Ima ih priličan broj u svim velikim nacijama, a regrutuju se između najdarovitijih i najinteligentnijih, doduše, uvek sa nekom manje-više izopačenom naklonošću u pravcu intelekta, mašte ili morala, ponaj češće i zdravlja. Nije dobro prevedena kod nas ona poznata francuska koja takve pesnike naziva „prokletim pesnicima“. Ako već ne možemo bez te metafizičke kategorizacije, onda bi trebalo reći „ukleti pesnici“. Drugo je ljudsko proklinjanje, a drugo rodbinska ili sudbinska ukletost. Nije reč o tome da su ljudi, recimo, za Dostojevskim ili Bodlerom ili Poom zavitlali kamen osude i gonjenja; ili izmolili u Boga ili u đavola neku kaznu nad krivcima. Nego je reč o tome da ti pesnici imaju u biću svom, u talentu svom, u vokaciji svojoj imaju moć izuzetno velikog prostiranja u svim pravcima iskustva i slutnji, imaju intelektualnih radoznalosti koje premašaju oblast petorih čula čovekovih. Slutnje njihove, svesne ili nesvesne, osobita znanja, to je rabota nenormalna. Nemački pesnik, Prus Georg Hajm (Heym) snažan i mutan talenat, umro je sasvim mlad godine 1911, a u ciklusu pesama je tačno opisao i ocenio materijalnu i duhovnu stranu rata iz godine 1914-18. U drugom ciklusu, pesama, stalno, opsesijski se bavio ponorom vode, mora ili jezera, i smrt njegova je bila tačno to: propao u zaleđeno jezero i, po svedočanstvu radnika u šumi, pakleno se mučio i otimao i ponora čitavih dvadeset minuta, čitavu večnost. Nađen je tek u proleće, sa „gnezdom mladih vodenih pacova u kosi“, kako je pevao u pesmi Ofelija... To su pesnici koji ukleti neumorno prolaze kroz svesne, podsvesne i nadsvesne stvarnosti. Stvarnosti? Da, ono u čemu neko živi, ili radi, ili stvara, to je njegova stvarnost. Reč je o pesnicima koji na najviši prag svoga stvarnog stepeništa dodaju lestvice budnih snova, slutnji, vizija, fantastičnih kombinacija igre radi, ili užasa radi. Reč je o pesnicima koji ukleto neumorno putuju po ponorima, i to svejedno da li u ponor naniže ili u ponor naviše, da li u dubinski podzemni haos i mrak ili u visinske oblasti sublimnih i apsolutnih vrednosti. I pazite - svejedno koliko je daleko pesniku dato da prodire u ponore dubinske ili visinske, pazite, svi se služe u isti mah i simbolima i ciframa, i maštom i naukom. Dostojevski, to je niz psihoanalitičkih laboratorijima, sa imenovanim virusima za svetaštvo, za ludilo, za najvišu dobrotu, za zločin svestan ili nesvestan. Bodler, katedarski jasnim i kolokvijalnim jezikom pokazuje i dokazuje apstraktnosti. Edgar Po piše ne samo čudne nego čudovišne pripovetke, ali u kojima sve užasne kombinacije najzad realistički skopčava i razrešava. A imajte na umu, podsetite se, da je za Dostojevskoga, za Bodlera, za Poa svugde ponor. Evo, mi vas od svoje strane podsećamo na glasovitog pisca Američanina H. Melvila i njegovu ponorsku hajku za belim kitom - u romanu sa preko stotinu glava. Podsećamo vas još na jednoga zemljaka Edgara Poa, na savremenoga američkog pisca V. Foknera, i na njegove priče i romane čudovišne, u kojima su spletovi događanja u tri vremenske dimenzije, i spletovi beskrajnih rečenica - zapravo merdevine sa stotinu prečaga, pod kojima uvek zija neki ponor. I dodajemo još od svoje strane da će ovaj naš XX vek, nekada posle nas, biti cenjen kao vek ponora: umetnost otišla u apsolutno a nauka u čudovišno. Stratosferci lete u ponor, padobranci padaju u ponor. Evo vam, uostalom, od najkonciznijeg i najjasnijeg među ukletim pesnicima, od Bodlera, nekoliko stihova:
Avaj, sve je ponor: akcija, želja, san,
Reč...
Naniže, naviše, svugde, dubina, gubilište,
Tišina, prostor užasan, mamljiv ...
Popnite se na najviši balkon Milanske katedrale (zato Milanske što Italija ima kristalno prozračan vazduh), uhvatite se dobro obema rukama za debeli zid ograde, zavratite glavu nagore, pa onda priklonite glavu nadole, ugledaćete ponor naviše i ponor naniže, osetićete kako ponor mami, kako vas nešto vuče da srljate. A kako tek srljaju pesnici ukleto rođeni, pesnici ponora! Edgar Po nam priča o srljanju čoveka u čuveni Malstremski vrtlog. Pa o propadanju čoveka u bezdani bunar, kroz patos tamnice inkvizitorske. Pa o ponornim radoznalostima, o mamljenju prostora, o čudovišnim doživljajima Gordona Pima. On, Gordon Pim, bar tri puta je prolazio kroz sve užase podzemlja, podvođa, materijalnog haosa. Jedared, u utrobi broda gde se ukrcani i rđavo sabijeni tovar kotrljao, i svaki čas zatvarao kanaliće i izlaze, mogućnosti spasa ili kontakta sa palubom, sakrivenoga, potpuno samoga mladića. Drugi put, okačen o donji u vodu pogruženi deo lađe. Treći put, u lavirintu u brdu, u koji su Pima sa tada još živim drugom zaveli divljaci. „Crni mrak oko nas preseca disanje, dah je dah davljenika, iz vlažne zemlje izlazi nešto što se sjedinjava u užasnoj misli da smo prognani van svake mogućnosti i najbleđe nade, da se stvarno nalazimo pod uslovima mrtvih, i to je rađalo u nama osećanje užasa neizdiržljivoga...“ No, svima tim užasima dolazilo je na kraju cifarno tačno razrešenje. Dok najzad, vertikalno nasuprot dubinama, Pim ukleto odlučno pođe, sam, da nađe Južni pol, gde niko još nije bio, to jest, da uđe u visinski ponor tajanstvenoga, spiritualnoga. Probio je, posle muka i iskušenja, u sferu mirne beline, u oblast ili kraljevstvo ogromne jedne bele figure - no tu je ograničenoga čoveka sačekalo ograničenje. U tom ponoru, ili pred ponorima, u nešto čoveku zabranjeno Pim je, u halucinacijama i nesvesti, verovatno umro; nije smirio svoje radoznalosti niti završio svoje beleške. Knjigu o Gordonu Pimu završiće urednik Pimovih hartija - kaže nam Edgar Po. Pesnici ponora sabiraju iskustva retka, mučna, nečovečna, svakako natčovečna. I životi trojice ovde pomenutih pesnika bili su užasni. Od njih trojice Edgar Po je najpre živeo i umro. Bodler je poznao delo i dušu Edgara Poa, našao u tom pesniku bliskoga rođaka, dokument, radost, i to je kazao svetu. A Edgar Po, od prethodnika koji su po podzemnim putevima hodali, verovatno je najbolje znao Dantea. Naravno, Dantea je i u pakao vodila religija, i, u seni pesnika Vergilija, tradicija. Po, moderan, za svoje vreme i suviše, srljao je svugde sam, tačno po svojoj formuli, bez religije i bez tradicije. No od Dantea je, verovatno, primio danteovsku vertikalnu arhitekturu, bolje reći, strukturalnu hijerarhiju odole naviše - kako u formi, tako u idejama. Spratovi, prstenovi, gradacije, od nižeg ka višem, ka najvišem. Od ponora do ponora, tri stepena Poova gledanja na svet i na čoveka jesu: materija, duša, duh; ili drugim rečima: proza, poezija, metafizika; ili još drukčije: intelekt koji hoće istinu, poezija koja hoće lepotu, duh koji hoće moral. Pesnik, vidimo, stavio je poeziju na sredinu i vezao je za čovekovu dušu.
O poeziji Edgar Po je pisao i teorijski u napisu Princip poezije. Pisao je teorijski i o umetničkoj kompoziciji - tumačeći svoju pesmu Gavran - u napisu Filozofija kompozicije. Tvrdio je Po, pre svega, da pesma mora biti kratka, jer je i poetsko uzbuđenje pesnika i uzvišeno uzbuđenje čitaoca stvar apsolutno kratkotrajna; i već iz fizičkih razloga drukčije ne može biti. „Dugačke pesme, to je kontradikcija u samim rečima.“ (Caveat...) Može neko odužiti, ali i tada su samo kratki pasusi poezije, a ostalo je samo popunjavanje. Doista, i antički pisci, i Grci i Latini, jesu pisali i nauku, i didaktiku, i medicinu, i moral u mnogo stihova, ali to je bilo stila radi, i retoričkoga ritma radi, a niko u ona „pametna vremena nije mislio da te dužine nudi kao poeziju“. Zatim, vezao je Po poeziju za dušu, a o duši - da li je znao za Platona i za Spinozu ili ne - imao je sledeću postavku: Duša hoće lepotu i sublimno uzbuđenje; žeđ za lepotom je zapravo žeđ čoveka za besmrtnošću, ali duša je puna nemoći. Na sredini između materije i spirita, ona uzleće naviše, ali i klizi naniže, i zato je ono što ona produkuje, poezija, uvek tužna. Platon, koji se u dušu odlično razumevao - dijalektikom i mitovima je tumačio - Platon je tvrdio da je duša puna melanholije, jer je puna strasti i zabluda, i često u mučnom stanju. Mnogo stotina godina kasnije, Spinoza kaže: „Kad duša zamisli svoju nemoć, crna se onesvesti“ U svojoj pesmi Eulatija Edgar Po ovo kaže o stanju duše: Usamljen sam živeo u svetu jada, i duša mi beše kao voda ustajana, dok mi lepa i umilna Eulalija ne postade čedna supruga, to jest, s pomoću poezije duša se digla u višu sferu. Naravno, neće li u toj sferi višega sklada proći bez tuge. To je onaj zreli pesimizam antičkih pesnika i filozofa koji je realnost, i kojeg mora biti i ima u svakoj jakoj misli i poeziji. Naš pesnik Sima Pandurović kazao je: „Pesme pišem samo onda kad sam tužan.“
Edgar Po, sa naučno dokaznim instinktima u sebi, imao je potrebu da nekako organizuje svoj haosni svet, da dade tekst o dovršenom kosmosu sa svim stanjima, i, na kraju, sa svetlošću apsolutnoga kao sa poslednjim akordom. To je bila pesma Heureka, koja nije uspela da ode dalje od mehaničkog nastajanja sveta, i nije uspela da objasni apsolutno. Em je pesma ispala dugačka, em se svetlost apsolutnoga nije prosula po njoj. Kao Gordon Pim na Južni pol, Edgar Po je krenuo u oblast koja mu nije bila data, koja mu je bila zabranjena. No, ne mari. Čist naučnik, biolog, ugledna figura francuske nauke, Žan Rostan kazao je tu nedavno u predavanju, zagledan u sve čudovišno što nauka danas rasklijava, kazao je: „Možda smo zašli u oblasti koje nam nisu dozvoljene... Možda ima osnovnog inkonapatibiliteta između pozitivne realnosti i aspiracija čovekove duše...“ Zanimljivo je tu sad veoma da je, možda, vajkadašnji Po (umra godine 1849.) bio već mučen problemom modernog naučnika Rostana, njegovom naučnom skepsom: kako čovek nikako ne može da integrira svoje vrednosti, svoja znanja i pronalaske, nego mu sećanja, zakljiičci, ideje, kombinacije iskrsavaju nevezano kad ne treba i gde ne treba, i postaju opasni u nedozvoljenim oblastima. Čovek se čudi kako su se tu našli... Jedan Poov protagonist ima ovo razmišljanje: „Kad se čovek vraća u život pošto su ga pre toga čula bila izneverila, njega čekaju dva stadijuma: u prvome, on povraća egzistenciju stanja mentalnog i spiritualnog, a u drugome, povraća egzistenciju stanja fizičkoga. Izgleda mogućno ovo: ako čovek povrati drugi stadijum, pa onda pređe i u prvi, navrve mnoge impresije njegove memorije iz nekog beskrajnog prostora, navrve netražene, i čovek se čudi otkuda su došle. Nastaje pravo ludilo zbog nekih sećanja koja su odjedared stigla među stvari 'zabranjene'...“ U tim rečima ima od naučnog iskustva i psiholoških eksperimenata, ima metafizike, ima zbunjenosti otuda samo što su neka sećanja iz druge oblasti zašla među 'zabranjene stvari', to jest, gde ne treba i kad ne treba. Kakav čudan i uzreo izraz Poa pesnika i kalkulatora; da sećanje može iskrsnuti među „zabranjene stvari“.Tačno ono što je bilo u glavi naučnika biologa kad je prezao od naučnih sećanja i ideja i zaključaka koji odjedared iskrsavaju na mestima neadekvatnim, u oblastima zabranjenim... Eto čovek to ne može da izbegne, jer nema moć integriranja svih svojih znanja, vrednosti, iskustava. a kamoli sećanja.
Edgar Po nije dugo živeo i nije mnogo napisao. Ali što je napisao, u stihu i u prozi, taj čovek osobitih duhovnih darova, tako je samoniklo, tako lično određeno, tako osobitoga duha, i puno nekih međutajni, da to delo stoji potpuno usamljeno. Pored još dve-tri vrlo lepe pesme, najlepša je pesma Gavran, i kod nas prevedena, i vrlo dobro prevedena. Gavran je skoro potpuna ilustracija svega što je Po teorijski zahtevao od poezije. Strukturama gradacija, iako je intelektualna, pokorila se potpuno poeziji. Ritmički i fonetski, to je tvorevina velike lepote i uzbuđuje sublimno. Jezik je kao navlas prost, jer, po Pou, jezik nije kristalizacija u umetnosti, samo stepenovanje, a poezija je magički učinak. Poetska tuga je opravdana, dokazano opravdana. A visinski ponor nas gleda odgore i divan i strašan. Poeziju je Edgar Po čuvao kao neki eliksir. A kad bi mu došla opsesija mračnih, haotičnih nemira, išao je u pripovetku. U svoju specifičnu pripovetku, strašnu na periferiji i u centru, punu mraka i pretnji, ali kojoj je Po, za razliku, recimo, od T. Hofmana, prilazio mirno, kao sa pisaljkom i lupom u rukama. Intelekt, istina, proza, materija - sve je to u haosu, i na samim granicama. U haosu su borbe i nastajanja. Sva tendencija vasione je u tome da se haotični nered pretvara u red i zakon, a rušilačko, posle izvesnog procesa, služi životu. U haosu, u ponorima su klice nauke i umetnosti; tamo su fantastične sposobnosti genijalnih ljudi; tamo je simbolično i cifarsko i razdvojeno i kombinovano; tamo je građa i tamo su koncepti za realističko i nadrealističko; tamo se ponori dozivaju. Po, u prozi, bio je zaista čist materijalist. Njegov haos, u prozi, to je prosto donji sprat gornjeg sprata. Sve se dokazuje, objašnjava i vezuje. A kad se stigne pred visinski ponor, koji je „stvar zabranjena“, priča se prekida, sa ključem ili bez ključa, kao, na primer, roman o Gordonu Pimu.
Umetnici Poove kategorije skoro svi svoje haose zovu podzemljem. Dostojevski ima onoga u Potpolju, koji bolje vezuje prstenove i ponore nego, recimo, toliko razglašeni Veliki Inkvizitor u romanu o Karamazovima. Bodler, u svojoj genijalno sažetoj pesmi Saglasnosti (Korespondencije), dao je spoj haosa sa spiritom kazavši, jednostavno, da ima teških, opojnih mirisa koji jedni mahom bude i uzbuđuju i čulno i duhovno. Onaj protagonist Edgara Poa što je propadao u bunar sastavio je čulno i grobno. „Pao sam onda u dubok zanos, ali opet ne mogu reći da sam izgubio svest. Neću pokušavati da definišem ili opisujem ono malo što mi je ostalo od moći saznavanja - ali sve nije bilo izgubljeno. U snu najdubljem, ne, u delirijumu, ne, u umrtvljenju, ne, u smrti, ne, čak ni u grobu sve nije izgubljeno. Inače, otkuda čoveku nemir i svest o besmrtnosti...“ Doista, beskrajna vera u materiju. Mnogo više metafizičko nam se čini ono što, u istom smislu, kaže savremeni francuski pisac Luj Giju u jednom svom romanu: „Dakle, sve nije izgubljeno. Ima, prvo, sve ono što se zna, naravno; ali ima i sve ono što se ne zna; i tozajedno čini jednu savršeno zaokrugljenu totalnost.“ Pesnici sa moćju velikog prostiranja, pesnici ponora u oba vertikalna pravca, znaju često mnogo od onoga što se ne zna, i njihove totalnosti bivaju ogromne i mučne. Pozitivne osobine njihove i mane, ili baš poroci i vrline, retko su kad u ravnoteži; ti pesnici su zato retko normalni, oni zapadaju u izopačenosti lako, oni veruju u izopačenosti. Edgar Po pita nas sve: ,,Ko od vas nije činio sto puta nešto ludo i nisko, i narušavao zakon samo zato što zna da je zakon.“ Ali čim u svojoj razravnoteženosti nagnu ka zdravijem, svima je tim pesnicima glavni napor intelekta i volje da zakon povrate, da posrnulo usprave. Postupci njihovi, stoga, vrlo su složeni i u životu i u stvaranju; logika im je najradije okolišna. Edgar Po, naprimjer, često jedino po negativnim analogijama definiše stvari; sa čulnom i matematičkom tačnošću sabira sve ono što dotična stvar nije, i tako okolišno uspostavlja identitet. On ima strast, fantaziranja i strast striktnog dokazivanja, i između dvoga sedi i vreba. Čas delanja nastupa u času katastrofalne neke složenosti; onda u trenu sračunava efekte od kombinacija činjenica, nekoga pokreta, nekih sudara, padanja, posuvraćenosti. Jedan od današnjih američkih pisaca - po sećanju bih rekla da je Hemingvej - ima u tekstu sledeće: „Namamio je neko, namerno, na brod Kineza; onako maloga i nežnoga prebacio ga je sebi preko kolena - čas međuvremena, čas međutajni - odjedared, tačno sračunat gest koliko posuvratiti Kinezu glavu, sa kojom naglinom i brzinom, i kičma je prebijena bez oružja, bez šumnoga pokreta, bez piska žrtve. Leš u more - smrt matematički izvršena...“ Da, Amerika, sa svojim još neispitanim pokrajinama, sa svojim poludivljim i divljim stanovništvom, živi raznim evropskim hermetikama i morfologijama, jaka stvar i grozna stvar. U misli i u mašti pripovedača Poa niču munjevite koncepcije. Neka tiranska nužnost izazove fantastičnu situaciju, i onda su psihološka i duhovna stanja protagonista - a mi bismo rekli i samoga pisca - tako kompleksno da se samo ekstremnim i tiranskim intervencijama rešavaju. Edgar Po je zato istovremeno i jasan i mračan, i normalan i perverzan, i čovek fizike i metafizike. Zadatak njegov, međutim, ostaje uvek: da razrešava stvarnim mogućnostima, samo što su te stvarne mogućnosti često vrlo fantastične. Nešto magičko, mađioničarsko: neverovatno a ubedljivo.
Velika želja Edgara Poa umetnika bila je da jednom bar dade potpunu realnost, da objasni svet. To je pokušao sa Heurekom, a ka tome je smerao i sa svojim putopisnim romanom o Avanturama Gordona Pima: provesti Pima kroz sve stepene i spratove, dići ga iz podzemlja u najviši ponor, omogućiti mu da stekne neko iskustvo o apsolutnom, i da onda to i nama kaže. Ali, eto, to su bile one zabranjene stvari. U lavirintu u brdu užas je bio apokaliptički, krv je u Pimu ludila, ali se našlo rešenje. Pred ponorom Južnog pola užas je postao rafinovan: sve mirno, sve belo, sve ćuti. Živci su prestali da rade i osećaju; verovatno su gubljenje svesti i dremež srca dovršili roman - bez ključa... Čovek nije kadar da integrira iskustva, i srlja dok ne usrlja u zabranjenu oblast... Kapljica poezije u knjizi o Gordonu Pimu možda je u tome što je ograničenje čovekovo tužna stvar.
Isidora Sekulić
