Dan Brown, Da Vinčijev kod, Poglavlje 24, 25, 26, 27 .

 

Poglavlje 24

  Sajlas podiže oči ka obelisku crkve Sen-Sulpis, obuhvatajući pogledom čitavu dužinu ovog masivnog mermernog stuba. Osećao je kako mu se tetive zatežu od uzbuđenja. Još jednom je prešao pogledom po crkvi da se uveri da je sam. Potom je kleknuo u podnožje obeliska, ne iz poštovanja već iz potrebe.
  Ključni kamen je sakriven ispod Ružine linije.
  U podnožju obeliska.
  U tome su se sva braća složila.
  Na kolenima, Sajlas pređe dlanom po kamenom podu. Nije video nikakve pukotine niti obeležja koja bi ukazala na pomičnu pločicu. Poče tiho da dobuje zglobovima prstiju po podu. Sledeći bakarnu liniju bliže obelisku, kucnuo je po svakoj pločici uz liniju. Konačno, jedna od njih zazvuči neobično.
  Ispod poda se nalazi šupljina!
  Sajlas se nasmeši. Njegove žrtve su govorile istinu.
  Podigavši se, poče po crkvi da traži nešto čime bi razbio pločicu na podu.
  Visoko iznad Sajlasa, na balkonu, sestra Sandrin zatomi uzdah. Njene najcrnje slutnje upravo su se obistinile. Posetilac nije bio onaj za koga se izdavao. Misteriozni monah sekte Opus Dei došao je u crkvu Sen-Sulpis iz potpuno drugog razloga.
  Tajnog razloga.
  Nisi ti jedini sa tajnama, pomislila je.
  Sestra Sandrin Bijel bila je više od čuvara ove crkve. Bila je branilac. Drevni točkići su noćas pokrenuti. Dolazak stranca do podnožja obeliska bio je signal.
  Bio je to nemi poziv u pomoć.

 
  Poglavlje 25 

  Ambasada Sjedinjenih Američkih Država u Parizu jedinstven je kompleks na Aveniji Gabrijel, severno od Šanzelizea. Teren od tri ara smatra se američkom teritorijom, što znači da su svi oni koji na njoj stoje podložni istim zakonima i zaštitama na koje bi imali pravo da se nalaze u Sjedinjenim Državama.
  Dežurna noćna telefonistkinja u ambasadi čitala je međunarodno izdanje magazina Tajm kada je prekide telefonsko zvono.
  "Američka ambasada", javila se.
  "Dobro veče." Engleski sa francuskim naglaskom. "Potrebna mi je pomoć." Uprkos učtivosti u rečima, glas je zvučao grubo i zvanično. "Rečeno mi je da imate telefonsku poruku za mene na vašem automatskom sistemu. Zovem se Langdon. Na žalost, zaboravio sam trocifrenu šifru za pristup porukama. Ako biste mi mogli pomoći, bio bih vam veoma zahvalan."
  Zbunjena, telefonistkinja je ćutala. "Zao mi je, gospodine, vaša poruka mora daje prilično stara. Taj sistem je uklonjen pre dve godine iz sigurnosnih razloga. Pored toga, sve pristupne šifre su bile petocifrene. Ko vam je rekao da imamo poruku za vas?"
  "Nemate automatski telefonski sistem?"
  "Ne, gospodine. Svaka poruka upućena vama bila bi zapisana u našoj službi. Kako ste rekli da se zovete?"
  Ali slušalica je već spuštena.
 
 
  Bezu Faš se osećao obamrlo dok je koračao obalom Sene. Bio je siguran da je video kako Langdon bira lokalni broj, ukucava trocifrenu šifru, a potom sluša poruku. Ako Langdon nije nazvao ambasadu, koga je, do đavola, onda zvao?
  Baš u tom trenutku Faš, posmatrajući svoj mobilni telefon, shvati da mu odgovori leže na dlanu. Langdon je telefonirao sa mog telefona.
  Ulazeći u meni svog mobilnog telefona, Faš dođe do liste poslednjih pozvanih brojeva i pronađe Langdonov.
  Pariški broj, iza kojeg je sledila trocifrena šifra 454.
  Pozvao je broj i čekao dok je telefon zvonio.
  Konačno je odgovorio ženski glas. "Bonjour, vous êtes bien chez Sophie Neveu", objavio je snimak. "Je suis absente pour le moment, mais..."
  Kapetanova krv je ključala dok je ukucavao brojeve 4... 5... 4. 

 
  Poglavlje 26 

 
  Uprkos reputaciji velikog dela, Mona Liza je sa svojih 80 centimetara sa 53 centimetra - bila manja čak i od reprodukcija na posterima koji su se prodavali u prodavnici suvenira u Luvru.Visila je na severozapadnom zidu Salle des Etats, iza pet centimetara debelog pleksiglasa. Naslikana na ploči od drveta topole, njena nestvarna atmosfera ispunjena izmaglicom pripisivala se Da Vinčijevom majstorstvu sfumato stila, u kojem se čini da oblici nestaju jedan u drugom.
  Od kada je pohranjena u Luvru, Mona Liza - ili La Jaconde, kako je u Francuskoj zovu - ukradena je dva puta, poslednji put 1911. godine kada je nestala iz "satte impénétrable" u Luvru - iz Le Salon Carre. Parižani su plakali na ulicama i pisali novinske članke u kojima su molili lopove da vrate sliku. Dve godine kasnije, Mona Liza je otkrivena na lažnom dnu jednog kovčega u hotelskoj sobi u Firenci.
  Nakon što je Sofi jasno stavio do znanja da ne namerava da ode, Langdon je zajedno sa njom prešao preko Salle des Etats. Sofi je uključila ultraljubičasto svetio, Mona Liza se nalazila na osamnaest metara ispred njih. Plavičasti polumesec lampe padao je na pod. Pokretala je zrak napred-natrag po podu, kao čistačmina, u potrazi za bilo kakvim nagoveštajem svetlećeg mastila.
  Koračajući pored nje, Langdon je već osećao golicajuće iščekivanje koje je pratilo sva njegova sučeljavanja uživo sa velikim umetničkim delima. Naprezao se da vidi dalje od aure purpurnog svetla koje je isticalo iz lampe u Sofinoj ruci. Sa leve strane izronio je osmougaoni divan, poput tamnog ostrva u praznom moru parketa.
  Langdon je sada mogao da vidi ploču od tamnog stakla na zidu. Iza nje, u osami, nalazila se najčuvenija slika na svetu.
  Langdon je znao da status najpoznatijeg umetničkog dela Mona Liza ne duguje svom zagonetnom osmehu. Niti misterioznim tumačenjima mnogih istoričara, umetnika i zagovornika teorija zavere. Jednostavno - Mona Liza je bila poznata jer je Leonardo da Vinči tvrdio da je ona najsavršenije dostignuće. Nosio je sliku sa sobom kad god je putovao i, ako bi ga pitali zašto, odgovarao bi da mu je teško da se odvoji od svog najuzvišenijeg izraza ženske lepote.
  Ipak, mnogi istoričari umetnosti su sumnjali da poštovanje koje je Da Vinči gajio prema svom delu nema nikakve veze sa umetničkim majstorstvom. Zapravo, slika je bila začuđujuće običan sfumato portret. Da Vinčijeva slabost prema ovom delu, mnogi su tvrdili, poticala je od nečeg mnogo dubljeg: poruke skrivene u slojevima slike. Mona Liza je, u stvari, predstavljala internu šalu o kojoj se najviše pisalo. O kolažu dvostrukih značenja i šaljivih aluzija ove slike naširoko se raspravljalo u većini knjiga iz istorije umetnosti. Uprkos tome, javnost je još uvek najvećom misterijom smatrala njen osmeh.
  Nema tu nikakve misterije, mislio je Langdon, prilazeći i posmatrajući slabašan obris slike koji je počinjao da dobija oblik. Uopšte nema misterije.
  Tajnu Mona Lize Langdon je nedavno podelio sa najneverovatnijom publikom - desetinom zatvorenika u Kaznioni oblasti Eseks. Langdonov zatvorski seminar bio je deo Harvardovog spoljašnjeg programa sa ciljem uvođenja obrazovanja u zatvorski sistem. Kultura za osuđenike, kako su Langdonove kolege volele da zovu ovaj program.
  Stojeći pored grafoskopa u zatamnjenoj biblioteci kaznione, Langdon je tajnu Mona Lize izložio zatvorenicima koji su pokazivali iznenađujuće interesovanje. Grubo, ali inteligentno. "Primetićete", rekao im je Langdon, prilazeći slici Mona Liza projektovanoj na zidu biblioteke, "da je pozadina iza njenog lica ne stoji u istoj ravni." Langdon im pokaza očigledno neslaganje. "Da Vinči je naslikao liniju horizonta sa leve strane znatno niže nego na desnoj strani."
  "Zeznuo je?" upitao je jedan od zatvorenika.
  Langdon se nasmeja. "Nije. Da Vinči nije to baš često radio. Zapravo, reč je o malom triku koji je Da Vinči izveo. Spuštanjem pozadine na levoj strani, Da Vinči je učinio da Mona Liza izgleda mnogo veća ako se gleda sa leve strane nego sa desne strane. Mala Da Vinčijeva interna šala. Istorijski gledano, koncepti muškog i ženskog imaju svoje strane - leva strana je ženska, desna muška. Pošto je Da Vinči bio veliki obožavalac ženskog principa, učinio je da Mona Liza izgleda znatno impozantnije sa leve strane nego sa desne."
  "Ja sam čuo da je bio peder", ubacio je mali čovek sa kozjom bradicom.
  Langdon ustuknu. "Istoričari obično ne koriste isti izraz, ali da, Da Vinči jeste bio homoseksualac."
  "Je li zbog toga bio toliko zaluđen za čitavu tu žensku stvar?"
  "Zapravo, Da Vinči se zalagao za ravnotežu ženskog i muškog principa. Verovao je da ljudska duša ne može biti prosvećena ukoliko ne sadrži i ženske i muške elemente."
  "Misliš kao ribe sa kitama?" upita neko.
  Ovo je izazvalo salve smeha. Langdon je pomislio da im izloži etimološko poreklo reci hermafrodit i njene veze sa Hermesom i Afroditom, ali mu je nešto govorilo da to ne bi vredelo.
  "Hej, gospodine Langford", reče jedan snagator. "Je li tačno da je Mona Liza slika Da Vinčija u ženskim krpama? Ja sam čuo da je tako."
  "To je vrlo moguće", reče Langdon. "Da Vinči je bio šaljivdžija, a kompjuterska analiza Mona Lize i Da Vinčijevih autoportreta potvrđuje zaista zapanjujuće podudaranje njihovih lica. Šta god da je Da Vinči bio namerio", reče Langdon, "njegova Mona Liza nije ni muško ni žensko. Ona nosi dubinsku poruku androginije. To je mešavina oba pola."
  "Jesi li siguran da to nije samo neki glupi harvardski način da se kaže da je Mona Liza jedna ružna riba."
  Sada se Langdon nasmejao. "Možda ste u pravu. Ali Da Vinči je zapravo ostavio veoma veliki nagovaštaj koji ukazuje na to da slika treba da bude androgina. Da li je neko od vas čuo za egipatskog boga po imenu Amon?"
  "Pa naravno!" krupni momak reče. "Bog muške plodnosti!"
  Langdon je bio zapanjen.
  "Tako piše na svakom pakovanju 'amon' kondoma." Mišićavko se široko isceri. "Napred je nacrtan tip sa glavom ovna i kaže da je on egipatski bog plodnosti."
  Langdonu dotična marka nije bila poznata, ali mu bi drago da su proizvođači profilaktika potrefili hijeroglife. "Odlično. Amon se zaista predstavlja kao čovek sa glavom ovna, a njegov promiskuitet i zakrivljeni rogovi stoje u vezi sa današnjim seksualnim slengom."
  "Bez zezanja!"
  "Bez zezanja", reče Langdon. "A znate li koje bio Amonov pandan? Egipatska boginja plodnosti?"
  Pitanje je naišlo na nekoliko sekundi ćutanja.
  "Bila je to Izida", reče im Langdon, uzimajući marker. "Dakle, imamo muškog boga, Amona." On zapisa. "I žensku boginju, Izidu, čiji je drevni piktogram bio poznat kao L'ISA."
  Langdon završi pisanje i odmaknu se od grafoskopa.

 
  AMON L'ISA

 
  "Liči vam na nešto?"

 
  "Mona Liza... zaboga", reče neko.
  Langdon klimnu glavom. "Gospodo, ne samo da lice Mona Lize izgleda androgino, nego je i njeno ime anagram božanske unije - spoja muškog i ženskog principa. A to, dragi moji, jeste Da Vinčijeva mala tajna, kao i razlog zbog kojeg se Mona Liza tako znalački osmehuje."
  "Moj deda je bio ovde", reče Sofi, iznenada se spuštajući na kolena, na samo tri metra od Mona Lize. Crnim svetlom pokaza tačku na parketu.
  Isprva Langdon nije ništa video. Potom, kada kleče pored nje, ugleda sićušnu kapljicu sasušene tečnosti koja je svetlucala. Mastilo?Iznenada se seti za šta se zapravo crno svetio koristi. Krv. Čula mu se izoštriše. Sofi je bila u pravu. Žak Sonijer je zaista posetio Mona Lizupre nego što je umro.
  "Ne bi došao ovamo bez razloga", prošaputa Sofi, ustajući. "Znam da mi je ovde ostavio poruku." Brzo prelazeći preostalo rastojanje do Mona Lize, ona osvetli pod ispred slike. Mahala je crnim svetlom napred i natrag iznad golog parketa.
  "Ovde nema ničega!"
  U tom trenutku, Langdon ugleda slabašan purpurni odsjaj na zaštitnom staklu ispred Mona Liže. Posegnuvši nadole, uhvati Sofi za ručni zglob i polako pređe svetlom po samoj slici.
  Oboje se ukopaše na mestu.
  Na staklu, šest reci napisanih upravo preko Mona Lizinog lica svetlucalo je purpurnim sjajem. 

 
  Poglavlje 27
 
  Sedeći za Sonijerovim radnim stolom, poručnik Kole je u neverici pritiskao slušalicu na uho. Jesam li dobro razumeo Faša? "Jedan sapun? Ali kako je Langdon mogao znati za GSP uređaj za praćenje?"
  "Sofi Nevo", odgovori Faš. "Ona mu je rekla."
  "Šta! Zašto?"
  "Prokleto dobro pitanje. Upravo sam čuo snimak koji potvrđuje da mu je ona dojavila."
  Kole ostade bez teksta. Šta li je Nevo mislila? Faš je imao dokaze da se Sofi umešala u tajnu operaciju Sudske policije? Ne samo da će Sofi Nevo dobiti otkaz, nego će završiti u zatvoru. "Ali, kapetane... gde je, u tom slučaju, Langdon sada?"
  "Da li se uključio neki od požarnih alarma tamo?"
  "Ne, gospodine."
  "I niko drugi nije izašao kroz kapiju Velike galerije?"
  "Ne. Na kapiji se nalazi jedan od čuvara Luvra. Kao što ste zahtevali."
  "U redu, onda je Langdon još uvek u Velikoj galeriji."
  "Unutra? Ali šta tamo radi?"
  "Da li je čuvar Luvra naoružan?"
  "Da, gospodine. To je viši čuvar."
  "Pošalji ga unutra", zapovedi Faš. "Moji ljudi još nekoliko minuta ne mogu da stignu do zgrade, a ne želim da Langdon pobegne." Faš zastade. "I bolje recite čuvaru da je agent Nevo verovatno unutra sa njim."
  "Agent Nevo je otišla, mislim."
  "Da li ste je videli da odlazi?"
  "Ne, gospodine, ali.
  "Niko drugi u krugu zgrade je nijevideo da odlazi. Samo da ulazi."
  Kole je bio zapanjeni hrabrošću Sofi Nevo. Još uvek je u zgradi?
  "Pobrinite se za to", naredi Faš. "Želim da Langdon i Nevo budu na nišanu dok se ne vratim."
 
 
  Dok je kamion sa duplom prikolicom odlazio, kapetan Faš je okupljao svoje ljude. Robert Langdon se noćas pokazao kao neuhvatljiv plen, a budući da mu agent Nevo pomaže, možda će ga biti mnogo teže saterati u ćošak nego što je očekivao.
  Faš je odlučio da ne rizikuje.
  Smanjujući rizik od neuspeha, Faš naredi polovini svojih ljudi da se vrate u krug Luvra. Drugu polovinu poslao je da čuva jedino mesto u Parizu na kojem bi Robert Langdon mogao pronaći utočište.

                                                                       

 

                                                                nastavci: Romani u nastavcima     
 

Joseph Heller, Kvaka 22 ( 6. Gladni Joe)

 

6. GLADNI JOE 

      Gladni Joe je izvršio normu od pedeset borbenih zadataka, ali mu to nije ništa vredelo. Bio je spremio stvari i opet čekao da krene kući. Noću ga je mučila jezovita mora koja je svima probijala uši i od koje niko u eskadrili nije mogao da spava, osim Huplea, petnaestogodišnjeg pilota, koji je slagao koliko mu je godina da bi mogao stupiti u vojsku, i koji je sa svojim mačkom spavao u šatoru s Gladnim Joeom. Huple je imao lagan san, ali je tvrdio da nije nikad čuo Gladnog Joea kako urla. Gladni Joe je bio bolestan. 

 - Pa šta onda? - mrndžao je doktor Daneeka ozlojeđeno. - Ja sam već bio na konju, kažem ti. Mlatio sam po pedeset hiljadarki na godinu, a gotovo sve to bez poreza, jer sam zahtevao od pacijenata da mi plaćaju u gotovu. Podupirao me najjači sindikat na svetu. I eto šta se dogodilo. Baš kad sam se spremao da počnem ozbiljno metati pare na stranu, morali su izmisliti taj fašizam i zaratiti se tako strašno da su čak i mene upleli u to. Moram se smejati kad čujem nekoga kao što je Gladni Joe kako se svaku noć dere iz sveg glasa. Zbilja se moram smejati. On da je bolestan? A šta on misli kako je meni? 

 Gladni Joe bio je odviše duboko ogrezao u vlastite nedaće da bi mario kako je doktoru Daneeki. Tu su bili šumovi, na primer. Slabi šumovi su ga razbešnjavali, i promukao je derući se na Aarfyja zbog vlažnog zvuka koji je proizvodio, kao da siše, kad je odbijao dimove na luli, na Orra zbog klepanja, na McWatta zbog praska koji je proizvodio kad god bi okrenuo kartu u igri ajnca ili pokera, na Dobbsa zbog cvokotanja zubima kad bi se, onako nespretan, udario u nešto. Gladni Joe je bio treperava, napeta masa pokretne razdražljivosti. Neprekidno tiktakanje sata u kakvoj mirnoj sobi udaralo je na muke njegov nezaštićeni mozak. 

 - Čuješ, mali - kazao je kasno jedne večeri Hupleu - ako hoćeš da spavaš u ovom šatoru, moraš raditi kao što ja radim. Moraš svake večeri spremiti svoj ručni sat u par vunenih čarapa i metnuti ga na dno svog sanduka na drugom kraju šatora Huple je prkosno isturio bradu da pokaže Gladnom Joeu da se s njim ne može samo tako postupati, a onda je učinio upravo ono što mu je bilo rečeno. 

 Gladni Joe bio je nervozan, ispijen nesretnik, sama kost i koža, sa žilicama što su se trzale i uvijale ispod prljavosive kože u pocrnelim dupljama iza očiju, poput sasečene zmije. Beše to sumorno, izrovano lice, čađavo od briga, kao napušteno rudarsko naselje. Gladni Joe je halapljivo jeo, neprestano glockao vrškove prstiju, mucao, zagrcavao se, češao se, znojio se, slinio i besomučno skakutao tamo-amo s nekim komplikovanim crnim foto-aparatom kojim je večito pokušavao snimati gole devojke. Snimke nisu nikad uspele. Uvek bi zaboravio staviti film u kameru, ili upaliti svetla, ili skinuti poklopac s otvora leće. Nije bilo lako nagovoriti gole devojke da poziraju, ali je Gladni Joe imao načina. 

 - Ja velik čovek - vikao bi. - Ja velik fotograf iz časopisa Life. Velika slika na ogromna velika naslovna strana. Si, si, si! Holivudska zvezda. Multi dinero. Multi rastave. Multi fuki-fuk po celi dan. 

 Malo je koja žena mogla odoleti takvom lukavuom oblagivanju, a prostitutke bi živo skočile na noge i brže zauzele bilo kakvu fantastičnu pozu koju bi on zatražio od njih. Njegova reakcija na njih kao seksualna stvorenja bilo je pomamno divljenje i obožavanje. One su bile divna, moćna, uzbudljiva očitovanja divote, sredstva užitka odviše snažna da bi se mogla izmeriti, odviše žestoka da bi se mogla podneti, odviše savršena da bi bila namenjena da služe nedostojnu, nevrednu muškarcu. Njihovu prisutnost u svojim rukama mogao je tumačiti samo kao kosmički previd koji će biti ubrzo ispravljen, pa je uvek bio prisiljen da ih telesno iskoristi koliko god može u ona dva-tri prolazna trenutka koliko je slutio da mu je podareno, pre negoli se neko ne doseti jadu i ugrabi mu ih. Nikad se nije mogao odlučiti bi li ih krčio ili fotografirao, jer je shvatao da ne može činiti i jedno i drugo u isto vreme. Zapravo je uviđao da jedva može činiti i jedno, toliko su mu bile skučene sposobnosti zbog neodoljive potrebe za hitnjom, koja ga je redovito obuzimala. Snimke nisu nikad uspele, a Gladni Joe ga nikad nije ni jednoj metnuo. Neobično je bilo to što je u civilu Gladni Joe doista bio fotograf časopisa Life. 

 On je sad bio heroj, najveći heroj Vazdušnih snaga, smatrao je Yossarian, jer je izvršio više borbenih zadataka nego i jedan drugi heroj Vazdušnih  snaga. Gladni Joe izvršio je prvi put letačku normu kad je svega dvadeset i pet borbenih zadataka bilo dovoljno da spremi svoje stvari, napiše sretna pisma kući i počne veselo hajkati narednika Towsera zapitkujući ga je li stigao nalog da ga pošalju natrag, u Sjedinjene Države. Dok je čekao, provodio je svaki dan klateći se ritmički oko ulaza u šator operativne službe, šaleći se bučno na račun svakoga ko bi prošao, i nazivajući u šali narednika Towsera šugavim kučkinim sinom kad god bi narednik Towser izvirio iz pisarnice. 

 Gladni Joe navršio je dvadeset i pet borbenih zadataka one nedelje kad su izvršili invaziju kod Salerna i kad je Yossarian ležao u bolnici zbog tripera, koji je ulovio pri niskom letu iznad neke pripadnice ženskog korpusa u grmlju Marakeša, kamo je letieo radi opskrbe. Yossarian se trudio svim silama da dostigne Gladnog Joe, i umalo ga nije dostigao leteći po šest puta u šest dana, ali mu je dvadeset i treći let bio do Arezza gde je poginuo pukovnik Nevers, i tada je bio najbliže povratku kući. Sutradan je došao pukovnik Cathcart, nadimljući se od silna ponosa u svojoj novoj odori, i proslavio preuzimanje zapovedništva povećanjem broja potrebnih borbenih zadataka od dvadeset i pet na trideset. Gladni Joe je izvadio stvari i ponovo napisao sretna pisma kući. Prestao je veselo hajkati narednika Towsera. Počeo je mrziti narednika Towsera svaljujući pakosno svu krivnju na njega, iako je znao da narednik Tovvser nije imao nikakve veze s dolaskom pukovnika Cathcarta ni sa zakašnjenjem naloga za otpuštanje, koji ga je pre sedam dana mogao već pet puta spasiti.

 Gladni Joe nije više mogao podneti da napeto iščekuje nalog za otpuštanje, pa bi klonuo čim bi izvršio još jednu normu. Kad god bi bio oslobođen borbenih zadataka, priredio bi veliku proslavu za mali krug svojih prijatelja. Razbijao je gr'oca viskija koji je uspeo kupiti na četverodnevnom kruženju kurirskim avionom svake sedmice, i smejao se, pevao, klatio se i vikao u slavlju pijane radosti dok nije više mogao bdeti, pa je mirno utonuo u san. Čim bi ga Yossarian, Nately i Dunbar spremiti u postelju, počeo bi urlati u snu. Ujutro bi izišao iz šatora satrven, plašljiv i obuzet osećajem krivice, izjedena okosnica Ijudskog zdanja što se pogibeljno klima na rubu propasti. 

 Mora se javljala Gladnom Joeu točno kao zvezde na nebu svake božije noći koju je provodio u eskadrili, za sve vreme groznog iskušenja kad nije išao na borbene zadatke i kad je iznova čekao nalog da ga pošalju kući, nalog koji nije nikako stizao. Dojmljive ljude u eskadrili, kao Dobbsa i kapetana Flumea, toliko je uzrujavalo urlanje Gladnoga Joea u snu da su i sami počeli urlati u snu, te su se prodorne prostote, koje su svake noći ispuštali iz svojih šatora u eskadrili, isprepletale u mraku isto onako romantično kao što se dozivaju na parenje ptice pevice s pokvarenim mislima. Potpukovnik Korn postupio je odlučno ne bi li sprečio nešto što mu se činilo da je začetak nezdrave tendencije u eskadrili majora Majora. Rešenje koje je našao bilo je da Gladni Joe upravlja kurirskim avionom tako da ne bude po četiri dana u nedelji u eskadronu, i taj je liek, kao i svi lekovi potpukovnika Korna, bio uspešan. 

 Kad god bi pukovnik Cathcart povećao broj zadataka i vratio Gladnog Joea na dužnost, mora bi prestala i Gladni Joe bi opet bio u normalnom stanju strahovanja i smeškao se od olakšanja. Yossarian je čitao smežurano lice Gladnoga Joea kao novinski naslov. Bilo je dobro kad je Gladni Joe izgledao loše, a strašno kad je Gladni Joe izgledao dobro. Naopak niz reakcija Gladnoga Joea bio je svima čudna pojava, osim Gladnom Joeu koji je uporno sve skupa poricao. 

 - Ko uopšte sanja? - rekao je kad ga je Yossarian zapitao što sanja.

 - Joe, zašto ne odeš  doktoru Daneeki? - savetovao mu je Yossarian. 

 - Zašto da idem k doktoru Daneeki? Nisam ja bolestan.

- A tvoja mora?

 - Kakva mora? - lagao je Gladni Joe. 

 - Možda bi ti on mogao pomoći? 

 - Nije mora ništa - odgovorio je Gladni Joe. - Svakog muči mora. 

 Yossarian je već pomislio da ga je ulovio. 

 - Svake noći? - upitao je. 

 - A zašto ne svake noći? - odvratio je Gladni Joe.

 I najednom je sve to postalo razborito. Zbilja, zašto ne svake noći? Bilo je razborito derati se u muci svake noći. To je bilo razboritije nego vladanje Applebya, koji se slepo pridržavao propisa, pa je naložio Kraftu da naloži Yossarianu da proguta svoje tablete atabrina pre leta preko mora, pošto Yossarian i Appleby nisu više govorili jedan s drugim. Gladni Joe bio je razboritiji i od Krafta koji je poginuo, koga je surovo gurnuo u propast nad Ferrarom motor što je eksplodirao, pošto je Yossarian po drugi put poveo svoje jato od šest aviona na cilj. Aviopuk je već sedmi dan za redom promašivao most u Ferrari, mada je bio opremljen uređajima za gađanje s pomoću kojih su se bombe mogle baciti u kacu s visine od hiljadu i dvesta metara, i mada je prošla cela nedelja otkako se pukovnik Cathcart dobrovoljno javio da će njegovi momci razoriti most u roku od dvadeset i četiri sata. Kraft je bio suvonjav, bezazlen dečko iz Pennsylvanije koji je želeo samo da bude omiljen, i komu je bilo suđeno da se razočara čak i u takvoj skromnoj i nevrednoj težnji. Umesto da bude omiljen, bio je mrtav, krvavo ugljevlje u barbarskoj gomili, i niko ga nije čuo u onim poslednjim dragocenim trenucima kad je avion bez jednog krila padao kao kamen. Živeo je kratko vreme ne čineći nikome zla, a onda se srušio u plamenu nad Ferrarom na sedmi dan, dok se Bog odmarao, kad je McWatt okrenuo avion i Yossarian ga poveo po drugi put na cilj, zato što se Aarfy zbunio pa Yossarian nije uspeo prvi put baciti bombe.

- Čini se da se zbilja moramo vratiti, je li? - rekao je McWatt neveselo preko unutrašnje veze. 

 - Čini se da moramo - reče Yossarian. 

 - Moramo li? - reče McWatt.

 - Aha. 

 - Ha, bože, šta se može! - sroči McWatt.

 I vratili su se dok su avioni u drugim jatima bezbrižno kružili u daljini, a dole svi gromoglasni topovi divizije Hermanna Göringa obasipali ovaj put granatama samo njih. 

 Pukovnik Cathcart bio je hrabar čovek i nikad nije oklevao da dobrovoljno javi svoje ljude za bilo koji cilj. Nije bilo cilja koji bi njegovu aviopuku bio suviše opasan da ga napadne, baš kao što u igri stolnog tenisa nije bilo lopte koja bi Applebyu bila suviše teška da je ukroti. Appleby je bio dobar pilot i natčovek u stolnom tenisu, imao je muve u očima i nikad nije izgubio ni jednog poena. Svega je dvadeset i jedan servis bio dovoljan Applebyu da obruka svakog protivnika. Njegova veština u stonom tenisu bila je legendarna, i Appleby je dobio svaku partiju koju je započeo, sve do one večeri kad se Orr podnapio džina s voćnim sokom i svojim reketom razbio Applebyu čelo, pošto mu je Appleby bio oštro vratio svih prvih pet servisa. Orr je bacio reket u njega, skočio na sto i zaleteo se na drugi kraj kao da skače udalj, i dočekao se nogama pravo na Applebyevu licu. Nastao je urnebes. Applebyu je bila potrebna gotovo cela minuta da se iščupa iz Orrovih uzvitlanih ruku i nogu i osovi se na noge držeći Orra pred sobom u vazduhu jednom rukom za košulju i spremajući se da ga drugom šakom usmrti, ali se u taj čas umešao Yossarian i istrgao mu Orra iz ruku. Bila je to veče iznenađenja za Applebya, koji je bio krupan kao Yossarian i isto toliko jak, i koji je svom snagom udario Yossariana, što je poglavicu Belog Halfoata proželo takvim radosnim uzbuđenjem da se okrenuo i raspalio pukovnika Moodusa po nosu, što je generala Dreedlea ispunilo takvim nežnim zadovoljstvom da je naložio pukovniku Cathcartu da izbaci kapelana iz oficirskog kluba i da poglavicu Belog Halfoata premesti u šator doktora Daneeke, gde će dan i noć biti pod lrksrdkim nadzorom da sačuva telesnu kondiciju, kako bi mogao opet raspaliti pukovnika Moodusa po nosu kad god to general Dreedle zatraži od njega. Katkad je general Dreedle dolazio specijalno iz štaba aviobrigade s pukovnikom Moodusom i bolničarkom samo zato da mu poglavica Beli Halfoat raspali zeta po nosu. 

 Poglavica Beli Halfoat bio bi mnogo radije ostao u automobilskoj prikolici u kojoj je stanovao s kapetanom Flumeom, ćutljivim, opsednutim eskadrilskim oficirom za informacije, koji je veći deo svake večeri provodio razvijajući fotografije što ih je snimio toga dana da ih razašalje sa saopštenjima za štampu. Kapetan Flume provodio je najviše vremena svake večeri radeći u svojoj tamnoj komori, a onda bi legao na ležaj držeći palce, s amajlijom oko vrata, i nastojao svim silama da ostane budan. Živeo je u smrtnom strahu od poglavice Belog Halfoata. Kapetan Flume bio je opsednut idejom da će se jedne noći, kad on bude čvrsto spavao, poglavica Beli Halfoat prišunjati njegovom ležaju i prefikariti mu vrat od uva do uva. Kapetan Flume saznao je za tu ideju od samog poglavice Belog Halfoata, koji se zaista jedne noći prišuljao njegovu ležaju, dok je on dremao, i prošištao mu zlokobno da će mu jedne noći, dok on, kapetan Flume, bude čvrsto spavao, on, poglavica Beli Halfoat, prefikariti vrat od uva do uva. Kapetan Flume se sledio buljeći razrogačenim očima pravo u oči poglavici Belom Halfoatu, koje su se pijano kresile svega nekoliko centimetara pred njim. 

 - A zašto? - protisnuo je jedva jedvice kapetan Flume.

 - A zašto ne? - beše odgovor poglavice Bijelog Halfoata. 

 Posle toga se svake noći kapetan Flume trudio da ostane što duže budan. Mora Gladnoga Joea bila mu je od neprocenjive pomoći. Slušajući napeto manijačko zavijanje Gladnoga Joea iz noći u noć, kapetan Flume ga je zamrzeo i zaželeo da se poglavica Beli Halfoat prišulja jedne noći njegovom ležaju i prefikari njemu vrat od uva do uva. Zapravo je kapetan Flume spavao kao zaklan gotovo svake noći i samo je sanjao da je budan. Ti su snovi o bdenju bili toliko uverljivi da se svako jutro budio posve iscrpljen i odmah ponovo zapadao u san. 

 Poglavica Beli Halfoat gotovo je zavoleo kapetana Flumea otkako se ovaj tako neobično preobrazio. Kapetan Flume je one noći legao u postelju kao nadobudna ekstravertirana ličnost, a sutradan je ujutro ustao iz nje kao pogružena introvertirana ličnost, pa je poglavica Beli Halfoat ponosno smatrao novoga kapetana Flumea za svoje vlastito delo. On nije uopšte kanio prefikariti kapetanu Flumeu vrat od uva do uhva. Pretnja da će to učiniti bila je za njega puka šala, isto kao i ono da će on umreti od upale pluća, i isto kao što je raspalio pukovnika Moodusa po nosu, ili kao što je izazivao doktora Daneeku na indijansko rvanje. Kad bi svake noći doteturao pijan do svog šatora, poglavica Beli Halfoat želeo je jedino da odmah zaspi, ali često nije mogao zaspati zbog Gladnoga Joea. Poglavicu Belog Halfoata podilazili su srsi od more Gladnoga Joea, pa je često poželeo da se neko ušulja u šator Gladnoga Joea, skine mu Hupleova mačka s glave i prefikari mu vrat od uva do uhva, kako bi se svi u eskadrili, osim kapetana Flumea, mogli pošteno naspavati. 

 lako je poglavica Beli Halfoat i dalje lupao pukovnika Moodusa po nosu za ljubav generala Dreedlea, svejednako je bio u nemilosti. U nemilosti je bio i major Major, komandir eskadrile, koji je to saznao u isti mah kad je saznao da je komandir eskadrile od pukovnika Cathcarta, koji je dotutnjao u eskadrilu u svom džipu s pojačanim motorom sutradan pošto je major Duluth poginuo nad Perugiom. Pukovnik Cathcart zaustavio je naglo džip koji je zacvilio nekoliko centimetara pred usjekom željezničke pruge, što ga je razdvajao od kosog igrališta košarke, s kojega su majora Majora najposle isterali udarcima nogama i šakama, i guranjem, i kamenjem momci koji su mu bili malne postali prijatelji. 

 - Vi ste novi komandir eskadrile - izderao se pukovnik Cathcart preko useka na njega. - Ali nemojte misliti da to šta znači, jer ne znači. To znači samo da ste novi komandir eskadrile. 

 I pukovnik Cathcart otprašio je isto onako naglo kako je i došao, okrenuvši džip tako da su se kotači strahovito zavrteli i posuli peskom majora Majora. Major Major se ukočio na tu vest. Stajao je bez reči, onako protegljast i nezgrapan, s izlizanom loptom za košarku u dugačkim rukama, dok je seme kivnosti koje je tako brzo posijao pukovnik Cathcart hvatalo koren u vojnicima oko njega, koji su s njim igrali košarku i koji su dopustili da se sprijatelji s njima koliko niko drugi pre toga. Beloočnice njegovih sanjarskih očiju raširile su se i ovlažile dok su mu se usta čeznutljivo i malodušno borila s poznatom, nesavladivom osamljenošću koja se opet širila oko njega kao zagušljiva magla. 

 Kao i svi ostali oficiri u štabu aviopuka, osim majora Danbyja, pukovnik Cathcart bio je zadojen demokratskim duhom: on je verovao da su svi ljudi jednaki, pa je stoga podjednako usrdno omalovažavao sve ljude izvan štaba aviopuka. Usprkos tome, verovao je u svoje ljude. Kao što im je često govorio u učionici, verovao je da su za najmanje deset borbenih zadataka bolji od svake druge jedinice, i smatrao da svi oni koji nemaju tu veru, koju je on usadio u njih, mogu ići do sto đavola. Ipak, jedini način na koji su mogli ići do sto đavola, kao što je Yossarian saznao kad je odleteo u posetu bivšem starijem vojniku Wintergreenu, beše da izvrše još deset borbenih zadataka. 

 - Ja to još ne shvatam - prosvjedovao je Yossarian. - Ima li doktor Daneeka pravo ili nema? 

 - Koliko je rekao? 

 - Četrdeset. 

 - Daneeka je rekao istinu - priznade bivši stariji vojnik Wintergreen. - Vi ne morate izvršiti više od četrdeset borbenih zadataka, što se tiče štaba Dvadeset i sedme zračne eskadre. 

 Yossarian je likovao. 

 - Onda ja mogu kući, nije li tako? Ja ih imam četrdeset i osam.

- Ne, ne možeš kući - ispravi ga bivši stariji vojnik Wintergreen. - Jesi li ti lud, šta ti je?

 - Zašto ne mogu? 

 - Kvaka 22. 

 - Kvaka 22 - Yossarian se zgranu. 

- Kakve to vražje veze ima s Kvakom 22? 

 - Kvaka 22 - odgovorio je doktor Daneeka strpljivo kad je Yossarian doleteo natrag na Pianosu s Gladnim Joeom - kaže da uvek moraš učiniti ono što ti zapovedi tvoj pretpostavljeni. 

 - Ali Dvadeset i sedma eskadra kaže da mogu kući kad navršim četrdeset borbenih zadataka. 

 - Ali ti ne kažu da moraš kući. A propisi, bogme, kažu da moraš izvršiti svaki nalog. U tome je kvaka. Sve kad bi pukovnik i kršio naredbu Dvadeset i sedme eskadre terajući te da izvršiš više borbenih zadataka, morao bi ih izvršiti, jer bi inače bio kriv što nisi izvršio njegov nalog. A onda bi ti štab Dvadeset i sedme zračne eskadre zbilja skočio za vrat. 

 Yossarian se skljoka od razočaranja. 

 - Onda zbilja moram izvršiti pedeset borbenih letova, je li? - protuži. 

 - Pedeset i pet - ispravi ga doktor Daneeka. 

 - Kako pedeset i pet? 

 - Pedeset i pet zadataka, koliko sad pukovnik zahteva od svih vas. 

 Gladnom Joeu kao da je pao kamen sa srca kad je čuo što kaže doktor Daneeka, a usne su mu se razvukle u osmeh. Yossarian je zgrabio Gladnog Joea za gušu i naterao ga da odmah odleti s njim opet do bivšeg starijeg vojnika Wintergreena 

- Šta bi mi napravili - upitao je poverljivim glasom - kad bih odbio da letim? 

 - Verovatno bismo te streljali - odgovorio je bivši stariji vojnik Wintergreen. 

 - Mi? - uzviknu Yossarian iznenađeno. - Kako to misliš mi? Otkad si ti na njihovoj strani? 

 - Ako tebe streljaju, šta misliš, na čijoj ću biti strani? - odbrusi mu bivši stariji vojnik Wintergreen. 

 Yossarian se lecnu. Pukovnik Cathcart ga je opet prešao.

                                                          

nastavci : Romani u nastavcima 

Dan Brown, Da Vinčijev kod , Poglavlje 20, 21, 22, 23

 

Poglavlje 20 

  Izronivši iz sene, Langdon i Sofi nečujno krenuše napuštenim hodnikom Velike galerije ka požarnim stepenicama.
  Dok se kretao, Langdon je imao osećaj da sastavlja slagalicu u mraku. Najnoviji aspekt ove misterije duboko ga je uznemirio: Kapetan Sudske policije pokušava da mi namesti ubistvo.
  "Mislite li da je možda", prošapta on, "Faš napisao poruku na podu?"
  Sofi se nije čak ni okrenula. "Nemoguće."
  Langdon nije bio toliko siguran. "Čini se da mu je prilično stalo da ja izgledam kao krivac. Možda je mislio da će, ukoliko napiše moje ime na podu, pojačati optužbu protiv mene?"
  "Fibonačijev niz? P.S.? Sva simbolika koja se odnosi na Da Vinčija i boginju? To je sigurno bio moj deda."
  Langdon je znao da je ona u pravu. Simbolizam tragova uklapao se previše savršeno - pentagram, Skica po Vitruviju, Da Vinči, boginja, pa čak i Fibonačijevi brojevi. Koherentan set simbola, tako bi ga ikonografi nazvali. Svi elementi neodvojivo povezani.
  "I dedov poslepodnevni telefonski poziv", doda Sofi. "Rekao je da mora nešto da mi kaže. Sigurna sam da je poruka u Luvru njegov poslednji pokušaj da mi kaže nešto bitno, nešto za što je mislio da ćete mi vi pomoći da shvatim."
  Langdon se namršti. O, rana davi, al' demon zlo čini! Želeo je da shvati ovu poruku, i zbog Sofi i zbog sebe. Stvari su se definitivno pogoršale od kako je prvi put ugledao šifrirani tekst. "Skok" kroz prozor toaleta neće baš umilostiviti Faša. Iz nekog je razloga sumnjao da će kapetan francuske policije imati smisla za humor kada shvati da je proganjao i uhapsio jedan sapun.
  "Vrata nisu daleko odavde", reče Sofi.
  "Mislite li da postoji mogućnost da se u brojevima vašeg dede nalazi ključ za razumevanje ostatka šifre?" Langdon je jednom radio na seriji Bekonovskih rukopisa koji su sadržali epigrafske šifre u kojima određeni redovi predstavljaju ključ za dešifriovanje drugih redova.
  "Razmišljala sam o tim brojevima čitavo večer. Zbir, rezultati deljenja, rezultati množenja. Ništa ne vidim u tome. Matematički, poredani su nasumice. Kriptografska pošalica."
  "Ipak, svi su oni deo Fibonačijevog niza. To ne može biti slučajnost."
  "I nije slučajnost. To što je upotrebio Fibonačijeve brojeve bio je način da naročito skrene moju pažnju. Kao i to što je napisao poruku na engleskom, i postavio se u onaj položaj, ili što je nacrtao pentagram na sebi. Sve to je napravio da bi privukao moju pažnju."
  "Pentagram vama nešto znači?"
  "Da. Nisam stigla da vam kažem, ali pentagram je simbol od posebnog značaja za mene i dedu iz vremena mog odrastanja. Iz zabave smo otvarali tarot karte, i moja indikator-karta je uvek bila pentagram. Sigurna sam da je nameštao karte, ali pentagrami su postali naša mala šala."
  Langdona prođoše žmarci. Otvarali su tarot? Ova srednjovekovna talijanska igra kartama bila je prepuna skrivenih heretičkih simbola, u tolikoj meri da je Langdon posvetio posebno poglavlje svog novog rukopisa upravo tarotu. Dvadeset i dve karte nosile su imena poput Prvosveštenice, Carice, Zvezde. Tarot je zapravo i nastao kao tajni način prenošenja ideologija koje je Crkva zabranjivala. Danas, mistiku tarota i dalje su prenosile moderne proročice.
  Indikator boja u tarotu za žensko božanstvo jesu pentagrami, mislio je Langdon, shvatajući da su, ukoliko je Sonijer nameštao karte iz zabave, pentagrami zapravo bili skrivena šala.
  Stigli su do požarnih stepenica i Sofi pažljivo otvori vrata. Alarm se nije oglasio. Samo su izlazna vrata bila povezana sa alarmom. Sofi povede Langdona niz cik-cak stepenice ka donjem nivou, sve više ubrzavajući.
  "Kada vam je vaš deda govorio o pentagramu", reče Langdon, žureći za njom, "da li vam je spominjao obožavanje boginje ili neke zamerke upućene Katoličkoj crkvi?"
  Sofi odmahnu glavom. "Više me je zanimala matematička strana toga - Božanska proporcija, PHI, Fibonačijevi brojevi, takve stvari."
  Langdon je bio iznenađen. "Deda vas je naučio šta je broj PHI?"
  "Naravno. Božanska proporcija." Lice joj poprimi blag izraz. "Zapravo, šalio se da sam ja napola božanska... znate, zbog slova u mom imenu."
  Langdon razmisli o tome jedan trenutak, a potom shvati.
  s-o-PHI-e
  Dok su silazili, Langdon se usredotoči na broj PHI. Tragovi koje je Sonijer ostavio bili su dosledniji nego što je isprva mislio.
  Da Vinči... Fibonačijevi brojevi... pentagram.
  Neverovatno, ali sve te stvari bile su povezane konceptom toliko značajnim za istoriju umetnosti da mu je Langdon uviek posvećivao nekoliko sati predavanja.
  PHI.
  Iznenada kao da se vratio na Harvard, ispred studenata koji slušaju njegova predavanja iz "Simbolizma u umetnosti", i kao da je ispisivao svoj omiljeni broj na tabli.

 
  1,618

  Langdon se okrenu da pogleda more svojih studenata. "Ko može da mi kaže koji je ovo broj?"
  Dugonogi student matematike u poslednjem redu podiže ruku. "To je broj PHI." Izgovorio ga je kao faj.
  "Dobro je, Stetneru", reče Langdon. "Narode, upoznajte PHI."
  "Ne treba ga mešati sa PI", doda Stetner, cereći se. "Kao što mi matematičari volimo da kažemo: PHI je za jedno H bolje od PI." Langdon se nasmeja, ali se činilo da niko drugi nije shvatio šalu.
  Stetner se pokunji.
  "Ovaj broj PHI", nastavi Langdon, "jedan zarez šest jedan osam veoma je važan broj u umetnosti. Ko može da mi kaže zašto?"
  Stetner pokuša da se iskupi. "Zato što je toliko zgodan?"
  Svi se nasmijaše.
  "Zapravo", reče Langdon, "Stetner je ponovno u pravu. PHI se smatra najlepšim brojem na čitavom svetu."
  Smeh naglo prestade, a Stetner je likovao.
  Dok je pripremao projektor, Langdon je objasnio da je broj PHI izveden iz Fibonačijevog niza - progresije poznate ne samo po tome što je svaki naredni član niza jednak zbiru prethodna dva, već i po tome što se količnik susednih članova zapanjujuće približava broju 1,618 - PHI!
  Usprkos naizgled misterioznom matematičkom poreklu broja PHI, objasnio je Langdon, ono što je zaista zapanjujuće u vezi sa brojem PHI bila je njegova uloga osnovnog elementa kompozicije prirode. Odnosi mera kod biljaka, životinja, pa čak i ljudskih bića sa zapanjujućom preciznošću su se približavali odnosu PHI prema 1.
  "To što je PHI svuda prisutan u prirodi", reče Langdon, gaseći svetla, "nipošto nije slučajnost, i stoga su u antičkom svetu smatrali da je broj PHI odredio sam Tvorac univerzuma. Rani naučnici su proglasili jedan-zarez--šest-jedan-osam za Božansku proporciju."
  "Čekajte", reče devojka iz prvog reda. "Ja sam student biologije i nikada nisam videla ovu Božansku proporciju u prirodi."
  "Ne?" Langdon se naceri. "Jeste li ikada proučavali odnos ženki i mužjaka u pčelinjoj zajednici?"
  "Naravno. Uvek ima više ženki nego mužjaka."
  "Tačno. A jeste li znali da, ukoliko podelite broj ženki sa brojem mužjaka u bilo kojoj košnici na svetu, uvek dobijate isti broj."
  "Stvarno?" "Da. Broj PHI."
  Djevojka je gledala u neverici. "NEMOGUĆE!"
  "Moguće!" odvrati Langdon, smešeći se dok je prikazivao slajd spiralne školjke. "Prepoznajete li ovo?"
  "To je nautilus", reče studentica biologije. "Cefalopodni mekušac koji ubacuje plin u svoju komorastu školjku kako bi se osposobio za plutanje."
  "Tačno. A možete li da pogodite koji je odnos svakog spiralnog promera prema sledećem?"
  Devojka je izgledala nesigurno dok je promatrala koncentrične lukove spiralnog nautilusa.
  Langdon klimnu. "PHI. Božanska proporcija. Jedan-zarez-šest-jedan-osam."
  Devojka je izgledala zadivljena.
  Langdon pređe na sledeći slajd - krupni plan glavice suncokreta. "Seme suncokreta raste u suprotnim spiralama. Možete li da pogodite međusobni odnos promera rotacije?"
  "PHI?" pitali su studenti.
  "Tačno." Langdon poče da niže slajdove ubrzano - spiralne latice šišarke, raspored listova na stabljikama biljaka, segmentacija kukaca - u svemu se videla zapanjujuća doslednost Božanske proporcije.
  "Ovo je neverovatno!" neko je po vikao.
  "Da", reče neko drugi, "ali kakve to veze ima sa umetnošću" "Aha!" reče Langdon. "Drago mi je što ste pitali." On izvuče naredni slajd - bledožuti pergament sa čuvenim muškim aktom Leonarda da Vincija - Skicom po Vitruviju - nazvan po Markusu Vitruvijusu, izuzetnom rimskom arhitekti koji je hvalio Božansku proporciju u svom tekstu De Architectura.
  "Niko bolje od Da Vinčija nije razumeo božansku strukturu ljudskog tela. Da Vinči je iskopavao leševe kako bi merio tačan odnos kostiju u ljudskom skeletu. Bio je prvi koji je pokazao da je ljudsko telo bukvalno sastavljeno od građevinskih blokova čiji je proporcionalni odnos uvek jednak broju PHI."
  Svi na predavanju ga sumnjičavo pogledaše.
  "Ne verujete mi?" izazivao ih je Langdon. "Sledeći put kada se budete tuširali, ponesite metar sa sobom."
  Dvojica ragbista se zakikotaše.
  "Ne samo vi nesigurni sportisti", Langdon ih bocnu. "Svi vi. Momci i devojke. Probajte. Izmerite rastojanje od vrha glave do poda. Potom taj broj podelite rastojanjem od pupka do poda. Pogodite koji ćete broj dobiti."
  "Ne PHI!" jedan od sportaš reče u neverici. "Da, PHI", odgovori Langdon. "Jedan-zarez-šest-jedan-osam. Hoćete još jedan primer? Izmerite rastojanje od ramena do vrhova prstiju na ruci, i potom ga podelite sa rastojanjem od lakta do vrhova prstiju. Ponovno PHI. Još jedan? Rastojanje od kuka do poda podeljeno sa rastojanjem od kolena do poda. Ponovno PHI. Zglobovi prstiju. Prsti na nogama. Spiralna podela. PHI. PHI. PHI. Dragi moji, svako od vas je hodajući primer Božanske proporcije."
  Čak i u mraku, Langdon je mogao da vidi da su svi zapanjeni. Iznutra ga ispuni poznata toplina. Evo zbog čega je predavao. "Dragi moji, kao što možete da se uverite, u haosu ovoga sveta postoji neki dubinski red. Kada su u antičkom svetu otkrili PHI, bili su sigurni da su naišli na građevinski blok od kojeg je sačinjen čitav svet, i zbog toga su poštovali Prirodu. A možete i da razumete zašto. Božja ruka je primetna u Prirodi, i čak do danas pošto je poganske religije koje slave Majku Zemlju. Mnogi od nas slave prirodu na isti način na koji su to radili pagani, a da to čak i ne znaju. Prvi maj je savršen primer, proslava proleća... zemlja koja se vraća u život da podari svoje plodove. Misteriozna magija koja se nalazi u korenu Božanske proporcije stara je koliko i samo vreme. Čovek jednostavno postupa po pravilima Prirode, a budući da je umetnost pokušaj čoveka da oponaša lepotu koju je stvorila ruka Tvorca, pretpostavljate da ćemo ovog semestra videti mnogo primera Božanske proporcije u umetnosti."
  Tokom narednih pola sata, Langdon im je pokazivao slajdove umetničkih dela Mikelanđela, Albrehta Direra, Da Vinčija i mnogih drugih, pokazujući kod svakog umetnik svesno i dosledno poštovanje Božanske proporcije u nacrtu njihovih kompozicija. Langdon im je otkrio PHI u arhitektonskim dimenzijama grčkog Partenona, piramida u Egiptu, pa čak i zgrade Ujedinjenih nacija u New Yorku. PHI se pojavio i u organizacionoj strukturi Mocartovih sonata, Betovenove Pete simfonije, kao i u delima Bartoka, Debisija i Šuberta. Broj PHI, kako im je Langdon rekao, koristio je čak i Stradivari kako bi izračunao tačno mesto f-rupa pri konstruisanju svojih čuvenih violina.
  "U zaključku", rekao je Langdon, prilazeći tabli, "vraćamo se simbolima." Povukao je pet linija koje su se međusobno presecale i tako formirale petokraku zvezdu. "Ovaj simbol je jedan od najmoćnijih prizora koje ćete videti ovog semestra. Formalno poznat kao petokraka zvezda - ili pentagram, kako su ga ljudi u antičko doba zvali - ovaj simbol se smatra i božanskim i magičnim u mnogim kulturama. Može li neko da kaže zašto je to tako?"
  Stetner, student matematike, podiže ruku. "Zato što, ako nacrtate pentagram, linije automatski dele jedna drugu na dielove prema principu Božanske proporcije."
  Langdon ponosno potvrdi. "Odlično. Da, odnosi delova linija u pentagramu su svi jednaki broju PHI, što ovaj simbol čini vrhunskim simbolom lepote i savršenstva koje se povezuju sa boginjom i svetim ženskim principom."
  Devojke su ponosno blistale.
  "Jedna napomena, narode. Danas smo se jedva dotakli Da Vinčija, ali ovog semestra ćemo se njime baviti mnogo više. Leonardo je bio osvedočeni posvećenik drevnih poimanja boginje. Sutra ću vam pokazati njegovu fresku Tajna večera, koja je jedan od najupečatljivijih omaža ženskom božanstvu koje ćete ikada videti."
  "Šalite se, zar ne?" neko reče. "Mislio sam da se na Tajnoj večeri radi o Isusu!"
  Langdon namignu. "Ne možete ni da zamislite na kojim se sve mestima nalaze skriveni simboli."
  "Hajde", prošapta Sofi. "Šta nije u redu? Skoro smo stigli. Požurite!"
  Langdon podiže pogled, vrativši se iz udaljenih sećanja. Shvati da se ukopao u mestu, na stepenicama, paralisan iznenadnim otkrićem.
  O, rana davi, al' demon zlo čini!
  Sofi ga je promatrala.
  Nemoguće da je toliko jednostavno, mislio je Langdon.
  Ali, naravno, znao je da jeste.
  Tamo u utrobi Luvra... uz broj PHI i Da Vinčija koji su mu se vrteli po mislima, Robert Langdon je iznenada i sasvim neočekivano dešifrovao Sonijerovu šifru.
  "O, rana davi, al' demon zlo čini!" reče on. "To je najjednostavnija vrsta šifre!"
  Sofi zastade na stepenicama ispod njega, gledajući u neverici. Šifra? Mislila je o rečima čitave noći i nije videla šifru. Naročito ne jednostavnu šifru.
  "Sami ste to rekli!" Langdonov glas podrhtavao je od uzbuđenja. "Fibonačijevi brojevi imaju značenje samo ukoliko se nižu pravim redosledom. Inače su matematička besmislica."
  Sofi nije imala pojma o čemu on priča. Fibonačijevi brojevi? Bila je sigurna da oni nisu imali nikakvu drugu svrhu do da uključe Odeljenje kriptografije u noćašnju istragu. Imaju i drugu svrhu? Ona gurnu ruku u džep i izvuče odštampani snimak. Ponovno poče da proučava dedinu poruku.
  13-3-2-21-1-1-8-5 O, rana davi, Al' demon zlo čini!
  Šta u vezi sa brojevima ?
  "Ispremeštan Fibonačijev niz je rešenje", reče Langdon, uzimajući snimak. "Brojevi su nagoveštaj kako treba dešifrovati ostatak poruke. Napisao je takav niz kako bi nam rekao da isti koncept primenimo i na tekst. O, rana davi, ali demon zlo čini? To ništa ne znači. To su jednostavno slova napisana pogrešnim redosledom."
  Sofi je bio potreban samo trenutak da shvati na što cilja Langdon. Izgledalo je smešno jednostavno. "Vi mislite da je ova poruka... une anagramme?"5 Zurila je u njega. "Poput slova isečenih iz novina?"
  Langdon je video nevericu na njenom licu i sasvim je dobro razumeo. Ljudi nisu znali da su anagrami, pored toga što predstavljaju modernu razbibrigu, imali bogatu istoriju svetog simbolizma.
  Mistična učenja Kabale veoma su se mnogo oslanjala na anagrame - premeštajući slova u rečima na hebrejskom dobijali su nova značenja. Francuski kraljevi su, tokom renesanse, bili toliko uvereni da anagrami sadrže magičnu moć da su imenovali kraljevske anagramiste koji su im pomagali da donesu bolje odluke tako što su analizirali reči u važnim dokumentima. Rimljani su o proučavanju anagrama govorili kao o ars magna - "velikoj umetnosti".
  Langdon je sada netremice promatrao Sofi. "Ono što je vaš deda htieo da kaže sve vreme nam se nalazilo pred nosom, a ostavio je više nego dovoljno znakova da bismo to videli."
  Bez dalje priče, Langdon izvadi olovku iz džepa i presloži slova u svakom redu teksta.
  O, rana davi! Al' demon zlo čini! bio je savršen anagram za...
  Leonardo da Vinči! Mona Liza!

 
  Poglavlje 21

  Mona Liza.

 
  Za trenutak, stojeći na požarnim stepenicama, Sofi je zaboravila da pokušava da pobegne iz Luvra.
  Sa šokom koji je usledio kada je shvatila da se radi o anagramu mogla se meriti jedino posramljenost što sama nije dešifrovala poruku. Bila je stručnjak za kompleksnu kriptoanalizu, pa je stoga previdela jednostavne igre rečima. Ipak, trebalo je da shvati. Na kraju, anagrami joj nisu bili strani – naročito na engleskom.
  Deda je često koristio anagrame da bi usavršio njen engleski. Jednom prilikom, napisao je englesku reč "planete" i rekao joj da se čak šezdeset i dve druge reči, različite dužine, mogu napraviti od tih istih slova. Sofi je provela tri dana sa rečnikom engleskog dok ih nije sve pronašla.
  "Ne mogu ni da zamislim", reče Langdon, zureći u odštampani primerak, "kako je vaš deda smislio tako komplikovan anagram svega nekoliko minuta pre nego što je umro."
  Sofija je imala objašnjenje i zbog toga se osećala još gore. Trebalo je da shvatim! Setila se da se njen deda - ljubitelj igara reči i umetnosti – kao mlad zabavljao tako što je smišljao anagrame za poznata umetnička dela. Zbog jednog od svojih anagrama je, čak, dospeo u nevolju kada je Sofi bila mala. U intervjuu za jedan američki časopis, Sonijer je izrazio svoj prezir prema modernističkom kubističkom pokretu zapažajući da se za Pikasovo remek-delo Gospođice iz Avinjona6 na engleskom jeziku mogao napraviti savršen anagram sa značenjem besmislene žvrljotine.7 Ljubiteljima Pikasa to nije bilo zabavno.
  "Deda je anagram za Mona Lizu verovatno smislio mnogo ranije", reče Sofi, pogledavši Langdona. A večeras je bio primoran da ga iskoristi kao zamenu za šifru. Dedov glas ju je dozivao sa onog sveta toliko jasno da joj se ledila krv u žilama.
  Leonardo da Vinci!
  Mona Liza!
  Nije znala zašto su se njegove poslednje reči odnosile baš na čuvenu sliku, ali je pretpostavljala da postoji samo jedna mogućnost. Mogućnost koja ju je uznemirila.
  To nisu bile njegove poslednje reči...
  Da li je trebalo da ode i vidi Mona Lizu? Da li joj je deda tamo ostavio poruku? Ideja se činila savršeno mogućom. Na kraju, poznata slika je visila u Salle des Etats - skrovitoj prostoriji u koju se moglo ući jedino iz Velike galerije. Zapravo, Sofi je tek sada shvatala, vrata koja su vodila u ovu prostoriju nalazila su se svega dvadeset metara od mesta na kom je njen ded pronađen mrtav.
  Lako je mogao da ode do Mona Lize pre nego što je umro.
  Rastrzana između dve mogućnosti, Sofi baci pogled unatrag, na požarne stepenice. Znala je da bi trebalo da odmah izvede Langdona iz muzeja, pa ipak, instinkt ju je terao da postupi drugačije. Dok se prisećala svojih detinjih poseta krilu Denon, shvatila je da bi, ukoliko je deda želeo da joj saopšti tajnu, nije na zemlji bilo boljeg mjesta za rendezvous od Da Vincieve Mona Lize.
  "Samo još malo", šaputao je deda, držeći Sofinu ručicu dok ju je vodio kroz pusti muzej nakon radnog vremena. Sofi je imala svega šest godina. Osećala se malom i beznačajnom dok je gledala ka ogromnim tavanicama i duž poda od kojeg joj se vrtelo u glavi. Prazan muzej ju je plašio, iako nije htela da deda to primeti. Isturi vilicu i pusti njegovu ruku.
  "Pravo napred je Salle des Etats", rekao je kada su se približili najpoznatijoj prostoriji u Luvru. Usprkos njegovom očiglednom uzbuđenju, Sofi je želela da se vrati kući. Videla je fotografije Mona Lize u knjigama i uopšte joj se nije svidela. Nije mogla da shvati zašto su svi pravili toliko frku oko te slike.
  "C'est ennuyeux", gunđala je Sofi.
  "Dosadno", ispravi je on. "Francuski u školi. Engleski kod kuće."
  "Le Louvre, c'est pas chez moi!" izazivala ga je.
  Umorno se nasmejao. "U pravu si. Ako je već tako, hajde da pričamo na engleskom iz zabave."
  Sofi napući usta i nastavi da hoda. Kad uđoše u Salle des Etats, ona pređe pogledom po uskoj prostoriji i zaustavi se na očigledno počasnom mestu - sredini desnog zida, gde je usamljeni portret visio iza zaštitnog zida od pleksiglasa. Deda zastade na pragu i pokaza ka slici.
  "Hajde, Sofi. Nema mnogo ljudi koji imaju priliku da je posete sami."
  Progutavši nervozu, Sofi polako pođe ka slici. Nakon svega što je čula o Mona Lizi, imala je osećaj kao da prilazi osobi kraljevskog roda. Stigavši pred zaštitni pleksiglas, Sofi zadrža dah i podiže pogled, obuhvaćajući celu sliku.
  Nije bila sigurna što je očekivala da oseti. Ni šoka ni zadivljenosti. Nije se osećala kao da se dogodilo čudo. Čuveno lice je izgledalo kao u knjigama. Stajala je bez reči, činilo joj se čitavu večnost, čekajući da se nešto dogodi.
  "Dakle, kako ti se čini?" prošapta deda, došavši iza nje. "Divna je, zar ne?"
  "Tako je mala."
  Sonijer se nasmeši. "Ti si mala, pa ipak si divna."
  Ja nisam divna, mislila je. Sofije mrzila svoju riđu kosu i pegice. Pored loga, bila je viša od svih dečaka u razredu. Ponovno pogleda Mona Lizu i odmahnu glavom. "Još je ružnija nego u knjigama. Lice joj je... brumeux."
  "Maglovito", poduči je deda.
  "Maglovito", ponovi Sofi, znajući da se razgovor neće nastaviti sve dok ne ponovi novu reč.
  "To se zove sfumato stil slikanja", objasni deda, "i veoma ga je teško postići. Leonardu Da Vinciu je to bolje polazilo za rukom nego bilo kome drugom."
  Sofi se još uvek nije sviđala slika. "Izgleda kao da zna nešto... kao kad deca u školi imaju tajne."
  Deda se nasmije. "Delom je baš zbog toga poznata. Ljudi vole da pogađaju zašto se osmehuje."
  "Da li ti znaš zašto se osmehuje?"
  "Možda." Deda joj namignu. "Jednog ću ti dana ispričati sve o tome."
  Sofi lupi nogom o pod. "Rekla sam ti da ne volim tajne!"
  "Princezo", nasmešio se, "život je pun tajni. Ne možeš ih sve odjednom otkriti."
 
 
  "Vraćam se gore", izusti Sofi. Glas joj je odzvanjao na stepenicama.
  "Do Mona Lize" ustuknu Langdon. "Sada?"
  Sofi razmisli o riziku u koji se upušta. "Ja nisam osumnjičena za ubistvo. Rizikovaću. Moram da shvatim šta je deda pokušavao da mi kaže."
  "A šta je sa ambasadom?"
  Sofi se osjeti krivom što je Langdona prvo naterala da pobegne a sada ga napuštala, ali nije videla drugu mogućnost. Sofi pokaza niz stepenice, ka vratima. "Prođite kroz ta vrata i pratite svetleće znake koji vode do izlaza. Deda me je dovodio ovde. Znakovi će vas odvesti do sigurnosne rampe. Rampa se okreće samo u jednom smeru i vodi vani." Dade Langdonu ključeve od auta. "Moj auto je crveni smart na parkingu za zaposlene. Pravo ispred ovog zida. Znate li kako da dođete do ambasade?"
  Langdon klimnu glavom, gledajući u ključeve u svojoj ruci.
  "Čujte", reče Sofi, sada nežnije. "Mislim da mi je deda možda ostavio poruku kod Mona Lize - neki nagoveštaj o tome ko ga je ubio. Ili zašto sam ja u opasnosti." Ili što se dogodilo sa mojom porodicom."Moram da idem i vidim."
  "Ali ako je hteo da vam kaže zašto ste u opasnosti, zašto to nije jednostavno napisao na podu, tamo gde je umro. Čemu ova komplikovana igra reči?"
  "Šta god da je deda pokušavao da mi kaže, ne verujem da je želeo da to čuje bilo ko drugi. Čak ni policija." Jasno je da je njen deda učinio sve što je bilo u njegovoj moći da poverljivu poruku pošalje direktno njoj. Napisao ju je u šifri, uključio njene tajne inicijale i rekao joj da pronađe Roberta Langdona - što se ispostavilo kao mudro uputstvo. "Koliko god to čudno zvučalo", reče Sofi, "mislim da želi da stignem do Mona Liže pre nekog drugog."
  "Idem i ja."
  "Ne! Ne znamo koliko će dugo Velika galerija biti prazna. Vi morate da odete odavde."
  Izgledalo je da Langdon okleva, kao da njegova profesionalna radoznalost preti da prevagne nad zdravim razumom i odvede ga pravo u Fašove ruke.
  "Idite. Odmah." Sofi mu se zahvalno osmehnu. "Vidimo se u ambasadi, gospodine Langdon."
  Langdon nije bio zadovoljan. "Videćemo se tamo pod jednim uslovom", odgovori on, odlučnim glasom.
  Ona zastane, iznenađena. "Pod kojim?"
  "Da prestanete da me zovete gospodin Langdon."
  Sofi otkrije slabašan nagoveštaj osmeha na njegovom licu, i oseti kako se i sama osmehuje. "Sretno, Roberte."
 
 
  Kada je stigao do odmorišta na dnu stepenica, nezamjenljivi miris lanenog ulja i gipsane prašine napade mu nosnice. Ispred njega, na svetlećem znaku SORTIE/EXIT nalazila se strelica koja je pokazivala niz dug hodnik. Langdon zakorači u prolaz. Sa desne strane, zjapio je mračan atelje za restauraciju iz kojeg se promaljala vojska kipova u različitom stadiju popravka. Sa leve trane, Langdon ugleda niz ateljea koji su nalikovali učionicama za studente umetnosti na Harwardu - redovi štafelaja, slika, paleta, alatki za uramljivanje – proizvodna traka umetnosti.
  Krenuvši niz hodnik, Langdon se pitao da li će se, svakog trenutka, trgnuti iz sna u svom krevetu u Cambridgeu. Čitavo veče je izgledalo kao bizaran san. Upravo se spremam da uteknem iz Luvra... bjegunac.
  Još uvek mu je na pameti bila Sonijerova domišljata anagramska poruka. Pitao se šta li će Sofi pronaći kad stigne do Mona Lize... ako uopšte išta pronađe. Bila je uverena da je njen deda hteo još jednom da je odvede do čuvene slike. Koliko god to imalo smisla, Langdona je progonio jedan paradoks.
  P.S. Pronađi Roberta Langdona. Sonijer je napisao Langdonovo ime na podu, nalažući Sofi da ga pronađe. Ali zašto? Samo da bi joj pomogao da reši anagram?
  Bilo je teško poverovati u to. Na kraju, Sonijer nije imao razloga da veruje u Langdonovu veštinu sa anagramima. Nikada se čak nismo ni upoznali. Mnogo je važnije, međutim, bilo to što je Sofi jasno rekla kako je ona sama trebalo da reši anagram.
  Upravo ona je zapazila Fibonacijeve brojeve i bez sumnje bi, da je imala malo više vremena, dešifrovala poruku bez Langdonove pomoći.
  Sofi je trebalo sama da reši taj anagram. Langdon iznenada postade sigurniji u to. Međutim, taj zaključak je dovodio u pitanje logičnost Sonijerovih postupaka.
  Zašto ja? pitao se Langdon, idući niz hodnik. Zašto je poslednja Sonijerova želja bila da unuka sa kojom je izgubio kontakt pronađe baš mene? Što je to Sonijer mislio da ja znam?
  Iznenada se trgnuvši, Langdon stade u mestu. Širom otvorenih očiju, on posegnu u džep i izvuče kompjuterski snimak. Zurio je u poslednji red poruke. P.S. Pronađi Roberta Langdona. Usredotočio se na dva slova.
  U tom trenutku, Langdon oseti kako mu je Sonijerova zbunjujuća mešavina simbola odjednom postala kristalno jasna. Poput udara groma, čitava karijera izgrađena na simbologiji i istoriji rušila se oko njega. Sve što je Jacques Sonijer napravio te noći odjednom je dobilo potpuni smisao.
  Langdonove misli su se nizale munjevitom brzinom dok je pokušavao da sagleda sva značenja događaja.
  Okrećući se, zagleda se u pravcu iz kog je došao. Imam li vremena?
  Znao je da to nije važno.
  Bez oklevanja, Langdon se dade u trk natrag, ka stepenicama

 
  Poglavlje 22

  Klečeći u prvom redu, Sajlas se pretvarao da se moli dok je pogledom pretraživao crkvu. Sen-Sulpis je, poput većine crkava, bila sagrađena u obliku ogromnog rimskog krsta. Njen dugi središnji dieo - brod – vodio je direktno do glavnog oltara, gde gaje poprečno presecao kraći deo, zvani transept. Mesto preseka broda i transepta ispod glavne kupole smatralo se srcem crkve... njenom najsvetijom i najtajnovitijom tačkom.
  Ne večeras, mislio je Sajlas. Sen-Sulpis svoje tajne krije na drugom mestu.
  Okrenuvši glavu na desnu stranu, on pogleda ka južnom transeptu, ka nezaklonjenom prostoru poda gde su se završavale klupe. Ka predmetu koji su njegove žrtve opisale.
  Tamo je.
  Uzidana u sivom granitnom podu, tanka uglačana bakarna traka svetlucala je u kamenu... zlatna linija popreko na crkvenom podu. Na sebi je nosila graduirane oznake, poput lenjira. Bio je to gnomon, Sajlasu je rečeno, pogansko astronomsko sredstvo nalik sunčanom satu. Turisti, naučnici, istoričari i poagani iz čitavog sveta dolazili su u Sen-Sulpis da se dive ovoj čuvenoj liniji.
  Ružina linija.
  Polagano, Sajlas je pogledom prelazio po putanji bakarne trake, koja se protezala duž poda sa njegove desne strane ka levoj, kriveći se pred čudnim uglom, potpuno neusklađeno sa simetrijom crkve. Presecajući i sam glavni oltar, linija se Sajlasu činila poput ožiljka na prekrasnom licu. Linija je delila deo za pričešće na dva dela i potom prelazila čitavu širinu, na kraju stigavši do ugla severnog transepta, gde je dospevala u i podnožje strukture koju tu niko nije očekivao.
  Kolosalni egipatski obelisk.
  Ovde je zlatasta Ružina linija savijala pod uglom od devedeset stepeni i nastavljala pravo uz prednju stranu obeliska, penjući se deset metara do samog završetka piramidalnog vrha, gde se konačno zaustavila.
  Ružina linija, mislio je Sajlas. Bratstvo je ključni kamen sakrilo na Ružinoj liniji.
  Ranije te večeri, kada je saopćio Učitelju da je ključni kamen u crkvi Sen-Sulpis, Učitelj nije bio uveren. Kada je, međutim, dodao da su sva braća sasvim precizno opisala lokaciju u odnosu na bakarnu traku koja prolazi kroz crkvu, Učitelj je, shvatajući, uzviknuo: "Govoriš o Ružinoj liniji!"
  Na brzinu je ispričao Sajlasu o čuvenoj arhitektonskoj neobičnosti Sen-Sulpis – o bakarnoj traci koja ovo sveto mesto deli duž savršene osovine sever-jug. Bila je to neka vrsta drevnog sunčanog sata, ostatak paganskog hrama koji se nekada nalazio na istom mestu. Sunčevi zraci, koji sjaje kroz okulus na južnom zidu, svaki dan se pomeraju dalje niz liniju, pokazujući proticanje vremena od jedne do druge ravnodnevnice.
  Linija koja se proteže od severa ka jugu poznata je pod nazivom Ružina Linija. Vekovima se simbol ruže povezivao sa geografskim kartama i upućivanjem duša u pravom smeru. Ruža kompasa - nacrtana na gotovo svakoj karti - pokazivala je sever, istok, jug i zapad. U početku poznata kao Ruža vetrova, označavala je pravac kretanja trideset i dva vetra, koja duvaju iz pravca osam glavnih vetrova, osam poluvetrova i šesnaest četvrtvetrova. Kada se predstave u krugu, ova trideset i dva pravca kompasa savršeno odgovaraju tradicionalnom cvetu od trideset i dve latice. Do danas je ovo osnovno sredstvo navigacije poznato kao Ruža kompasa, čiji je najseverniji pravac još uvek obeležen strelicom... ili, češće, simbolom ljiljana.
  Na globusu je Ružina linija – također poznata kao meridijan ili longituda - bila zamišljena linija povučena od Severnog pola ka Južnom polu. Postoji, naravno, neograničen broj Ružinih linija jer se kroz svaku tačku na globusu može povući longituda koja povezuje Severni i Južni pol. Pitanje kojim su se rani moreplovci bavili bilo je koja se od ovih linija može smatrati glavnom Ružinom linijom – nultim meridijanom - linijom od koje će započeti merenje svih ostalih ongituda na zemlji.
  Danas ta linija prolazi kroz Grinič u Engleskoj. Ali, nije oduvek bilo tako.
  Dugo pre nego što je Grinič određen za glavni meridijan, nulta longituda čitavog sveta prolazila je upravo kroz Pariz, kroz crkvu Sen-Sulpis. Bakarna oznaka u crkvi Sen-Sulpis bila je podsećanje na prvi meridijan sveta i mada je Grinič lišio Pariz te počasti 1888. godine, originalna Ružina linija je ostala.
  "I tako dakle, legenda je istinita", rekao je Učitelj Sajlasu. "Pričalo se kamen Priorata leži 'ispod ružinog znaka'."
  Sada, još uvek na kolenima, Sajlas je gledao oko sebe i osluškivao da se uveri da je sam. Za trenutak, učinilo mu se da čuje šuštanje na balkonu. Okrenu se i podiže pogled na nekoliko sekundi. Ništa.
  Sam sam.
  Uspraviviši se, okrete se prema oltaru i nakloni se tri puta. Potom nalevo i pođe duž bakarne linije ka severu i obelisku.
 
 
  U tom trenutku, na Međunarodnom aerodromu Leonardo da Vinci u Rimu, udar točkova koji dodirnuše pistu prenuo je biskupa Aringarosu iz dremeža. Odlutao sam, pomislio je, zadivljen što je bio dovoljno opušten da zaspi.
  "Benvenuto a Roma", začulo se preko razglasa.
  Protegnuvši se u sedištu, Aringarosa ispravi svoju crnu mantiju i dozvoli sebi redak osmeh. Na ovo putovanje je rado pošao. Suviše dugo sam se povlačio. Večeras, međutim, pravila su se promenila. Koliko pre pet meseci, Aringarosa je strepeo za budućnost Vere. Sada, kao Božjom voljom, rešenje se samo nametnulo.
  Božansko uplitanje.
  Ako se večeras u Parizu sve bude odvijalo po planu, tu će se uskoro nalaziti nešto što će ga učiniti najmoćnijim čovekom u hrišćanskom svetu.

 
  Poglavlje 23

  Sofi je bez daha stigla pred velika drvena vrata Salle des Etats - kojoj se nalazila Mona Liza. Pre nego što je ušla, nevoljko je pogledala hodnik, dvadesetak metara dalje, ka mestu na kojem je još uvek bilo telo njenog dede osvetljeno reflektorskim snopom.
  Žaljenje koje je obuze bilo je snažno i iznenadno - duboka tuga pomešana sa krivicom. Pokušavao je da dopre do nje toliko puta tokom proteklih deset godina, a Sofi je ipak ostala neumoljiva. Njegova neotvorena pisma i pakete pohranjivala je u poslednjoj ladici. Lagao me je! Čuvao odvratne tajne! Šta sam mogla da uradim? I tako ga je izbrisala iz svog života. U potpunosti.
  Sada, deda je bio mrtav i obraćao joj se sa druge strane groba.
  Mona Liza.
  Posegnula je za ogromnim drvenim vratima i gurnula ih. Ulaz je zjapio. Za trenutak je zastala na pragu, prelazeći pogledom po velikoj pravougaonoj prostoriji pred sobom. I ona je bila okupana prigušenim crvenim svetlom. Salle des Etats je jedan od retkih culs-de-sac ovog muzeja – slepa ulica i jedina prostorija na sredini Velike galerije. Zidom naspram vrata koja su predstavljala jedini ulaz u prostorijudominirala je Botičelijeva slika visoka 4,5 metra. Ispod nje, na podu, ogroman osmougaoni divan služio je kao neka vrsta dobrodošlog odmorišta hiljadama turista koji su ovde mogli da predahnu dok se dive najdragocenijoj imovini Luvra.
  Čak i pre nego što je ušla, Sofi je znala da joj nešto nedostaje. Crno svetlo.Pogledala je niz hodnik, ka dedu koji je osvetljen ležao u daljini, okružen elektronskom opremom. Ako je nešto napisao u ovoj prostoriji, gotovo sigurno je to učinio vodenim markerom.
  Duboko uzdahnuvši, Sofi požuri niz hodnik do dobro osvetljenog mesta zločina. Nije bila u stanju da pogleda dedu. Umesto toga, usredotočila se na alatke koje je koristila ekipa kriminalističke tehnike. Pronašavši malu ultraljubičastu lampu veličine penkala, gurnu je u džepi požuri natrag uz hodnik,ka otvorenim vratima Salle des Etats.
  Zaokrenula je za ugao i prekoračila prag. Na ulazu ju je, međutim očekao neočekivani zvuk trčećih koraka koji su joj se približavali iz unutrašnjosti prostorije. Neko je ovde! Avetinjska figura iznenada izroni iz crvenkaste izmaglice. Sofi odskoči unatrag.
  "Tu si!" Langdonov promukli šapat presekao je zrak kad je njegova silueta doklizila do nje i zaustavila se.
  Njeno olakšanje bilo je samo trenutno. "Roberte, rekla sam ti da odeš odavde! Ako Faš..."
  "Gde si bila?"
  "Morala sam da nabavim ultraljubičasto svetlo, prošapta ona. "Ako mi je deda ostavio poruku..."
  "Sofi, slušaj me."Langdon dođe do daha, a njegove plave oči su je promatrale. "Slova P.S. Da li ti ona još nešto znače? Bilo šta?"
  Uplašivši se da bi njihovi glasovi mogli odzvanjati niz hodnik, Sofi ga povuče u salu i tiho zatvori ogromna dupla vrata, zaključavajući ih iznutra."Rekla sam ti, ti inicijali znače Princeza Sofi."
  "Znam, ali jesili ih ikada videla negde drugo.Da li je tvoj deda koristio P.S. na neki drugi način? Kao monogram, ili možda na papiru ili nekom ličnom predmetu?"
  Pitanje ju je zaprepastilo. Kako bi Robert mogao da zna za to? Sofija je videla inicijale P.S. jednom prilikom, ranije, u nekoj vrsti monograma. Bilo je to dan pre njenog devetog rođendana. Krišom je pročešljavala kuću, tražeći skrivene rođendanske poklone. Ni tada nije podnosila da se tajne kriju od nje. Šta mi je deda kupio ove godine? Prekopavala je po komodama i ladicama. Lutku koju sam htela? Gde bi je mogao sakriti?
  Ne pronašavši ništa u čitavoj kući, Sofija je skupila svu svoju hrabrost i ušuljala se u dedinu spavaću sobu.Ta soba je za nju bila zabranjeno područje – ali deda je dremao u prizemlju.
  Samo ću da provirim na brzinu!
  Prešla je na prstima preko škriputavog drvenog poda do ormara i na police, tražeći iza dedove odeće. Ništa. Potom pogleda ispod kreveta. Opet ništa. Otišavši do njegovog radnog stola, počela je da otvara ladice jednu za drugom i da pažljivo pretura po njima. Mora da je ovde nalazi nešto za mene! Kada je stigla do poslednje ladice, od lutke još uvek ni traga. Obeshrabrena, otvori poslednju ladicu i skloni u stranu nekakvu crnu odeću u kojoj nikada nije videla deda. Baš se spremala da zatvori ladicu, kada joj pogled naiđe na bljesak zlata u dubini ladice. Izgledalo je kao lanac džepnog sata, ali ona je znala da deda ne nosi takav sat. Srce poče ubrzano da joj tuče kada shvati šta to mora biti.
  Ogrlica.
  Sofi pažljivo izvuče lanac iz ladice.Na svoje iznenađenje otkrila je da kraju nalazio sjajan zlatni ključ.Težak i svetlucav. Začarana, ona ga podiže. Nije bio nalik nijednom ključu koji je do tada videla. Većina ključeva bila je ravna, sa oštrim zupcima, ali ovaj je imao trouglasti stupac sa malim zarezima svuda po njemu. Velika zlatna glava bila je u obliku krsta, ali ne običnog krsta. Ovaj je krst imao jednake krake i ličio na znak sabiranja u matematici. U središtu krsta nalazio se ugraviran neobičan simbol - dva slova isprepletena sa nekakvim cvetnim uzorkom.
  "P.S.", prošapta ona, mršteći se dok je čitala slova. Šta li je ovo?
  "Sofi?" obratio joj se dedasa vrata. Oa se okrete, ispuštajući ključ koji pade na pod uz glasan zveket. Plašila se da pogleda u dedovo lice. a... tražila sam svoj rođendanski poklon", rekla je,pognute glave, znajući da je izneverila njegovo poverenje.
  Dedaje bez reči stajao na vratima. Čitavu večnost, činilo joj se. Na kraju dug i težak uzdah. "Podigni ključ, Sofi."
  Sofi ga podiže.
  Deda je ušao sobu. Sofi moraš poštovati privatnost drugih ljudi." kleknuo je i uzeo ključ. Ovaj ključ je veoma poseban.Da si ga izgubila...." djedin glas je činio da se osjeća još gore.
  "Oprosti, deko. Stvarno oprosti.". Zastala je. "Mislila sam da je to ogrlica za moj rođendan."
  Nekoliko sekundi ju je promatrao. "Reći ću ti ovo još jednom, Sofi, jer je važno. Moraš da naučiš da poštuješ tuđu privatnost."
  "Da, deko."
  "Razgovaraćemo o ovome neki drugi put. Sada treba opleviti vrt." Sofi požuri napolje, da obaviš svoj zadatak.
  Idućeg jutra, Sofi nije dobila rođendanski poklon od dede. Nije ga ni očekivala - ne nakon onoga što je napravila. Čitavog dana joj nije čak ni čestitao rođendan. Te večeri je tužna otišla na spavanje. Međutim, kada se spremala da legne, na jastuku je otkrila karticu. Na njoj je bila ispisana jednostavna zagonetka. Čak i pre no što ju je rešila, Sofi se smeškala. Znam šta je ovo! Deda je to izveo i na jutro poslednjeg Božića.
  Lov na blago!
  Sa žudnjom je čitala zagonetku sve dok je nije rešila. Rešenje ju je usmerilo na drugi deo kuće, gde je pronašla još jednu karticu i još jednu zagonetku. I nju je rešila. Otrčala je ka sledećoj kartici. Sumanuto trčeći, jurcala je tamo-ovamo po kući, od traga do traga, sve dok na kraju nije pronašla trag koji ju je poslao natrag u njenu sobu. Sofi je jurnula uz stepenice, utrčala u sobu i zastala kao ukopana. Nasred sobe stajao je sjajni crveni bicikl sa mašnom vezanom za korman. Sofi ciknu od sreće.
  "Znam da si tražila lutku", reče deda, smešeći se u uglu sobe. "Mislio sam da će ti se ovo možda više svideti."
  Sledećeg dana deda ju je naučio da vozi bicikl, trčeći pored nje po stazi. Kada je krenula po gustom travnjaku i izgubila ravnotežu, oboje su se skotrljali na travu, prevrćući se i smejući se.
  "Deko", reče Sofi, grleći ga. "Stvarno mi je žao zbog ključa."
  "Znam, dušo. Oprošteno ti je. Ne mogu dugo da se ljutim na tebe. Dede i unuke uvek opraštaju jedni drugima."
  Sofi je znala da ne bi trebalo da pita, ali nije mogla da odoli."Šta taj ključ otvara? Nikada nisam videla takav ključ. Jako je lep."
  Deda je dugo ćutao i Sofi je videla da nije siguran kako da joj odgovori. Grand-père nikada ne laže. "On otvara kutiju", na kraju reče. "U kojoj čuvam mnoge tajne."
  Sofi napući usta. "Mrzim tajne!
  "Znam, ali ovo su važne tajne. I jednog dana ćeš naučiti da ih ceniš koliko i ja."
  "Na ključu sam videla slova i cvet."
  "Da, to je moj omiljeni cvet. Zove se fleur-de-lis. Imamo ih u bašti. To su oni beli. Na engleskom se to cveće zove ljiljan."
  "Znam! To je i moje omiljeno cveće!"
  "U tom slučaju, dogovorićemo se nešto." Obrve mu se podigoše kao i uvek kada se spremao da joj uputi izazov. "Ako budeš čuvala tajnu o mom ključu i nikada više ne budeš pričala o njemu, meni ili bilo kome drugom, jednog dana ću ti ga dati."
  Sofi nije mogla da poveruje sopstvenim ušima. "Hoćeš?"
  "Obećavam. Kada dođe vreme, ključ će biti tvoj. Tvoje ime je na njemu."
  Sofi se namršti."Nije.Na njemu piše P.S.Moje ime nije P.S.!"
  Deda snizi glas i pogleda okolo, kao da se uverava da ih niko ne sluša.
  "U redu, Sofi, ako baš moraš da znaš, P.S. je šifra. To su tvoji tajni inicijali."
  Oči joj se širom otvoriše. "Ja imam tajne inicijale?"
  "Naravno. Unuke uvek imaju tajne inicijale koje znaju jedino njihove dede."
  "P.S.?"
  On je zagolica."Princesse Sophie."
  Ona se zakikota."Ja nisam princeza!"
  On joj namignu."Za mene jesi."
  Od toga dana, nikada više nisu razgovarali o ključu. I postala je njegova Princeza Sofi.
  U Salle des Etats Sofi je bez reči stajala dok su je probadale žaoke sećanja.
  "Inicijali", prošaputa Langdon, čudno je gledajući. "Jesi li ih videla ranije.
  Sofi oseti da joj dedin glas šapuće kroz hodnike muzeja. Nikada ne pričaj o ovom ključu, Sofi. Ni meni niti bilo kome drugom. Znala je da ga je izneverila kada se radilo o opraštanju, i pitala se da li može ponovo da izigra njegovo poverenje. P.S. Pronađi Roberta Langdona. Njen deda je želeo da joj Langdon pomogne. Sofi klimnu. "Da, jednom sam videla inicijale P.S. Kada sam bila veoma mala."
  "Gde?"
  Sofi je oklevala. "Na nečemu što mu je bilo izuzetno važno."
  Langdon nije spuštao pogled. "Sofi, ovo je od ključne važnosti. Možeš li mi reći da li su inicijali stajali zajedno sa simbolom? Fleur-de-lis?"
  Sofi ustuknu od šoka."Ali..kako je moguće da ti to znaš!"
  Langdon uzdahnu i snizi glas. "Prilično sam siguran da je tvoj deda bio član jednog tajnog društva. Veoma starog tajnog bratstva."
  Sofi oseti kako joj se želudac steže u čvor I ona je bila sigurna u to. Deset godina je pokušavala da zaboravi neprijatan događaj koji joj je potvrdio tu užasnu činjenicu. Bila je svedok nečega nezamislivog. Neoprostivog.
  "Ljiljan", reče Langdon, "u kombinaciji sa inicijalima P.S.- to je zvanični znak bratstva. Njihov grb. Njihov logo."
  "Kako ti to znaš?" Sofi se iskreno nadala da joj neće reći daje i sam član.
  "Pisao sam o ovom bratstvu", rekao je, dok mu je glas podrhtavao od uzbuđenja. "Istraživanje simbola tajnih društava moja je specijalnost. Nazivaju se Prieuré de Sion- Sionski priorat. Baza im je ovde u Francuskoj a moćne članove privlače iz čitave Evrope. Zapravo, oni su jedno od najstarijih tajnih društava na svetu."
  Sofi nikada ne beše čula za njih.
  Langdon je sada pričao brzo i nezaustavljivo. "Članstvo Priorata uključivalo je neke od najobrazovanijih ljudi u istoriji, poput Botičelija, ser Isaka Njutna, Viktora Igoa." On zastade, dok mu je glas bio pun akademskog poleta. "I, Leonarda da Vinčija."
  Sofi je zurila."Da Vinči je bio član tajnog društva?"
  "Kao Veliki majstor, Da Vinči je upravljao Prioratom od 1510. do 1519. godine - što bi moglo objasniti strast koju je tvoj deda gajio prema njegovim delima. Njih dvojica su povezani istorijskom, bratskom vezom. U sve se to uklapa i njihova fasciniranost ikonologijom boginje, paganizmom, ženskim božanstvima i prezirom prema Crkvi. Priorat ima istorijski potkrepljenu tradiciju poštovanja ženskog božanstva."
  "Hoćeš da kažeš da su od onih koji neguju jedan od paganskih kultova boginje?"
  "Pre će biti jedini paganski kult boginje. Ali,ono što je najvažnije jeste da su poznati kao čuvari drevne tajne.Tajne koja ih je učinila nezamislivo moćnima."
  Uprkos potpunoj ubeđenosti koju je videla u Langdonovim očima, Sofin želudac je reagovao. Tajni paganski kult? Na čijem je čelu nekada bio Leonardo da Vinči? Sve je zvučalo krajnje apsurdno. Ipak, iako je odbacivala tu ideju, misli su joj se vraćale deset godina unatrag - na ono veče kada je greškom iznenadila dedu i videla nešto što nije mogla da prihvati. Da li bi to moglo da objasni... "
  Identiteti živih članova Priorata čuvaju se kao izuzetno velikatajna, nastavi Langdon, "ali inicijali P.S. i ljiljan koje si videla kao dete predstavljaju dokaz. To se može odnositi jedino na Priorat."
  Sofi je sada shvatala da Langdon zna daleko više o njenom dedi nego što je ranije mislila. Ovaj Amerikanac je očito mogao svašta da joj ispriča, ali ovo nije bilo pogodno mesto. "Ne smem da dozvolim da te uhvate, Roberte. O svačemu treba da razgovaramo. Moraš da ideš!"
  Za Langdona je njen glas predstavljao samo nejasni žamor. Nije nameravao da ide bilo kuda. Trenutno je bio zarobljen na drugom mestu. Mestu na kojem drevne tajne isplivavaju na površinu. Mestu na kojem zaboravljene priče izranjaju iz senki.
  Polako, kao da se kreće pod vodom, Langdon okrete glavu i pogleda kroz crvenkastu izmaglicu ka Mona Lizi.
  Fleur-de-lis... Lizin cvet... Mona Liza.
  Sve je bilo povezano u tihu simfoniju koja je odjekivala najvećim tajnama Sionskog priorata i Leonarda da Vinčija.
 
 
  Nekoliko kilometara odatle, na obali reke iza Invalidskog doma, zbunjeni vozač kamiona sa duplom prikolicom stajao je pred uperenim oružjem i posmatrao kako kapetan Sudske policije ispušta grlene zvuke gneva bacajući jedan sapun u pravcu nabujale Sene.
 

Karel Čapek, Poštarska bajka

Pitam se – kad već mogu postojati bajke o svakojakim ljudskim zvanjima i zanimanjima, kao što su one o kraljevima, prinčevima i lopovima, pastirima, vitezovima i čarobnjacima, divovima, drvosečama i vodenjacima, zašto ne bi mogla postojati i bajka o poštaru? Uostalom, poštanska kancelarij je gotovo poput nekakvog ukletog mesta, prepun raznih napisa poput: – Pušenje zabranjeno! – ili – Nije dozvoljeno uvoditi pse! – i još mnogo drugih upozorenja – kažem vam, toliko uredaba i zabrana u svojim komorama nemaju niti čarobnjaci niti zmajevi. Već se iz toga može videti da je pošta tajanstveno i moćno mesto! Ali, deco, šta mislite, je li neko ikad saznao što se zbiva u pošti noću, kada je zatvorena? Joj, pa to bismo hteli videti! Pa evo, jedan gospodin – da znate, bio je to gospodin Kolbaba, po zanimanju poštar i listonoša – u to se doista uverio i ispričao to ostalim listonošama i poštarima, i oni su to pričali dalje, sve dok nije došlo do mene, a ja nisam tako sebičan da bih to zadržao samo za sebe. Tako izlazim s tim na videlo, i – već priča počinje!

 
  Dakle, tom gospodinu Kolbabi, po zanimanju listonoši i poštaru, pomalo je dosadio njegov poštarski zanat: kaže kako se jedan listonoša nahoda, natrči, navozi, najuri, naganja i nagaca, i kako navodno dan za danom mora napraviti dvadeset i devet hiljada sedam stotina i trideset pet koraka, u koje je uključeno osam hiljada i dve stotine četrdeset i devet stepenica gore-dole, i kako su ta pisma, koja raznosi, uglavnom same novine i računi i druge bezvezarije koje nikome ne pričinjavaju nikakvo veselje, i još kaže da je poštanska kancelarija jedno neveselo i dosadno mesto, u kojem se nikakve priče ne dešavaju. Tako i tome slično žalio se gospodin Kolbaba na svoje poštarsko zanimanje. A jednom je jako tužan sedeo u pošti kraj peći i zaspao, a da nije niti opazio da je već šest sati. Ali, kad je odbio šesti sat, ostali poštari i listonoše su otišli i zatvorili poštu, a gospodin Kolbaba je ostao zaključan i spavao.

 
  Moglo je biti negde oko ponoći, kada ga je probudilo nekakvo šuškanje, kao da miševi tapkaju po podu.

 
  – Vidi, vidi – pomislio je gospodin Kolbaba – ovde imamo miševe, trebali bismo postaviti mišolovku.

 
  I dok je tako tražio miševe, vidio je da to uopšte nisu miševi, već poštanski patuljci. To su vam maleni i bradati čovečuljci otprilike veličine patuljaste kokoši Katice ili veverice, ili šumskog zeca, tako nekako; a na glavama imaju poštarske kape kao pravi poštari i nose pelerine poput pravih listonoša.

 
  – Oh, Bože – reče gospodin Kolbaba, ali više nije ispustio niti glasa niti reči, ćutao je kao zaliven da ih ne bi preplašio.

 
  I gle, jedan poštarski patuljak preslagivao je pisma koja je gospodin Kolbaba trebao ujutro da raznosi, drugi je razvrstavao poštu, treći je vagao paketiće i lepio na njih ceduljice, četvrti je gunđao kako kutija nije zavezana prema propisu, peti je sedeo iza šaltera i prebrojavao novce kao što to čine poštanski službenici.

  – Baš sam to i mislio – gunđao je taj patuljak – ovde se poštanski službenik ponovno preračunao za jednu lipu, moram mu to ispraviti.

  Šesti je čovečuljak sedeo kraj telegrafskog uređaja i tipkao na njemu brzojav, nekako ovako: ... kuckuc... kuc... kuc... kuckuckuc... kuc... Ali gospodin Kolbaba je razumieo štoa to brzojavlja, običnim rečima to bi bilo:

  – Halo, ministarstvo pošta? Ovde poštanski patuljak broj sto trideset i jedan. Javljam da je sve u redu. Stop. Kolega patuljak Brljobrk ima napadaj kašlja, javio je da je bolestan, nije došao raditi. Stop. Zdravo. Stop.

  – Ovde je pismo za grad Bambolimbonandu u Kraljevstvu kanibalskom – oglasio se sedmi patuljak.

  – Gde je to?

  – To je u pravcu Benešova2 – rekao je osmi čovečuljak. 

  – Dopiši tamo, kolega, Kraljevstvo kanibalsko, železnička postaja Donji Trebizon, poslednja pošta Mačji Gradec. Zračnom poštom. Eto, gotovi smo. Što mislite, gospodo,da sad malo zaigramo karte?
  – Zašto ne? – reče prvi patuljak i odbroji trideset i dva pisma. – Eto, ovde su nam karte pa možemo početi.
  Drugi je patuljak uzeo ta pisma i promešao ih.
  – Predižem – rekao je prvi nestaško.
  – Onda deli – reče drugi.
  – Ah, ah – žalio se treći – stvarno sam dobio lošu kartu!
  – Izlazim – rekao je četvrti i bacio pisma na sto.
  – Ja sam jači – odgovori peti i stavi svoje pismo na prethodno.
  – Stari, ti si za mene preslab – rekao je šesti i bacio svoje pismo.
  – Oho – dodao je sedmi – pa ja imam još jaču kartu.
  – A ja imam asa aduta – povikne osmi i baci svoje pismo na ostala.
  To, deco, gospodin Kolbaba više nije mogao da izdrži, pa se oglasio:
  – Ne bih vas voleo omesti, gospodo patuljci, ali kakve vi to karte imate?
  – Á, gospodine Kolbaba – reče prvi patuljak – mi vas nismo, gospodine Kolbaba, hteli buditi, ali kad ste se već probudili, zaigrajte s nama. Mi, naime, igramo najobičniji marijaš!
  Gospodinu Kolbabi nije trebalo dvaput reći i brzo je seo među patuljke.
  – Tako, ovde su vam karte – rekao je drugi patuljak i dade mu nekoliko pisama – pa možemo početi.
  Gospodin Kolbaba gledao je pisma koja su mu stavili u ruke i rekao:
  – Nemojte mi uzeti za zlo, gospodo patuljci, ali ja u ruci nemam nikakve karte, imam samo neisporučena pisma.
  – No, stvarno – odgovori treći čovečuljak – to su naše karte za kartanje.
  – Hm – reče gospodin Kolbaba – nemojte se ljutiti, gospodo, ali igraće karte moraju početi od sedmice i osmice, zatim devetke i desetke, pa dečaka i dame, sve do kralja, a najjači je as. Ali, ovde u ovim pismima uopšte toga nema.
  – A to se jako varate, gospodine Kolbaba – reče četvrti muškarčić – da znate, svako ovo pismo vredi više ili manje, već prema tome što je u njemu napisano.
  – Najslabija karta – tumačio je prvi vragolan – takozvana sedmica ili šuster, to su pisma u kojima ljudi sami sebi nešto lažu ili se pretvaraju.
  – Druga slaba karta je osmica – nastavio je drugi folirant – a to su pisma koja ljudi pišu samo zbog potrebe i obaveze.
  – Treća slaba karta je devetka – odgovorio je na to treći mališan – a to su pisma koja ljudi pišu samo iz ljubaznosti.
  – Prva jača karta je desetka – rekao je četvrti – to su pisma u kojima ljudi pišu nešto zanimljivo i novo.
  – Druga jača karta je dečak – ispričao je peti – to su pisma koja ljudi šalju kada žele nekoga razveseliti.
  – Treća jaka karta je dama ili baba – rekao je šesti – a to su pisma koja dobri prijatelji šalju jedni drugima.
  – Četvrta velika karta zove se kralj – dodao je sedmi – a to je pismo koje je napisano iz ljubavi.
  – A ona najjača karta iliti as – napomenuo je osmi starčić – to je pismo kojim čovek daje nekomu celo svoje srce. To je karta koja prebija ili nadjačava sve ostale. Da znate,gospodine Kolbaba, takvo se pismo nađe kada mama piše svom detetu ili kad neko piše nekomu koga voli više od sebe sama.
  – Aha – rekao je gospodin Kolbaba – ali sada bih voleo da znam kako raspoznajete šta je u tim pismima napisano. Ne bih baš voleo čuti, gospodo, da ih otvarate i čitate. To se ne sme, ljudi moji, jer tako biste narušili propis o tajni pošiljaoca, i ja bih vas, nažalost, morao prijaviti policiji. Muke mu poštarske, to je veliki greh, da netko otvori pismo koje mu ne pripada!
  – To mi, gospodine Kolbaba, takođe znamo – rekao je prvi vragolan – ali mi, stari moj, mi dodirom kroz zatvorenu kovertu otkrivamo što se u tom pismu nalazi. Ravnodušna pisma hladna su na dodir, ali – što je više ljubavi, to su pisma toplija!
  – A kad mi, patuljci, zatvoreno pismo sebi stavimo na čelo – dodao je drugi – možemo vam reći od reči do reči šta je u njemu napisano.
  – To je onda druga stvar – reče gospodin Kolbaba – ali, kad smo već tu svi na okupu, želeo bih vas nešto upitati. Ne bih vas, gospodo, htieo uvrediti...
  – Kad ste vi u pitanju, gospodine Kolbaba – odgovorio je treći patuljak – vi možete pitati štoa god želite.
  – Ja bih voleo da znam – rekao je gospodin Kolbaba – šta zapravo patuljci jedu?
  – Svašta – kazao je četvrti vragolan – mi patuljci koji živimo u raznim kabecalrijaa živimo kao žohari od onoga što vi ljudi nadrobite, dakle od mrvica hčeba ili od komadića kifle. Da znate, gospodine Kolbaba, nema puno toga što vama ljudima ispadne iz usta.
  – Ali, nama, poštanskim patuljcima – rekao je peti patuljak – i nije tako loše! Mi kuvamo telegrafske vrpce kao rezance i zamastimo ih poštanskim lepilom, ali to mora biti lepilo na bazi šećera.
  – Ili ližemo poštanske marke – primetio je šesti – što je dobro, ali nam se zbog toga jako lepi brada.
  – Ali najviše papamo mrvice – ispričao je sedmi patuljak – jer znate, gospodine Kolbaba, zbog toga se u prostorijama tako retko mete pod, kako bi nama ostale nekakve mrvice.
  – A ako smem biti tako smeo – ispitivao je dalje gospodin Kolbaba – gde vi tu zapravo spavate?
  – To vam, gospodine Kolbaba, nećemo reći – rekao je osmi starčić – jer kad bi ljudi znali gde mi patuljci živimo, onda bi nas od tamo izbacili. Nipošto to ne smete znati!
  – Pa kad mi to nećete reći, onda neka vam bude – mislio je gospodin Kolbaba – ali ja ću već pripaziti kamo odlazite na počinak.
  I ponovno sedne kraj peći, kako bi budno motrio. Ali čim se ugodno smestio, već su mu se oči počele sklapati, i pre nego što bi se stiglo nabrojiti do pet, gospodin Kolbaba je zadremao i spavao je kao top sve do samoga jutra.
 
 
  Dakle, to što je tada video, gospodin poštar Kolbaba nije nikome rekao, jer, kao što znate, u pošti se zapravo ne sme prespavati. Jedino što od tog doba više nije mrzeo raznositi pisma ljudima.
  – Ovo pismo – govorio je sebi – nekako je mlako, ali zato ovo drugo odmah greje, kako je toplo, to bi moglo biti pismo od neke majčice!
  Jednom je tako na pošti razvrstavao pisma koje je izvadio iz poštanskog sandučića kako bi ih raznosio ljudima.
  – Vidi, vidi – rekao je odjednom – ovo je pismo u zalepljenoj koverti, ali na njoj nema ni adrese, ni marke.
  – Ah – reče gospodin upravnik pošte – verovatno je opet neko bacio u sandučić pismo bez adrese.
  Upravo tada je u pošti bio i jedan gospodin koji je hteo poslati svojoj mami preporučeno pismo, i taj je gospodin to čuo i rekao:
  – No, to mora biti neka budala, smušenjak, tupan, blesan, niškoristi, glupan i majmun koji šalje pismo i na njemu ne napiše adresu.
  – Ma ne – reče gospodin upravnik pošte – takvih se pisama, gospodine, godišnje nađe čitava gomila. Vi ne biste verovali, gospodine, kako su ljudi rastreseni! Napišu pismo, gospodine, a onda brže-bolje trče na poštu i zaborave, gospodine, pogledati, jesu li napisali adresu. Da, da, gospodine, to se dešava češće nego što vi mislite. – Ostavimo ih na pošti, gospodine – reče upravnik pošte – jer ih ne možemo, gospodine, uručiti.
  Gospodin Kolbaba je za to vreme okretao u ruci pismo bez adrese i uzviknuo:
  – Gospodine upravniče pošte, ovo je pismo tako toplo, u njemu je sigurno napisano nešto iskreno! Ja mislim da bi se to pismo trebalo odmah uručiti onome kome pripada.
  – Kada na njemu nije napisana adresa, onda to ne ide i gotovo – dometnuo je gospodin upravnik pošte.
  – Onda biste ga bar mogli otvoriti – savetovao ga je onaj nepoznati gospodin – i pogledati ko ga šalje.
  – To ne ide, gospodine – reče gospodin upravnik pošte strogo – jer bi to, gospodine, bilo kršenje propisa o poštanskoj tajni, a to se ne sme.
  I time je za njega stvar bila rešena.
  Ali, kada je onaj nepoznati čovek otišao, gospodin Kolbaba se obratio gospodinu upravniku pošte:
  – Ako smem biti tako slobodan, gospodine upravniče pošte, o ovom pismu bi nas verovatno mogao savetovati neki od gospode poštanskih patuljaka.
  I onda je ispričao kako je jednom u noći video vragolane kako rade i kako ti patuljci znaju čitati pisma bez da ih otvore. Gospodin upravnik se zamislio i onda rekao:
  – Dakle, to bi se moglo. Onda to probajte, gospodine Kolbaba, a ako nam taj gospodin patuljak kaže šta u tom zatvorenom pismu piše, znaćemo, dakle, i komu ono pripada!
  I tako je te noći gospodin Kolbaba ostao zaključan u pošti i čekao. Mogla je već biti ponoć kada je čuo nekakvo tapkanje ... tapa... tap... tap..., kao kad miševi trče, a onda je ponovno video patuljke kako razvrstavaju pisma, važu pošiljke, broje novce i otkucavaju telegrame.
  I kada su već bili sa svime gotovi, seli su na pod i igrali s pismima marijaš.
  U tom se trenutku oglasio gospodin Kolbaba:
  – Dobro veče, gospodo patuljci!
  – Á, to je gospodin Kolbaba – rekao je najstariji vragolan – hajde s nama zaigrajte karte!
  Gospodinu Kolbabi nije trebalo dvaput reći, pa je seo s njima na pod.
  – Izlazim – rekao je prvi patuljak i stavio je svoju kartu na pod.
  – Jači sam – kazao je drugi.
  – Dajem kontru – govorio je treći.
  Tada je došao red na gospodina Kolbabu, a on je stavio ono zatvoreno pismo bez adrese na tri ostala.
  – Pobedili ste, gospodine Kolbaba – rekao je prvi vražić – jer imate najjaču kartu ili asa srca.
  – Ako smem biti tako slobodan – odgovori gospodin Kolbaba – ali jeste li uistinu sigurni da je to toliko jaka karta?
  – Kako da to ne prepoznam – govorio je patuljak – to je pismo koje je mladić napisao devojci koju voli više od sebe samoga.
  – Meni se tako ne čini – rekao je namerno gospodin Kolbaba.
  – Sigurno je tomu tako – odgovorio je vražić – a ako u to ne želite verovati, ja ću vam to pismo i pročitati.
  Uzeo je pismo, stavio ga na čelo, zatvorio oči i tako čitao:
  – Moja najmilija marice, hm, ovde je pravopisna greška – rekao je patuljak – po pravilu bi tu trebalo biti veliko M – i nastavi – pišem ti dasam dobio mesto šofera pa ako bi htela mogli bi se venčati, napiši mi ako me još uvek voliš piš brzo tvoj verni Francek .
  – Zahvaljujem vam, gospodine patuljče – reče gospodin Kolbaba – to sam trebao saznati. Puno vam hvala!
  – Nema na čemu – odgovori čovečuljak – ali, samo da znate, u tom pismu ima osam pravopisnih pogrešaka. Mnogo toga taj Francek u školi nije naučio!
  – Samo bih voleo saznati koja je to Marica ili koji Francek – brundao je gospodin Kolbaba.
  Ne mogu vam pomoći, gospodine Kolbaba – reče onaj majušni patuljak – jer to u pismu ne piše.
  Ujutro je gospodin Kolbaba o svemu obavestio gospodina upravnika pošte, da je to pismo bez adrese pisao neki vozač Francek nekoj gospođici Marici i da se taj gospodin želi tom gospođicom oženiti.
  – Muke mu poštarske – uzviknuo je gospodin upravnik pošte – to je silno važno pismo, ta gospođica bi ga morala dobiti!
  – Ja bih joj pisamce lično odneo – rekao je gospodin Kolbaba – kad bih samo znao kako se ta gospođica Marica preziva i u kojem gradu, u kojoj ulici i na kojem broju stanuje!
  – To bi, gospodine Kolbaba, mogao svtko – reče gospodin upravitelj pošte – i zbog toga ne bi ni morao biti poštar. Ali ja bih jako voleo da ta gospođica dobije svoje pismo!
  – Dobro, gospodine upravniče – uzviknuo je gospodin Kolbaba – onda ću ja tu gospođicu Maricu naći, makar morao godinu dana trčati i proći celi svet!
  Čim je to rekao, prebacio je poštarsku torbu s pismom i okrajkom hleba preko ramena i dao se u svet.
  Tako je gospodin Kolbaba hodao i hodao, i svuda se raspitivao ne živi li u tom kraju neka gospođica Marica koja očekuje pismo od izvesnog vozača Franceka. I tako je prohodao celi litomerički i lounski kraj, i Rakovnički kotar, i Plzenski, i Domažlicki, i grad Písek, i budejovicki kraj, i Preloučki i Taborski i Časlavski, i Hradečki kotar i Jičinski kotar, i boleslavski kraj; bio je u Kutnoj Hori, Litomyšlu, Trebonji, Vodnjanima, Sušici, Příbramu, Kladnu i Mladoj Boleslavi, i u Voticama i u Trutnovu i u Sobotki, i u Turnovu i u Slanom, i u Pelhrimovu, čak i u Dobruški i u Úpici, i u Hronovu i u Sedmom Chalupu, i na Krákorki je bio, i u Zálesí, sve u svemu, svuda se raspitivao o toj gospođici Marici. Gospođica Marica, koje je u Češkoj našao, bilo je mnogo, sveukupno četrdeset i devet hiljada devetsto i osamdeset, ali niti jedna nije očekivala pisamce od gospodina vozača Franceka; neke od njih su čak i očekivale pismo od nekog gospodina vozača, ali taj se nije zvao Francek, već Tonko ili Ladislav ili Václav, Josip ili Jarolím ili Lojzek ili Florijan, ili Jirka ili Johan ili Vavrinec, čak i Dominik i Vendelín i Erazim, samo Francek ne; a druge su gospođice Marice naravno čekale pismo od nekog gospodina Franceka, ali taj uopšte nije bio vozač, već bravar ili narednik, stolar ili kondukter, možda prodavač boja i lakova, tapetar, brijač ili krojač, ali svakako ne šofer.
  I tako je gospodin Kolbaba već hodao godinu i jedan dan, ali nije mogao uručiti pismo onoj pravoj gospođici Marici. Upoznao je mnoge stvari: video je sela i gradove, polja i šume, izlazak i zalazak sunca, povratak ševa i dolazak proleća, setvu i žetvu, gljive u šumi i sazrevanje šljiva, vidieo je u Žatecu hmelj, a na Melníku vinograde, u Trebonju šarane a u Pardubicama medenjake, ali kad je marljiva potraga potrajala već godinu i jedan dan, seo je potišten kraj puta i pomislio:
  – Sad je već kasno, gospođicu Maricu verovatno neću niti naći!
  Bilo mu je toliko žao da je skoro zaplakao. Žalio je gospođicu Maricu jer nije dobila pismo od mladića koji ju je voleo više od sebe samog, žalio je vozača Franceka jer njegovo pismo nije mogao uručiti, a žalio je i sam sebe jer je napravio toliko posla i toliko se nahodao po kiši i vrućini, po milosti i nemilosti, a sve uzalud!
  I dok je tako sedeo kraj puta i tugovao, vidieo je da cestom nailazi neki auto. Vozio je polako, otprilike šest kilometara na sat, pa je gospodin Kolbaba pomislio:
  – No, to mora biti nekakva stara krntija, kad se tako vuče.
  Ali, kad se taj auto približio, video je da je to, začudo, krasan osmocilindarski bugatti i da za volanom sedi tužan vozač, a iza njega u crno odeveni gospodin.
  Kad je tužan gospodin ugledao kraj puta zabezeknutog gospodina Kolbabu, dao je zaustaviti auto i rekao:
  – Dođite poštaru, povest ću vas deo puta.
  Gospodinu Kolbabi je bilo drago, jer su ga nakon dugog putovanja već bolele noge, seo je kraj tužnog, u crno odevenog gospodina i automobil je polako i tužno krenuo.
  Kad su tako prevalili oko tri kilometra, oglasio se gospodin Kolbaba:
  – Ako smem biti tako slobodan, gospodine, vi verovatno idete na pogreb, zar ne?
  – Ne idemo – rekao je potištenim glasom tužan gospodin – a zašto mislite da idemo na pogreb?
  – Pa – rekao je gospodin Kolbaba – jer ste vi, gospodine, tako tužni.
  – Ja sam tako žalostan – ispričao mu je grobnim glasom taj gospodin – jer moj auto tako sporo i žalosno vozi.
  – Pa, da – rekao je gospodin Kolbaba – a zašto ovaj krasan bugatti tako sporo i tužno vozi?
  – Jer njime upravlja tužan vozač – pričao je potišteno crni gospodin.
  – Aha – uzdahnuo je gospodin Kolbaba – a recite mi molim vas, zbog čega je gospodin vozač tako tužan?
  – Jer nije dobio odgovor na pismo koje je poslao pre godinu i jedan dan – odgovorio je crni gospodin – znate, on je pisao svojoj najdražoj, ali ona mu nije odgovorila, pa on misli da ga ona više ne voli.
  Kad je to gospodin Kolbaba čuo, uzviknuo je:
  – Ako smem biti tako slobodan, ne zove li se vaš gospodin vozač Francek?
  – Zove se gospodin Franjo Svoboda – odgovorio je tužan gospodin.
  – A ta gospođica se zove Marica, zar ne? – pitao je dalje gospodin Kolbaba.
  Na to se oglasio tužni vozač i žalosno uzdahnuo:
  Gospođica Marija Nováková se zove ta nevjernica koja je zaboravila na moju ljubav!
  – Aha – uzviknuo je gospodin Kolbaba radosno – čoveče dragi, pa vi ste onaj blesan, smušenjak, onaj tupan, onaj uvrnuti, onaj glupan, onaj šašavac, onaj niškoristi, onaj nespretnjaković, ona zbunjola, onaj magarac, onaj tupko, onaj bedak, onaj munjeni, onaj praznoglavi, onaj usporeni, ona daska, onaj majmun, ona naivčina, onaj bezveznjak, onaj smotani, onaj klipan, onaj tikvan, onaj folirant, onaj zafrkant, ona bundeva, onaj mulac, onaj ćaknuti, onaj telac, onaj zaboravni, onaj smušeni, ona budala koja nam je u poštanski sandučić ubacila pismo bez marke i adrese! A joj, drago mi je da imam tu čast upoznati vas! Naravno da vam gospođica Marica nije mogla odgovoriti, kad sve do sada vaše pismo nije niti dobila!
  – Gde, gde je moje pismo? – viknuo je gospodin vozač Francek.
  – No – reče gospodin Kolbaba – čim mi kažete gde gospođica Marica stanuje, onda će to pismo, samo da znate, otputovati ravno k njoj! Moj dragi, već godinu i jedan dan nosim to pismo u torbi i tražim po celom svetu pravu gospođicu Maricu! Mladiću zlatni, sad mi odmah i smesta dajte adresu gospođice Marice, a ja ću otići i uručiti joj pismo.
  – Nikuda vi, gospodine poštaru, ne idete – rekao je onaj gospodin – ja ću vas odmah tamo odvesti! Hajde, Francek, sada daj gas, idemo gospođici Marici!
  Samo što je to izgovorio, dodao je gospodin vozač Francek gas, vozilo se trglo i sada vam je, ljudi, jurilo šezdeset, sedamdeset, osamdeset kilometara, stotku, sto i deset, sto i dvadeset, sto i pedeset, sve brže i brže, dok je motor zavijao, vijorio, jurio i pevao od sreće, i crni je gospodin morao s obe ruke držati šešir kako mu ne bi odleteo, a gospodin Kolbaba se s obe ruke držao sedala, dok je gospodin Francek vikao:
  – Gospodine šefe, ide nam to, zar ne? Sto i osamdeset kilometara! A joj, pa mi uopšte ne vozimo, mi letimo i kormilarimo u zraku, pogledajte, gospodine šefe, gde smo ostavili cestu! Gospodine šefe, gospodine šefe, mi smo zapravo dobili krila!
  I kad su već neko vreme leteli brzinom od sto i osamdeset sedam kilometara na sat, pojavilo se prelepo belo selo – Libnátov, naravno – i gospodin vozač Francek kaže:
  – Gospodine šefe, stigli smo na odredište!
  – Onda zaustavite – rekao je crni gospodin, i auto se prizemlio na kraju tog sela.
  – Ali kako moj bugatti dobro vozi, zar ne? – raznežio se gospodin.
  – A sada biste, gospodine Kolbaba, mogli toj gospođici Marici uručiti pismo.
  – Možda – kolebao se gospodin Kolbaba – bi joj gospodin Francek radije usmeno rekao šta u pismu piše? Znate, pismo ima osam pravopisnih pogrešaka.
  – Šta vam je – branio se gospodin Francek – ja joj se stidim pogledati u oči, jer toliko dugo od mene nije dobila nikakvo pismo.
  – A možda – dodao je zamuckujući – možda je već na mene zaboravila i više me ne voli. Gledajte, gospodine Kolbaba, ona stanuje u onoj kućici koja ima prozorčiće čiste kao suza-
  Onda idem ja – reče gospodin Kolbaba, namesti gubicu kao trubu i zapeva:
  – Ide, ide gospodin poštar, ide, ide gospon poštar – pa zakorači desnom nogom prema kućici.
  A tamo, iza tog čistog prozorčića, sedela je bleda devojka i šivala haljinu.
  – Pozdrav, gospođice Marice – poviknuo je gospodin Kolbaba – zar šijete venčanicu?
  – Ma ne – odgovorila je tužno gospođica Marica – šijem haljinu za pogreb.
  – No, no – reče saosećajno gospodin Kolbaba – joj, joj, a joj, zaboga, muke mu poštarske, Isuse moj, valjda nije tako loše? Zar ste bolesni, gospođice?
  – Nisam bolesna – uzdahnula je gospođica Marica – ali srce će mi puknuti od žalosti – i pritom stavi ruku na srce.
  – Za Boga miloga – uzviknuo je gospodin Kolbaba – gospođice Marice, pričekajte još s tim puknućem! Ako smem biti tako slobodan, zašto vas zapravo srce boli?
  – Jer već godinu i jedan dan – reče tiho gospođica Marija – već jedan dan i čitavu godinu čekam jedno pismo koje ne stiže.
  – Ništa se ne zabrinjavajte! – tešio ju je gospodin Kolbaba. – Ja već godinu dana nosim ovde u torbi jedno pismo i nemam ga kome uručiti. Znate što, gospođice Marice, ja ću to pismo dati vama – reče i pruži joj pismo.
  Gospođica Marica još je više probledela.
  – Gospodine listonošo – govorila je tihim glasom – to pismo valjda ni nije za mene kad na njemu nema adrese!
  – Samo bacite pogled unutra – kazao je gospodin Kolbaba – i ako nije za vas, onda ga vratite meni i nikomu ništa.
  Gospođica Marija drhtavim je prstima otvorila pismo, i čim ga je počela čitati, obrazi su joj porumeneli.
  – Dakle – pitao je gospodin Kolbaba – hoćete li mi vratiti pismo ili ne?
  – Neću vam ga vratiti – uzdahnula je gospođica Marija, a oči joj se napune suzama radosnicama – gospodine poštaru, upravo sam ovo pisamce čekala godinu i jedan dan!
  Gospodine listonošo, ni sama ne znam kako da vam zahvalim!
  – Onda ću vam ja to reći – rekao je gospodin Kolbaba – platite kaznu, jer to pismo nije imalo ni marku, razumete li? Za Boga miloga, već godinu i jedan dan jurim s tim pismom kako bi pošta dobila malo naknade!
  – Lepo zahvaljujem – reče kada je dobio novčiće – a na vaš odgovor, gospođice, tamo neko čeka – pritom je kimnuo glavom vozaču Franceku koji je već stajao iza ugla.
  I dok je gospodin Francek dobivao odgovor na svoje pismo, seo je gospodin Kolbaba uz crnog gospodina i rekao mu:
  Godinu i jedan dan, jurio sam s tim pismom, ali isplatilo se već i samo zbog toga što sam sve video! Ovo vam je tako lepa i krasna zemlja, bilo u Plzeňu ili u Hořicu ili u Táboru!5 Eno, gospodin Francek se već vraća. Takva se stvar uvek brže rešava ličbno negoli pismom bez adrese!
  Gospodin Francek ništa nije govorio, samo su mu svetlucale oči.
  – Onda, hoćemo li krenuti, gospodine šefe? – upitao je.
  – Može – odgovorio je gospodin – no najpre ćemo odvesti gospodina Kolbabu do pošte.
  Gospodin vozač uskočio je u auto, upalio motor i dao gas, i auto je krenuo tako glatko i lako kao u snu. Ubrzo je kazaljka na brzinomeru pokazivala sto i dvadeset kilometara na sat.
  – Ah, kako ovaj auto krasno vozi – veselio se crni gospodin – juri kao lud jer ga vozi sretni vozač!
  I svi su sretno doputovali – a i mi također, do kraja priče!