Luis Sinkler, Knjiga koja je predvidela današnju Ameriku

                                           

     Kad je 1935. prvi američki dobitnik Nobelove nagrade za književnost Sinker Luis napisao polusatirični politički roman „To ovde nije moguće“, čije je prvi tiraž od 320 hiljada planuo, nije ni slutio da će osam decenija kasnije, posle poslednjih predsedničkih izbora u SAD 2016, ova knjiga obnoviti slavu „kao proročko delo“ sa više desetina hiljada prodatih primeraka nedeljno. 

      Istoričari i teoretičari književnosti tvrde da je Luis, pišući o hipotetičkoj mogućnosti da se američka demokratija legalnim putem preobrati u fašizam, predvideo mnoge aktuelne političke i globalne geostrateške tokove, poput svog savremenika s druge strane Atlantika Džordža Orvela. Posle 83 godine od objavljivanja u SAD, knjiga „To ovde nije moguće“ nedavno je prvi put na srpskom jeziku u prevodu Miloša Đurića objavljena u izdanju Službenog glasnika, koji je najavio da će „u paru“ uskoro izdati i „Gorštačku legendu“ Džuda D. Vansa, kao bazičnu lektiru za razumevanje „duboke Amerike“ i njenih vrednosti.

      – Nema odgovora zbog čega ova knjiga do sada nije prevedena na srpski jezik. Možda je razlog to što autor poredi totalitarizam fašističkog tipa sa totalitarizmom komunističkog modela. Sinkler Luis odlično, vanvremenski imenuje socijalne grupacije koje glasaju za ovakvu vrstu totalitarizma što je nama poznato iz naše stvarnosti. Njegovi likovi su socijalni model današnjeg građanina. Pišući o američkom kongresmenu koji legalno dolazi na vlast i uvodi fašistički sistem u kome političari postaju plišane igračke plutokratije, Luis pokazuje da je demokratija osetljiv sistem, a ne ideologija kako ovde neki misle, koji lako može da padne u u totalitarizaciju ili fašizam – rekao je Petar V. Arbutina, izvršni direktor Glasnikovog Sektora za izdavanje knjiga, na predstavljanju prvog srpskog izdanja Luisovog romana.

      Arbutina smatra da je ova knjiga, koja je „pre 80 godina predvidela današnju Ameriku“, potvrda uverenja da „književna fikcija uvek uspešno osvetljava najdublje istine“.

      – Pisac iznosi u ovom delu nekoliko teza o manjkavosti demokratije kao sistema, kojima objašnjava današnju Ameriku i njenu politiku zasnovanu na sili kao sopstvenom opravdanju. Analiza pozicije sile, kojom se nadomeštavaju nedostaci politike, primenljiva je na ono što se poslednjih decenija pod uticajem SAD dešava u Evropi i svetu. To govori da ne postoji apsolutno dobar politički sistem, čak kao je zasnovan i na odbrani ljudskih prava, koji ne može da skrene u suprotnost, u koju padaju i pobornici demokratije ukoliko je shvate kao ideologiju – konstatovao je Petar Arbutina.

      Možda je prosto poređenje Trampove Amerike sa pričom o usponu kongresmena Berzelijusa Baza Vindripa pojednostavljenje američke stvarnosti, ali činjenica je da je ovaj roman nastao pod uticajem intervjua sa Adolfom Hitlerom, koji Luisova druga supruga Doroti Tomson, inače ugledni američki međuratni politički kolumnista, objavila 1931. u Gardijanu. Sinkleru Luisu je on dobrim delom pomogao da izgradi analogiju između narastajućeg evropskog zla i američke političke scene tokom tridesetih godina 20. veka. Američki književni kritičari Luisov roman dovode u vezu i sa političarem iz Luizijane Hjuom Longom, koji je pripremao za kandidaturu na predsedničkim izborima 1936, ali ubijen neposredno pre objavljivanja ove knjige.

      – ‘Druženje’ sa Sinklerom Luisom donelo mi je najmanje dva iznenađenja. Prvo je savremenost njegovog dela, a drugo je paralela sa savremenicima u Evropi u predviđanju tokova koji će se dogoditi posle nekoliko godina ili decenija. Luisovo delo takođe pokazuje da zasipanje informacijama ne znači da smo mi danas bolje informisani nego što su to ljudi bili pre 80 godina, kad je radio bio tek u povoju, a štampa bila glavni izvor informisanja. Pišući o američkoj demokratiji Sinker Luis otvara tabu temu, kojom nije puno autora smelo da se bavi ni tad, a ni sad, što govori o njenoj osetljivosti. On je trpeo kritike savremenika zbog stila, sa čime se samo delimično slažem. U njegovom pisanju puno je ironije i pitkog humora, a stil je u funkciji priče – naglasio je prevodilac Miloš Đurić.

      Hari Sinkler Luis (1885-1951), jedan do najznačajniih pripadnika američke „izgubljene generacije“, pisao je romane, krake priče, drame, a okušao se kao filmski scenarista. Kad je napisao roman „To je ovde nemoguće“, već je bio nobelovac – najprestižniju svetsku književnu nagradu dobio je 1930. zbog „snažne i izražajne umetnosti opisa i sposobnosti da sa duhom i humorom stvara nove tipove likova“, posebno u romanu „Bebit“. Njegova dela prepoznatljiva su po „pronicljivim i kritičkim pogledima na američki kapitalizam i materijalizam između dva svetska rata“, a jedan od njegovih prvih romana „Glavna ulica“ iz 1920. bio je pravi književni hit – prodat je u dvomilionskom tiražu i preveden je na gotovo sve evropske jezike. Od 11 romana, među kojima su i: „Kraljevska krv“, „Elmer Gantri“, „Čovek koji je poznavao Kulidža“, „Dodsvort“, „Martin Arousmit“, „Umetničko delo“, „Ana Vikers“…, deset je objavio za života, a većina njih je doživela i filmsku verziju. Posthumno je 1951. objavljen „Svet tako širok“.

      Opasan materijal

      Roman „To ovde nije moguće“ u SAD je imao više pozorišnih i TV adaptacija, ali filmska verzija za koju je Metro Goldvin Majer 1935. odmah po objavljivanju knjige okupio autorska prava ikad nije završena. Filmadžije koje su 1940. sa Čarli Čaplinom snimile „Velikog diktatora“ ocenile su scenario kao „opasan materijal“ zbog za javnost sporne ideje o „prikazivanju diktature u Vašingtonu“.

Jelena Tasić

 izvor 

Zašto se tolio plašiš reči "fašizam", Doremuse? To je reč – samo reč! I ne mora biti tako loša, sa svim lenjim propalicama koje prose pomoć u današnje vreme i žive od mog i vašeg poreza… nije toliko lošije imati Snažnog Čoveka, kao Hitler ili Musolini – kao Napoleon ili Bizmark u strim dobrim danima – pa da oni stvarno upravljaju zemljom i učine je opet efikasnom i prosperitetnom. Drugim rečima, naći doktora koji neće slušati bezvezne prigovore, već stvarno zapovedati pacijentu i učiniti da ozdravi, hteo on to ili ne!

"Bebit“ Sinklera Luisa

                                                                      

       Karijera Sinklera Luisa (1885-1951) počela je odmah nakon univerziteta, i već 1908. Luis se preselio u Njujork gde je počeo da piše za časopise i magazine. Svoj prvi roman pod nazivom Hike and the Aeroplane objavio je tek 1912. a dve godine kasnije, oženio je jednu od urednica časopisa Vogue, Grejs Livingston Heger, sa kojom je dobio sina, Velsa Luisa. Tridesetih godina 20. veka bio je najpopularniji američki pisac, kako u svojoj domovini tako i u Evropi. Luisov književni stil odlikuje satirična kritika provincijalnog života američke srednje klase, malograđanskih vrednosti i konformizma- stil koji odlikuje većinu američkih pisaca sa početka 20. veka. Na vodeće mesto američke književne scene Luisa je doveo roman Main Street (1920), koji je prodao 2 miliona knjiga, a u kome su: “iskritikovane najgore osobine američke srednje klase, poput materijalizma, samozadovoljstva i licemerja”.
(Grej, 2004: 369)

    Roman Bebit spada u njegova najveća književna ostvarenja, a teme romana prevazilaze vremenska ograničenja – radnja romana smeštena je u 1920. godinu, u fiktivni gradić Zenit, inače zamišljen po gradu Sinsinatiju u državi Ohajo, međutim, Zenit bi mogao biti bilo koji drugi grad na američkom srednjem zapadu. (Radeljković, 2005: 197). Roman opisuje život stereotipnog poslovnog čoveka sa početka 20. veka, Džordža F. Bebita. Posmatran spolja Bebitov život je savršen: on je porodičan čovek, karijerno ostvaren, ima brižnu ženu i troje predivne dece, živi u imućnijem delu grada, u tzv. Cvetnim Visovima, u modernoj kući, uređenoj prema modnim motivima iz aktuelnih časopisa:

“Džordžu F. Bebitu, kao većini zenitskih građana koji uspevaju u životu, automobil je bio poezija i tragedija, ljubav i heroizam. Kancelarija mu je bila gusarski brod, ali auto mu je služio za vratolomne izlete na zemlji.
(Luis, 2004: 27)

Bebit je zapravo sterotip čoveka kome je moderni život ugušio duh. On nosi odlično sašiveno sivo odelo, “neobično nezanimljive” cipele, kosa mu je začešljana unazad, ima posebne naočare od isto tako posebne kornjačine kore, i celim svojim bićem, Bebit je “agent za nekretnine sa Cvetnih Visova”. On je prezbiterijanac i republikanac, uzoran građanin Zenita:

      “Kad biste pitali Bebita kakva je njegova religija, on bi odgovorio zvučnom retorikom Buster kluba: — Moja religija je da služim svojim bližnjima, da poštujem svoga brata kao sebe sama, i da radim koliko mogu da bi život bio srećniji za jednog i za sve. – A ako biste tražili da se potpunije izrazi, on bi objavio: — Ja sam član Presbiterijanske crkve, i, naravno, primam njena učenja. – Ako biste bili toliko neuviđavni da i dalje navaljujete, on bi negodovao:– Kakva je korist prepirati se i nadmudrivati o religiji! To samo stvara neprijateljska osećanja. U stvari, suština njegove teologije bila je, da postoji jedno najviše biće koje je želelo da vas stvori savršenim, ali koje, po svojoj prilici, nije u tome uspelo; da će onaj ko je dobar dospeti u mesto koje se zove Nebo (Bebit je nesvesno zamišljao to mesto kao neku vrstu odličnog hotela, sa spostvenim parkom), a onaj ko je rđav, to jest, ko je ubio, harao, upotrebljivao kokain, imao metrese, ili prodavao nepokretna imanja koja ne postoje, taj će biti kažnjen. (…) Suština njegove praktične religije bila je, da je prikladno, i korisno za posao, kad čoveka vide da ide na bogosluženje; da crkva sprečava najgore elemente da postanu još gori; i da pastorova propoved, ma kako bila dosadna u vreme kada se sluša, ipak dejstvuje blagotvorno—čini čoveku dobro, i dovodi ga u dodir sa Višim Stvarima.
(Luis, 2004: 201)

     Ne čudi nas, prema tome, što je ovakav čovek suštinski usamljeno biće, kako na ličnom, tako i na društvenom planu- Bebit ima samo jednog prijatelja, Pola Rajlija, koji za razliku od njega shvata prazninu konformističkog života. Umorni od svojih “savršenih” života, njih dvojica će otići na tronedeljni odmor, provešće neko vreme u prirodi, gde će osetiti potpunu slobodu od pritiska života koji su vodili do tada. Do povratka u Zenit, Bebit će verovati da je promenjen čovek, da je pronašao svoju romantičarsku suštinu, međutim, lagodnost i komofor života u Zenitu (golf, bioskopi, bridž, automobili, restorani, klubovi), sputaće njegovo duhovno sazrevanje, dok će Polovo nezadovoljstvo time što je napustio svoje snove, zarad novca i karijere, kulminirati pokušajem ubistva njegove supruge Zile, zbog čega će ostatak života provesti u zatvoru.
.
      Svestan da je ostao bez jedinog prijatelja na svetu, a da u porodici nema utočište, Bebit beži od zenitske zajednice i povlači se u sebe. Međutim, Bebit ne shvata šta je uzrok njegovog problema- nije svestan da je, iako karijerno uspešan, suštinski neostvaren i prazan, da zbog toga što “ima sve”, u stvari ima “ništa” i da ne zna šta želi - zato će Bebit pokušati da pronađe sebe van zenitske konformističke zajednice: prepustiće se porocima, iscrpnim zabavama, druženju sa boemima, koketiranju sa drugom ženom, pa čak i političkom liberalizmu. Međutim, tek kada bude suočen sa bolešću svoje supruge i mogućnošću da je izgubi zauvek, Bebit će se primiriti, predati bitku za slobodom svoga duha i opet prihvatiti zenitsku zajednicu i njene vrednosti, čime nam Luis prenosi poruku da zajednica uvek pobeđuje pojednica. Budući da Bebit nije imao oružje protiv Zenita, osim svojih snova, ipak je bogatiji iskustvom da postoji drugačiji i ispunjeniji život od onog u Zenitu, zbog čega mu ostaje samo da se nada da se ista stvar neće dogoditi njegovom sinu Tedu, kome će reći da sledi svoje srce i da se nikada ne preda:

“Ne plaši se porodice. Ne, niti čitavog Zenita. Niti samog sebe, kao što sam se ja plašio. Napred, mali moj dečko! Svet je tvoj! (Luis, 2004: 376).

      Nakon Bebita, Luis je napisao roman Arrowsmith (1925), za koji je dobio Pulicerovu nagradu, koju je odbio. Usledili su potom romani Elmer Gantry (1927) i Dodsworth (1929), a godine 1930. postao je prvi američki pisac koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Nakon Drugog svetskog rata napisao je nekoliko romana: Cass Timberlane (1945), Kingsblood Royal (1947) i God-Seeker (1949).
.
Sinkler Luis je preminuo 10. januara 1951. godine.
.
Mihajlo Ravić, izvor 

Faustovsko u Majstoru i Margariti Mihaila Bulgakova, Večito ženstveno i večna fantastika

Ivan Despotović

    Da li junaci najpoznatijeg Bulgakovljevog dela, velikog doprinosa fantastici u literaturi 20. veka, za svoje daleke književne rođake imaju Fausta, legendarnog šesnaestovekovnog naučnika i maga, koji ostvaruje savez sa Nečastivim, i Gretu (Margaretu), u koju se mag zaljubljuje? Tako je barem kod Getea. Savez s Nečastivim, prema legendi, magu pomaže u oblasti njegovog rada ali i uzrokuje njegovu strašnu smrt. Faustovsku temu u književnosti prvo srećemo kod Marloa (u "Doktoru Faustusu"), gde kobni savez za posledicu ima večno prokletstvo; doktor želi da raskine ugovor, ali mu preostaje samo očajanje. Gete prvi relativizuje temu, uvodeći junakinju po imenu Greta. Faustova ljubav prema njoj ostvaruje se uz pomoć đavola, ali tu nije reč o pukoj požudi, štaviše, devojčina ljubav prema Faustu dobija ulogu u spasenju nesrećnog naučnika. 

          No, kakve to veze ima s Bulgakovom i šta to u romanu često tumačenom jedino u svetlu politike/istorije komunizma može biti zapravo faustovsko? Pri tome se reč "faustovski" tiče Geteovog junaka, i pod ovim se podrazumeva odgovarajući odnos junaka i kakve nečastive sile, a zatim i doprinos junaka u sopstvenom spasenju od te sile. U odgonetki ruskog romana ne mogu se lako zaobići Geteovi pojmovi "večito prazno", koje se u "Faustu" vezuje za delovanje đavola i njegovo shvatanje sveta, i "večito ženstveno", koje jeste princip smisla i višnje ljubavi. Upotrebiću i termin "svakodnevnica", koji koristi Milivoje Jovanović u knjizi "Utopija M. Bulgakova", pod kojim se u delu ruskog romansijera podrazumeva model stvarnosti uglavnom vezan za bezlični život bez slobode, nasuprot čemu stoji fantastika ili "pesnička pravda" (1).

  Kod Bulgakova čitamo kako Satana, oličen u takozvanom profesoru crne magije (Volandu), dospeva u vezu sa junakom iz naslova, Majstorom (Maestrom). Taj Satana uzima ulogu u daljoj realizaciji junakove ljubavi i ima udela u pozitivnom rešenju njegove i Margaritine sudbine. Bulgakovljev đavo svakako nije sličan Geteovom ili Marloovom i prethodno navedeno nije dovoljno da u romanu pretpostavimo "faustovsko", u smislu u kome ovaj pojam aludira na "ugovor sa đavolom".

  Dvoje glavnih junaka na kraju "umire", a njihov odlazak u određeni ezoterični svet obeležen je vezom ovog para sa tajanstvenom silom, kao što i spasenje Grete i Fausta, na nebu, dolazi posle istog, samo što Nečastivi u tom spasenju (kod Getea) nema nikakvog udela. Kod Bulgakova nema ugovora, pogotovo ne od strane junaka, jedino Margarita pristaje da bude kraljica na balu, uz nagradu da joj se ispuni jedna želja (zadovoljenje ljubavi).

  Postoje, međutim, i mnoge sličnosti između Geteovog doktora i Bulgakovljevog Maestra. Majstor u vezu sa đavolom dospeva preko svoje ljubavnice (Margarite), dok Geteov junak preko sebe uvlači svoju ljubav, Gretu, u tu vezu. Faust je aktivan i ne preza od sveta, Maestro je povučen, neurotičan, sklon da izmiče dešavanjima. Ipak, Maestro se, kao i Faust, bavi poslom koji je redak i često neshvaćen. On piše roman o Pilatu i Hristu u državi gde vlada totalitarni režim i gde se ovakve stvari ne smeju pominjati; a legendarni Faust se bavi naukom i crnom magijom, što ga u 16. veku bez sumnje može odvesti na lomaču. Geteov junak govori: a one malobrojne što su nešto / i saznali al‘ nisu znali vešto / da skrivaju saznanja ta / (...) njih su otkad za svet se zna / razapinjali i spaljivali. (2) On, kao i Maestro, slabo izlazi iz svoje sobe i usredseđuje se jedino na svoj rad.

  Oba junaka nezadovoljna su svojim životom, i to prvenstveno ljubavnim. Majstor se ne seća imena svoje žene (u sećanju je ostala samo "prugasta haljina") i vodi prividno beznačajan građanski život. Faust je svetski čovek koji opet proklinje svoje dane: kutije, bezbroj raznih sprava – / to je tvoj svet. I to se svetom zove! (3) Dok je Faust nezadovoljan što i dalje zna da ništa ne možemo znati i što ga je rad otuđio od života, Maestro je samo ljubavno neispunjen, a delom je zadovoljan. Dok Faust teži racionalnom sveznanju, Maestro nesvesno pogađa šta se sve zbilo sa Pilatom i Ješuom. Kasnije će, međutim, pisca dotući kritičari, te će i on prokleti svoj rad, nalik Faustu.

  "Majstor nije bio kadar da se ponese sa iskušenjima realnog sveta i boravkom u njemu", zato junak spaljuje svoj rukopis. Štaviše: "budući lišen sposobnosti da štiti svoju koncepciju istine... predao se bez otpora" (4), i to ljudima "svakodnevice", psihijatrima i duševnoj bolesti. Faust, ne mogavši da podnese odricanja koja nauka od njega zahteva, ostavlja nauku, a umesto duševnoj bolesti, predaje se đavolu. "Zar se sa svetom ja ne suočavah / Šupljost ne učih, šupljost ne predavah / Kad razumno kazivah što video sam jasno, / protivrečje beše dvaput glasno; / čak sam, da zlobe izbegnem žestinu / morao u samoću u divljinu, / pa da ne živim napušten, sasvim sam, / moradoh najzad đavolu da se dam." (5) Faust opravdava svoj izbor. Premda je postao priznat, nije video izlaz iz svoje samoće. Pronalaženje istine u nezainteresovanoj svakidašnjici i opravdavanje ispravnosti sopstvenog puta – izgleda da je bio pretežak zadatak za oba junaka, a to i jednom i drugom daje izvesnu tragičnost.

  "Margarita je svojom pojavom najpre otkrila junaku njegovu prošlost (...) Margarita ima ulogu i u njegovoj budućnosti" (6). Greta je takođe obasjala prethodni Faustov život, osvetlivši vrednost tog života, a imaće i ulogu i u budućnosti svog ljubavnika (spasenje u II delu "Fausta") "Maestro nikad do kraja nije poznavao svoju voljenu." (7) Mislio je kako ga je ona ostavila (posle spaljivanja rukopisa), a ona je mislila samo na to kako da ga nađe i spase. Gretu do kraja nije poznavao ni Faust: smatrao je (na kraju I dela "Fausta") da će ona prihvatiti svaki spas, pa i đavolov, a kad je umrla, nije mogao ni slutiti njenu ulogu u sopstvenom, večnom spasenju. Naposletku, oba junaka spašavaju njihove dragane.

  Ali gde je to đavoljsko kod Bulgakova, tj. gde je u svemu tome đavo, ono što je Gete okarakterisao kao "večito prazno" – ključno je za ispitivanje faustovskog u ovom romanu. Profesor Voland (zvanično Satana) u svakom slučaju nije oličenje praznog. Naprotiv, on je jedna od sila fantastike, a fantastika je u čitavom romanu pozitivan princip. Ako Voland nije "duh poricanja" (8), onda tu ulogu preuzima – niko drugi do svakodnevni život, kao sila u fabuli romana koja ne priznaje čudesa, niti ono natprirodno i afirmativno što se dešava sa Majstorom i Margaritom. U tom smislu, "ugovor sa đavolom" ne bi mogao biti kakav pakt sa Volandom, već naprotiv – ugovor sa "svakodnevnicom". Pri čemu onaj koji na nju pristaje (kao na primer pokojni Berlioz), doslovno gubi dušu i odlazi u ništavilo, a zauzvrat (za života) dobija društvenu moć (urednik MASSOLITA) i čulna uživanja (letovanja i Pereliginu). Voland samo vrši egzekuciju nad Berliozovom dušom, koja je zgrešila u drugom pogledu (da je kojim slučajem bila u vezi sa đavolom, to bi u kontekstu romana bilo sasvim pozitivno, pa bi možda i zaslužila život posle smrti). Voland nije đavo kome se duša može prodati i koji će je poneti sa sobom, on će samo kazniti one koji su svojim delovanjem ili apstinencijom koristili zlu. Figurativno rečeno, Berliozovu dušu odnosi njegovo uverenje o nepostojanju života posle smrti, a to je ideologija "svakodnevnog", pa shodno s tim njegove duše nestaje.

  A sad da opet uporedimo dva junaka, Fausta i Majstora: Majstor je junak koji formalno živi unutar "svakodnevnice", ali mu nije strana ni fantastika; on prihvata postojanje Satane i natprirodnog. Štaviše, on piše roman (dakle bavi se fikcijom) za koji će posle saznati da je istinit. U tom svom delu on pripoveda o Hristu (koji je iz aspekta "svakodnevnice" izmišljen), a bliska mu je pomisao da bi mu pravu sugestiju za kraj romana mogao dati samo Knez Tmine (9) (u "svakodnevnici" nepostojeći, ali stvaran, kao i Hrist). Prihvativši postojanje ovih aktera fantastike, nije mu teško da se navikne na činjenicu da je bio na Sataninom balu, kao ni na svoju fantastičnu sudbinu. Majstor je po svemu izvan "svakodnevnice" i nesvesno teži da se konačno otrgne od nje. Pri svemu ovom, "svakodnevnica" je prikazana kao negativna (ispunjena je bezličnim ljudima, bez slobode i hrabrosti), a fantastika je uzvišena, u njoj strada bezlično zlo i potvrđuje se ispravnost puta slobode.

  Faust je lik koga formalno okružuje ispraznost ("prazno"). To je nemogućnost saznanja, skučenost njegove sobe, večito ponavljanje istog. Ali Faust je po svemu iznad "praznog". Njega ushićuje priroda, on veruje u smisao, snagu ljubavi, uzvišeno. Presudna od uzvišenih sila jeste "večito ženstveno".

  Maestro podleže iskušenju "svakodnevnice" i posle napada kritike spaljuje svoje delo; postaje svakodnevni duševni bolesnik. Faust podleže iskušenju "praznog" i sklapa ugovor sa đavolom da bi zadovoljio ljubav, gde se sada pod tim misli na požudu.

  Ako dakle, poredimo Geteov "Faust" sa "Majstorom i Margaritom", možemo reći da se "svakodnevnica" prema fantastici, u "Majstoru i Margariti", odnosi slično kao "večito prazno" prema "večitom ženstvenom", u "Faustu". Fantastika je ekvivalent "ženstvenom" (njen simbol je mesečina koja "gospodari i poigrava se, skakuće i veseli se" (10), a "svakodnevnica" je ekvivalent "praznom" i đavolskom, ona podrazumeva negiranje slobodnog izbora i, za junake koji je uživaju – kaznu posle smrti. Fantastika afirmiše ljubav, svedoči o slobodi duha i ostvaruje spas, to jest večnost. U "Faustu" junaka spasava "ženstveno", u "Majstoru i Margariti" – fantastično. A iskušenja za junake su: u "Faustu" "večito prazno", a kod Bulgakova "svakodnevničko".

  Sam Faust opisuje dve duše u sebi: "Jedna sa strašću grubom i prostačkom / za svet se svakim čulom hvata / druga se silom uzdiže iz blata / ka uzvišenom carstvu praotačkom" (11), a Mefisto kaže kako ga brine što "stalno kola krv sveža i nova" (12). Ta nova krv izmiče prostom, svakodnevnom svetu, a prijemčiva je za uzvišeno carstvo. Kod Bulgakova možemo je pratiti u liku Bezdomnog, kome još nije sasvim jasno da Isus "nije postojao". Berlioz (njegov mentor) se ovde nalazi kao apologet "praznog" i znalac opšte poznatih stvari. Mogli bismo reći kako je zapravo onaj klasični đavo što kuša Ivana bezdomnog – sam Berlioz, koga je asimilovala svakodnevnica (đavolsko), a pred tim iskušenjem nalazi se i Ivan.

  Dok se Faust bori sa "praznim", Maestro sa "svakodnevnim", pored Maestra sa tim se bore i drugi junaci, kao Ješua (Hrist), jedan od aktera fantastike, koji se uspeo na nebo odakle se čak založio za nesrećnog prokuratora koji je (da se tako izrazimo) prodao dušu "svakodnevnom", mada će i ova naposletku biti oslobođena. Neki su likovi, pod uticajem materijalnog blagostanja, podlegli ovakvom iskušenju, a neki su mu odoleli.

  Faust kaže: "Da mi bar kogod plašt čarobni da / pa da me nosi preko sveta cela / ne bih ga dao ni za najskuplja odela / za carski plašt ga ne bih dao ja" (13) i time se deklariše kao junak koji ne mari mnogo za ovozemaljsku moć. Ova izjava čini se da bi priličila i samom Ješui, koji se suočava sa Pilatom i "carskim plaštom". Faust se, kao i Maestro i Margarita, kao i Ješua, učvršćuje u junake koji se opiru "svakodnevnici/praznom" i njenoj moći i teže ka fantastici/uzvišenom.

  Dakle, ono što bi bilo "faustovsko" u "Majstoru i Margariti" jeste to da je Maestro kapitulirao pred "svakodnevnicom", ali je ipak spašen, i to posredstvom voljene osobe i fantastike (Geteovog "ženstvenog"). Faust je pak izgubio u igri sa đavolom i "praznim" i spašen je na sličan način. Naravno, Maestro nikada nije postao čovek "svakodnevnice". Ni Faust nije postao običan rob Mefistov. Premda je pristao na ugovor sa đavolom, kome se ne vredi opirati kada čovek već jedanput uđe u takvu vezu, ipak je verovao u načelo dobra od kojeg je odstupio i pretpostavio smisao u ništavilu. "svemir ću u tvom ništavilu naći" (14), kaže Faust Mefistu kad ga ovaj šalje u prazninu, ka božanstvima zvanim "Majke". Na kraju dela, Faust i biva dostojan smisla u koji je verovao.

  Ni Maestro ne bi bio spašen da je odbio Margaritu, kad ga je ona prizvala posle bala kod Satane, ili da nije sam težio ka onom što je fantastično. "Bulgakov u drugim scenama romana osuđuje razvratnu putenu ljubav, zato što su njegovi junaci nosioci platonske ljubavi." (15) Nosilac te ljubavi je i Geteova Greta. Putena (razvratna) ljubav deo je "svakodnevnog"/"praznog", duhovna ljubav, delatna ljubav (koja ne odriče čula), ne podleže pukoj fiziologiji i psihologiji, ona je deo fantastičnog (u "svakodnevnici" – nemogućeg, nerealnog).

  Duhovna ljubav se kod Getea vezuje za "ženstveno", kod Bulgakova za fantastiku. Čulnu (razvratnu) ljubav Gete vezuje za "prazno", kao Faustovu požudu prema Gretinom "premilom telu", i ona jeste aspekt đavolskog , snaga veštičijeg melema sa kojim "svaka će ti se žena činiti k‘o Helena" (16). Kod Bulgakova se požuda vezuje za promiskuitetni život nekih Moskovljana, koji bivaju raskrinkani u Varijeteu – Arkadij Apolonovič, na primer. Dakle – svakodnevnica.

  No, ostaje pitanje: ima li kod Maestra nekog zaista faustovskog greha. Pomalo neurotičan pisac, koji dospeva u ludnicu, odveć malo liči na Fausta, tim pre što kontakt sa Satanom uopšte nije bila njegova ideja (a i taj Satana neuporediv je sa onim koga sreće Faust). Ono što je u romanu zbilja satanizovano jeste sloj činovnika i društveno uglednih ljudi. Njihov kliše ostavlja prizvuk kakve nečastive sile sa kojom "dobri" Voland nema veze, za koji su krivi isključivo ljudi (što liči na atmosferu "Mrtvih duša"). Kod Bulgakova se i ne postavlja pitanje da li je želja za saznanjem greh; svaka takva želja je autentična, ono što je autentično jeste i slobodno, a na kraju romana i nagrađeno. Zlo kod Bulgakova više nije ona nezavisna mefistofelovska sila, nego je posledica odsustva slobode. Zlo nije ništa metafizički, već je manjak nečeg drugog. Samim tim, sa takvim zlom se ne može biti u "faustovskom" ugovoru, budući da je samo manjak, ono ne može biti personifikovano.

  Maestro je za svog života težio svetu autentičnih stvari. Nije mu bilo dovoljno što je imao ženu, želeo je da ostvari ljubav. Nije se zadovoljio da piše o prihvatljivim stvarima – pisao je roman o Pilatu. Svet autentičnih stvari kod Bulgakova jeste svet fantastike, ona stoji iza svih Maestrovih čežnji. Otkriće fantastike približava se Maestru kroz Margaritu. On shvata da je Margarita jedna (možda jedina) njegova ljubav. Ona u njegovom životu ima i uzvišenije značenje: ona je akter fantastike; ne može se povezati sa ljubavnicom iz "svakidašnjice". "Ona je tvrdila da smo se mi voleli ne poznajući se još" (17), kaže on. Margarita je (kao i Greta) nosilac večnog dela njihove ljubavi. Maestro, svakako, ne može da doslovno poveruje u večnost autentične ljubavi: on veruje da ga je napustila (fizički i u mislima), napokon, ona ima i muža. Junak je prethodno spalio svoje delo i, u korist "svakodnevnice" odstupio od svoje borbe. To ga je i dovelo do rastrojstva. Prirodno je da ljubavnica sa njim više nema šta da traži – to je logika "svakidašnjice", ali ne i ono što će se dogoditi. Maestro teži ka fantastici, ali nije spreman sasvim da poveruje u nju. Slično se dešava i Faustu. Teži ka uzvišenom (naposletku "ženstvenom"), ali nije kadar da izdrži u tom smeru.

  U poglavlju "Vreme je, vreme je", Bulgakov nam između ostalog opisuje kako je njegov junak preminuo kao bolnički sused Ivana Bezdomnog, u sobi br. 118. To treba da nam predoči kraj njegovog zemnog života. On je umro u okrilju "svakodnevnice", kojoj je morao podleći, ali se njegova duša spasila posredstvom fantastike. Majstor, doduše, ne odlazi na geteovsku svetlost, već zaslužuje (samo?) večni mir – u kontekstu romana ovo je vrsta spasa (njih ima više) i to ona koja Majstoru najviše odgovara. Ako je fantastika svemoćna kod Bulgakova, postavlja se pitanje: zašto se onda njome Majstorova smrt ne izmesti iz bolničkog kruga i kako to pisac fantastike taj događaj smešta u realističko okrilje malih ljudi (junakovih neprijatelja), a glavnu junakinju ostavlja da premine kao stara žena svog nevoljenog muža, Nikolajeviča. Zar nije bilo dovoljno da mrtvi ljubavnici budu zajedno pronađeni u arbatskom suterenu i zar je važno da oni ostave svoja smrtna tela u središtu "svakodnevnice", kojoj njihove duše nisu pripadale? Roman je ponovo izgoreo, svet je trijumfovao, za Majstora već niko i ne zna a sve se vraća u kolotečinu, fantastika je dobila alibi.

  "Azazel je hteo da proveri da li je sve urađeno kako treba. Sve je bilo u najboljem redu" (18) Pošto je "otrovao" junake, pobrinuo se za realističku motivisanost njihovih "smrti". Kao da je pisac, oštrom granicom između stvarnog (smrt u bolnici i kući Nikolajeviča) i fantastičnog (smrt u suterenu i odlazak sa Volandom), ostavio junake u prinudnom paktu sa "svakodnevnicom", koja je pretila da kroz nju izgube i svoj večni deo. To jest, nas prethodno rečeno navodi na sumnju da je akcija Majstorovog spasavanja iz ludnice bila pričina, a Margaritin boravak na balu takođe, jer "natmurena žena, koja je čekala povratak muža" (19) (Margarita), sigurno i nema predstavu o tome šta se sa onom zaljubljenom Margaritom dešavalo na balu kod Satane.

  Da li su naš junak i junakinja, posle svoga raskida, zapravo doživotno ostali u savezu sa "svakodnevnicom" i da li je to njihov pseudo-faustovski greh, koji iskupljuje fantastika?

  Kod Bulgakova junak je mali u odnosu na svakodnevni svet, kod Getea čovek je neuporedivo slabiji od đavola. Junak ne može da savlada "svakodnevnicu", kao što ni Geteov ne može da savlada đavola. Ali taj junak (kod oba autora), bez obzira što će biti poražen, biva svestan pravog puta i ta svesnost spašava ga večnog prokletstva.

  "Faustovsku" temu možemo određivati formalno i sadržinski, kao što je opšte poznato iz brojne literature o drevnom magu-naučniku. "U osnovi priče o Faustu (...) je pokušaj da se odgovori na jedno od najjednostavnijih pitanja iz Biblije: šta će dobiti čovek ako zadobije ceo svet, ali pritom izgubi dušu." (20) Ovo je sadržinsko određenje. Formalno određenje podrazumeva postojanje ugovora, koji se tiče roka đavolove službe i posledica po potpisnika, posle smrti. Sadržinski, daleki eho ove teme naći ćemo kod Pontija Pilata, koji je, ako ne ceo svet, zadobio barem jedan dobar njegov deo, ali je pritom osudio sebe na prokletstvo posle smrti (iako ne večno). Tu inercija "svakodnevnog" preuzima ulogu đavola, a pristajanje na nju postaje motiv sličan kobnom savezu. Pomenuli smo i Berlioza, koji je u vezi sa tim prošao još gore.

  Formalno, nešto malo od ove teme nalazimo u Margaritinom gostovanju na balu kod Satane, zbog ispunjenja jedne želje, ali bez loših posledica kasnije. Zapravo, junakinja unapred "plaća" svoj dug (biva domaćica mrtvima, "đavolu prodanima"), a onda će je Voland nagraditi, gotovo kao nekog sebi ravnog. Margaritu možemo opisati kao uglednu ženu naučnika, koja se "prodaje đavolu" da bi povratila svog ljubavnika. Njen prethodni ljubavni život je neispunjen i ona postaje nalik ženskom Faustu. To su samo izevsni elementi formalnog određenja faustovske teme, sadržinski je Margareta bliža Geteovoj Greti.

  "Margarita je izuzetno snažna ličnost." (21) Greta nije toliko odlučna, to jest takva je pre nego što podlegne iskušenju, a ponovo je snažna tek pred svoju smrt kada ne želi da se preda đavolu. Margarita je žena istaknutog stručnjaka, a Greta je kći iz ugledne porodice, ponos svoga brata i uzor među devojkama. Mnogi u početku zavide i Greti i Margariti. Ono što ih suštinski povezuje jeste njihova uloga u životu svojih dragana. Greta će učiniti svojevrsni preporod Fausta, činiće se kao da ga zauvek napušta (umire), ali će naposletku uzeti udela u njegovom spasu. Ovo jeste čin višnje milosti koju ne smemo vezivati za Gretinu ličnost i njihov zemaljski odnos, ali se elementi takve ljubavi vide i u zemaljskoj Greti. Margarita pak preporodi Majstora, ne samo time što ispuni njegovu potrebu za ljubavlju, već time što se kod sila fantastike založi za njega. Onaj, koji je većinom težio ka uzvišenom, doveden je tamo gde to uzvišeno zaista i postoji. Ako već aludiramo na Getea, mogli bismo reći da je Margaritino delovanje postalo deo – večnog fantastičnog.

  Ostaje zaključak da se, u možda najfantastičnijem i najinovativnijem romanu ruske i svetske književnosti, – može govoriti o faustovskom onoliko koliko se uloga pisca junaka koji teži ka jednom drugačijem životu i, ne mogući adekvatno da ostvari tu težnju, podleže sili "svakidašnjice" iz koje se otisnuo – može uklopiti u ulogu doktora naučnika koji, ne mogući da pronađe taj drugi život, podleže đavolu, što ga vraća u "prazno" iz kojeg je bio krenuo. Sadržinski ili formalno određenog faustovskog motiva ovde nema, ali ima naznaka koje upućuju na njega, prvenstveno sadržinski. Ipak, sprega teme Fausta sa temom stvaraoca i okoline koja ga ne prihvata, ostavlja u sudbini junaka faustovski prizvuk.

  ____________

  Napomene: 

 (1) Milivoje Jovanović: Utopija M. Bulgakova, Beograd, 1975, str. 221;

 (2) Gete: Faust, I deo, Beograd 1984 (prevod Živojinovića), str. 52; 

 (3) Faust I, str. 45–46; 

(4) Utopija M. Bulgakova, str. 174 i 180; 

(5) Gete Faust II, Beograd 1985, (prevod Živojinovića), str 66; 

(6) Utopija M. B. str.172; 

(7) Utopija M. B. str.174; 

(8) Faust I, str. 76; 

(9) Majstor i Margarita, Beograd, 2000 (prevod M. Čolića), str. 188; 

(10) Majstor i Margarita, str. 495;

 (11) Faust I, str. 68; 

(12) Isto, 76; 

(13) Isto, 68; 

(14) Faust II, str. 67; 

(15) M. Jovanović, Bulgakov II knjiga, Beograd, 1989, str.71–72; 

(16) Faust I, str. 125; 

(17) Majstor i Margarita, str. 175; 

(18) Isto, 462; 

(19) Isto; 

(20) Časopis Književna kritika, 1981, broj 5, str 79; 

(21) Utopija M. Bulgakova, str. 178.

izvor

Elfride Jelinek, Ljubavnice 5 ( Živi smo samo kad volimo, šetajući se, brigita hvata)

 

Živi smo samo kad volimo 

kao što se može videti na osnovu ovih ishitrenih tvrdnji, paula ne samo da u boljoj krojačnici vidi mogućnost da preživi, nego paula sad uz to u ljubavi vidi mogućnost da ŽIVI. čini joj se kao da za opkladu mora da se trka s drugima na duge staze, na stazi na kojoj je sve sama rupa do rupe i svi trkači upadaju u njih i nestaju, kao u bilijaru: njene sestre sa svojom decom i uništenim prstima, njen brat, koji će i sam uskoro imati decu, a već ima uništene prste, majka erihova, koja pogotovo ima mnogo dece i čudo je što uopšte još ima prste, svi oni upadaju u rupe i nestaju s lica zemlje na kojoj se odvija stvarnost.

ali ona, paula, ona bravurozno izbegava rupe! na kraju puta sledi bacanje u erihovo naručje i zvonjava crkvenih zvona.

kraj šnajderaja, početak najstvarnijeg života, da stvarniji ne može biti. na smrt se još dugo ne mora misliti zato što smrt još dugo neće doći, ako je život stvaran i pravi. samo kada čovek vodi nestvaran i nepravi život, kao majka i otac, koji su tek rođeni počeli da rintaju i odmah potom odumrli, a da nikada nisu ni osetili stvarnost pravog života, samo kad čovek vodi taj nepravi i nestvarni život, taj život rada, od koga čovek nema ništa, onda čovek i umire tom stvarnom i trajnom smrću. nekada to ide tako brzo da čovek na kraju misli da ničeg nije ni bilo. paula krojačnicu odjednom vidi kao svoju prirodnu neprijateljicu. srećom te se još uvek nije vezala za nju tako čvrsto i nerazdvojivo da ne može da se odvoji od nje. srećom te je krojačnica nešto što se uvek može baciti kroz prozor. srećom te se krojačnica ne veša čoveku o vrat ili već gde stigne i neće da te pusti, kao što ponekad rade neuviđavni ljudi, kao što bi paula želela da izvede u erihovom slučaju. srećom te krojačnica nije SVE, nego je to ljubav i sopstvena kućica koja se mora izgraditi.

paula želi eriha, koga će dobiti, čije će dete dobiti, nakon čega će bataliti posao da bi mogla da dobije još erihove dece, odnosno još jedno erihovo dete.

paula ne traži da joj se bilo šta poklanja.

paula će pre izgubiti sve što ima nego što će dobiti nešto na poklon.

paula će onda dobiti i kola, a erih će za to dobiti nju samu, što i nije baš tako mnogo, ali erih to ne sme da zna, već treba da veruje da je to najbolje što može da dobije.

on će, naravno, morati malo da se promeni da bi sreća konačno mogla da dođe i uđe u njihov dom: od pijančenja erih treba sasvim da odustane, zato što je to najgore, zato što se to direktno tiče i lično pogađa sjajno bele kuhinjske elemente i novi nameštaj orahove boje u spavaćoj sobi. alkohol i novi nameštaj, to su prirodni neprijatelji, po prirodi stvari. isto važi i za alkohol i čiste ravne haljine na zakopčavanje, po kojima niko ne bi trebalo da se ispovraća, bele cipele koje izgledaju kao da su od prave kože, iako nisu, i po kojima uprkos tome niko ne bi trebalo da se ispovraća, deca u šarenim odelcima, cveće u saksiji, televizor sa veštačkim cvećem u veštačkoj vazi za cveće, sve to i alkohol, zavese od providnih sintetičkih vlakana i alkohol, odeća od materijala koji ne traži peglanje i alkohol, sve su to prirodni neprijatelji, kad god da nalete jedni na druge. neprijatelji.

sve bele i meke stvari međusobno se slažu u paulinoj glavi, a alkohol se s njima ne slaže. alkohol smeta i sve uništava.

zarad budućnosti ne sme se, međutim, zanemariti sadašnjost. zarad sadašnjosti ne sme se, međutim (teška greška!), ni sasvim ispustiti iz vida budućnost.

paulina sadašnjost više nije krojačnica, njena je sadašnjost ljubav prema erihu, koja će biti dovoljna i za čitavu budućnost.

postoje ljubav, dakle, stvarni život, paulin nestvarni sadašnji život mora da se izmeni tako da postane stvarni i ispunjen ljubavlju. to se postiže na sledeći način:

ti si, erih, već mnogo puta video u bioskopu da se između izuzetnih ljudi mogu dogoditi izuzetne stvari, kao što je, na primer, izuzetna ljubav. zato je važno da i mi budemo izuzetni, pa ćemo već videti šta će se desiti. obični su ovi ljudi oko nas, koji ne rade ništa drugo, osim što rade. izuzetni smo mi, koji ne radimo ništa drago osim što radimo, ali se uz to još i volimo. mi više ne moramo da tragamo za nečim izuzetnim, zato što smo ga već našli. to je naša ljubav.

ona se ponekad javlja samo jednom u životu. ako je neko ne zgrabi obema rukama, biće veoma nesrećan, kada neko na pr. voljenu ženu ili voljenog muškarca pusti da ode u tuđinu da se izgubi. ljubav je izuzetak u odnosu na ono što se inače doživljava i što se inače ima, na poslu ili kod kuće.

nemamo ništa drugo.

ali ljubav, nju imamo. uhvati, zato, sreću čvrsto!

erih u ovom, kao i u mnogim ranijim trenucima razmišlja o razvodnoj kapi, o karburatoru i auspuhu koje ionako ne ume da razlikuje. odmah nakon toga, bez pauze, erih, iako je to veoma naporno, razmišlja o spoljašnjoj strani svega, o karoseriji, o upravljanju i o vožnji.

paula, međutim, razmišlja za dvoje, i odmah potom, takoreći u nastavcima, ne više o ljubavi i o onome što se pritom događa, odnosno menja u telu, već o novome stanu, o deci i o užini sa kafom i šlagom za DRUGE, kojima moraju da POKAŽU šta imaju.

ponekad (retko) erih razmišlja o komplikovanim knjigama o prošlom svetskom ratu, o mnogim od događaja koji su tamo opisani danas se više ništa i ne zna. eriha zapahnjuje dah istorije. o ženama erih retko razmišlja,

o pauli erih ne razmišlja nikada, osim kada mora, zato što mu je ona trenutno pred očima.

paula razmišlja o svom nežnom, mekanom sinčiću. paula razmišlja o beloj bolničkoj sobi. paula razmišlja o svojoj bivšoj porodici za koju će u paulinom novom životu mesta biti još samo u bolničkoj sobi, ne više od toga, u ulozi posetilaca, i to u najboljem nedeljnom odelu. najlepši predmet za razmišljanje koji paula uspeva da pronađe jeste kajanje njene porodice zbog batinanja kojem ju je izlagala u onom gorem životu.

kada se svi lepo fotografišu, porodica će, kao jedan, napustiti bolničku sobu. nakon toga će joj erih predati crvene ruže i to neće biti ni san, ni privid, već san koji je postao stvarnost.

naravno da će i zavist doći i čestitati.

kao što vidimo, između pauline sadašnjosti i pauline budućnosti postoji, dakle, baš kao i između erihove sadašnjosti i erihove budućnosti, i između pauline sadašnjosti i erihove sadašnjosti, baš kao i između pauline budućnosti i erihove budućnosti, velika razlika, ali je zato razlika između pauline sadašnjosti i erihove budućnosti, kao i između erihove sadašnjosti i pauline budućnosti još i veća.

kako li bi se samo mogli međusobno približiti ovi događaji od svetskog značaja?

tu počinje posao koji jedno od njih mora da obavi, a ono drugo da prisvoji njegove rezultate. tu onda počinje posao koji ono drugo mora da obavi, a ono prvo da prisvoji njegove rezultate. zato što je u ovom slučaju potpuno isključeno da oboje istovremeno rade i da onda uživaju podjednaku korist od toga. stanovišta su previše različita, prednosti i mane previše su neravnomerno raspoređene, erih je u prevelikoj prednosti zahvaljujući svojim telesnim kvalitetima i svom polu. to počiva na erihovoj telesnoj snazi i na njegovom izgledu, kojima se dive sve žene, sve odabrane srećnice.

erih je nešto poput paulinog oca ili paulinog brata ili paulinog zeta, nešto što deli batine i loče, iako do sada jedva da je imao prilike za to, zato što su do sada uglavnom drugi mlatili njega; ali možda će mu se takva prilika uskoro pružiti, u vidu žene, što on još uvek ne zna. batinanje je zabavno, što erih još uvek ne zna.

s druge strane, paula. paula, s druge strane, mora da se bori sa svim manama svoga izgleda i svoga pola. paulu ne smatraju lepom, što bi kod žene, međutim, trebalo da bude slučaj, ali zato važi za čistu. čistoća i urednost mogu podići vrednost ljudskom biću ženskog pola, ali to nije uvek tako.

dok je taj šnajderaj potpuno suvišan, nije mu tu mesto, nije ni trebalo da se pojavi, a ionako će uskoro potonuti u zaborav, neće više igrati nikakvu ulogu, dok je taj šnajderaj potpuno nebitan, u poređenju sa životom i ljubavlju u tom životu, dok taj šnajderaj uopšte nema nikakvog smisla, ne može da zameni muža i ne može da pripremi ženu na život s mužem i nije ženi ni od kakve koristi kada već ima muža i neće joj doneti muža, ako joj je muž potreban, dok taj šnajderaj ženu ne može učiniti SREĆNOM, muž može.

paulina vrednost nimalo nije porasla zato što uči krojački zanat. ali zahvaljujući tome što je čista, njena bi vrednost možda i mogla porasti, još malo pa kao da je lepa, što žena mora biti ako hoće da doživi ljubav.

šnajderaj je pauli pričinjavao zadovoljstvo, ali stvarnost treba shvatiti ozbiljno.

erihova muškost, lepota i ono što zarađuje kao drvoseča, naspram pauline ženstvenosti, ružnoće, ali i čistoće, i onoga što paula zarađuje kao učenica u krojačkoj radnji. erihova ljubav prema brzim motorima svake vrste naspram paulinoj ljubavi prema erihu. erihova ljubav prema alkoholu naspram pauline ljubavi prema erihu. erihova ljubav prema avanturama iz drugog svetskog rata naspram paulinoj ljubavi prema erihu. erihova ljubav prema brzim motociklima i sportskim automobilima naspram paulinoj ljubavi prema erihu i sopstvenom domu. erihvo favorizovanje brzine naspram paulinog favorizovanja života i eriha.

za paulu je svet to jedno te isto. život i erih.

šetajući se, brigita hvata

hajncovu ruku s ljubavlju i željom za posedovanjem. svakog slobodnog trenutka, koji slučajno ne pripada poslu, brigita pokušava da uhvati hajnca za ruku, s ljubavlju i demonstrativno, ponekad satima i satima mora da trčka za njim da bi ugrabila šansu da pruži ruku.

hvatanje za ruku od posebne je važnosti onda kada se pojave druge žene, kao otelotvorenje opasnosti. onda se jedna mala ruka stidljivo uvlači u hajncovu veliku i priča o vremenu, situaciji u svetu ili o hrani ili o prirodi.

hajnc se ponekad pretvara da on i brigita nisu jedno biće, što oni, međutim, jesu. zar te žene stvarno ne vide da smo nas dvoje zapravo jedno, da smo postali jedno, nerazdvojivi, pita brigita začuđeno, kada druge žene hajnca posmatraju kao zasebno telo sa zasebnim duhom.

kada druge žene na hajnca gledaju kao na nešto što bi moglo biti i njihovo, iako je odavno zauzet zato što već pripada brigiti, onda te druge nisu u pravu i na pogrešnom su putu. svakom po zasluzi. slobodno vreme bez hajnca ne bi ni bilo slobodno vreme. posao bez hajnca pun je opasnosti za hajnca i brigitu. posao bez hajnca nije ništa drugo do prepreka koju treba prevazići da bi se došlo do hajnca.

prosto je neverovatno koliko je čovek u stanju nekoga da mrzi. brigiti je dovoljno da baci pogled na hajnca i već ga ponovo mrzi.

brigita hajnca mrzi između ostalog i zbog toga što uvek kada giti želi da razgovara o svojim duševnim problemima koji za sobom povlače malu kućicu sa baštom, hajnc dozvoljava da ga obuzme određeno telesno osećanje prema brigiti. uvek kada bi brigita želela da mu istrese čitavu dubinu svoje duše i pritom uloži sve adute u vidu onog sranja o sreći, budućnosti, nezi novorođenčadi i mašinama za pranje veša, hajnc se ponaša kao da uopšte nema mozak, nego samo kurac.

nije valjda da hajnc u brigiti vidi samo telo, a ne čitavu onu raznolikost koja se iza toga krije?

brigita je čak već potezala i ratove i unutrašnje krize da bi mu objasnila da je svakom čoveku potreban neko ko će mu pomoći da prebrodi takve situacije.

bože, koliko te samo mrzim zbog toga, misli b.

hajnc je srećan što je konačno našao nekoga koga može da kreše, čim mu brigitina uđe u vidno polje, on se raskopčava i zauzima startnu poziciju.

dok mu ona još objašnjava da ga voli i istovremeno oseća nešto poput divljenja prema njegovom poslovnom uspehu, dok još nadugačko i naširoko besedi o ljubavi i poštovanju sve do venčanja i renoviranja kuće, pre nego što uopšte stigne da se pripazi, već joj se na telo prilepio jebač hajnc, kao pijavica.

a hajncova alatka vredno radi li radi.

njena majka daje dobar savet da brigita sad treba da ga uhvati i da ga ne pušta. dok joj se stomak okreće i okreće, hajnc više ne pušta, zakačio se kandžama, duva truli zadah pokvarenih zuba u gitin osetljiv nosić i izdašno rasipa kapi pljuvačke po očnim kapcima stegnutim od gađenja. da, hajnc je svršio, sa svim željama i zahtevima koje idu uz takvog jednog hajnca.

mama je otišla u bioskop, i hajnc ulazi, a njegov kurac palaca prema brigiti.

brigita bi volela da hajnc ima mali kurčić, kao praseći repić, s takvim kurčićem hajnc bi sigurno imao velike probleme. za sada brigita ima velike probleme.

ona ne pomišlja da mu kaže da je ostavi na miru.

brigita zna da ima toliko žena koje bi htele da prisvoje tuđu budućnost, njenu, brigitinu budućnost.

i zato brigita radije izigrava hajncove produžene udove, deo hajncovog tela.

hajnc još nije valjano ni ušao u sobu, a već cilja na sofu, još pre nego što skine džemper baca se naslepo, brigita svojim telom hvata njegovo telo. možda će hajnc jednom uzeti toliki zalet da će jednostavno proleteti kroz nju, a onda s druge strane i kroza zid. danas je hajnc uhvatio taman toliki zalet da je vešto uspeo da ga ubaci u brigitu. pravo remek-delo preciznosti. pravo mučenje za brigitu.

brigita se čak i ne usuđuje da kaže da li je gladna ili žedna. ako hajnc posle bude gladan, biće i ona, jedno telo sa svim posledicama. hajnc i brigita su jedno.

veoma prijatna situacija za dvoje mladih ljudi.

brigita hajnca mrzi veoma vatreno.

u jednoj od mnogobrojnih strastvenih situacija koje hajnc priziva, i ne razmišljajući o tome koliko su one odvratne za brigitu, ona bi umesto svoje pičke možda mogla da mu podmetne neki džak pun sve samih dugačkih bodlji i hajnc bi se bacio na njega kao zec, ho-ruk, probio bi se do njega isukane batine i poleteo pravo unutra! hajde, upadaj među bodlje ili eksere! to mu sigurno ne bi prijalo, kako bi samo bespomoćno njegove noge mlatarale po vazduhu!

brigita ne može a da se ne smejulji zamišljajući tu scenu.

hajnc ne zna zašto je b. smešno kada se on obruši na nju, kao pomračenje sunca, ili neka druga prirodna katastrofa.

b. pušta hajnca da veruje u prirodne sile.

b. užasno dahće tako da bi i kamen smekšala. razlog: h. - prirodna sila.

brigita ne oseća ništa osim čudnog neprirodnog struganja u sebi. brigita oseća ljubav u sebi.

hajnc takođe dahće, da bi ona videla koliko se trudi zbog nje i koliko je jak.

hajnc dahće od silne snage, ali ne od ljubavi.

kada je u pitanju ljubav, on skoro da ne zna za šalu, a kada je u pitanju snaga, onda mu je svaka šala sasvim strana.

ko hoće da posluje samostalno, prepušten je, naime, samom sebi, jedino što mu eventualno, u najboljem slučaju, neko obezbedi (početni) kapital.

kada je u pitanju ljubav, brigita ne zna za šalu, to je nešto najozbiljnije što ona, nemajući nikakav početni kapital, može da uradi za sopstvene poslove.

njih dvoje dvoglasno dahću, o ljubavi.

brigita pritom ima neprijatan, a hajnc prijatan telesni osećaj.

telo je za nju sredstvo za postizanje višeg cilja.

telo je za njega od velikog značaja, od najvećeg značaja nakon uspeha u poslu i dobre hrane!

hajncu to pričinjava zadovoljstvo, brigiti ne.

hajncu to pričinjava zadovoljstvo, iako ne zna za šalu.

brigita od svega nema ništa do maglovitu nadu. brigita osim toga ima i jednu vaginu. i koristi je. brigitina vagina požudno lovi mladog preduzetnika.

između brigite i hajnca događa se telesno sjedinjavanje. brigita kaže da joj je s njim toliko lepo da ima osećaj da umire, hajnc je veoma ponosan na tu rečenicu i stalno je ponavlja, iznova i iznova, u krugu prijatelja.

toliko mi je lepo s tobom, hajnc, da imam osećaj da umirem. na poslu nikako ne želim da umrem, hajnc, a ako već moram, onda bolje što pre.

                                                     

nastavci: Romani u nastavcima 

Lav Nikolajevič Tolstoj, Uskrsnuće ( I deo , od XVIII- XXIV )

                                                   

XVIII

       Sutradan se sjajni Šenbok svrati tetkama po Nehljudova i sasvim ih opčini svojom elegancijom, ljubaznošću, veseljem, darežljivošću i ljubavlju prema Dmitriju. Darežljivost njegova, ako se i vrlo svidela tetkama, ipak ih je navela čak i na neku dvoumicu svojom preteranošću. Prosjacima, slepcima, koji su došli, dao je rubalj, za napojnice je slugama porazdelio petnaest rubalja, a kad je Sizetka, psetance Sofje Ivanovne, pred njim okrvavila nogu, ponudio se da će joj napraviti povoj te, ne premišljajući ni jedan tren, razderao svoj batisten rupčić s porupčićima (Sofja je Ivanovna znala da tuce takvih rubaca ne stoji manje od petnaest rubalja) i načinio od njega povoje za Sizetku. Tetke nisu još videle takvih ljudi i nisu znale da taj Šenbok ima dvesta hiljada duga, koji i neće, znao je, nikad platiti, i da mu je isti račun - bilo dvadeset i pet rubalja manje ili više.

   Šenbok je ostao samo jedan dan i naredne je noći otputovao zajedno s Nehljudovorn. Nisu mogli duže da ostanu, jer je bio već poslednji rok da se jave svojem puku.

    Tog poslednjeg dana što je proveo kod tetaka, dok je još svež bio spomen o noći, Nehljudovu su u duši iskrsavala i borila se između sebe dva osećaja: jedan, žarke, čulne uspomene životinjske ljubavi, sve ako mu ni izdaleka nije dala ono što je obećavala, i nekog zadovoljstva sa samim sobom što je postigao cilj; drugi, svest o tom da je učinio nešto vrlo zlo i da se to zlo mora ispraviti, a ispraviti treba ne zbog nje, nego zbog sebe.

      U tom egoističkom ludilu, u kojem se nalazio, mislio je Nehljudov samo o sebi - o tom hoće li ga osuđivati i koliko će ga osuđivati ako doznaju kako je postupio s njom, a nije mislio o onom što trpi ona, i šta će biti s njom.

      Mislio je da Šenbok naslućuje o njegovu odnosu s Katjušom, i to je laskalo njegovu samoljublju.

- Zato si ti odjednom tako zavoleo tetke - reći će mu Šenbok kad je spazio Katjušu - pa nedelju dana ostaješ kod njih. Ni ja ne bih na tvom mestu hteo da putujem. Divota!

Mislio je još i o tom da mu je, doduše, i žao odlaziti sada dok se još nije nauživao ljubavi s njom, ali mu je na probitak što mora da ode, jer u jedan mah kida odnos koji bi se teško mogao održavati. Mislio je još i o tom da joj mora dati novaca, ne zbog nje, ne zato što bi joj mogli trebati ti novci, nego zato što uvek tako čine, i njega bi držali za nepoštena čoveka kad bi se okoristio njom i ne bi to platio I dao joj je novaca - onoliko koliko je držao da dolikuje njegovom i njenom položaju.

Na dan kad je odlazio dočekao ju je u tremu. Planula je kad ga je smotrila i htela da prođe pokazujući očima prema otvorenim vratima u služinsku sobu, ali je on zadrži.

- Hteo sam da se oprostim - reče gužvajući u ruci omotnicu s novčanicom od sto rublja. - Evo ja...
Ona se doseti, namršti se, strese glavom i odgurne mu ruku.
- Ta uzmi - izmuca on, turi joj omotnicu u njedra i, kao da se opekao, otrči u svoju sobu mršteći se i stenjući. 

     I dugo je još posle toga hodao po svojoj sobi i grčio se, čak i skakao i naglas hukao kao od fizičke boli čim bi se setio toga prizora.

      No, šta da radi? Uvek je tako. Tako je to bilo sa Šenbokom i s guvernantom o kojoj je pripovedao, tako je bilo sa stricom Grišom, tako je bilo s ocem kad je živeo na selu te mu seljanka rodila onog nezakonitog sina Mitjenjku koji živi još i danas. A kad svi rade tako, onda zasigurno i treba da bude tako. Tako je tešio sebe, ali se nije nikako mogao utešiti. Uspomena o tom pekla mu je savest.

    U dubini, u najdubljoj dubini duše je znao da je postupio tako gadno, podlo, okrutno, da on, kad je svestan o tom postupku, ne samo što ne može nikoga osuđivati nego ni gledati ljudima u oči, a ni spomena nema o tom da bi se smatrao za krasnog, plemenitog, velikodušnog mladaog čoveka za kakvog je smatrao sebe. A potrebno je bilo da sebe smatra za takva zato da bi i dalje živeo živahno i veselo. A za to je bilo jedno jedino sredstvo: da ne misli o tom. Tako je i radio.

 
     Onaj život u koji je ulazio - nova mesta, drugovi, rat - pomogoše tomu. I što je dalje živeo, to je više zaboravljao, a napokon je zaista sasvim zaboravio.

 
     Samo jedan put - kad se posle rata, nadajući se da će je videti, navratio tetkama i doznao da Katjuše više nema, da je brzo iza njegova odlaska otišla od njih da rodi, da je negde rodila, i, kako su tetke čule, moglo je po vremenu biti njegovo, ali je moglo i da ne bude njegovo. Tetke su govorile da se iskvarila i da je bila razvraćena priroda, ista kao i njena mati. I taj sud njegovih tetaka godio mu je, jer kao da je opravdavao njega. Isprva je ipak hteo da pronađe nju i dete, ali kasnije, baš zato što ga je na dnu duše bolelo i stideo se da misli o tom, nije se kako treba potrudio da ih potraži te je još brže zaboravio svoj greh i prestao da misli o tom.
       Ali mu sada, eto, ovaj čudni slučaj napomenuo sve i tražio od njega da prizna svoju bezdušnost, okrutnost, podlost, koji su mu omogućili da mirno živi za tih deset godina s takvim grehom na savesti. Ali njemu nije bilo ni na kraj pameti da to prizna, i sad je mislio samo o tom da se ne bi odmah saznalo sve i da ona ili njen branitelj ne bi sve pripovedili i njega osramotili pred svima. 

XIX 

     U takvom se duševnom raspoloženju nalazio Nehljudov kad je iz sudnice otišao u porotničku sobu. Sedio je uz prozor, slušao razgovore oko sebe i neprestano pušio.
      Veseli je trgovac očito u dubini duše uživao kako je trgovac Smeljkov provodio vreme.
- No, brate, svojski si bančio, sibirski. I nije luda glava kakvu je devojku zamilovao.

    Porotnički je starešina dokazivao, da sve stoji do veštačenja. Petar Gerasimovič šalio se nešto s nadstojnikom Židovom, i oni se nečemu grohotom nasmejali. Nehljudov je na pitanja odgovarao tek koju reč i želeo jedino da ga ostave na miru.

 
     Kad je sudski pristav naherena hoda pozvao opet porotnike u sudnicu, Nehljudov oseti strah kao da i ne ide suditi, nego kao da njega vode pred sud. Osećao je već u dnu duše da je nitkov koji treba da se stidi pogledati ljudima u oči, a ipak je, po navici, s običnim samosvjesnim kretnjama, otišao na podij i sjeo na svoje mjesto, drugi iza starješine, prekrstio noge i počeo se igrati pince-nezom.

    Okrivljenike su također bili nekud odveli i tek ih doveli opet.

     U sudnici su bila nova lica - svedoci, i Nehljudov opazi kako je Maslova uzgledala nekoliko puta kao da ne može da otrgne pogled s vrlo nagizdane debele žene u svili i baršunu, koja je sedela u prvom redu pred rešetkama, pod visokim šeširom s velikom vrpcom i s elegantnom torbicom na ruci goloj do lakta. Kako je kasnije saznao, to je bila svedokinja, gospodarica one kuće u kojoj je živela Maslova.

 
     Započelo je preslušavanje svedoka: ime, vera itd. Zatim je, posle upita strankama kako žele da ispituju: pod zakletvom ili bez zakletve - došao opet, jedva vukući noge, onaj isti starac sveštenik, i opet isto onako nameštajući zlatni krst na svilenim prsima, onako miran i uveren da radi potpuno koristan i važan posao, zakleo svedoke i veštake. Kad je završila zakletva, budu otpravljeni svi svedoci, a zadržana samo jedna, i to Kitajeva, vlasnica javne kuće. Zapitaše je šta ona zna o toj stvari. Kitajeva ispripoveda potanko i skladno, pretvorno se smejući, uz svaku rečenicu obarajući glavu sa šeširom, nemačkim akcentom:
       Ponajpre je njoj u kuću došao znanac, konobar Simon, po devojku za bogatog sibirskog trgovca. Ona je poslala Ljubašu. Za neko se vreme vratila Ljubaša zajedno s trgovcem.

   - Trgovac je već bio zanesen - malo se smeškajući govorila je Kitajeva - a kod nas je nastavio da pije i da časti devojke; ali kako mu je uzmanjkalo novaca, poslao je u svoju sobu tu istu Ljubašu za koju je bio stekao »predilekciju« - reče pogledavši okrivljenicu.

   Nehljudovu se učini da se Maslova pri tom osmehnula i taj mu se osmeh učini odurnim. Iskrslo u njemu neobično, nejasno gađenje, koje se mešalo sa smilovanjem.

   - A kakvo je vaše mišljenje o Maslovoj? - crveneći se i u neprilici zapita sudski kandidat koga je sud odredio da brani Maslovu.

   - Najbolji - odgovori Kitajeva - devojka obrazovana i šik. Odgojena je u dobroj porodici i francuski zna čitati. Pila je gdekad odviše, ali znala za sebe. Sasvim dobra devojka. 

    Katjuša je gledala gospodaricu a zatim bacila odjednom oči na porotnike, zaustavila ih na Nehljudovu i lice joj se uozbiljilo i čak postalo oštro. Jedno joj je oko oštro zrikalo. Podugo su ta dva oka što tako neobično gledaju bila uperena u Nehljudova, a on uza svu stravu što ga je obuzimala, nije mogao da otrgne svoj pogled od tih očiju, zrikavih, s belim što se jarko sja u njima. Setio se one strašne noći s ledom što se lomio, s maglom, a posebno s onim izvrnutim mesecom što se uštapio a digao se pred jutro i obasjavao nešto crno i strašno. Ta dva crna oka što gledaju i njega i pokraj njega napominjala su mu to nešto crno i strašno.

   »Prepoznala me«, pomisli on. I Nehljudov kao da se skupio očekujući udarac. Ali ga ona nije prepoznala. Tiho je uzdahnula i opet stala da gleda predsednika. Nehljudov uzdahnu takođe. »Ah, da što brže«, mislio je. Obuzimao ga sad osećaj nalik na ono što ga je obuzimalo u lovu kad je trebalo da dotuče ranjenu pticu - i gadno je, i jadno, i mučno.

Nedotučena se ptica koprca u lovačkoj torbi; i mrsko je, i jadno, i hteo bi da je dotuče i zaboravi.

    Takav je mešovit osećaj sad obuzimao Nehljudova slušajući ispitivanje svedoka.

XX       

    No, kao usprkos njemu, rasprava se otegla: posle pojedinačnog ispitivanja svedoka i veštaka i posle svih nepotrebnih pitanja što su ih, obično, važno zadavali tužiočev zamenik i branilac, predloži predsednik porotnicima da pregledaju stvarne dokaze koji su se sastojali od prstena silne veličine, s rozetom od briljanata, a taj se prsten očito naticao na vrlo debeo kažiprst, i od filtra u kojem je pretraživan otrov. Stvari su bile zapečaćene i na njima ceduljice.

   Porotnici su se već spremali da razgledaju te stvari, ali uto ustane tužiočev zamenik i zaište da se prije razgledavanja stvarnih dokaza pročita lekarski nalaz o lešu.

 Predsednik, koji je požurivao raspravu da bi stigao svojoj Švajcarki, znao je, doduše, vrlo dobro da čitanje tog spisa ne može imati nikakve druge posledice osim dosade i odgađanja jela, i da tužiočev zamenik zahtieva to čitanje jedino zato što zna da ima pravo zaiskati to - ali nije ipak mogao odbiti te izjavio da pristaje. Sekretar dohvati spis i poče opet da čita svojim setnim glasom, nejasno izgovarajući slova l i r.

»Po vanjskom se nalazu razabralo da je:

1) Rast Feraponta Smeljkova 2 aršina i 16 vršaka.«- Bogami valjana ljudeskara - zabrinuto šapne trgovac Nehljudovu u uho.
2) Prema vanjštini utvrđeno je da je imao oko četrdeset godina.
3) Leš je naduven.
4) Koža je na trbuhu svuda zelenkasta, mestimice išarana tamnim mrljama.
5) Epiderma se na telu digla u mehurima različite veličine, a mjestimice se odlupila i visi u obliku velikih krpa.
6) Kosa je kestenjaste boje, gusta, a pri dodiru lako opada s kože.
7) Oči su iskočile iz duplja, a rožnica potamnela.
8) Na nosnice, iz oba uha i iz usta curi penava sukrvica, usta su napola otvorena.
9) Vrata gotovo i nema zbog nadutosti lica i prsiju.« I tako dalje, i tako dalje.

    Na četiri stranice, u 27 tačaka, tekao je tako opis svih potankosti o vanjskom nalazu strašnog, gorostasnog, debelog i još naduvenog, a sad u raspadanju leša toga trgovca koji se provodio po gradu. Neko neodređeno gađenje, koje je osjećao Nehljudov, još je poraslo pri čitanju tog opisa leša. Život Katjušin i sukrvica što curi iz nosnica, i oči što su iskočile iz duplja, i njegov postupak s njom, sve su to, činilo mu se, stvari iste vrste, i sa svih su ga strana okruživale i zaokupljale te stvari. Kad se najzad završilo čitanje vanjskog nalaza, uzdahne predsednik teško i digne glavu nadajući se da je kraj, ali sekretar započe odmah da čita opis unutarnjeg nalaza.

   Predsednik spusti opet glavu, podupre se rukom i zaklopi oči. Trgovac koji je sedeo do Nehljudova teškom je mukom nepomično, isto kao i žandari za njima susprezao san i ponekad se ljuljao; okrivljenici su sedeli »Po unutarnjem se nalazu razabiralo

1) Lubanjske su se kožice lako odvajale od lubanjskih kostiju, i nigde se nije videlo da je podustala krv; 2) lubanjske su kosti srednje debljine i cele; 3) na tvrdoj mozgovoj opni nalaze se dve male pigmentne mrlje, po prilici od četiri palca, a sama je opna bledezagasite boje« i tako dalje, i tako dalje, još trinaest tačaka.

    Ređala se imena poznatih očevidaca, potpisi i zatim zaključak liječnikov, po kojem se vidjelo da promjene u želucu i djelomice u crijevima i bubrezima, koje su se našle pri razudbi i unesene u zapisnik, daju pravo da se zaključi, s velikim stepenom verovatnosti, da je Smeljkovljeva smrt nastala od trovanja otrovom koji mu je dospio u želudac zajedno s vinom. Po promenama u želucu i u crevima teško je reći kakav je zapravo otrov bio uveden u želudac; da je taj otrov dospeo u želudac s vinom, valja suditi po tom što se u Smeljkovljevu želucu našla velika količina vina.

    - Vidi se, pio je junački - šapne opet trgovac koji se prenuo.

    Čitanje toga zapisnika, koje je trajalo oko sata, nije ipak zadovoljilo tužiočeva zamenika.

    Kad je pročitan zapisnik, predsednik mu se obrati:

    - Ja mislim da je izlišno čitati spise o nalazu unutarnjih organa.

    - Ja bih molio da se pročitaju ti nalazi - oštro će tužiočev zamenik ne gledajući predsednika, malo se pridignuvši u stranu i kazujući tonom svoga glasa da je njegovo pravo zahtevati to čitanje, da on neće odustati od toga prava i da će odbijanje biti razlog za kasaciju.

    Sudac velike brade i dobrih spuštenih očiju, koji je bolovao od katara, oseti silnu slabost i obrati se predsedniku.

    - I čemu da se to čita? Samo zatežu. Te nove metle ne metu čistije, nego duže.

    Sudac sa zlatnim naočarima nije rekao ništa, nego mrko i odrešito gledao preda se, ne nadajući se nikakvu dobru ni od svoje žene, ni od života.

    Započelo je čitanje spisa:

    »Godine 188*..., 15. .. ja dolje potpisani, po naredbi zdravstvenog odseka br. 638 - započe odlučno, povisivši dijapazon svoga glasa kao da želi rasterati san koji je morio sve prisutne - u prisutnosti pomoćnika zdravstvenog inspektora izvršio sam nalaz unutarnjih organa:

1) desnog pluća i srca (u staklenom sudu od šest funti), 

2) želučana sadržina (u staklenom sudu od šest funti),

3) samoga želuca (u staklenom sudu od šest funti), 

4) jetara, slezene i bubrega (u staklenom sudu od tri funte), 

5) creva (u glinenom sudu od šest funti)...

    Kad je započelo to čitanje, nagne se predsednik jednom sucu i zašapće nešto, zatim drugom, a kad je dobio potvrdne odgovore, prekine čitanje na tom mestu:

    - Sud je odlučio da je izlišno čitanje spisa - reče on. Sekretar ućutia skupljajući spise, tužiočev zamenik uze srdito da zapisuje nešto.

    - Gospoda porotnici mogu razgledati stvarne dokaze - reći će predsednik.

    Starešina i nekoji porotnici dignu se i, u neprilici zbog te kretnje ili zbog položaja što treba da dadu svojim rukama, pristupe stolu i redom pogledaju prsten, staklenicu i filtar.

    Trgovac čak i omeri prsten o svoj prst.

    - Baš mu je bio ljudski prst - reče kad se vratio na svoje mesto. - Kao čestiti krastavac -priklopi očito se zabavljajući tom slikom o gorostasu što ju je zamislio o otrovanom trgovcu.

 
XXI 

   

     Kad se završio pregled stvarnih dokaza, proglasi predsednik svršetak preslušavanja, te bez prekida, želeći da se što pre oslobodi, dade reč tužiocu nadajući se da je i on čovek, pa će također hteti i da puši, i da jede, i da će on požaliti njih. Ali tužiočev zamenik nije požalio ni sebe ni njih. Tužiočev je zamenik bio od prirode jako glup, a osim toga mu je bila nesreća što je gimnaziju svršio sa zlatnom medaljom, a na univerzitetu dobio nagradu za svoje delo o servitutima, iz rimskog prava, i zato je bio do krajnosti samosvestan, zadovoljan sa sobom (tomu je pripomogao još i njegov uspeh kod dama) i zbog toga je bio neobično glup. Kad mu je data reč, ustade polagano, pokazavši svu svoju gracioznu figuru u izvezenom mundiru, položi obe ruke na pult, malko nagne glavu, ogleda dvoranu pogledom se uklanjajući okrivljenicima i započe:

    - Stvar o kojoj ćete suditi, gospodo porotnici - započeo je svoj govor koji je bio pripravio za čitanja zapisnika i spisa - značajan je, ako se tako može reći, prestupak.

    Govor tužiočeva zamenika trebalo je, po njegovom mišljenju, da stekne društveno značenje, nalik na one znamenite govore što su ih govorili advokati koji su se proslavili. Istina, u opštini su sedele samo tri žene: švelja, kuvarica i sestra Simonova i jedan kočijaš, ali to nije ništa značilo. I oni su znameniti ljudi započinjali isto tako. A pravilo tužiočeva zamenika sastojalo se u tom da uvek bude na visini svoga položaja, to jest, da prodire u dubljinu psihološkog značenja prestupka i da otkriva društvene rane.

    - Vi vidite pred sobom, gospodo porotnici, značajan, ako se tako može reći, prestupak pod kraj veka, na kojem su, može se reći, specifične crte one tužne pojave raspadanja, koje u naše vreme snalazi one elemente našega društva što se nalaze pod posebno, može se reći, jakim zrakama ovog procesa...

    Tužiočev je zamenik govorio vrlo dugo, u jednu ruku nastojeći da spomene sve one nemile stvari što je smislio, u drugu ruku - a to je glavno - nastojeći da ne zastane ni na časak, nego da mu govor teče bez prestanka ceo sat i četvrt. Zastao je samo jedanput i prilično dugo gutao slinu, ali se odmah snašao i nadoknadio to zatezanje još jačom rečitošću.

    Govorio je čas nežnim, umilnim glasom, prestajkujući s noge na nogu, gledajući porotnike, čas tihim poslovnim tonom, zagledajući u svoju beležnicu, čas gromkim glasom koji uglavljuje krivicu, obraćajući se čas opštinstvu, čas porotnicima. Samo ni jedan jedini put nije pogledao okrivljenike, koji su se sve troje bili upili očima u njega. U govoru mu je bilo sve najnovije što je onda bilo u modi u njegovom krugu i što se držalo, a drži se još i sada, za poslednju reč naučne mudrosti. Tu je bilo i nasleđe, i prirođena prestupnost, i Lombroso,21 i Tarde,22 i evolucija, i borba za opstanak, i hipnotizam, i sugestija, i Charcot,23 i dekadansa. Po tumačenju tužiočevog zamenika, trgovac je Smeljkov bio tip silnog, iskonskog Rusa, sa širokom prirodom njegovom, a po svojoj je poverljivosti i velikodušnosti pao žrtvom vrlo iskvarenih osoba kojima je dopao u šake.

    Simon Kartinkin bio je atavistički plod kmetstva, čovek zatucan, bez obrazovanja, bez principa, čak i bez religije. Jefimija je bila njegova ljubavnica i žrtva nasleđa. U njoj se opažaju svi znaci degenerisanog lica. Glavna pak pokretačica prestupka bila je Maslova koja prikazuje pojavu dekadanse u njenim najnižim predstavnicima. - Ta je žena - govorio je tužiočev zamenik ne gledajući je - dobila obrazovanje. Čuli smo ovde pred sudom iskaz njene gospodarice. Ne samo da zna čitati i pisati, ona zna i francuski; sirotica je koja, valjda, u sebi nosi klice prestupnosti; odgojena je u inteligentnoj plemićkoj porodici i mogla bi živeti od poštena rada; ali ona ostavlja svoje dobrotvore, odaje se svojim strastima, a da im udovolji stupa u javnu kuću gde se ističe među drugim svojim drugaricama obrazovanjem, a glavno, kako ste čuli ovde, gospodo porotnici, od njene gospodarice, veštinom da na goste utiče onim tajanstvenim svojstvom koje je u poslednje vreme ispitala nauka, osobito Charcotova škola, a poznato je pod imenom sugestija. Baš tim svojstvom zaokuplja ona gorostasa Rusa, dobrodušnog, poverljivog Satka, bogatoga gosta, i upotrebljava to poverenje da ga najpre pokrade a zatim mu bez milosti oduzme život.

    - No, tu se on, čini se, zatrčao - smeškajući se reče predsednik naginjući se strogom sucu.

    - Strahovit bukvan - odgovori strogi sudac.

    - Gospodo porotnici - nastavljao je, međutim, tužiočev zamenik graciozno se previjajući u tankom struku - u vašoj je vlasti sudbina ovih osoba, ali je u vašoj vlasti donekle i sudbina društva na koje vi utičete svojom presudom. Proniknite u značenje toga prestupka, u opasnost koju predstavljaju za društvo takve patološke, može se reći, individue kakva je Maslova, i ogradite društvo od zaraze, ogradite nevine, krepke elemente toga društva od zaraze, a često i od propasti.

    I kao da je i sam smlavljen važnošću odluke koja će pasti, tužiočev se zamenik spusti na svoju stolicu očito do krajnosti oduševljen svojim govorom.

    Smisao njegova govora, kad se izdvoji rečiti nakit, bio je taj da je Maslova hipnotizovala trgovca, pošto je ulagivanjem stekla njegovo poverenje, pa došla u njegovu sobu s ključem po novce i htela sama da uzme sve, ali su je uhvatili Simon i Jefimija, te je morala da deli s njima. A posle toga, da bi zamela tragove svome prestupku, dovezla se opet s trgovcem u gostionicu i onde ga otrovala.

    Posle govora tužiočeva zamenika ustade s advokatske klupe čovek sredovečan, u fraku, sa širokim i polukružnim naškrobljenim prsima i žustro izgovori govor u obranu Kartinkinu i Bočkovoj. To je bio advokat kojega su oni bili najmili za trista rubalja. Branio je njih oboje i svaljivao svu krivicu na Maslovu.

    Pobijao je iskaz Maslove da su Bočkova i Kartinkin bili zajedno s njom kad je uzimala novce i tvrdio da ne može imati vrednosti njen iskaz kao dokazane trovačice. Novce – 2.500 rubalja, govorio je advokat, moglo je zaraditi dvoje marljivih i čestitih ljudi koji su dobijali od gostiju gdekada po tri i po pet rubalja na dan. A trgovčeve je novce ukrala Maslova i predala ih nekomu ili čak ih i izgubila, jer ona nije bila u normalnom stanju.

    Trovanje je izvršila jedino Maslova.

    - Zato on moli porotnike neka Kartinkina i Bočkovu oslobode krivice za krađu novaca, a ako i osude da su krivi za krađu, onda bez učestvovanja u trovanju i bez odluke unapred stvorene.

    Na kraju doda advokat, kao da prkosi tužiočevu zameniku, da sjajno razlaganje gospodina tužiočeva zamenika razjašnjava, doduše, naučna pitanja o nasleđu, ali ne pristaje za ovaj slučaj, jer je Bočkova kći nepoznatih roditelja.

 

   

   Tužiočev zamenik srdito, kao da bi da ugrize, zapiše nešto u svoj spis i s prezirnim čuđenjem slegne ramenima. 

     Zatim ustade branilac Maslove i plašljivo, zapinjući, izgovori svoju odbranu. Nije poricao da je Maslova učestvovala u krađi novaca, samo je tvrdio da nije kanila otrovati Smeljkova, nego mu dala prašak samo zato da bi zaspao. Hteo je da se razglagolja i da razmotri kako je Maslovu razvratio muškarac koji je ostao nekažnjen, a ona morala da pretrpi svu težinu svoga pada, ali mu taj izlet u oblast psihologije nije nikako pošao za rukom da su se svi zastideli. Kad je stao gnjaviti o muškoj okrutnosti i ženskoj nemoći, zamoli ga predsednik, da bi mu pomogao, neka se drži predmeta.

    Posle toga branitelja ustade opet tužiočev zamenik i odbrani svoju zasadu o nasleđu protiv prvog branioca time što se, ako Bočkova i jest kći nepoznatih roditelja, nikako ne pobija istinitost nauke o nasleđu, jer nauka je toliko uglavila zakon nasleđa da mi možemo ne samo da prestupak izvodimo iz nasleđa, nego i nasleđe iz prestupka. Što se pak tiče mišljenja obrane da je Maslovu razvratio neki tobožnji (osobito je zajedljivo kazao »tobožnji«) zavodnik, to svi podaci zapravo govore da je ona bila zavodnica mnogim i mnogim žrtvama koje su prošle kroz njene ruke. Rekavši to, on sedne pobednički.

    Pozvani su zatim okrivljenici da se brane.

    Jefimija Bočkova je ponavljala da ona nije ništa znala te je tvrdokorno ukazivala na Maslovu da je kriva svemu. Simon je samo ponovio nekoliko puta:

    - Kako vas volja, samo nisam kriv nizašto.

    A Maslova nije kazala ništa. Na poziv predsednikov neka kaže što zna u svoju odbranu, samo je uznela k njemu oči, ogledala se na sve kao zver koju hajkaju i odmah ih oborila i zaplakala jecajući na sav glas.

    - Šta vam je? - zapita trgovac koji je sedeo do Nehljudova kad je čuo neobični glas što je odjednom ispustio Nehljudov. Taj je glas bilo suzdržano ridanje.

    Nehljudov sve još nije razumevao celo značenje svog sadašnjeg položaja te je slabosti svojih živaca pripisao jedva suzdržano ridanje i suze koje su mu izbile na oči. Natakne pince-nez da ih sakrije, zatim izvadi rupčić i uzme se useknjivati.

    Strah od sramote koja bi pala na nj kad bi svi, ovde, u sudnici, saznali za njegov postupak zaglušio je metež u njegovoj duši. Strah je taj bio u to vreme u njemu jači od svega.

  XXII 

 Posle poslednjih reči okrivljenika i pregovaranja među strankama u kojem će se obliku postaviti pitanja, što je potrajalo još prilično dugo, postaviše pitanja i predsednik započe svoj rezime.

    Pre nego što će razložiti stvar, vrlo je dugo tumačio porotnicima intonirajući nekako po domaći da je grabež grabež, a krađa krađa, i da je krađa sa zaključanog mesta krađa sa zaključanog mesta, a krađa s nezaključanog mesta krađa s nezaključanog mesta. I tumačeći to posebno je često pogledavao na Nehljudova kao da njemu posebno želi da udahne tu važnu stvar nadajući se da će on, kad to bude razumeo, razjasniti svojim drugovima. Zatim, kad je mislio da su se porotnici već dovoljno proželi tim istinama, stade da razlaže drugu istinu o tom da se ubistvom naziva takvo delo od kojega čovek umire -da je zato i trovanje ubistvo. A kad su i tu istinu, po njegovu mišljenju, bili također do kučili porotnici, rastumači im to, ako se krađa i ubistvo izvrše zajedno, da onda prestupak sačinjavaju krađa i ubistvo.

    Uza sve to što je i sam želeo da se što pre oslobodi toga, a Švajcarka ga je već čekala, tako je bio privikao na svoj posao da nikako nije mogao da se zaustavi kad je započeo i zato je potanko upućivao porotnike, ako budu okrivljenike držali za krive, da ih imaju pravo proglasiti krivima, a ako ih budu držali za nekrive, imaju pravo da ih proglase nekrivima; ako ih pak budu držali za krive u jednom, ali za nekrive u drugom, to ih mogu proglasiti za krive u jednom, ali za nekrive u drugom. Zatim im je rastumačio da ipak, uza sve to što im je prepušteno to pravo, moraju da se razumno služe njime. Hteo je također da im rastumači da će, ako na postavljeno pitanje budu dali pozitivan odgovor, tim odgovorom priznati sve ono što je rečeno u pitanju, a ako ne priznaju sve što je rečeno u pitanju, to moraju da iskažu ono što ne priznaju. No, kad je pogledao na sat i video da će već za pet minuta biti tri sata, odluči da odmah priđe na razlaganje stvari.

    - Okolnosti su u toj stvari ove - započe on i ponovi sve ono što su već nekoliko puta bili kazali i branioci, i tužiočev zamenik, i svedoci.

    Predsednik je govorio, s obe su strane uz njega suci dubokoumna lica slušali i ponekad zagledavali na sat, pa im se njegov govor činio doduše dobar, to jest onakav kakav treba da bude, ali ponešto dug. Tako je isto mislio i tužiočev zamenik, i uopšte svi sudski ljudi, i svi koji su bili u sudnici. Predsednik završi rezime.

    Činilo se da se izgovorilo sve. Ali predsednik se nije nikako mogao da odrekne svoga prava da govori, tako mu je godilo da sluša uverljive intonacije svoga glasa - te je smatrao za potrebno da izrekne još nekoliko reči o važnosti prava koje je dato porotnicima i o tom kako moraju pažljivo i oprezno da se služe tim pravom i da ga ne zloupotrebljavaju, o tom da su se zaklelii da tajnu o njihovu većanju mora da bude sveta, i tako dalje i tako dalje.

    Od onog časa kad je predsednik progovorio gledala ga je Maslova i nije skidala s njega očiju kao da se boji neće li propustiti koju reč, i zato se Nehljudov nije bojao da bi se sastao s njenim pogledom i bez prestanka je gledao u nju. I u pameti mu se zbivala ona obična pojava: davno neviđeno lice ljubljenog bića zapanjuje te isprva onim vanjskim promenama koje su se zbile za vreme odsutnosti, pa pomalo postaje sasvim onakvo kakvo je bilo pre mnogo godina, nestaje svih promena što su se dogodile, i pred duševnim očima istupa samo glavni izražaj isključive, neponovljive duševne ličnosti. To se isto zbivalo u Nehljudovu.

    Jest, unatoč uzničkoj haljini, odebljalu telu i razbujalim grudima, uprkos proširenom donjem delu lica, borama na čelu i na slepoočicama i uprkos podbuhlim očima, to je bez sumnje bila ona ista Katjuša koja je na svetlo Uskrsnuće Kristovo onako nevino gledala odozdo gore u njega, ljubljenog čoveka, svojim zaljubljenim očima što su se smejale od radosti i punoće života.

    »I takav čudan slučaj. Ta baš je morala ta parnica da dopadne u moju sesiju, da je ja, koji je nisam sretao deset godina, sretnem ovde na optuženičkoj klupi. I čime će se završiti sve to? Da svrši brže, ah, što brže!«

    Sve se još nije pokoravao onom osećaju kajanja što je progovorio u njemu. To mu se prikazivalo slučajnošću koja će proći i neće smesti njegov život. Osećao je kao da je u položaju onog šteneta koje se loše vladalo u sobama, pa ga gospodar zgrabio za ogrljak i zabada mu nos u onu gadariju što je načinilo. Štene skviči, trga se, da se što dalje odmakne od posledica svoga dela i da ih zaboravi, ali ga ne pušta neumoljivi gospodar. Tako je i Nehljudov osećao već svu gadariju onoga što je učinio, osećao je i snažnu ruku gospodarovu, ali sve još nije shvatao značenje tomu šta je uradio, nije priznavao samoga gospodara. Sve mu se htelo da ne veruje u nešto što je bilo pred njim i bilo njegovo delo. No, neumoljiva, nevidljiva ruka držala ga je, i već je slutio da se neće oteti. Junačio se još, i po prihvaćenoj navadi, prekrstivši noge i nehajno se igrajući svojim pince-nezom, u samosvesnoj pozi sedeo na svojoj stolici u prvom redu. Međutim je u dnu duše osećao već svu okrutnost, podlost, niskost ne samo tog svog postupka nego i svega svog pustog,razvratnog, okrutnog i samovoljnog života, i ona strašna zavesa, koja je po nekom čudu za sve to vreme, za svih tih dvanaest godina sakrivala njemu i taj njegov prestupak, i sav njegov život iza toga, uzljuljala se već, i on je već na mahove zavirivao za nju!

    XXIII

    Na kraju završi predsednik svoj govor te gracioznom kretnjom digne list s pitanjima i preda ga porotničkom starešini koji mu je pristupio. Porotnici ustanu radujući se što mogu da odu i, ne znajući šta bi sa svojim rukama, kao da se stide nečega, odu jedan za drugim u većnicu. Čim su se za njima zatvorila vrata, tim vratima pristupi žandar, potegne sablju iz korica, prisloni uz rame i stade pred vrata. Suci ustanu i odu. Okrivljenike izvedoše također.

    Kad su porotnici ušli u većnicu, najpre povadiše, kao i pre, cigarete i zapališe. Neprirodnost i lažnost njihova položaja, koju su manje-više osećali dok su u sudnici sedeli na svojim mestima, prošla je čim su ušli u većnicu i stali da puše cigarete, i oni su se s osećanjem olakšanja razmestili po većnici i odmah je otpočeo živahan razgovor.

    - Devojka nije kriva, zaplela se - reći će dobrodušni trgovac - treba biti milostiv prema njoj.

    - To ćemo već rasuditi - odvrati starešina. - Mi se ne smemo odavati svojim ličnim utiscima.

    - Lep je rezime izgovorio predsednik - primeti pukovnik.

    - Baš lep! Ja sam gotovo zaspao.

    - Glavna je stvar, služinčad ne bi znala za novce da Maslova nije bila u sporazumu s njima - reče nastojnik židovskog tipa.

    - Po vašem je, dakle, sudu ona ukrala? - zapita jedan porotnik.

    - Ne mogu nikako da to verujem - zavikne dobrodušni trgovac - nego je sve zlo počinila ta nevaljalica crvenih očiju.

    - Svi su liepi - reče pukovnik.

    - Ta ona veli da nije ulazila u sobu.

    - Pa vi verujete više njoj. Ja toj mrcini ne bih poverovao ni za živu glavu.

    - Pa šta onda, ta nije važno što vi ne biste poverovali. - reći će nastojnik.

    - Ona je imala ključ.

    - Šta onda ako je imala? - odvrati trgovac.

    - A prsten?

    - Ta ona je govorila - zavikne opet trgovac. - Trgovčina je karakteran, a opio se i istukao je. No, a zatim, zna se, požalio. Na, veli, ne plači. Ta koliko je čovek, čuo sam, bogme, dvanaest vršaka, svojih osam pudova.

    - Ne radi se o tom - prekine ga Petar Gerasimovič - pitanje je u tom: je li ona nagovorila i zasnovala celu stvar ili služinčad?

    - Ne može to uraditi sama služinčad. Ključ je bio u nje.

    Nesuvisli je razgovor tekao podugo.

    - Ta dopustite, gospodo, reći će starešina. - Sednimo za stol da rasudimo. Izvolite - reče sedajući na predsedničko mesto.

    - I jesu gadure te devojčure - reći će nastojnik, a da potkrepi svoje mišljenje da je najkrivlja Maslova, pripovedi kako je jedna takva ukrala njegovu drugu na bulevaru sat.

    Pukovnik stade tom prilikom da pripoveda još grozomorniju zgodu, krađu srebrnog samovara.

    - Gospodo, molim pitanja! - reče starešina lupkajući olovkom po stolu.

    Svi ućute. Pitanja su bila izražena ovako:

    - Je li kriv seljak iz sela Boraka, krapivenskog kraja, Simon Petrov Kartinkin, 33 godine star, da je 17. 188*, u gradu N., zamislivši da usmrti trgovca Smeljkova, u nakani da ga opljačka, u sporazumu s drugim osobama, dao njemu u konjaku otrov od kojega je Smeljkov umro te mu ukrao novce u iznosu od 2.500 rubalja i briljantni prsten?

    1. Je li za prestupak opisan u prvom pitanju kriva građanka Jefimija Ivanova Bočkova, 43 godine?

    2. Je li za prestupak opisan u prvom pitanju kriva građanka Jekaterina Mihajlova, 27 godina?

    3. Ako okrivljenica Jefimija Bočkova nije kriva prema prvom pitanju, nije li kriva zato što je 17. 188* u gradu N., nalazeći se u službi u gostionici »Mauritaniji«, tajom ukrala gostu te gostionice, trgovcu Smeljkovu iz zaključanog kovčega, koji se nalazio u njegovoj sobi, novaca u iznosu od 2.500 rubalja zbog čega je otključala na mestu kovčeg, koji je sama donela i odabrala?

    Starješina pročita prvo pitanje.

    - Šta je, dakle gospodo?

    Na to pitanje odgovoriše vrlo brzo. Svi su se složili da odgovore: »Jest kriv je« i uglavili ga za učesnika i u trovanju i u krađi. Nije pristajao da Kartinkina proglasi krivim jedino starac radnik koji je na sva pitanja odgovarao da je za oslobođenje. 

    Starešina je mislio da on ne razume i rastumačio mu kako po svemu nema sumnje da su Kartinkin i Bočkova krivi, ali je radnik odgovarao da on razume pa ipak je bolje požaliti. »Ni mi nismo sveci« - reče pa ostade pri svojem mišljenju.

    Na drugo pitanje o Bočkovoj odgovoriše posle dugog raspravljanja i tumačenja: »Nije kriva«, jer nije bilo nikakvih očitih dokaza o njenom učestvovanju u trovanju što je posebno naglašavao njen advokat.

    Trgovac koji je želeo da oslobodi Maslovu nije odustajao od toga da je Bočkova glavni kolovođa svemu. Mnogi porotnici pristadoše uz njega, ali starešina, želeći da bude strogo zakonit, govorio je da nema osnove na kojoj bi se ona mogla uglaviti da je učesnica u trovanju.

    Posle dugih prekida pobedi starešinino mišljenje.

    Na četvrto pitanje, također o Bočkovoj, odgovoriše: »Jest, kriva je«, a na navaljivanje radnikovo dometnuše: »No, zaslužuje milost«.

    Treće pak pitanje, o Maslovoj, izazvalo je ljutu prepirku. Starešina nije odustajao da je kriva i za trovanje i za grabež, trgovac nije pristajao, a s njim pukovnik, nastojnik i radnik - drugi kao da su se kolebali, ali starešinino mišljenje počinjavalo je da prevladava,pogotovu zato što su svi porotnici bili šuštali te su voljnije pristajali uz ono mišljenje koje je obećavalo da će ih brže složiti i tako ih sve osloboditi.

    Po svemu onome što se događalo u sudskoj istrazi i po onome kako je Nehljudov znao Maslovu, on je bio uveren da nije skrivila ni krađu ni trovanje, i bio je isprva uveren da svi to priznaju, ali kad je video da se zbog nespretne trgovčeve obrane koja se očito osnivala na tom što mu se Maslova fizički sviđala, što on nije ni krio, i zbog starešinina otpora koji se osniva baš na tom, a glavno zbog opšte umornosti, odluka stala naginjati prema krivici, htede da se usprotivi, ali mu je strašno bilo govoriti za Maslovu - činilo mu se da će odmah saznati svi za njegove odnose s njom. Međutim je osećao da ne može ovako ostaviti stvar, nego da se mora protiviti. Crvenio je i bledeo i baš hteo da progovori, kad se Petar Gerasimovič koji je dotle ćutiao ražesti očito na autoritativni ton starešinin te poče odjednom da mu uzvraća i da govori baš ono što je hteo da kaže Nehljudov.

    - Dopustite - rekao je - velite da je ukrala zato što je imala ključ, ali zar nisu posle nje konobari mogli da otključaju kovčeg ključem koji su odabrali.

    - Pa da, pa da - odobravao je trgovac.

    - A ona nije mogla uzeti novac, jer ga u tom položaju i nije imala kamo da dene.

    - To, eto, velim i ja - potvrdi trgovac.

    - Priličnije je da je njen dolazak naveo konobare na tu misao i oni se okoristili slučajem, a zatim sve svalili na nju.

    Petar Gerasimovič govorio je žestoko. A njegova žestina je prešla na starešinu koji je stao zato osobito uporno da brani svoje oprečno mišljenje, ali je Petar Gerasimovič govorio tako uverljivo da se većina složila s njim i zaključila da Maslova nije učestvovala u krađi novca i prstena, nego joj je prsten bio poklonjen.

    A kad se zapodela reč o njenom učestvovanju u u trovanju, opet će reći vatreni zastupnik njen, trgovac, da se ona mora proglasiti nekrivom, jer nije imala ni zbog čega da ga truje.

    A starešina odgovori da se ne može proglasiti nekrivom kad ja sama priznala da je dala prašak.

    - Dala je, ali je mislila da je to opijum - odvrati trgovac.

    - Mogla je i opijumom usmrtiti - reći će pukovnik koji je voleo da zastranjuje i poče tom prilikom da pripoveda kako mu se šurjaku žena otrovala opijumom, i bila bi umrla da nije bio u blizini doktor, te se za vremena poduzelo šta treba. Pukovnik je pripovedao tako uverljivo, samosvesno i s takvom dostojanstvenošću, te se niko nije osudio da ga prekine. Jedini se nastojnik zarazio primerom i odlučio da ga prekine pa da pripovedi svoju zgodu.

    - Neki se priučavaju tako - započe on - pa ispijaju četrdeset kapi; moj rođak...

    Ali pukovnik se nije dao prekidati, nego nastavio da pripoveda o posledicama uticaja opijuma na ženu njegova šurjaka.

    Ta sad će već pet sati - reče jedan od porotnika.

    - Pa kako ćemo gospodo, - obrati se starešina svima - proglasićemo da je kriva, ali bez namere grabeža i da nije imovinu krala.

    - Šta je, dakle? Petar Gerasimovič zadovoljan svojom pobedom, pristade

    - No, zaslužuje milost - priklopi trgovac.

    Pristadoše svi, jedino je radnik uporno tražio da se kaže: »Ne, nije kriva.«

    - Ta i izlazi tako - rastumači starešina - bez namjre grabeža, a imovinu nije krala, dakle, i nije kriva.

    - Pa neka bude tako, i zaslužuje milost: dakle - ostaje da se raščisti poslednje - veselo izgovori trgovac.

    Svi su bili toliko šuštali, tako se zapleli u prepirke, te se niko nije dosetio da pridometne odgovoru: Jest, ali bez namjere da usmrti.

    Nehljudov je bio tako uzbuđen da to nije opazio. U takvu su obliku napisali, dakle, odgovorili i odneli u sudnicu.

    Rabelais piše kako je pravnik, komu su bili došli da se sude, ukazivao na svakojake zakone, a pošto je bio pročitao dvadeset stranica strašne pravničke besmislene latinštine, predložio parničarima neka bace kocke: par ili nepar. Ako bude par, ima pravo tužilac, ako bude nepar; ima pravo tuženik.

    Tako je bilo i ovde. Prihvaćena je ta odluka, a ne neka druga, ne zato što su se svi složili, nego, prvo, zato što je predsednik, koji je tako dugo govorio svoj rezime, propustio ovaj put da kaže ono što je svagda govorio, to jest, da oni, kad odgovaraju na pitanja, mogu kazati: jest, kriva je, ali bez namere da usmrti; drugo, zato što je pukovnik vrlo dugo i dosadno pripovedao zgodu o ženi svoga šurjaka; treće zato što je Nehljudov bio tako uzbuđen da nije opazio kako je propuštena ograda da nije bilo namere usmrćenja te je mislio da ograda: bez namere grabeža ništi krivicu; četvrto, zato što Petra Gerasimoviča nije bilo u sobi - bio je izašao dok je starešina nabrajao pitanja i odgovore; a glavno, zato što su svi bili šuštali i svi su želeli da se što pre oslobode i da se zato slože s onom odlukom po kojoj će se sve svršiti što pre.

    Porotnici pozvone. Žandar koji je s golom sabljom stajao pred vratima zgura sablju u korice i ukloni se. Suci posedaju na mesta, a porotnici uđu jedan za drugim.

    Dostojanstveno se držeći, starešina je nosio list. On pristupi predsedniku i predade mu ga. Predsednik pročita i očito u čudu razmahne rukama i obrati se kolegama da se posavetuje. Predsjdnik se čudio što porotnici, kad su izneli prvu ogradu: bez namere grabeža, nisu izneli drugu: bez namere usmrćenja. Izlazilo je, po porotničkoj odluci, da Maslova nije krala, nije pljačkala, a u isti mah otrovala čoveka bez ikakve vidljive svrhe.

    - Pogledajte, kakvu su nezgrapnost zaključili - reče on sucu s leva. - Ta to je robija, a ona nije kriva.

    - Ta otkud nije kriva - reče strogi sudac.

    - Pa prosto nije kriva. Po mojem sudu to je slučaj primene 818. paragrafa (818. paragraf glasi da sud može dokinuti porotničku odluku kad drži da je ko nepravo proglašen krivim.)

    - Šta mislite vi? - obrati se predsednik dobrome sucu. Dobri sudac ne odgovori odmah, nego pogleda broj spisa što je ležao pred njim i zbroji brojeve - nije bilo deljivo sa tri.

    Zagonetno je, ako se deli, to će on pristati; ali uza sve to što se nije delilo, on po dobroti svojoj pristade.

    - I ja mislim da bi trebalo - reče.

    - Nipošto - odgovori on odlučno. - I tako govore novine da porotnici oslobađaju prestupnike, šta će tek da reknu kad ih sud bude oslobodio. Ne slažem se nipošto.

    Predsednik pogleda na sat. - Zao mi je, ali šta ćemo - i dade pitanja starešini neka ih pročita.

    Svi ustanu, a starešina, prestajkujući s noge na nogu, iskašlje se te pročita pitanja i odgovore. Svi sudski ljudi: sekretar, advokat, čak i tužiočev zamenik izjaviše svoje čuđenje:

    Okrivljenici su sedeli neuzbuđeni, očito nisu shvaćali šta znače odgovori. Posedaju opet svi, a predsednik upita tužioca: kakve kazne predlaže za okrivljenike.Tužilac se obradova nenadanom uspehu zbog Maslove, te pripisujući taj uspeh svojoj rečitosti, prolista negde, pridigne se i reče:

    - Predlažem da Simon Kartinkin bude kažnjen na osnovu paragrafa 1452. i 4. tačke 1454, Jefimija Bočkova na osnovu 1659. paragrafa i Jekaterina Maslova na osnovu 1454. paragrafa.

    Sve su te kazne bile najstrože što su se mogle odrediti.

    - Sud će se udaljiti da stvori odluku - reče predsednik ustajući.

    Svi ustanu za njim i s olakšanjem i ugodnim osećajem o izvršenom dobrom delu stanu da izlaze ili da se kreću po sudnici.

    - Ta mi smo, gospodine, sramotno zbubali - reći će Peter Gerasimovič pristupivši Nehljudovu kojemu je starešina pripovedao nešto. - Ta mi smo je oterali na robiju.

    - Šta vi to govorite? - uzviknu Nehljudov koji ovaj put nije nikako ni opazio neugodnu učiteljevu familjarnost.

    - Dabome - odgovori on. - Nismo metnuli u odgovor: kriva, ali bez namere da usmrti.

    Maločas mi je rekao sekretar, tužilac predlaže petnaest godina robije.

    - Pa tako smo i odlučili - reći će starešina.

    Petar Gerasimovič poče da se prepire govoreći da se razumelo samo po sebi kad nije uzimala novac, nije mogla ni imati namere da ga usmrti.

    - Ta ja sam pročitao odgovore pre nego što smo izišli - branio se starešina. - Niko se nije protivio.

    - Ja sam u taj mah izišao iz sobe - odgovori Petar Gerasimovič. - A kako ste vi to propustili?

    - Nisam nikako ni mislio - reče Nehljudov.

    - Pa i niste mislili.

    - Ta to se može popraviti - reče Nehljudov.

    - Ne, ne može - sada je kraj.

    Nehljudov pogleda okrivljenike. Oni, ti isti kojima se krojila sudbina, svejednako su onako isto sedeli za svojom rešetkom pred vojnicima. Maslova se smeškala nečemu. A Nehljudovu se u duši pokrenu ružan osećaj. Pre toga, dok se nadao da će biti oslobođena i ostavljena u gradu, nije znao kako bi se vladao prema njoj. I bilo mu je teško da odredi odnos prema njoj. Ali su robija i Sibirija ništili u jedan mah mogućnost svakog odnosa s njom. - Nedotučena bi ptica prestala da se koprca u lovačkoj torbi i da napominje o sebi.

                                                               

nastavci :Romani u nastavcima