučajem, kao što se trudio da sebe uveri, da bi ukazao na opasnost koja preti svima onim što su otpali od crkve, — a u dubini duše zato da se osveti oholom i uobraženom ateisti.

— Da, vrlo žalosno, vrlo žalosno — reći će otac Mihail Vedenski, gladeći rukom glatke ivice naprsnog krsta. — Vrlo mi je milo što ste stvar predali meni; kao služitelj crkve, ja ću se potruditi da ne ostavim mladića bez pouke, ali ću se potruditi da što više ublažim pouku.

„Da, učiniću onako kako priliči mome zvanju,“ govorio je u sebi otac Mihail, misleći da ima na umu samo dobro i spas mladića, zaboravivši sasvim neraspoloženje njegova oca prema sebi.

Sutradan, na času Zakona Božijeg, otac Mihail ispriča učenicima ceo događaj s lažnim kuponom i reče da je to uradio jedan gimnazist.

— Postupak je ružan, sraman, — reče on — ali je skrivanje još gore. Ako je to učinio neko od vas, u što ja ne verujem, bolje je da se pokaje nego da krije.

Govoreći to, otac Mihail je netremice gledao u Miću Smokovnikova. Prateći njegov pogled, gimnazisti su takođe gledali u Smokovnikova. Mića je crveneo, znojio se, najzad je udario u plač i istrčao iz razreda..

Mićina mati, čuvši za to, poče ispitivati sina i sazna sve kako je bilo, pa otrči u radnju s fotografskim priborom. Ona plati dvanaest rubalja i pedeset kopejki trgovčevoj ženi i nagovori je da nikom ne kazuje ime gimnazistovo. A sinu naredi da sve odriče i nipošto da ne prizna ocu.

I doista, kad je Fjodor Mihailovič čuo šta je bilo u gimnaziji i kad je pozvao sina preda se i on sve odrekao, ode k direktoru, pa, ispričavši celu stvar, reče da je veroučiteljev postupak u najvećoj meri za osudu, i da on to tako neće ostaviti. Direktor pozove sveštenika i između njega i Fjodora Mihailoviča nastane vatreno objašnjavanje.

— Glupa žena zakačila se za moga sina, posle se sama odrekla svoga iskaza, a vi niste našli ništa bolje nego da klevetate poštenog, nedužnog mladića.

— Ja nisam klevetao i ne dopuštam vam da govorite tako sa mnom. Vi zaboravljate moj čin.

— Vaši prevratnički pojmovi — reče veroučitelj drhteći, tako da mu se retka brada tresla — poznati su celoj varoši.

— Gospodo! baćuška! — trudio se direktor da umiri zavađene, ali se oni nisu mogli umiriti.

— Po svome činu ja sam dužan brinuti se o religiozno-moralnom vaspitanju.

— Šta mi se tu pravite, kao da ja ne znam da vi ni u šta ne verujete.

— Ja smatram ispod svoga dostojanstva da govorim s takvim gospodinom kao što ste vi — reći će otac Mihail, uvređen poslednjim rečima Smokovnikova, naročito zbog toga što je znao da su one tačne. On odavno nije verovao u ono što je ispovedao i propovedao, već je verovao samo u to da svi ljudi treba da se usiljavaju da veruju u ono u što je on sebe prisiljavao da veruje.

Smokovnikova nije toliko jedio postupak veroučiteljev koliko je nalazio da je to lepa ilustracija onog klerikalnog uticaja koji se počinje pokazivati kod nas, pa je svima pričao o tome slučaju.

A otac Vedenski, videći da su se nihilizam21 i ateizam ukorenili ne samo kod mladog već i kod starog pokolenja, sve više se uveravao da je preko potrebno boriti se s njima. Što je više osuđivao bezverje Smokovnikova i njemu sličnih, tim više se uveravao da je njegova vera čvrsta i nepokolebljiva i tim manje je osećao potrebu da je proverava i dovede u sklad sa svojim životom. Njegova vera, koju ispoveda ceo svet oko njega, bila mu je glavno oružje za borbu protiv onih što je poriču.

Te misli što ih je kod njega izazvao sukob sa Smokovnikovim, zajedno s neprijatnostima u gimnaziji koje je imao zbog tog sukoba, — to jest, ukor, zamerka koju mu je učinio starešina, — naterale su ga da se prikloni odluci koja ga je već davno mamila, još od ženine smrti: da se zakaluđeri i izabere isti put u životu kojim su pošli neki od njegovih drugova iz akademije, od kojih je jedan već bio arhijerej, a drugi arhimandrit, kandidat za episkopa.

Na kraju školske godine Vedenski ostavi gimnaziju i postriže se u manastiru pod imenom Misaila.

* * *

Međutim, Vasilije pokućar išao je drumom na jug.

Danju je išao, a noću ga je kmet vodio na prenoćište u kuću koja je bila na redu da primi na prenoćište. Hleb su mu svuda davali, a ponekad i metali za sto da večera. U jednom selu Orlovske gubernije, gde je noćio, kažu mu da trgovac koji je uzeo pod najam voćnjak od spahije traži mlade čuvare. Vasiliju je bilo dosadilo sirotovati, a kući mu se nije išlo, te ode tom trgovcu i pogodi se za čuvara za pet rubalja mesečno.

Život u kolibi bio je Vasiliju vrlo prijatan, naročito otkad su počele stizati jabuke i kad su sa gazdinog gumna čuvari doneli grdno velika bremena sveže slame, pravo ispod vršalice. Leži ceo dan na svežoj, mirišljavoj slami, pored još mirišljavijih nego slama gomila otpalih letnjih i zimskih jabuka, pa gleda da se nisu negde zavukla deca, zvižduće i peva pesme. A Vasilije je majstorski pevao pesme. I glas mu je bio lep. Dođu iz sela žene, devojke po jabuke. Vasilije se pošali s njima, da više ili manje jabuka, prema tome kako mu koja zapadne za oko, za jaja ili kopejke — pa opet leži, samo otide da doručkuje, ruča, večera.

Vasilije je imao samo jednu košulju, cicanu, ružičaste boje, pa i ona je bila sva u rupama; na nogama nije imao ništa, ali mu je telo bilo snažno, zdravo i, kad bi kotao s kašom skidali s vatre, Vasilije bi pojeo za trojicu, tako da mu se starac čuvar nije mogao načuditi. Noću Vasilije nije spavao, već je ili zviždao ili podvikivao i kao mačka video daleko u mraku. Jedared se skupila velika deca da tresu jabuke. Vasilije se prikrade i pojuri na njih; oni htedoše da se brane, ali ih on sve razjuri, a jednoga dovede u kolibu i predade gazdi.

Prva koliba Vasilijeva bila je u udaljenom voćnjaku, a druga koliba, kad su jabuke prošle, bila je na četrdeset koraka od gazdine kuće. I u toj kolibi Vasilije je još veselije provodio život. Po ceo dan Vasilije je gledao kako se gospoda i gospođice igraju, vozaju se, šetaju, a večerom i noću sviraju na klaviru, na violini, pevaju, igraju. Video je kako su sluge trčale s jelom i pićem, i kako su kuvari, pralje, nastojnici, baštovani, kočijaši — svi radili samo zato da hrane, poje, vesele gospodu. Ponekad su mlada gospoda zalazila i kod njega u kolibu, i on im je brao i davao najbolje, sočne i rumene jabuke, i gospođice su ih odmah tu, rušteći zubima, jele i hvalile i nešto govorile francuski — Vasilije je razumevao da je to o njemu — i terale ga da peva.

I Vasilije je bio zadovoljan tim životom, sećajući se svog moskovskog života, i sve mu je više dolazilo u glavu da je sva stvar u novcu.

I Vasilije poče sve više i više misliti kako da učini da dođe do što više novca. Stane se prisećati kako se ranije koristio, pa nađe da ne valja tako činiti, da ne treba kao pre raditi nadohvat, već treba unapred promisliti, raspitati se i uraditi čisto, da ne ostane nikakvih tragova. Pred Malu Gospođu obraše poslednje antonovke. Gazda se dobro naplati i sve čuvare, pa i Vasilija, isplati i zahvali im.

Vasilije se odene — mladi gospodin mu pokloni bluzu i šešir — pa ne ode kući, — bilo mu je vrlo neprijatno pomisliti na seljački, grub život, — nego se vrati u varoš s pijanim vojnicima koji su zajedno s njim čuvali voćnjak. U varoši se reši da noću obije i pokrade radnju onog gazde kod koga je bio i koji ga je istukao i oterao ne isplativši ga. On je znao kako se ulazi i gde je novac. Vojnika namesti da čuva stražu, a on razbije prozor iz dvorišta, provuče se i pokupi sav novac. Posao je izvršen vešto, te nisu nađeni nikakvi tragovi. Uzeli su tri stotine sedamdeset rubalja. Sto rubalja Vasilije da drugu, a sa ostatkom ode u drugu varoš, pa je tamo pijančio s drugovima i drugaricama.

* * *

Međutim, Ivan Mironov je postao okretan, smeo i srećan konjokradica. Njegova žena Afimija, koja ga je ranije grdila zbog njegovog rđavog rada, kao što je ona govorila, sad je bila zadovoljna i ponosila se mužem zato što ima postavljen kožuh, a ona šal i novu bundu.

U selu i okrugu svi su znali da nijedna krađa konja ne biva bez njega, ali su se bojali da njega sumnjiče, a i kad bi pala na njega sumnja, on je ispadao čist i prav. Poslednja mu je krađa bila s noćne paše u Kolotovki. Kad je mogao, Ivan Mironov se raspitivao od koga da krade i više je voleo krasti od spahija i trgovaca. Ali krasti od spahija i trgovaca bilo je i teže. I stoga, kad mu nije polazilo za rukom da ukrade spahijske i trgovačke, on je krao i od seljaka. Tako se dokopao konja u Klotovki na noćnoj paši koji su mu došli pod ruku. On sam to nije učinio, već okretni Gerasim, koga je on podgovorio. Seljaci su opazili da im nema konja tek u zoru, pa polete da ih traže po putevima. A konji su stajali u šipragu, u državnoj šumi. Ivan Mironov je nameravao da ih tu drži do druge noći, a noću da ih otera za četrdeset vrsta daleko, do jednog poznatog mehandžije. Ivan Mironov obiđe Gerasima u šumi, donese mu bureka i rakije, pa pođe kući šumskom putanjom, gde se nadao da neće nikog sresti. Na svoju nesreću naiđe na vojnika čuvara.

— Valjda si išao u pečurke? — reći će vojnik.

— Ta nema sad ništa — odgovori Ivan Mironov, pokazujući korpu od brezove kore, koju je poneo za svaki slučaj.

— Da, ovog leta nema gljiva, — reče vojnik — ako uz post ne poteraju — pa prođe pored njega.

Vojnik je video da tu nešto nije u redu. Šta je imao Ivan Mironov da ide tako rano izjutra po državnoj šumi! Vojnik se vrati i počne tragati po šumi. Blizu šipraga čuje konjsko frkanje, pa pođe polako onamo otkud se čulo. U šipragu je bilo ugaženo i videla se konjska balega. Malo dalje je sedeo Gerasim i jeo nešto, a dva konja su stajala privezani za drveta.

Vojnik otrči u selo, pozove seoskog starešinu, pandura i dva prisutna. Oni s tri strane priđu onom mestu gde je bio Gerasim, pa ga uhvate. Geraska ne hte ništa kriti, već odmah, onako napit, sve priznade. Ispriča kako ga je napio i podgovorio Ivan Mironov, i kako je obećao doći danas u šumu po konje. Seljaci ostave konje i Gerasima u šumi, pa se nameste u zasedu, iščekujući Ivana Mironova. Kad se smrklo, ču se zviždanje. Gerasim se odazva. Tek što Ivan Mironov poče silaziti niz brdo, navale na njega i odvedu u selo. Ujutru se pred kućom seoskog starešine skupi gomila.

Ivana Mironova izvedu i stanu ispitivati. Stepan Pelagejuškin, visok, pogrbljen seljak, dugih ruku, orlovskog nosa i mračnog izraza lica, prvi poče ispitivati. Stepan je bio inokosan seljak, koji je odslužio vojni rok. Tek što je bio otišao od oca i počeo stajati na noge, kad mu ukradoše konja. Pošto je radio godinu dana u rudniku, Stepan opet nabavi dva konja. Obadva mu ukradu.

— Govori gde su moji konji! — poče Stepan, pobledevši od ljutnje, gledajući mračno, čas u zemlju, čas u Ivanovo lice.

Ivan Mironov ne hte ništa priznati. Tada ga Stepan udari po licu i razbi mu nos, te mu poteče krv.

— Govori, ubiću te!

Ivan Mironov je ćutao, savijajući glavu. Stepan udari svojom dugom rukom jedared, dvared. Ivan je jednako ćutao, samo je zabacivao glavu čas na jednu čas na drugu stranu.

— Udrite svi! — povika seoski starešina.

I svi počeše biti. Ivan Mironov ćuteći pade i povika:

— Divljaci, đavoli, ubijte me! Ne bojim vas se.

Tada Stepan dokopa kamen iz gomile sadevene u hvat, pa razbi glavu Ivanu Mironovu.

* * *

Ubicama Ivana Mironova se sudilo. Među tim ubicama bio je Stepan Pelagejuškin. Njega su optužili jače nego druge zato što su svi svedočili da je on kamenom razbio glavu Ivanu Mironovu. Stepan na sudu nije ništa tajio, objasnio je da je, kad su mu odveli poslednji par konja, javio u srez, i mogli su se naći tragovi koji su pokazivali da su ih Cigani ukrali, ali starešina policije nije hteo ni da ga vidi i nikako nije tragao.

— Šta da radimo s takvim? Upropastio nas je.

— A zašto drugi nisu tukli, već vi? — kaže tužilac.

— Nije istina, svi su bili, seosko veće je rešilo da se ubije. A ja sam samo dotukao. Zašto da se uzalud muči?

Sudije su se zaprepastile kad su videle kako Stepan potpuno mirno priča o svom postupku: i kako su tukli Ivana Mironova, i kako ga je on dotukao.

Stepan doista nije video ništa strašno u tom ubistvu. On je za vreme službe u vojsci morao jedared streljati vojnika, pa kako tada, tako i pri ubistvu Ivana Mironova, nije video ništa strašno. Ubili, ubili. Danas njega, sutra će mene.

Stepana su osudili. Seljačko odelo skidoše s njega, metnuše pod broj u magacin za odelo, a njemu obukoše robijaški halat i cokule…

Na robiji ga je posećivala žena. Bez njega joj je i inače bilo teško, a sad je još i pogorela i sasvim propala, pa se stala s decom potucati i prosjačiti.

Ženina beda još više je ozlojedila Stepana. On je i na robiji bio zao prema svima i jedared umalo nije odrubio glavu kuvaru, zbog čega je zaradio još godinu dana. Te godine je doznao da mu je žena umrla, i da njegove kuće nema više…

Kad je Stepanu istekao rok, pozovu ga u stovarište za odelo, uzmu s police njegovo odelo u kojem je došao i dadu mu.

— Pa kuda ću sad? — reče on nadzorniku, oblačeći se.

— Zna se kuda, kući.

— Ja nemam kuće. Vidim da ću morati ići na drum. Da pljačkam ljude.

— A ako budeš pljačkao, opet ćeš k nama doći.

— E, to kako bude.

I Stepan ode. Ipak se uputi kući. Na drugu stranu nije imao kud ići.

Pre nego što je stigao kući, svrati da prenoći u poznatu mehanu. Mehanu je držao debeo vladimirski meštanin. On je poznavao Stepana i znao je da je nesrećnim slučajem dopao robije. I zadrži Stepana kod sebe na prenoćištu.

Taj bogati varošanin je preoteo od obližnjeg seljaka ženu.

Stepan je znao za celu tu stvar: kako je nažao učinio varošanin seljaku, kako je ta nevaljala ženturina otišla od muža, pa se sad raspilavila i znojava sedi za čajem i iz milosti časti čajem i Stepana. Nikakvih putnika nije bilo. Stepana ostave da noći u kujni. Matrjona podigne sudove i ode u sobu. Stepan legne na pripećak, ali nije mogao spavati i neprestano se meškoljio na lučevini koja se sušila na peći. Nikako mu nije izlazio iz pameti debeli trbuh mehandžijin, koji se isticao ispod cicane košulje, izbledele od dugotrajnog pranja. Neprestano mu je dolazilo u glavu da nožem udari u taj trbuh. I ženturinu takođe. Čas je sam sebi govorio: „Ta nek idu do đavola, sutra ću otići“; čas se sećao Ivana Mironova i opet mislio o mehandžijinom trbuhu i o beloj, znojavoj guši Matrjoninoj. Ako će ubijati, onda obadvoje. Zapevaše drugi petli. Ako će što raditi, onda treba sad, inače će skoro svanuće. Nož i sekiru je spazio svečera. On siđe s pripećka, uze sekiru i nož, pa iziđe iz kujne. Baš kad je izašao, škljocnu kvaka na vratima. Mehandžija je izašao na vrata. On ne učini onako kako je hteo. Nožem nije mogao, već razmahne sekirom i rascopa glavu. Mehandžija se svali uz dovratak, pa na zemlju.

Stepan uđe u sobu. Matrjona skoči pa stade samo u košulji pored kreveta. Stepan istom sekirom ubi i nju.

Zatim upali sveću, izvadi novac iz pisaćeg stola, pa ode.

* * *

U sreskoj varoši, daleko od drugih zgrada, živeo je u svojoj kući jedan starac, bivši činovnik, pijanica, s dvema kćerima i zetom. Udata kći je takođe pila i živela nevaljalim životom; starija pak, udovica Marija Semjonovna, naborana, mršava žena od svojih pedeset godina, sama je izdržavala sve: imala je penziju od dve stotine pedeset rubalja. Tim novcem se hranila cela porodica. A u kući je radila jedino Marija Semjonovna. Ona je negovala slabog, pijanog, starog oca i sestrino dete, i gotovila, i prala. I, kao što to uvek biva, na nju su svaljivali sve poslove, kakvih je god bilo, i nju su sve troje i grdili, pa čak ju je zet i tukao kad bi bio pijan. Ona je sve podnosila ćuteći i smireno, i, opet kao što to uvek biva, što je ona imala više posla, tim više je uspevala da uradi. Ona je i siromahe pomagala, odvajajući od svojih usta, dajući svoje haljine, i pomagala je u negovanju bolesnika.

Jedared je radio kod Marije Semjonovne hrom, beznog seoski krojač. Prevrtao je jedan grudnjak starcu, prevlačio suknom bundicu Mariji Semjonovnoj — da bi mogla zimi ići na pijac.

Hromi krojač bio je pametan čovek i dobar posmatrač, koji je po svom zanatu video mnogo raznih ljudi, a zbog svoje hromosti uvek je sedeo, pa je zbog toga bio sklon razmišljanju. Probavivši kod Marije Semjonovne nedelju, nije se mogao načuditi njenom životu. Jedared ona došla kod njega u kujnu, gde je on šio, da prostre ubruse, pa poče govoriti s njim o njegovom životu, kako je brat rđavo postupao prema njemu, i kako se odelio od njega.

— Mislio sam — biće bolje, a ono sve isto, nevolja.

— Bolje je ne menjati, već kako živiš, živi — reći će Marija Semjonovna.

— A ja ti se i to čudim, Marija Semjonovna, kako to ti sve sama, te sama o svemu se staraš o ljudima. A vidim da je od njih malo dobra.

Marija Semjonovna ništa ne reče.

— Mora da si po knjigama došla do toga da će ti nagrada za to biti na onom svetu.

— To nam nije poznato, — reći će Marija Semjonovna — tek bolje je tako živeti.

— A ima li to u knjigama?

— Ima i u knjigama — reče ona i pročita mu besedu na gori iz Jevanđelja. Krojač se zamisli. I kad se obračunao i otišao kući, neprestano je mislio o onome što je video kod Marije Semjonovne i šta mu je ona rekla i pročitala.

* * *

Petar Nikolajevič se promenio prema narodu, i narod se promenio prema njemu. Nije prošlo ni godinu dana, a oni posekoše dvadeset sedam hrastova a zapališe neosiguranu sušaru i gumno. Petar Nikolajevič uvide da se s ovim svetom ne može živeti.

Baš u to vreme su Livencovi tražili upravnika za svoje imanje, i predvodnik plemstva preporuči Petra Nikolajeviča, kao najboljeg ekonoma u srezu. Ogromno imanje Livencovih nije davalo nikakvog prihoda, i seljaci su se ovim koristili. Petar Nikolajevič se prihvati da sve dovede u red, pa davši svoje imanje pod zakup, preseli se sa ženom u udaljenu Povolšku guberniju.

Petar Nikolajevič je i ranije uvek voleo red i zakonitost, a sad tim pre nije mogao dopustiti da taj divlji, prostački narod protivno zakonu zauzima ono što nije njegovo. On se radovao kad mu se dala prilika da ih pouči, pa se ozbiljno prihvati posla. Jednoga seljaka je za krađu drva osudio na robiju, drugoga je svojeručna istukao zato što nije skrenuo s puta i skinuo kapu. O livadama, koje su bile sporne i koje su seljaci smatrali za svoje, Petar Nikolajevič je saopštio seljacima da, ako puste na njih stoku, on će je zatvoriti.

Došlo proleće, i seljaci, kao što su činili i ranijih godina, puste stoku na spahijske livade. Petar Nikolajevič skupi sve radnike i naredi im da doteraju stoku u spahijsko dvorište. Seljaci su bili na oranju, te radnici doteraju stoku, iako su žene vikale. Vrativši se s rada, seljaci se skupe, dođu u spahijsko dvorište da ištu stoku. Petar Nikolajevič izađe pred njih s puškom o ramenu (tek što se bio vratio s obilaženja imanja), pa im reče da će stoku dati tek pošto plate po pedeset kopejki od govečeta i po deset od ovce. Seljaci počnu vikati da su livade njihove, da su ih i njihovi očevi i dedovi držali, i da nema niko prava da uzima tuđu stoku.

— Daj stoku, inače ćeš zlo proći — reče jedan starac, nasrćući na Petra Nikolajeviča.

— Šta ću zlo proći? — povika Petar Nikolajevič, prilazeći seljaku, sav bled u licu.

— Daj, nesrećo, protuvo!

— Šta? — viknu Petar Nikolajevič, pa udari po; licu starca.

— Ne smeš se tući. Ljudi, terajte silom stoku!

Gomila nagrnu. Petar Nikolajevič htede da se ukloni, ali ga ne pustiše. On se poče probijati. Puška se okide i ubi jednog seljaka. Načini se gužva. Petra Nikolajeviča ugnjaviše. I posle pet minuta njegovo unakaženo telo svukoše u jarugu.

Ubicama je sudio vojni sud, i dvojicu osudiše na vešanje.

* * *

Jedared Marija Semjonovna dobije u državnoj blagajni svoju penziju, pa se na povratku kući sretne s jednim poznanikom učiteljem.

— Šta, Marija Semjonovna, primili ste pare? — viknu joj on s druge strane ulice.

— Primila sam, — odgovori Marija Semjonovna — tek da zapušim rupe.

— Ta imate dosta novaca, i rupe da zapušite, i da vam ostane — reče učitelj, pa reče zbogom i ode.

— Zbogom — reče Marija Semjonovna, pa gledajući za učiteljem, umalo se ne sudari s nekim visokim čovekom vrlo dugačkih ruku i surova lica.

Ali, prilazeći kući, začudi se kad opet vide toga istog dugorukog čoveka. Videvši kako ona uđe u kuću, on malo postoja, okrete se pa ode.

Mariju Semjonovnu spočetka bi strah, a posle joj dođe tužno. Ali kad uđe u kuću i razdade poklone i starcu i malom sestriću Feđi i pomilova Trezorku, koji je cičao od radosti, njoj opet bi prijatno i ona se, predavši novac ocu, prihvati posla, koga je uvek imala na pretek.

Čovek s kojim se sudarila bio je Stepan.

Iz drumske mehane, gde je ubio mehandžiju, Stepan nije otišao u varoš. I, čudna stvar, sećanje na ubistvo mehandžije ne samo što mu nije bilo neprijatno već ga -se po nekoliko puta dnevno sećao. Bilo mu je prijatno kad pomisli da to može učiniti tako čisto i vešto, da niko ne dozna i ne smeta mu da to čini i dalje i nad drugim. Sedeći u krčmi za čajem i rakijom, on je posmatrao ljude sve s iste strane: kako se mogu ubiti. Svrati da prenoći kod svoga zemljaka, taljigaša. Taljigaš nije bio kod kuće. On reče da će ga čekati, pa je sedeo i razgovarao s njegovom ženom. Posle, kad se ona okrete peći, njemu padne na pamet da je ubije. On se začudi, klimnu sam sebi glavom, zatim izvuče iz čizme nož pa je obori i zakla. Deca počeše vriskati, on pobi i njih, pa ode iz varoši, ne prenoćivši. Izvan varoši, u selu, uđe u krčmu i tamo se ispava.

Sutradan on opet dođe u sresku varoš, pa na ulici čuje razgovor Marije Semjonovne s učiteljem. Šen izgled ga uplaši, ali se ipak odluči da se zavuče u njenu kuću, i uzme one novce što ih je ona primila. Noću obije bravu i uđe u sobu. Prva ga čuje mlađa, udata kći. Ona poče vikati. Stepan je smesta zakolje. Zet se probudi i dokopa se s njim. On uhvati Stepana za gušu i dugo se rvao s njim, ali Stepan je bio jači. I pošto svrši sa zetom, Stepan uzrujan, zagrejan borbom, ode za pregradu. Za pregradom je ležala u postelji Marija Semjonovna, pa je, podigavši se, gledala u Stepana uplašenim, krotkim očima i krstila se. Njen pogled opet uplaši Stepana. On obori oči.

— Gde su novci? — reče on, ne podižući pogled. Ona je ćutala.

— Gde su novci? — reče Stepan, pokazujući nož.

— Šta to hoćeš, kako možeš? — reče ona.

— Naravno mogu.

Stepan joj priđe, spremajući se da je uhvati za ruke, da mu ne bi smetala, ali ona ne podižu ruke, nije se protivila, već ih samo pritište na grudi, teško uzdahnu i ponovi:

— Oh, grehota velika! — Šta ti je, sažali se na samog sebe. Uzimaš tuđe duše, a gore svoju ubijaš. O-oh! — uzviknu ona.

Stepan nije mogao više da podnosi njen glas i pogled, pa je maznu nožem po guši. —“Šta imam da razgovaram s vama?!“ — Ona

se skljoka na postelju i zakrklja, zalivajući jastuk krvlju. On se okrete od nje i pođe po sobama, skupljajući stvari. Opljačkavši što mu je trebalo, Stepan zapali cigaretu, posede malo, očisti svoje odelo pa izađe. On je mislio da će mu i to ubistvo ostati nekažnjeno, kao ona ranija, ali još pre nego što dođe do prenoćišta, odjednom oseti takav umor da nije mogao krenuti ni jednim udom. On leže u kanal i proleža u njemu ostatak noći, ceo dan i iduću noć.

DRUGI DEO

Ležeći u kanalu, Stepan je neprestano video pred sobom krotko, mršavo, uplašeno lice Marije Semjonovne i čuo njen glas. „Kako možeš?!“ govorio je njen glas, nekako naročit, šušketav. I Stepan je opet preživljavao sve ono što je uradio s njom. I dođe mu strašno, pa je zatvarao oči i odmahivao svojom kosmatom glavom, da bi istresao iz nje te misli i uspomene. I za trenutak bi se oslobodio uspomena, ali bi mu se mesto njih pojavio spočetka jedan, pa drugi crni, a za drugim su išli još drugi crni s crvenim očima i plazili mu se, i svi govorili isto: s njom si svršio — i sa sobom svrši, inače ti nećemo dati mira. On je otvarao oči i opet ju je video i čuo njen glas, i on poče nju žaliti, a sebe se gaditi i plašiti. I opet je zatvarao oči, i opet je video crne.

Pred veče drugog dana ustade i pođe u krčmu. Jedva se dovuče do krčme i poče piti. Ali ma koliko da je pio, pijanstvo ga nije hvatalo. On je ćuteći sedeo za stolom i pio čašu za čašom. U krčmu uđe policijski podoficir.

— Koji ti beše? — upita ga podoficir.

— Onaj isti što je juče kod Dobrotvorova sve poklao.

Svežu ga, pa pošto ga zadrže jedan dan u srezu, pošlju u gubernijsku varoš. Poznavši u njemu svoga ranijeg zatvorenika buntovnika, a sad velikog zlikovca, nadzornik tamnice ga strogo primi.

— Pazi, sa mnom se nije šaliti — reče promuklo nadzornik, namrštivši obrve i isturivši donju vilicu.

— Primetim li samo što, išibaću te. Od mene nećeš pobeći.

— Šta imam da bežim — odgovori Stepan, oborivši pogled — ja sam se sam predao.

— De, ne razgovaraj sa mnom. A kad vlast govori gledaj u oči — viknu nadzornik tamnice i udari ga pesnicom ispod vilice.

Stepanu u tom trenutku ona opet izađe pred oči i ču joj glas. Nije čuo šta mu je govorio nadzornik.

— Kako? — upita on, prenuvši se, kad oseti udarac po licu.

— De, de, marš, nemoj da mi se praviš.

Nadzornik je očekivao da će se on buniti, dogovarati s drugim zatvorenicima, pokušavati da pobegne. Ali svega toga nije bilo. Kad god je čuvar ili sam nadzornik zavirio kroz rupicu njegovih vrata, Stepan je sedeo na džaku nabijenom slamom, poduprevši glavu rukama, i sve je nešto šaptao samom sebi. Kad ga je islednik saslušavao, on opet nije ličio na druge zatvorenike: bio je rasejan, nije slušao pitanja, a kad bi ih razumeo, odgovarao je tako istinito da se islednik, koji se bio navikao da se veštinom i lukavstvom bori s optuženim, ovde osećao onako kako se čovek oseća kad podiže nogu na stepenicu koje nema. Stepan je, namrštivši obrve i uprevši pogled u jednu tačku, pričao o svojim ubistvima najprostijim, poslovnim načinom, trudeći se da se seti svih pojedinosti: „Izašao on, — pričao je Stepan o prvom ubistvu, — bos, stao na vrata, i ja ti ga, dakle, mlatnem jedared, i on zakrklja, a ja se onda odmah prihvatim babe“, itd. Kad je državni tužilac obilazio sobe u tamnici i upitao Stepana da li nema na što da se žali, i da li mu što ne treba, on je odgovorio da mu ništa ne treba i da mu ne čine nažao. Prošavši nekoliko koraka po smrdljivom hodniku, državni tužilac se zaustavi i upita nadzornika, koji je išao za njim, kako se ponaša taj zatvorenik.

— Ne mogu da mu se načudim, — odgovori nadzornik, zadovoljan tim što je Stepan pohvalio ponašanje s njim. — Drugi mesec je kod nas i primernog je ponašanja. Samo se bojim da nešto ne smišlja. To je odvažan i neizmerno snažan čovek.

* * *

Prvog meseca zatvora Stepana je neprestano mučilo jedno isto: on je video sivi zid svoje samice, čuo tamničke zvuke, žagor ispod sebe u zajedničkom odeljenju, korake stražara u hodniku, kucanje sata, a u isto vreme je video nju s njenim krotkim pogledom, koji ga je pobedio još kad se sreo s njom na ulici, i sa mršavim, smežuranim vratom, koji je on presekao, i čuo je njen umiljati, žalostivi, šušketavi glas: „Tuđe duše i svoju ubijaš. Kako možeš?“ Zatim bi glas umuknuo, i pojavili bi se crni. I pojavljivali su se, bilo da su mu oči zatvorene ili otvorene. Pri zatvorenim očima razgovetnije su se videli. Kad bi Stepan otvorio oči, oni bi se zbrkali s vratima, zidovima, pa bi ih malo po malo nestajalo, ali bi se posle opet pojavili i išli s tri strane, plazeći se i govoreći: „Svrši, svrši. Možeš omču načiniti, možeš zapaliti.“ I tu Stepana obuze drhtavica, i on poče čitati molitve koje je znao: Bogorodice, očenaš, i spočetka kao da mu je pomagalo.

Čitajući molitve, on se počeo sećati svog života: sećao se oca, matere, sela, psa Vučjaka, deda na zapećku, klupice na kojoj je jahao s decom; zatim se sećao devojaka s njihovim pesmama; zatim konja, kako su ih ukrali i kako su uhvatili konjokradicu, kako ga je on dotukao kamenom. I padao mu je na pamet prvi zatvor, i kako je izišao iz njega, i sećao se debelog mehandžije, taljigaševe žene, dece, pa se posle sećao opet nje. I obuzeo bi ga strah, pa bi zbacio s leđa halat, skakao na ležište i počinjao, kao zver u kavezu, brzim koracima hodati tamo amo po tesnoj samici, okrećući se brzo nazad kad bi došao do oznojenih, vlažnih zidova.

Jednog dugog jesenjeg večera, kad je u dimnjacima zviždao i fijukao vetar, pošto se natrčao po sobi, on sede na krevet i oseti da se više ne može boriti, da su ga crni nadvladali, i on im se pokori. On je već odavno zagledao u regulator toplote na peći. Ako se obuhvati tankim kanapom ili tankim platnenim trakama, onda se neće omaći. Ali to je trebalo pametno udesiti. I on se prihvati posla i dva dana je spremao platnene trake od džaka na kojem je spavao (kad bi naišao čuvar, on je pokrivao krevet halatom). Trake je vezivao u čvorove i udvostručavao ih, da se ne prekinu, a da održe telo. Dok je sve to pripremao, nije se mučio. Kad je sve bilo gotovo, on načini mrtvi ugao, namakne ga na vrat, popne se na krevet i obesi se. Ali tek što mu se poče jezik pomaljati, trake se prekidoše i on pade. Na lupu uđe čuvar. Zovnu lekarskog pomoćnika i odnesu ga u bolnicu. Sutradan se sasvim oporavi, te ga izvade iz bolnice i smeste ne više u samicu, već u zajedničku sobu.

U zajedničkoj sobi živeo je između dvadeset ljudi, ali kao da je bio sam, ni s kim nije govorio i još uvek se mučio. Naročito mu je bilo teško kad su svi spavali, a on nije spavao, pa je opet nju video, čuo njen glas, zatim su se opet javljali crni sa svojim strašnim očima i dražili ga.

Opet je, kao pre, čitao molitve i, kao i pre, one mu nisu pomogle.

Jedanput, kad mu se posle molitve ona opet javila, on joj se počne moliti, njenoj dušici, da ga oslobodi, da mu oprosti. A kad se pred svanuće svali na zgnječeni džak, tvrdo zaspa, i ona mu u snu dođe, sa svojim mršavim, presečenim grlom.

— Šta, hoćeš li oprostiti?

Ona pogleda u njega krotkim očima i ništa ne reče.

— Hoćeš li oprostiti?

I tako ju je triput upitao. Ali ona ipak ništa ne reče, i on se probudi. Otada mu laknu,. i on kao da se probudi, pogleda oko sebe i prvi put se poče zbližavati sa svojim sobnim drugovima i govoriti, s njima.

* * *

U istoj sobi sa Stepanom bio je zatvoren Vasilije, koji je opet uhvaćen u krađi pa osuđen na progonstvo, i Ivan Čujev, seljak, takođe osuđen na progonstvo u osuđeničku koloniju. Vasilije je sve vreme ili pevao pesme svojim divnim glasom, ili pričao drugovima o svojim pustolovinama. A Čujev ili je radio, šio štogod od platna ili rublja, ili čitao Jevanđelje i Psaltir.

Na pitanje Stepanovo zašto su ga prognali, Čujev mu objasni.

A kad Stepan upita Čujeva u čemu je jevanđeljski zakon, Čujev mu razjasni kako je on tu pravu veru saznao od beznogog krojača: da „treba činiti kako Bog kaže“ i da je to i Hristov zakon.

— Dobro, a šta bude za rđava dela? — upita Stepan.

— Sve je kazano.

I Čujev mu pročita:

„A kad dođe Sin Čovečji u slavi Svojoj i svi sveti anđeli s Njim, tada će sesti na presto Slave Svoje i iskupiće se pred Njim svi narodi; i odvojiće jedne od drugih, kao što pastir odvaja ovce od koza, i metnuće ovce na desnu stranu Svoju, a koze na levu. Tada će reći Car onima što su na desnoj strani od Njega: „Priđite, blagosloveni Oca Moga, nasledite Carstvo, spremljeno za vas od stvorenja sveta: jer Ja sam bio gladan, i vi ste Me nahranili, bio sam žedan, i vi ste Me napojili; bio sam putnik, i vi ste Me primili; bio sam go, i vi ste Me odeli; bio sam bolestan, i vi ste me pohodili; bio sam u tamnici, i vi ste došli k Meni.“ Tada će Mu pravednici odgovoriti: „Gospode! Kad smo Te videli gladna i nahranili, ili žedna i napojili? Kad smo Te videli kao putnika i primili Te, ili gola i odeli te? Kad smo te videli bolesna ili u tamnici i došli Tebi?“ I Car će im odgovoriti na to: „Zaista vam kažem: pošto ste to učinili jednom od ove mlađe braće Moje, učinili ste Meni.“ Tada će reći i onima što su na levoj strani: „Idite od Mene, prokleti, u oganj večni, spremljen za đavola i njegove anđele: jer Ja sam bio gladan, a vi Me niste nahranili; bio sam žedan, i niste Me napojili; bio sam putnik, i niste Me primili; bio sam go, i niste Me odeli; bio sam bolestan i u tamnici, niste Me pohodili.“ Tada će mu i oni odgovoriti: „Gospode! Kad smo Te videli gladna, ili žedna, ili kao putnika, ili gola, ili bolesna, ili u tamnici, a nismo Te uslužili?“ Tada im On odgovori: „Zaista vam kažem: pošto to niste učinili jednom od ovih malih, niste učinili Meni.“ I on će otići u večnu muku, a pravednici — u život večni.“

Sednuvši na pod prema Čujevu i slušajući čitanje, Vasilije klimnu, odobravajući, svojom lepom glavom.

— Tačno, — reče on odlučno — idite, veli, prokleti, u muku večnu, nikoga niste hranili, već ste sami žderali. Tako vam i treba. Dajde, ja ću da čitam — dodade on, želeći se pohvaliti svojim čitanjem.

— Pričekaj, ćuti, — reče Čujev Vasiliju, koji je neprestano govorio kako bogataši ni putnike nisu nahranili, ni u tamnici posetili. — Ta pričekaj — ponovi Čujev, prelistavajući Jevanđelje. Našavši što je tražio, Čujev svojom velikom, snažnom, u tamnici pobelelom rukom ispravi listove.

„A povedu s njim, to jest s Hristom, — poče Čujev — na smrt i dva razbojnika. I kad dođu na mesto zvano gubilište, tamo razapnu njega i razbojnike, jednog s desne, a drugog e leve strane.

„A Isus reče: „Oče, oprosti im, jer ne znaju šta rade“… I stajao je narod i gledao. Zajedno s njim podsmevale su se i starešine, govoreći: „Kad je druge spasavao, neka spase Sebe Samoga, ako je on Hristos, izbranik Božji.“ Tako su mu se i vojnici rugali, prilazeći i podnoseći mu sirće i govoreći: „Ako si Ti Car judejski, spasi Sebe Samoga.“ A bio je nad Njim natpis, napisan rečima grčkim, rimskim i jevrejskim: „Ovo je car judejski.“ Jedan od raspetih razbojnika grdio Ga je, govoreći: ,,Ako si Ti Hristos, spasi i Sebe i nas.“ A drugi ga je, naprotiv, uzdržavao, govoreći: „Zar se Ti ne bojiš Boga, kad si i sam osuđen na isto?“ I mi smo osuđeni pravedno, jer smo dobili ono što smo zaslužili svojim delima, a On ništa rđavo nije učinio.“ I reče Isusu: „Seti me se, Gospode, kad dođeš u carstvo Svoje.“ I reče mu Isus: „Zaista ti kažem: još danas ćeš biti sa mnom u raju.“

Stepan ništa ne reče, već je sedeo zamišljen, kao da sluša, ali više ništa nije čuo što je Čujev dalje čitao.

„Dakle, eto u čemu je prava vera,“ mislio je on. „Spašće se samo oni koji su hranili, pojili siromahe, obilazili zatvorene, a u pakao će otići oni koji to nisu činili. A ipak se razbojnik tek na krstu pokajao, pa je i on otišao u raj.“ On u tome nije video nikakvu protivurečnost, već je, naprotiv, jedno potvrđivalo drugo: što će milostivi otići u raj, a nemilostivi u pakao, značilo je da svi treba da su milostivi, a što je razbojniku Hristos oprostio, znači da je i Hristos bio milostiv. Sve je to bilo potpuno novo za Stepana, samo se čudio zašto je to dosad bilo skriveno od njega. I on je sve slobodno vreme provodio s Čujevom, pitajući i slušajući. I slušajući, on je shvatio. Njemu se otkrio opšti smisao svega učenja u tome da su ljudi braća, i da oni treba da vole i žale jedan drugoga, pa će tada svima biti dobro. I kad bi slušao, on bi usvajao, kao nešto zaboravljeno i poznato, sve što je potvrđivalo opšti smisao toga učenja, a propuštao je mimo ušiju ono što ga nije potvrđivalo, pripisujući to svome nerazumevanju.

I otada Stepan postade drugi čovek.

* * *

Stepan Pelagejuškin je i pre bio smiren, ali u poslednje vreme je iznenađivao i nadzornika, i čuvara, i drugove promenom koja se na njemu izvršila. On je bez naređenja, preko reda, svršavao sve najteže poslove, pa i iznošenje čabra s nečistoćom. Ali, pored sve te njegove pokornosti, drugovi su ga cenili i bojali ga se, poznavajući njegovo uporstvo i veliku telesnu snagu, naročito posle događaja s dvojicom skitnica koji su ga napali, ali od kojih se on odbranio slomivši jednom od njih ruku. Te skitnice su bile počele podvaljivati u kartama mladom, bogatom zatvoreniku, pa su mu uzeli sve što je imao. Stepan se zauzme za njega i oduzme od njih novac koji su mu bili uzeli na kartama. Skitnice ga počnu psovati, zatim tući, ali ih on obadvojicu savlada. Ali kad je nadzornik ispitivao zbog čega je svađa, skitnice kažu da ih je Pelagejuškin počeo tući. Stepan se nije pravdao, već pokorno primi kaznu, koja je bila u tome što je osuđen na trodnevnu tamnicu i premešten u samicu.

Samica mu Je padala teže zato što ga je odvajala od Čujeva i Jevanđelja, a sem toga bojao se da se opet ne povrati priviđenje nje i crnih. Ali priviđenja nije imao. Sva mu je duša bila puna nove, radosne sadržine. On bi se radovao što je sam, da je mogao čitati i imati Jevanđelje. Jevanđelje bi mu dali, ali on nije umeo čitati.

Još kao dečko počeo je učiti čitati starinski: az, buki, vjedi, ali zbog teškog shvatanja nije otišao dalje od azbuke i nikako nije mogao shvatiti slogove, pa je tako i ostao nepismen. Ali sad se odluči da nauči čitati, pa zamoli od čuvara Jevanđelje. Čuvar mu ga donese, i on se prihvati posla. Slova je poznavao, ali nikako ih nije umeo povezati. Ma koliko da je lupao glavu, ne bi li razumeo kako se slova slažu u reči, ipak ništa nije izlazilo. Po čitave noći nije spavao, sve je mislio, nije mu se jelo, i od čame ga je tako vaš napala, da je se nije mogao otresti.

— Šta je, još se nisi oporavio? — upita ga jedared čuvar.

— Nisam.

— Pa ti znaš očenaš?

— Znam.

— Pa kad znaš, evo čitaj ga, evo ga! — i čuvar mu pokaza očenaš u Jevanđelju.

Stepan stade čitati očenaš, upoređujući poznata slova s poznatim glasovima. I odjedanput mu se otkri tajna spajanja slova, i on otpoče čitati. To je bila velika radost. I otada on poče čitati, i smisao koji se malo po malo dobijao iz teško vezivanih slova dobijao je još veće značenje.

Usamljenost sad nije teško padala Stepanu, već joj se radovao. On je bio sav zanet svojim poslom i nije se obradovao kad su ga opet preveli u zajedničku sobu, da bi se dobilo slobodnih samica za tek pristigle krivce.

* * *

Sad više nije Čujev, već Stepan često u sobi čitao Jevanđelje, i jedni zatvorenici su pevali bezobrazne pesme, drugi su slušali njegovo čitanje i njegove razgovore o onome što je pročitao. Tako su ga slušali ćuteći i pažljivo uvek dvojica: robijaš, ubica, dželat Mahorkin i Vasilije, koga su opet uhvatili u krađi, pa je, čekajući da mu se sudi, sedeo u istom zatvoru. Mahorkin je dvaput za vreme dok je bio u tamnici izvršavao svoju dužnost, i oba puta je morao ići van tamnice, jer se nije moglo naći ljudi koji bi izvršavali sudske presude. Seljacima što su ubili Petra Nikolajeviča sudio je vojni sud, i dvojica od njih su bili osuđeni na smrt vešanjem.

Mahorkina su zatražili u Simbirsk da izvrši vešanje. Ranije u takvim slučajevima on bi odmah pisao — bio je dobro pismen — akt

42

gubernatoru, u kom bi objasnio da je osuđen da ide u Simbirsk da izvrši svoju dužnost, pa bi molio starešinu gubernije da mu odredi novčanu hranu koja mu dnevno pripada; a sad, na veliko čudo upravnika zatvora, izjavi da neće da ide i kako više neće vršiti dužnost dželata.

— A zaboravio si na bič? — viknu upravnik zatvora.

— Pa udrite, ako hoćete, ali nema zakona koji me može naterati da drugog ubijam.

— To mora da si od Pelagejuškina primio? Našao se tamnički prorok! Čekaj samo.

* * *

Zato vreme je Mahin, onaj gimnazist koji je pokazao kako se falsifikuje kupon, svršio gimnaziju i pravni fakultet na univerzitetu. Zahvaljujući njegovom bezobzirnom probijanju kroz život, njega su sasvim mlada postavili za sudskog islednika. On je bio nepošten čovek, pun dugova, kartaš, ali je bio okretan, promućuran, bistar čovek i umeo je dobro voditi poslove. Bio je sudski islednik u onom okrugu gde se sudilo Stepanu Pelagejuškinu. Još na prvom saslušanju Stepan ga je začudio svojim prostim, istinitim i mirnim odgovorima. Mahin je nesvesno osećao da je taj čovek što stoji pred njim u okovima i obrijane glave, koga su doveli i čuvaju ga dva vojnika pa će ga odvesti s one strane katanca, — da je taj čovek potpuno slobodan, da moralno stoji nedostižno visoko nad njim. I zato, saslušavajući ga, on je neprestano hrabrio sam sebe, da se ne bi uzbuđivao i zbunjivao. Čudio se kako Stepan govori o svojim delima kao o nečemu što je odavno prošlo, kao da ih nije on izvršio, već neki drugi čovek.

— I nije ti ih bilo žao? — pitao je Mahin.

— Nije, ja tada nisam razumevao.

— A sad?

Stepan se tužno osmehnu.

— Sad, da me na vatri pečeš, ne bih ono učinio.

— A zašto?

— Zato što sam uvideo da su svi ljudi braća.

— Pa šta, i ja sam ti brat?

— Nego kako.

— Kako to, ja sam ti brat, a osuđujem te na robiju?

— Zato što ne razumete.

— A šta ne razumem?

— Ne razumete, iako sudite.

— No, nastavimo. Kuda si posle otišao?…

Najviše je pak Mahina iznenadilo što je doznao od nadzornika zatvora o uticaju Pelagejuškina na dželata Mahorkina, koji je, izlažući se opasnosti, odbio da vrši svoju dželatsku dužnost.

* * *

Sve se utišalo u sobi. Stepan je ležao na svom mestu na zajedničkom krevetu i još nije spavao. Vasilije mu priđe, pa drmnuvši ga za nogu, namignu mu da ustane i dođe njemu. Stepan siđe s kreveta pa priđe Vasiliju.

— E, brate, — reče Vasilije — gledaj da mi pomogneš.

— U čem da ti pomognem?

— Pa, eto, hoću da bežim.

I Vasilije priznade Stepanu da ima gotov plan da beži.

— Sutra ću ih uzbuniti — on pokaza na zatvorenike koji su spavali. — Oni će svaliti krivicu na mene. Prevešće me u gornju sobu, a već tamo ja znam kako ću. Samo mi ti izvadi kvaku na mrtvačnici.

— To mogu. Kuda ćeš ići?

— Kud me oči vode. Zar je malo rđava sveta?

— Tako je, brate, samo mi ne možemo o njima suditi.

— Pa šta, valjda sam ja kakav ubica?! Ja nisam ubio ni jednu dušu, a ako kradem, šta ima u tome rđavog? Zar oni nas ne pljačkaju?

— To je njihova stvar; oni će odgovarati.

— Valjda ću im u zube gledati! Eto, ja sam pokrao crkvu, pa kome je zlo od toga? Ja sad hoću ovako da radim: neću više radnjice, već kasu pa da razdajem novac. Da razdajem dobrim ljudima.

U taj mah se podiže s kreveta jedan zatvorenik i stade slušati. Stepan i Vasilije se rastadoše.

Sutradan Vasilije uradi kako je nameravao. On se poče žaliti na hleb da je nepečen, pobuni zatvorenike da zovu nadzornika, pa da mu se žale. Nadzornik dođe, izgrdi sve, pa doznavši da je to sve izazvao Vasilije, naredi da ga metnu u samicu na gornjem spratu.

Vasiliju je samo to i trebalo.

* * *

Vasilije je poznavao onu sobu na gornjem spratu u koju su ga metnuli. On je znao kakav je pod u njoj, i čim je ušao tamo, počeo je razvaljivati pod. Kad je mogao da se podvuče ispod poda, on razvali daske na tavanici i skoči u donji sprat, u mrtvačnicu. Taj dan je u mrtvačnici ležao jedan mrtvac na stolu. A u toj istoj mrtvačnici bili su smešteni i džakovi što se pune senom. Vasilije je to znao i na tu sobu je računao. Kvaka u toj sobi je bila izvučena. Vasilije izađe na vrata i pođe u nužnik što se tada pravio na kraju hodnika. U tom nužniku je bila rupa između trećeg sprata do donjeg suterena. Napipavši vrata, Vasilije se vrati u mrtvačnicu, skine s ledenog mrtvaca pokrov (on ga se dotače rukom kad je skidao pokrov), zatim uze džakove, veza ih tako da načini od njih konopac, pa odnese taj konopac od džakova u nužnik; tamo sveže konopac za poprečnu gredu, pa se spusti niz njega. Konopac nije domašao do poda. Da li je mnogo ili malo nedostajalo — on nije znao, ali nije imao kud, te se otpusti i skoči. Ugruva noge, ali je mogao ići. U suterenu su bila dva prozora. Kroz njih bi se moglo provući, ali su imali gvozdene rešetke. Trebalo ih je izvaliti. Čim? Vasilije poče pipati po mraku. U suterenu su stajali odresci dasaka. On nađe jedan odrezak s oštrim krajem, pa stade njim izvaljivati cigle u koje su bile uglavljene rešetke.

Dugo je radio. Petlovi su već po drugi put pevali, a rešetka se još držala. Naposletku se jedna strana izvuče. Vasilije poturi odsečak i zape, rešetka se sva izvali, ali pade cigla i zatutnja. Mogli su čuti stražari. Vasilije pretrnu. Sve je mirno. On se provuče kroz prozor. Izađe. Trebalo je da beži preko zida. U jednom uglu dvorišta bila je neka zgrada. Trebalo je da se popne na tu zgradu, pa s nje preko zida. Treba da ponese odsečak daske. Bez njega se ne može popeti. Vasilije se provuče natrag. Opet se provuče kroz prozor pa se pritaji, da bi čuo gde je stražar. Stražar je, kao što je i računao, hodao na drugoj strani četvrtastog dvorišta. Vasilije priđe zgradi, prisloni odsečak, poče se penjati. Odsečak se omače, pade. Vasilije je bio u čarapama, te skide čarape, da bi se mogao zakačivati nogama, namesti opet odsečak, skoči na njega i uhvati se rukama za oluk. — „Bože, samo da se ne odvali; održi!“ — On se uhvati za oluk, i evo mu kolena na krovu. Stražar ide. Vasilije leže i pritaji se. Stražar ne vidi i opet odlazi. Vasilije skače. Limeni krov trešti pod nogama. Još korak, dva, evo zida. Do zida se može lako dohvatiti rukom. Jedna ruka, druga, ispruži se sav, i evo ga na zidu. Samo da se ne ugruva kad skoči. Vasilije se prebaci, otpusti na ruke, istegne se, pušta jednu ruku, drugu. — „Gospode, blagoslovi!“ — Na zemlji je. I zemlja meka. Noge su čitave, i on beži.

* * *

Posle toga je Vasilije učinio sve kako je želeo. S drugovima upadne noću kod bogataša Krasnopuzova. Znao je kakav je tvrdica i razvratnik, pa mu obije pisaći sto i izvadi trideset hiljada. I radio je sve kako je želeo. Čak je i piće ostavio, pa je davao novac sirotim udavačama, udavao ih, oslobađao dugova, i sam se krio. I samo se o tome starao da dobro razda novac. Davao je i policiji, te ga nisu tražili.

Srce mu se radovalo. A kad su ga ipak uhvatili, on se na sudu smejao i hvalio se kako je novac kod trbonje rđavo bio smešten; on mu nije znao ni broja, a ja sam ga pustio u opticaj, pomagao sam njim dobre ljude.

I njegova odbrana je bila tako vesela, dobra, da ga porotnici umalo ne oslobodiše. Osude ga na progonstvo.

On zahvali i unapred kaže da će pobeći.

* * *

Za to vreme su poslovi Jevgenija Mihailoviča išli sve gore i gore. Radnja je bila založena. Trgovina nije išla, u varoši je otvorena druga radnja fotografskim priborom, a tražilo se da se plaćaju kamate. Moralo se opet uzaimati. I svršilo se tim što je radnja sa svom robom određena da se proda. Jevgenije Mihailovič i njegova žena leteli su svuda i nigde nisu mogli nabaviti one četiri stotine rubalja, koliko je trebalo da se spase stvar.

Imali su malu nadu u trgovca Krasnopuzova. A sad se u celoj varoši saznalo da je Krasnopuzovu ukraden grdan novac. Pričalo se da je ukradeno pola miliona.

— I ko da ukrade? — pričala je žena Jevgenija Mihailoviča. — Vasilije, naš bivši pokućar! Pričaju da sad razbacuje taj novac, i da je i policija potkupljena.

— Bio je nevaljalac, — reče Jevgenije Mihailovič. — Kako se tada lako krivo zakleo! Nikad nisam mogao pomisliti!

— Kažu da je dolazio u naše dvorište. Kuvarica pričala da je on. Ona priča da je on četrnaest sirotih udavača poudavao.

— No, oni to izmišljaju.

U taj mah nekakav čudnovat stariji čovek uđe u radnju.

— Šta želiš?

— Pismo za vas.

— Od koga?

— Tu je napisano.

— Šta, ne treba odgovor? Pa pričekaj!

— Ne mogu.

I čudni čovek, predavši kuvert, žurno ode.

— Čudno!

Jevgenije Mihailovič razdera debeo kuvert i nije mogao verovati svojim očima: novčanice od sto rubalja! Četiri. Šta je to?! I uz to nepismeno pismo Jevgeniju Mihailoviču: „Jevanđelje kaže: čini dobro za zlo. Vi ste menikar mnogo zla počinili s kuponom i ja sam onom selji zdravo napakostio, a ja jevo tebe žalim: Na, uzmi 4 katarinke i sećaj se svoga pokućara Vasilija.“

— E, ovo je čudnovato, — reći će Jevgenije Mihailovič i ženi i samom sebi. I kad bi se god setio toga ili govorio ženi o tom, suze bi mu udarile na oči, i u duši mu je bilo veselo.

* * *

Prošlo je deset godina.

Mića Smokovnikov je svršio tehnički institut i postao inženjer s velikom platom. Na zlatnim rudnicima u Sibiru. Trebalo je da obiđe reon. Direktor mu predloži da uzme robijaša Stepana Pelagejuškina.

— Kako, robijaša? Zar nije opasno?

— S njim nije opasno. To je sveti čovek, pitajte koga hoćete.

— Pa zašto je na robiji?!

Direktor se osmehnu.

— Ubio je šest duša, a ipak je sveti čovek. Ja jamčim.

I tako Mića Smokovnikov primi Stepana, ćelavog, mršavog čoveka opaljena lica, pa se krene s njim na put.

Putem se Stepan brinuo o Smokovnikovu kao o svom detetu, kao što se brinuo o svima gde je mogao, i uzgred mu je ispričao svu svoju istoriju i kako, zašto i čim sad živi.

I čudnovata stvar. Mića Smokovnikov, koji je dotle živeo samo u piću, jelu, kartama, vinu, rđavim ženama, zamisli se prvi put o svom životu. I te misli ga ne ostaviše, već obuzimahu njegovu dušu sve više i više. Nađeno mu je mesto gde bi imao veliku korist, ali on odbi i reši se da onim novcem koliko je imao kupi imanje i oženi se i, koliko uzmogne, posluži narodu.

Lav Nikolajevič Tolstoj

Preveo: Dr. Miloš S. Moskovljević

iz knjige: LAV TOLSTOJ – ODABRANE PRIPOVETKE

izvor