Jurij Mamlejev, Knjiga pripovesti, Sreća

Rane priče (1. ciklus)

Sreća 
 

U jednom podmoskovskom selu, koje je okusilo sve ovozemaljske blagodeti, posle još jednog opijanja, dva grdna prijatelja Mihailo i Griška sede na klupi i filozofski razgovaraju o tome šta je sreć Selo Blyudnevo izgubljeno je na periferiji moskovske oblasti između zamršenih autoputeva, železnica i fabričkih gradova. Ljudi ovde žive bogato, ozbiljno: u svakoj je kući ponor hrane, jastuka, čaša i televizora. Neki čak kupuju debele knjige. Život teče miran, odmereno, poput misli orijentalnih despota. Ponekad, samo iz zabave, mladi ljudi nekoga udare ili vole da voze motocikle.

U Bludnevo su stizali svi zemaljski blagoslovi, jer je stanovnicima, vodeći računa o lokalnoj drevnoj tradiciji, dozvoljeno da se bave umetničkim zanatima: da prave i prodaju zamršene drvene glave, konje, vukove. Pored toga, postoji mogućnost krađe.

Život je ovde toliko pun i miran da neki stanovnici spavaju i popodne. Za dva-tri sata selo tako utihne, kao da svi ljudi nakratko odlaze da se odmore na onaj svet. Ponekad će, međutim, neka koza ili revnosni dečak projuriti ulicom, igrajući se sam sa sobom.

Samo na trošnoj usamljenoj tezgi gde se prodaju slatkiši, votka i čizme, za niskim, drvenim stolom, pored božje trave, sede dva drugara uz pivo neshvatljivog pripravka: jedan, po nadimku Mihailo, je debeo, zdrav čovek koji neobično voli da igra, posebno sa malom decom; drugi Griša je čupav čovek, sa veoma opuštenom, mamutskom čeljusti i malim, tužnim, upitnim očima.

Nakon drugog napitka izraz na njihovim licima je trezan, ponizan.

Šta je sreća? — iznenada glasno pita Griša. Mihailo ga gleda, a cela mu se njegova fizionomija muti, kao iz sna. Pre samo pola sata, nakon što je odabrao četvoro dece od šest godina, slavno je plesao sa njima u okruglom plesu sve dok nije pao i zamalo srušio jedno od njih.

Ne dobivši nikakav odgovor, Griša pohlepno umoči kovrčavu glavu u pivo, zatim se nagne prema Mihailu, pljesne ga po kolenu i promuklo kaže :

Hej brate ... Zašto si sretan ... Reci mi ... daću ti kravu ...

Mihailo važno skida Grishinu ogromnu ruku s kolena i odgovara:

"Ne diraj me."

Grisha uzdahne.

Na kraju krajeva, ja kao da imam sve što ti imaš... kravu, četiri žene, kolibu sa krovom, pčele... Razmišljam ovako: šta bih više poželeo? Ništa. Što se tiče automobila: ZIL ili kamion, ne treba mi džabe: ti voziš tiše, nastavićeš ... Imam sve “, zaključuje Griša.

Mihailo ćuti, utapajući se u pivu.

Sve je to sitno što imam, nastavlja Grisha. - Ne po veličini, već jednostavno tako, po mom ukusu ...Sitno, jer imam razmišljanja. Zato je zastrašujuće.

Sanmo napred- odgovara Mihajlo.

Tužno mi je nešto da živim, Mishuk - mrmlja Griša spuštajući svoju četvrtastu čeljust na stol.

I, šta ?

Da, pa... sve je teško ...ljudisvuda, komarci ... opet noći ... Oblaci ... Mnogo mi je dosadno ustajati ujutro ... Ruke ... Srce ...

To je loše”, prošaputa Mihailo.

Posle ispijanja piva, on postaje pričljiviji, ali nikada u potpunostine podiže veo nad svojom velikom tajnom - tajnom sreće. Samo njegovo debelo, bubuljičavo lice sija kao masno sunce.

Ženi, na primer, potreban je pristup, - podučava on., mrveći hleb u ustima. Žena, ona nije krava, iako joj je trbuh mekan... Moraš odabrati plan... Na primer, imam devojku za sve prilike: onu s kojom zauvek spavam nakon grmljavine, druga je lunarna (sa Meseca, dakle ), sa trećom - tek posle kupke ... To je to.

Mihailo se potpuno rastopio od sreće i ponovo se utopio u pivu.

Al sve ovo me ne pokreće - kaže Griša. - Sve to znam i sam.

Sreća je zadovoljstvo ... I tako da nema razmišljanja - na kraju izusti Mihailo.

Bojim se misli”, obradovao se Griša. - Uvek skaču sa mnom. Ne drže. I odakle dolaze. Pre neki dan je bio prilično veseo. Iako je moja kćer bila oparena ključalom vodom. Samo sam šetao putem i zviždao. I video sam jelku, sićušnu, prekrivenu povraćanjem.I tako sam se stideo, stideo... I tada se samo pojavi misao... Sve je ništa, ništa, prazno i odjednom - bam! -pomisao... veoma zastrašujuća. Posebno se plašim da mislim o sebi.

Vidi se ... O sebi - ponekad je najprijatnije razmišljati,ceri se Mihailo, gladeći trbuh.

U selu, kao u šumi, ne čuje ni jedan opšti zvuk. Svi spavaju. Tek u daljini, pomerajući bokovima, izlazi punaška devojka Tamaročka da pogleda oblake.

Idem u sektu”, kaže Griša, bacajući kosu preko nosa.

Mihailo je ogorčen.

Ne na naučni način - upozorava on. - Ne na naučni način. Idi u Moskvu. Ili u inostranstvu. Tamo im, kažu, profesori kastriraju mozak.

Jao, - Grisha se smrzne.

Sa noževima, - Mihailo se diže.. U gradovima ima mnogo sličnih tebi. Koji imaju misli. Tako im se na njihov zahtev izseče skoro sav mozak. Profesori. Pa, kažu, ljudi hrle kod tih profesora. Redovi čekanja. Za svaki slučaj ponesi malo svinjetine. Za mito.

Vidi do čega je došlo - kaže Grisha. - Napredak.

To je to. To nije sekta za tebe - strogo ponavlja Mihajlo.

Grisha razmišlja o tome. Oči su mu potpuno istopljene od tuge i on odjednom počne nešto da šuška, kao slon, napola lopovski, poludetinjasto.

Ipak, naučno nije dobro. Noževi, kaže. - Radije bih da odem u sektu. Nekako su ljubazniji. Na duhovni način.

Mihailo odmahne rukom i okrene se od njega.

Jurij Mamleev: Neuspeo čovek, Tumarala,

NEUSPEO ČOVEK  

Kad sve saberem, ja sam neuspeo čovek. Moj neuspeh je u tome što nisam postao bog. Da, da, bog, besmrtan, ne-čovek. Ostalo mi je da živim još dva dana (takva je naučna prognoza), a za četerdeset osam sati ne može se naučiti da postaneš bog. Dva dana. Na ostalo pljujem. Sve je gotovo.

Sedim u malom restoranu u Minhenu i skraćujem vreme, ipak dva dana, posljednja, traju ludački dugo. Naručio sam salatu i tri minhenska piva. Volim minhensko pivo, ono miriše prosto. (I ja sam, u suštini, prost.) A svet – đavo nek ga nosi. I taj Minhen, Rio de Ženeiro, Njujork i ostale gluposti. Neka ja u svom životu i nisam uspeo (rekao sam zbog čega), ali ta bića, ljudi, takoreći uopšte nisu živela. Nisu imala šta da biraju, osim viršli, salata, automobila i piva. Ali negde u sebi ja ih volim.

Naročito žene. Ipak pripadam njihovoj vrsti, to jest ljudskoj vrsti. U tome je stvar. U svim budističkim knjigama, na primer, piše da je velik uspeh uteloviti se kao čovek, to se dešava milion puta ređe od utelovljenja nižih živih bića – od bezbrojnih pohotljivih insekata (ovo je naravno simbolika) do demona koji urlaju u prazninu. A ja se s tim ne slažem.

Kome do đavola treba to ljudsko utelovljenje, ako je ono za devedeset devet posto ljudi uzalud dato: spavao, gurao se, radio i u grob. Po čemu je to bolje nego biti insekt? Premda se cela zapadna civilizacija na tome drži (to jest na fiziologiji). Uostalom, baš me briga za takvu civilizaciju, ona će ionako uskoro crći kao štakor, ugušivši se svojim postojanjem. Sad me zapravo ništa ne interesuje.

Jer mi je ostalo samo dva dana. Za to vreme neću moći postati bog. A biti čovek odvratno mi je.

Uprkos tome, ponavljam: negde u sebi volim tu poganu vrstu u kojoj me đavo naterao da se rodim.

Naročito volim žene. Ovde – u ovoj pivnici – one su strašno sentimentalne, skoro žive, za razliku od ostalih hiljada žitelja grada. Ili mi se u bunilu to samo tako čini? Već sam popio dve krigle ovog divnog piva. Žena je ovde slatka, meka, od mesa, s velikim grudima. Šta im je u duši – i imaju li uopšte dušu – ne znam. Neki savremeni zapadni teolozi odlučno odbacuju to srednjovekovno praznoverje o duši i o njenoj besmrtnosti. Oni odbacuju i samog Boga, ostajući pri tome profesori teologije.

Neka im Bog pomogne. Oni to čine jer im je dobro plaćeno. Meni lično se obične žene u pivnici sviđaju daleko više nego ti bogoslovi. Opet ponavaljam – to što meni nije pošlo za rukom da postanem besmrtan, bar planetarno božanstvo, to je samo zato što se nisam utelovio tamo gde sam želeo, već u degradiranoj ljudskoj vrsti.

Neki stari spisi o čovečanstvu govore drugačije – ali oni imaju u vidu druge ljude i drugo vreme.

Pa, gospodine, s tom komedijom je završeno. Spustio sam otrov u svoju poslednju kriglu piva i naslućujem uživanje... Ali to odvratno, smradno ljudsko telo, koje truli... I njega sam stekao zato što sam se rodio u ljudskoj vrsti – Gospode, kako mi je ona dosadila. Malaksavam od same pomisli na nju.

Ipak, ipak... Posmatram ih sada kako žvaću, gledaju, piju pivo. I njihove žene, čije su oči lepše nego oči muškaraca. Pa šta? Neka su malo i lepše. Pa šta? Gospode, kako su mi dosadili, sa svojim knjigama, sa svojim pivom, sa svojim religijama... Neko će reći da sam duhovni emigrant. Jedna moja baba bila je Ruskinja, iz Rusije, drugi preci su – ovdašnji. Rodio sam se ovde, na Zapadu. Ne poznajem Rusiju. Čemu ova priča? Kroz jedan sat ili pre postaću stvarni emigrant. Vreme je, vreme je! Samo sam jednom bio u toj zemlji. Zar je malo zemalja u svetu – Japan, Italija, Luksemburg, Belgija. Ali Rusija je potpuno nešto drugo. To nije samo zemlja. Osetio sam to čim sam doputovao. Bio sam tamo nedelju dana. Jednu nedelju za desetine godina života. Ništa, ništa tamo nisam razumeo. Ljudi, gradovi. I odjednom jedan strašan trenutak. Otišao sam na izlet, u šumu. Priroda me zapanjila svojom tugom, ali nekom visokom tugom, kao da je ona bila samo simbol nekih dalekih tajanstvenih sila. Iznenada je iz šume izašla devojčica. Imala je oko četrnaest godina. Bila je povređena, ispod oka modrica, malo krvi, vukla je nogu. Možda silovana što se svuda dešava ili su je samo tukli. Ali mene se nije uplašila – snažnog muškarca, usred šume. Uputivši mi brz pogled, priđe bliže. Pogleda me u oči. Od tog pogleda srce mi je stalo i kao da se pretvorilo u grudu beskrajne ljubavi, očaja i... odvojenosti. Oprostila mi je tim pogledom. Oprostila mi je sve što je bezdano gadno u čoveku, sve zlo, i pakao, i svoju krv, i rane. Ništa nije rekla. Udaljila se stazom prema horizontu. Bila je kao uskrsnula Rusija. Pogledao sam oko sebe, i odjednom sam jasno osetio da se u toj jadnoj odbačenoj prirodi, čiji izgled prodire do dna duše, u tim kućicama i hramovima u daljini krije nagoveštaj nečega što se nikada ne može razumjeti i što nije od ovoga sveta.

Eto, i s tim sam završio. Zatim sam se vratio na Zapad i ponovo upregao u običan ljudski točak: posao, novac, maloumno urlanje televizije, alkohol. Stres. Negde uzgred homoseksualizam. Računi. Metro. Stres. I bolest. Ostalo je svega dva-tri dana, mislim: i tako se s naporom pokrećem. A sad – dobar dan pivo s otrovom! Ovde stavljam tačku i pijem... Slova se rasplinjavaju... Već ne mogu da pišem.

( komentar na Novom Standardu -Tuljanin ) 
 

TUMARALA

proleće 196… godine večernji je voz rezao mrak šuma i gradića u okolici Moskve. U pravilnom ritmu terao je svoje zvukove sve dalje i dalje…Vagoni su bili svetli i gotovo prazni. Ljudi su sedeli nepomično, kao začarani, kao da su se isključili iz svih svojih poslova i istog takvog života. Nisam znao gde ih voz nosi.

U srednjem vagonu sedelo je samo sedmero ljudi. Neugledna starica uprla se o vreću krompira i samo što nije licem uronila u nju. Zdravi mladac celo je vreme žvakao luk i kao preneražen nekom pričom gledao pred sobom u prazninu. Neka debela žena smotala se u klupko te joj se lice nije ni videlo.

U uglu je sedeo on – Fjodor Sonnov.

Bio je to krupan muškarac od nekih četrdesetak godina, s čudnim licem koje je, činilo se, gledalo u sebe. Izraz tog ogromnog lica, čitavog u crtama i borama, bio je životinjski tuđ, uronjen u sebe, ali i usmeren na svet. Ali usmeren samo u tom smislu da svet za vlasnika tog lica doslovno nije postojao.

Sonnov je bio odeven jednostavno, a siva, pomalo iznošena jakna prekrivala mu je veliki trbuh koji je nekako koncentrisano pomicao i ponekad ga je dirao baš kao da mu je trbuh drugo lice – bez očiju i usta, ali – možda – stvarnije.

Disao je kao da, izdišući, ipak udiše zrak. Često se, očima mutnim od krupnog postojanja, zagledao u ljude koji su sedeli pored njega kao da ih pribija za svoj pogled, iako je njegovo unutarnje biće prolazilo kroz njih kao kroz zgusnutu prazninu.

Na kraju voz je usporio. Čovečuljci, njišući zadnjicama, krenuše prema izlazu. Sonnov je ustao s takvim osećajem kao da se podiže slon.

Pokazalo se da je stanica malena, ugodno izgubljena, s upornim, nakrivljenim, drvenim kućicama. Čim su čovečuljci iskočili na peron u njima je nestalo mrtvila i oni su, neobično živahni, potrčali – napred, napred!

Starica s vrećom zbog nečeg se zaputila prema tamnoj ogradi i nagnuvši se povratila u nju.

Zdravi mladac nije trčao, već je doslovno jurio ogromnim skokovima, široko mašući šapama. Po svemu sudeći, počinjao je život. Ali, Sonnov je ostao isti. Lutao je, vrteći se glavom i promatrajući okolinu kao da je upravo pao s Meseca.

Na glavnom trgu dva autobusa, olinjala poput pasa, stajala su na jednom mestu. Jedan je bio gotovo prazan. Drugi je pak bio tako nabijen ljudima da je ispuštao gotovo sladostrasno pištanje. No Sonnov ne obraća pažnju na sav taj kič.

Prolazeći uza stub, on odjednom udari derana koji je vrludao pored njega pravo u čeljust. Iako je udarac bio snažan i momak je pao u jarak, upućen je takvom unutarnjom ravnodušnošću kao da je Sonnov gurnuo prazninu. Samo je fizička drhtavica prošla njegovim teškim telom. Kao u transu hodao je dalje, pogledavajući stubove.

Momak dugo nije mogao doći sebi od tog čudnog načina s kojim mu je bio nanesen udar, a kad se osvestio, Sonnov je već bio daleko…

Fjodor je lutao uskom ulicom koju su zamračivale ružne kuće. Odjednom se zaustavio i seo u travu. Podignuo je košulju i počeo se, polako i mnogoznačno, milovati po trbuhu, baš kao da mu je u ruci koncentrisanq spoznaja. Gledao je vrhove stabala, … zvezde. I najednom zapevao.

Pevao je grčevito, životinjski, pljujući reči kroz gnjile zube. Pesma nije imala nikakvog smisla, a bila je od onih što ih pevaju po zatvorima. Na kraju, Fjodor ustade, podigne hlače i lupi se po stražnjici, kako bi krenuo dalje, baš kao da mu se u mozgu rodila misao.

Hodati se moralo poprilično. Na kraju uđe u tamnu šumu. Stabla su ovde već odavno rasla bez prijašnje stihije, proizvedene: nisu bila zagađena bljuvotinom ili papirom, već su jednostavno iznutra svetlila tamnim ljudskim rasporedom i brigom. To više nisu bile trave, već obrezane ljudske duše.

Fjodor pođe na stranu, a ne stazicom. I nenadano, nakon jednog sata hoda pokaza se u daljini, kako mu ide u susret, tamna ljudska silueta. A potom se ona pretvori u četvrtast lik mladića od oko dvadeset i šest godina. Sonnov najpre ne odreagira, a onda iznenada pokaže nekakvu oštru, mrtvu zainteresiranost.

"Imaš li cigaretu?" mrgodno upita momka.

Ovaj, s veselom živahnom njuškicom, prepipa džep kao vlastiti ud.

I tog trenutka Fjodor, hraknuvši u nekakvom grču kao da se izvrće u sebe čašu votke, zabije u trbuh momka ogroman kuhinjski nož. Takvim nožem obično ubijaju životinje s puno krvi.

Stisnuvši momka uz drvo Fjodor nožem zavrti po njegovoj utrobi baš kao da želi unutra ubiti nešto živo, ali nepoznato. Onda mirno ubijenog na božju travicu i odvuče sa strane, na malu poljanu.

Za to vreme visoko na crnom nebu ogolio se Mesec. Mrtvo-zlatna svetlost prelila je poljanu, lelujavu travu i panjeve.

Fjodor, čije je lice poprimilo prijatan izraz, sedne na panj, skine kapu pred pokojnikom i zavuče mu ruku u džep, da nađe dokumente. Novac nije dirao, samo je pogledao dokumente da momku sazna ime.

"Došljak, izdaleka, Grigorij", razneži se Sonnov. "Sigurno je putovao kući."

Pokreti su mu bili sigurni, smireni, gotovo nežni; videlo se da je izvršio njemu dobro poznat posao.

Iz džepa izvadi zamotuljak sa sendvičima i, složivši ih na listiću novine kraj glave pokojnika, poče s apetitom i polako večerati. Jeo je s apetitom, ne gadeći se mrvica. Na kraju mirno pokupi ostatke hrane u zavežljajčić.

"Pa, evo, Grišo", reče, brišući usta, "sad možemo i popričati... Ha?!" i ne žno lupne Grigorija po mrtvom obrazu.

Onda hrakne i namesti se udobnije te zapali cigaretu.

"Evo, da ti ispričam, Grigorije, priču o svom životu", nastavio je Sonnov na čijem se licu zamišljenost iznenada zamenila gotovo samodovoljnom dobrohotnošću. "Ali, najpre o detinjstvu, o tome ko sam i odakle. To jest o roditeljima. Otac mi je ispričao sve tajne o mom postanku pa ću ti ih sad ja lepo prepričati. Bio je on jednostavan čovek, živahan, ali u srcu grub. Ni minute nije bio među ljudima bez sekire. Mmm, da… A da ga je okruživalo isto toliko dobrote koliko grubosti… Za žene je tugovao, ne može se celi život provesti sa stablima, ali nikako nije mogao naći pravu. I na kraju nađe onu koja mu je bila po ukusu, a meni postala majkom... Dugo ju je iskušavao. Poslednjeg iskušenja otac se najviše voli sećati. Dakle, imao je otac, moj Grigorije, hrpu novca. I jednom ode on s mojom majkom, to jest Irinom, u dubokoj šumi, u zabačenu kolibu. A prethodno joj ispriča da je tamo sakrio novac i da nitko za to ne zna. Da, da… I sve je složio tako da je majka zaključila da za taj put stvarno niko ne zna i da svi misle da je otac otišao na put za poslom na celu godinu… Sve je on namestio tako da navede mamu na nekažnjen zločin, da pomisli, ako ga odluči ubiti i prisvojiti novac, da to može učiniti bez opasnosti za sebe. Jesi li shvatio, Grigorije?" Sonnov malo zastade. Teško bi bilo i pomisliti da je tako razgovorljiv.

Zatim nastavi:

I evo, sedi tata naveče u dalekoj kolibi s mojom majkom, Irinom. I pravi se nevešt. I vidi on: Irina se sve nešto misli, a hoće to sakriti. Ali joj se bela prsa sve nadimlju i tresu. Padne noć. Otac legne na odvojeni krevet i napravi se da spava. Hrče. A sve zapravo oseća. Sve se smrači. Odjednom se čuje: tiho, tiho ustaje majka, disanje joj nježno drhti. Ustaje i ide prema uglu – prema sekiri. A sekiru je otac imao ogromnu – jednim udarcem možeš rascepiti medveda napola. Uzme Irina sekiru u ruke, podigne je i jedva čujno krene prema očevom krevetu. Došla sasvim blizu. I tek što je zamahnula, a otac je – drrrm – nogom u trbuh. Skoči i baci je pod sebe. I tu je i uzme. Tako sam začet… A otac je Irinu zbog tog slučaja jako zavoleo. Odmah sledećeg dana s njom pred oltar, u crkvu… Ceo život se nije od nje rastajao. 'Razume ona', govorio je. 'Nije mlitava. Da nije na mene pošla sekirom nikada je ne bih oženio. A tako sam odmah video – jaka žena… Bez suza.' I uz te reči obično bi je lupnuo po stražnjici. A majka se ne bi sramila: samo bi namestila ljutito lice, a oca je poštovala… Eto, iz takvog začeća s gotovo ubistvom sam ja i nastao… No, što cutis, Grigorije", senka pređe preko Fjodorovog lica. "Ili ti moja priča možda nije zanimljiva?"

Postalo je jasno da je neuobičajena rečitost bacila Fjodora u stanje histerije. Nije voleo da govori.

Na kraju ustane. Popravi hlače. Nagne se prema mrtvom licu.

"Pa gde si, Grigorije, gde?" odjednom poče naricati. Njegovo zversko lice gotovo se razneži. "Gde si? Odgovaraj!? Gde si se sakrio, kujin skote?! Pod panj, jesi li se pod panj sakrio?! Misliš, umro, pa se od mene sakrio?! A!? Znam, znam ja gde si ti!! Nećeš otići!! Pod panj si se sakrio!"

I Sonnov krene prema najbližem panju i poče ga ljutito udarati nogom. Panj je bio truo i počeo se meko raspadati pod njegovim udarcima.

"Gde si se sakrio, kujin skote?!" zavapio je. Odjednom se zaustavi. "Gde si?! Gde?! S kime razgovaram? S tobom? Je li? Ili ti je možda smeešno? Odgovaraj!?"

"Odgovaraj…aj!" odazvala se jeka. Mesec se odjednom sakrio. Tama je prekrila šumu, a drveće se slilo s tamom.

prevod : Rafaela Božić-Šejić

izvor

_______________

Jurij Vitaljevič Mamleev

Jurij Vitaljevič Mamleev rođen je 11. prosinca 1931. u Moskvi. Po obrazovanju inženjer, predavao je matematiku u večernjoj školi, ali je njegova glavna delatnost bila književnost. Njegove pripovetke, romani i filozofski eseji čitali su se u njegovu stanu ili su kružili u samizdatu jer ih za vreme sovjetske represije nije mogao objaviti. Upravo zbog nemogućnosti objavljivanja emigrira 1974. u SAD gde predaje na Univerzitetu Cornell, a 1983. prelazi u Pariz gde predaje ruski jezik i književnost. Za vreme emigracije prevode ga i objavljuju na Zapadu, a nakon što su se u Rusiji promenile političke prilike, vraća se u domovinu i doživljava afirmaciju i izdanje svojih brojnih dela. Osnivač je žanra metafizičkog realizma, u kojem se trudi razotkriti ponore koji se kriju u ljudskoj duši kako bi takvim postupkom došlo do katarze i pročišćenja, tj. oslobađanja. Za svoj rad dobio je brojne nagrade i priznanja.

Henrik Senkjevič, pismo uredniku

          

On je prvi poljski dobitnik Nobelove nagrade za književnost, kome se dive generacije njegovih sunarodnika zbog buđenja osećaja nacionalne zajednice i patriotskog duha. Kako bi izbegao represiju nije održao govor na zvaničnoj ceremoniji dodele nagrada. Međutim, tri dana kasnije, u prisustvu kralja Švedske i drugih pisaca, svoje misli je izrazio na latinskom rečima: 

  "Svi narodi sveta pokušavaju dobiti prestižne nagrade za svoje pesnike i pisce. Ovaj veliki Areopag koji dodjeljuje nagrade njegova nagrada u prisustvu monarha koji je uručuje, krunisanje je ne samo pesnika nego ujedno i čitavog naroda čiji je ta osoba sin, a istovremeno potvrđuje da taj narod učestvuje u ovom događaj, da urodi plodom i da je neophodan za dobro celog čovečanstva. Ova čast, važna za svakoga, još više važi za sina Poljske. Proglašeno je da je Poljska mrtva, ali ovde imamo jedan od hiljadu razloga da potvrdimo da ona živi. Govorilo se da je nesposobna da misli i radi, a evo i dokaza da deluje. Tvrdilo se da je poražena, ali sada imamo nove dokaze o njenoj pobedi” 

 
U pismu s početka septembra 1880. svome prijatelju Mšćislavu Godlevskom (Mścisław Godlewski, 1846– 1908), u to vreme glavnom uredniku časopisa Njiva u kojem je nameravao da štampa pripovetku, Sjenkjevič je u njenoj najavi dao objašnjenje koje se može smatrati vrlo značajnim autopoetičkim iskazom:


…Imam tu prednost što sam čitao mnogo stvari iz XVI veka i kasnijih. Tako sam savladao jezik i, sa svoje strane, nastojim da izbegavam prenemaganje i raznorazne wżdy i przedsię 6 gde im mesto nije, čime se krpi neznanje. Stari jezik zasniva se najviše na toku koji gotovo da ima ozbiljnost latinskog, a ne na trpanju besmislenih arhaizama. […] Da bi se pisalo dobro, valja poznavati ne samo Poljake iz XVI i XVII veka, već i latinske autore, i njihove stare prevode, jer upravo su se na njima vaspitavali naši i napajali njihovim duhom. Treba još umeti rekonstruisati sferu pojmova svojstvenu tadašnjim ljudima, što je već stvar intuicije.

(Sienkiewicz 1977b: 34).

Nemogućnost prevođenja Franza Kafke

Kako prevesti pisca koji se osećao otuđenim od vlastitih reči? 

Autor: 

Cynthia Ozick

3. januara 1999

Franz Kafka je duh hvale 20. veka. U dva nedovršena, ali neuporediva romana, "Suđenje" i "Zamak", on iznosi užasnu računicu - zbir modernog totalitarizma. Njegove mašte nadmašuju istoriju i memoare, incidente i zapise, filmove i reportaže. On je na strani realizma – zatrovanog realizma metafore. Kumulativno, Kafkino delo je arhiv našeg doba: njegova anomija, depersonalizacija, napaćena nevinost, inovativna okrutnost, autoritarna demagogija, tehnološki vešto ubijanje.

Ali ništa od ovoga se ne servira sirovo. Kafka nema politiku; on nije politički romanopisac na način Orwella ili Dickensa. Piše iz uvida, a ne, kako ljudi vole da kažu, iz predosećaja. Često ga smatraju metafizičkim, ili čak religioznim piscem, ali natprirodni elementi u njegovim bajkama suviše su upleteni u konkretnu svakodnevicu i u karikaturu da bi dozvolili bilo kakvu užarenu sigurnost.

Tipična Kafkanova figura ima kognitivnu snagu šahovskog majstora – zbog čega se izraz “kafkijanski”, sinonim za jezovito, pogrešno predstavlja u korenu. Kafkin um ne počiva na nerazumljivosti ili nadrealnim, već na nepokolebljivoj logici – na zdravom očekivanju racionalnosti. Miš koji peva, zagonetni majmun, neprobojni zamak, smrtonosna naprava, Kineski zid, stvorenje u jazbini, post kao umetnička forma, i, najpoznatije, čovek pretvoren u bubu: sve je to natopljeno razumom; a takođe inrasuđivanjem. „Bajke za dijalektičare“, primetio je kritičar Walter Benjamin 

Proza koja izgovara ove strašne analitičke fikcije s vremenom je doživela vlastitu metamorfozu, i to samo delom kroz ponovljene prevode na druge jezike. Nešto – je intervenisalo da odvoji Kafkine priče od našeg čitanja o njima poslednjih dana, dve ili tri generacije kasnije. Reči su nepromenjene; ipak ti isti odlomci koje je Kafka nekada čitao naglas, smejući se njihovoj strašnoj komediji, uskom krugu prijatelja, sada su značajno izmenjeni pred našim očima – emajlirani onim lavirintskim procesom kroz koji se književno delo budi otkrivajući da je pretvoreno u klasik .

Kafka nas je naučio kako drugačije čitati svet: kao neku vrstu dekreta. A pošto smo čitali Kafku, znamo više nego što smo znali pre nego što smo ga čitali, a sada smo bolje opremljeni da ga oštro čitamo. To je možda razlog zašto se njegove čvrste rečenice počinju približavati biblijskim; postaju fiksirane u našim glavama kao i svaka himna; izgledaju zaređeni, suđeni. Oni nose visoki melanholični ton rezignacije bez cinizma. Oni su dostojanstveni i prosti i puni straha.

A šta je to sam Kafka znao? Rođen je 1883. godine; umro je od tuberkuloze 1924. godine, mesec dana pre svog četrdeset prvog rođendana. Nije doživeo da vidi kako ljudska bića degradiraju do statusa i stanja štetočina koje su iskorijenjuju insekticidnim plinom. Ako je mogao zamisliti čoveka svedenog na insekta, to nije bilo zato što je bio proročanski. Pisci, čak i genijalci među njima, nisu vidovnjaci. Kafka je znao za svoj status i stanje. Njegov jezik je bio nemački, i to je, verovatno, poenta. Da je Kafka disao i mislio, težio i patio na nemačkom – i u Pragu, gradu koji mrzi Nemce – može biti konačna egzegeza svega što je napisao.

Austro-Ugarska monarhija, kojom su do raspada u Prvom svetskom ratu vladali Habsburgovci nemačkog govornog područja, bila je spoj desetak nacionalnih enklava. Bohemija koja je govorila češki bila je jedna od njih, nemirna i ponekad buntovna pod habsburškom vlašću. Borba za prava na češki jezik ponekad je bila posebno burna. Nemačka manjina u Pragu, osim jezičke prednosti koju je uživala, bila je istaknuta i komercijalno i intelektualno. Beč, Berlin, Minhen — ova ključna sedišta nemačke kulture možda su daleko, ali Prag, glavni grad Češke, odražavao ih je sve. Ovde je Kafka pohađao nemački univerzitet, studirao nemačku jurisprudenciju, radio za nemačko osiguravajuće društvo i objavljivao u nemačkim časopisima. Nemački uticaj je bio dominantan; u književnosti je to bilo upadljivo. Praški Jevreji su, po jeziku i preferencijama, nemački identifikovano manjinsko stanovništvo unutar manjinskog stanovništva. Postojali su dobri razlozi za ovu sklonost. Počevši od Edikta o toleranciji, 1782. godine, i nastavivši se u narednih sedamdese godina, habsburški carevi su širom svojih teritorija oslobodili Jevreje života bezbrojnih ograničenja u zatvorenim getima; emancipacija je značila građanske slobode, uključujući pravo na sklapanje braka po volji, naseljavanje u gradovima i ulazak u zanate i profesije. Devedeset posto jevrejske dece u Bohemiji školovalo se na nemačkom jeziku. Kao mladić, Kafka je imao učitelja češkog, ali u njegovoj akademski strogoj nemačkoj osnovnoj školi trideset od trideset i devet dečaka u njegovom razredu bili su Jevreji. Za boemske patriote, praški Jevreji su nosili dvostruku stigmu: bili su Nemci, ogorčeni kao kulturni i nacionalni uljezi, i bili su Jevreji.

Ni moderni češki antisemitizam nije bio bez svoje melanholične istorije. Antijevrejske demonstracije izbile su 1848. godine, kada su Jevreji dobili građanska prava, i ponovo 1859., 1861. i 1866. (U Mađarskoj, 1883., godine Kafkinog rođenja, optužba za krvnu klevetu – srednjovekovni kanard optužujući Jevreje za ritualno ubistvo hrišćanskog deteta – izazvalo je obnovljeno neprijateljstvo.) Godine 1897, godinu dana nakon što je Kafka proslavljao bar-micvu, kada je imao četrnaest godina, bio je svedok žestokog izbijanja antijevrejskog nasilja koje je počelo kao antinemački protest.

Mark Twain, izveštavajući iz Beča o parlamentarnim prepirkama, opisao je uslove u Pragu: „Bilo je tri ili četiri dana žestokih nereda. . . Jevreji i Nemci su bili uznemireni i opljačkani, a njihove kuće uništene; u drugim boemskim gradovima bilo je nereda – u nekim slučajevima su Nemci bili pobunjenici, u drugim Česi – i u svim slučajevima Jevrej je morao da se peče, bez obzira na kojoj strani bio.” U samom Pragu, rulja je pljačkala jevrejske firme, razbijala prozore, vandalizirala sinagoge i napadala Jevreje na ulici. Budući da je Kafkin otac, krupan čovek, znao češki i imao češke radnike u prodavnici sitnica koju je vodio – nazvao ih je svojim „plaćenim neprijateljima“, na žalost njegovog sina – njegova roba i sredstva za život su bili pošteđeni. Manje od dve godine kasnije, neposredno pre Uskršnje nedelje 1899. godine, Čehinja je pronađena mrtva, a krvna kleveta je ponovo oživljena; budući gradonačelnik Praga je bio taj koji je vodio antijevrejsku agitaciju širom zemlje. Ipak, mržnja je bila rasprostranjena čak i kada je nasilje mirovalo. A 1920. godine, kada je Kafka imao trideset sedam godina, sa jedva tri godine života i još nenapisanim “Dvorcem”, u Pragu su ponovo izbili antijevrejski neredi. „Proveo sam celo popodne na ulicama kupajući se u mržnji prema Jevrejima“, napisao je Kafka u pismu u kojem razmišlja o bekstvu iz grada. “dole plemeno prljavo leglo — je ono što sam čuo da zovu Jevreji. Nije li sasvim prirodno napustiti mesto gde je neko toliko omražen? . . . Herojstvo koje je uključeno u to da se uprkos svemu ostane na mestu je herojstvo bubašvaba, koji takođe neće biti isterani iz kupatila.” Tom prilikom uništeni su jevrejski arhivi i spaljeni svici Tore iz praške drevne sinagoge Altneu. Kafka nije morao da bude, u premonitorskom smislu, vidovnjak; kao posmatrač sopstvenog vremena i mesta, video je. I ono što je video je da, kao Jevrejin u srednjoj Evropi, nije bio kod kuće; i iako je bio nevin za bilo kakvo zlo, smatralo se da zaslužuje kaznu.

Neobjašnjivo, postalo je uobičajeno mesto Kafkine kritike da se gotovo u potpunosti previde društveni koreni psiholoških problema koji animiraju Kafkine basne. Donekle, ima pravde u ovom zanemarivanju. Kafkina genijalnost neće se podvrgnuti samo lokalnim strahovima; ne može se svesti na ožiljke od strane štetnog društva. S druge strane, njegove priče se često tretiraju kao slabe kristološke alegorije o potrazi za "milošću", na način strašnijeg "hodočasničkog napretka" Istina je da u Kafkinom formalnom pisanju nema ni reči o Jevrejima — a malo o Pragu — što bi moglo objasniti odbacivanje svake radoznalosti o Kafkinom jevrejstvu kao „parohijalnosti“ koju treba izbegavati. Kafka je sam to izbegavao. Ali on je bio manje asimiliran (i sam po sebi nespretan pojam) nego što neki njegovi čitaoci žele ili zamišljaju da jeste. Kafkin grubo praktičan otac bio je sin osiromašenog košer mesara i počeo je da prodaje meso po seljačkim selima dok je još bio dete. Kafkina majka iz srednje klase poticala je od eminentnog učenjaka Talmuda. Gotovo svi njegovi prijatelji bili su jevrejski literati. Kafku su ozbiljno privlačili cionizam i Palestina, hebrejski, patos i inspiracija jedne istočnoevropske jidiš pozorišne trupe koja je sletela u Prag: to su za njega bila vozila istorijske transcendencije koja se ne može strpati u termin „parohijalni“. Odsjaji ove transcendencije prodiru u priče, obično putem njihove negacije. "Mi smo nihilističke misli koje dolaze u Božju glavu", rekao je Kafka Maksu Brodu, predanog prijatelja koji je sačuvao nedovršeni deo svog dela. U svim Kafkinim fikcijama, jevrejske strepnje Praga pritiskaju, nevidljivo, podsvesno; njihova sudbina je metamorfoza.

Ali Prag nije bio jedina Kafkina podzemna muka. Oštar, simpatičan, nekultivisan otac, kome je poslovni nagon bio sve, udario je u um opsesivno osetljivog sina, kome je književnost bila sve. Ipak, odrasli sin je godinama ostao u roditeljskom stanu, pišući po noći, plašeći se buke, prekida i ruganja. Za porodičnim stolom, sin je sedeo marljivo jedući hranu, žvaćući svaki zalogaj desetak puta. Bavio se vegetarijanstvom, gimnastikom, stolarstvom i baštovanstvom, te je više puta odlazio u lečilišta, jednom u nudističku banju. Upao je u buran, naglo prekinut, ali dugotrajan angažman sa Feliceom Bauerom, pragmatičnim proizvodnim direktorom u Berlinu, a kada se povukao iz nje, osećao se kao prestupnik pred sudom. Njegov posao u Institutu za osiguranje od nezgoda radnika (gde je bio simbolični Jevrejin) uputio ga je u hirove nepredviđenih okolnosti i u čudesnu mašineriju birokratije. Kada su mu se pluća zarazila, svoje grčeve kašlja nazvao je "životinjom". U svojim poslednjim satima, moleći svog doktora za morfij, rekao je: "Ubij me, inače si ubica" - konačni plamen Kafkanove ironije.

Ispod svih ovih muka, od kojih su neke same sebi nanele, leže neumorne kandže jezika. U pismu Brodu, Kafka je Jevreje koji su pisali na nemačkom (jedva je mogao isključiti) opisao kao zarobljene zveri: “Njihove stražnje noge su još uvek bile zaglavljene u roditeljskom judaizmu, dok njihove prednje noge nisu mogle uklopiti na novo tlo.” Živeli su, rekao je, s tri nemogućnosti – „nemogućnost nepisanja, nemogućnost pisanja na nemačkom, nemogućnost pisanja drugačije. Mogli biste dodati“, zaključio je, „četvrtu nemogućnost, nemogućnost pisanja“.

Nemogućnost pisanja nemačkog? Kafkin nemački – njegov maternji jezik – je oštar, sumoran, komičan, lucidan, čist; formalno, a da ne budet ukočen. Poseduje gotovo platonsku čistoću jezika kom ne smetaju modni trendovi, žargon ili ulica, geografski je udaljen od burnih modrica zločestog narodnog jezika. Hebrejska poezija koju su napisali Jevreji srednjovekovne Španije bila je na sličan način besprekorna: njen glavni grad nije bio Toledo već Biblija. Na isti način, Kafkina lingvistička prestonica nije bio Prag koji govori nemački na marginama carstva, već sama evropska književnost. Jezik je bio motor i glavni motiv njegovog života: otuda „nemogućnost nepisanja“.

"Često sam mislio da bi najbolji način života za mene bio da imam materijal za pisanje i lampu u najdubljoj prostoriji prostranog zaključanog podruma“, razmišljao je Felice Bauer. Kada je govorio o nemogućnosti pisanja nemačkog, nikada nije mislio da nije majstor jezika; želja mu je bila da bude posvećen tome, kao monah sa svojim perlama. Strahovao je da nema pravo na nemački – ne da mu jezik ne pripada, već da mu on ne pripada. Nemac je bio i gostoljubiv i negostoljubiv. Nije se osećao nevinim — nekomplikovani, nesvesno — Nemcem. Recite da je Kafka pisao nemački sa strašću genijalnog, ali potajnog prevodioca, uvek svestan prostora, ma koliko malog, između svog straha, ili ga nazovite njegovom predstavom o sebi, i duboke lakoće doma koja je uteha svakom jeziku.

.Mutter, nemačka reč za "majka", bila mu je, rekao je, strana: toliko o prisnosti i poverenju die Muttersprache , maternjeg jezika. Ova pukotina razdvajanja, koja nije deblja od dlake, može biti u osnovi otuđenja i slabašnih distorzija koje šokiraju i na kraju dezorijentišu svakog Kafkinog čitaoca.

Ali ako, u stvari, postoji pukotina – ili kriza – razdvajanja između psihe i njene artikulacije u samom Kafki, šta je s procepom koji se otvara između Kafke i njegovih prevodilaca? Ako je Kafka smatrao da je nemoguće biti Kafka, kakve šanse prevodilac može imati da uhvati um tako neuhvatljiv da izbegne čak i razumevanje vlastitog senzibiliteta? „Ja sam zaista kao stena, kao svoj sopstveni nadgrobni spomenik“, tugovao je Kafka. Za sebe je smatrao da je „apatičan, besmislen, plašljiv“, a takođe i „servilan, lukav, irelevantan, bezličan, nesimpatičan, neistinit. . . od neke krajnje sklonosti oboljevanju.” Zarekao se da će “svakog dana barem jedna linija biti usmerena protiv mene samog”. Napisao je: „Stalno pokušavam da saopštim nešto nesaopštivo, da objasnim nešto neobjašnjivo. U suštini to nije ništa drugo do . . . strah se proširio na sve, strah od najvećeg kao i od najmanjeg, strah, paralizirajući strah od izgovora reči, iako taj strah može biti ne samo strah nego i čežnja za nečim većim od svega što je strašno.” Panika koja je tako intuitivna sugeriše, nameta još jednu Kafkanovu nemogućnost: nemogućnost prevođenja Kafke.

Postoji i nemogućnost da neprevodeći Kafku nepoznati Kafka, nedostupan, nem, tajan, zaključan, može biti nezamisliv. Ali nekada je to bilo zamislivo, i to od samog Kafke. U vreme njegove smrti, najveći deo njegovog pisanja još uvek nije bio objavljen. Njegova čuvena direktiva (koja se na nije poslušala) Maksu Brodu da uništi svoje rukopise trebali su biti “spaljeni nepročitani” – nije mogla predvideti njihovu kanonizaciju ili skoro kanonizaciju njihovih prevodilaca. Gotovo sedamdeset godina, rad Wille i Edwina Muira, škotskog para koji su ga preveli samouki na nemačkom, predstavlja Kafku na engleskom; mistični Kafka koji nam je dugo poznat – a kojeg su Muirovi izveli od Maksa Broda – odražava njihov glas i viziju. Oni su nam dali “Ameriku”, “Suđenje”, “Zamak” i devet desetina priča. I to je zato što su se Muirovi trudili da prenesu nesaopštivo o Kafki.

Ipak, svaki prevod, koliko god uticajan, nosi svoje vlastito raspadanje. Književnost traje; prevod, i sam grana književnosti, propada. Ovo nije nikakva enigma. Trajnost dela ne osigurava trajnost njegovog prevoda – možda zato što original ostaje fiksiran i nepromenjiv, dok prevod neizbežno mora varirati s promjenjivim kulturnim pogledom i idiomom svake naredne generacije. Da li su onda Muirovi, u njihovim raznim redakcijama, datirani? Treba li ih odbaciti? Zar njihov “zvuk” nije naš? Ili, tačnije, njihov zvuk, jer nije baš naš, dakle nije dovoljno Kafkin? Na kraju krajeva, želimo da čujemo Kafkin zvuk, a ne efekte proze iz 1930-ih godina para revnih Britanaca.

Pojmovi poput ovih, kao i pritisci obnove i savremenosti, uključujući brigu o većoj preciznosti, mogu objasniti par svežih engleskih prevoda, objavljenih 1998.; “The Trial” u prevodu Breona Mitchell-a i “The Castle”, delo Marka Harmana. (Obe verzije je izneo Schocken, rani izdavač Kafke. Nekadašnja nemačka firma koja je pobegla od nacističkog režima u Palestinu i New York, sada je vraćena svom poreklu, da tako kažemo, jer ju je nedavno kupila Nemačka Bertelsmann.) Harman krivi Muirove što teologiziraju Kafkinu prozu izvan onoga što tekst može podržati. Mitchell strožije tvrdi da je “u pokušaju da stvori čitljivu i stilski rafiniranu verziju” “Suđenja” Muirs “dosledno previđao ili namerno menjao ponavljanja i međusobne veze koje tako značajno odjekuju u uhu svakog pažljivog čitaoca nemačkog teksta. ” Na primer, ističe Mitchell, Muirovi izbegavaju ponavljanje reči "napad" ("überfallen ”), i umesto toga odaberu “uhvatiti”, “zgrabiti”, “napasti”, “prevladati”, “ustrajati” – čime se potkopava Kafkin brutalno namerni refren. Tamo gde je Kafkin ponovljeni udarac snažan i direktan, tvrdi Mitchell, njihov je raspršen raznolikošću

Ali ovo nije argument o kome se može odlučiti samo na osnovu vernosti teksta. Pitanja koja zahvataju, hvataju, padaju, preplavljuju ili ometaju prevod nisu pitanja jezika u smislu reči do reči. Niti se prevod ne poistovećuje s tumačenjem; prevodilac nema posla da se šunja u ono što se svodi na komentar. U idealnom slučaju, prevod je prozirna membrana koja će vibrirati uz najslabiji drhtaj originala, poput jednog lista na jesenjem stabljici. Prevod je jesenji: dolazi kasno, dolazi kasnije. Naročito kod Kafke, uloga prevoda nije da prenese “značenje”, psihoanalitičko ili teološko, ili bilo šta što se može sažeti ili parafrazirati. Protiv ovakvih očekivanja, majstorski primećuje Walter Benjamin, Kafkine parabole „podižu moćnu šapu.

Suđenje” je upravo takav uslov. 

To je naracija bića i postanja. Naslov na nemačkom, “Der Prozess”, izražava nešto što je u toku, evoluira, odvija se, vođeno vlastitim kretanjem napred – proces i odlomak. Josef K., dobro pozicioniran bankarski službenik, čovek razuma,razuma i logike, uhapšen je, prema Muirovima, "a da nije učinio ništa loše" - ili, kako kaže Breon Mitchell, "a da ništa nije učinio zaista pogrešno.” U početku, K. oseća svoju nevinost sa samopouzdanjem, pa čak i arogancijom, verovanjem u sebe. Ali tokom svog zapetljanja u mrežu zakona on sporadično lebdi od zbunjenosti do rezignacije, od zbunjenosti pred neimenovanom optužbom do prihvatanja neidentifikovane krivice. Sudski postupak koji je zarobio K. i uvukao ga u svoj neizbežni vrtlog otkrivaju se kao niz neumoljivih prepreka kojima upravljaju nemoćni ili nebitni funkcioneri. Sa svojim nerazumnim sudijama i nedokučivim pravilima, „suđenje“ je više nevolja nego tribunal. Njegova nepristrasnost kažnjava: ne testira nikakve dokaze; njegova presuda nema veze sa pravdom. Zakon („nepoznati sistem jurisprudencije“) nije zakon koji K. može priznati, a sudski postupci imaju proizvoljnost „Alise u zemlji čuda“. Prostorija za bičevanje izgrednika nalazi se u ormaru u vlastitoj kancelariji K.; sud održava sednice u potkrovlju dotrajalih stanova; slikar je autoritet za sudsku metodu. Gde god se K. okrene, saveti i ravnodušnost dolaze na isto. „To nije suđenje pred normalnim sudom“, K. (u Mitchellovom prevodu) obaveštava ujaka izvan grada koji ga šalje kod advokata. Advokat je prikovan za krevet i gotovo beskoristan. On želi prikazati ranijeg klijenta koji je očajan i podložan poput pretučenog psa. Advokatova sluškinja, zavodeći K., upozorava ga: “Ne možete se braniti od ovog suda, sve što možete učiniti je priznati.” Titorelli, slikar koji živi i radi u maloj spavaćoj sobi koja se pokazuje kao dodatak dvorištu, okružen je dopadljivim horom fantomskih, ali agresivnih devojčica; i on pripada sudu”. Slikar drži predavanja K. o sveprisutnosti i nedostupnosti suda, gomilanju spisa sistema i njegovom izbegavanju dokaza, nemogućnosti oslobađanja. „Jedan veštak bi mogao da zameni ceo sud“, protestuje K.. „Nisam kriv, ” kaže on svećeniku u zamračenoj i praznoj katedrali. “Tako uvek pričaju krivi”, odgovara svećenik i objašnjava da se postupci postepeno spajaju u presudu”. Ipak, K. se još uvek mutno nada: možda će mu svećenik „pokazati . . . ne kako uticati na suđenje, već kako iz njega izaći, kako ga zaobići, kako živeti izvan suđenja.”

Umesto toga, sveštenik recituje parabolu: Kafkinu čuvenu parabolu o vrataru. Iza otvorenih vrata je Zakon; čovek iz zemlje traži da bude primljen. (Jevrejskim idiomom, na koji Kafka možda aludira, "čovek sa sela" - am ha'aretz— označava nerafinirani senzibilitet koji nije podložan duhovnom učenju.)Vratar mu odbija trenutni ulazak, a čovek godinama stoički čeka dozvolu da uđe. Konačno, umirući, još uvek ispred vrata, pita zašto „niko osim mene nije tražio prijem.” Vratar odgovara: „Niko drugi nije mogao dobiti ulaz ovde, jer je ovaj ulaz bio namenjen isključivo vama. Sad ću otići i zatvoriti ga.” Bujice tumačenja preplavile su ovu bajku, kao i svaku drugu zagonetku ugrađenu u telo „Suđenja“. Sam svećenik, unutar priče, daje komentar na sve moguće komentare: Komentatori nam govore: ispravno razumevanje stvari i pogrešno razumevanje stvari se međusobno ne isključuju.” I dodaje: „Tekst je nepromjenjiv, a mišljenja su često samo izraz očaja nad njim. ” Nakon čega, K. pristaje na neizbežnu presudu. Odveden je do kamenog bloka u kamenolomu, gde je dva puta uboden u srce - nakon što je slabašno pokušao da podigne nož sebi pod grlo.

Kafkin tekst se do sada smatra nepromenjivim, uprkos mnogo posthumnog rukovanja. Prevodi dela (pod pretpostavkom da se svi prevodi ne razlikuju od mišljenja) često su samo izrazi očaja; razumevanje i nesporazum se mogu pojaviti u istom dahu. A “Suđenje” ipak nije gotova knjiga. Započeto je 1914 godine, nekoliko sedmica nakon izbijanja Prvog svetskog rata. Kafka je ovu kataklizmu zabeležio u svom dnevniku, u tonu beznačajnog smenjivanja: „2. avgust. Nemačka je objavila rat Rusiji. — Kupanje popodne“, a 21. avgusta je napisao: „Počinjem ponovo 'Suđenje'. Pokupio ga je i prekinuo više puta te i sledeće godine. Značajni fragmenti - neuklopljene scene - su ostavljeni po strani, a Max Brod je bio taj koji je, nakon Kafkine smrti, odredio redosled poglavlja. Brodova alegorijska razmišljanja o Kafkinim ciljevima snažno su uticala na Muirove. Nastavlja se diskusija o labavosti Kafkine interpunkcije – slobodno i nekonvencionalno raspoređeni zarezi. (Muirovi, koji slede Broda, regulisu slobode zauzete u originalu.) Kafkini prevodioci su, dakle, suočeni s velikim i malim tekstualnim odlukama koje nikada nisu bile Kafkine. Ovima dodaju svoje.

Muirovi slede dostojanstvenu prozu, ne uznemirujuću bilo kakvu očiglednu idiosinkraziju; njihove kadence naginju ka formalnosti naglašenoj određenom duševnošću. Namera Breona Mitchella je radikalno drugačija. Za ilustraciju,dopustite mi da pokušam s malim eksperimentom u kontrastu i lingvističkoj ambiciji. U pretposljednjem pasusu romana, dok K. dovode na mesto pogubljenja, on vidi kako se otvara prozor na obližnjoj zgradi i ispruži se par ruku. Muirovi prevode: „Ko je to bio? Prijatelj? Dobar čovek? Neko ko je saosećao? Neko ko je hteo da pomogne? Je li to bila samo jedna osoba? Ili je to bio ljudski rod? Je li pomoć bila pri ruci?” Iste jednostavne fraze u Mitchellovom prikazu imaju drugačiji tembar, čak i kada su neke od reči identične: „Ko je to bio? Prijatelj? Dobra osoba? Neko kome je stalo? Neko ko je hteo da pomogne? Je li to bila samo jedna osoba? Jesu li to bili svi? Je li još bilo pomoći?" Muirovih “Je li pomoć bila pri ruci?” ima dikensovsku aromu: dašak ljubičaste boje iz devetnaestog veka. A "čovečanstvo" nije ono što je Kafka napisao (napisao je "alle ”—„svi”), iako je to možda mislio; u svakom slučaju, to je ono što Muirovi, koji gledaju na simbolizam, jasno misle. Za naše savremene uši, „Je li to bila samo jedna osoba?“ — sa „samo“ stavljenim iza imenice — nejasno je naglašeno. I sigurno bi neki smatrali da je "dobar čovek" (za " ein guter Mensch ", gde " Mensch " označava suštinsko ljudsko biće) seksistički i politički nekorektan. Ono što čujemo u jeziku Muirovih, pre svega, je nešto poput glasa Somerseta Maughama: Britanca; kultivisan; oprezno nežan čak i u ekstremnim slučajevima; srednja obrva.

Breon Mitchell dolazi da pomete svu tu muirsku prašinu i da osveži Kafkino nasleđe dajući nam lakšeg Kafku u rečniku bliskom našem – ukratko američkog Kafku. Prednost mu je što radi s restauriranim i naucnim tekstom, koji uređuje mnoge Brodove greske. Ipak, čak i u tako malom odlomku kao što je onaj koji se ispituje, iskače izdajnički slog, koji je terapeutski ažuran: Amerikanci su možda simpatični („ teilnahm “), ali uglavnom im je stalo. Upadaju se i drugi aktuelni amerikanizmi: „bolje bi bilo da veruješ u to” (Muirovi pitomo kažu „možeš verovati u to”); „a da me ne zbuni činjenica da se Anna nije pojavila“ (Mjuirovi: „bez da se mučim zbog Anninog odsustva“); „Tako sam umoran da ću da padnem”; “moraš biti ozbiljan kriminalac da bi istražna komisija došla na tebe”; “Nisi ljuta na mene, zar ne?”; “siti”; i tako dalje. Postoji čak i talk-show "što je još važnije". Mičelove glagolske kontrakcije („nije“, „nije“) prekrivaju Kafkine grobne razmene maglom dijaloga „Seinfeld“. Ako Muirovi ponekad pišu kao štapići, Mitchell s vremena na vreme  piše shtick. U obe verzije, snaga originala se probija, uprkos stranoj plemenitosti jedne i kolokvijalnoj raskopčanosti druge.

Od stotinu teorija prevođenja, neke lirske, neke zaglušujuće akademske, druge filološki nejasne, ističu se spekulacije tri izuzetne književne ličnosti: Vladimira Nabokova, Hozea Ortege y Gaseta i Valtera Benjamina. Nabokov, govoreći o Puškinu, zahteva „prevode sa obilnim fusnotama, fusnote koje sežu kao neboderi. . . . Želim takve fusnote i apsolutno doslovno značenje.” Ovo je, naravno, oštro antiknjiževno, i Nabokovljevo je bezobzirno upozorenje protiv „butnjaka“ koji zamenjuje „lakim floskulama zamršenost teksta koja oduzima dah“. Osim toga, to je izjava poricanja i neverice: ni jedan preevod nikada neće uspeti, pa vas molim da ne pokušavate. Ortegina blaža neverica konačno je ublažena težnjom. „Prevod nije duplikat originalnog teksta“, počinje on; „to nije – ne bi trebalo da pokušava da bude – samo delo sa drugačijim rečnikom.” I zaključuje: “Jednostavna činjenica je da prevod nije delo, već put ka delu” – što sugerise barem mogućnost dolaska.

Benjamin se potpuno povlači od ovih pogleda. On nece verovati u delotvornost prevoda sve dok nije sa ove zemlje, i samo ako se stvarni čin prevođenja – ljudskim rukama – ne može izvršiti. Nemački Jevrejin i Kafkin savremenik, Hitlerova izbeglica, samoubica, on je sablasno blizak Kafki umom i senzibilnošću; povremeno izražava karakteristične kafkanske ideje. U svom izvanrednom eseju iz 1923. “Zadatak prevodioca” on zamišlja visoki sud jezika koji ima nešto zajedničko s nevidljivom hijerarhijom sudija u “Procesu”. „Prevodivost jezičkih tvorevina“, potvrđuje on, „treba uzeti u obzir čak i ako se pokaže da ljudi nisu u stanju da ih prevedu“. Ovde je inkarniran platonizam: nepostojeći ideal je savršen; sve što se pokuša u svetu stvarnosti je nesavršena kopija, ne uspeva, i beskorisno je. Prevod je, prema Benjaminu, ponižavan kada pruža informacije, ili poboljšava znanje, ili se nudi kao kas ili kao verzija Cliffs Notes, ili kao pomoć u razumevanju, ili kao bilo koja druga vrsta pogodnosti. „Prevod se u velikoj meri mora suzdržati od želje da se nešto saopšti, od prenošenja smisla“, tvrdi on. Razumevanje, razjašnjavanje, očigledan značaj dela – sve je to cilj nesposobnih. „Značenje se pruža mnogo bolje – a književnost i jezik mnogo lošije – neograničenom licencom loših prevodilaca.”

O čemu Benjamin priča? Ako predmet prevođenja nije značenje, šta je to? Kafkina formulacija za književnost je Benjaminova za prevođenje: namera da se saopsti nesaopštivo, da se objasni neobjašnjivo. „U određenoj meri“, nastavlja Benjamin, „svi veliki tekstovi sadrže svoj potencijalni prevod između redova; ovo je tačno za najviši stepen svetih spisa.” I drugi put, „U svim jezičkim i jezičkim tvorevinama ostaje pored onoga što se može preneeti nešto što se ne može saopstiti . . upravo je to jezgro čistog jezika.” Onda teško stolarskom radu pravih prevodilaca koji se suočavaju sa pravim tekstovima! Benjamin je skrupulozan i težak, a njegove nagoveštaje idealnog prevoda ne mogu se lako parafrazirati: oni su, ukratko, čežnja za transcendencijom, želja ekvivalentna želji da prevodioci Psalmista u verziji kralja Džejmsa, recimo, dođu ponovo, i to u našoj sopstvenoj generaciji. (Ali da li bi bili prikladni za Kafku?)

Benjamin je ravnodušan prema zahtevima stolarije i zanata. Ono na čemu on insistira je ono što je Kafka shvatio pod nemogućnošću pisanja nemačkog: nepremostiv rascep između reči i čini koje bacaju. Uvek za Kafku, iza značenja drhti nesavladiva tama ili (retko) neprobojni sjaj. A zadatak prevodioca, kako ga Benjamin intuitivno oseca, nije na dohvat ruke savesnog, makar staromodnog, Muirsa ili vrlo čitljivog Breona Mitchella, čije je "suđenje" okretač stranica (i čija blistava suvremenost može da uzrokuju da njegov rad bledi brže od njihovog). I zamenjeni Muirs i izuzetno korisni Mitchell prenose informacije, značenje, složenost, "atmosferu". Kako se može tražiti više, a s obzirom na uzvišenu potrebu čitanja Kafke na engleskom, šta, praktično, je više"? Naš dug prema prevodiocima koje imamo je nesaglediv. Ali pogledajte Kafkine najjednostavnije rečenice—“Wer war es? Ein Freund? Ein guter Mensch? . . . Waren es alle ?“—ukazuje na Benjaminov skoro liturgijski molbu za „onim samim jezgrom čistog jezika koji je Kafka nazvao nemogućnošću pisanja nemačkog; i što takođe, očajnički, signalizira nemogućnost prevođenja Kafke.

Objavljeno u štampanom izdanju broja od 11. januara 1999. sa naslovom “Nemogućnost biti Kafka”.

izvor 

                  K(leveta), Giorgio Armani - analiza Procesa 

Stephen King - Peter Straub, Crna kuća (Treći deo, Dobro došli u oblast Kuli, 17, 18)

17. 

17. Džordž Poter sedi na ležaju u trećoj ćeliji u kratkom hodniku koji zaudara na mokraću i dezinfekciono sredstvo. Gleda kroz prozor na parking, koji je do maločas bio poprište velike gužve i još je pun ushodanog sveta. Ne okreće se na zvuk Džekovih koraka.

Džek usput prolazi pored dva natpisa. JEDAN POZIV ZNAČI JEDAN POZIV, glasi prvi. SASTANCI D.O.A. PONEDELJKOM U 19:00, SASTANCI D.O.D. ČETVRTKOM U 20:00, poručuje drugi. Tu su i prašnjava česmica sa umivaonikom i prastari aparat za gašenje požara, koji je neki šaljivdžija obeležio sa SMEŠLJIVI GAS.

Džek stiže do rešetki ćelije i kuca kućnim ključem po jednoj. Poter se konačno okreće od prozora. I dalje u stanju pojačane percepcije koje prepoznaje kao odjek uticaja Teritorija, već na prvi pogled zna onu suštinsku istinu o čoveku. Odaju je utonule oči i tamne senke ispod njih; zapisana je na opuštenim obrazima i udubljenim slepoočnicama sa mrežom tananih vena; vidi je u preoštroj istaknutosti nosa.

"Zdravo, gospodine Poter", kaže. "Hteo bih da porazgovaram sa vama, ali moramo da bude brzi."

"Došli su po mene", primećuje Poter.

"Da."

"Možda je trebalo da ih pustite da me uzmu. Za tri ili čet'ri meseca, ionako bi isp'o iz trke."

Džek u džepu na grudima ima magnetnu karticu koju mu je dao Dejl, i upotrebljava je da otključa vrata ćelije. Čuje se oštro zujanje dok vrata tandrču po tračnici. Zujanje prestaje tek pošto je Džek uklonio ključ. Dole u zajedničkoj prostoriji, trebalo bi da je uključena zelena sijalica obeležena sa P.Ć. 3.

Džek ulazi i seda na ivicu ležaja. Sklonio je svoj privezak sa ključevima u džep, jer ne želi da miris metala pokvari miris ljiljana. "Kako ste ga dobili?"

Ne pitajući Džeka kako zna, Poter diže jednu krupnu, kvrgavu šaku - šaku stolara - i dodiruje stomak. Onda je pušta da padne. "Prvo se pojavio u stomaku. Pre pet godina. Poslušno sam pio tablete i prim'o injekcije. Bilo je to u La Rivijeru. Te stvari... čoveče, nema 'de nisam povrać'o. Na ulici, ma 'de god bi se zatek'o. Jednom sam se izbljuv'o u sopstvenom krevetu a da nisam ni znao da jesam. Sledećeg jutra sam se probudio sa bljuvotinom koja mi se sušila na grudima. Znaš li nešto o tome, sinko?"

Moja majka je imala rak", kaže Džek tiho. "Kada mi je bilo dvanaest godina. Onda se povukao."

"I živela je još pet godina?"

"Više."

"Imala je sreće", kaže Poter. "Al' na kraju je stig'o, zar ne?"

Džek potvrđuje.

Poter takođe klima glavom. Još nisu prijatelji, ali stvar ide u tom pravcu. Džek je oduvek tako radio.

"To sranje se uvuče i čeka", kaže mu Poter. "Moja teorija je da nikad stvarno ne nestane. U svakom slučaju, sa injekcijama je gotovo. I sa pilulama. Osim onih koje ubijaju bol. Ovamo sam doš'o da skončam."

"Zašto?" Ovo nije stvar koju Džek želi da zna, a vreme je kratko, ali to je njegova tehnika, i neće odustati od onoga što donosi rezultate samo zato par tikvana iz Državne policije dole čekaju da preuzmu njegovog momka. Dejl će morati da ih zadrži, kako zna i ume.

"Varoš mi se učinila u redu. A volim reku. Svaki dan odlazim na obalu. Volim da posmatram sunce na vodi. Ponekad razmišljam o svim poslovima koje sam radio - u Viskonsinu, Minesoti, Ilinoisu - a nekada ni o čemu posebno. Ima dana kada samo sedim na obali i uživam u miru."

"Čime ste se bavili, gospodine Poter?"

"Počeo sam kao stolar, isto kao Isus. Napredovao sam do građevinara, a onda sam i to prerast'o. Kada se to dogodi građevinaru, obično počne da se predstavlja kao preduzimač. Napravio sam tri-čet'ri miliona dolara, kupio 'kadilak', naš'o mladu žensku za izlaske petkom uveče. Fina mlada ženska. Razumna. Onda sam izgubio sve. Danas mi samo 'kadilak' nedostaje. Bolje me je služio nego ženska. Onda su mi saopštili loše vesti, i doš'o sam ovde."

Zagleda se u Džeka.

"Znaš šta ponekad pomislim? Da je Frenč Lending bliži nekom boljem svetu, 'de stvari izgledaju i mirišu bolje. I 'de su i ljudi možda bolji. Ne slažem se bog zna kako sa ljudima - nisam društvena osoba - al' to ne znači da ne osećam stvari. Imam u glavi tu ideju da još nije kasno biti pošten. Mislite da sam lud što tako mislim?"

"Ne", kaže mu Džek. "I sam iz otprilike istog razloga došao ovamo. Reći ću vam kako ja to vidim. Znate ono kad stavite tanko ćebe na prozor, pa se kroz njega i dalje vidi sunce?"

Džordž Poter ga posmatra očima koje su odjednom ispunjenje sjajem. Džek ne mora čak ni da dovrši misao, zbog čega mu je drago. Pronašao je talasnu dužinu - što mu gotovo uvek uspeva, jer je to njegov dar - i sada je vreme da pređe na posao.

"Vi zaista znate", kaže Poter jednostavno.

Džek klima glavom. "Znate zašto ste ovde?"

"Kažu da sam ubio dete one gospođe." Poter odmahuje glavom prema prozoru. "One što je držala konopac. Ali nisam. To je ono što ja znam."

"Za početak je dovoljno. Sada me saslušajte."

Džek za kratko vreme iznosi sled događaja zbog kojih je Poter završio u ćeliji. Dok Džek govori Poteru se mreška čelo, a krupne šake lome jedna drugu.

"Rejlsbek!" progovara na kraju. "Trebalo je da znam! Prokleto matoro njuškalo, samo nešto zapitkuje, te da li bi' igr'o karata, te da li bi' igr'o bilijara ili, šta ti ga ja znam, mica, za ime Božje! Samo da bi nešto pit'o. Matoro njuškalo..."

Nastavlja dalje u ovom stilu, i Džek ga neko vreme pušta da govori. Čak i da nema rak, ovaj stari momak bio je bez milosti izbačen iz poznatog poretka stvari, i potrebno mu je da se isprazni. Ako ga Džek prekine da bi uštedeo na vremenu, samo će ga ispustiti iz šaka. Teško je ostati strpljiv (kako li Dejl uspeva da zadrži ona dva dupeglavca? Džek ne želi ni da zna), ali je strpljenje neophodno. Ali kada Poter počinje da napada druge mete (na redu je Morti Fajn, kao i Rejlsbekov drugar Irv Tronberi), Džek ga ipak prekida.

"Stvar je u tome, gospodine Poter, da je Rejlsbek pratio nekoga do vaše sobe. Ne, pogrešno sam se izrazio. Rejlsbek je namamljen do vaše sobe."

Poter ne odgovara, već samo sedi i gleda u šake. Ali zato klima glavom. Star je, bolestan je i sve bolesniji, ali daleko od toga da je glup.

"Osoba koja je namamila Rejsbeka gotovo je sigurno ista osoba koja je ostavila fotografije ubijene dece u vašem ormanu."

"Ja', logično. A ako ima slike ubijene deca, onda je verovatno taj koji i' je i ubio."

"Tako je. Zato moram da se zapitam..."

Poter nestrpljivo odmahuje rukom. "Znam šta morate da se zapitate. Kome je ovde stalo da Čikago Potsi bude obešen za vrat. Il' za jajca."

"Tačno."

"Ne bi' da ti guram motku u paoke, sinko, al' ne mogu nikog da se setim."

"Ne?" Džek diže obrve. "Nikad niste poslovali u ovim krajevima, gradili kuću ili polagali teren za golf?"

Poter diže glavu i kezi se Džeku. "Naravno da jesam. Kako bi' inače znao koliko je ovde lepo? Naročito leti? Znate onaj deo grada što se zove Libertivil? I one 'starinske' ulice, Kamelot i Avalon na primer?"

Džek klima glavom.

"E, ja sam pola toga sagradio. Sedamdesetih godina. Tada je tu bio i taj momak... neki vaćaroš koga sam poznav'o iz Čikaga... il' sam mislio da ga poznajem... Je l' i on bio u poslu?" Čini se da sad Poter ispituje Potera. U svakom slučaju, kratko odmahuje glavom. "Ne pamtim. Nije ni važno, uostalom. Kako bi moglo da bude. Druškan već tada nije bio mlad, i mora da je odavno umro. Bilo je to jako davno."

Ali Džek, koji ispituje kao što Džeri Li Luis svira klavir, veruje da jeste važno. U obično neosvetljenom delu njegovog uma gde intuicija ima kancelariju, pale se svetla. Za sad tek poneko, ali se pale.

"Vaćaroš", kaže, kao da nikada nije čuo taj izraz. "Šta to znači?"

Poter mu upućuje kratak, nestrpljiv pogled. "Građanin koji... pa, ne baš građanin. Neko ko zna ljude sa vezama. Ili neko koga ljudi sa vezama ponekad pozovu. Znate ono: usluga za uslugu. Vaćaroš. Ne baš najlepša stvar na svetu."

Ne, razmišlja Džek, ali od vaćarenja možeš da zaradiš za fini 'kadilak', bolji i od fine ženske.

"Jesi li i sam bio vaćaroš, Džordže?" Vreme je da postane malo prisniji. Ovo nije pitanje koje bi mogao da postavi gospodinu Poteru.

"Možda", kaže Poter, posle kratkog razmišljanja. "Možda i jesam. Tamo u Čiju. U Čiju si morao da češkaš leđa i zalivaš kljunove ako si hteo da sklopiš velike poslove. Ne znam kako je tamo sada, ali je u ono vreme čist preduzimač bio siromašan preduzimač. Razumeš?"

Džek klima glavom.

"Najveći pos'o koji sam ikada sklopio bilo je stambeno naselje na Južnoj strani Čikaga. Baš k'o u onoj pesmi o rđavom, rđavom Liroju Braunu." Poter se škripavo kikoće. Na trenutak je zaboravio na rak, lažne optužbe i na to što su ga zamalo linčovali. Ponovo živi u prošlosti, i iako je možda pomalo prljava, bolja je od sadašnjosti - ležaja lancem zakačenog za zid, čelične klozetske šolje i raka koji mu se širi utrobom.

"Čoveče, taj je baš bio veliki, ozbiljno ti kažem. Brdo federalnog novca, ali su lokalne budže aminovale 'de će da završi. A ja i taj drugi momak trčali smo trku..."

Prekida priču, i širom otvorenih očiju gleda u Džeka. "Svetog mu sranja, šta si ti, čarobnjak?"

"Ne znam na šta misliš. Ja samo sedim ovde."

"Taj momak bio je isti onaj što se pojavio ovde. Vaćaroš!"

"Ne pratim te, Džordže." Ali misli da ga ipak prati. I mada počinje da se uzbuđuje, ne pokazuje to više nego kada mu je šankerica rekla za Kinderlingovu naviku da stiska nos.

"Verovatno nije ništa važno." kaže Poter. "Tip je imao puno razloga da mu tvoj sagovornik ne bude nimalo mio, ali ne mogu da verujem da je još živ. Danas bi imao više od osamdeset, za Boga miloga."

"Pričaj mi o njemu", kaže Džek.

"Bio je vaćaroš", ponavlja Poter, kao da to sve objašnjava. "I biće da je up'o u nevolje u Čikagu ili u okolini Čikaga, jer sam prilično siguran da je, kada se pojavio ovde, koristio drugo ime."

"Kada si ga to zavrnuo za taj posao sa stanovima, Džordže?"

Poter se osmehuje, i nešto u veličini njegovih zuba i načinu na koji štrče iz desni pokazuje Džeku koliko se tom čoveku brzo primiče smrt. Oseća talas jeze, ali bez teškoća uzvraća osmeh. Ovo je takođe deo načina na koji radi.

"Ako ćemo da pričamo o vaćarenju i zavrtanju, mog'o bi da me zoveš Potsi."

"U redu, Potsi. Kada si zavrnuo tog tipa u Čikagu?"

"To je lako", kaže Poter. "Ponude su otišle u leto, ali su budže i dalje bogoradile o tome kako su godinu dana pre toga hipici došli u grad i pajkanima i gradonačelniku zagorčali život. Zato bih rek'o da je to bilo šes'et devete. Stvar je bila u tome da sam predsedniku komisije za gradnju učinio veliku uslugu, kao i staroj gospođi koja je žarila i palila u komisiji za dodelu stambenih kredita koju je osnovao gradonačelnik Dalej. Zbog toga je mojoj ponudi posvećena posebna pažnja. Onaj drugi - vaćaroš -iguran sam da je ponudio nižu cenu. Razumeo se u posao, i svakako je im'o svoje veze, ali sam ja u to vreme trčao u boljoj stazi."

Osmehuje se. Jezivi zubi se ponovo pojavljuju i nestaju.

"Šta je bilo sa vaćaroševom ponudom? Nekako se izgubila. Stigla prekasno. Loša sreća. Čikago Potsi je mazn'o pos'o. Pet godina kasnije, vaćaroš se pojavljuje ovde, konkuriše za pos'o u Libertivilu. Ali ovaj put sam ga potuk'o na najpošteniji način. Nisam poteg'o nijednu vezu. Veče pošto je dodeljen pos'o, sasvim slučajno sam ga sreo u baru hotela Nelzon. Rek'o mi je: 'A, ti si onaj tip iz Čikaga.' A ja njemu: 'Ima puno tipova u Čikagu'. E sad, momak jeste bio vaćaroš, ali opasan vaćaroš. Nekako je mirisao na nevolju. Ne mogu bolje to da opišem. Ja sam u to vreme bio krupan i jak, i umeo sam da budem tvrd, ali sam u tom trenutku bio pitom k'o jagnje. Iako sam drmn'o koju čašicu, bio sam pitom.

"'Jeste', kaže on, 'u Čikagu ima puno tipova, al' samo jedan koji mi ga je zavuk'o. Dupe mi još bridi od toga, Potsi, a imam i dobro pamćenje.'

"U svakoj drugoj prilici i svakog drugog verovatno bih pitao kako mu radi pamćenje kad zvekne glavom o pod, al' od njega sam samo progut'o. Bilo je to sve što smo rekli jedan drugom. Izaš'o je. Mislim da ga više nikad nisam video, al' sam s vremena na vreme čuo za njega dok sam radio pos'o u Libertivilu. Uglavnom od mojih podizvođača. Pričalo se da vaćaroš gradi kuću za sebe u Frenč Lendingu. Za kad ode u penziju. Tada još nije bio dovoljno star za penziju, al' nije bio ni daleko. Imao je pedeset i koju, čini mi se... a to je bilo sedamdeset druge."

"Gradio je kuću ovde u varoši", ponavlja Džek.

"Ja'. Imala je i ime, kao jedna od onih engleskih kuća. Vrbe, Kuća na jezeru, Vila Berdsli, znate."

"Kako se zvala?"

"Sranje, ne pamtim ni kako se zvao vaćaroš, a kamoli kuća koju je zid'o. Al' jednog se sećam: nije se sviđala nijednom od podizvođača. Kružile su priče."

"Loše?"

"Najgrđe. Događale su se nezgode. Jedan momak je testerom odsek'o sebi šaku i skoro iskrvario na smrt pre nego što su ga odvezli u bolnicu. Drugi je pao sa skele i ostao nepokretan... kako se ono kaže, kvadriplegičar? Znaš li šta je to?"

Džek potvrđuje.

"Jedina kuća za koju sam čuo da je ljudi zovu ukletom pre nego što je do kraja sagrađena. Verujem da je mor'o sam da je završi."

"Šta su još pričali o tom mestu?" Džek ovo pita uzgred, kao da mu je više-manje svejedno, ali ga itekako zanima. Nikada nije čuo za nekakvu ukletu kuću u Frenč Lendingu. Zna da je prekratko ovde da bi znao sve priče i legende, ali tako nešto... čovek bi pomislio da bi tako nešto već iskrslo.

"Ah, čoveče, ne mogu da se setim. Samo to da je..." Zastaje, odsutnog pogleda. Napolju, ljudi konačno počinju da se razilaze. Džek se pita kako se Dejl nosi sa Braunom i Blekom. Ima utisak da vreme odmiče, a on još ništa nije saznao od Potera. Ono što je do sada čuo samo još više golica znatiželju.

"Jedan momak mi je pričao da tamo nije bilo sunca ni kada je sunčano vreme", odjednom nastavlja Poter. "Rek'o je da je kuća bila malo podalje od puta, na čistini, i da je leti trebalo da ima sunca bar pet sati dnevno, ali zbog nečega... naprosto nije. Rek'o je da su ljudi ostajali bez senke, baš k'o u bajci, i da im se to nije sviđalo. A povremeno se čulo kako neki pas reži u šumi. Zvučalo je k'o da je baš poveliki pas, i besan, al' ga nikad nisu videli. Pretpostavljam da znate kako to ide. Kad jednom krenu priče, posle se same sobom hrane..."

Poterova ramena se odjednom opuštaju. Spušta glavu. "Čoveče, to je sve čega se sećam."

"Kako se vaćaroš zvao dok je bio u Čikagu."

"Ne sećam se."

Džek odjednom podmeće otvorene šake ispod Poterovog nosa. Pošto je spustio glavu, Poter ih primećuje tek kada su se našle tamo, i trza se, iznenađeno uvukavši vazduh. Na taj način puni nos umirućim mirisom na Džekovoj koži.

"Šta...? Isuse, šta je to?" Poter hvata Džeka za ruku i ponovo njuši, žudno. "Čoveče, što je lepo. Šta je to?"

"Ljiljani", kaže Džek, ali ne misli tako. Misao glasi: Sećanje na moju majku. "Kako se vaćaroš zvao u Čikagu?"

"Nešto... nešto što zvuči kao bostan. Ne baš isto, ali slično. Ne umem tačnije da kažem."

"Bostan", ponavlja Džek. "A kako se zvao tri godine kasnije, kada se pojavio u Frenč Lendingu?"

Na stepenicama se odjednom čuju svadljivi glasovi. "Ne zanima me!" neko viče. Džek misli da je to Blek, onaj razumniji. "Pošto je ovo naš slučaj, i uhapšenik je naš, i vodimo ga sa sobom! Odmah!"

Dejl: "To se ne dovodi u pitanje. Govorim vam samo da dokumentacija..."

Braun: "Jebeš dokumentaciju. Ponećemo i nju sa sobom."

"Kako se zvao u Frenč Lendingu, Potsi?"

"Ne mogu da..." Potsi ponovo uzima Džekove šake. Potsijeve su suve i hladne. Njuši Džekove dlanove, žmureći. Polako ispušta vazduh, i kaže: "Bernsajd. Cakani Bernsajd. Što ne znači da je bio sladak. Nadimak je bio iz zezanja. Mislim da mu je pravi nadimak bio Čarli."

Džek povlači ruke. Čarls 'Cakani' Bernsajd. U svoje vreme poznat kao Bostan. Ili nešto što zvuči kao Bostan.

"A kuća? Kako se zvala kuća?"

Braun i Blek se približavaju kroz hodnik, sa Dejlom koji trčkara za njima. Nema vremena, razmišlja Džek. Kad bih imao još samo pet minuta...

Ali Potsi ponovo progovara: "Crna kuća. Ne znam da l' je on tako zvao il' oni što su je zidali, al' se tako zvala."

Džek ga iznenađeno posmatra. Javlja mu se slika udobne dnevne sobe Henrija Lejdena, gde je sedeo sa pićem nadohvat ruke i čitao o Džerndajsu i Džerndajsu. "Jesi li rekao Čemerna kuća?"

Crna kuća", ispravlja ga Potsi nestrpljivo. "Zato što jeste bila takva. Bila je..."

"Kakvo iznenađenje", kaže jedan od državnih policajaca onim prezrivim tonom 'gle' šta je dovukla maca' koji Džeka dovodi u iskušenje da mu preuredi lice. Bio je to Braun, ali pred Džekom stoji njegov partner. Podudarnost njegovog imena tera Džeka da se osmehne15.

"Zdravo, momci", kaže Džek, ustajući sa ležaja.

"Šta ćeš ti ovde, Holivude?" pita Blek.

"Ubijam vreme dok vas čekam", kaže Džek, i blistavo se osmehuje. "Pretpostavljam da ste došli po ovog momka."

"Prokleto si u pravu", reži Braun. "Ako si nam sjebao slučaj..."

"Čisto sumnjam", kaže Džek. Staje ga napora, ali uspeva da sačuva prijateljski ton. Onda se obraća Potsiju: "Bićete bezbedniji sa njima nego ovde u Frenč Lendingu, gospodine."

Džordž Poter ponovo izgleda odsutno. Pomireno sa sudbinom. "Svejedno je", kaže, a onda se osmehuje, prisetivši se nečega. "Ako je stari Cakani još živ i ako naletite na njega, priupitajte ga da li mu još bridi dupe od šes'et devete, kad sam mu zavuk'o. I kažite da ga pozdravio Čikago Potsi."

"O čemu to dođavola govorite?" pita Braun, streljajući ih pogledom. Pripremio je lisice, i očigledno jedva čeka da ih stavi Džordžu Poteru na ruke.

"O starim vremenima", kaže Džek. Gura mirišljave ruke u džepove i izlazi iz ćelije. Smeši se Braunu i Bleku. "Ništa što bi se vas ticalo."

Blek se okreće Dejlu. "Ovaj slučaj više nije u vašoj nadležnosti", kaže. "Sve su to jednostavne reči. Ne znam kako više da vam ih uprostim. Zato mi recite i zauvek zapamtite: da li ste razumeli?"

"Naravno da jesam", kaže Dejl. "Uzmite svoj slučaj, i neka vam je nazdravlje. Ali i vi malo spustite nos, važi? Ako ste očekivali da stojim po strani i dopustim da banda pijanica iz Send Bara izvede ovog čoveka iz Lakijeve Taverne i linčuje ga..."

"Ne pravite se gluplji nego što jeste", odseca Braun. "Čuli su njegovo ime iz vašeg dogovaranja preko radija."

"Sumnjam u to", kaže Dejl tiho, misleći na mobilni telefon pozajmljen iz ostave za dokazni materijal.

Blek hvata Potera za usko rame, grubo ga okreće i tako žestoko gura prema vratima na kraju hodnika da ovaj gotovo pada. Poter uspeva da se održi na nogama, sa izmučenim licem punim bola i ponosa.

"Gospodo", kaže Džek.

Ne govori glasno ni ljutito, ali se obojica okreću.

"Ako vas još jednom vidim kako zlostavljate uhapšenog, čim izađete odavde ima da pozovem širitlije u Medisonu, i verujte mi, gospodo, ovi će hteti da me saslušaju. Vaše ponašanje je arogantno, nasilno i kontraproduktivno za rešavanje ovog slučaja. Vaše sposobnosti za međuodelenjsku saradnju su nepostojeće. Vaše držanje je neprofesionalno i nimalo pohvalno za predstavnike države Viskonsin. Ili ćete se ponašati kako treba, ili vam garantujem da ćete do sledećeg petka tražiti posao u obezbeđenju."

Iako mu glas do kraja ostaje ujednačen, Blek i Braun kao da se smanjuju dok govori. U trenutku kada završava, izgledaju kao dvoje izgrđene dece. Dejl sa strahopoštovanjem gleda u Džeka. Čini se da je samo Poter ostao izvan svega; zuri u lisicama vezane ruke, očima koje bi mogle da budu hiljadu milja daleko.

"Sad se gubite", kaže Džek. "Povedite uhapšenog, ponesite dokumentaciju slučaja, i nosite se."

Blek otvara usta da nešto kaže, ali ih ponovo zatvara. Njih dvojica odlaze. Kada su se iza njih zatvorila vrata, Dejl se okreće Džeku i kaže, sasvim tiho: "Bokte."

"Šta?"

"Ako ne znaš šta", kaže Dejl, "ja ti neću reći."

Džek sleže ramenima. "Poter će ih zaposliti, što nas oslobađa da uradimo nešto konkretno. Ako ovo veče ima svetlu stranu, to je ova."

"Šta si saznao od njega? I jesi li, uopšte?"

"Ime. Možda ništa ne znači. Čarls Bernsajd. Nadimak mu je Cakani. Jesi li čuo za njega?"

Dejl izbacuje donju usnu i zamišljeno je vuče. Onda je pušta i odmahuje glavom. "Samo ime kao da mi je odnekud poznato, ali to može biti zato što je često. Kao i nadimak."

"Bio je zidar, preduzimač i muvara, pre trideset godina u Čikagu. Ako je verovati Potsiju."

"Potsi", kaže Dejl. Na nalepnici JEDAN POZIV ZNAČI JEDAN POZIV se odlepio ćošak, i Dejl ga zaglađuje pokretom čoveka koji nije sasvim svestan šta radi. "Prilično ste se slizali, zar ne?"

"Ne", kaže Džek. "Bernsajd je taj koji je Cakani. A policajac Blek nije vlasnik Crne kuće."

"Odlepio si. Kakva crna kuća?"

"Kao prvo, radi se o imenu. Crna kuća, sa velikim C. Jesi li možda čuo da u okolini postoji kuća koja se tako zove?"

Dejl se smeje: "Bože me sačuvaj, nisam."

Džek se osmehuje, ali je to odjednom njegov islednički osmeh, a ne osmeh 'raspravljam sa prijateljem'. Zato što je ponovo kopicajac. I zato što je video neobičnu iskricu u Dejlovim očima.

"Jesi li siguran? Razmisli malo."

"Kažem ti da nisam. U ovim krajevima ljudi kućama ne daju imena. Čini mi se da stare gospođe Grejem i Pentl svoju kuću na drugom kraju varoši zovu Orlovi nokti, pošto im je prednja ograda obrasla orlovim noktima, ali to je jedina u ovom kraju za koju sam čuo da ima ime."

Džek ponovo vidi onu iskricu. Poter je taj kojeg će državna policija optužiti za ubistvo, ali Džek tokom razgovara nije video taj duboki sev u Poterovim očima. Zato što je Poter bio iskren prema njemu.

Dejl nije iskren.

Ali moram da budem blag prema njemu, podseća se Džek. Zato što on ne zna da nije iskren. Kako je to moguće?

Čuje glas Čikago Potsija koji kao da mu odgovara: Jedan momak mi je pričao da tamo nije bilo sunca ni kada je sunčano vreme... rek'o je da su ljudi ostajali bez senke, baš k'o u bajci.

Sećanjeje senka; to zna svaki policajac koji pokušava da rekonstruiše zločin ili nesrećan slučaj na osnovu protivrečnih izjava očevidaca. Da li je Potsijeva Crna kuća takva? Nešto što ne baca senku? Dejlov odgovor (sada se okrenuo licem prema posteru koji se ljušti, radeći na njemu sa jednakom ozbiljnošću sa kojom bi radio sa žrtvom srčanog udara na ulici, primenjujući masažu srca kako nalaže priručnik dok ne stigne prva pomoć) nagoveštava da je moguće da se radi o nečemu sličnom. Tri dana ranije ne bi sebi dozvolio ni da razmatra takvu ideju, ali se tri dana nije bio vratio sa Teritorija.

"Prema Potsiju, mesto je steklo reputaciju uklete kuće još pre nego što je potpuno sagrađeno", kaže Džek, da ga malo pogura.

"Jok." Dejl se pomera do obaveštenja o sastancima društava za odvikavanje od alkoholizma i narkomanije. Pažljivo proučava lepljivu traku, ne gledajući u Džeka. "Ne uključuje mi se sijalica."

"Siguran si? Jedan čovek je gotovo iskrvario na smrt. Drugi je ostao paralizovan posle pada. Ljudi su se žalili - slušaj ovo, Dejle, zanimljivo je - prema Potsiju, ljudi su se žalili da su izgubili senku. Nisu mogli da je vide čak ni usred bela dana, na suncu. Zanimljivo, zar ne?"

"Ma jeste, al' se ja ne sećam takvih priča." Dok Džek korača prema Dejlu, ovaj se odmiče. Gotovo bi se moglo reći da se povlači, iako šef Gilbertson nije od takvih koji beže. Sve to izgleda pomalo smešno, pomalo tužno, pomalo strašno. Džek je siguran da pritom nije svestan da to radi. Senka ipak postoji. Džek vidi da je tako, a Dejl na nekom nivou zna da on to vidi. kada bi ga Džek dovoljno pritisnuo, Dejl bi i sam morao to da vidi... ali ne želi. Zato što je to ružna senka. Gora od čudovišta koje ubija decu i jede odabrane delove njihovih tela? Jedan deo Dejla očigledno tako misli.

Mogao bih da ga nateram da vidi tu senku, razmišlja Džek hladno. Da mu podmetnem šake pod nos - šake koje mirišu na ljiljane - i da ga nateram da vidi. Postoji i deo njega koji želi da to vidi. Kopicajac u njemu.

Tada progovara deo Džekovog uma, otežući kao Spidi Parker koga se sad seća iz detinjstva. Mogao bi i da ga gurneš preko ruba nervnog sloma, Džek. Bog zna da već jeste na rubu, posle svega što se dešavalo otkako je nestao mali Irkenhem. Jesi li spreman da rizikuješ tako nešto? I zbog čega? On nije znao ime, bar je u tome bio iskren.

"Dejle?"

Dejl upućuje Džeku brz, bistar pogled, pa skreće oči. Strašljivost u tom brzom pogledu rastužuje Džeka. "Šta?"

"Hajde da popijemo šolju kafe."

Na ovu promenu teme, Dejlovo lice obliva olakšanje. Pljeska Džeka po ramenu. "Dobra ideja!"

Ubistveno dobra ideja, baš ovde i sada, razmišlja Džek, i osmehuje se. Postoji više načina da se odere mačka, i više od jednog da se nađe Crna kuća. Bio je ovo dug dan. Najbolje bi, možda, bilo dići ruke. Bar za večeras.

"Šta je sa Rejlsbekom?" pita Dejl dok silaze niz stepenice. "I dalje hoćeš da razgovaraš sa njim?"

"Nego šta", odgovara Džek živo, ali ne očekuje da će čuti išta posebno od Endija Rejlsbeka, odabranog očevica koji je video upravo ono što je Ribar hteo da vidi. Sa jednim malim izuzetkom... možda. Jedna papuča. Džek ne zna da li će se pokazati da to nešto znači, ali moglo bi. Na sudu, recimo... prilikom identifikacije...

Ovo nikada neće stići do suda, i ti to znaš. Možda se čak neće ni završiti u ovom sve...

Misli mu prekida talas klicanja u trenutku kada ulaze u zajedničku prostoriju. Pripadnici policije Frenč Lendinga stoje i aplaudiraju. Henri Lejden takođe stoji i aplaudira. Dejl se pridružuje.

"Isuse, momci, prekinite", kaže Džek, smejući se i u isto vreme crveneći. Ali ne može da laže sebe da mu ove ovacije pričinjavaju zadovoljstvo. Oseća toplinu koju zrače prema njemu; vidi sjaj u njihovim očima. Ove stvari nisu važne. Ali osećaj da se vratio kući, e, taj jeste važan.

Sat i nešto kasnije Džek i Henri izlaze iz policijske stanice, i vide da su Nosonja, Miš i Kajzer Bil još tamo. Ostala dvojica vratili su se u Sokače da obaveste dame o događajima večeri.

"Sojeru", kaže Nosonja.

"Da", kaže Džek.

"Sve što možemo da učinimo, čoveče. Kapiraš? Sve."

Džek zamišljeno posmatra motordžiju, pitajući se kakva je njegova priča... osim bola, razume se. Roditeljskog bola. Nosonja mu čvrsto uzvraća pogled. Henri Lejden stoji malo po strani, uzdignute glave i udiše rečnu maglu, pevušeći duboko u grlu.

"Sutra prepodne, oko jedanaest, otići ću da obiđem Irminu mamu", kaže Džek. "Da li biste ti i tvoji drugari mogli da se nađete sa mnom oko podneva, u Send Baru? Ona živi u blizini, čini mi se. Kupiću vam svima limunadu."

Nosonja se ne osmehuje, ali mu oči malo toplije svetle. "Bićemo tamo."

"Odlično", kaže Džek.

"Da l' bi mi rekao zašto?"

"Ima jedno mesto koje treba pronaći."

"Ima li to neke veze sa onim što je ubio Ejmi i ostalu decu?"

"Možda."

Nosonja klima glavom. "Možda je dovoljno."

Džek polako vozi nazad prema Norveškoj dolini, ne samo zbog magle. Iako je još rano veče, umoran je kao pas, i čini mu se da se Henri isto tako oseća. Ne zato što je ćutljiv; Džek je već navikao na Henrijeve povremene ćutnje. Ne zato, već zbog tišine u kabini. U drugim prilikama, Henri neumorno vrti radio-stanice, preslušava stanice u La Rivijeru, proverava lokalni KDCU, a zatim širi krug, loveći stanice u Milvokiju, Čikagu, a kada su okolnosti povoljne, čak i sve tamo do Omahe, Denvera i Sent Luisa. Malo bopa kao aperitiv, duhovna muzika za salatu, možda kriška ili dve Perija Koma u podnožju skale: hot-digiti-dog-digiti, bum šta-mi-to-radiš-bre. Ali večeras ne. Večeras Henri sedi mirno na svojoj strani kabine, sa šakama u krilu. Konačno, pošto su stigli na samo dve milje od njegove kuće, progovara: "Večeras ništa od Dikensa, Džek. Odoh pravo na spavanje."

Umor u Henrijevom glasu zatiče Džeka, i brine ga. Henri ne zvuči kao Henri, ili jedan od njegovih likova sa radija; u ovom trenutku zvuči samo staro i umorno, nekako istrošeno.

"Ja takođe", slaže se Džek, nastojeći da ne pokaže brigu u glasu. Henri zapaža i najfinije nijanse. U tome je natprirodno dobar.

"Šta to imaš na umu za Gromovitu Petorku, ako smem da pitam?"

"Nisam još sasvim siguran", kaže Džek, i možda zato što je umoran, ova uspeva da provuče ovu neistinu pored Henrija. Namerava da pošalje Nosonju i njegove da traže mesto za koje mu je rekao Potsi, mesto gde nestaju senke. Ili gde su, tokom sedamdesetih, nestajale. Takođe je nameravao da pita Henrija da li je čuo za imanje u Frenč Lendingu koje zovu Crna kuća. Ali sada je odustao. Pošto je čuo koliko Henri zvuči izmoždeno. Sutra, možda. U stvari, gotovo sigurno, jer je Henri suviše dobar izvor da bi ostao neupotrebljen. Ali bolje da ga prvo pusti da to malo reciklira.

"Traka je kod tebe, zar ne?"

Henri delimično vadi kasetu sa Ribarevim pozivom na 911 iz džepa na grudima i pušta je da upadne nazad. "Da, mama. Ali mislim da večeras ne mogu da slušam ubicu dečice, Džek. Čak ni ako ti dođeš da slušaš sa mnom."

"Može i sutra", kaže Džek, nadajući se da ovim rečima nije osudio još jedno dete u Frenč Lendingu na smrt.

"Nisi baš siguran u to."

"Ne", priznaje Džek, "ali neće valjati ako budeš tako umoran slušao traku. U to jesam siguran."

"To je prvo što ću sutra da uradim, obećavam."

Henrijeva kuća se sada vidi malo dalje niz put. Izgleda samotno sa onom jednom sijalicom koja gori iznad vrata garaže, ali Henriju, naravno, nisu potrebna svetla da bi se snašao u kući.

"Henri, možeš li sam?"

"Da", kaže Henri, ali ne zvuči sasvim ubeđen u to. "Večeras nema Pacova", naređuje Džek.

"Ne."

"Isto važi za Šik Šeika Šejka."

Krajevi Henrijevih usana se malo podižu. "Neće biti čak ni Džordža Redbana, i njegove reklame za Ševroletov salon u Frenč Lendingu, gde je cena kralj i gde u prvih šest meseci otplate kredita nećete platiti ni centa kamate. Pravac u krevet."

"I ja", kaže Džek.

Ali sat pošto je legao i uključio lampu na stočiću, Džek je i dalje budan. Lica i glasovi mu kruže po glavi kao poludele kazaljke sata. Ili vrteška u napuštenom zabavnom parku.

Tanzi Freno: Izvedite čudovište koje je ubilo moju bebicu.

Nosonja Sen Pjer: Videćemo kako će da ispadne, zar ne?

Džordž Poter: To sranje se uvuče i čeka. Moja teorija je da se nikad stvarno ne povuče.

Spidi, glas iz daleke prošlosti, na telefonu koji je u vreme kada ga je Džek upoznao bio naučna fantastika: Zdravo da si, Putujući Džek... Kao kopicajac kopicajcu, sine, savetujem ti da posetiš privatni toalet šefa Gilbertsona. Iz ovih stopa.

Jeste, kao kopicajac kopicajcu.

I najviše od svih i uvek iznova, Džudi Maršal: Ne kažeš 'izgubio sam se i ne umem da se vratim', već nastaviš dalje...

Da, ali kuda? Kuda?

Na kraju ustaje i sa jastukom ispod ruke izlazi na trem. Noć je topla; u Norveškoj dolini je magla od početka bila retka, a sada se sasvim raspršila na blagom istočnom vetru. Džek okleva, a onda silazi niz stepenice, samo u donjem vešu. Trem mu nije dovoljno dobar. Na njemu je pronašao onu paklenu kutiju sa markama sa kesica za šećer.

Prolazi pored svojeg kamiona, pored kućice za ptice i zalazi u severno polje. Iznad njega gori milijardu zvezda. Zrikavci tiho zriču u travi. Njegova staza kroz travu i popino prase ili nestala, ili je sada ušao u polje na drugom mestu.

Zašavši malo dublje u polje, leže na leđa, podmeće jastuk pod glavu i zagleda se u zvezde. Neću dugo, razmišlja. Samo da mi oni avetinjski glasovi izvetre iz glave. Neću dugo.

Pomislivši ovo, počinje da drema.

Pomislivši ovo, prelazi preko.

Iznad njega, šara zvezda se menja. Vidi kako se obrazuju nova sazvežđa. Koje je ono, tamo gde je maločas bio Veliki Medved? Da nije Sveti Opopanaks? Moguće. Čuje tihi, prijatni škripavi zvuk i zna da je to vetrenjača koju je video kada je preskočio, jutros, pre hiljadu godina. Ne mora da gleda tamo da bi bio siguran, isto kao što ne mora da gleda prema svojoj kući da bi video da se ponovo pretvorila u ambar.

Škrip... škrip... škrip: ogromni drveni vetrokazi koji se okreću na istom onom vetru sa istoka. Samo što je vetar sada neuporedivo mirisniji, i čistiji. Džek dotiče lastiš gaća i oseća nekakvo grubo tkanje. U ovom svetu nema 'džokejki'. I njegov jastuk se promenio. Sunđer se pretvorio u guščje perje, ali je i dalje udoban. Udobniji nego ikada, zapravo. Blagoslov za glavu.

"Uhvatiću ga, Spidi", šapuće Džek Sojer novim ustrojstvima novih zvezda. "Bar ću pokušati."

Tone u san.

Budi se, i vidi da je rano jutro. Povetarac je prestao. Tamo odakle je duvao vidi se jarko narandžasta pruga na obzorju - uskoro će da izađe sunce. Ukočen je i boli ga stražnjica i promočen je rosom, ali je odmoran. Nema više onog škripanja, ali ga to ne iznenađuje. Od trenutka kada je otvorio oči znao je da je ponovo u Viskonsinu. A zna i nešto drugo: da može da se vrati onamo. Kad god poželi. Prava oblast Kuli, duboka oblast Kuli, samo je želju i pokret daleko. Ovo ga podjednako ispunjava radošću i užasom.

Džek ustaje i bos polazi prema kući, sa jastukom pod rukom. Procenjuje da je negde oko pet ujutru. Na stepenicama trema, dodiruje pamuk 'džokejki'. Iako mu je koža vlažna, gotovo su suve. Naravno da jesu. Najveći deo vremena koje je proveo spavajući napolju (kao i mnogih noći one jeseni kada je imao dvanaest godina) nisu ni bile na njemu. Bile su negde drugo.

"U zemlji Opopanaks", kaže Džek, i ulazi u kuću. Tri minuta kasnije ponovo spava, u svojoj postelji. U osam se ponovo budi, na suncu koje pruža zrake kroz prozor ne bi li ga probudilo, i gotovo je spreman da poveruje da je njegovo poslednje putovanje bilo samo san.

Ali u srcu zna da nije tako.

18.

Sećate se onih reporterskih kombija koji su se dovezli na parking iza policijske stanice? I doprinosa Vendela Grina opštem uzbuđenju, pre nego što ga je džinovska baterijska svetiljka pozornika Hrabovskog poslala u carstvo snova? Čim su posade kombija prepoznale izglednost uličnih nemira, očigledno su to dostojno propratile, jer ovog jutra njihovi izveštaji o burnoj noći preovlađuju na ekranima televizora širom države. Do devet sati, ljudi u Rasinu i Milvokiju, ljudi u Medisonu i Delafildu, i ljudi koji žive toliko daleko na severu države da su im potrebne satelitske antene da uhvate bilo kakvu televizijsku stanicu, gledaju preko palačinki, činija sa pahuljicama, prženih jaja i engleskih zemički sa puterom kako žgoljavi policajac nervoznog izgleda tupim predmetom okončava plodnu demagošku karijeru krupnog, zajapurenog reportera. Možemo takođe da budemo sigurni u još jednu stvar: da se ovaj materijal nigde toliko masovno i zaokupljeno ne gleda kao u Frenč Lendingu i susednim zajednicama Sentralije i Ardena.

Razmišljajući istovremeno o nekoliko stvari, Džek Sojer gleda ove izveštaje preko malog televizora na kuhinjskom pultu. Nada se da Dejl Gilbertson neće povući Arnoldovu suspenziju, ali mu sve govori da će Mahniti Mađar uskoro ponovo biti u uniformi. Dejl samo misli da želi da ga zauvek ukloni iz službe: suviše je mekog srca da bi mogao da sluša Arnijevo moljakanje - a posle onoga sinoć, čak i slepac može da vidi da će Arni početi da moljaka - bez popuštanja. Džek se takođe nada da će nepodnošljivi Vendel Grin biti otpušten, ili se osramoćeno povući. Izveštači ne bi trebalo da učestvuju u onome o čemu izveštavaju, a dobri stari galamdžija Vendel zavijao je kao vukodlak, tražeći krv. Džek, međutim, ima neveseo osećaj da će se Vendel Grin već nekako iskobeljati iz sadašnjih nedaća (ne nekako, već lažući) i nastaviti da bude napast. Takođe razmišlja o Rejlsbekovom opisu onog uvrnutog starca koji je oprobavao kvake na trećem spratu hotela Nelzon.

Bio je to Ribar, konačno u opipljivom obliku. Starac u bademantilu, sa samo jednom papučom na crno-žute pruge kao kod bumbara. Endi Rejlsbek se pitao da li je ovaj matorac neprijatnog izgleda dolutao iz Makstonovog staračkog doma. Džeku se ova pomisao učinila zanimljiva. Ako je 'Cakani' Bernsajd čovek koji je podmetnuo fotografije u sobu Džordža Potera, Makstonova ustanova bila bi savršeno skrovište za njega.

Vendel Grin gleda vesti na 'soniju' u svojoj hotelskoj sobi. Ne može da skine pogled sa ekrana, iako ga ono što vidi ispunjava pomešanim osećanjima - besom, stidom i poniženjem - od kojih mu kuva u želucu. Čvoruga na glavi pulsira, i svaki put kada vidi onu bedu od pajkana kako mu se prikrada sa podignutom lampom zavlači prste u gustu, kovrdžavu kosu na potiljku i nežno je opipava. Prokletinja se čini velika kao zreo paradajz, i jednako spremna da prsne. Sva sreća da nije doživeo potres mozga. Onaj paticvrk je mogao da ga ubije!

U redu, možda se malo zaneo, možda je malčice prekoračio granicu profesionalizma; nikada nije tvrdio da je savršen. Lokalni novinari ga izluđuju žvalavljenjem o Džeku Sojeru. Ko je bio glavni izveštač o Ribaru? Ko je bio na licu mesta od prvog dana, prenoseći građanima ono što treba da znaju? Ko je stavljao glavu na panj, svakog jebenog dana? Ko je, uostalom, tipu dao ime? Sigurno nisu oni praznoglavci Baki i Stejsi, ili oni nazovi-izveštači i lokalni spikeri koji se keze u kameru da pokažu veštake. Vendel Grin je legenda u ovim krajevima, zvezda, najbliža stvar gigantu žurnalizma koja je ikada ponikla u zapadnom Viskonsinu. Čak i preko u Medisonu, ime Vendela Grina sinonim je za... pa, za dokazani kvalitet. A ako je ime Vendela Grina sada nešto poput zlatnog standarda, sačekajte samo da se preko Ribarevih krvavih ramena uzvere do Pulicerove nagrade!

U ponedeljak ujutru, dakle, mora da ode u redakciju i smiri urednika. Jaka stvar. Nije mu prvi put, niti će biti poslednji. Dobri izveštači dižu prašinu; niko to ne priznaje, ali je istina, odštampana sitnim slogom koji niko ne čita dok ne bude prekasno. Već zna šta će reći kada uđe kod urednika: Ovo je najvažnija vest danas, i ko je od izveštača bio tamo? A kada mu urednik ponovo bude jeo iz ruke, za šta će biti potrebno najviše pet minuta, skoknuće do onog Golcovog prodavca, Freda Maršala. Jedan od Vendelovih najpouzdanijih doušnika nabacio je da gospodin Maršal ima neke zanimljive informacije o njegovoj zlatnoj ribici, slučaju Ribara.

Arnold Hrabovski, sada heroj za svoju dragu ženu, Polu, gleda vesti u postkoitalnom blaženstvu i razmišlja da je ona u pravu: stvarno bi trebalo da pozove šefa i zatraži da bude vraćen na posao.

Odsutno se pitajući gde bi mogao da potraži starog neprijatelja Džordža Potera, Dejl Gilbertson gleda Bakija i Stejsija kako po ko zna koji put puštaju snimak na kome Mahniti Mađar sređuje Vendela Grina i razmišlja da bi mališu stvarno trebalo da vrati na posao. Vidi samo taj sjajni zamah. Dejl jednostavno ne može da odoli prizoru - taj zamah mu je istinski ulepšao dan. Kao da gleda Marka Megvajera, ili Tajgera Vudsa.

Sama u zamračenoj kući podalje od puta, Vonda Kinderling, koju smo povremeno i uzgred pominjali, sluša radio. Zašto sluša radio? Pre nekoliko meseci morala je da odluči hoće li da plati pretplatu za kablovsku ili da kupi još pola galona 'aristokrat' votke, i bilo je žalim slučaj, Baki i Stejsi, ali će Vonda da posluša želju srca svoga. Bez kablovskog signala, njen televizor hvata tek nešto više od snega i debele crne linije koja promiče ekranom u beskrajnoj petlji. Vonda je oduvek mrzela Bakija i Stejsija, kao i sve druge na televiziji, naročito ako su izgledali zadovoljno i uredno.

Posebno prezire voditelje jutarnjih informativnih programa i spikere velikih mreža.) Vonda nije bila zadovoljna ni uredna otkako je njenog muža, Tornija, onaj pametnjaković Sojer optužio za strašne zločine koje on nikada ne bi mogao da počini. Džek Sojer joj je upropastio život, i Vonda nema nameru da mu to zaboravi niti oprosti.

Taj čovek je podvalio njenom mužu. Smestio mu je. Uprljao je Tornijevo časno ime i poslao ga u zatvor samo da bi sebi podigao ugled. Vonda se nada da nikada neće da uhvate Ribara, zato što je Ribar ono što su zaslužili, gadovi pokvareni. Igraš li prljavo, i sam postaješ prljav, a takvi zaslužuju da završe na samom dnu pakla - Vonda čvrsto veruje u to. Neka ga, neka ubije sto derišta, ma šta sto, hiljadu, a posle neka pređe na roditelje. Torni nije mogao da ubije one kurveštije u Los Anđelesu. Bila su to seksualna ubistva, a Tornija, hvala Bogu, seks nimalo nije zanimao. Na njemu je sve moglo da se ukruti, samo ne ona stvar, a ionako je bila veličine njegovog malog prsta. Ne, on nikako nije mogao da se interesuje za radodajke i seksualne stvari. Ali je zato Džek Sojer živeo u Los Anđelesu, zar ne? Zašto onda ne bi bilo moguće da je sam ubio kurveštije, i za to nabedio Tornija?

Spiker opisuje sinoćne podvige bivšeg poručnika Sojera, i Vonda Kinderling oseća kako joj se diže žuč, grabi čašu sa stočića pored kreveta i gasi požar u utrobi sa tri prsta votke.

Gorg, koji bi bio najprirodniji gost takvima kao što je Vonda, ne gleda vesti, jer je daleko Preko.

U svojoj postelji u Makstonovom domu, Čarls Bernsajd sniva snove koji su zapravo tuđi, jer potiču od drugog bića, sa drugog mesta, i prikazuju svet koji on nikada nije video. Odrpana, okovana deca šljapkaju grvavim zdobalcima pored raspaljenih vatri, okrećući džinovske točkove koji okreću još veće točkove uhu aha koji pokreću grazne mažine uništenja što se dižu u crno i crveno nebo. Velika Kombinacija! Vazduh je ispunjen jetkim zadahom istopljenog metala i nečeg zaista opakog, nečeg poput zmajeve mokraće, kao i olovnim vonjem beznađa. Gušteroliki demoni sa debelim razmahanim repovima bičuju decu u hodu. Buka čangrljanja i kloparanja, treskanja i tutnjanja kažnjava uši. Ovo su snovi Bernijevog najdražeg prijatelja i voljenog gospodara, gospodina Manšana, stvorenja neizmerne i izopačenje veselosti.

Dole na kraju hodnika Bele rade, kada se pređe dopadljivo uređeno predvorje i prođe kroz sobičak Rebeke Vilas, sedi Lola Makston i brine o mnogo ispraznijim stvarima. Mali televizor na polici iznad sefa emituje čudesni snimak na kome Mahniti Mađar Hrabovski uspavljuje Vendela Grina majstorski izvedenim udarcem teške baterijske svetiljke, ali Lola jedva da obraća pažnju na ovaj magični trenutak. Mora odnekud da stvori trinaest hiljada dolara koje duguje svojem kladioničaru, a poseduje tek otprilike polovinu tog iznosa. Ljupka Rebeka se juče odvezla do Milera da povuče ono što je tamo bilo uloženo, a na raspolaganju mu je još oko dve hiljade sa ličnog računa, pod uslovom da ih do kraja meseca ponovo uplati. Ostaje još šest somova, svota koja zahteva malo ozbiljnije knjigovodstvene akrobatike. Na svu sreću, kreativno knjigovodstvo je Lolina specijalnost, i pošto je mućnuo glavom o problemu, počinje trenutne poteškoće da vidi kao poslovnu priliku.

Na kraju krajeva, u posao i jeste ušao da ukrade što više novca, zar ne? Pored usluga gospođice Vilas, krađa je otprilike jedina aktivnost koja ga čini istinski srećnim. Iznos je gotovo nevažan; kao što smo videli, Lola u istoj meri uživa da po završetku Festivala jagoda izmuze džeparac od rođaka u poseti kao da zajebe državu za deset ili petnaest hiljada dolara. Slast je kada to uspe da mu prođe. Treba mu šest hiljada; kada je već tako, zašto ne bi uzeo deset? Na taj način će njegov račun da ostane nedirnut, a njemu će da ostane dodatna dva soma za zezanje. Na računaru ima dva kompleta knjiga, i može da podigne novac sa bankovnog računa firme tako da se prilikom sledeće poreske inspekcije, koja sledi za mesec dana, ne uključe zvona za uzbunu. Pod uslovom da inspektori ne zatraže evidenciju iz banke, a i tada preostaje nekoliko trikova koje može da primeni. Mada ne bi bilo loše ni kada bi inspekcija okasnila - Lola priželjkuje malo više vremena da zagipsa pukotine. Ne smatra da je problem u tome što je izgubio trinaest hiljada. Problem je što se to dogodilo u pogrešno vreme.

Da bi mu sve ostalo čisto u glavi, Lola privlači tastaturu i naređuje računaru da odštampa kompletne izveštaje iz obe verzije knjiga za prethodni mesec. Kada se inspektori pojave, badžo, ove stranice će već odavno biti propuštene kroz sekač i pretvorene u makarone.

Hajde da pređemo sa jedne vrste ludila na drugu. Pošto mu je vlasnik Holidej Trejler Parka pokazao drhtavim kažiprstom gde se nalazi rezidencija Frenoove, Džek vozi prašnjavom stazom prema njoj, sve nesigurniji u ono što radi. Tanzin 'erstrim' je poslednji i najzapušteniji u nizu od četiri prikolice. Dve od ostale tri imaju veseli ivičnjak od cveća, a treća je ukrašena prugastom zelenom nadstrešnicom koja čini da malo više liči na kuću. Četvrta ne može da se podiči nikakvim ukrasom niti poboljšanjem izgleda. Roletne na prozorima su spuštene. Prizor odiše bedom i istrošenošću, kao i svojstvom koje bi Džek mogao da definiše, kada bi se zaustavio da razmisli o tome, kao iskliznuće. na neki neobjašnjivi način, ta prikolica izgleda pogrešno. Nesreća ju je izvitoperila kao što ume da izvitoperi osobu, i Džekove nedoumice, u trenutku kada izlazi iz kamioneta i polazi prema blokovima šindre ispred ulaza, jačaju. Više nije siguran zašto je došao ovamo. Shvata da Tanzi Freno može da ponudi samo sažaljenje, i ova pomisao ga ispunjava nemirom.

Onda mu pada na pamet da ove sumnje prikrivaju prava osećanja, koja su u vezi sa nelagodnošću koju prikolica izaziva u njemu. Ne želi da uđe tamo. Ali od premišljanja nema nikakve vajde; ne preostaje mu ništa drugo nego da produži dalje. Pogled mu pada na otirač, umirujući delić stvarnog sveta za koga oseća da već nestaje oko njega, a onda staje na najviši stepenik i kuca na vrata. Ništa se ne dešava. Možda ona zaista još spava, i možda bi volela da tako i ostane. Da je na njenom mestu, sigurno je da bi ostao u krevetu što je duže moguće. Da je na njenom mestu, ne bi ustajao nedeljama . Još jednom potisnuvši oklevanje, Džek kuca na vrata i zove: "Tanzi? Jeste li tamo?" Glasić iznutra pita: "Gde to?"

Uh, bre, pomišlja, i kaže: "Mislim, jeste li budni? Ovde Džek Sojer, Tanzi. Sinoć smo se upoznali. Pomažem policiji, i rekao sam vam da ću danas da svratim do vas."

Čuje korake kako se približavaju vratima. "Jeste li vi onaj što mi je dao cveće? Bio je tako fini."

"Da, to sam bio ja."

Škljoca brava, i ručica se okreće. Vrata se odškrinjuju. Iz mraka izranja odsečak lica blede maslinaste boje kože i jedno oko. "To ste vi. Uđite, ali brzo. Brzo." Odmiče se, otvorivši vrata tek toliko da on može da se provuče. Čim se našao unutra, treska vratima i ponovo ih zaključava.

Otopljena svetlost nagoreva ivice zavese, a roletne produbljuju tamu u dugačkoj unutrašnjosti prikolice. Iznad sudopere gori slaba sijalica, a druga, jednako slaba, osvetljava stočić na kome pored nje stoje flaša brendija sa kafom, umrljana čaša ukrašena likom iz crtanog filma, i foto-album. Krug svetlosti lampe obuhvata i polovinu niske tapacirane stolice pored stočića. Tanzi Freno odvaja leđa od vrata i pravi dva laka, oprezna koraka prema njemu. Naginje glavu i sklapa ruke ispod brade. Njen gladan, pomalo staklast pogled uznemirava Džeka. Ova žena ni po najširoj, najslobodnijoj definiciji ne može da se ubroji u normalne osobe. Ne zna šta bi joj rekao.

"Da li biste... seli?" Pokretom ruke hostese pokazuje mu drvenu stolicu visokog naslona.

"Ako dopustite."

"Zašto ne bih? Ja ću da sednem na svoju stolicu, pa što ne biste vi na ovu?"

"Hvala", kaže Džek, i seda, posmatrajući je kako klizi nazad do vrata da proveri bravu. Zadovoljna, Tanzi ga nagrađuje blistavim osmehom i tapka do svoje stolice, krećući se sitnim pačjim koracima balerine. Kada se spustila na stolicu, on joj kaže: "Bojite se da bi neko mogao da uđe, Tanzi? Postoji li neko zbog koga zaključavate vrata?"

"O da", kaže ona, i naginje se napred, skupivši obrve u prenaglašenoj imitaciji detinje ozbiljnosti. "Samo što to nije neko, već nešto. Nešto što neću nikad, ali baš nikad više da pustim u kuću. Vas sam pustila zato što ste tako fini, i zato što se mi poklonili ono divno cveće. Uz to ste veoma zgodni."

"Da li je Gorg stvar koju ne želite da pustite u kuću, Tanzi? Plašite se Gorga?" "Da", kaže ona, ozbiljno. "Jeste li za šolju čaja?"

"Ne, hvala."

"E, ja jesam. To je jako dobar čaj. Ima sličan ukus kao kafa." Diže obrve i upućuje mu bistar, ispitivački pogled. On odmahuje glavom. Ne ustajući sa stolice, Tanzi sipa dva prsta brendija u svoju čašu i vraća flašu na sto. Džek primećuje da je lik na čaši Skubi-Du. Tanzi otpija iz čaše. "Mmm. Imate li devojku? Ako nemate, mogla bih ja da vam budem devojka, znate, naročito ako mi poklonite još onog divnog cveća. Stavila sam ih u vazu." Poslednju reč izgovara kao u šaljivoj imitaciji neke bostonske staramajke: vaaazu. "Vidite?"

Na kuhinjskom pultu, divlji ljiljani oklembesili su se u otvorenoj tegli, dopola punoj vode. Preseljeno sa Teritorija, osuđeno je da bude kratkog veka. Džek pretpostavlja da ga ovaj svet truje brže nego što ono uspeva da ga leči. Svaka unca dobrote koju širi na okolinu oduzima deo njegove esencije. Pada mu na pamet da je Tanzi obitavala u dahu Teritorija sačuvanom u ljiljanima - kada uvenu, njena zaštitnička uloga devojčice će se pretvoriti u prašinu i ponovo će je obuzeti ludilo. To ludilo došlo je od Gorga; Džek je spreman da se kladi u život da je tako.

"Imam dečka, ali kao da ga nemam. Zove se Lester Mun. Nosonja i njegovi zovu ga Smrdljiv Sir, ali ne znam zašto. Lester skoro uopšte nije smrdljiv, naročito kada je trezan."

"Pričajte mi o Gorgu", kaže Džek.

Ispruživši mali prst, Tanzi ispija još jedan gutlja brendija sa kafom iz čaše sa Skubi-Duom. Čelo joj se nabira. "Oh, to je baš bljak tema."

"Potrebno je da saznam više o njemu, Tanzi. Ako mi pomognete, moći ću da se postaram da vas više nikada ne uznemirava."

"Stvarno?"

"A ujedno biste mi pomogli da uhvatim čoveka koji je ubio vašu ćerku."

"Ne mogu sada o tome da govorim. Suviše je uznemirujuće." Tanzi prelazi šakom preko krila kao da zbacuje mrvicu. Lice joj se grči, i u očima joj se pojavljuje novi izraz. Na površinu za trenutak izbija očajna, nezaštićena Tanzi, preteći da izlije bezumni bol i gnev iz sebe.

"Da li Gorg izgleda kao osoba, ili nešto drugo?"

Tanzi usporeno vrti glavom sa jedne na drugu stranu. Ponovo se smiruje, vaspostavljajući lik koja može da prenebregne njena prava osećanja. "Gorg ne izgleda kao osoba. Uopšte."

"Rekli ste da vam je dao pero koje ste nosili. Da li izgleda kao ptica?"

"Gorg ne izgleda kao ptica, već jeste ptica. I znate li koje vrste?" Ponovo se naginje napred, i lice joj poprima izraz šestogodišnje devojčice koja se sprema da saopšti najstrašniju stvar koju zna. "Gavran. Eto šta je, veliki stari gavran. Sav crn. Ali ne sjajno crn." Oči joj se šire od ozbiljnosti onoga što ima da kaže. "Došao je sa noćne plutonske obale. To je iz pesme koju nas je gospođa Normandi učila u šestom razredu. 'Gavran' od Edgara Alana Poa."

Tanzi se uspravlja, pošto je prenela dalje ovo zrnce istorije književnosti. Džek pretpostavlja da je gospođa Normandi imala isti zadovoljni, pedagoški izraz koji sada vidi na Tanzinom licu, ali bez sjaktavog, nezdravog sjaja u Tanzinim očima.

"Noćna plutonska obala nije deo ovog sveta", nastavlja Tanzi. "Jeste li to znali? Pored je našeg sveta, ali izvan njega. Ako hoćete da odete tamo, treba prvo da nađete vrata."

Džek odjednom shvata da je ovo kao da razgovara sa Džudi Maršal, ali Džudi bez dubine duše i neverovatne hrabrosti koja ju je sačuvala od ludila. Istog trenutka kada se setio Džudi Maršal javlja mu se želja da je ponovo vidi, toliko snažna da mu se Džudi čini kao glavni ključ zagonetke oko njega. A ako ona jeste ključ, takođe predstavlja i vrata koja taj ključ otvara. Džek želi napolje iz mračne, uvnute atmosfere u Tanzinom 'erstrimu'; želi da otkači Gromovitu Petorku i odjuri do Ardena i sumorne bolnice gde je zračeća Džudi Maršal pronašla slobodu u zaključanom odelenju za duševne bolesti.

Al' ja ne želim da nađem ta vrata, zato što mi ne pada na pamet da kročim tamo", govori Tanzi pevušećim glasom. "Noćna plutonska obala je loš svet. Tamo je sve u plamenu."

"Kako znate?"

"Rek'o mi Gorg", šapuće ona. Pogled joj skreće sa njega i zaustavlja se na čaši sa Skubi-Duom. "Gorg voli vatru. Al' ne zato što ga greje, već zato što spaljuje stvari, a to ga čini srećnim. Gorg je rekao..." Odmahuje glavom i diže čašu do usana. Umesto da pije iz nje, naginje tečnost prema rubu čaše i lapće jezikom. Pogled joj klizi uvis da se susretne sa njegovim. "Mislim da je moj čaj čaroban."

Kladim se da stvarno to misliš, razmišlja Džek, i srce mu se skoro slama od tuge za krhkom, izgubljenom Tanzi.

"Ovde ne možete da plačete", kaže mu ona. "Izgledali ste kao da ćete da zaplačete, ali to je zabranjeno. Gospođa Normandi ne dozvoljava plakanje. Ali možete da me poljubite. Želite li da me poljubite?"

"Naravno", kaže on. "Ali gospođa Normandi ne dozvoljava ni ljubljenje."

"Oh, dobro, onda." Tanzi ponovo lapće piće. "Možemo kasnije, kad ona ode. A moći ćete i da me zagrlite, kao što radi Lester Mun. I sve drugo što Lester radi. Sa mnom."

"Hvala vam", kaže Džek. "Tanzi, da li je Gorg još nešto govorio?"

Ona naginje glavu, i izbacuje i uvlači usne. "Rekao je da je prošao ovamo kroz vatrenu rupu. Sa posuvraćenim ivicama. I rekao mi je da sam majka, i da treba da pomognem svojoj ćerki. U pesmi se ona zove Lenora, ali joj je pravo ime Irma. Takođe je rekao... rekao je da je onaj gadni starac pojeo nogu moje Irme, ali da postoje gore stvari koje su mogle da joj se dogode."

Tanzi izgleda kao da se na nekoliko sekundi povukla u sebe, kao da je potonula ispod one ukrasne obrazine. Usta su joj poluotvorena, i ne trepće. Njen povratak sa mesta gde je otišla podseća na kip koji polako oživljava. Glas joj je jedva čujan. "Trebalo je da sredim onog matorog, da mu zauvek zapržim čorbu. Ali vi ste mi dali moje lepe ljiljane, a on ionako nije bio onaj pravi, zar ne?"

Džek ima želju da zavrišti.

"Rekao je da postoje gore stvari", šapuće Tanzi sa nevericom. "Ali nije rekao kakve. Pokazao mi je. Kada sam videla, mislila sam da su mi sagorele oči. Mada sam još mogla da vidim."

"Šta ste videli?"

"Veliko, ogromno mesto od same vatre", kaže Tanzi. "I diže se u nedogled." Prestaje da govori i počinje da je trese nekakva unutrašnja drhtavica, koja počinje od lica, struji naniže i prazni se kroz prste. "Irma nije tamo. Ne, ne, nije. Mrtva je, a opaki starac joj je pojeo nogu. Poslao mi je pismo, ali ga nikada nisam dobila. Zato mi Gorg pročitao. Ne želim da mislim o tom pismu." Zvuči kao devojčica koja je nešto čula iz treće ruke, ili izmislila. Između Tanzi i onoga što je čula leži debeli zastor, koji joj pomaže da funkcioniše. Džek se ponovo pita šta će biti sa njom kada ljiljani uvenu.

"A sada", kaže ona, "ako nećete da me poljubite, vreme je da odete. 'Oću malo da budem sama."

Iznenađen njenom odlučnošću, Džek ustaje i otvara usta da kaže nešto učitvo i besmisleno. Tanzi ga mahanjem ruku tera prema vratima.

Napolju, vazduh se čini zasićen neprijatnim mirisima i nevidljivim hemikalijama. Ljiljani sa Teritorija zadržali su veću moć nego što je Džek zamislio, dovoljnu da osveži i pročisti vazduh u Tanzinoj prikolici. Tlo pod Džekovim nogama je spečeno, i u vazduhu lebdi nekakva suva kiselost. Džek gotovo da mora da se prisili da diše dok ide prema pikapu, ali što intenzivnije bude disao to će se brže privići na svakodnevni svet. Njegov svet, iako se sada čini zatrovan. Ima samo jednu želju: da se odveze putem broj 93 do Džudinog vidikovca i nastavi dalje, kroz Arden, parking, vrata bolnice, pored rampi doktora Spiglmana i nadzornice Džejn Bond, sve dok se ponovo ne nađe u životvornom prisustvu Džudi Maršal.

Ne može da se otme utisku da se zaljubio u Džudi Maršal. Možda je zaista voli. Zna da mu je potrebna: Džudi je njegova kapija, i njegov ključ. Njegova kapija, njegov ključ. Šta god da to znači, istina je. U redu, žena koju želi udata je za onog dobričinu Freda Maršala, ali on ne želi da mu bude žena; u stvari, ne želi ni da spava sa njom, ne to - želi samo da se nađe ispred nje i vidi šta će se dogoditi. Nešto će sigurno da se dogodi, ali kad god pokuša da to zamisli vidi samo eksploziju crvenog perja, što svakako nije slika koju se nadao da će videti.

Osećajući se nesigurno na nogama, Džek se jednom rukom naslanja na kabinu kamioneta, a drugom hvata kvaku na vratima. Obe površine mu peku ruke, i neko vreme maše po vazduhu da ih ohladi. Sedište u kabini takođe je usijano. Spušta prozor i sa ubodom žaljenja primećuje da mu svet ponovo miriše normalno. Miriše mu dobro. Miriše na leto. Kuda da pođe? Pitanje mu se čini zanimljivo, ali pošto je izašao na put i prešao jedva tridesetak metara, levo od njega pojavljuje se nisko, sivo drveno obličje Send Bara, i on bez oklevanja skreće na apsurdno prostrani parking kao da je sve vreme znao kuda ide. Tražeći mesto u hladovini, Džek vozi oko zgrade i opaža jedini ukras u blizini, javor široke krošnje koji raste iz otvora u asfaltu na suprotnom kraju parkinga. Vozi 'rama' u senku javora i izlazi, ostavivši spuštene prozore. Sa dva jedina dva vozila na parkingu dižu se talasi žege.

Jedanaest je i dvadeset prepodne. Počinje da oseća glad, jer mu se doručak sastojao od šolje kafe i parčeta prepečenog hleba sa marmeladom, a od tada je prošlo tri sata. Džek ima utisak da će popodne potrajati. Mogao bi nešto da pojede dok čeka motordžije.

Sporedni ulaz Send Bara vodi u uski alkov odakle se ulazi u dugački pravougaoni prostor sa svetlucavim šankom na jednoj strani i nizom separea od masivnog drveta na drugoj. Sredinu prostorije zauzimaju dva velika blijarska stola, a na zid između njih naslanja se džuboks. U prednjem delu prostorije, na mestu gde svi mogu da ga vide visi veliki televizijski ekran, dva i po ili tri metra od poda. Zvuk je potpuno utišan, a na ekranu je reklama koja nijednog trenutka ne otkriva do kraja svrhu reklamiranog proizvoda. Posle zaslepljujuće svetlosti parkinga, u baru je na prvi pogled prijatno mračno, i dok se Džekove oči privikavaju na polutamu, nekoliko niskih svetiljki šire mutne krugove svetlosti oko sebe.

Šanker, za koga Džek pretpostavlja da je čuveni Lester 'Smrdljivi Sir' Mun, diže pogled prema njemu, a onda ga ponovo spušta na otvoreni Herald na šanku. Pošto je Džek zauzeo visoku barsku stolicu par metara desno od njega, ponovo diže pogled. Smrdljivi Sir nije tako odbojan kao što je Džek očekivao. Nosi čistu košulju, samo nekoliko nijansi svetliju od njegovog okruglog lica sitnih crta i obrijane glave. Mun ima na licu prepoznatljivi izraz, istovremeno profesionalan i kiseo, osobe koja je preuzela porodični posao ali veruje da bi negde drugde bolje prošla. Džek sluti da je ta grimasa umornog nezadovoljstva razlog što su mu motordžije prišili onaj nadimak, jer mu daje izgled čoveka koji očekuje da će svakog trenutka nanjušiti nešto smrdljivo.

"Može li se ovde dobiti nešto za jelo?" pita ga Džek.

"Sve piše na tabli." Šanker se okreće postrance i pokazuje belu tablu sa magnetnim slovima kojima je ispisan jelovnik. Hamburger, čizburger, domaća kobasica, bratvurst, kilbasa, sendviči, krompirići, pohovani luk. Čovekov pokret rukom trebalo bi da poruči Džeku da je slep kod očiju, i uspeva u tome.

"Izvinite, nisam primetio tablu."

Šanker sleže ramenima.

"Čizburger, srednje pečen, i krompiriće, molim."

"Ručak služimo tek od pola dvanaest, kao što piše na tabli. Vidite?" Još jedan polupodrugljiv pokret rukom prema natpisu. "Ali mama je već počela da priprema roštilj. Mogu da joj prenesem porudžbinu, a ona će da počne da sprema kad bude spremna."

Džek mu zahvaljuje, a šanker diže pogled prema ekranu televizora, odlazi do kraja šanka i nestaje iza ugla. Nekoliko sekundi kasnije ponovo se pojavljuje, baca pogled na ekran i pita Džeka šta će da popije.

"Kvas", kaže Džek.

Gledajući u ekran, Lester Mun istače kvas iz slavine u pivsku čašu i gura je prema Džeku. Onda klizi šakom po šanku do daljinskog upravljača i kaže: "Nadam se da ne zamerate, upravo sam gledao jedan stari film. Veoma je smešan." Pritiska dugme na upravljaču, i Džek preko levog ramena čuje glas svoje majke kako govori: Izgleda da Smoki danas kasni. Volela bih da ta mala vucibatina nauči da podnosi piće.

Pre nego što je stigao da se okrene prema ekranu, Lester Mun ga pita da li se seća Lili Kavano.

"O, kako da ne."

"Mnogo sam je voleo kad sam bio klinja."

"Isti slučaj", kaže Džek.

Džek je odmah prepoznao film: to je Strah i trepet Dedvud Galča, komičnog vesterna iz 1950. godine, u kome je tada slavni i nikada zaboravljeni Bil Tauns, neka vrsta Boba Hopa za sirotinju, igrao pljašljivog kockara koji stiže u malu Potemkinovu zajednicu Dedvud Galča u Arizoni, gde ga pobrkaju sa zloglasnim revolverašem. Kao lepa i duhovita vlasnica saluna 'Lenja osmica', živog središta društvenog života varošice, Lili Kavano je predmet obožavanja goniča stoke, besposličara, rančera, trgovaca, čuvara reda i boranije koja ga svake večeri dupke puni. Kod nje važi pravilo da se oružje ostavlja na ulazu i da se pristojno ponaša, što je za svaki opopanaks. U sceni koja trenutno ide, otprilike pola sata od početka filma, Lili je sama u salonu i pokušava da otera dosadnu pčelu.

Pčela za kraljicu 'B' filmova, razmišlja Džek, i osmehuje se16.

Lili pokušava da zujeću napast otera krpom za prašinu, muvolovkom, pajalicom, metlom, opasačem za revolver. Pčela odoleva svim njenim pokušajima, krivudajući u letu, prelećući od šanka do kartaškog stola, grlica flaše sa viskijem i sledeće tri flaše po redu, poklopca klavira, često čekajući da joj se protivnica skoro sasvim prikrade i bežeći sekund pre nego što najnovije oružje tresne na mesto gde se nalazila. To je prelepa scena na ivici slepstika, i kada se Džeki, kome je u to vreme bilo šest, šest, šest a bogami možda i sedam godina, napola histeričan od smeha gledajući svoju sposobnu majku kako uzaludno pokušava da se otarasi letećeg gnjavatora zainteresovao kako filmadžije uspevaju da nateraju insekta da radi sve te stvari, majka mu je objasnila da to nije obična pčela već čarobna, stvorena u odelenju sa specijalne efekte.

Lester Mun kaže: "Nikada mi neće biti jasno na koju su foru naterali pčelu da leti tamo gde oni hoće. Mislim, šta su uradili, dresirali je?"

"Prvo su snimili samo glumicu na lokaciji", kaže Džek, zaključivši da je Smrdljivi Sir ipak sasvim pristojan momak, sa sjajnim ukusom za glumice. "Specijalni efekti su kasnije ubacili pčelu. To nije prava pčela, već nacrtana - animacija. Ali izgleda kao prava, zar ne?"

"Pljunuta. Jeste li sigurni? I kako to znate, uostalom?"

"Pročitao sam u nekoj knjizi", kaže Džek, upotrebivši svoj uobičajeni odgovor na takva pitanja. Raskošan u otmenom kockarskom odelu, Bil Tauns bez žurbe ulazi na vrata saluna i kezi se vlasnici, propustivši da primeti da se ova primiče pčeli koja se ponovo spustila na blistavu površinu šanka. Nameračio se da se udvara, i razmetljivo se upućuje prema njoj.

A, vratio si se, daso, kaže Lili. Izgleda da ti se dopalo ovde.

Dušo, ovo je najslađi bircuz zapadno od širokog Misurija. Podseća me na mesto gde sam odr'o Crnog Džeka Gurka. Siroti Blek Džek. Nikad nije naučio kad treba da ih baci na sto.

Sa zvukom nalik na brujanje B-52 bombardera, čarobna pčela, stvorenje mašte unutar fantazije, zaleće se na glavu Bila Taunsa pod kicoškim šeširom. Komičarevo lice razvlači se kao guma od prenaglašenog užasa. Maše rukama, poskakuje, vrišti kao strina. Začarana pčela izvodi letačke akrobacije oko uspaničenog kobojagi- revolveraša. Taunsov sjajni šešir odleće sa glave; frizura mu odlazi dođavola. Uzmiče prema stolu i sa završnim razmahivanjem rukama zavlači se ispod i počinje da preklinje za pomoć.

Fiksirajući pogledom pčelu koja sada mili po stolu, Lili odlazi do šanka i uzima čašu i presavijene novine. Prilazi stolu, motreći na pčelu koja pravi krugove po stolu. Skače napred, spušta čašu i hvata pčelu ispod stakla. Pčela uzleće i udara u dno čaše. Lili podiže obod čaše, podmeće novine i diže sve zajedno, držeći čašu na novinama.

Kamera klizi unazad, i vidimo kukavičkog kockara kako viri ispod stola dok Lili gura vrata salona i oslobađa pčelu.

Iza Džeka, Lester Mun kaže: "Čizburger je spreman, gospodine."

Sledećih pola sata, Džek jede svoj burger i pokušava da nađe zaborav u filmu. Burger je odličan, svetski, sa onim sočnim ukusom koji se može dobiti samo sa zamašćene rešetke roštilja, a krompirići savršeni, sa zlatnom i hrskavom korom, ali ne uspeva da se usredsredi na Strah i trepet Dedvud Galča. Problem pritom nije to što ga je gledao bar desetak puta, već Tanzi Freno. Muče ga neke stvari koje je rekla. Što duže razmišlja o njima, manje razume šta se događa.

Prema onome što je Tanzi rekla, gavran po imenu Gorg došao je iz sveta koji se nalazi uz i izvan sveta koji znamo. Mora da je govorila o Teritorijama. Upotrebivši izraz iz Poovog 'Gavrana', taj drugi svet nazvala je 'noćnom plutonskom obalom', što je od nekoga kao Tanzi prilično dobro, ali se nikako ne može primeniti na magične Teritorije. Gorg je rekao Tanzi da je u njegovom svetu sve u plamenu, a čak ni Spaljene Zemlje ne odgovaraju tom opisu. Džek se seća Spaljenih Zemalja, i neobičnog voza koji je prevezao njega i Racionalnog Ričarda, tada bolesnog, iznurenog Racionalnog Ričarda, preko te velike crvene pustinje. Tamo su živela čudna stvorenja, ljudi-aligatori i ptice sa licima bradatih majmuna, ali svakako nije bila u plamenu. Spaljene Zemlje bile su proizvod neke davne katastrofe, a ne mesto neugašenih požara. Šta je ono Tanzi rekla? Veliko, ogromno mesto od same vatre... I diže se u nedogled. Šta je to videla, prema kakvom joj je pejzažu Gorg otvorio pogled? Zvučalo je kao da se radi o visokoj zapaljenoj kuli, ili nekakvoj drugoj visokoj zgradi u plamenu. Goruća kula, goruća zgrada u gorućem svetu - kako to mogu da budu Teritorije?

Džek je u poslednjih čertdeset osam sati dvaput pohodio Teritorije, i ono što je video bilo je divno. Više nego divno - pročišćavajuće. Najdublja istina koju Džek zna o Teritorijama jeste da ga prožima neka vrsta svete magije: magije koju je prepoznao u Džudi Maršal. Zahvaljujući toj magiji, Teritorije mogu da prenesu čudestan blagoslov na ljudska bića. Život one neobično čvrste, voljene žene koja zbija šalu sa Bilom Taunsom gore na ekranu spasio je predmet iz Teritorija. Zato što je bio na Teritorijama - a možda i zato što je nosio Talisman - skoro svaki konj na koga se Džek kladi stiže prvi na cilj, svaki paket deonica koje kupi utrostruči vrednost, a svaka ruka pokera koju mu podele odnese sve pare sa stola.

O kakvom onda svetu Tanzi govori? I šta joj znači ono da je Gorg prošao kroz plameni otvor?

Kada se juče prebacio tamo, osetio je nešto neveselo, nezdravo, daleko na jugozapadu, i pretpostavio je da se tamo nalazi Ribarev dvojnik. Ubije li Ribara, ubiće i parnjaka; nije važno ko padne prvi, to će ubiti i drugog. Ali...

Nešto se i dalje nije uklapalo. Kada putujete između svetova, samo preskočite - ne palite rub sveta i protrčavate kroz njega u drugi.

Nekoliko minuta pre dvanaest, glasove sa ekrana zaglušuje tutnjava motora. "Ovaj, gospodine, možda ne bi bilo loše da se izvučete dok je vreme", kaže Mun. "To je..."

"Gromovita Petorka", kaže Džek. "Znam.

U redu. Kažem to samo zato što ih se neki gosti na smrt plaše. Ali dok god ih ne dirate, neće ni oni vas."

"Znam. Ništa ne brinite."

"'Oću da kažem, ako ih častite pivom ili tako nešto, zagotiviće vas."

Džek se spušta sa stolice i okreće prema šankeru. "Lestere, nema razloga za nervozu. Dolaze da se nađu sa mnom."

Lester trepće. Džek po prvi put primećuje da su mu obrve tanke i izvijene, kao kod nekog kicoša iz dvadesetih godina veka. "Bolje da odmah natočim bokal Kingslendskog." Uzima bokal ispod šanka, postavlja ga ispod slavine Kinglendskog svetlog, i otvara ventil. U bokal počinje da teče i penuša debela struja zlatne tečnosti.

Zvuk motora pretvara se u riku ispred zgrade, a onda prestaje. Nosonja Sen Pjer upada na vrata, na čelu grupe u kojoj su Dok, Miš, Soni i Kajzer Bil. Izgledaju kao Vikinzi, i Džeku je drago što ih vidi.

"Smrdo, isključuj jebeni televizor", urla Nosonja. "I nismo došli ovamo da pijemo, zato isprazni taj bokal u sudoperu. Ionako točiš samu penu. Kada završiš, tornjaj se u kuhinju kod mame. Naš pos'o sa ovim čovekom ništa te se ne tiče."

"Važi, Nosonjo", kaže Mun drhtavim glasom. "Za sekund ću."

"Tol'ko ti i dajem", kaže Nosonja.

Nosonja i ostali ređaju se ispred šanka i zagledaju se, kako ko, u Smrdljivog i u Džeka, s tim što ovog drugog gledaju ljubaznije. Miš i dalje ima pletenice, a ispod očiju je namazao neko crno sredstvo protiv odsjaja kao da je igrač ragbija. Kajzer Bil i Soni ponovo su vezali grive u repove. Pivo i pena ističu iz bokala u slivnik. "U redu, momci", kaže Mun. Udaljava se duž šanka i nestaje iza ugla. Čuje se kako se zatvaraju vrata.

Članovi Gromovite Petorke staju u vrstu ispred Džeka. Većina drži prekrštene mišićave ruke na grudima.

Džek gura tanjir od sebe, ustaje i kaže: "Da li je neko od vas do večeras čuo za Džordža Potera?"

Sedeći oslonjen na ivicu bilijarskog stola najbližeg ulaznim vratima, Džek je okrenut prema Nosonji i Doku, koji se naginju napred na barskim stolicama. Kajzer Bil stoji pored Nosonje, sa jednim prstom na usnama i pognute glave. Miš leži ispružen na drugom bilijarskom stolu, glave poduprte rukom. Udarajući jednom pesnicom u drugu i mršteći se, Soni šeta tamo-ovamo između šanka i džuboksa.

"Siguran si da nije rekao 'Čemerna kuća'17, kao onaj Dikensov roman?" kaže Miš.

"Siguran sam", kaže Džek, podsetivši se da ne bi trebalo da se iznenađuje svaki put kada neki od ovih momaka pokaže da je išao na koledž. "Rekao je 'Crna kuća'."

"Sine, gotovo da bih mogao..." Miš trese glavom.

"Kako kažeš da se zvao preduzimač?" pita Nosonja.

Bernsajd. Ime mu je verovatno bilo Čarls, a neki su ga znali i kao 'Cakanog'. Pre mnogo godina, pre nego što je promenio prezime, prezivao se nešto kao 'Bostan'."

"Bostan? Bernštajn?"

"Nemam pojma", kaže Džek.

"I misliš da je to Ribar?"

Džek klima glavom. Nosonja zuri u njega kao da želi da mu vidi potiljak. "Koliko si siguran u to?"

"Devedeset devet odsto. Podmetnuo je polaroide u Poterovu sobu."

"Prokletstvo." Nosonja silazi sa stolice i odlazi iza šanka. "'Oću da se uverim da niko ne previđa nešto očigledno." Saginje se i uspravlja sa telefonskim imenikom u ruci. "Razumete na šta mislim?" Nosonja otvara knjigu na šanku, i prevlači debeli prstom po stupcu sa imenima. "Nema Bernsajda. Šteta.

"Ipak, bila je dobra ideja", kaže Džek. "Jutros sam i ja to uradio."

Soni zastaje na povratku od džuboksa i upire prstom u Džeka. "Kol'ko ima otkako je prokleta stvar sagrađena?"

"Skoro trideset godina. Tokom sedamdesetih."

"Jebi ga, tada smo još bili klinci, tamo u Ilinoisu. Kako bismo mogli da znamo za takvu kuću?"

"Muvate se okolo. Pomislio sam da je sasvim moguće da ste je pritom negde videli. Osim toga, mesto je sablasno. O takvim mestima obično kruže priče." Bar u normalnim slučajevima, razmišlja Džek. U normalnim slučajevima, uklete kuće postaju takve pošto nekoliko godina ostanu napuštene, ili zato što se u njima dogodilo nešto strašno. U ovom slučaju, čini mu se, strašna je sama kuća, i ljudi koji bi inače pričali o njoj jedva pamte da su je videli. Sudeći prema Dejlovom odgovoru, Crna kuća je nestala u svojoj nepostojećoj senci.

Progovara: "Razmislite o ovome. Pokušajte da se prisetite. Tokom godina koje ste proživeli u Frenč Lendingu, jeste li ikada čuli za kuću o kojoj se govori da je ukleta? Čini se da je Crna kuća ozleđivala ljude koji su je gradili. Radnici su mrzeli to mesto; plašili su ga se. Pričali su da više ne vidiš svoju senku kada joj priđeš. Tvrdili su da je bila ukleta dok su još radili na njoj! Na kraju su svi otkazali posao, i Bernsajd je sam morao da dovrši radove."

"Onda mora da je negde izdvojena", kaže Dok. "Ta stvar očigledno ne čuči negde naočigled svih. Nije u nekom naselju kao što je recimo Libertivil. Nećete je naći u Prolazu Robina Huda."

"Tako je", kaže Džek. "Trebalo je to ranije da pomenem. Poter mi je rekao da je sagrađena malo podalje od onoga što je nazvao 'put', na nekoj čistini. To znači da se nalazi u šumi, Dok. U pravu si. Izdvojena je."

"Hej, hej, hej", javlja se Miš, prebacuje noge sa jedne strane bilijarskog stola i uz stenjanje se uspravlja.

Oči su mu čvrsto zatvorene, a mesnatom šakom se pridržava za čelo. "Kad bih samo mog'o da se setim..." Ojađeno ječi.

"Čega?" Nosonjin glas dvostruko je glasniji nego obično, a reč zvuči kao da je kocka kaldrme tresnula na betonski pločnik.

Znam da sam vid'o to jebeno mesto", kaže Miš. "Čim si počeo da govoriš o tome, imao sam osećaj da mi zvuči odnekud poznato. Imao sam ga negde u glavi, ali nikako da izbije na površinu. Kad god bih pokušao da razmišljam o tome - znate, da pokušam da se setim - video sam samo neka iskričava svetla. Kada je Džek rekao da je to negde zavučeno u šumi, sinulo mi je o čemu govori. Pojavila mi se slika mesta. Okruženog tim iskričavim svetlima."

"To mi baš ne liči na Crnu kuću", kaže Džek.

"Jeste, jeste. Svetla nisu stvarno bila tamo, nego sam ih ja video." Miš nudi ovo objašnjenje kao da je savršeno razumno.

Soniju se otima kratak lavež smeha, a Nosonja odmahuje glavom i kaže: "Sranje."

"Ne kapiram", kaže Džek.

Nosonja gleda u Džeka, diže prst, i pita Miša: "Govorimo li o julu, ili avgustu pre dve godine?"

"Jašta", kaže Miš. "Leto Božanskog Esida." Gleda u Džeka i smeši se. "Pre dve godine, nabavili smo taj neverovatni, fenomenalni esid. Progutaš tabletu, i imaš pet ili šes' sati najneverovatnijih ludorija u glavi. Niko nikada nije imao loše iskustvo sa tim. Stvar je otkidala, ako razumeš šta hoću da kažem?"

"Mislim da mogu da zamislim", kaže Džek.

"Mog'o si da radiš pos'o dok si na tome. Mog'o si da voziš, čoveče. Da uzjašeš makinu, i šibneš se 'de ti dune. Normalni poslovi bili su dečja igra. Nisi bio sjeban, već moćniji nego ikad."

"Timoti Liri nije bio baš toliko blesav", kaže Dok.

"Bože, kako je to bila moćna stvar", kaže Miš. "Trošili smo je dok je trajala, a onda je bilo gotovo. Cela ta stvar sa esidom. Ako nisi mogao da nabaviš njega, nije imalo smisla uzimati bilo šta drugo. Nikada nisam provalio odakle je dolazio."

"Bolje da ne znaš", kaže Nosonja. "Veruj mi."

"Znači, bio si na esidu kada si video Crnu kuću?" kaže Džek.

"Naravno. Zato i jesam video svetla."

Veoma staloženo, Nosonja pita: "U redu, gde je, Mišu?"

"Ne znam tačno. Ali sačekaj, Nosonjo, pusti me da ispričam. Tog leta sam se smuvao sa Malom Nensi Hejl, sećaš se?"

"Naravno", kaže Nosonja. "Bila je to vraška šteta." Baca pogled prema Džeku. "Mala Nensi je umrla odmah posle tog leta."

"Hteo sam da crknem od tuge", kaže Miš. "Kao da je odjednom postala alergična na vazduh i sunce. Neprestano joj je bilo muka. Izbijali su joj osipi svuda po telu. Nije mogla da podnese da bude napolju, jer joj je svetlost ozleđivala oči. Dok nije mogao da otkrije šta joj je, pa smo je odvezli u onu veliku bolnicu u La Rivijeru, ali ni tamo nisu uspeli ništa da nađu. Razgovarali smo sa par tipova sa Meja, ali ni oni nisu bili od pomoći. Umrla je u mukama, čoveče. Srce da ti prepukne kada vidiš. Meni bar jeste."

Jedan dug trenutak ćuti, zagledan u trbuh i kolena, i za to vreme niko ne progovara. "U redu", Miš konačno prekida tišinu. "Evo čega se sećam. U subotu, Mala Nensi i ja tripovali smo na Božanskom, i vozili se obilazeći mesta koja smo voleli. Skoknuli smo do parka pored reke u La Rivijeru, odvezli se do Psećeg Ostrva i Vidikovca. Okrenuli smo u ovom pravcu i otišli do litice - prelepo, čoveče. Posle toga nam se nije išlo kući, pa smo se još malo vozili okolo. Mala Nensi je spazila znak ZABRANJEN PROLAZ pored kojeg mora da sam pre toga prošao hiljadu puta a da ga nisam primetio."

Gleda u Džeka. "Nisam siguran, ali mislim da je bilo na putu broj 35."

Džek klima glavom.

"Da nismo bili na Božanskom, verujem da ona ni tada ne bi videla taj znak. Čoveče, sada mi se sve vraća. 'Šta je ono?' pitala je, i kunem se da sam morao da pogledam dva ili tri puta pre nego što sam ugledao znak - bio je sav ulubljen i iskrivljen, sa nekoliko zarđalih rupa od metaka. Bio se nekako naherio unazad među drveće. 'Neko ' ne želi da skrećemo na taj put", rekla je Mala Nensi. 'Šta li kriju, pitam se?' Nešto u tom smislu. 'Koji put?' velim ja, a onda ga vidim. Jedva se mogao nazvati putem. Taman toliko širok da prođe automobil, ako nije od većih. Sa obe strane debela stabla. Ma nisam zapravo ni verovao da tamo ima ičeg zanimljivog, osim možda neke stare šupe. Osim toga, nije mi se sviđalo kako izgleda." Okrzne pogledom Nosonju.

"Kako to misliš da ti se nije sviđalo kako izgleda?" pita Nosonja. "Video sam te da zalaziš na mesta za koja si dobro znao da su loša. Jesi l' to počeo da prodaješ misticizam, Mišu?"

"Nazovi to kako jebeno 'oćeš. Pričam ti kako je bilo. A bilo je kao da je taj znak govorio DRŠTE SE PODALJE AKO VAM JE ŽIVOT MIO. Imao sam loš osećaj dok sam ga gledao."

"U vezi loših mesta", upada Soni. "Viđao sam loša mesta. Ne žele da zalaziš tamo, i daju ti to do znanja."

Nosonja mu upućuje pogled iskosa, i kaže: "Briga me koliko je to mesto zlo. Ako je Ribar tamo, i ja idem tamo."

"A ja s tobom", kaže Miš, "ali saslušaj me do kraja. Hteo sam da prekinem stvar i odvezem se sa njom na pečeno pile ili tako nešto, što bi u kombinaciji sa Božanskim imalo ukus raja, ili kako je to već Kolridž rekao, ali se Mala Nensi zainatila baš zato što je imala isti osećaj kao ja. Bila je to preduzimljiva ženska, čoveče. I tvrdoglava. Zato sam skrenuo tamo, a Mala Nensi mi se zalepila za leđa, govoreći: 'Ne budi strina, Mišu, nagari malo", pa sam malo dod'o gas, iako mi se sve činilo uvrnuto i posrano, al' sam ispred video samo stazu kako krivuda među stabla, i neka sranja za koja sam znao da nisu tamo."

"Kao, recimo...?" pita Soni, tonom koji zvuči kao naučna znatiželja.

p "Neka mračna obličja koja su se privlačila do ivice staze i motrila iz šume. Nekoliko ih se zaletelo prema meni, ali sam prošao kroz njih k'o kroz dim. Šta ja znam, možda jesu bila dim."

"Zajebi, sve je to bilo od esida", kaže Nosonja.

"Možda, ali nije izgledalo tako. Osim toga, Božanski se nikada nije okretao na zlo, sećaš se? Nije vukao na tamnu stranu. Bilo kako bilo, pre nego što se zagovnalo, odjednom sam se setio Kiz Martin. Dobro se sećam da jesam. Bilo je kao da praktično mogu da je vidim kako stoji ispred mene - izgledala je isto kao kad su je unosili u ambulantna kola."

"Kiz Martin", kaže Nosonja.

Miš se okreće Džeku. "Kiz je bila cura sa kojom sa izlazio dok smo bili na fakultetu. Stalno nas je moljakala da se poveze sa nama, i Kajzer je jednog dana rek'o da može da pozajmi njegov motor. Kiz se oduševila k'o kuče, čoveče, bila je luda za tim. A onda se prevrnula pre neke pišljive grančice. Mislim da je bila..."

"Malo veća od grančice", kaže Dok. "Grana. Možda tri-čet'ri centimetra u promeru."

"Što je sasvim dovoljno da ti poremeti ravnotežu, naročito ako nisi navik'o na teške mašine", kaže Miš. "Prešla je preko te grane, motor se prevrnuo, i Kiz je izletela iz sedišta i tresnula na put. Skoro mi je stalo srce, čoveče."

"Znao je da je ugasila čim sam se dovoljno približio da vidim ugao pod kojim joj je bio iskrivljen vrat", kaže Dok. "Nije vredelo čak ni da se pokušava sa oživljavanjem. Pokrili smo je jaknama, a ja sam se odvez'o da pozovem hitnu pomoć. Deset minuta kasnije utovarili su je u kola. Jedan od momaka prepoznao me je iz vremena kad sam radio na Intervencijama, i zato nisu pravili frku."

"Pitam se da li si zaista bio lekar", kaže Džek.

"Završio sam praksu iz hirurgije na faksu, a onda sam dig'o ruke od svega." Dok mu se osmehuje. "Visiti sa momcima i petljati se oko pravljenja piva zvučalo je zabavnije nego provodite dane seckajući ljude."

"Mišu", kaže Nosonja.

"Da. Upravo sam bio stig'o do mesta gde je staza zavijala, i lepo mi se činilo da Kiz stoji ispred mene. Žmurila je, a glava joj je visila k'o list koji samo što nije opao. Bre, čoveče, pomislio sam, ovo mi sada nije bilo potrebno da vidim. Ponovo sam osećao isto - kao onog dana kad je Kiz pala sa motora. Bolesnu stravu. Da, to je prava reč, bolesna strava.

"Onda smo prošli krivinu, i tada sam začuo tog psa kako reži negde u šumi. I taj nije tek režao, nego je režao. Kao da tamo ima dvajes' krupnih pasa, i besnih k'o sam đavo. Imao sam osećaj da će mi se raspući glava. Pogledao sam napred da vidim ne juri li prema nama čopor vukova ili nešto slično, i trebalo mi je vremena da shvatim da je uvrnuta senovita stvar koju sam tamo video bila kuća. Crna kuća.

"Mala Nensi počela je da me treska po leđima i po glavi, vrišteći da stanem. Verujte mi, bio sam potpuno za, jer nipošto nisam hteo da prilazim tom mestu. Zakočio sam, a Mala Nensi je skočila sa motora i počela da povraća pored staze. Držala se za glavu, i povraćala dušu. Osećao sam da mi se noge pretvaraju u gumu, kao da mi nešto teško pritiska grudi. Ta stvar, šta god je bila, i dalje je besnela u šumi, i zvučala kao da se primiče. Ponovo sam pogledao napred, i učinilo mi se da se ta ružna kućerina pruža duboko u šumu, kao da se zavlači u nju, iako je stajala nepokretno. Što ste je više gledali izgledala je veća! Onda sam ponovo ugledao ona iskričava svetla kako lebde oko nje, i izgledala su opasno - Odbi', govorila su mi, tornjaj se odavde, Mišu. Na trem se naslanjao još jedan znak ZABRANJEN PROLAZ, i taj znak, čoveče... taj znak je nekako sevao, kao da poručuje OVAJ PUT SE NE ŠALIM, DRUGAR.

Glava je 'tela da mi se rascepi nadvoje, ali je Mala Nensi bila iza mene na motoru, oklembešena kao vreća, pa sam nagario makinu, okrenuo i zapalio nazad. Kad smo stigli kod mene, pala je u krevet i tri dana nije ustajala. Što se mene tiče, jedva sam se sećao šta se dogodilo. Čitava stvar bila je u nekakvom mraku. U mraku koji mi je bio u glavi. Ali ionako jedva da sam imao vremena da razmišljam o tome, pošto se Mala Nensi razbolela i morao sam da se brinem o njoj kad god nisam bio na poslu. Dok joj je dao neke lekove za obaranje temperature i malo je živnula, tako da smo ponovo mogli da pijemo pivo i pušimo šit i vozikamo se okolo kao pre, ali nikada više nije bila ona stara. Krajem avgusta ponovo se razbolela, i morao sam da je smestim u bolnicu. U drugoj nedelji septembra, i pored toga što se borila kao lavica, Mala Nensi je preminula."

"Kolika je bila Mala Nensi?" pita Džek, zamišljajući ženu krupnu otprilike kao Miš.

"Mala Nensi Hejl bila je otprilike istog rasta i građe kao Tanzi Freno", kaže Miš, koji kao da je iznenađen ovim pitanjem. "Kada bi mi stala na dlan, mogao bih da je podignem jednom rukom."

"I nikada ni sa kim nisi razgovarao o ovome?" kaže Džek.

"Kako sam mogao?" pita Miš. "Prvo, bio sam lud od brige zbog Male Nensi, a onda mi je naprosto isparilo iz glave. Opičene stvari se tako ponašaju, čoveče. Umesto da se urežu, izbrišu se."

"Tačno znam na šta misliš", kaže Džek.

"Ja takođe, čini mi se", kaže Nosonja, "ali bih rekao da ti je Božanski tada totalno skenjao pamet. Ali mesto jesi video - Crnu kuću, mislim."

"Tako je", kaže Miš.

Nosonja se okreće Džeku. "A ti tvrdiš da je Ribar, taj Bernsajd, sagradio."

Džek klima glavom.

"Znači da možda živi tamo, i da je postavio gomilu sprava da otera uljeze."

"Moguće je."

"Onda mislim da bi trebalo da pustimo Miša da nas povede do tridesetpetice i da vidimo možemo li da nađemo taj puteljak o kojem je govorio. Ideš li sa nama?"

"Ne mogu", kaže Džek. "Moram prvo da vidim nekoga u Ardenu, nekoga ko verujem da takođe može da nam pomogne. Ona je takođe deo slagalice, ali ne mogu to da vam objasnim pre nego što je vidim."

"Ta žena nešto zna?"

"Oh da", kaže Džek. "Ona svakako nešto zna."

"U redu", kaže Nosonja, i spušta se sa stolice. "Kako hoćeš. Ali posle moramo da popričamo."

"Nosonjo, želim da budem sa vama kada budete ulazili u Crnu kuću. Šta god budemo morali da uradimo tamo, šta god budemo videli..." Džek zastaje, nastojeći da pronađe prave reči. Nosonja se klati na petama, praktično izvan sebe od nestrpljenja da pođe u potragu za Ribarevim gnezdom. "Trebaću vam tamo. U ovoj stvari se krije više nešto što se čini, Nosonjo. Ubrzo ćete znati o čemu govorim, i bićete spremni da se suočite sa tim - mislim da to važi za sve vas - ali da sam pokušao sada da vam objasnim, ne biste mi poverovali. Kada dođe vreme, biću vam potreban da vam pomognem da prođete kroz to, ako uopšte budemo imali priliku. Biće vam drago što sam sa vama. Stigli smo do opasne tačke, i niko od nas ne želi da uprska stvar.

"Zašto misliš da bih uprskao?" pita Nosonja sa varljivom blagošću.

"Zato što bi uprskao svako ko nema kompletnu sliku. Idite tamo. Vidite da li Miš može da nađe kuću koju je pre dve godine video. Osmotrite mesto. Ne ulazite u kuću - za to sam vam potreban ja. Kada osmotrite, vratite se ovamo, a ja ću vam se pridružiti čim budem mogao. Trebalo bi da se vratim do pola tri, najkasnije do tri."

"Gde to ideš u Ardenu? Možda bude potrebno da te pozovem."

"Luteranska bolnica Francuskog okruga. Odelenje D. Ako ne uspete da me dobijete, ostavite poruku kod doktora Spiglmena."

"Odelenje D, a?" kaže Nosonja. "U redu, izgleda da su danas svi ludi. Izgleda, takođe, da moram da se zadovoljim time što ću baciti pogled na kuću, pod uslovom da mi danas popodne objasniš sve te delove zagonetke koje sam preglup da shvatim."

"Uskoro, Nosonjo. Približavamo se. A za tebe nikada ne bih rekao da si glup."

"Izgleda da si zaista bio vraški dobar policajac", kaže Nosonja. "I pored toga što mislim da je polovina onoga što govoriš obična kenjaža, ne mogu da ti ne verujem." Okreće se i treska pesnicama po šanku. "Smrdo! Možeš da se vratiš. Dovlači to bledo dupe iz kuhinje."