14.12.2019.

Redirecting -Ukrajina





Izvinjavam se posetiocima koje ubačeni hakerski redirecting na pojedine postove skrene na porno stranice. Redirecting je iz Ukrajine ubačen na Googlov server i uprkos upornoj prijavi Googl ne preduzima ništa - verovatno zbog toga što nije u pitanju virus ( napomena : odlaskom na te stranice posetilac može rizikovati zarazu ).

     Zbog tog problema povremeno isključujem pojedine postove. Njihov broj je, nažalost, sve brojniji i brojniji.  

09.12.2019.

Žene u nauci- Liza Majtner




Najveće Lizino dostignuće je bilo otkriće i teoretsko objašnjenje nuklearne fisije. Doprinela je razumevanju strukture jezgra i izračunavanju energije oslobođene radioaktivnim raspadom. To je položilo temelje za razvoj tehnologije nuklearne fisije, koja je za nekoliko godina dovela do atomske bombe i zatim mirnodopske upotrebe atomske energije. Pošto je Liza bila pacifistkinja, odbila je da radi na nuklearnom oružju.

O fisiji


      Alhemičari su, pre slavnog Paracelzusa, pokušavali da pronađu transmutation materiae, supstancu kojom bi jedan hemijski element mogli da pretvore u drugi. To je na sasvim drugim osnovama zaista omogućio tek razvoj kvantne mehanike i izuzetan napredak nuklearne fizike dvadesetih i početkom tridesetih godina XX veka. Ali da bi zaista započela priča o fisiji, cepanju atomskog jezgra (tj. njegovom "pretvaranju" u dva druga jezgra), bilo je potrebno dokazati da se u jezgru atoma ne nalaze samo protoni već i neutroni, masivne čestice bez naelektrisanja.
    1932. u Kembridžu fizičar Džems Čedvik otkriva neutron.. Čedvikovo otkriće omogućilo je eksperimente u kojima su teška atomska jezgra bombardovana neutronima, ali većina naučnika nije verovala da se jedno jezgro, kakvo je izotop uranijuma U235 može neutronima razbiti na dva manja jezgra novih elemenata. Enriko Fermi, u to doba u Italiji, bombardovanjem jezgra uranijuma dobijao je nove, takozvane transuranijumske elemente, ali niko nije ozbiljno razmatrao tumačenje o cepanju jezgra uranijum neutronima. Sa stanovišta tadašnje nuklearne fizike, bila je to još uvek čista alhemija.

      Prve rezultate načinila je Irena Žolio-Kiri, kćerka slavne Marije Kiri i supruga slavnog francuskog naučnika Frederika Žolioa, u saradnji sa Pavlom Savićem, našim najvećim naučnikom iz jugoslovenske epohe. Njih dvoje su tokom leta 1938. na institutu Rue d'Ulm kod Pariza neutronima bombardovali izotop uranijuma U235 pokušavajući da izazovu njegovo cepanje. Pošto su u tome imali očiglednog uspeha, Pavle Savić i Irena Žolio-Kiri objavili su tri članka na tu temu. U to vreme postojao je jak rivalitet između Parižana i nemačkih naučnika na Institutu "Kajzer Vilhelm" u Berlin-Dalemu, gde je radio tada najugledniji fiziko-hemičar na svetu, Oto Han. On toliko nije verovao u mogućnost cepanja uranijuma da nije čak ni čitao rezultate koji su stizali iz Pariza. "Ne interesuje me šta opet piše naša dama", govorio je o radovima Irene Žolio-Kiri, smatrajući pariske eksperimente budalastim. Znajući koliko je teško jezgro uranijumovog izotopa, njegovo bombardovanje neutronima ličilo mu je na gađanje oklopljenog bunkera pingpong lopticama.

       Dugogodišnja najbliža saradnica Ota Hana, bila je Liza Majtner. Posao na Institutu Kajzer Vilhelm u Berlinu bio je njen prvi posao. ....Nakon što su Žolio-Kiri i Savić objavili treći rad u jesen 1938. u kome su pokazali da se uranijum pri bombardovanju neutronima pretvorio u element sličan lantanu Jedan od Hanovih saradnika, Štrasman, doneo je izveštaj o tim rezltatima svom šefu. Han je priznao svoju zabludu, a o tome je jednom tajnom depešom izvestio Lizu Majtner. Ona se vrlo zainteresovala za to otkriće i po njenim uputstvima njen sestrić Oto Frišem došao je do čudnih rezultata. Zbunjen, pisao je Majtnerovoj, koja je shvatila da jezgro uranijuma nije samo izgubilo male čestice, već se podelilo na barijum i kripton s propratnim otpuštanjem nekoliko neutrona i velike količine energije. Ovaj fenomen je nazvala fisija, po ugledu na sličan proces kod ćelija u biologiji.
     Maks Friš, njen rođak i osoba od poverenja u nauci, odmah je podelio ovo otkriće s Nilsom Borom, i ubrzo nakon toga njih dvojica su eksperimentalno dokazali njene ideje. Friš i Majtnerova su u januaru 1939. godine objavili rad sa objašnjenjem fisije. 1948. godine, Nobelova nagrada za fiziku nije bila dodeljena Majtnerovoj već Hanu, njenom saradniku. Sramno, Han je do kraja života umanjivao njen doprinos da bi povećao vlastiti prestiž.


________________________

Biografija 

         Otkriće fenomena radioaktivnosti i transformacije elemenata snažno je uticalo na naučnike, umetnike i filozofe 20. veka, ali je otkriće fisije i mogućnost upotrebe nuklearne energije u vojne i miroljubive svrhe suštinski izmenilo našu civilizaciju. Teorijsko objašnjenje procesa fisije dala je austrijska fizičarka Liza Majtner (Lise Meitner, 1878–1968), pored Marije Kiri sigurno najpoznatija žena u istoriji fizike. To objašnjenje objavila je u radu koji je potpisala zajedno sa svojim sestrićem Otom Frišom (Otto Frisch, 1904–1979), ali je Nobelovu nagradu za otkriće fisije dobio njen dugogodišnji saradnik Oto Han (Byers i Williams, 2006; Maisel i Smart, 1997; Sime, 1996; Oglivie et al., 2000; Apotheker and Sarkadi, 2011).

       Liza Majtner je rođena 1878. u Beču, u jevrejskoj advokatskoj porodici, ali je kasnije prešla u protestantsku veru. Završila je privatnu Višu žensku školu, a kada su se austrijski univerziteti otvorili i za devojke, ona je 1901. vanredno položila maturu u muškoj gimnaziji i upisala se na univerzitet u 23. godini, uprkos protivljenju roditelja. Sticajem srećnih okolnosti fiziku joj je predavao slavni teoretičar Ludvig Bolcman 94. On ju je naučio da je „fizika mukotrpno traganje za konačnom istinom“. Doktorat iz fizike Liza je odbranila 1906. i s obzirom na to da u Beču nije mogla da se bavi naučnim radom, 1907. je otišla u Berlin. Bilo je to „zlatno doba“ fizike, ali se, osim Marije Kiri, malo žena bavilo ovom „muškom disciplinom“.Većina fizičara, kao na primer Maks Plank 95, smatrala je da iako ženama koje imaju poseban dar za fiziku treba omogućiti da studiraju, žene pre svega treba da budu domaćice i majke.

Related image

           U Berlinu, Liza Majtner je upoznala hemičara Ota Hana, sa kojim će sarađivati narednih trideset godina. Han je radio u Institutu za hemiju, koji je je bio zatvoren za žene, pa je za Lizu uređena podrumska prostorija sa zasebnim ulazom. U druge laboratorije ulaz joj je bio zabranjen, a kafu je pila sa pomoćnim osobljem, koje su uglavnom činile žene. U narednih pet godina objavljivala je naučne radove i volontirala u institutu. Tek po osnivanju Instituta „Kajzer Vilhelm“, Maks Plank ju je imenovao za svoju asistentkinju. Tako je 1912. Liza Majtner postala prva žena istraživačica u Pruskoj, a to joj je istovremeno bio i prvi plaćeni posao, u njenoj trideset četvrtoj godini života. Naredne godine izabrana je i za saradnicu u Institutu za hemiju, ali sa znatno manjom platom od njenog kolege u istom zvanju, Ota Hana. To ne znači da nije i dalje bila izložena diskriminaciji: urednici nemačke naučne enciklopedije odbili su njen članak o radioaktivnosti kada su saznali da je profesor Majtner – žena.


      Tokom Prvog svetskog rata Liza Majtner je, kao Marija Kiri u Francuskoj, organizovala radiološke jedinice u pozadini fronta. Posle rata je izabrana za prvu ženu docenta na univerzitetima u tadašnjoj Pruskoj (1922), a 1926. postala je i prva žena profesor univerziteta u Nemačkoj.

       Tridesetih godina 20. veka Liza Majtner je već bila značajno ime u fizici i za svoj rad dobila brojne nagrade i priznanja. Na čuvenoj Solvej konferenciji (Solvey)96 u Briselu 1933, koja je okupila najveće fizičare toga doba, bila je treća prisutna naučnica, uz Mariju i Irenu Kiri. U tom periodu Liza Majtner i Oto Han su više puta nominovani za Nobelovu nagradu: 1918. otkriili su izotop protaktinijuma, a 1923. tzv. Ožeov efekat, fenomen koji je dobio ime po naučniku Ožeu,97 iako ga je on otkrio dve godine kasnije.

                                        Image result for Liza Majtner

    Po dolasku Hitlera na vlast (1933) Liza Majtner je, i pored svog jevrejskog porekla, ostala još neko vreme u Berlinu, zaštićena svojim austrijskim državljanstvom. Jedna druga naučnica jevrejskog porekla Herta Spuner (Herta Sponner, 1895–1968) već je 1930. bila otpuštena iz laboratorije Filipa Franka98. Posle aneksije Austrije (1938) Liza je bila prinuđena da emigrira, prvo u Kopenhagen, a zatim u Stokholm, gde je i ostala do kraja Drugog svetskog rata. U Stokholmu je radila u Institutu „Mane Sigbana“99, koji je bio neprijateljski raspoložen i prema Jevrejima i prema ženama naučnicama, pa su joj tako bili uskraćeni osnovni uslovi za rad: nije imala radnu sobu, opremu, ni saradnike. To je verovatno jedan od razloga što je kasnije uvek govorila da se u Švedskoj nikad nije osećala kao dobrodošla.

          Iz Švedske, Liza je preko pisama bila u stalnoj vezi sa Hanom i svojim naslednikom u laboratoriji Fricom Strosmanom (Fritz Strassmann, 1902–1980), učestvujući tako u njihovom radu. Liza i Han su se i tajno sastali u Kopenhagenu 13. novembra 1938. i Lizini komentari su Hanu i Strosmanu razjasnili mnoge dileme u vezi sa njihovim eksperimentima. Na osnovu rezultata koje Han i Strosman nisu mogli da objasne, Liza je dala teorijsko objašnjenje procesa fisije. Zanimljivo je da ona to nije uradila u laboratoriji ili radnoj sobi, već u šetnji sa svojim sestrićem, fizičarem Otom Frišom, jedne zimske noći u Stokholmu. Tako je jedno od najveći otkrića u istoriji čovečanstva – činjenica da se atomsko jezgro raspada oslobađajući pri tome ogromnu energiju, napisano najpre na običnom parčetu papira, dok su Liza i Friš sedeli na oborenom stablu nekog drveta. Liza i Friš objavili su svoje otkriće u časopisu Nature 11. februara 1939, mesec dana pošto su Han i Strosman to uradili (6. januara iste godine), ne navodeći je kao koautorku. Oto Han je 1944. dobio Nobelovu nagradu za hemiju za otkriće fisije, dok je Liza izostavljena iz do danas neobjašnjivih razloga, a i Han nije posebno insistirao na njenom doprinosu. Naprotiv. Mnogo kasnije, raspravljajući o odgovornosti naučnika, Verner Hajzenberg (1972) piše kako se Han „loše oseća što je njegovo najveće otkriće dovelo do konstrukcije atomske bombe“ (Hajzenberg, 1972: 179). Osećanje krivice zbog progona njegovih kolega u nacističkoj Nemačkoj, ili osećanje nelagodnosti što i Liza Majtner nije bila među Nobelovim laureatima – se ne pominje. Zanimljivo je, međutim, da ni neki od najpoznatijih fizičara toga doba, kao na primer Nils Bor, koji su shvatali značaj otkrića Lize Majtner, nisu založili svoj autoritet da se ova nepravda ispravi (Mlađenović, 1991: 259).
Related image


              Tokom Drugog svetskog rata Liza je odbila da se priključi projektu konstrukcije atomske bombe u SAD 1942. godine. Ostala je u Švedskoj sve do 1960, kada se pridružila svom sestriću Otu Frišu u Kembridžu, u Engleskoj, gde je i umrla 1968. godine.

     Uzdržana i povučena u privatnom životu, Liza Majtner je bila oštra u javnim nastupima. U pismu Hanu, posle Drugog svetskog rata, kritikovala je svoje nemačke kolege zbog njihovog ponašanja neposredno pre i tokom rata, smatrajući da su izneverili elementarne standarde pravde i pravičnosti. Ipak, njihovo prijateljstvo se nastavilo. Deo novca od Nobelove nagrade, koji joj je Han dao posle rata, poslala je Albertu Ajnštajnu kao prilog za njegov Komitet protiv nuklearnog oružja. Posle rata držala je brojna predavanja u kojima se zalagala za bolji položaj žena u nauci, iako sebe nije doživljavala kao feministkinju. Danas i naučna i šira zajednica priznaje neprocenjiv doprinos Lize Majtner razvoju nuklerne fizike. Neposredno posle rata svetska naučna zajednica kao da se trudila da ispravi nepravdu Nobelovog komiteta: Liza je izabrana za članicu sedam akademija nauka i dobila titule pet počasnih doktora nauka. Prestižna nagrada Evropskog društva fizičara, koja se dodeljuje za istaknute doprinose nuklearnoj fizici svake dve godine, nosi njeno ime. Po njoj je sto deveti element u periodnom sistemu nazvan meitnerium. Liza Majtner je sahranjena u Engleskoj, u porti crkve Svetog Džejmsa u gradiću Bramlej. Na nadgrobnoj ploči stoji zapis: Liza Majtner – fizičarka koja nikad nije izgubila humanost.
izvor 
_____________________________________

94 Ludvig Bolcman (Ludwig Boltzmann, 1844–1906), austrijski fizičar, jedno od najvećih imena u razvoju statističke mehanike i termodinamike. Zastupao atomsku teoriju; mnogi matematički zakoni, konstante i jednačine nose njegovo ime.
95Maks Plank (Max Planck, 1858–1947), nemački fizičar, dobio Nobelovu nagradu za fiziku 1919.
za otkriće da se energija emituje u paketima - kvantima energije.
96  Solvej konferencije organizuje Solvej institut za fiziku i hemiju u Briselu. Institut je osnovao belgijski hemičar i industrijalac Ernest Solvej (Ernest Solvay, 1833–1922), posle Prvog svetskog skupa fizičara 1911. godine. Konferencije se održavaju svake tri godine i okupljaju najpoznatije svetske naučnike.
97 Pjer Ože (Pierre Victor Auger, 1899–1933), francuski fizičar, bavio se atomskom i nuklearnom fizikom, učestvovao u osnivanju CERN-a (Conseil European pour le Recherche Nucleaire); najveći detektor kosmičkih zraka u Argentini nosi njegovo ime („Pierre Auger“ opservatorija).
98 Filip Frank (Philipp Frank, 1884–1966), austrijski matematičar, fizičar i filozof, član Bečkog kruga.
99 Karl Siegban (Karl Manne Georg Siegbahn, 1886–1978), švedski fizičar; 1924. godine dobio Nobelovu nagradu za otkrića na polju spektroskopije X–zraka.

07.12.2019.

Teologija ličnosti u Musilovom romanu Čovek bez svojstava( osobina )



Ivan Pederin


Ulrich, glavni lik u romanu Roberta Musila "Čovek bez svojstava" (Der Mann ohne Eigenschaften- dalje ĆbS) jeste sam pisac.1 ČbS je monološki roman pa možemo podsetiti na Musilovu ličnost. Robert Musil bio je čovek ćutljiv, nepristupačan, kritičan. Uvek lepo odeven, odavao je svojim vladanjem nekakvu mešavinu austrijskog oficira kavalirskog držanja i učenjaka što je delovalo neobično.2 Živeo je u osećaju straha da će se izgubiti u masi, nije imao uspeha i nije za života bio priznat pisac, ali zbog toga nije patio od kompleksa manje vrednosti niti se trudio da ostvari svoj uticaj.3 Tako i Ulrich, glavni junak u ČbS, ne deluje kao »predsednik« skupa junaka koji diskutuju; on je ćutljiv, distanciran, ume aktivno da sluša, ostavljati utisak ćutnjom. U literaturi je opisivan kao primer individualnog junaka neponovljivog karaktera4 nešto poput Ahileja, junaka u debatama.5 Njegov se identitet nalazi u njegovom odbijanju stvarnosti.6 Gledajući strukturalno Ulrich nije načelo romana, karakter koji je kao glavni lik važniji, više karakterističan, koji svojim razvojem ispunja radnju romana kao Rudjin u Turgenjeva ili Ivica Kičmanović u Ante Kovačića ; on je tek načelo sjedinjavanja,7 ne zbivanja romana, jer se u ČbS ništa ne događa.

               Ulrich objedinjuje misao romana, u kojemu se donose mnoge misli i mišljenja ; on je prototip esejističkog čoveka kog od filozofa dele unutrašnje inhibicije i odbojnosti prema sistemu.8 On je potencijalni čovek koji eksperimentiše sa životom, tragalac istine koji se uvek nalazi na putu, ali nikad ne stiže  na cilj. Njegova svest je poput velikog i šupljeg ogledala u kojem se odražavaju tendencije doba. Ulrich beži u svoje misli, ostaje na pola puta između misli i osećaja što ostavlja utisak bezizglednosti u dijalozima; zbog toga je središnji lik.9 Ulrich je dakle čovek koji kao Hamlet boluje od inhibirane ličnosti bez odluke da deluje, on beži od identiteta.10 Kao takav blizak je »suvišnom čoveku«; kod njega preteže dezertiranje iz društva. Turgenjevljev »suvišni čovek« povlači se iz društva čiji moral i sistem osuđuje ili u njega sumnja, Ulrichovo povlačenje izraz je pesimizma ličnosti, nevere u budućnost u čemu se on bliži Raskolnikovu i Ivanu Karamazovu, pa njegova duhovnost vodi prema postojanju bez težišta.11 Situacija romana odražava njegove misli koje nemaju čvrstoću uverenja.12 Lik kao Ulrich izražava krizu individualnosti koja se više ne može ostvariti,13 pa pojam »bez svojstava« znači zapravo »bez određenog društvenog identiteta«,14 tako Ulrich upija u sebe, ne društvo, već svest savremenog društva.15

         Musil uvodi Ulricha u roman tako da ga prikazuje u malom dvorcu koji je on iznajmio. To je lovački ili ljubavni dvorac prošlih vremena, lukovi su mu iz XVII. st., perivoj i drugi sprat iz XVIII., pročelje je obnovljeno u X IX st. Ulrichov dom je metafora njegovog karaktera, Musil izbegava fiksiranje u određeno  razdoblje, ali se ipak jasno obraća prošlosti kao vrednosti. Ulrich stoji na prozoru tog dvorca i broji sa satom u ruci automobile, tramvaje i lice pešaka, seti se besmislenosti i ... tada neprimetno uskače pisac koji dopunjuje Ulrichov smešak i dodaje da bi merenje svih napora čoveka da se snađe u ulici savremenog grada bilo nešto poput napora diva Atlasa da nosi svod sveta. Prema tome golem je danas posao čoveka koji uopšte ništa ne radi (str. 12).16 utisak dvojnosti pojačava slika uma malograđanina koji se na sledećoj stranici romana nada kolektivnom mravlji racionaliziranom junaštvu. To je dakle svet kom Ulrich suprotstavlja prošlost u ahistorijskom obliku, kao ideju zatvara se u vlastitu aktivnu pasivnost. Ova bromololški nedefinisana istorija nije za Ulricha idealno doba, kad je hrabrost bila ćudoredna hrabrost, snaga čvrstoća uverenja, jer su trkaći konj ili boksački prvak imali prednost pred velikim duhom po tome što je njihov rezultat bio bolje merljiv (45). No posle ovog ironičkog uspostavljanja odnosa među disparatnim pojmovima17 Ulrich na sledećoj stranici razmišlja rečima za koje se ne zna jesu li njegove ili autorove i nalazi da je nauka stvorila pojam trezne naučne snage kojom je obezvredila stare metafizičke i ćudorene vrednosti ljudskog roda. Ovo odbacivanje savremenosti nije hronološki fiksirano i nema političku obrazloženost, Musil je bio apolitičan, nije se istakao ni kao socijalista, ni kao antifašista, a ni kao građanski demokrata. Demokratija je za njega bila vlast nad maloletnim ljudima, demokratija nije vlast naroda već vlast delomičnih organizacija pa američka demokracija pokazuje simptome raspadanja.18 Važnije je da se ovim kod Musila pojavio verski vidik koji se probudio u ekspresionizmu s pojavom teoloških pitanja,19 pa se književnost sada bliži religioznosti kao borba za postizanje ćudorednog stanja.20 Musil završava Ulrichovu misao nietzscheovskom nadom da će doći dan kad će se rasa duhovnih osvajača spustiti u plodne doline duša.

       Prosvetiteljstvo nije dakle Ulrichovo težište, već izvor krize, proces misli je, dok se ne završi, poput kolike moždanih vijuga. Kad se misao izvede, ona više nema lični karakter; postaje promišljenost, jer je usmerena prema saopštenju. U procesu misli ne može se razlikovati lično od neličnog  pa mišljenje dovodi pisce do nedoumice te ga oni izbegavaju (str. 112). Duh je kod čoveka iskonskiji od svojstava (116). Ličnost  je u prošlosti imala više prava. Ljudi su bili kao vlati
žita; Bog, grad, vatra, kuga i rat pogađali su ih teže nego danas. Danas osećaj odgovornosti ne leži u čoveku, nego u odnosima pa su doživljaji postali nezavisni od čoveka, ušli su u knjige, izveštaje zavoda i društava. Svet je postao svetom svojstava bez čoveka koji kao da više ne može imati privatne doživljaje što je zasigurno posledica napuštanja antropocentričnog držanja koje je čoveka gledalo kao središte universuma pa je ta erozija sada stigla do ličnosti (150). Ovde se Musil bliži Buberovoj kritici Hegela koji kao sistematica!' ne polazi od čoveka nego od svetskog razuma i zatamnjuje Kantovo pitanje o samom čoveku. No vreme nije savremenom čoveku domovina u onoj meri u kojoj je Aristotelova kosmologija bila domovina antičkom čoveku, a svet sv. Tome Akvinskog srednjovekovnom hrišćaninu. Hegelovo kosmološko vreme nije konkretno čovekovo vreme nego misaono vreme koje ne garantuje budućnost.21

      Musilovo odbacivanje savremenosti shvaćeno je kao odbacivanje savremenosti ukorenjene u laičkoj misli humanizma i prosvetiteljstva. Književnost je za Musila nešto poput vere bez dogme, čovek je nepotpun, ali usmeren prema višem cilju do kojega se dolazi književnim sredstvima.22 Ova svetovna religioznost ima svakako korene u romantizmu. Politika i ideologija nisu dakle put spasa za čoveka jer se obraćaju čoveku kao kolektivnosti, one ga disciplinuju i postavljaju pred njega zahteve akcije. No savremeni kolektivistički dug ne podnosi genija prema Musilu.23 Tako pojam života »bez svojstava« postaje begom od kolektivističkog duha politike prema personalizmu i ličnosti čoveka sub specie aeternitatis, dakle čoveka kojem se obraća Crkva sa sakramentom ispovedi. Musil ipak nije hrišćanski pisac; no on je nikao i književno se razvio u Austriji, a ona je tradicionalno katolička zemlja.

     Ulrich nije ni neki tradicionalista, junak koji se bori za svoja uverenja nastojeći ih nametnuti drugima, želeći postići da ona postanu vladajuća uverenja. On se drži po strani, sklon je negiranju, spreman je u onome što svi prihvataju videti štetu, a braniti nešto zabranjeno. Svoje ćudoredno držanje prepušta viteškom osećaju što vodi muškarce građanskog društva. Svestan je da njegov životni brod plovi bez kompasa, ali sudbina ga ne tera, strasti nema, živi protiv samog sebe, iako naizgled bez prisile. Život je za njega laboratorija gde se ispituju načini kako biti čovekom. No taj laboratorij funkcioniše bez plana, bez šefa i bez teoretičara (151— 152). Duh, taj zahtev da se vezuje i rešava, tera ga u bezimenost osame velegrada u kojem može opstati a da samoga sebe ne voli. Grad je mesto u kojemu poroci postaju vrlinama, a vrline porocima, tamo ništa nije čvrsto, nikakav Ego, nikakav poredak, jer se naše spoznaje mogu svakog dana promeniti. Grad je dakle ono nespoznatljivo i nedefinisano pred kojim Ulrich stoji zaštićen anonimnošću. On odbija dramatičko i tragičko u romanu i time dezekvilibriše romanesknu igru poput gledaoca koji ne veruje u svet što ga motri nego u tehniku njegove dekompozicije.24 Ulrichov odnos prema svetu prema tome jest odnos prema nespoznatljivoj vrednosti s begom u vlastitu ličnost čija se stabilnost garantuje odbijanjem svake akcije. Prihvata i zaštitu društvene konvencije kao držanja koje zapravo nije nikakvo držanje. U svojoj inhibiranosti Ulrich je filozof, dakle nasilnik bez vojske. Jer, velikih je filozofä bilo u doba tiranije, onda su filozofi podjarmili svet i zatvorili ga u sistem. Razvijene uljudbe i demokracije nisu poznavale velikih filozofa (253). Ulrich kao inhibirani filozof ostaje aktivni pasivist (369), pa njegov svet bez akcije postaje svetom bez prošlosti i bez budućnosti. Ulrich odbacuje svaku društvenu funkciju u kojoj će se izreći njegova ličnost, a pasivnošću naglašava svoju ličnost. Na taj način umetnost kod Musila postaje čuvarem ličnosti i lične savesti što je ranije bila vera. Ulrich je dakle, kako se izrazio sam Musil, religiozan s pretpostavkama bezverstva,25 pa mu katolički listovi 1930, kad je izišao prva knjiga ČbS, nisu bili skloni, osim bečkog »Grala«,26 A li u tom begu u vlastitu ličnost krije se nemogućnost da se ta ličnost izrazi i ostvari.27 On je diletant, a diletantizam je jedina mogućnost izraza savremenog čoveka koja se ostvarila onda kad je čovek izgubio veru u metafizičke ciljeve; to je čovek u svetu bez Boga i svrhe,28 odnos mu je prema veri bez dogme i Crkve.29

      Proces bega u vlastitu ličnost odražava Ulrichova incestuozna ljubav sa sestrom Agathom u kojoj ipak nema ničeg lascivnog, a Karl Dinklage smatra da bi predloškom lika Agathe mogla biti Musilova žena Martha, od njega starija 7 godina, koju je on u dnevnicima opisivao kao svoju duhovnu nadopunu.30 Ljubav sa sestrom ima značenje traženja savršenstva. U tome Musil sledi Goetheovu tradiciju, zaključak njegova romana Wilhelm, Meister, pa drugi deo Fausta. Savršenstvo Musil traži u načelu heirmafrodiitizmia (688). Ta ljubav znači samoljublje brata i razvijanje u smeru jedinstva.31 Lik Agathe ostaje u ostakljenoj udaljenosti,32 a njegova ljubav nešto je poput apstraktne jednadžbe, 33 aluzija na detinjstvo kao na poseban oblik života.34

    Pojam androginog hermafroditizma ostavština je kabalističke gnoze prema kojoj je Bog stvorio androgino biće što je kao i on sam posedovalo duhovnu prirodu, pa je sa androginošću bilo slika i prilika Božja. To biće izgubilo je androgina svojstva grehom istočnim s kojim je spoznalo svoju telesnost i razliku spola. T i nazori deluju u renesansi pa Jakob Böhme stvara svoju teoriju androginosti kao i Pico della Mirandola, posebno u Conclusiones Philosophicae Cabalisticae et Theologicae (Rim. 1486). God. 1460. susreću se Pioo.della Mirandola i Johannes Reuchli« koji od tada pokazuje živo zanimanje za kabalistiku pa je 1517. napisao De Verbo Mirifico, a onda De Arte Cabbalistica. Potom je i Johannes Pistorius 1587. napisao antologiju Artes Cabbalisticae. Ta su dela imala ulogu u pietizmu preko Gottfrieda Arnolda i Frieđricha Christopha Oetingera. Musil je o tome doznao verovatno preko sabranih dela (iSämtliche Werke) Franza von Baadera (1851), koji je odbacivao teologiju apostola Pavla i držao da je čovek verovatno želeo ostvariti raj na zemlji i proširiti ga na universum. Put Ulricha i Agathe na otok nešto  je kao sumerski raj — otok Dilum, gde je Bog Ea imao svetu svadbu. Tako je mističko sjedinjavanje braće nešto poput unio mystica s Bogom.35

     Sežući tematski za ljubavlju Musil sledi zapadne tradicije romana pa ljubav Ulricha i Agathe, kao i Tristana i Isolde, nije sjedinjavanje nego oslobađanje od svega vanjskoga, ona je antisocijalna. Incest nije spolno sjedinjenje već lom sa svetom, njegovim moralom i telesnošću koja se traži u oslobođenju od nagona. Ljubav se shvata kao nadomestak religije ili komplement društvenoj i političkoj situaciji.36

   Agatha vidi svet kao nešto što nema vlasti nad čovekom kao što ni čovek nema vlasti nad svetom. Sve je kao visoko stablo na kojem se ni list ne miče. Ulrich pak smatra da dobar čovek neće svet napraviti boljim, on će se od sveta odvojiti (763). U stanju savršenosti nema dobra ni zla, postoji tek vera i sumnja, čvrsta pravila suprotstavljaju se biti morala, a poimanje je strastveno stanje isto kao i istina (797). Savršenstvo je za Ulrksha i Agathu nešto slično zahtevu Evanđelja: osloboditi se svake sebičnosti dok se njihova svest ne oslobodi i ne otvori do kraja prema ljudima i prema životinjama sve do srastanja ličnosti sa svetom (801— 02). To je stanje smrt kad čovek dolazi u Božje ruke, a te su ruke kao ljujačka što se lagano ljulja na vetru. Smrt je nešto kao veliko umirenje i velik umor koji čoveka oslobađa svih nastojanja i napora (855), dakle nešto poput budističke nirvane, kako ju je video Schopenhauer u Die Welt als Wille und Vorstellung (Svet kao volja i predodžba). Vlastitu dušu Ulrich i Agathe vide kao Novali's, tj. kao zagonetku za samog čoveka. No odbacivanje zemaljskog poretka bez vere u nebeski prirodni jest beg od racionalizma (857). Život nikako nije više društvena manifestacija. Ranije su ljudi s brojem posluge i soba kazivali svoj društveni stepenj. Danas je bezoblični život jedini oblik života i mogućnosti života (895). Čovek je nekad bio celina, ali ga je Bog raspolovio na muškarca i ženu. Danas niko više ne zna gde je njegova nekadašnja polovina i nadopuna (903— 04). Čežnja za dvojnikom drugog pola prastara je čežnja u čoveku (905). Tako braća nisu zapravo biološka nego egzistencijalna braća, a njihov život postaje doslednim individualizmom.37 Takvo androgino jedinstvo olakšava i oslobađa odnos čoveka prema okolini pa taj odnos postaje kao odnos blizanaca koji menjaju odeću i telesa da ih okolina ne može individualizovati(942). Ličnost nije više gospodarski, politički i ideološki individualizovana ličnost liberalističkog realizma u kojoj čovek stoji prema društvu sa svojom imovinom, što mu je društvo garantuje, već ličnost bliska romantičarskoj ličnosti kojoj san, smrt i ludilo nisu granica već otkrića.38 Ličnost junaka je kod Musila nešto što ne stoji ni u kakvom odnosu prema društvu, državi, politici ili ekonomiji.

      Ličnost je kao put prema noći u kojoj se gase suprotnosti pa znanje postaje dostupnim s gubitkom sećanja i nadom da će se zbiti nešto što razum ne može shvatiti (1084— 85). Razum je dakle zapreka mističnom oslobođenju ličnosti u genijalnosti, a to je nešto više od ljudskoga (1107), kako Musil shvata s osloncem na Goethea, Wielanda, Hölderlina i Sohleieirmachera. S društvom i svetom vezan je tek niži oblik ljudskosti, a to su apetitivna svojstva koja čoveka podstrekavaju da deluje prema svojim uverenjima ili razočaranjima. Tim uglavnom animalnim svojstvima svet zahvaljuje napredak (1147— 48). Ličnost se dakle obezvređuje u svojim izvanjskim svojstvima. Tako Ulrich priča Agathi anegdotu s čovekom koji je nestao u tridesetgodišnjem ratu, ali je pre smrti nekom skitnici ispričao ime i nadimak svoje žene, ime krave, kao i navade komšija. Skitnica je došao njegovoj ženi, predstavio se kao njezin muž, a ona, uopćšte nije opazila da on nije onaj raniji jer je trebala muža (1154).

      Vanjska slika čoveka ipak nije njegova ličnost. Tu se Ulrich priseća čoveka pod hipnozom koji jede krompir a uveren je da je to jabuka, ili lutke iz detinjstva, koju dete to više voli što je ona jednostavnija i dalja ljudskom liku (1156— 57). Valja se setiti i blizanaca koje nije moguće telesno razlikovati, a oni su ipak dve osobe (1158). Drugim rečima, čovek je duh vezan s univerzalnim duhom, a ne materijalna opstojnost izražena društveno, politički i racionalno. I upravo je racionalnost okov čovekove ličnosti . Individualnost i ličnost nisu dakle jedno te isto. Prva se izražava vanjskim svojstvima, druga je tvar duha oslobođena tih svojstava; ona postaje »čovekom bez svojstava« bliska bogatom mladiću kojeg je Hrist pozvao da svoj imetak podeli siromasima i krene s njim. No književna individualnost junaka realizma u romanu počiva na liberalističkoj ideologiji, ona je izražena njegovim imovnim stanjem, klasnom i ideološkom pripadnošću i kao takva ona se suprotstavlja feudalnoj i polufeudalnoj državi posebno u predožujsko doba. Individualnost čoveka XX. st. izražena je imovnim stanjem, a pre svega funkcijama koje on obavlja, stepenom u službi, članstvom u komisijama, funkcijama direktora, predsednika, nagradama. Iza toga stoji državna vlast, i Musil koji Ulricha oslobađa individualnosti bori se za autonomnost duha i ličnosti, beži od totalitarne, u njegovo doba nacional-socijalističke države koja nadzire sve veća i sve šira područja ljudskog života. Odatle njegova dosledna apolitičnost, njegova skepsa prema svim ideologijama, 39 njegovo uverenje da uspeh kod publike znači nedostatnost intelektualnosti, te da pravi pesnik mora biti usamljeni monologist, inače će širiti pogled na svet koji nije njegov.40 Za razliku od ekspresionista, koji se državi suprotstavljaju buntom i krikom Musil beži u aktivnu pasivnost tražeći duh u ličnosti  svog junaka.

       Po svojoj aktivnoj pasivnosti Ulrich je blizak Stavroginu iz Dostojevskijevih Demona. Stavrogin je satanist, što Ulrich nije; no njegovo držanje u romanu je neprestana prezriva ćutnja kojom on magnetski skreće pažnju na sebe i izaziva ljude. Kad ga Satov, izazvan tom šćutnjom, udari po licu Stavrogin okleva s izazovom, ne iz straha već iz prezira. Na dvoboju s gnušanjem puca u šiblje umesto u protivnika. Stavrogin će isto tako s gnušanjem odbiti Venhovenskog koji mu nudi mesto u nihilistički ideologovanoj terorističkoj organizaciji. U tom prezrivom povlačenju od svakog angažmana sve jače se ističe Stavroginova ličnost.

      No ta aktivna pasivnost bliska je teološkim vrlinama vere, nade i milosrđa. Tu Agatha navodi Evanđelje i Isusov zahtev da treba ljubiti svoje neprijatelje, kao što Božje sunce obasjava pravedne i nepravedne (1172). Lepota umetničkog dela isto je što i ljubav, umetnost je samo snaga i sposobnost da se ljubav napravi razumljivom drugima (1176). Ćudorednost nije ljudsko delo, ono nam se objavljuje (1180). Ma koliko to stanje savršenstva — der andere Zustand — može podsetiti na Schopenhauerovo viđenje (budističke nirvane, pa svako delovanje za Ulricha nije više rasterećenje i kraj nekog stanja već povratak značenju, to stanje nije egoistično nego je s ljubavlju okrenuto svetu i bližnjima (1214). Musil je dakle vrlo blizak veri koju on ipak ne želi materijalizovati s dogmama/41 Čovek je po svojoj prirodi aktivno biće koje treba postojanost misli za svoje delovanje (1317).

       U drugom delu nalazi se i vizija raja (1318). Raj je kao i zemlja podložan promenama, no anđelima nedostaje svaka predodžba vremena i prostora, jer u raju nema danä i godina nego samo promena stanja. S obzirom da i anđeli nemaju osjećaj vremena, pa ljudi misle iz vremena, a anđeli iz stanja, u tome se sastoji promena tvari prirodnih predodžbi kod ljudi u duhovne kod anđela. Pokreti tog duhovnog sveta posledica su promena unutrašnjih stanja. Anđeli nemaju ni osećaj prostora pa ih Gospodin vodi od zvezde do zvezde, sve u duhu, jer su prostori u raju samo vanjska stanja koja anđelima odgovaraju. S obzirom da anđeli nemaju osećaj za vreme, oni imaju drugačiju predodžbu o večnosti koja za njih nije vreme bez kraja već stanje bez kraja odnosno promene.

     Politika i ekonomija dakle ništa ne mogu rešiti, one su izraz čovekova smisla za prostor i vreme. Rešenje čovekove ličnosti Musil traži u odnosu čoveka prema večnosti, a taj čovek, Ulrich, s očima uprtim u večnost, nije u svojoj biti ništa drugo doli homo interior, unutrašnji čovek apostola Pavla. ..

      Druga vizija raja je scena braće na obali Sredozémlja građena prema uzoru sumerskog otoka 'Diluma gde je bog Ea imao svetu svadbu, kako je istakao Werner Fuld u navedenom radu. Oni idu uz obalu da se udalje od hotela, skidaju odeću sa sebe i priljubljuju se jedan uz drugog. To skidanje nema značenje lascivnosti nego udaljavanja od civilizacije koju zastupa odeća i hotel. Priljubljivan je znači ostvarenje androginog savrâšenstva pred veličanstvenošću mora, neba i samoće. Metaforika mora znači obestvarenje zbivanja koje se s ovim vodi na duhovna područja/42 Razum se sada gubi, misli napuštaju braću, također i volja, gube se sve granice pa i granice individualnosti i braća postaju jedno biće (1410— 1411). Pogled na more izaziva strahopoštovanje, Ulrich i Agathe padaju na kolena (1424). .

      Tako ova ljubav između brata i sestre postaje neki »ordo amoris« strukturiran prema delu Wesen und Formen der Sympathie der Phänomenologie der Sympathiegefühle Maxa Schelera (Bonn, 21923) prema kojem stvaranje simpatije ima  spoznajno teorijsku funkciju. Tu učestvuju i dela Franza von Baadera, osobito Über Liebe, Ehe und Kunst, Aus den Schriften, Briefen und Tagebüchern koje je u Münchenu 1953. izdao Hans Grassi. Prema Baaderu ljubav se ostvaruje onda kad dva čoveka postanu jedno i izgube ličnost. Mistika i prirodne nauke nisu suprotnost, mistika daje prirodnim naukama dubinu.43 Götz Müller nalazi u ljubavi brata i sestre odraz mita o Pigmalionu, o Iziđi i Osirisu. Čežnja za incestom je čežnja za detinjstvom, nada u integritet ljudske prirode u smislu vraćanja atavizmu romantičke »nove mitologije«.44 Prema Elisabeth Albertsen Ulrich u sestri nalazi centar što se nalazi izvan njega, pa brat i sestra postaju sinteza JA i TI.45 U tom stapanju ličnosti napušta se Buberova dilema između individualizma i kolektivizma u koju je čovek upao u monološkom Heideggerovom bitku, u kojem on uvek stoji osamljen i bez veze s apsolutnim. Prema Buberu čovjek traži izlaz iz osamljenosti tako da je glorifikuje u individualizam ili da se uklapa u velik pojam celine koja je masa, ali ne i čovek.46 Načelo razumske spoznaje ovde izmiče pred načelom objave o čovekovoj prirodi onako kako je Heidegger video razliku između teologije i filozofije.47

      ČbS je dakle s likovima Ulricha i Agathe religiozno delo, blisko hrišćanskom čoveku prema religiji. Koliko god naizgled bliska i slična ideologiji, religija od nje se ipak u bitnim crtama razlikuje. U doba odvajanja Grkve od države država prihvata ideologiju i ne vlada samo silom već i ideologijom kojom uverava narod u ispravnost svoje politike.48 Međutim  ideologija i političke strankae zahtevne su prema čoveku, svom članu; one od njega uvek nešto traže u ime viših ciljeva i nadindividualnih načela, traže strogu disciplinu, nemilosrdno kažnjavaju. Crkva pak od svojih vernika ne traži, ništa osim milostinje i sve prašta u sakramentu ispovedi koja jača ličnostdajući joj metafizičku dimenziju Hristove smrti. Dok ideologija okuplja one najbolje, izabrane, i školuje ih, Hrist se obraćao bolesnima, kljastima, grešnicima.

      Drugo utočište ličnosti je umetnost; no čovek umetnik također se oseća ugroženim od države, posebno totalitarne države pred kojom je Musil izbegao/49 i ideologije s njezinim zahtevima da se žrtvuje ličnost u korist kolektivne akcije. Tako pisac, koji piše, prima honorar, to je novac koji čitalac daje kad kupuje njegovu knjigu. No taj novac ide od čitaovca do pisca preko ureda, ministarstava i birokrata, jer država vodi potrošnju umetnosti i daje umetnosti ulogu u nacionalnom obrazovanju.50 Ako je država totalitarna, dolazi do bega umetnikâ u vlastitu ličnost kakvu smo upravo opisali kod Musila; javlja se pisac koji ne veruje da književnost može biti priznato zanimanje, plaćeno kao svako drugo. Književnost tada postaje nešto slično veri, kod Musila je književnost vera bez dogme. On se tu ipak oslanja ponajviše na hrišćansko nasleđe; lik Ulricha zapravo je Musilova ispovest koja je u krajnjoj liniji potomak Confessiones — Ispovesti svetog Augustina,- isto kao što je svet Ulricha i Agathe blizak Civitas Dei — Božjoj državi istoga sveca. No Musil ne zazire ni od verskih tradicija drugih vera, kabalističke gnoze, pa i budizma. Umetnost je za Musila kao i vera, utočište prave humanosti i čovekova prava domovina.

     Potreba savremenog čoveka za verom zapravo je vrlo velika, no isto tako se ističe i njegova nesklonost crkvenom institucionalizmu pa u savremenom svetu bujaju sekte svake vrste; u Americi, a i u Evropi brojni su prelazi na islam ili budizam.


izor pdf 

_____________________________
1 Karl Dinklage, Musils Definition des Mannes ohne Eigenschaften und das Ende seines Romans, u Robert Musil, Studien zu seinem Werk, Im Aufträge der Vereinigung Robert-Musil-Archiv, Klagenfurt, hrsg. v. Karl Dinklage zusammen mit Elisabeth Albertsen und Carl Corino, Rowohlt, 1970. stf. 112. Helmut Gumtau, Robert Musil, Berlin, 1967, str. 11.
2 Fritz Wotruba, Erinnerungen an Musil, u Robert Musil, Leben, Werk, Wirkung, hrsg. im Aufträge des Landes Kärnten und der Stadt Klagenfurt von Karl Dinklage, Beč, 1960, str. 403.
3 Karl Otten Eindrücke von Robert Musil, ibid., str. 358— 372.
4 Wolfg. Freese, Verinnerte Wirklichkeit. Zur epischen Funktion der Liebe im »M ann ohne Eigenschaften«, djelo iz bilj. 1, str. 107.
5 Ulrich Schelling, Das analogische Denken bei Robert Musil, ibid., str. 172.
6 Werner Graf, Der Erfahrungsbegriff in Robert Musils Roman »Der Mannohne Eigenschaften«, dis. Berlin, 1978, Str. 6
7 Wilh. Grenzmann, »D er Mann ohne Eingenschaften«, Zur Problematik der
Romangestalt, delo iz bilj. 2, str, 58, 60.
8 Dieter Bachmann, Essay und Essayismus, Berlin— Köln— Mainz, 1969, str. 159.
9. Werner Hoffmeister,Studien zur erlebten Rede bei Thomas Mann und
Robert Musil, London— The Hague— Paris. 1965, str. 90, 110.
10 David S. Luft, Robert Musil and the Crisis of European Culture 1800— 1942,Berkeley— Los Angeles— London, 1980, str. 228.
11 Hajo Bernett, Musils Deutung des Sports, delo iz bilj. 2, str. 146.
12Bernd Rudiger Huppauf,Von sozialer Utopie zur Mystik, zu Robert Musils "Der Mann ohne Eigenschaften", Munchen, 1971,str 25
13.  Gerd Müller, Dichtung und Wissenschaft, Studien zu Robert Musils Romanen » Die Verwirrungen des Zöglings Törless« und » Der Mann ohne Eigenschaften-«, Uppsala, 1971. str. 52, 115.
14 Barbara. F. Hyams, Was ist "säkularisierte Mystik« bei Musil?, u Uwe Baur und Elisabet Gastex, hrsg. Robert Musil, Untersuchungen. Athäneum, Königstein, 1980, str. 85
15 A. Karelski, Die Utopie Robert Musils, Kunst und Literatur, X, 1981, str.
1044.
16 Služio sam se izdanjem Adolfa Frisé kod Rowohlta, 1967. Brojke u zagradama odnose se na stranice.
17 Christoph Hönig, Die Dialektik von Ironie und Utopie und ihre Entwiclung in Robert Musils Reflektionen, Ein Beitrag zur Deutung des Romans » Der Mann ohne Eigenschaften«, dis. Berlin, 1970, str. 45.
18 Jürgen C. Thöming, Der optimistische Pessimismus eines passiven Aktivisten, djelo iz bilj. 1, str. 215— 232.
19 Wolfg. Rothe, Seinesgleichen geschieht, Musil und die moderne Erzähltradition, ibid., str. 142.
20 Hertwig Gradischnig. Das Bild des Dichters bei Robert Musil, München— —Salzburg, 1976, str. 13

21 Martin Buber, Das Problem, des Menschen, Heidelberg, 1961, str. 45—49.
22 W. Grenzmann, nav. dj., str.. 70.
23 Hartwig Gradischnig, nav. dj., str.
24 R. M. Albérès, Métamorphose du roman, Paris, 21972, str. 54, 55, 59.
25 Elisabeth Albertsan, Ratio und »M ysik « im Werk Robert Musils, München, 1968, dis. str. 40.
26 Hedwig Wieczorek-Mair, Musils Roman, «•Der Mann ohne Eingenschaften« in der zeitgenössischen Kritik u Uwe Baur und Elisabeth Castex, hrsg. Robert Musil, Untersuchungen, Königsteiin, Aithänerum, 1980, str. 12.
27 Gerd Müller, Dichtung und Wissenschaft, Studien zu Robert Musils Romanen » Die Verwirrungen des Zöglings Törless« und » Der Mann ohne Eingenschaften-«, Uppsala, 1971, str. 115.
28 Rudolf Kassner, Der Diletantismus u Die Gesellschaft, hrsg. von Martin Buber, Frankfurt am Main, 1910, str. 24.
29 W. Rothe, Seinesgleichen Geschieht, Musil und die moderne Erzähltradition, djelo iz bilj. 1, str. 143.
30 Musils Herkunft und Lebensgeschichte, djelo iz bilj. 2, str. 219.
31 Johannes Hösle, Wirklichkeit und Utopie in Robert Musils » Mann ohne Eingeschaften«, djelo iz bilj. 1, str. 85, 87.
32 Ulrich Schelling, Das analogische Denken bei Robert Musil, ibid., str. 178.
33 Gerhart Baumann, Robert Musil, Zur Erkenntnis der Dichtung, Bern und München, 1965, str. 214. a'‘ H. Gradischnig, na v. dj., str. 105.
35 Werner Fuld, Die Quellen sur Konzeption des »anderen Zustandes« in Musils Roman » Der Mann ohne Eingeschaften«, Deutsche Vierteljahrschrift, 50, 1976, Heft 4, str, 664— 682.
36 Christiane Zehl-Romero. Musils » letzte Liebesgeschichte«, Deutsche Vierteljahrschrist, 50, 1976, Heft 4, Str. 622— 632.
37 B.-R. Hiippauf, nav. dj., str. 122, 163.
38 Paul Kluckhohn, Das Ideengut der deutschen Romantik, Tübingen, 51966, str. 34, 39, 41.
 39 Kurt Bartsch, »E in nach vorn geöffnetes Reich von unbekannter Grenzen-«, Zur Bedeutung Musils für Ingeborg Bachmanns Literaturauffassung, djelo iz bilj. 163. ®
40 H. Gradischnig, nav. dj., str. 14, 35, 47.

41 Elisabeth Albertsen, Ratio und » Mystik« im Werk Robert Musils, München, 1968, dis. str. 41.
42 B.-R. Hiippauf, nav. dj., str. 57. 
43 Gerd Müller, nav. dj., str. 192, 196, 207, 219.
44 Götz Müller, Ideologiekritik und Metasprache in Robert Musils Roman »Der Mann ohne Eigenschaften«, München— Salzburg, 1972, str. 50, 53.
45 È. Albertsen, nav. dj., str. 95. 
46 M. Buber, nav. dj., str. 114, 160— 161. 
47 Martin Heidegger, Phänomenologie und Theologie, Frankfurt am . Main, 1970, str. 13
48 Mikel Dufrenne, Art et politique, Pariš, 1974, str. 22.
49 NacionalsocijaJistiCko novinstvo izražavalo se o Musilu prezrivo, nalazilo je u njemu »dekadentni estetizam«, »zatvaranje«, »intelektualdzam«, »gubitak korijenja«, i si. Hedwig Wieczorek-Mair, Musils Roman »Der. Mann ohne Eigenschaften« in der Zeitgenössischen Kritik u Robert Musil, Untersuchungen, hrsg. v. Uw e Baur und Elisabeth Castex, Königstedn, Athäneum, 1980, str. 13.
50 M. Dufrenne, nav. dj., str. 137, 138.



John Green,Gradovi na papiru ( 3 deo)




2.
      Na zvuk otvaranja prozora naglo sam se okrenuo i susreo se s Margoinim plavim očima koje su zurile u moje. Isprva su njezine oči bile sve što sam video, sve dok mi se vid nije prilagodio mraku, a tada sam primetio da je lice obojila crnom kamuflažnom bojom, a glavu pokrila crnom kapuljačom. “Je l’ ti to uživaš u cyber-seksu?” upitala je.
        “Dopisujem se s Benom Starlingom.”
        “To nije odgovor na moje pitanje, perverznjače jedan.”
      Nasmejao sam se od nelagode, a zatim otišao do prozora i kleknuo, tako da je moje lice bilo na svega nekoliko centimetara od njenog. Nije mi bilo jasno zašto je tu, na mom prozoru, ovakva. “Čemu dugujem ovo zadovoljstvo?” upitao sam je. Margo i ja ostali smo u dobrim odnosima, valjda, ali to nisu bili hajdemo-se-naći-maskirani-u-gluho-doba-noći odnosi. Siguran sam da je imala druge prijatelje za takve stvari. Ja jednostavno nisam bio među njima.
         “Treba mi tvoj auto”, objasnila je.
          “Nemam auto”, priznao sam i osjetio kako je dotakla bolnu točku.
         “Dobro, onda mi treba auto tvoje mame.”
         “Ti imaš svoj auto”, istaknuo sam.
          Margo je naduhvala obraze i uzdahnula. “Da, ali stvar je u tome što
su mi roditelji uzeli ključeve od auta i spremili ih u sef koji se nalazi ispod njihova kreveta, a još i Myrna Mountweazel” – njezin pas – “spava u sobi. A Myrna Mountweazel, njoj kao da prsne prokleta aneurizma svaki put kada me ugleda. Mislim, mogu se bez problema ušuljati u sobu i ukrasti sef, obiti ga i odvesti se, ali stvar je u tome što će Myrna Mountweazel početi lajati kao luda čim malo odškrinem vrata. Dakle, kao što rekoh, trebam auto. Uostalom, ti ćeš morati voziti, jer najmanje pet od jedanaest stvari koje večeras moram obaviti podrazumevaju da me čeka vozač spreman na beg.”

     Dok je gledam nefokusirano, sva se pretvara u oči koje lebde u vazduhu. Zato se ponovo usredotočim na nju i na obrise njezina lica; kamuflažna boja na njezinoj koži još je uvek bila vlažna. Njene su jagodice zajedno s bradom činile trougao, a usne crne kao ugljen savijene su u jedva vidljiv osmeh. “Je l’ to nešto nezakonito?”, upitam.
         “ Hm”, odgovorila je Margo. “Podseti me je l’ upad na tuđi posed
protuzakonit?”
      “Ne”, odlučno sam odgovorio.
       “Ne, nije protuzakonit ili ne, neću ti pomoći?”
       “Ne, neću ti pomoći. Zar ne možeš zaposliti nekog svog potrčka da te vozika uokolo?” Lacey ili Becca se ionako pokoravaju svim njezinim naredbama.
      “Zapravo, oni i jesu dieo problema”, odgovorila je.
      “Kakvog problema?” pitao sam.
      “Postoji jedanaest problema”, rekla je već pomalo nestrpljivo.
      “Bez kršenja zakona, molim te”, rekao sam.
      “Kunem se Bogom da te neću tražiti da učiniš išta protuzakonito.”
        I baš su se u tome trenutku svetla oko Margoine kuće upalila. U samo jednom brzom pokretu prevalila se preko prozora ravno u moju sobu i otkotrljala se ispod kreveta. Njezin se tata za nekoliko sekundi stvorio u dvorištu. “Margo!” povikao je. “Video sam te!”
        Ispod svoga kreveta začuo sam prigušeno “O, Isuse.” Margo se iskoprcala , ustala, otišla do prozora i rekla: “Daj, tata. Samo pričam s Quentinom. Stalno mi govoriš kako bi on odlično uticao na mene i tako to.”
       “Samo pričate?”
          Da.
        “Zašto ti je onda lice obojeno kamuflažnom bojom?” Margo je oklevala, ali samo nakratko. “Tata, kako bih ti dala odgovor na to pitanje, potrebni su sati i sati objašnjavanja, a verujem da si jako umoran, pa je najbolje da se vr...”
      “U kuću!” zagrmeo je. “Iste sekunde!”
         Margo me zgrabila za majicu i šapnula mi u uho: “Vraćam se za minutu”, a zatim nestala kroz prozor.

        Čim je otišla, zgrabio sam svoje ključeve sa stola. Ključevi su bili moji;
auto, nažalost, nije. Roditelji su mi za šesnaesti rođendan dali mali poklon i odmah sam znao da se radi o ključevima auta pa sam se gotovo upiškio od sreće, jer dotad su stalno ponavljali kako mi ne mogu priuštiti auto. Ali kada su mi uručili malu zamotanu kutijicu, znao sam da su me samo zafrkavali i da sam ipak dobio auto. Poderao sam ukrasni papir i otvorio kutijicu. I stvarno, bili su to ključevi auta.    Nakon kratkotrajnog proučavanja shvatio sam da su to ključevi
Chryslera. Chryslerova kombija. Onoga koji je vozila moja mama.
       “Poklanjaš mi ključ svoga auta?” upitao sam mamu.
       “Tome”, obratila se tati, “rekla sam ti da ćemo mu samo pobuditi lažnu nadu.”
        “Nemoj mene sada kriviti”, rekao je tata. “Tako samo sublimiraš vlastite frustracije zbog mojih prihoda.”
         “Nije li ta ishitrena analiza malčice pasivno-agresivna?” upitala je mama.
          “Nisu li retoričke optužbe o pasivno-agresivnom ponašanju same po sebi pasivno-agresivne?” odgovorio je tata pa su se još neko vreme natezali oko toga.

       Da skratim priču: imao sam pristup toj divoti od najnovijeg modela Chryslerova kombija, naravno, ako ga ne vozi mama. A kako se ona svako jutro vozila njime na posao, auto sam mogao voziti samo vikendom. Zapravo, vikendom i noću.
       Margo je trebalo više od obećane minute da se vrati, ali ne puno više. Dok je nije bilo, počeo sam se ponovo nećkati. “Imam školu sutra”, rekao sam joj.
        “Pa da, znam”, odgovorila je. “Imaš školu i sutra i prekosutra i od samoga razmišljanja o tome možeš da poludiš skroz naskroz. Sve znam. Radni je dan. Zato i moramo krenuti što pre i vratiti se do jutra.”
        “Ne znam baš.”
         “Q”, rekla je. “Q. Dragi. Koliko smo dugo prijatelji?”
         “Mi nismo prijatelji. Mi smo komšije.”
         “O, Isuse, Q. Nisam li dobra prema tebi? Nisam li naredila svim svojim podanicima u školi da se lepo ponašaju prema tebi?”
         “Uhuh”, sumnjičavo sam izdahnuo, iako sam oduvek slutio da je Margo ta koja je zabranila Chucku Parsonu i njegovoj bandi da nas maltretiraju.
        Trepnula je. Čak je i kapke namazala. “Q,” rekla je, “moramo krenuti.”

        I tako smo krenuli. Iskrao sam se kroz prozor, onda smo pognutih glava protrčali uza zid moje kuće, sve dok nismo došli do kombija i otvorili vrata. Margo mi je šapnula da ne zatvaram vrata – bilo bi prebučno – pa sam otvorenih vrata izbacio menjač iz brzine, pogurao auto i pustio ga da se polako kotrlja niz ulicu. Prošli smo nekoliko kuća pre nego što sam upalio motor i svetla. Zatvorili smo vrata i odvezli se vijugavim uličicama u beskonačnost Jefferson Parka, čije su kuće još uvek izgledale kao nove novcate, ali i pomalo plastično, poput grada od lego-kockica, nastanjenog desetcima hiljada pravih ljudi.

      Margo je krenula s pričom. “Stvar je u tome što njih zapravo uopšte nije briga; oni samo misle kako moji pothvati stvaraju lošu sliku o njima. Znaš li što mi je maločas rekao? Rekao mi je: Ne zanima me hoćeš li potpuno sjebati svoj život, ali nemoj nas ni slučajno osramotiti predJacobsenovima – oni su nam prijatelji! Smešno. Ne možeš ni zamisliti kako su mi otežali išuljavanje iz te proklete kuće. Znaš ono kad u filmovima o begu iz zatvora naguraju hrpu odeće ispod pokrivača da izgleda kao da neko spava u tom krevetu?” Kimnuo sam. “E pa, mama mi je u sobu stavila jebeni bebifon da bi celu noć mogla slušati kako
dišem. Morala sam Ruthie dati pet dolara da spava u mojoj sobi, a odeću
sam nagurala ispod pokrivača njezina kreveta.” Ruthie je Margoina mlađa sestra.   
      “To ti se sada pretvara u neku usranu Nemoguću misiju. Nekad sam se iskradala kao i svaki drugi Amerikanac lepo iziđem kroz prozor i skočim s krova. Ali ovih dana, Može mi prosti, kao da živim u doba fašističke diktature.”
      “I hoćeš li mi napokon reći gde idemo?
       “Pa, prvo idemo u Publix. Iz razloga koje ću ti kasnije objasniti, moraš umesto mene obaviti kupnju nekih sitnica. A onda idemo u WalMart.”
     “Šta, zar ćemo samo raditi turu po svim trgovačkim centrima središnje Floride?” upitao sam.
        “Dragi moj, večeras ćemo ispraviti mnogo toga krivoga. I iskriviti ponešto što je ravno. Prvi će postati poslednji; poslednji će postati prvi; krotki će baštiniti zemlju. Ali pre nego što radikalno promenimo svet, moramo u kupovinu.”   

      Dovezao sam nas do Publixa i parkirao auto na gotovo potpuno prazno parkiralište.
       “Slušaj,” rekla je, “koliko novca trenutačno imaš kod sebe?”
        “Nula dolara i nula centi”, odgovorio sam. Ugasio sam motor i pogledao prema njoj. Kopala je po džepu svojih uskih crnih hlača i na kraju izvukla nekoliko novčanica od sto dolara. “Na sreću, dragi nas je Bog obdario”, rekla je.
       “Otkuda ti to?” upitao sam.
         “Lova od bar micve, malac. Nemam pristup bankovnom računu, ali znam lozinku svojih roditelja jer koriste ‘myrnamountw3az3l’ za apsolutno sve. Tako sam podigla nešto novca.” Pokušao sam treptanjem sakriti divljenje u svojim očima, ali ona je primietila kako je gledam i zločesto se zasmijuljila. “Jedno ti mogu obećati”, rekla je, “biće ti ovo najbolja noć u životu.”

3.
     S Margo Roth Spiegelman stvari su stajale tako da mi je jedino preostajalo pustiti je da govori, a kad bi se zaustavila, ohrabrivao bih je da nastavi jer sam: 1. bio neopisivo zaljubljen u nju, 2. jer je bila jedinstvena u svakom pogledu, i 3. jer me nikada nije ništa pitala, pa je jedini način da izbjegnem tišinu bio da je potičem da govori.
        I tako mi je na parkiralištu Publixa rekla: “Dakle ovako. Napravila sam popis. Ako imaš kakvih pitanja, nazovi me na mobilni. Ah da, ovo me podsetilo, bila sam toliko slobodna da u auto već pre stavim neke potrepštine.”
     “Šta? Misliš, ono, i pre nego što sam uopšte pristao poći?”
        “Pa, da. Strogo uzevši. U svakom slučaju, nazovi me ako bude pitanja, a što se tiče vazelina, uzmi onaj koji je veći od šake. Videćeš, ima nešto kao beba-vazelin, pa mama-vazelin, a tebi treba veliki debeli tata-vazelin. Ako ga ne bude, onda uzmi tri mama-vazelina.” Gurnula mi je u ruke popis i novčanicu od sto dolara i rekla: “Ovo će ti biti dovoljno.”

Margoin popis:
3 cela Soma, pakirana zasebno
Veet (to je za Brijanje nogu bez Britvice, a naći ćeš ga gde je Ženska kozmetika)
Vazelin
šest limenki Mountain Dewa
tuce Tulipana
Boca Vode
Papirnate Maramice
Limenka Plave boje u Spreju

      “Zanimljivo pisanje velikih slova”, rekao sam.
        “Da. Ja sam veliki pobornik proizvoljnog pisanja velikog slova. Pravila o pisanju velikog slova tako su nepravedna prema rečima u sredini.”

      Nisam siguran što bi bilo prikladno reći blagajnici kojoj u pola jedan ujutro na tekuću vrpcu istresete šest kila somovine, tubu Veeta, vazelin u veliki-debeli-tata pakiranju, šest limenki Mountain Dewa,limenku boje u spreju i tuce tulipana. Ja sam rekao ovo:
      “Nije tako čudno kao što izgleda.”
Žena je pročistila grlo, ali nije podigla pogled. “Đavola nije”, promrmljala je.
        “Stvarno ne želim da upadnemo u nevolju”, rekao sam Margo kad sam se vratio u auto. Ona je vodom iz boce močila maramice i skidala s lica crnu boju. Izgleda da joj je takav mejkap bio potreban samo za beg iz kuće. “U prijemnom pismu s Dukea jasno piše da me neće primiti ako budem uhapšen.”
      “Q, ti si veliki plašljivac.”
        “Samo mi obećaj da nećemo upasti u nevolje”, rekao sam. “Mislim, želim i ja da nam bude zabavno i sve to, ali ne po cenu moje budućnosti.”
      Pogledala me, lice joj je već bilo gotovo čisto, i jedva primetno se nasmešila.       “Čudi me što sva ta sranja smatraš vrednima spomena.”
      “A?”
      “Koledž: hoće li te primiti ili neće. Nevolje: hoće li ih biti ili neće. Škola: hoćeš li dobiti petaka ili kulju. Karijera: hoćeš li biti uspešan ili nećeš. Kuća: velika ili mala, vlastita ili u najmu. Novac: hoćeš li ga imati ili nećeš. Sve je to tako dosadno.”
      Zaustio sam da joj nešto odgovorim, da joj kažem kako su očito i njoj te stvari važne, jer inače ne bi imala dobre ocene i ne bi najesen sa stipendijom izvrsnosti pošla na Sveučilište Florida, ali ona je samo rekla:
     “Wal-Mart.”

Zajedno smo ušli u Wal-Mart i prvo uzeli ono što u televizijskoj prodaji
zovu “letva”, a služi za zaključavanje volana. Dok smo prolazili kroz dečije odelenje, upitao sam Margo: “Šta će nam letva?”
     Ne odgovorivši na moje pitanje, Margo je započela svoj monolog.
     “Znaš li da je kroz gotovo celu istoriju čovječanstva prosečan ljudski
vek bio jedva trideset godina? To znači da si mogao računati na samo desetak godina takozvane zrelosti, je l’ da? Nisi planirao penziju. Nisi planirao karijeru. Nisi uopšte planirao. Nije bilo vremena za planiranje. A onda se životni vek počeo produžavati i ljudi su imali sve više i više budućnosti, i sve su više o njoj razmišljali. I tako je život postao budućnost. Svaki trenutak života živiš za budućnost – ideš u školu da bi se mogao upisati na koledž da bi mogao dobiti dobar posao da bi sebi mogao priuštiti liepu kućicu da bi mogao poslati decu na koledž da bi mogli dobiti dobar posao da bi mogli sebi priuštiti lepu kućicu da bi
mogli poslati decu na koledž.”
      Imao sam osećaj da Margo drobi bez kraja i konca samo da izbjegne odgovor na moje pitanje. Zato sam ponovio: “Štoa će nam letva?”
    Nežno me potapšala po leđima. “Mislim da ćeš sve na vreme otkriti – pre isteka noći.” A onda je među brodskom opremom spazila  trubu. Izvadila ju je iz kutije i podigla uvis, a ja sam rekao: “Ne”, a ona je rekla: “Šta ne?” Ja sam rekao: “Nemoj zatrubiti”, ali tek sam stigao do z od zatrubiti, kad ju je stisnula i truba je ispustila do bola glasan zvuk koji sam osetio u glavi kao zvučni ekvivalent aneurizme, a ona je samo rekla: “Oprosti, nisam te čula. Šta si ono rekao?” A kad sam rekao: “Prestani se glu...” zatrubila je ponovo.
Prišao nam je zaposlenik u Wal-Martu, nešto stariji od nas, i rekao:
      “Hej, ne smiete ovde isprobavati sirenu”, a Margo je naizgled skrušeno
odgovorila: “Oprosti, nisam znala”, a onda je tip rekao: “Ma, zapravo je
kul. Meni je u biti svejedno.” Činilo se da je razgovor završen, samo što
tip nije skidao oči s Margo, što mu, da budem iskren, i nisam mogao zameriti, jer teško je skinuti oči s nje, a onda je konačno rekao: “Ljudi,
što imate u planu za večeras?”
     “Ništa posebno. Ti?” rekla je Margo.
       A on je rekao: “Završavam u jedan, a posle idem u neki od kafića na Orange Avenue, mogla bi sa mnom. Ali moraćeš svog brata ostaviti kod kuće jer proeravaju lične.” Svoga što? “Ja joj nisam brat”, rekao sam, gledajući u njegove tenisice.
       Ali Margo je nastavila lagati. “On je moj bratić”, rekla je. Onda se privila uza me i obujmila me oko struka, tako da sam mogao osetiti svaki od njenih pet prstiju, i dodala: “i moj ljubavnik.”
      Tip je samo zakolutao očima i pokupio se, a njezina je ruka još koji trenutak ostala oko moga struka, pa sam iskoristio priliku i zagrlio je.
        “Ti si mi najdraža sestrična”, rekao sam joj. Nasmešila se i snažno me
bubnula bokom pa kliznula iz moga zagrljaja.
          “Kao da to ne znam”, rekla je.



  Green John, Gradovi na papiru , 1 deo 
  Green John,Gradovi na papiru ( 2 deo ) 

19.11.2019.

John Green,Gradovi na papiru ( 2 deo)



Deo prvi

Strune

1.

        Najduži dan u mome životu počeo je polako. Te srede ustao sam kasno i ostao predugo pod tušem, pa sam doručak morao ubaciti u sebe na zadnje sedište maminog kombija oko 7:17.
         Obično sam u školu išao biciklom, zajedno sa svojim najboljim prijateljem Benom Starlingom, ali Ben je toga jutra krenuo u školu na vreme i tako mi bio potpuno beskoristan. “Na vreme” je za nas značilo trideset minuta pre početka nastave i tih pola sata do prvoga zvona predstavljalo je vrhunac našeg društvenog života. Provodili smo ga stojeći i naklapajući ispred vrata dvorane za probe. Većina je mojih prijatelja svirala u orkestru i najveći deo svojih školskih odmora proveo sam u krugu nekoliko metara od te dvorane. Ja nisam bio u orkestru jer uopšte nemam sluha, što je verovatno u nekoj vezi s mojom opštom nagluhošću. Zakasnio sam dvadeset minuta, a to je značilo da sam pred školu stigao još uvek deset minuta ranije.
            Mama me za vreme vožnje ispitivala o predmetima, maturi i maturskoj večeri.
        “Nisam ljubitelj maturske večeri”, podsetio sam je dok je skretala na kraju ulice. Istovremeno sam spretno naginjao činiju sa žitaricama u suprotnom smeru od naginjanja auta. Barem u tome imam iskustva.
         “Pa, nema ničeg lošeg u tome da iziđeš s nekom prijateljicom. Sigurna sam da možeš pozvati Cassie Hiney1.” Naravno da sam mogao pozvati Cassie Hiney, koja je zapravo bila savršeno zgodna, ljubazna i slatka, premda je imala neverovatan peh s prezimenom.
       “Ne radi se samo o tome da ne podnosim maturske večeri. Ne podnosim ni ljude koji obožavaju maturske večeri”, objasnio sam joj, iako je to, istinu govoreći, bila laž. Jer Ben je jedva čekao da ode.
       Mama je skrenula u školsko dvorište, i dok je prelazila preko prelaza
, morao sam obema rukama pridržati već gotovo praznu činiju. Pogledao sam na parkiralište za maturante. Srebrna Honda Mary Roth Spiegelman bila je parkirana na uobičajenom mestu. Mama je zaustavila auto u slepoj uličici pored dvorane za probe orkestra i poljubila me u obraz. Video sam Bena i ostale svoje prijatelje kako stoje okupljeni u polukrug.
        Krenuo sam prema njima i polukrug se spontano raširio da me primi. Razgovarali su o mojoj bivšoj devojci, Suzie Chung, koja je svirala čelo i navodno izazvala pomutnju kad je počela hodati s igračem bejzbola imenom Taddy Mac. Je li mu to bilo pravo ime, nisam imao pojma. Kako bilo da bilo, Suzie je odlučila na matursku doći s Tadyjem Macom. Još jedna žrtva.
        “Buraz”, obratio mi se Ben, koji mi je stajao nasuprot. Dao mi je znak glavom da ga sledim i okrenuo se. Izišao sam iz kruga i pošao za njim kroz vrata. Ben, malo stvorenje maslinaste puti, koje je pubertet, nema sumnje, puknuo, iako ne baš jako, bio je moj najbolji prijatelj sve od petoga razreda, kada smo obojica sebi konačno priznali da ni jedan od nas neće uspeti privući nekog drugog najboljeg prijatelja. Plus, Ben se stvarno trudio, što mi se svidelo – uglavnom.
      “Šta ima?” pitao sam. Unutar škole mogli smo slobodno razgovarati, jer tu je vladao takav žamor da nas niko ne bi mogao prisluškivati.
       “Radar ide na matursku večeru”, objavio je mrzovoljno. Radar je bio naš drugi najbolji prijatelj. Zvali smo ga Radar jer je sličio malom očalinku zvanom Radar iz one stare televizijske serije MASH, samo što 1. Radar iz serije nije bio crnac, i 2. nakon što je dobio nadimak, naš je Radar narastao petnaestak centimetara i počeo nositi leće, pa pretpostavljam da 3. uopšte nije ličio tipu iz serije MASH, ali 4. kako su do kraja našeg školovanja ostala još tri i pol nedelje, nismo imali volje da mu menjamo nadimak.
       “S onom curom Angelom?” pitao sam. Radar nam nikada nije ništa otkrio o svome ljubavnom životu, ali to nas nije sprečavalo da stalno o tome nagađamo.
        Ben je kimnuo i rekao: “Znaš za onaj moj veliki plan da na matursku pozovem neku piletinu iz prvog razreda, jer to su jedini komadi koji ne znaju priču o Krvavom Benu?” Kimnuo sam potvrdno.
        “Pa”, počeo je Ben, “jutros mi je prišla jedna slatkica iz prvog razreda i pitala me jesam li ja Krvavi Ben, i čim sam joj počeo objašnjavati da se radilo o infekciji bubrega, zahihotala je i pobegla. Dakle, ni od toga nema ništa.”
        Ben je u drugom razredu završio u bolnici zbog infekcije bubrega, no Becca Arrington, Margoina najbolja prijateljica, proširila je glasinu da mu se krv u urinu pojavila zbog kroničnog masturbiranja. Usprkos svojoj medicinskoj neuverljivosti, ta priča prati Bena i dan danas. “Koja pušiona”, rekao sam.
        Ben mi je počeo izlagati svoje planove kako da nađe novu pratilju, ali tek sam ga napola slušao, jer sam kroz masu ljudstva što se gužvala u hodniku upravo ugledao Margo Roth Spiegelman. Stajala je pokraj svoga ormarića sa svojim dečkom Jaseom. Nosila je belu suknju do kolena i plavu majicu s natpisom. I izdaleka sam mogao videti njene lepo oblikovane ključne kosti. Nečemu se histerično smejala širom otvorenih usta, pri čemu je ramena povila napred, a uglovi njenih velikih očiju iskitili su se sitnim borama. Ali izgleda da se nije smejala nečemu što je provalio Jase, jer je gledala mimo njega, prema nizu ormarića na drugoj strani hodnika. Sledio sam njen pogled i video Beccu Arrington kako se obesila o nekog igrača bejzbola, kao da je tip božićno drvce a ona kuglica na njemu. Poslao sam Margo osmeh, iako sam znao da me ona ne može videti.
        “Buraz, trebao bi je jednostavno puknuti. Baš te briga za Jasea. Bože, kakav je to komad.” Kad smo krenuli, nastavio sam pogledavati prema njoj kroz gomilu; bili su to brzi snimci za seriju fotografija pod naslovom Savršenstvo ne trza dok smrtnici prolaze. Kad sam joj se približio, pomislio sam da se ona uopšte ne smeje. Možda je samo iznenađena poklonom ili nečim sličnim. Nije mogla zatvoriti usta.
      “Aha”, rekao sam Benu, još uvek ga ne slušajući i pokušavajući zadržati pogled što duže na Margo, a da to ne bude očito. I ne samo zato što je bila lepa. Bila je ona naprosto fenomenalna, u doslovnom smislu reči. Ipak, prolazili smo previše daleko od nje i previše se ljudi muvalo između, pa nisam mogao čuti što govori i prokljuviti o kakvom je to urnebesnom iznenađenju bila reč. Ben je samo zatresao glavom, već me hiljadu puta ulovio kako zurim u nju i već se na to navikao.
     “Stvarno je dobar komad, ali nije baš tako dobar komad. Znaš li ko je stvarno dobar komad?”
  “Ko?” pitao sam.
      “Lacey”, rekao je, a to je bila Margoina druga najbolja prijateljica.
       “Da, i još tvoja mama. Buraz, video sam kad te jutros poljubila u obraz, i
oprosti mi, ali kunem ti se Bogom pomislio sam: Čoveče, da sam barem ja Q. I da barem imam penis na obrazima.” Munuo sam ga laktom u rebra, ali nisam prestao razmišljati o Margo, jer ona je bila jedina legenda koja je živela vrata do mene. Margo Roth Spiegelman, devojka čije je šesterosložno ime u svojoj celosti neretko bilo izgovarano s pritajenim poštovanjem. Margo Roth Spiegelman, o čijim su se epskim pustolovinama priče širile školom poput letne oluje: neki starac iz Hot Coffeeja u Kaliforniji naučio je Margo svirati gitaru. Margo Roth
Spiegelman, koja je tri dana putovala s cirkusom – mislili su da ima potencijala da nastupi na trapezu. Margo Roth Spiegelman, koja je iza pozornice popila šalicu biljnog čaja s grupom The Mallionaires posle koncerta u St. Louisu, dok su oni pili viski. Margo Roth Spiegelman, koja je upala na taj koncert rekavši osiguranju da joj je basist dečko, ali je oni nisu prepoznali i, ma dajte, dečki, stvarno, ime mi je Margo Roth Spiegelman i ako odete tamo i zamolite basista da baci pogled na mene, on će vam reći da sam njegova devojka, ili da bi želeo da mu budem devojka, i onda je redar tako i napravio, i onda je basist rekao “da, to je moja devojka, pustite je”, i posle je basist hteo da zabriju zajedno, ali ona je odbila basista grupe The Mallionaires.
       Sve su te priče, kad bi bile ispričane, završavale s neizbežnim: Čoveče, ne mogu verovat’? Često i nismo verovali, ali priče su se uvek pokazale istinitima.
         Već smo bili kod svojih ormarića. Radar je bio onde; naslonjen na Benov ormarić tipkao je nešto po prenosnom uređaju koji je držao u rukama.
       “Dakle, ideš na matursku”, rekao sam mu. Podigao je pogled prema meni, a onda ga ponovo spustio.
     “Upravo devandaliziram članak na Sverečniku o bivšem francuskom premijeru. Sinoć je neko obrisao celi unos i zamenio ga rečenicom ‘Jacques Chirac je jedan gej’, što je, kako je napisano, netačno i faktički i gramatički.”      Radar je nekakva urednička faca na toj onlajn enciklopediji nazvanoj Sverečnik, a koju člancima popunjavaju sami korisnici. Sav se posvetio održavanju i usavršavanju Sverečnika. Bio je to jedan od razloga zašto nas je vest da ima pratilju za matursku toliko iznenadila.
       “Dakle, ideš na matursku”, ponovio sam.
       “Žao mi je”, rekao je ne dižući pogled. Dobro je poznato da sam oduvek bio protiv maturske. Ništa me u vezi s tim ne privlači – ni sentiši, ni brzi ples, ni haljine, ni unajmljeni smoking. Unajmljivanje smokinga čini mi se izvrsnim načinom da pokupiš neku odvratnu bolest od prethodnog unajmljivača, ne žudim baš za time da budem jedini devac s picajzlama.
        “Buraz,” obratio se Ben Radaru, “već i oni friški komadi iz prvog razreda znaju za priču o Krvavom Benu.” Radar sada konačno spusti svoj dlanovnik i kimne saosećajno. “Kako bilo”, nastavio je Ben, “preostaju mi dve strategije: kupiti pratilju preko interneta ili odleteti u Missouri i kidnapovati neku zgodnu provincijsku kokicu.” Pokušao sam Benu objasniti da izraz “kokica” ne zvuči ni retro ni kul, nego više seksistički i jadno, ali on se nije dao smesti. I vlastitu je majku zvao kokica. Bio je nepopravljiv.
          “Pitat ću Angelu zna li koga”, rekao je Radar. “Iako bi bilo lakše pretvoriti olovo u zlato nego tebi naći pratilju za maturalnu.”
        “Naći tebi pratilju za matursku toliko je teško da već od same ideje možeš dobiti bruh”, dodao sam.
        Radar je od oduševljenja dvaput šakom lupio po ormariću, a onda se vratio s novom forom: “Bene, naći tebi pratilju za matursku tako je teško da je američka vlada odustala od diplomacije i odlučila stvar rešiti silom.”
       Pokušavao sam smisliti novu foru kojom bih se nadovezao, kad smo sva trojica odjednom opazili kontejner anaboličkih steroida u ljudskom obličju, poznat kao Chuck Parson, kako nam se približava s nekom namerom. Chuck Parson nije učestvovao u timskim sportovima jer bi ga to moglo odvratiti od njegova višeg cilja: da jednoga dana bude osuđen za ubistvo. “Hej, pederi”, povikao je.
      “Chuck”, odgovorio sam mu što sam mogao prijateljskije. Chuck nas poslednjih godina i nije gnjavio – neko je u zemlji kul dece doneo uredbu da nas  pusti na miru. Zato je bilo neobično što nam se uopšte obraća.
       Možda zato što sam se oglasio, a možda i ne, tresnuo je rukama o ormarić s obe moje strane i uneo mi se u facu tako da sam mogao lako pogoditi kojom pastom pere zube. “Šta znaš o Margo i Jaseu?”
         “Uh”, rekao sam. Počeo sam kopati po pamćenju i prisećati se svega što znam o njima: Jase je bio prvi i jedini ozbiljni dečko Margo Roth Spiegelman. Počeli su hodati krajem prošle godine. Iduće godine oboje se spremaju na Floridski univerzitet. Jase je onde dobio nekakvu bejzbolsku stipendiju. Nikada nije bio kod nje doma, osim da je pokupi za izlazak. Nikada nije pokazivala da joj se baš jako sviđa, ali Margo nikada nije pokazivala da joj se iko sviđa.                   “Ništa”, rekao sam konačno.
       “Ne seri mi”, zarežao je.
     “Jedva je i poznajem”, rekao sam, što je zapravo i bila istina.
      Neko je vreme razmišljao o mome odgovoru, a ja sam dao sve od sebe da izdržim pogled tih premalo razmaknutih očiju. Lagano je kimnuo, odgurnuo se od ormarića i odšetao na svoj prvi sat: Negovanje i prehrana pektoralnih mišića.
         Zazvonilo je i drugo zvono. Još minuta do početka nastave. Radar i ja imali smo matematičku analizu, a Ben kombinatoriku. Učionice su bile jedna do druge; zajedno smo krenuli prema njima, trojica nas, jedan do drugoga, nadajući se da će se plima naših školskih drugova razrediti i propustiti nas. Tako je i bilo.
          Rekao sam: “Pronaći tebi pratilju za matursku tako je teško da kad bi hiljadu majmuna na hiljadu  pisaćih strojeva kucalo hiljadu godina, ne bi
se dogodilo da ijedan napiše ‘Ići ću na matursku s Benom”’
        Ben nije mogao odoleti da sam sebe ne dotuče. “Moji izgledi za matursku toliki su da me odbila i Q-ova baka. Rekla mi je da čeka da je Radar pozove.”
       Radar značajno kimne glavom. “Živa istina, Q, tvoja baka voli
prave frajere.”
      Bio je to jadan, ali najlakši način da zaboravimo na Chucka,razgovarati o maturskoj, iako mi za nju nije bilo zapravo briga . Eto takav je bio naš život toga jutra: ništa zapravo nije bilo važno, ni dobre ni loše stvari. Važno nam je bilo samo da zabavimo jedni druge, i to nam je prilično dobro uspevalo.
       Iduća tri sata proveo sam u učionici, nastojeći da ne gledam u satove koji su visili iznad ploča, a kada bih bacio pogled na koji od njih, ostao bih začuđen što je od poslednjeg gledanja na sat prošlo tek nekoliko minuta. Imao sam gotovo četiri godine iskustva gledanja u te satove, ali njihova me sporost nije prestala čuditi. Ako mi ikada kažu da mi je preostao samo jedan dan života, zaputiću se ravno u posvećene dvorane srednje škole Winter Park, gdje, kako je poznato, dan traje hiljadu godina.
      No koliko god mi se činilo kako treći sat fizike neće nikada završili, ipak je završio i posle sam se u kantini našao s Benom. Radar je peti sat imao ručak sa svojima iz razreda pa smo Ben i ja uglavnom sedeli sami; razdvajalo nas je tek nekoliko sedišta i klinci iz dramske grupe, koje smo poznavali. Danas smo obojica jeli mini pizze sa salamom.
         “Pizze su dobre”, rekao sam. Kimnuo je glavom rastreseno. “Što ne
valja?” pitao sam ga.
        “Nifta”, zafufljao je ustima punim pizze. Konačno ju je progutao. “Znam da misliš kako je to glupo, ali ja zaista želim ići na matursku.”
          “1. Stvarno mislim da je to glupo; 2. Ako želiš ići, idi; 3. Ali ako se
ne varam, još uvek nisi nijednu curu pitao da ide s tobom.”
         “Pitao sam Cassie Hiney na matki. Napisao sam joj poruku.”
           Podigao sam obrve upitno. Ben je gurnuo ruku u džep svojih kratkih hlača i izvukao više puta presavijen komadić papira. Razmotao sam ga:

     Bene, rado bih išla na maturalnu s tobom, ali već imam dogovor s
     Frankom. Oprosti!
     C
       Ponovo sam presavio papirić i gurnuo mu ga preko stola. Setio sam se kako smo na ovim stolovima nekada igrali nogomet papirnatim kuglicama. “Koja pušiona”, rekoh.
       “Da, ali što se može?” Izgledalo je kao da se zidovi ćutnje zatvaraju oko nas, i tako smo neko vreme ćutali, a onda me Ben pogledao ozbiljnim pogledom i rekao: “Kako ću se samo raspištoljiti na koledžu. Ima da uđem u Guinnessovu knjigu svetskih rekorda u kategoriji ‘Najviše zadovoljenih kokica’.”
       Nasmejao sam se. Palo mi je na um kako su Radarovi roditelji već ušli u Guinnessovu knjigu, a onda sam spazio zgodnu Afroamerikanku s ušpičenim dredloksima kako stoji iznad nas. Trebalo mi je nekoliko trenutaka da shvatim da je to Angela, Radarova možda-devojka.
    “zdravo”, pozdravila me.
       “Hej”, odzdravio sam joj. Bili smo skupa na nekim predmetima, ali vani se nismo pozdravljali. Dao sam joj znak da sedne. Privukla je stolac na čelo stola.
     “Pretpostavljam, momci, da poznajete Marcusa bolje nego iko drugi”, rekla je, upotrebivši Radarovo pravo ime. Nagnula se prema nama, nalaktivši se na sto.
       “To ti je nezahvalan posao, ali neko mora i to raditi”, rekao je Ben
smešeći se.
      “Momci, mislite li, ono, da me se on srami?”
        Ben se nasmejao. “Šta? Ne”, rekao je.
      “Zapravo”, dodao sam, “ti bi se trebala sramiti njega.”
         Zakolutala je očima smejući se. Devojka naviknuta na komplimente. “Ali, ono, nikad me nije pozvao da zabrijem s vama.”
         “Ohhh”, rekao sam, skopčavši konačno. “To je zato što se on srami nas.”
        Nasmejala se. “Izgledate prilično normalno.”
         “Nisi videla Bena kad ušmrkne Sprite kroz nos, a onda ga izbaci na usta”, rekoh.
        “Izgledam kao dementna gazirana fontana”, rekao je mrtav hladan.
         “Ali stvarno, vi ne biste bili zabrinuti? Mislim, hodamo već pet nedelja, a još me nije odveo svojoj kući.” Ben i ja smo se značajno pogledali, a ja sam stisnuo usta da ne prasnem u smeh. “Šta je?” upitala je.
         “Ništa”, rekao sam. “Iskreno, Angela, da te tera da briješ s nama i da te stalno vodi doma.
          “To bi sigurno značilo da mu se ne sviđaš”, Ben je dovršio moju rečenicu.
           “Jesu li mu roditelji čudni?”
            Bilo je veliko iskušenje iskreno odgovoriti na to pitanje. “O ne. Skroz su kul. Samo su, čini mi se, malko previše brižni.”
           “Da, previše brižni”, složio se Ben sumnjivo brzo.
          Nasmejala se i ustala, rekavši da se još mora nekome javiti dok traje ručak. Ben je pričekao s komentarom dok se nije udaljila. “Ženska je mrak”, rekao je.
           “Vidim”, odgovorio sam. “Pitam se bismo li mogli menjati Radara
za nju.”
         “Iako verovatno nije tako dobra s kompjuterima  kao Radar. Treba
nam neko ko se razume u kompjutere . A kladim se i da je koma u igranju
Uskrsnuća.” Bila je to naša omiljena igrica. “Inače”, nastavio je Ben, “odlično si se snašao kad si rekao da su Radarovi roditelji previše brižni.”
          “Pa nije moje da joj kažem istinu”, rekao sam. “Pitam se koliko će joj trebati da vidi Tim Radar rezidenciju i muzej?” nasmejao se Ben.
 

       Odmor je bio pri kraju, pa smo Ben i ja ustali i odložili svoje pladnjeve na
tekuću vrpcu. Istu onu na koju me u prvom razredu bacio Chuck Parson, poslavši me tako u podzemni sviet sudopera Winter Parka. Odšetali smo do Radarova ormarića i ostali onde dok nije dojurio već posle prvog zvona.
       “Na satu politike odlučio sam da bih, a to mislim doslovno i bukvalno, lizao tovaru jaja samo da do kraja semestra ne moram dolaziti na te sate“, rekao je.
        “Od tovarovih jaja možeš puno naučiti o vladi”, rekao sam. “Hej, kad smo već kod razloga zašto si hteo da ti ručak bude posle četvrtog sata, upravo smo ručali s Angelom.”
       Ben mu se smijuljio u facu i dodao: “Aha, htela je znati zašto je nikada nisi pozvao kući.”
        Radar ispusti dubok uzdah dok je unosio šifru svoga ormarića. Toliko je dugo duboko disao da sam se na kraju uplašio da će se onesvestiti. “Sranje”, rekao je konačno.
        “Da se ne stidiš nečega?” upitao sam smeškajući se. “Začepi”, odgovorio je i munuo me laktom u trbuh. “Živiš u ljupkom domu”, rekao sam.
         “Ozbiljno, buraz”, dodao je Ben. “Ona je stvarno zgodna cura. Ne
razumem zašto je ne upoznaš s roditeljima i ne pokažeš joj Času Radar” Radar je bacio knjige u ormarić i zatvorio ga. Graja oko nas utišala se baš u času kad je podigao pogled u nebo i zavikao: “NISAM JA KRIV ŠTO MOJI STARCI IMAJU NAJVEĆU ZBIRKU CRNIH DEDOVA BOŽIĆNJAKA NA SVETU.” Dosad sam ga barem hiljadu  puta čuo da izgovara “najveću zbirku crnih Dedova Božićnjaka” i nikako da mi to prestane biti smešno. Ali on se nije šalio. Sećam se kad sam prvi put bio kod njih. Imao sam tada otprilike trinaest godina. Bilo je proleće, od Božića je prošlo nekoliko meseci, a crni su Dedovi Božićnjaci još uvek bili poređani po prozorskim daskama. Crni Dedovi Božićnjaci izrezani
od papira visili su s ograde stubišta. Sto u trpezariji bio je ukrašen svećama u obliku Dedova Božićnjaka crnaca. Ulje na platnu s likom crnačkog Deda Božićnjaka visilo je iznad okvira kamina na kojem su bile nanizane figurice crnih Dedova Božićnjaka. Imali su i crnački dispenzer za Pez-bombone koji su kupili u Namibiji. Svetleći plastični Ded Božićnjak crnac, koji je od Dana zahvalnosti do Nove godine stajao u njihovom savršeno negovanom dvorištu, ostatak godine ponosno je držao stražu u uglu kupatila za goste, kupatila obložene ručno oslikanim tapetama s uzorkom, naravno, crnog Deda Božićnjaka. Čak su i spužve bile u obliku Deda Božićnjaka. Sve sobe, osim Radarove, bile su
zatrpane crnim Dedovima Božićnjacima – od gipsa i plastike i mramora i gline i drva i smole i platna. Sve u svemu, Radarovi su roditelji imali više od hiljadu dvesto različitih crnih Dedova Božićnjaka. Kako se moglo pročitati na ukrasnoj ploči pokraj ulaznih vrata, Društvo za Božić proglasilo je Radarov dom spomen-kućom Deda Božićnjaka.
       “Moraš joj reći, čoveče”, kazao sam. “Jednostavno joj moraš reći: ‘Angela, stvarno mi se sviđaš, ali ima nešto što moraš znati: kada dođemo meni kući a da se malo pomazimo, gledaće nas dve hiljade četiristo očiju hiljadu dvesto crnih Dedova Božićnjaka’.”
      Radar je prešao rukom preko svoje kratko ošišane kose i odmahnuo glavom.        “Pa, ovaj, nisam siguran da ću joj reći baš tim rečima, ali reći ću joj.”
       Ja sam se uputio na sat politike, a Ben na izborni predmet o dizajnu videoigrica. Iduća dva sata proveo sam gledajući satove, a onda me, kad je konačno sve bilo gotovo, preplavio osećaj olakšanja – kraj svakoga dana značio je približavanje naše maturske, do koje je ostalo manje od mesec dana.


        Otišao sam kući. Pojeo sam dve kriške hleba s maslacem od kikirikija i
džemom i gledao poker na televiziji. Moji su se roditelji vratili oko šest, izgrlili jedno drugo, a onda su izgrlili i mene. Za pravu večeru jeli smo zapečene makarone s prelivom. Pitali su me kako je bilo u školi. Onda su me pitali za matursku. Divili su se sami sebi kakav su čudesan posao obavili odgojivši me. Pričali su mi kako su oni proveli dan, bakćući se s ljudima koji nisu tako dobro odgojeni kao ja. Onda su se pokupili gledati televiziju. Otišao sam u svoju sobu proveriti mejlove. Nešto sam piskarao za engleski o Velikom Gatsbyju. Čituckao sam malo i Federalističke spise, kao pripremu za završni ispit iz politike. Razmenjivao sam mejlove s Benom, a onda se i Radar pojavio onlajn. U razgovoru je četiri puta upotrebio frazu “najveća zbirka crnih Dedova Božićnjaka na svetu” i svaki put sam jednako prasnuo u smeh. Rekao sam mu da mi je drago što ima curu. On je rekao da će leto biti zakon. Složio sam se.
     Bio je peti maj, ali mogao je biti i bilo koji drugi datum. Moji su dani bili ugodno jednolični. Volieo sam to: voleo sam rutinu. Voleo sam da mi
bude dosadno. Znam da to nije nešto čime bih se trebao hvaliti, ali tako je bilo. I ovaj peti maj mogao je biti kao bilo koji drugi dan – sve dok, nešto pre ponoći, Margo Roth Spiegelman nije otvorila prozor na mojoj sobi, prvi put nakon što mi je pre devet godina rekla da ga zatvorim.


                           John Green, Gradovi na papiru , 1 deo