24.02.2021.

John Green, Gradovi na papiru ( 28,29,)



      U ponedeljak ujutro, nakon što sam tri duga sata proveo uz osamsto reči iz Ovidija, prolazio sam školskim hodnikom osećajući se kao da će mi mozak iscuriti kroz uši. Ali dobro sam ga napisao. Dobili smo sat i po za ručak da razbistrimo glave pre sledećeg pisanog ispita toga dana. Radar me čekao kod moga ormarića. 

      “Španski sam potpuno sprčkao”, rekao je. 
      “Siguran sam da si ga dobro napisao.” Bio je on bistar dripac. Upao je na Darmouth s izdašnom stipendijom. 

     “Stari, nemam pojma. Na usmenom delu sam svako malo zakunjao. Ali slušaj ovo, pola noći proveo sam radeći taj program. Program je mrak. Uneseš kategoriju – geografski  pojam ili neku životinjsku vrstu – i onda možeš pročitati po nekoliko prvih rečenica više stotina članaka sa Sverečnika, a sve to na jednoj stranici. Ono, recimo da pokušavaš pronaći određenu vrstu zeca, ali zaboravio si kako se zove. Možeš pročitati početke članaka o svakoj od dvadeset jedne vrste zečeva na istoj stranici, i to, ono, za tri minute.” 

       “To si radio noć pre završnih ispita?”

       “Da, znam, znam što hoćeš reći. U svakom slučaju, mejlaću ti ga. Luda stvar za štrebere.” 

     Onda se pojavio Ben. “Kunem se Bogom, Q, Lacey i ja smo se dopisivali do dva ujutro i igrali se na onoj stranici thelongwayround. I nakon što smo isprobali sve moguće rute kojima je Margo mogla poći iz Orlanda do onih pet tačaka, shvatio sam da sam celo vreme bio u zabludi. Ona nije u Orlandu. Radar je u pravu. Pojaviće se na dan dodele diploma.” 
      “Zašto?” 
    “Zato što je tajming savršen. Vožnja od Orlanda do New Yorka pa preko planina do Chicaga i onda do Los Angelesa i nazad do Orlanda traje tačno dvadeset tri dana. Osim toga, iako je to totalno retardirana fora, sasvim je u Margoinu stilu. Navedeš sve da misle kako si ukokala samu sebe. I stvoriš oko sebe veo misterija, tako da privučeš svačiju pažnju. A onda, upravo u trenutku kada interes počne slabiti, pojaviš se na dodeli diploma.”

    “Ne”, rekao sam. “Nema šanse.” Sada sam kužio Margo bolje nego pre. Volela je pažnju. To sam znao. Ali vicevi nisu bili smisao njena života. Nije se palila na jeftine trikove. 

     “Kažem ti, buraz. Očekuj je na dodeli diploma. Biće onde.” Odmahnuo sam glavom. Kako je svima odmor za ručak bio u isto vreme, kantina je bila puna kao kutija šibica, pa smo iskoristili pravo maturanata i odvezli se do Wendy’sa. Nastojao sam da ostanem usredotočen na nadolazeći ispit iz matematike, ali počela me mučiti misao da možda ima još niti u ovoj priči. Ako je Benova teorija o putu dugom dvadeset tri dana tačna, onda je to zaista zanimljivo. Možda je to ono što je planirala u svojoj crnoj beležnici , dugo i samotno putovanje cestom. Iako ta ideja nije objašnjavala sve, priličila je planeru kakav je bila Margo. Ipak, nisam osećao da sam joj išta bliže. Bilo je ionako dovoljno teško odrediti tačku na poderanom komadiću karte, a još puno teže ako se tačka pritom pomiče.


                                                        * * *

       Nakon dugog dana završnih ispita, povratak ugodnoj nedokučivosti “Pesme o meni” bio je gotovo olakšanje. Došao sam do čudnog dela pjesme – nakon osluškivanja i slušanja ljudi, a onda i zajedničkog putovanja s njima, Whitman počinje postajati oni. Ono, doslovno ih nastanjuje. Priča priču o kapetanu koji je spasio sve putnike na brodu osim sebe. Pesnik može ispričati priču, kaže on, jer je sam postao kapetan. Pa piše: “Ja sam taj čovek... patio sam... bio sam tu.” Nekoliko stihova dalje postaje još jasnije da Whitman više ne treba osluškivati da bi postao neko drugi: “Ja ne pitam ranjenika kako se oseća... ja sam postajem ranjenik.”

        Odložim knjigu, okrenem se na bok i zurim kroz prozor koji je uvek stajao između nas. Nije dovoljno samo videti je ili čuti je. Da bih pronašao Margo Roth Spiegelman, moram postati Margo Roth Spiegelman.
       A učinio sam mnogo toga što bi i ona učinila: spojio sam jedan sasvim nespojiv par za matursku veče. Ugasio sam plamen kastinskih ratova. Počeo sam se osećati ugodno u štakorima naseljenoj kući duhova, gde je Margo na miru kovala svoje planove. Gledao sam. Osluškivao sam. Ali nisam mogao postati ranjenik.

        Sutradan sam na jedvite jade rešio pismene ispite iz fizike i politike, a onda sam u utorak do dva ujutro dovršavao svoj završni esej iz engleskoga o Moby Dicku. Ahab je ispao heroj, tako sam odlučio. Nisam imao posebnog razloga da tako odlučim – pogotovo kada se uzme u obzir da knjigu nisam ni pročitao – ali zauzeo sam njegovu stranu, pa sam u skladu s time i argumentovao. 

     Zbog skraćene ispitne nedelje  sreda je za nas bila zadnji dan nastave. Nije bilo lako lunjati uokolo i oteti se osećaju prolaznosti: poslednji put stojim ispred dvorane za probe, u seni toga hrasta koji je generacijama zaklanjao štrebere iz orkestra. Poslednji put s Benom jedem pizzu u kantini. Poslednji put sedim u školi i ukočenom rukom drljam esej u plavu beležnicu. Poslednji put pogledavam na sat. Poslednji put vidim Chucka Parsona kako mi ide ususret sa zlobnim cerekom na licu. Bože, počinjem osećati nostalgiju i za Chuckom Parsonom. Nešto nezdravo raste u meni. 
      Mora biti da se i Margo ovako osećala. Isplaniravši sve tako pedantno, dobro je znala trenutak rastanka, ali čak ni ona, verujem, nije mogla biti potpuno imuna na ovaj osećaj. Imala je ona ovde lepih dana. A poslednjeg se dana teško sećati onih loših, jer, ovako ili onako, ovde je bio njen život, kao i moj. Grad jest bio loman kao papir, ali sećanja nisu. Sve ono što nam se ovde dogodilo, sva ona ljubav i jad i prijateljstvo i nasilje i prkos, sve je to počelo bujati u meni. Ovi belo obojeni betonski zidovi. Moji beli zidovi. Margoini beli zidovi. Toliko smo dugo bili zatvoreni u njima, zaglavljeni u njihovu želucu kao Jona.

      Tokom dana više sam se puta uhvatio kako razmišljam o tome da je možda baš taj osećaj bio razlog zbog kog je smislila tako zakučast i precizan plan: čak i kada želiš otići, rastanak je uvek težak. Potrebne su pripreme, i možda je onaj boravak u trgovačkom centru i beleženje plana bio oblik intelektualne i emocionalne vežbe – Margoin način da zamisli takvu sudbinu. 

      Ben i Radar organizovali  su maratonsku probu orkestra da budu sigurni da će rasturiti “Pomp and Circumstance” na dodeli diploma. Lacey mi je ponudila prevoz, ali ja sam odlučio isprazniti svoj ormarić jer nisam želeo još jedanput dolaziti i ponovo osećati kako se gušim u ovoj nastranoj nostalgiji. 

     Moj je ormarić bio netaknuto odlagalište – dopola kanta za smeće, otpola spremište za knjige. Sećam se kad je Lacey otvorila Margoin ormarić, unutra su udžbenici bili uredno složeni kao da se idućeg dana vraća na nastavu. Dogurao sam kantu za smeće do reda ormarića i otvorio svoj. Prvo sam s vrata odlepio fotku na kojoj se Radar, Ben i ja nešto kreveljimo. Spremio sam je u ruksak i započeo mučan posao kopanja po godinu dana gomilanom smeću – žvakaća umotana u otrgnuti papirić iz beležnice, penkale bez tinte, masne salvete – i bacanja svega toga u smeće. Sve vreme po glavi mi se motala misao, ovo nikad više neću raditi, nikada više neću biti ovde, ovo nikada više neće biti moj ormarić, Radar i ja se nikada više nećemo dopisivati ceduljicama na satu matematike, nikada više na hodniku neću sresti Margo. Bilo je ovo prvi put u mome životu da mi se toliko toga više nikada neće dogoditi. 

      U jednom trenutku svega je toga bilo previše. Nisam se više mogao osloboditi osećaja koji je postao nepodnošljiv. Zakopao sam ruke duboko u ormarić i povukao sve – i fotografije i beleške i knjige – u kantu za smeće. Otišao sam ostavivši ormarić otvoren. Dok sam prolazio pored dvorane za probe, kroza zidove sam čuo prigušene zvukove “Pomp and Circumstance” marša. Samo sam produžio. Vani je bilo vruće, ali ne tako vruće kao obično. Bilo je podnošljivo. 

       Koliko god bila paralizirajuća i uznemirujuća sva ta “nikada više”, konačni odlazak bio je savršen. Kristalno čist. Najčišći mogući oblik oslobađanja. Sve što je bilo važno, osim jedne bezvezne fotografije završilo je u smeću, ali osećaj je bio dobar. Počeo sam trčati, želeći se što više udaljiti od škole. 

     Tako je teško otići – samo dok ne odeš. U tom trenutku to postane najlakša jebena stvar na svetu. 

     Dok sam trčao, prvi put sam osetio da postajem Margo. Znao sam: ona nije u Orlandu. Nije ni u Floridi. Kad jednom odeš, osećaj odlaska postaje sve bolji. Da sam imao auto, umesto što sam išao peške, ni ja se ne bih zaustavljao. Otišla je i neće se vratiti, ni na dodelu svedočanstva ni radi ičeg drugog. U to sam bio siguran. 
      Odlazim, a taj odlazak mi pričinja toliku radost da znam da se više nikada neću vratiti. Ali što sledi? Hoću li odsada uvek odlaziti iz svakog mesta u koje stignem, skitati se na večnom putovanju? 
       Nekih pola kilometra do Jefferson Parka Ben i Radar prošli su pored mene. Opazivši me, Ben je uz škripu kočnica zaustavio LGLP nasred Lakemont Streeta, ne obazirući se na saobraćaj, i ja sam otrčao do auta i uskočio. Hteli su do mene da igramo Uskrsnuće, ali morao sam reći ne, jer bio sam joj bliže nego ikada pre.

29


     U sredu noć i celi četvrtak pokušavao sam upotrebiti svoje nove spoznaje kako bih otkrio pravo značenje tragova koje sam imao – nekakvu vezu između karte i turističkih vodiča, ili bar vezu između Whitmana i karte koja bi mi omogućila da shvatim njezin plan putovanja. No nekako sam sve više osećao da je možda bila i previše ponesena zadovoljstvom odlaska da bi, kao u bajci, ostavila suvisao trag od krušnih mrvica. A ako je to bio slučaj, onda bi ova karta, za koju nije bila predvidela da ćemo je pronaći, mogla biti naša najbolja šansa da dođemo do nje. No ni jedno mesto na karti nije bilo prikladno označeno. Čak je i rupicom označeni Catskill Park, koji me zainteresovao kao jedina lokacija koja nije bila u blizini velikoga grada, bio prevelik i prenaseljen da bi se u njemu pronašla jedna osoba. “Pesma o meni” aludirala je na mesta u New York Cityju, ali onde je previše lokacija da bi se sve mogle istražiti. Kako zabosti ekser u tačku na karti kad se čini da se tačka kreće od jednog grada do drugog?

        U petak ujutro već sam bio ustao i prelistavao turističke vodiče, kad su mi roditelji ušli u sobu. Retko kada su mi oboje ulazili u sobu istovremeno, pa sam osetio titraj mučnine jer možda su nosili vesti o Margo – a zatim sam se setio da je danas dan dodele diploma. 
     “Spreman, komp?”
     “Da. Hoću reći, nije to tako velika stvar, ali biće veselo.”
     “Samo jedanput se maturira”, rekla je mama. 
      “Da”, rekao sam. Seli su na krevet nasuprot meni. Primetio sam da razmenjuju poglede i smijulje se. “Šta je?” pitao sam. 
     “Pa, želimo ti predati poklon za maturu”, rekla je mama. “Zaista smo ponosni na tebe, Quentine. Ti si najveće postignuće naših života i ovo je tako veliki dan za tebe, i mi smo – ti si tako sjajan mladi čovek.”

      Nasmejao sam se i spustio pogled. A onda mi je tata pokazao neki mali poklon umotan u plavi papir. 

     “Ne”, rekao sam i zgrabio mu ga iz ruke. 
    “Samo napred, otvori ga.” 
     “Ne može biti”, rekao sam gledajući ga. Bio je veličine ključa. Težio je kao ključ. Kad sam protresao kutiju, nešto je unutra klepetalo poput ključa. 
    “Samo ga otvori, srećo”, požurivala me mama. 

     Razderao sam ukrasni papir. KLJUČ! Proučio sam ga detaljno. Fordov ključ! Nijedan od naših automobila nije bio Ford. “Kupili ste mi auto?!”

     “Da, jesmo”, rekao je tata. “Nije sasvim nov – ali tek su mu dve godine i ima pređenih samo trideset dve hiljade kilometara.” Skočio sam i oboje ih zagrlio.          
    “Znači moj je?” 
    “Da!” gotovo je povikala mama. Imao sam auto! Auto! Vlastiti! 

     Odlepio sam se od roditelja i, jureći kroz dnevnu sobu, vikao “Hvala vam hvala  hvala vam hvala vam hvala vam hvala vam”, a onda sam širom rastvorio ulazna vrata, obučen samo u staru majicu kratkih rukava i bokserice. I zaista, pred kućom je, ukrašen na vrhu ogromnom plavom mašnom, bio parkiran Fordov kombi. 

     Poklonili su mi kombi. Mogli su odabrati bilo koji auto, a izabrali su kombi. Kombi. O Bože Automobilske Pravde, zašto me kinjiš? O kombi, ti kamenu oko mog vrata! Ti si moj Kainov beeg! Ti tužna zveri s visokim krovom i malo konjskih snaga! 

     Okrenuo sam se prema njima s izrazom lica čoveka koji je kadar sve podneti. “Hvala vam hvala vam hvala vam!” rekao sam, iako bez sumnje više nisam zvučao onako potpuno izvan sebe, sada kada sam se totalno pretvarao. 

     “Pomoglo je u odabiru što smo znali koliko voliš voziti moj”, rekla je mama. Ona i tata sijali su od zadovoljstva – očito uvereni da su mi poklonili auto mojih snova. “Sjajan je za vozikanje po okolici s prijateljima!” dodao je tata. Kad samo pomislim da su ti ljudi specijalisti za analizu i tumačenje ljudske psihe. 

     “Slušaj,” rekao je tata, “trebali bismo ubrzo krenuti ako hoćemo uhvatiti dobra mesta.” 

       Nisam se još bio ni istuširao ni obukao, ništa. Dobro, to što nameravam staviti na sebe teško da se može nazvati oblačenjem, ali ipak. “Ja ne moram biti onde pre pola jedan”, rekao sam. “Malo se moram, ono, srediti.” 

      Tata se namrštio. “Čuj, stvarno želim imati dobar pogled da mogu napraviti nekoliko fot...” 

      Prekinuo sam ga. “Mogu jednostavno doći SVOJIM AUTOM”, rekao sam. “Mogu se dovesti SAM u SVOM AUTU.” Osmehnuo sam se široko.

     “Da, jasno!” rekla je moja mama uzbuđeno. I kakav je to vražji problem – auto je auto, na kraju krajeva. Vožnja vlastitog kombija svakako je korak napred u odnosu na vožnju tuđega. 
      Vratio sam se zatim za komp i obavestio Radara i Lacey (Ben nije bio onlajn) da imam svoj kombi.

SVERJEČNIKOVIĆ96: To je zapravo vrlo dobra vest. Mogu li svratiti i staviti frižider u tvoj prtljažnik? Trebam voziti roditelje na dodelu diploma i ne želim da vide. 

QUENTINUSKRSNUĆE: Naravno, nije zaključan. Frižider za šta? 

SVERJEČNIKOVIĆ96: Pa, kako niko na mom tulumu nije pio, ostalo je 212 piva i mi ih prebacujemo u Laceynu kuću za večerašnji tulum.

 QUENTINUSKRSNUĆE: 212 piva?

 SVERJEČNIKOVIĆ96: To mora da je velik fižider.

        A onda se i Ben pojavio onlajn, VIČUĆI kako je već istuširan i gol i samo još treba navući togu i staviti kapu. Naklapali smo tako o našoj goloj dodeli diploma. Nakon što su se svi odjavili da bi se pripremili, ušao sam pod tuš i stao uspravno, tako da mi je voda prskala ravno u lice. Počeo sam razmišljati dok je voda prskala po meni. New York ili Kalifornija? Chicago ili Washington? Sada bih i ja mogao poći, pomislio sam. Imam svoj auto, baš kao i ona. Mogao bih posjetiti svih pet mjesta s karte, a ako je i pronađem, bit će to zabavnije od još jednog uzavrelog ljeta u Orlandu. Ali ne. To bi trebalo biti kao provaljivanje u SeaWorld. Potreban mi je besprijekoran plan, koji treba biti izveden briljantno, a onda – ništa. Onda je to samo običan SeaWorld, ali mračniji. Ona mi je rekla: zadovoljstvo nije činiti stvari; zadovoljstvo ih je planirati. 

      I upravo sam o tome razmišljao dok sam stajao pod tušem: o planiranju. Ona sjedi u malom trgovačkom centru sa svojom bilježnicom i planira. Možda planira putovanje cestom i koristi se kartom da si predoči rute. Ona čita Whitmana i podcrtava “Skitam se na vječnom putovanju”, jer baš je to ono što voli zamišljati da čini, jedna od onih stvari koje voli planirati. 

    No je li to ono što zaista voli činiti? Ne. Zato što Margo zna tajnu odlaska, tajnu koju sam tek nedavno otkrio: odlazak ostavlja dobar i čist osećaj samo ako napuštaš nešto važno, nešto što ti je bilo bitno. Kad iščupaš život zajedno s korenjem. Ali to ne možeš napraviti sve dok tvoj život ne pusti korenje. 

     Kad je otišla, otišla je zauvek. Ali ne mogu verovati da je otišla da bi večno putovala. Otišla je, bio sam u to siguran, na neko mesto – mesto gde može ostati toliko dugo da joj to postane važno, dovoljno dugo da bi joj sledeći odlazak pružio isto tako dobar osećaj kao i prethodni. Postoji neki deo sveta, daleko odavde, gde niko ne zna što “Margo Roth Spiegelman” znači. A Margo sedi u tom delu i škraba u svoju crnu beležnicu. 

     Voda se počela hladiti. Nisam još takoreći ni taknuo sapun, ali izašao sam ispod tuša, omotao peškir  oko pojasa i seo za računalo. 

    Iskopao sam Radarov mejl s onim njegovim programom za Sverečnik i skinuo plug-in. Zaista je bio vrlo kul. Onda sam upisao poštanski broj za središte Chicaga, kliknuo na “mesto” i zadao radijus od trideset kilometara. Ispljunuo je stotinu rezultata, od Navy Piera do Deerfielda. Na zaslonu se pojavila prva rečenica svakog od tih unosa pa sam idućih pet minuta proveo čitajući ih. Ništa se nije isticalo. Zatim sam pokušao s poštanskim brojem u blizini (Mitski)I Parka u New Yorku. Manje rezultata ovaj put, osamdeset i dva, poređanih po datumima kad je određena stranica na Sverečniku kreirana. Počeo sam čitati.

       Woodstock, New York, grad je u okrugu Ulster u državi New York, možda najpoznatiji po tome što je prema njemu nazvan Woodstock koncert (vidi Woodstock koncert) iz 1969., trodnevni festival na kojem su nastupali umetnici poput Jimija Hendrixa i Janis Joplin, a koji je zapravo održan u susednome gradu.

        Lake Katrine malo je jezero u okrugu Ulster u državi New York, koje je često posećivao Henry David Thoreau.

       The Catskill Park prostire se na 2830 kvadratnih kilometara u gorju Catskill, a zajedničko je vlasništvo savezne države i lokalnih samouprava, od čega 5% pripada gradu New Yorku, koji velik deo vode dobiva iz rezervoara koji su delom u tom parku.

        Roscoe, New York, naselje u državi New York, koje prema poslednjem popisu ima 261 kuću.

        Agloe, New York, fiktivno je naselje, to jest grad na papiru, koje je u ranim 1930-im izmislila kompanija Esso i umetnula ga u turističke karte kao neku vrstu mišolovke za kršitelje autorskih prava ili grad na papiru.

        Kliknuo sam na link i on me odveo do celog članka, koji se dalje nastavljao ovako:


       Smešten na raskršću dvaj neasfaltirana puta, nešto severnije od Roscoa u državi New York, Agloe je bio zamisao kartografa Otta G. Lindenberga i Ernesta Alpersa, koji su mu i dali ime spojivši u anagram svoje inicijale. Zamke za kršitelje autorskih prava pojavljuju se u kartografiji već stoljećima. Kartografi izmišljaju fiktivne znamenitosti, ulice i naselja i kradom ih smeštaju u svoje karte. Ako se nepostojeći objekt nađe na karti drugog izdavača, onda je jasno da je plagirao originalnu kartu.  Zamke za kršitelje autorskih prava katkad se nazivaju i ključnim zamkama ili ulicama i gradovima na papiru (vidi također fiktivni unosi). Iako tek neznatan broj kartografskih korporacija priznaje njihovo postojanje, autorskopravne zamke uobičajena su pojava i na suvremenim kartama. 

    Tokom 1940-ih Agloe se počeo pojavljivati na kartama koje su tiskale i druge kompanije. Esso je sumnjao da je rieč o kršenju autorskih prava i pripremio je nekoliko sudskih tužbi, no u međuvremenu je neki nepoznati stanovnik sagradio “Trgovinu mešovitom robom Agloe”, baš na raskršću koje se pojavljivalo na Essovim kartama. 

      Zgrada, koja još uvek onde stoji (potreban izvor), jedina je građevina u Agloeu i nastavlja se pojavljivati na mnogim kartama i tradicionalno se belježi s brojem stanovnika – nula.

    Svaki unos u Sverečnik sadrži i podstranice gde možete pogledati sve priloge koji su se ikada pojavili na toj stranici i diskusije članova Sverečnika u vezi s temom. Stranica o Agloeu nije bila uređivana gotovo godinu dana, ali bio je onde nedavni komentar anonimnog korisnika na stranici za diskusije:

Za vašu Informaciju, ko god da Ovo uređuje – Populacija agloea biće zapravo Jedan do 29.  u Podne.

                                       ******


        Odmah sam prepoznao stil proizvoljnog pisanja velikih slova. Pravila o pisanju velikog slova tako su nepravedna prema rečima u sredini rečenice. Grlo mi se stegnulo, ali nekako sam se prisilio da se smirim. Komentar je bio ostavljen pre petnaest dana. Ležao je tamo celo vreme, čekajući na mene. Gledao sam na sat na kompjuteru. Imao sam nešto manje od dvadeset četiri sata. 

     Prvi put tokom poslednjih nedelja činila mi se potpuno i nesumnjivo živom. Bila je živa. Bio sam tako dugo usredotočen na pronalaženje njezina boravišta, nastojeći da se udaljim od opsesivnog pitanja je li živa ili ne, da sam izgubio predodžbu koliko sam prestravljen bio do sada, ali, moj Bože, bila je živa. 

       Skočio sam, pustio ručnik da padne na pod i nazvao Radara. Ugnezdio sam telefon u prevoju vrata, dok sam navlačio bokserice, a zatim i kratke hlače. “Znam što znače gradovi na papiru! Imaš li pri ruci svoj dlanovnik?” 

      “Da. Ali, stari, zaista bi trebao biti ovde. Baš se spremaju da nas poređaju.” 

      Čuo sam Bena kako viče u telefon: “Reci mu da mu je bolje da bude gol!” 

     “Radare”, rekao sam, nastojeći prenijeti važnost svoga otkrića. “Potraži stranicu o Agloeu, New York. Jesi li našao?” 

     “Da. Čitam. Čekaj trenutak. Vau. Vau. To bi moglo biti ono što je na karti bilo označeno kao Catskill.” 

     “Da, tako mislim. Prilično je blizu. Idi sad na stranicu s komentarima.”

      “. . .” 

      “Radare?” 

     “Isuse Kriste!”

      “Da, znam, znam!” viknuo sam. Nisam čuo njegov odgovor jer sam oblačio košulju, ali kad sam ponovo stavio telefon na uho, čuo sam da razgovara s Benom. Prekinuo sam vezu. 

      Pokušao sam na internetu naći upute za vožnju od Orlanda do Agloea, ali taj sustav karata nije znao za Agloe, pa sam umesto toga potražio Roscoe. Pri prosečnoj brzini od 100 kilometra na sat, javljao je kompjuter, putovanje bi trajalo devetnaest sati i četiri minute. Bilo je dva i petnaest. Imao sam na raspolaganju dvadeset jedan sat i četrdeset pet minuta. Isprintao sam upute i za sobom zaključao ulazna vrata.

      “Mesto je udaljeno devetnaest sati i četiri minute”, rekao sam u mobilni. Zvao sam Radarov mobilni, ali javio se Ben.

        “I što ćeš učiniti?” upitao je. “Ideš avionom?”

       “Ne, nemam dovoljno novca, a osim toga esto je udaljeno nekih osam sati od New Yorka. Voziću.”

       Odjednom je Radar ponovo uzeo telefon. “Koliko traje putovanje?” 

       “Devetnaest sati i četiri minute.” 

      “Prema čijem izračunu?”

       “Prema Googleovim kartama.” 

      “Glupost”, kazao je Radar. “Nijedan od tih kartografskih programa ne uračunava gradske gužve. Zvaću te natrag. I požuri. Moramo stati u vrstu za koji trenutak!”

       “Ja ne dolazim. Prevelik gubitak vremena”, rekao sam, ali govorio sam u prazno. Radar me nazvao minutu kasnije. “Ako voziš u proseku sto kilometara na sat i ne zaustavljaš se, i uzmeš u obzir prosečne  gužve, vožnja će ti trajati dvadeset tri sata i devet minuta. Stići ćeš nešto posle jedan popodne, što znači da ćeš, kako god bilo morati stvoriti još vremena.”

      “Šta? Ali to... “

      Radar je rekao: “Ne bih htieo kritikovati, ali možda bi osoba koja hronično kasni trebala prihvatiti mišljenje osobe koja uvek stiže na vreme. Ali trebao bi doći ovamo barem na sekundu, inače će ti roditelji pošiziti kad se ne pojaviš na proziv svog imena, i također, nije da je to najvažnije, ili tako šta, ali samo kažem – sve je naše pivo u tvom autu.” 

      “Jasno ti je da za to nemam vremena”, odgovorio sam. Ben se približio telefonu. 
       “Nemoj biti šupak. Potrošićeš samo pet minuta.”

       “Okej, može.” Nagazio sam gas do daske i ispalio kombi u smeru škole. Bolje je ubrzavao nego mamin, ali tek neznatno. Stigao sam na parkiralište ispred gimnastičke dvorane za tri minute. Nisam parkirao, već sam kombi zaustavio nasred parkirališta i iskočio. Dok sam sprintao prema gimnastičkoj dvorani, ugledam tri lika u maturskim togama kako trče prema meni. Vidieo sam Radarove suhonjave crne noge oko kojih je lamatala toga, a uz njega Bena u tenisicama bez čarapa. Lacey je bila odmah iza njih. 

      “Pokupite pivo”, rekao sam dok sam protrčavao pokraj njih. “Moram razgovarati s roditeljima.” 

       Porodice maturanata sediele su raširene po čitavim tribinama pa sam nekoliko puta trčao gore-dole preko košarkaškog igrališta dok nisam opazio mamu i tatu negde na pola tribina. Mahali su mi. Trčao sam uz stepenice  preskačući po dve istovremeno, tako da sam bio malo bez daha kad sam kleknuo pokraj njih i rekao: “Okej, dakle neću (udisaj) biti na dodeli, jer (udisaj) mislim da sam našao Margo i (udisaj) moram odmah krenuti, ali imaću mobilni uključen (udisaj) i molim vas ne ljutite se na mene, i još jedanput hvala na autu.” 

      Mama me uhvatila za zapešće i rekla: “Šta? Quentine, o čemu to govoriš? Uspori.” 

     Rekao sam: “Idem u Agloe u državi New York, i moram krenuti odmah sada. To je čitava priča. Okej, moram ići. U stisci sam s vremenom. Imam mobilni sa sobom. Okej, volim vas.” 

      Morao sam se otrgnuti iz njezina laganog stiska. Pre nego što su uspeli išta reći, odskakao sam niz stepenice i zasprintao natrag prema kombiju. Bio sam već unutra, ubacio u brzinu i lagano ubrzavao, kad sam pogledao u stranu i video da Ben sedi na suvozačevu mestu. 

     “Uzmi pivo i kidaj iz auta!” viknuo sam. 

     “Idemo s tobom”, rekao je. “Zaspaćeš ako pokušaš voziti toliko dugo.” 

     Okrenuo sam se, a na stražnjim sedalima bili su Lacey i Radar, oboje s mobilnim na uhu. “Moram javiti roditeljima”, objasnila je Lacey. “Hajde, Q. Kreni kreni kreni kreni kreni.”





John Green, Gradovi na papiru ( nastavci : Romani u nastavcima



06.01.2021.

Agata Kristi, Velika četvorka ( Peto poglavlje, Nestanak naučnika)





PETO POGLAVLJE 

NESTANAK NAUČNIKA 

Čak i nakon što je porota oslobodila Roberta Granta, alias Biggsa, od optužbe za ubistvo, lično mislim da inspektor Meadows još nije verovao u njegovu nevinost. Dokazi koje je istraga prikupila protiv Granta prijašnje kazne, ukradeni žad, čizme koje su se tako tačno podudarale s tragovima —za čoveka sklona jednostavnosti i izravnosti u pristupu bili su više nego dovoljni; no, uprkos tome što se protivio, prisiljen pružiti dokaze, Poirot je ipak uverio porotu. Pred sudom su se pojavila i dva svedoka koja su videla mesarsku dvokolicu kako dolazi do Granite Bungalowa, a seoski je mesar posvedočio da u taj deo sela dolazi samo sredom i petkom. 
      Pronađena je i jedna žena koja se za ispitivanja prisetila da je videla mesarskog pomoćnika kako napušta Bungalow, ali nije mogla dati ni približno opis čoveka. Jedino joj je privukao pažnju, čini se, što je bio sveže obrijan, srednje visine i da je zaista nalikovao na me sarskog pomoćnika. Kad je čuo taj opis, Poirot je značajno slegnuo ramenima.  
       Sve je tačno onako kako sam vam govorio, Hastings—rekao mi je po szavršetku suđenja: —Taj je pravi umetnik. Nikad se ne skriva iza lažnih brada i plavih naočala. Mienja svoj lik, nema sumnje; ali nije to odlučujuće. Uvek je ono što želi biti. Jednostavno, taj živi svoju ulogu. 
        Zaista sam morao priznati da je naš prijatelj iz Hanwella bio nalik čuvaru u ludnici, barem kako sam ga ja zamišljao. Ni na trenutak ne bih pomislio da je sve to najobičnija krinka. 
      Sve je to bilo pomalo obeshrabrujuće, a činilo se da nam ni iskustvo na Dartmooru uopšte nije pomoglo. To sam i rekao Poirotu, ali nije se složio da nismo ništa postigli. 
     Napredujemo—rekao je— napredujemo. U svakom kontaktu s tim čovekom naučimo nešto i o njegovu umu, kako misli. A taj čovjek ne zna ništa o nama i o našim planovima. 
     —E, kad je o tome reč, čini mi se da smo on i ja u istom čamcu. Pomišljam da vi zapravo nemate nikakav plan, da ste prekrstili ruke i da čekate da on nešto učini. 
      Poirot se nasmejao.  
     Mon ami, uvek ste isti. Uvek onaj isti Hastings, koji bi samo trčao uokolo i hvatao ljude za vrat. Možda —dodao je kad se začulo kucanje na vratima —možda je ovo vaša prilika; možda će sad ući naš prijatelj. 
     Nasmejao se mom razočaranju kad su se na vratima pojavili inspektor Japp i jedan čovek. 
     —Dobro veče, gospo'n — rekao je inspektor.—Dopustite da vam predstavim kapetana Kenta iz Tajne službe Sjedinjenih Američkih Država. petan Kent je bio visok, vitak Amerikanac, lica toliko ravnodušna kao da je bilo izdubljeno iz drveta.

 — Drago mi je, gospodo — promrmljao je dok se nervozno rukovao. 

     Poirot je bacio još jednu kladu na vatru i primaknuo nekoliko naslonjača. Doneo sam čaše, viski i sodu. Kapetan je brzo iskapio čašu i izrazio svoje zadovoljstvo. 

    — Vaše je zakonodavstvo i dalje pouzdano — kazao je.
     — A, sad na posao — rekao je Japp. — Gospon Poirot mi je svojevremeno postavio neki zahtev. Zanimao se za jednu stvar poznatu pod imenom Velika Četvorka i zatražio da ga izvestim čim se u nekom službenom poslu, ili službenim kanalom, spomene to ime. Nisam se isprva suviše obazirao na to, ali zapamtio sam što je rekao i kad je kapetan Kent došao s podosta čudnom pričom, odmah sam rekao Idemo do gosp'on Poirota'. 

    Poirot je pogledao kapetana Kenta i Amerikanac je nastavio priču . 

— Možda se sećate, gospodine Poirot da ste čitali kako je određen broj torpiljarki i razarača potonuo nakon što je nasukan na stene uz američku obalu. To se dogodilo neposredno nakon japanskog potresa i potapanja su protumačena posledicom velikog plimnog vala. E sad, nedavno su u racijama pohvatani određeni lopovi i revolveraši i kod njih su nađeni pisani dokumenti koji cieloj stvari daju posve novo značenje. Prema svemu sudeći, u tim se papirima govori o organizaciji zvanoj 'Velika Četvorka' i daju se nepotpuni opisi nekih vrlo snažnih bežičnih energetskih stanica. Reč je o koncentraciji energije za bežični prenos, koja po snazi prelazi sva dosad poznata istraživanja i eksperimente, a s tih je stanica moguće usmeriti zraku golema intenziteta na neku određenu tačku. Svojstva pripisivana tom izumu zvučala su više nego apsurdno, ali odneo sam ih u službu, pa nek' vide  šta će s tim. I, uskoro, jedan od naših profesora prionuo je poslu. Dakle, prema svemu sudeći, neki je britanski naučnik  pročitao referat o tome pred Britanskim udruženjem naučnika. 

    Nije ostavio baš neki poseban utisak na svoje kolege; držali su sve to njegovom izmišljotinom. Ali, naučnik  se nije dao smesti i objavio je da je još samo korak od punog useha u eksperimentima 
   — Eh bien? — zapitao je Poirot, sav se pretvorivši u uho. 

    — Zaključeno je da dođem ovamo i razgovaram s tim gospodinom. Dosta mlad čovjek, preziva se Halliday. On je vrhunski autoritet za taj problem i od njega sam trebao doznati da li je tako šta uopšte moguće. 

     — I, je li? — ţžustro sam zapitao. 

  — E, to baš ne znam. Nisam sreo gospodina Hallidaya — a verovatno  neću. 
  — Da vam pravo kaţžem — rekao je Japp nakon kratke pauze. — Halliday je nestao.
      -Kada? 
     — Pre dva meseca. 
— Je li nestanak prijavljen? — Naravno da je. Došla nam je njegova supruga, posve izbezumljena. Učinili smo šta smo mogli, ali znao sam da će sve to ostati bez rezultata.
     — Zašto bez rezultata? 
     — Uvek je tako — mislim, kad čovek tako nesta — slegnuo je Japp ramenima. — Kako nestane? 
— Nestane u Parizu. 
— Znači Halliday je nestao u Parizu? 
 — Da. Otišao je tamo zbog nekog naučnog  rada — tako je barem rekao. Naravno, morao je reći nešto tako. Ali, znate štoa to znači kad čovek tamo nestane. Ili je to delo nekog Apača, i tu se više nema što reći — ili je to svojevoljni nestanak — a mogu vam reći da je od to dvoje, ovo poslednje mnogo češće. Veseli Pariz i sve to, znate šta mislim. Smučila mu se porodična atmosfera. Halliday se posvađao sa ženom pre nego što je krenuo, i sve one ostale stvari, da se pomisli kako tu nema nikakve sumnje  o čemu je reč. 

 — Pitam se, pitam — rekao je zamišljeno Poirot. 

 Amerikanac ga je znatiţželjno gledao. 

 — Recite, gospodine — jedva je procedio — kakva je to priča o 'VelikojČetvorki'? 

 — Velika Četvorka je međunarodna organizacija kojoj na čelu stoji Kinez - počeo je Poirot. - Znan je po imenu Broj Jedan. Dva je Amerikanac. Broj Tri je Francuskinja. Broj Četiri, "Uništavatelj" Englez. 

 — Francuskinja, ha? — Amerikanac je zazviždao potiho. - A Halliday je nestao u Francuskoj. Možda tu ima nešto. Kako se zove? 

   — Ne znam. Ne znam ništa o njoj. 
 — No, s tim što ste rekli — ne može se baš šaliti, ha? — uzvratio je američki kapetan. 

 Poirot je kimnuo glavom i ponovno presloţžio čaše na pladnju. Uvek je stvari oko sebe nastojao držati u nekom redu. 

 — Štoa se htelo s potapanjem tih brodova? Je li Velika Četvorka neka nemačka fasada? 

— Velika Četvorka su samostalni — i tu nema nikakve sumnje, potpuno samostalni, M. le Capitaine. Namera im je zavladati svetom. 

Amerikanac se počeo glasno smejati, ali je prestao čim je ugledao Poirotovo ozbiljno lice. 

— Smiejte se, gospodine — rekao je Poirot zapretivši prstom. — Ne razmišljate — ne koristite se malim sivim stanicama svojeg mozga. Ko su ti ljudi koji su deo vaše mornarice poslali u propast da bi iskušali svoju moć? Zbog toga su sve to i izveli. Monsieur, da bi is kušali tu novu silu magnetske privlačnosti kojom sada raspolažu  
- Sam' tako, gosp'on - rekao je Japp dobro ćudno se našalivši. - Čuo sam toliko puta za super kriminalce, ali nikad ih nisam sreo. Pa, čuli ste priču kapetana Kenta. Mogu li još šta učiniti za vas? 
  — Da, dragi prijatelju! Mogli biste mi dati adresu gospođe Halliday — i da me predstavite s nekoliko reči, ako biste bili tako dobri. 

 I tako smo sutradan krenuli u Chetwynd Lodge, nedaleko od sela Chobham u Surrevju. Gospođa Halliday nas je smesta primila — visoka, svetlokosa žena, nervozna i grozničava. Uz nju je stajala prekrasna petogodišnja devojčica. 

    Poirot je objasnio razlog posete.

     — Oh! M. Poirot, tako mi je drago, tako sam vam zahvalna. Čula sam, naravno, za vas. Sigurno niste poput ljudi ih Scotland Yarda, koji ne žele saslušati, niti nastoje razumeti. A francuska policija nije ništa bolja — čak i gora, čini mi se. Svi su uvereni kako je moj muž pobegao s nekom drugom ženom. Ali on nije bio takav! Jedino je mislio na svoj posao. Pola je naših svađa uzrokovao baš tom njegovom opsednutošću. Više je bio zaokupljen poslom nego sa mnom.

 — Svi su vam Englezi takvi — rekao je Poirot nastojeći je utešiti. — A, ako nije reč o poslu, onda je reč o igrama, sportu. Sve to oni uzimaju au gran d serieux. Molim vas, gospođo, prisetite se tačno, do najmanje pojedinosti, svih okolnosti nestanka vašeg supruga. 

 — Moj je suprug otišao u Pariz u četvrtak, 2O. . Tamo se trebao sastati i videti s raznim ljudima zbog svog posla, uz ostale i s Madame Olivier. 
      Poirot je kimnuo glavom kad je spomenula ime poznate francuske hemičarke, koja je svojim izvanrednim dostignućima nadmašila čak i Madame Curie. Odlikovala ju je i francuska vlada, a bila je među najpoznatijim  ličnostima tog doba. 

    — Doputovao je uveče i otišao ravno u Hotel castigiione u Ulici de Castiglione. Sledećeg jutra imao je sastanak s profesorom Bourgoneauom, s kojim se i našao. Ponašao se uobičajeno i lepo. Njih su dvojica vodili zaista zanimljiv razgovor i dogovoreno je da će sledećeg jutra moj suprug biti prisutan  nekim eksperimentima u profesorovu laboratoriju. Ručao je sam u Cafe Rovala otišao u šetnju na Bois i posjetio Madame Olivier u njezinoj kuću u Passvju. I tamo se ponašao posve normalno. Otišao je oko šest. Niko ne zna gde je večerao, verovatno sam u nekom restoranu. Vratio se u hotel oko jedanaest uveče i otišao u svoju sobu, nakon što je na recepciji proverio da li je bilo kakve pošte za njega. Sljedećeg je jutra izašao iz hotela i više ga niko nije video. 

    — A u koje je vreme napustio hotel da bi pravovremeno stigao u laboratorij profesora Bourgoneaua? 

— Ne znamo. Niko nije ništa rekao kada je otišao iz hotela. Ali, petit de jeuner nije mu serviran što može značiti da je izašao rano. 

 — Ili, možda je zapravo ponovno napustio hotel prošle noći? 

 — Mislim da nije. Krevet je bio razmešten, neko je spavao u njemu, a noćni službenik bi se prisetio da je neko izlazio tako kasno. 
 — Vrlo utemeljena opaska, madame. Možemo, dakle, zaključiti da je izašao vrlo rano sledećeg jutra — i to je, iz jednog ugla gledano, umirujuće. Nije verovatno da su ga neki Apači napali u to doba dana. Prtljag — da li je sav ostao u sobi? 

Gospođa Halliday je oklievala odgovoriti, ali na kraju je rekla: 

— Ne — verovatno je poneo mali kovčežić. 

 — Hm — dodao je Poirot zamišljeno. — Pitam se gde li je bio te večeri. S kim se sreo? — tu je cela tajna. Madame, inače ne prihvaćam mišljenje i zaključke policije; kod njih se sve uvek svodi na 'Cherchez la femme'. Ali, nešto se očito zbilo te večeri što je promenilo planove vašeg supruga. Kažete da je pitao za pisma kad se vratio u hotel. Je li dobio ijedno? 

— Samo jedno, a i to mora da je pismo koje sam mu poslala istog dana kad je otputovao iz Engleske.

Poirot se duboko zamislio celu minutu, a zatim je brzo ustao 

-  E, gospođo draga, rešenje cele zagonetke krije se u Parizu i, da bih ganašao, iz ovih stopa putujem u Pariz. 

— Ali, sve se to zbilo tako davno, monsieur. 

— Da, da. Pa ipak, tamo ga moramo tražiti. 

Okrenuo se da izađe, ali se zaustavio kad mu je ruka dohvatila kvaku. 

— Recite mi, madame, sećate li se da vam je suprug ikad spomenuo 'VelikuČetvorku'? 
 — Velika Četvorka — ponovila je zamišljeno. — Ne, ne mogu se setiti.  




      Agata Kristi, Velika četvorka  ( nastavci : Romani u nastavcima )

Agata Kristi, Velika četvorka ( Četvrto poglavlje, Značenje ovčije noge )




ČETVRTO POGLAVLJE 

ZNAČENJE OVČIJE NOGE 


     Inspektor je izvukao ključ iz džepa i otključao vrata Granite Bungalowa. Dan
je bio lep i suv pa nismo iza sebe ostavljali nikakvih tragova; pa ipak, pre nego što smo ušli u kuću obrisali smo noge o otirač.

    Neka je žena izašla iz tame i nešto govorila inspektoru, a zatim se on okrenuo u stranu. Dobacio nam je nekoliko reči preko ramena.

—Dobro sve razgledajte, gospodine Poirot, i ne propustite ništa. Vratiću se za desetak minuta. E, da, ovde je Grantova čizma. Poneo sam je kako biste mogli
uporediti otiske.
        Ušli smo u dnevnu sobu, a zvuk inspektorovih koraka ubrzo se izgubio. Inglesa su odmah privukle neke kineske figurice na stoliću u uglu i pošao je da ih razgleda. Činilo se da ga uopšte ne zanima šta radi Poirot. Ja sam ga, pak, pratio bez daha. Pod je bio pokriven tamnozelenim linoleumom, na kojem se idealno vide tragovi. Vrata udrugom kraju sobe vodila su u malu kuhinju. Od tamo druga su vodila u ostavu a tamo su bila i stražnja vrata kroz koja se ulazilo u kuću), te još jedna koja su vodila u spavaću sobu u kojoj je obitavao Robert Grant. Nakon što je sve pomno razgledao, Poirot je počeo sporo da komentariše.

—Ovde je ležalo telo; ta velika tamna mrlja i raštrkane mrlje označavaju mesto. Tragovi mekanih kućnih papuča i čizama 'broj 4O', kao što vidite; ali, sve je to zbrkano. Zatim dva para tragova vode do kuhinje i iz kuhinje; ko god da je ubica došao je iz tog smera. Imate čizmu, Hastingse? Dajte mi je.

Pažnju ju je upoređivao s tragovima.
—Oba otiska tragovi su istog čoveka, Roberta Granta. Ušao je ovuda, ubio starca i vratio se u kuhinju. Nagazio je u krv; pogledajte mrlje koje je za sobom ostavio dok je izlazio? Ništa se ne vidi u kuhinji—celo se selo tamo isprešetavalo. Zatim je otišao u svoju sobu —ne, prvo se vratio na mesto zločina —da uzme male figurice od žada? Ili je zaboravio nešto što nas je moglo navesti na njegov trag?

—Možda je starca ubio tek kad je ponovno ušao u sobu? — pokušao sam predloţžiti Poirotu.
—Mais non, gledate, a ne zapažate. Na jednom od krvavih tragova koji vode
napolje, vidi se i otisak u obrnutom smeru. Pitam se zašto se vratio —zbog malih figurica kojih se tek naknadno setio? Sve je to smešno- glupo.
—No, potpuno se nesmotreno odao.
—N'est-ce pas. Slušajte, Hastingse, to nema smisla. To je uvreda za moje male sive stanice. Pođimo u njegovu spavaonicu —ah, da; taj trag krvi na nadvoju i jedva primetni  otisci—umrljani krvlju. Otisci stopala Roberta Granta, i samo njegovi, nedaleko od mrtvog tela— Robert Grant jedini je čovek koji se približio kući. Da, mora da je tako.

—A šta je sa staricom? —iznenada sam upitao.
—Ona je sama ostala u kući nakon što je Grant otišao po mleko. Možda ga je prvo ubila i potom izašla. Za njom ne bi ostali nikakvi tragovi ako nije bila napolju.
—Vrlo dobro, Hastings. Pitao sam se hoćete li to zaključiti. Već sam pomislio na to, ali odbacio sam tu mogućnost. Betsy Andrews je ovdašnja seljanka, do
bropoznata u okolini. Ne može imati nikakve veze s Velikom Četvorkom, a uz to stari je Whallev, svi to govore, bio snažan momak. To je učinio neki muškarac —
a ne žena.

—Pretpostavljam da Velika Četvorka nije mogla u stropu sakriti neku dijaboličnu napravu —nešto što bi se automatski spustilo, prerezalo starcu grkljan iponovno nestalo?
—Nešto poput Jakovljevih lestvi? Znam, Hastings da je vaša mašta višenego bujna—ali, molim vas, morate je držati unutar razumnih granica.
             Dovukao sam se, posramljen. Poirot je nastavio pogledavati uokolo, pretražujući pogledom sobe i ormare uvek s istim izrazom očita nezadovoljstva na licu. Iznenada je uzviknuo. Pritrčao sam mu. Stajao je u smočnici u dramatičnoj pozi. U ruci je drţžao ovčju nogu!

—Dragi Poirot— povikao sam.
—Šta je sad to? Jeste li odjedanput poludeli?
— Promotrite, preklinjem vas, ovu ovcu. Ali pomno je promotrite!
         Razgledao sam je što sam pomnije mogao, ali nisam opazio ništa neobično.Učinilo mi se da drži posve običnu ovčju nogu. To sam i rekao. Poirot me je ljutitopogledao.
—Ma, zar ne vidite ovo—i ovo—i ovo
—Na svako je 'ovo' kratkim udarcem prstom lupnuo u bezazleni zglob s kog bi otpadali komadići leda.

     Poirot me  pre nekoliko trenutaka optužio zbog ishitrene maštovitosti, ali sad je zaista otišao dalje nego što sam ja ikad učinio. Zar je zaista ozbiljno mislio da su ti komadići leda zapravo kristali nekog smrtonosnog otrova? To je jedini zaključak koji sam mogao izvući iz njegove  uzbuđenosti.

—Smrznuto meso—objasnio sam blagim glasom.
—Znate, uvozno. Iz Novog Zelanda.
        Nekoliko je trenutaka zurio u mene i onda se počeo čudno smejati.—Moj prijatelju, pa to je predivno! Moj sveznajući prijatelj Hastings; sve zna —ali baš sve! Kako se ono kaže —nema toga šta se on ne bi upustio. Takav je moj prijatelj Hastings,
     Bacio je ovčju nogu na posudu i napustio smočnicu. Pogledao je kroz prozor.

—Dolazi naš prijatelj inspektor. Baš dobro. Ovde smo ionako razgledali svešto smo želeli da vidimo. Nekako je odsutno počeo lupkati prstima po stolu kao da nešto preračunava, a onda je odjedanput zapitao:
— Koji je danas dan, mon ami? Ah. Ponedjeljak, zar ne? To je loš dan u nedelji. Počiniti ubistvo u ponedjeljak —to je greška


Vraćajući se u dnevnu sobu, kucnuo je o prozor i pogledao na termometar.

—Prolepšanje i sedamdeset stepeni Fahrenhejta — pravi engleski letnji dan.

      Ingles je još ispitivao kineske lovce.

— Ova vas istraga baš ne zanima suviše, mon-sieur?—rekao je Poirot.Ingles se lagano nasmejao.
—Znate, nije to moj posao. Za neke sam stvari stručnjak i sladokusac, ali ovo
tu nije jedna od tih stvari. Zato se držim po strani i nikom na putu.

      Inspektor je žurno ušao ispričavajući se zbog tako duge odsutnosti. Ustrajao
je da nas ponovno provede po celoj kući, ali na kraju smo mu ipak uspeli da
izmaknemo.

—Zahvaljujem vam na tolikoj ljubaznosti, inspektore—rekao je Poirot dok smo izlazili na seosku ulicu.
—Želeo bih vas još samo nešto zamoliti.
—Možda biste, gospodine, želeli videti leš?
—Oh, zaboga, ne. Telo me uopšte ne zanima. Želeo bih videti Roberta Granta.
—Da biste ga videli, moraćete se sa mnom odvesti u Moreton, gospodine.
—Dobro, učiniću tako. No, moram ga videti i nasamo razgovarati s njim.
—Pa, nisam baš siguran, gospodine...
—Uveravam vas da ćete, ako stupim u vezu sa Scotland Yardom, dobiti odgovarajuće odobrenje.
—Naravno, čuo sam za vas, gospodine, i znam da ste nam povremeno činili usluge i pomagali nam. Ali, vaš zahtev je ipak neuobičajen
—Uprkos tome, naprosto moram —rekao je Poirot mirno.
—Reći ću vam izašto je to nužno —Grant nije ubojica.
—Šta? A ko je onda ubica?—Držim da je ubica neki mlađi čovek. Dovezao se do Granite Bungalowa u dvokolici i ostavio je ispred kuće. Ušao je u kuću, počinio ubistvo, izašao i ponovno se odvezao. Bio je gologlav, a na odeći su mu ostali tragovi krvavih mrlja.

—Ali, ali zaboga, celo ga je selo moglo videti.
—U određenim okolnostima i nije moralo.
—Ne, možda, ako se već bila spustila noć; no, ubistvo je učinjeno usred
bela dana.

          Na Poirotovu se licu pojavio jedva vidljiv osmeh.
—E, i ta dvokolica s konjskom zapregom, gospodine—kako ste do toga došli? ko zna koliko je kola i raznih zaprega prošlo pokraj kuće. Nigde se ne mogu videti
neki posebni  tragovi koji bi navodili na takav zaključak.
—Ne vide se tim očima u glavi, verovatno; ali vide se očima uma.

      Inspektor je lagano dotaknuo svoje čelo, značajno mi namignuvši.

        Premda potpuno zbunjen, verovao sam u Poirota. Daljnja rasprava završila je našim zajedničkim povratkom u Moreton. Inspektor nas je odveo do Granta, ali jedan je policajac ipak morao biti prisutan razgovoru, Poirot je odmah počeo.

—Grant, znam da niste počinili ovaj zločin. Opišite mi svojim rečima šta se tačno dogodilo.

       Zatvorenik je bio srednje građe, ponešto grubih crta. Ako sam ikad video zatvorsku ptičicu...
—Tako mi Boga, nisam to učinio — počeo je jaukati. — Neko mi je podmetnuo te male staklene figurice. Podmetačina, ništa drugo do podmetačin. Otišao sam ravno u svoju sobu, čim sam ušao u kuću, kao što sam i rekao. Nisam ničega bio
svestan sve dok Betsy nije kriknula. Boga mi, nisam znao

     Poirot je ustao.
—Ako mi ne možete reći istinu, onda nemamo o čemu više razgovarati.
—Ali, šefe —
—Vi jeste ušli u sobu — i vi jeste znali da je vaš gospodar mrtav; i baš ste se
spremali dignuti galamu kad ga je Betsy zaprepaštena ugledala.

       Čovek je buljio u Poirota raširenih usta.

—Recite, zar nije tako? Dajem vam časnu reč, jedina vam je prilika da
kažete sve.
—Rizikovaú—iznenada je progovorio Grant.—Bilo je baš tako kako vi kažete. Ušao sam, odmah se uputio gospodaru—i ugledao sam ga na podu mrtvog, dok je krvi bilo po celoj sobi. A onda me uhvatila panika. Pomislio sam da bi se mogli setiti mog dosijea i sigurno bi rekli da sam to ja učinio. Jedino sam mislio
kako da nestanem—smesta—pre nego što ga pronađu.
—A figurice od žada?

     Na trenutak je oklevao.
—Vidite—
—Uzeli ste ih povodeći se za nekim instinktom, zar ne? Čuli ste da je vaš
gospodar govorio kako su skupocene i tako ste pomislili zašto ne pokupiti sve. To razumem. No, sad mi odgovorite na sledeće pitanje. Jeste li uzeli figurice kad ste drugi put ušli u sobu?
—Nisam ponovno ulazio u sobu. Jednom mi je bilo posve dosta.
—Sigurno?
—Potpuno sam siguran.
—Dobro. E, sad, kad ste izašli iz zatvora?
—Pre dva meseca.
—Kako ste dobili ovaj posao?
— Preko jednog udruženja za pomoć bivšim zatvorenicima. Neki me tip
presreo kad sam izlazio.
—Kako je izgledao?
—Ne baš sveštenik, ali tako je nekako izgledao. Mekani crni klobuk i nekako sitna koraka. Jedan mu je srednji zub bio slomljen. Sa naočalama. Saunders se zvao. Rekao je kako se nada da sam se pokajao i da će mi naći neki dobar posao. Otišao sam starom Whallevu na njegovu preporuku.

     Poirot je ponovno ustao.
—Zahvaljujem vam. Sad sve znam. Strpite sae.

    Zastao je na vratima i dodao:
—Saunders vam je dao i par čizama, zar ne?

      Grant se zaista zaprepastio.
—Da, dao mi je. Ali kako vi to znate?
—Moj je posao da znam—uzvratio je vrlo ozbiljan Poirot.

     Progovorili smo još nekoliko reči s inspektorom i zatim smo nas trojica otišli
u The White Hart i razgovarali o jajima sa slaninom i o devonšajrskoj
jabukovači.

- Kakvih pojašnjenja? —upitao je Ingles uz osmeh.
—Da, slučaj je već dovoljno jasan; no, znate, imaću velikih teškoća da ga dokažem. Vhallev je ubijen prema nalogu Velike Četvorke,  ali nije ga Grant ubio. Neki vrlo mudar čovjek našao je Grantu posao i sve pomno isplanirao kako bi ga na kraju ponudio kao žrtveno janje — što i nije bilo tako teško, imajući na umu Grantove uzničke dane. Dao mu je par čizama, jedan od dva para jednakih čizama. Drugi je zadržao. Sve je bilo tako jednostavno. Dok Grant izbiva iz kuće, a Betsy čavrlja po selu (što je ona veroatno radila svakog dana otkad zna za sebe), ubica dolazi i nosi drugi par čizama, ulazi u kuhinju, prolazi kroz dnevnu sobu, ruši starca udarcem i onda mu prereze grkljan. Potom se vraća, skida čizme, navlači druge i onda, noseći prvi par čizama, izlazi i dvokolicom odlazi niz ulicu.
       Ingles se zagledao u Poirota
-No, tu ima jedan problem. Zašto ga niko nije video?

—E, tu sad na scenu stupa mudrost i umešnost Broja Četiri. Svako ga je video
—i niko ga nije video. Vidite, dovezao se u mesarskoj dvokolici.

     Ispustio sam uzvik.
—Ovčija noga?
—Tačno, Hastings, ovčija noga. Svako se zaklinje kako nije video nikoga da
ulazi u Granite Bungalow tog jutra, ali ipak našao sam još zamrznutu ovčiju nogu u smočnici. Bio je ponedeljak, što znači da je meso dovezeno tog jutra; naime, da je dovezeno u subotu, preko nedelje bi se odmrznulo. Zato neko jeste bio u Bungalowu, i to čovek na kom poneka mrlja krvi ne bi privukla nikakvu pažnju

—Prokleto ingeniozno!—uzviknuo je Ingles odobravajući.

—Da, mudar je taj Broj Četiri.

—Mudar poput Hercules Poirota?—promrmljao sam.

      Moj mi je prijatelj dobacio pogled pun neke ponosne pokude.
—Neka si podrugivanja, Hastinge, ne biste smeli dopustiti—rekao je s prenaglašenom dostojanstvenošću. — Zar nisam jednog nevina čoveka spasio vešala? Dovoljno za jedan dan.




       Agata Kristi, Velika četvorka  ( nastavci : Romani u nastavcima )

05.01.2021.

Agata Kristi, Velika četvorka ( Treće poglavlje, Još ponešto o Li Chang Venu )



TREĆE POGLAVLJE 

JOŠ PONEŠTO O LI CHANG VENU

    Dan ili dva posle posete lažnog čuvara još sam se nadao da bi se mogao vratiti pa ni na trenutak nisam napuštao stan. Što se mene tiče, on nije imao ni
kakvaog razloga posumnjati da smo otkrili njegov identitet. Mislio sam da bi se mogao vratiti i pokušati odneti telo, ali Poirot se podsmehivao mojim razmišljanjima.

—Mon ami—rekao je— ako želiš, možeš čekati da ptičici staviš soli na rep, ali ja nisam spreman tratiti svoje vreme.
—Pa, u redu, Poirot—rekao sam— zašto je uopšte rizikovao došavši ovamo?
Ako se kasnije nameravao vratiti po telo, onda vidim nekog smisla u njegovom dolasku. U najmanju ruku maknuo bi dokaze; ovako se čini da nije ništa postigao.
       Poirot je   slegnuo ramenima na najtipičniji francuski način.

—Ali, na stvari ne gledate očima Broja Četiri, Hastingse —rekao je.—Govorite o dokazima, ali kakve mi dokaze imamo protiv njega? Tačno je da imamo telo, ali nemamo druge dokaze, čak ni da je čovek umoren — cianovodična kiselina, kad se udiše, ne ostavlja nikakoga traga. Uz to, ne možemo naći nikoga ko ga je video kako ulazi u stan dok nas nije bilo, a ništa nismo utvrdili ni o kretanju preminulog prijatelja, Maverlinga...
—Ne, Hastingse, Broj Četiri nije za sobom ostavio nikakav trag i svestan je toga. Njegovu bismo posetu mogli nazvati izvidničkim. Možda se želeo uveriti da je
Maverling mrtav, ali mislim verovatnije je da je došao videti Herculea Poirota i porazgovarati s protivnikom kojeg se jedino mora bojati.

      Poirotovo razmišljanje činilo se tipično egocentričnim, ali nisam se želeo sporiti.
— A šta s istragom? —upitao sam.—Pretpostavljam da će te sve tamo objasniti i policiji potpuno opisati Broj Četiri.
—A sa kojom svrhom? Možemo li ponuditi i pre dočiti išta što bi moglo zadiviti pogrebnika i porotu vaših postojanih Britanaca? Ima li naš opis Broja Četiri ikakvu vrednost? Ne, ostavićemo im da to proglase 'smrću nesretnim slučajem' i možda će, premda se baš ne nadam tome, naš mudri ubica sam sebe potapšati po ramenu kako je uspeo već u prvoj rundi navesti Herculea Poirota na pogrešan trag.

       Kao i obično, Poirot je imao pravo. Nikad više nismo videli čuvara iz klinike, a istraga - na kojoj sam ja svedočio dok se Poirot nije čak niti pojavio na sudu nije pobudila nikakvo zanimanje javnosti.
       Kako je zbog planiranog puta u Južnu Ameriku Poirot posvršavao sve svoje poslove, u ovom trenutku nije radio ni na jednom slučaju. No, premda je većinu vremena provodio u stanu, nisam gotovo ništa uspeo izvući iz njega. Sedeo je zavaljen u naslonjači izbegavao je sve pokušaje da zapodenem razgovor.
       A onda jednog jutra, nedelju dana nakon ubistva, upitao me bi li s njime želeo poći nekome u posetu. Bilo mi je drago zato što sam osećao da greši pokušavajući sve sam i želeo sam s njim raspravljati o slučaju. Ali, pokazalo se da uopšte nije razgovorljiv. Čak i kad bih ga zapitao gde idemo, nije odgovarao.

      Poirot voli biti tajnovit. Zadržavao je sve za sebe do zadnjeg trenutka. Nakon što smo, promenivši jedan autobus i dva voza, dospeli u jedno od najdepresivnijih londonskih južnih predgrađa, ipak mi je objasnio o čemu je reč.
-Posetićemo, Hastingse, čoveka koji od svih Engleza najviše zna o kineskom podzemlju.
   - Zaista. A ko je to?
  - Čovek za kog nikad niste čuli - neki gospodin John Ingles. On je penzionisani državni službenik osrednje inteligencije. U kući punoj malih kineskih figurica s kojima dosađuje prijateljima i znancima. Pa ipak, uveravaju me ljudi koji bi trebali znati, da je taj John Ingles jedini čovek sposoban da mi da informacije koje me zanimaju.

      Za nekoliko trenutaka počeli smo se uspinjati stepenicama do "The Laurelsa"(Lovori), kako se nazivala kuća gospodina Inglesa.

     Nigde nisam opazio nikakav lovorov grm, pa sam zaključio da je kuća tako nazvana po uobičajenim opskurnim nazivima svojstvenim predgrađima.

        Vrata nam je otvorio kineski sluga nepomična lica i uveo nas svojem gospodaru. Gospodin Ingles bio je čovek široke građe, ponešto žut u licu i duboko usađenih očiju koje su održavale neku čudnu zamišljenost. Ustao je da nas pozdravi, odlažući pri tom otvoreno pismo koje je držao u ruci. Vratio mu se nakon pozdrava.

—Sedite, izvolite. Hasley mi je rekao da želite neke informacije i da bih vam mogao pomoći.
—Tako je, monsieur. Želio bih vas pitati znate li išta o čoveku po imenu Li Chang Yen?
—Čudno —zaista čudno. Kako ste čuli za tog čoveka?
—Znači, poznajete ga?—

     Sreo sam ga jednom prilikom.  I znam ponešto o njemu - premda ne onoliko koliko bih želeo. Ali, iznenađen sam da je još neko u Engleskoj uopšte čuo za njega. Donekle reč je o velikom čoveku, znate — ali nije u tome bit. Dosta je valjanih razloga za zaključak da se on krije iza svega.
—Iza čega?
—Svega. Iza nemira širom sveta, previranja među radništvom koja se događaju u svim zemljama i revolucija koje su nastale u nekima. Ima ljudi —a ne radi se samo o zastrašivanju — i to ljudi koji znaju što govore kad tvrde kako se iza svega krije sila koja ponajpre teži razjediniti civilizaciju. Mnogo je znakova, znate, da su u Rusiji Lenjin i Trocki bili samo lutke kojima je svaki pokret diktirao neki drugi um. Nemam nikakve pouzdanae dokaze koji bi bio prihvatljiv, ali uveren sam da je to bio um Li Chang Yena.
—Oh, ma pustite to—usprotivio sam se.—Nije li to ipak malo ishitreno?Kako bi neki Kinez mogao imati toliko uticaja u Rusiji?

       Poirot me je ljutito pogledao.
—Vama je, Hastings—rekao je -ishitreno sve što nije plod vaše mašte; za mene
— slažem se s ovim gospodinom. Ali, molim vas, nastavite, monsieur.
—Ne usudim se niti nagađati šta ţželi postići svim tim - nastavio je gospodin Ingles. - Ali, pretpostavljam da je obolio od iste bolesti kao i veliki umovi - od Akbara i Aleksandra pa do Napoleona - od žudnje za moći i ličnom nadmoći. Sve do naših dana za osvajanja su bile nužne oružane snage, ali u ovom nemirnom veku čovek poput Li Chang Yena može posegnuti i za drugim sredstvima. Imam dokaze da je toliko bogat da može novcem podmićivati i propagirati šta želi, a ima i naznaka da kontroliše neku naučnu silu o kakvoj svet nije niti sanjao.
       Poirot je pratio Ingesove reči s najvećom mogućom pažnjom.
—A u Kini?—upitao je.
—I tamo deluje? Gospodin Ingles žustro je kimnuo.

—I tamo—rekao je.—Premda ne mogu predočiti nikakve dokaze koje bi prihvatio i sud, ipak to mogu potvrditi pozivajući se na znane mi činjenice. Lično poznajem svakog čoveka koji nešto znači danas u Kini, i mogu vam reći sledeće: ljudi za koje se u javnosti drži da su ključni zapravo su figure vrlo neznatne ili nikakve važnosti. Reč je o lutkama koje plešu na potez ruke nekog gospodara, a ta ruka je Li Chang Yen. Li je um koji danas kontroliše Istok. Mi ne razumemo Istok—nikada ga nećemo razumeti; no, Li Chang Yen je spiritus movens u tom delu sveta. Nikad ne izlazi u javnost— o, ne, uopšte ne izlazi; nikad ne napušta svoju palaču u Pekingu. No, Li povlači konce— tako je, povlači konce — a zatim se određene stvari događaju negde drugde.
—I niko mu se ne može suprostaviti? — upitao je Poirot.
     Gospodin Ingles se nagnuo napred.
- U posljednje četiri godine četiri su čoveka pokušala —rekao je polagano;
—čvrsti ljudi, pošteni i vrlo umni. Svaki je za neko vreme mogao omesti njegove planove.
     Zastao je.
—I?—upitao sam.
—E pa, mrtvi su. Jedan je u članku spomenuo ime Li Chang Yena u vezi s neredima u Pekingu i za dva dana izboden je nožem na ulici. Ubicu nikad ni
su uhvatili. I ostala su trojica učinila sličan greh. U govoru, članku ili razgovoru svaki je od njih Li Chang Vena nekako povezao s neredima ili revolucijom i u roku nedelje  dana nakon takve indiskrecije nađen je mrtav. Jedan je otrovan; drugi je umro od kolere —izolovan slučaj, ne deo epidemije; treći je nađen mrtav u vlastitom krevetu. Uzrok smrti poslednjeg nikad nije utvrđen, ali jedan mi je lekar koji je video telo, rekao da je bio spržen i zgrčen kao da je bio izložen neverovatno snažnom električnom udaru.

—A Li Chang Yen—upitao je Poirot.—Naravno, nikakvi tragovi ne vode do njega— ali, ipak ima nekih znakova, zar ne?
      Gospodin Ingles je slegnuo ramenima.
—O, znakova— da, nema sumnje. A jednom sam naišao i na čoveka spremnog da progovori, jednog odličnog mladog kineskog hemičara, inače štićenika Li ChangYena. Taj me je hemičar posetio jednog dana i, ugledavši ga, shvatio sam da je na rubu nervnog sloma. Maglovito mi je govorio o pokusima na kojima je s mandarinima radio u Levoj palači — o eksperimentima na kulijima pri kojima se izredalo najodvratnije neuvažavanje ljudskog života i patnje. Živci su mu potpuno popustili i bio je u najgorem stanju ustrašenosti. Odveo sam ga do kreveta u najgornjoj sobi moje kuće, nameravajući ga ispitivati sutradan —ali, naravno, bila je to vrlo glupa greška.
—Kako su ga se dokopali?—zapitao je Poirot
—To nisam nikad doznao. Probudio sam se iznenada te noći, a kuću mi je već zahvatio plamen. Srećom, izvukao sam živu glavu. Istraga je pokazala da je na
gornjem spratu buknuo požar strahovite jakosti i ostaci mog mladog prijatelja hemičara nađeni su potpuno pougljenjeni. Po brzini govora shvatio sam da se gospodin Ingles sav predao hobiju, ali očito i sam je shvatio da je malo preterao, pa se nasmejao kao da se ispričava.
—Ali, naravno—rekao je—nemam nikakve dokaze i vi ćete mi, kao i drugi, jednostavno reći da imam bubu u glavi.
—Baš suprotno —tiho je uzvratio Poirot—potpuno verujemo u vašu priču. I mi smo, zapravo, podosta zainteresirani za Li Chang Yena.
—Zaista me čudi da uopšte znate za njega. Nisam znao da je iko u Engleskoj čuo za nj. Zanimalo bi me da čujem kako ste saznali za Lija —ako nisam suviše indiskretan.
—Ne, ni najmanje, monsieur. Neki je čovek potražio utočište u mom domu. Zaista je bio pretrpeo strahovit šok, ali uspeo nam je reći dovoljno da u nas pobudi zanimanje za Li Chang Yenom. Opisao je četiri osobe —Veliku Četvorku —organizaciju o kojoj dosad niko nije niti sanjao. Broj Jedan je Li Chang Yen, Broj Dva nepoznati Amerikanac, Broj Tri jednako nepoznata Francuskinja, a Broj Četiri može se nazvati izvršnim organom organizacije — Uništavateljem. Čovek koji nam je to saopštio naţžalost je mrtav. Recite mi, monsieur, jeste li uopšte čuli za tu frazu? Velika Četvorka.
—Ne u vezi s Li Chang Yenom. Ne, ne bih to mogao reći. No, čuo sam i čitaoo tome, eto baš nedavno— i to u vrlo neuobičajenom kontekstu. Ah, da tamo je.

      Ustao je i zaputio se preko sobe do blještavog ormarića s drvorezom — prekrasna stvar, čak i za mene. Vratio se s pismom u ruci.
      Evo ga. Pismo pomorca kog sam nekom prigodom sreo u Shangaiju. Častan stari pokvarenjak—rekao bih, već sav pekmezav od pića. Shvatio sam sve to kao alkoholičarska naklapanja.
      Počeo je glasno čitati:

Dragi gospodine,

Možda me se više i ne sećate, ali jedanput ste mi pomogli u Shanghaiju. Pomozite mi opet. Potreban mi je novac da bih napustio zemlju. Ovde sam, nadam se, dobro skriven ali mogli bi me se dokopati svakog trenutka. Mislim, Velika Četvorka. Pitanje je života ili smrti. Imam dosta novca, ali ga se ne usudim uzeti strahujući da me ne otkriju. Pošaljite mi nekoliko stotina u novčanicama. Vratiću vam, kunem se. Sluga vaš, gospodine.

Jonathan Whallev.

—Datirano iz Granite Bungalowa, Hoppaton, Dartmoor. Bojim se kako sam pomislio da je sve to vrlo prizeman način da mi se uzme nekoliko stotina funti, inače toliko mi potrebnih. Ako vam može koristiti. —

Pružio je pismo.

—Je vous remercie, monsieur. Krećem u Hoppaton a l'heure meme.
—Vidi, vidi—ovo je vrlo zanimljivo. A da pođem i ja? Imate nešto protiv?
—Bilo bi mi zaista drago da nam se pridružite, ali moramo krenuti odmah. Kako se čini nećemo za dana stići do Dartmoora.
       John Ingles nas je zadržao još nekoliko minuta i ubrzo smo bili u vozu koji je iz stanice Paddington kretao u West Countrv, Hoppaton je bio malo selo zbijeno na ravnom delu kotline uz neku pustopoljinu. Do njega se vozilo petnaestak kilometara od Moretonhampsteda. Bilo je oko osam sati kad smo stigli ali u julu još je dan.
      Ušli smo u usku seosku ulicu i stali da nekog starog seljaka zapitamo gde da krenemo.
—Granite Bungalow—rekao je starac zamišljeno— znači tražite Granite Bungalow? Ha?
     Uveravali smo ga da zaista to tražimo. Starac je pokazao na malu sivu kuću na kraju ulice.
—Tamo je bungalow. Želite li videti inspektora?
- Kakvog inspektora?—oštro je zapitao Poirot.- Šta mislite pod tim?
—Zar niste čuli za ubistvo, ha? Zastrašujuća stvar, čini se. Kažu, lokve krvi.
—Mon Dieu—promrmljao je Poirot.—Moram smesta videti tog vašeg inspektora.
        Već nakon pet minuta nasamo smo se našli s inspektorom Meadowsom. U početku se držao pomalo kruto, ali magično ime inspektora Jappa iz Scotland Yardau činilo ga je mnogo razgovorljivim.
— Da, gospodine, ubijen je jutros. Šokantno. Nazvali su u Moreton i smesta sam došao. Odmah mi se sve učinilo tajnovitim. Starac —a bilo mu je oko sedamdesetak, znate; a kako čujem volio je i popiti — ležao je na podu dnevne sobe. Na glavi mu se videla oteklina, a grkljan mu je bio prerezan od uha do uha. Kao što možete zamisliti, krvi po celoj sobi. Njegova nam je kuvarica, Betsy Andrews, rekla da je njezin gospodar imao nekoliko malih kineskih figurica od žada. Rekao joj je da su vrlo vredne, ali sve su nestale. Zato je sve naravno, nalikovalo na napad i pljačku; ali takvom su se rešenju zagonetke mogle staviti različite primedbe. Uz starca su u kući bile još dve osobe; Betsy Andrews, ovdašnja seljakinja iz Hoppatona i jedan sluga, vrlo grub čovek, Robert Grant. On je bio otišao naobližnju farmu po mleko, kao što to čini svakog dana, a Betsy da popriča sa susedom. Izbivala je samo dvadesetak minuta—otprilike od deset do pola jedanaest— i mora da je zločin učinjen u to doba. Grant se prvi vratio kući. Ušao je na stražnja vrata koja su bila otvorena —niko i tako ovde ne zaključava vrata —barem ne preko dana—stavio je mleko u smočnicu i zaputio se u svoju sobu da pročita novine i popuši cigaretu. Nije niti slutio da se dogodilo nešto neobično—barem tako kaže. A tada dolazi Betsy, ulazi u dnevnu sobu i krikne da bi i mrtve dignula iz groba. Sve je to jasno. Neko je ušao dok je ono dvoje izbivalo iz kuće i ubio sirotog starca. No, nisam se mogao oteti doj
mu da je reč o vrlo hladnokrvnom čoveku. Morao je doći i proći niz seosku ulicu i zatim se ušuljati kroz nečije straţžnje dvorište. Granite Bungalow je sa svih strana okružen kućama, kao što uostalom možete videti. Kako to da ga baš niko nije video?
      Inspektor je zastao i sav je zasjao.
- Aha, shvatam što mislite reći — rekao je Poirot.
- Nastavićete?
- Hm, gospodine moj, nešto nije u redu, rekao sam sebi —nešto sam nanjušio. I počeo sam gledati uokolo. Eto, te figurice od žada. Bi li običan propalica ikad
pomislio da su vredne? Osim toga, pokušati tako nešto usred bela dana čista je ludost. Pretpostavimo da je starac počeo zvati upomoć?
—Pretpostavljam, inspektore, da je oteklina na glavi posledica udarca nanesena pre smrti?—rekao je Mr. Ingles.
—Tačno tako, gospodine. Prvo ga je, mislim ubica, tresnuo po glavi a zatim mu je prerezao grkljan. To je barem jasno. Ali kako je došao i otišao? U ovako malim mestima ljudi odmah opaze stranca. I sve mi se to odjedanput složilo— niko nije došao. Dobro sam se zagledao uokolo. Prošle je noći padala kiša i jasno
su se videli tragovi koji su vodili iz kuhinje i u kuhinju. U dnevnoj sobi videla su se samo dva para tragova (Betsy Andrews se zaustavila na vratima)- gospodin Whalley (nosio je meke kućne papuče) i otisci još jednog čoveka. Taj je drugi čovek stao na krvave mrlje i pošao sam za njegovim krvavim tragovima
—ispričavam se, gospodine.
—Ništa, ništa —rekao je Ingles uz jedva primetan osmeh—savršeno sam shvatio šta ste hteli reći.
- Pošao sam za tragom do kuhinje — ali ne dalje. Dakle, to je prvo. Drugo: na nadvoju vrata gospodina Granta spazio sam jedva vidljiv trag krvi. Treće —
to ima veze s čizmama gospodina Granta, koje je on inače skinuo. Uzeo sam ih i utvrdio da odgovaraju tragovima. I to je bilo to. Neko je iz kuće učinio zločin. Upozorio sam Granta i priveo ga; i zamislite što sam našao skriveno u njegovu port-manteau? Male figurice od žada i otpusnicu. Robert Grant se zvao i
Abraham Biggs, optužen zbog teškog zločina i provale te osuđen pre pet godina.

      Pobedonosno, inspektor je načas zastao.
—I, gospodo, štoa mislite o tome?
- Mislim- rekao je Poirot-da je to, prema svemu sudeći, vrlo jasan slučaj- zapravo, iznenađujuće jasan. Taj Biggs, ili Grant -mora da je reč o vrlopriglupom i neškolovanom čoveku, zar ne?
—Pa, on je—grub, prost čovek. Nema pojma šta bi mogao značiti otisak stopala.—Očito čovek ne čita detektivske romane! Pa inspektore, čestitam vam. Sad možemo pogledati mesto zločina, zar ne?
—Smesta ću vas lično odvesti tamo. Želeo bih da vidite te otiske stopala.
—I ja bi ih želeo videti. Da, da, vrlo zanimljivo, vrlo ingeniozno.

       Smesta smo krenuli. Gospodin Ingles i inspektor su požurili napred. Zadržao sam Poirota kako bih mu rekao nešto a da inspektor ne čuje,

—Šta mislite o svemu ovom, Poirot? Je li baš sve tako kako se čini
—To je pravo pitanje, mon ami. Whalley vrlo jasno u svom pismu tvrdi kako
mu je Velika Četvorka na tragu, a mi znamo, vi i ja, da Velika Četvorka nije tek krampus za decu. Pa ipak, čini se da sve upućuje na to da je taj Grant učinio zločin. Zašto je to učinio? Zbog figurica od žada? Ili je agent Velike Četvorke? Moram priznati da mi se ovo zadnje čini verovatnijim. Bez obzira na to
kako vredne bile te figurice, čovek njegovog društvenog porekla ne bi to baš mogao znati — ili barem ne toliko biti svestan te činjenice da počini zločin kako bi ih se dočepao. (To je, par example, inspektor morao zapaziti.) Grant je jednostavno mogao ukrasti taj žad i pobeći, a da ne ubije čoveka. E, da; bojim se da se naš prijatelj iz Devonshirea nije baš suviše služio svojim malim sivim stanicama. Merio je otiske stopala, ali nije promislio i posložio svoje ideje nekom nužnom metodom i prema nekom redu.



Agata Kristi, Velika četvorka  ( nastavci : Romani u nastavcima )


02.01.2021.

Šagrinska koža, Le peau de chagrin,




Mirjana Stošić    

...Radnja pripovesti Šagrinska koža (Le peau de chagrin, 1831)1 smeštena je u Parizu u kojem se, pohranjena u zabitoj antikvarnici, prodaje koža sa magijskim svojstvima. Šagrinska koža će u romanu biti predmet filozofske i naučne debate, ali ostaće na ne-mestu epistemološke i empirijske aporije – nečitljiva. 

      Na samom početku romana antikvarnica se pojavljuje mladom studentu koji je prokockao svoj poslednji napoleon kao mesto koje će videti pre nameravanog samoubistva skokom u Senu. Antikvarnica je detaljno opisana, data u prelivima magijskog i realističkog, shodno prelamanju romantičarskog i realističkog na početku veka. Druge kulture predstavljene su uvek naspram francuske kulture: antikvarnica sa kuriozitetima, kapa od vidrine kože na glavi dečaka, i starica kojoj je povereno da dočeka Valentina, »ženski Kaliban«, prototip drugosti renesansne drame. Mumije iz Kaira, krokodili i majmuni, izgledaju kao da će se svakog trena uzverati na kristalne lustere; vaza iz Sevra (s Napoleonovim portretom) nalazi se pored sfinge posvećene Sezostrisu; prošlo i sadašnje spojeno je s »grotesknom razdraganošću«. Čitav opis i haotična taksonomija predmeta data je kao spirala crno-belih ukrštanja, svetlo-mračnih raspodela prostora antikvarnice. Valentin se izmešta u drevna carstva, Egipat, Grčku, Rim, on putuje kroz srednji vek i renesansu, kroz kolonijalni narativ. Sva grandioznost evropske civilizacijske potrage za autonarativom i znanjem o drugima, neevropljanima (koje narativ konstituiše kao progres) data je, u ekstazi primisli subjekta pogleda, kao celovita istorija. 

     Iako antikvarnica predstavlja skučeno, zagušljivo, prašnjavo mesto u kom se predmeti bore za vlastiti prostor, iako nikakve linearnosti nema, student gradi istorijski narativ ponavljajući ga. Naratorski glas ovaj istorijski narativ koji preskače ambise pripisuje zapravo prirodnjaku i zoologu Kivjeu (Georges Cuvier), Balzakovom savremeniku, koji je »vaskrsao svjetove na osnovu očišćenih kostiju, podigao kao Kadmo gradove pomoću zuba [...] pronašao narod džinova na osnovu mamutove noge«2. Kivje koristi delove, fragmente mrtvih tela, kako smatra Doroti Keli (Dorothy Kelly), kao vrstu »magijske sinegdohe kako bi rekonstruisao čitave izumrle životinjske populacije«3. Kao prototip čitaoca koji fragmente poznatog sveta preslikava na celokupnost nepoznatog, Kivje jeste figura prosvećenog progresivnog tumača drugosti unutar poznatog, normalnog, prihvaćenog. Drugost je pročitana, postala je objekt proučavanja za subjekta znanja..      
      Fantomski potencijal »nepokretnog i plastičnog materijala« u antikvarnici pojačaće osećanje izvan-prostornosti, kao da »bat njegovih koraka dolazi sa drugog sveta«, i ovaj »retrospektivni pogled« omogućava, jezikom romana, da se svet zamisli kao »retrogradna apokalipsa« (une sorte d’Apocalypse rétrograde). Fantomalnost samog subjekta pogleda i začaranost pred stranim predmetima (koji se otiskuju na platnu istočnjačke fantazije) ima ishodište u brisanju granica između života i smrti, i student će, progonjen začudnim oblicima koje vidi, u oniričkom bunilu, biti pripremljen za susret s magičnom kožom. Ulog je ostvaren, Valentin je zakoračio u polje simboličkih razmena.      
      U okviru simboličkog poretka, Valentin do krajnosti dovodi kivjeovski, pragmatični model čitanja, ukazujući, vlastitim radikalnim strategijama čitanja, da tekst odlaže (štaviše, onemogućava, na primeru šagrinske kože) svako finalno tumačenje, da uvek ostaje daleki drugi (kome se čitalac neumorno želi približiti), i da čitanje treba da pođe od prihvatanja magičnosti razlike. Rečima Volfganga Izera (Wolfgang Iser), šagrinska koža jeste mesto praznine (Leerstellen) i kao takva ne može biti redukovana na jednu čitalačku konkretizaciju, jer njene mogućnosti i suplementarna značenja razvijaju čitalačku dinamiku koja prevazilazi pragmatično čitanje..      
    Šagrinska koža je opisana kao mala kometa koja isijava moć, njena veličina je kože lisice, obeležena je Solomonovim pečatom i na njoj (ili u njoj) ispisan je tekst na »sanskritu« – tako kaže starac, no ispis je u stvari na nepreciznom arapskom – a tekst je, zapravo, ugovor o želji.      
                       »Ako me imaš, sve ćeš imati. 
                Ali meni će pripadati tvoj život. Bog 
                     je tako htio. Poželi nešto i želje 
                      će ti se ispuniti. Ali udesi 
                     svoje želje prema svom životu. 
                       On je tu. Pri svakoj želji, 
                          ja ću se skratiti 
                          kao tvoji dani.
                          Hoćeš li me? 
                          Uzmi. Bog 
                           će te uslišiti. 
                              Amin!«4 

Koža predstavlja život onoga ko je poseduje, ali u formi inverzije poseda – posed je, ali sa svakom željom koju ispuni, koža se smanjuje, čime se život imaoca kože skraćuje. Koža je smeštena u prostor neodlučivosti – između magijskog i profanog, prirodnog i natprirodnog, fizički mogućeg i nemogućeg. Cvetan Todorov (Tzvetan Todorov) je određuje kao »metaforu života«, na jednoj strani, i kao »metonimiju želje«, na drugoj. Odnos obrnute proporcije između života i želje, svojstven šagrinskoj koži, jeste relacija između metafore i metonimije: koža stoji kao zamena za život i garantuje njegovo trajanje, kao i vlastito; koža figurira kao aporija želje, kao uvek nova zamena i kontigvitet (što je inherentno želji, u lakanovskom ključu) i ne garantuje ništa osim vlastitog nestajanja, vlastite smrti. Kao što Cvetan Todorov navodi: »Ostvarenje želje vodi u smrt«. »Halucinativna topografija antikvarnice«5 unapred je pripremila teren za fantastični mise-en-scène u kom figurira orijentalna koža, ali i za zazorni mise-en-abyme, u kom se koža i želja ogledaju, prelamaju i odbijaju u topici smrti. Motivi želje i smrti su pogoni teksta. Valentin je pre susreta sa šagrinskom kožom prikazan kao onaj koji želi smrt.      
    Peau symbolique, »simbolična koža«, sa otisnutim ugovorom, jeste dvostruko upisivanje. I dvostruko čitanje. Šagrinska koža ima simboličku inskripciju, koja, čini se, nije naknadno otisnuta, već je deo same kože, »kao da ih je donijela sa sobom životinja kojoj je nekada pripadala ta koža«. Pri prvom susretu, mladi student će pokušati da proveri da li su »slova utisnuta ili urezana« u kožu, zasecajući je nožem, ali slova će ostajati »tako jasna i istovjetna sa slovima koja su bila utisnuta na površini kože«.6 Setimo se Pola Valerija (Paul Valéry) i ideje da »ništa nije dublje [u čoveku] od kože«, i možda, samo možda, možemo posmatrati šagrinsku kožu kao dubinsku igru površina, kao neokončavajuću slojevitost čija se suština smešta u drugi, uvek drugi sloj, u drugu površinu. Dubinski metod »čitanja« kojim je Valentin započeo čudnovati susret sa šagrinskom kožom (na prvom mestu, pretpostavljajući da je tekst inskripcija na kožnoj podlozi), pokazao se kao besmislen, ali to ga, nažalost, neće sprečiti da nastavi sa osvajačkim pokušajima. Valerijevo »ektodermalno« čitanje7, ideja da »koža« proizvodi efekte dubine, iluzije dna, uticaće na brojne autore – Blanšoa (Maurice Blanchot) (posebno u kontekstu čitalačkog umeća), Barta (bartovski Valeri je preteča ideje iščezavanja autora), Deridu (»Ja« pisma i suplementarnost), i napokon Deleza (Gilles Deleuze) (filozofija dubine i rizom), itd.      
   »Mrtva« koža i jezik u ovakvom spoju grade čudovišnu potencijalnost i, zajedno sa željom, predstavljaju dodir sloma i ujedno radikalnu životnu potenciju. Zbog veze sa jezikom, sa Drugim, ova simbolička koža »prkosi prevođenju« i njena »površ« ostaje nenarušiva, i čitanje kože do kraja ostaje mesto aporije. Koža kao »antifraza« (kako je u tekstu nazvana), sa ironijom inverzije posedovanja, sa svakim pokušajem naučne racionalizacije, ostaje nerešiv problem budući da je ona tekst koji nauka, ili želja znanja, želi da kolonizuje kao predmet posmatranja, kao prirodu. Čitanje ove kože-teksta može poći samo iz rakursa »heterologije«, iz onoga što Rolan Bart naziva »burlesknim, heteroklitnim znanjem«, budući da »tekst prevazilazi znanje«, tj. monološko znanje.8 Bartovski koncept teksta je zahvalno mesto analize, jer koža-tekst jeste »galaksija označitelja, a ne struktura označenih« – tekst umrežava pitanje želje i pitanje poseda. Prema tome, može li se uopšte govoriti o subjektu želje, o instanci koja želi ili o regulisanoj ekonomiji želje, užitka i zadovoljstva?      
    Rafael Valentin »podvrgava« kožu raznim naučnim diskursima: zoologije, mehanike, hemije i sl., u pokušaju da je rastegne, da »obuzda svog magarca«. Koža je u naučnim diskursima nesaznatljiva. Koža -tekst sa magijskim svojstvima neumitno će nestajati, skraćivati se, urastati u vlastito središte nečitljivosti, u »igri trošenja i štednje, kalkulacija, brzine, političke ekonomije, i – kao u romanu – znanja, moći i volje: ‘znati’, ‘hteti’ (vouloir), i ‘imati svoju volju’ (pouvoir)«9 . Ekonomiji želje, oličene u šagrinskoj koži, podređena je i sama naracija, budući da je Šagrinska koža narativ o kraju narativa. Koža preuzima funkciju neprestanog, nepodnošljivog rasplitanja radnje, odlaganja smrti. Jer, to su ulozi u ovoj oniričkoj ekonomiji narativnog teksta.      
   Natpis na šagrinskoj koži grafički je istaknut i neuobičajen. Džejn Mari Tod (Jane Marie Todd)10 smatra da je tekst dat kao obrnuti trougao, kao replika Venerinog brega, spoljašnjeg dela ženskog polnog organa. Autorka iste relacije vidi i u samom tekstu, koji je dat na dva jezika, budući da se tekst želje pokazuje kao moguća seksualna aluzija: »ako me želiš«, »poželi«, »želje će ti se ispuniti«, »hoćeš li me?«, »uzmi«. Sam narativ posredno vezuje kožu za učinke ženskosti. Budući da koža nosi Solomonov pečat koji čine dva trougla čija su temena obrnuto postavljena, šagrinska koža predstavlja drugi trougao, čije je teme oboreno i koji je simbol ženskog principa. Kao koža koja progovara govorom želje i zavođenja, tradicionalno rodno određenim kao govor žene, magična koža postaje kompleksnija kada se posmatra prema tezi Džeka Halberstama (Jack/Judith Halberstam) koji smatra da je koža površina koja je postrodno obeležena, posthumana.11 Iako sasvim ranjiva, koža je, kako smatra Halberstam, jedan od najstabilnijih označitelja. Šagrinska koža je stabilnost dovedena do ekstrema, sasvim nepobediva, na račun života, a vlastitu ranjivost je zadržala upravo na mestu ranjivosti čitaoca Valentina, na mestu želje – da sve ima, prekomerno, ali da »živi po svaku cenu«.12      
    Piter Bruks (Peter Brooks) upravo sa ovog mesta tumači »narativnu želju« na primeru pripovesti Šagrinska koža. Ne samo da je želja frojdovski shvaćen motor zapleta, već je želja osnovni narativni motiv – želja narativa i narativ želje. Čitajući Šagrinsku kožu u kontekstu Frojdovog teksta »S one strane principa zadovoljstva«,13 Bruks povezuje želju i smrt. U trenutku kada Valentin dostigne orgijastičnost želje, njeno potpuno ostvarenje, »gledao je SMRT«.14 »Želja ostvarena pomoću magične kože je smrt, skraćivanje životnog toka. Prema tome, ostvarenje ujedno znači i smrt želje«, i Valentin grozničavo uzvikuje: »Ne želim ništa!« Bruks nadalje tvrdi da je Valentin shvatio šta se »nalazi s one strane principa zadovoljstva, s one strane orgijastičke želje: nagon ka smrti, instinkt uništenja«.15 Želeti do krajnosti, ostvarivati želju u njenoj potpunosti, rasejanjima, njenoj neokončanosti, znači uočiti »nemogućnost same želje«, jer »želeti postaje, i jedino može biti, izbor smrti tog ja koje želi«16, kako navodi Bruks. Stoga, Valentin živi »čedno kao Origen, uškopivši svoju maštu«17, ali je »želio da živi po svaku cenu«. Valentin postaje čitalac želje, ali »želeći ništa« on zapravo uvek ostaje biće želje, biće koje želi da ne želi ništa.      
    Diskurs želje, kakav je koža-tekst, uvek je dat u fragmentima. Kao začudni svet želje, koža će pokrenuti ekonomiju seksualnog i robnog fetiša i odbijaće predmet želje kao takav, uvek ga supstituišući za tiraniju pokušaja da se koža očuva i da se spreči smrt, pa koža na neki način materijalizuje četvrtu dimenziju – vreme. Džejn Mari Tod se posebno oslanja na tumačenje Šagrinske kože Samjuela Vebera u kom se želja posmatra kao postajanje a ne posedovanje, što je »krajnje sredstvo i izvor fetišizma«18. Veber smatra da koža simbolizuje falus majke i da se posebno ističe u paralelnim naučnim pokušajima osvajanja »istine« predmeta želje: Valentin uspešno ulaže napore da tajno proveri da li neosvojiva Fedora jeste žena, budući da ne ispunjava njegovu seksualnu želju i, sa druge strane, pokušava da razume kožu i savlada je pod hidrauličnom presom. Fedora i magična koža će otkriti »sve«, pod neumornim Valentinovim pogledom.      
    Kada Fedora ostane gola, otkriva sve posmatraču-naučniku, sve što je »ništa«. [...] Ali Rafael, nemoćan da se pomiri sa »realnošću« ovog ništa, odlučuje se za alternativu koju je opisao Frojd: fetišista koji odbija da prihvati realnost kastracije investira libidinalnu energiju koja je bila usmerena na falus majke u supstitutivne objekte.19      
    Fetišizacija kože će ići istim putem osvajanja preko sticanja uvida, znanja, u trećem delu romana. Koža će postati predmet želje znanja. I uvek otpor znanju želje. Kao otpor, neokončavajuće premeštanje i postajanje manjom, magična koža, kao i Fedora, destabilizuje odnos između subjekta saznavanja i objekta znanja, ujedno kao tekst i kao nečitljivost. Rafael i trojica naučnika pokušavaju da savladaju zazornu moć kože, njenu materijalnu nenarušivost, ne uviđajući da njena materijalnost počiva u tekstu. »Naučnici greše, jer kožu tretiraju kao da je prirodni predmet, podređen prirodnim zakonima, dok je ona zapravo tekst.«20 Tekst kože, inskripcija na »sanskritu« (dat i na francuskom, koji Rafael čita naglas i prevodi, jeste kretanje između jezika, između diskursa, najmanje dva diskursa, neuhvatljiv je prevod želje koja uvek izmiče prevođenju, ili je uvek praksa prevođenja drugosti koja se ne može fiksirati. Dvostrukost drugosti, kao nečitljivog natpisa (etnocentrizam), na jednoj strani, i kao unapred kodirane u okviru zapadnjačkog čitanja ne-zapadne drugosti (tekst na »sanskritu«; antikvarni fragmenti koji »izrastaju« u diskurs istorije; ženskost kože; žena bez »ukrasa« i »bez srca«) – prikazana je u falocentrizmu tumačenja diskursa želje.      
   Čitanje sadrži dvostruku vezu – ono je omogućeno kao pluralno, pustolovno i afirmativno, samo ukoliko se tekstu pristupi sa, kako Moris Blanšo smatra, »lakim, nevinim Da«, ali budući da »ono ne čini ništa, a sve je postignuto«, čitanje se nalazi u zastrašujućoj blizini sloma, katastrofe i iščezavanja. U knjizi fragmenata Pisanje sloma (L’Ecriture du désastre, 1980) Blanšo na sličan način, u gotovo identičnoj formulaciji, pristupa problemu pisanja sloma: »Slom uništava sve, istovremeno ostavljajući sve netaknutim«. Ovu dvostrukost, prekomerne uloge čitanja, koje je zapravo ekonomija želje, možemo nazvati Valentinovim usudom svakog čitaoca i svake čitateljke, situiranošću, u isti mah, i unutar i izvan teksta, otkrivajući »sve« i »ništa«. Valentin, kao čitalac zadojen progresivističkim nabojem kolonijalnog doba i koža kao ostatak (drugog, vremena, prostora, uvek druge želje, kao govor želje), kao uvek nesavremena (unzeitgemäße) čitateljka, nalaze se na sceni neprestane igre između – na tragu apela Suzan Sontag »protiv interpretacije« – hermeneutike teksta valentinskog tipa i erotike ma - terijalizovanog teksta-želje, a igra je na život i smrt. Valentin je u toj igri uvek već nadigran.      
   Ne postoji priručnik za čitanje. Čak i kada bi razumevanje čitanja bilo svedeno na napor da se dokuči ono što su drugi (za nas) napisali, što su nam uputili i namenili, ono nas ipak izneverava ne dajući nam nikada jasno i nedvosmisleno značenje. Istovremeno, svaki mogući priručnik za čitanje postaje nemoguć činjenicom da čitanje nikada nije samo i jedino čitanje knjiga, tekstova, slova i znakova koje su nam drugi namenili: iskustvo čitanja je upravo iskustvo događanja drugog, nečitljivog, smrti, događanja koje uvek izlazi izvan korica knjige, iskustvo napuštanja lista papira sa kojeg nam se nešto govorilo, na kojem se pisalo, na kojem je nešto htelo da se kaže. Na taj način iskustvo čitanja postaje drugo ime za istoriju beskonačnih neuspeha da se značenje i smisao fiksiraju, da se telo odvoji od teksta. Koža je uvek već ispisana nerazgovetnim, zastrašujućim znacima prisustva onog drugog.      
   Valentin je pre susreta sa šagrinskom kožom prikazan kao onaj koji želi smrt. Želeći smrt, nakon iskustva magijskog čitanja kože, Valentin zapravo iskušava jednu drugačiju smrt koju nije moguće želeti, jer uvek iznova dolazi – neočekivano, nepozvano, neželjeno: smrt tog »ja« koje želi i koje čita.21

___________________________

1 Onore de Balzak, Šagrinska koža, prev. Dušan Milačić, (Sarajevo: Svjetlost, 1987). 
2 Ibid., 25.
3 Dorothy Kelly, »The Living Death of the Past: Body Parts, Money and Fetish« u La Peau de chagrin, lingua romana, vol. 8, izd. 1, jesen 2009. http://linguaromana.byu.edu/kelly8.html
4 Balzak, Šagrinska koža, 35.
5 Nicoletta Pireddu, »Between fantastique and fantasmagorique: a fantastic reading of Balzac’s La Peau de Chagrin«, Paroles gelées, 9(1), 1991, 35. http:// escholarship.org/uc/item/1d48d7wx
6 Balzak, Šagrinska koža, 34. 
7 Videti Paul Valéry, Idee fixe (New York: Pantheon, 1965). 
8 Roland Barthes, »The Outcomes of the Text«, The Rustle of Language, University of California Press, str. 239–240 (prev. aut.); prvobitno objavljeno podnaslovom »Les sorties du Texte«, Bataille, Philippe Sollers (ur.), 10/18, Pariz, 1973.
9 Jacques Derrida, Paper Machine [prevod dela Papier machine] (Stanford, California: Stanford University Press, 2005), 42. Prevod Balzakove knjige, u izdanju koje ja koristim, navodi glagole »hteti« i »moći«. 
10 Jane Marie Todd, »Balzac’s Shaggy Dog Story«, Comparative Literature, leto 1992, 268–279. 
11 Džek Halberstam u knjizi Skin Shows – Gothic Horror and the Technology of Monsters (Durham i London: Duke University Press, 1995), kožu tumači preko varijacije površinskih »struktura«. Površina u okviru gotskog horora, preispitanog na polju filmskog horora, predstavlja monstruoznu granicu između reprezentacije i stvarnosti pa, usled neodlučivosti između ova dva polja, susret sa površinom prouzrokuje osećanje straha i jeze. Nakon filma Kad jaganjci utihnu, smatra Halberstam, strah više nije izazvan odnosom između površine i dubine, već »horor počiva na nivou same kože«. Bafalo Bil, koji ubija žene da bi se odenuo njihovim oderanim kožama, da bi preuzeo rodnu označenost kože, jeste »muškarac koji imitira rod, preuveličava rod, i konačno pokušava da odbaci svoj rod u korist nove kože. […] Bafalo Bil ubija da bi se odenuo, i simbol je uvida da je rod uvek posthuman, uvek rad šivenja koji prišiva identitet telesne krpe« (str. 167, 176). On [Bafalo Bil] ne shvata rod kao nešto esencijalno, kao nešto što neminovno i prirodno tvori identitet, već samo kao »efekat površine, kao reprezentaciju, spoljašnji atribut upisan u identitet«. 
12 Balzak, op. cit., 187. 
13 Istočnjački talisman, koji uključuje principe ekstenzije i konzervacije, Frojda će očarati kao slikovit prikaz njegove bliske smrti, a pripovest će odrediti kao narativ o smanjivanju, sužavanju i gladovanju. 
14 Ibid., 178. 
15 Peter Brooks, Reading for the Plot (London, Cambridge: Harvard University Press), 50 (prev. aut.) 
16 Ibid. 
17 Balzak, Šagrinska koža, 187. 
18 Samuel Weber, Unwrapping Balzac: a reading of »La peau de chagrin« (University of Toronto Press, 1979), 105.
19 Jane Marie Todd, nav. delo, 275–276. 
20 Ibid., 277 
21 Za čitalačko umeće (ne)čitljivog i želju »druge« i drugačije smrti posebnu zahvalnost upućujem prijateljici i mentorki Jelisaveti Blagojević. 
22 Peter Sloterdijk, »Pravila za ljudski vrt«, u U istom čamcu (Beograd: Beogradski krug, 2001), 1