Markiz de Sade, Filozofija u budoaru- uvod

Markiz de Sade,
Donatien Alphonse Francois
(1740.-1814.)

       Kada Simone de Beauvoir svoj članak o de Sadeu  sa nazivom Hoćemo li spaliti de Sadea?, njezino nam se pitanje čini na prvi pogled upravljeno samo malograđanskoj učmaloj svesti pojedinaca koji su se, udobno smešteni u svoje skučene duhove, do danas uspeli očuvati kao relikti, skupa sa svojom isključivom logikom svrstavan ja svega postojećeg u zakučaste "ladice". No, sam pokušaj da odgovorimo na nj vodi nas mnogo dalje.

      Jedan od razloga zašto se često prećutkuje ili zanemaruje njegov uticaj, dok se mnogi u okviru veoma raznolikih društvenih praksi na njega pozivaju, jest i priča o njegovom životu. Rođen je 2. jula 1740. g. u Parizu. Jedna od njegovih slavnih pretkinja je i Petrarcina Laura, koja se 1325. g. udala za Paula de Sadea. Obrazovanje je stekao kod benediktinaca i isusovaca. Borio se u ratu protiv Pruske, i iz vojske je otpušten sa činomkapetana u konjičkoj pukovniji u Burgundiji Navodno je bio zaručen s dvema devojkama, ali se na očev nagovor venčao sa kćerkom predsednika Poreskog odbora u Parizu, Renee-Pelagiede Montreuil, koja mu je ostala verna skoro do kraja života. Već nekoliko meseci nakon venčanja osuđen je zbog prestupa u javnoj kući. U Parizu ima ljubavnicu, plesačicu Beauvoisin, koju lažno predstavlja kao suprugu u La Costi, njegovom omiljenom posedu u Provansi. Zbog zlostavljanja nezaposlene tkalje Rose Keller (šibanja, rezanja i prelivanja rana crvenim i belim voskom) zatvoren je nekoliko meseci. Iako je imenovan konjičkim pukovnikom, ne odaje se zvanju vojnika, već zavodi ženinu sestru, Anne- Prospere de Montreuil. Sledeće je godine utamničen zbog skandala u Marseilleu, gde; pet mladih prostitutki optužuje njega i njegovog slugu Latoura za heteroseksualnu sodomiju, trovanje španskom muvom ili anisovim semenom, te za niz drugih opačina. Nakon simboličnog pogubljenja i spaljivanja u Aixu, te bega na svoje imanje u La Costi, na kom mnoge sluge uvlači u orgije, luta po Italiji godinu dana pod imenom grof de Mazana. Na povratku ga hapsi pariški inspektor Marais, koji ga već duže vreme prati. Kralj ga nagovara da zatraži pomilovanje pod izgovorom ludila, no de Sade odbija, i čeka suđenje. Vrhovni sud ga kažnjava samo za razuzdanost (oprašta mu trovanje u Marseilleu), novčanom kaznom i zabranom dolaska u Marseille na tri godine. Upućen je u Vincennes, gde ga očekuje novo suđenje, beži i vraća se u La Coste; tek ga sledeće godine Marais hapsi  i zatvara u ćeliju broj šest u Vincennesu, iz koje će biti pušten tek nakon revolucije.
         U ćeliji broj šest počinje njegova paklena odmazda društvu, njegov novi život - jedini dovoljno podatan da mu pruži svu nasladu prekoračivanja svih granica - život pisca, "apsolutnog pisca" (Barney Rosset). Da bi mu se unutar prljave i mračne ćelije uskovitlala mašta i održala napetost čula, on mora preuveličati svoje iskaze, povećati jaz između zbilje i mašte, "glumiti gnev", kako kaže Ihab Hassan, on mora preuzeti visoki retorički stil, i osporavati sve važeće zakone obraćajući se Prirodi i Razumu.
Opsednutost pojedinostima, kao i njihovo beskrajno umnožavanje, odražavaju njegovo stanje, njegova ga "aritmetika očaja" (Hassan) tera da iscrpi sve mogućnosti, da u nedogled razmešta likove u trenucima naslade, da na neki način ostvari svemoć, i postane Bog u svom zatvorenom svetu.  Klaustracija pogoduje otkupljivanju vremena - do 1790. g. opus mu zauzima petnaest oktavo svezaka, od kojih je do nas stigla otprilike četvrtina.

 Nakon Francuske revolucije je oslobođen. Žena mu se povlači u samostan, a on anonimno objavljuje Justine 1791., i, iste godine, doživljava uspeh s komadom Grof Oxtiern. Nakon nekog vremena postaje predsednik Section des Piques (jedne od neformalnih skupina revolucionarne Francuske), agituje, deli političke pamflete i odbija osuđivati zatvorenike. Ponovno ga zatvaraju, i za razdoblja Terora, i nakon njega. Na kraju završava u bolnici za umobolne u Charentonu, gde mu se pridružuje dugogodišnja ljubavnica, gospođa Quesnet, koja se izdaje za njegovu kćer. Ondje piše i režira dramske komade u kojima glume žitelji grada. I sam Napoleon smatra ga opasnim. Donatien Alphonse Francois umire 2. prosinca 1814. g. od plućne opstrukcije. Iako je u svojoj "Poslednjoj volji i testamentu" jasno izrazio želju da ga sahrane bez verskog obreda u jarku, na njegovom imanju u Malaisonu, pokopan je kao katolik na groblju Saint-Maurice. 

Danas se, nažalost, njegovo ime, uprkos pozamašnom opusu, često vezuje samo uz seksualnu devijaciju koja je po njemu nazvana krajem 19. stoleća. U okvirima prosvjetiteljstva, kozmogonije književnosti 18. st., Sadea treba promatrati kao književnika i mislioca-"filozofa". Naprotiv, Masoch, po kome je dobila ime upravo dijametralno suprotna sklonost, mazohizam, odmah je po izdavanju svoje Venere požeo neverovatan uspeh, delo je prevedeno na dvadesetak jezika, dok je danas tek književni kuriozitet i spada u trivijalnu produkciju sumnjive estetske vrednosti.

Filozofija u budoaru jedno je od dva njegova dijaloška dela (sedam dijaloga) koje istovremeno nije namenjeno izvođenju na sceni. Izdano je 1795. g. kao "posthumno delo autora Justine","posthumno" iz sličnih razloga kao i Chateaubriandovi memoari.

 Dijaloška forma nastavlja tradiciju sličnih dela iz 17.st., koja simuliraju svakodnevnu konverzaciju u kružoku, kao i tradiciju dijaloga i drugih antičkih banketa, gde raspravljanje o idejama prate telesni užici.
"Čestit čovek" (l'honnete homme) iz 17. stoleća evoluira u libertarijanca, koji nije samo razbludnik, već i slobodoumnik, agnostik, ateist, čovek koji ima svoju "filozofiju". Opsednutost seksualnošću, i to onom promiskuitetnom, također je u duhu vremena (Montesquieu, Volaire, Diderot, Laclos). Sade, dakle, i formom i idejno-filozofskom podlogom dela poštuje konvencije žanra.

Dijalozi prate fizičko, moralno i filozofsko obrazovanje mlade libertinke Eugenie (15 godina.). Delo svesno ili nesvesno ukazuje i na jaz između privatnog obrazovanja (aristokratskog), i onog javnog – još Rousseau uviđa koliko je teška zadaća obrazovanje pojedinca istovremeno i kao čoveka i kao građanina (Emile). I u ovom Sadeovom delu ogleda se njegov san o svemoći - učitelji su libertinci, slobodoumnici i razbludnici, koji uživaju u svim prednostima koje im daje njihova plemenita krv. Dečju naivnost zameniće cinizam zrelosti; optimističnost prosvetiteljstva nasleđuje potpuno i sveobuhvatno razočaranje.
Sade, kao i enciklopedisti, kritikuje lažne vrline (aristokratsku čast, ćudoređe u pogledu seksualnosti...) i hrišćanstvo (jedinu religiju koju još može prihvatiti jest poganstvo). Mašta mu dopušta da izvuče vlastiti zaključak prema kojem smrt Boga nužno vodi okrutnosti, a zločin postaje nužan kao jedina sloboda koju čovek može u prirodi ostvariti. 

Artikulaciju njegove vizije prirode i koncepcije čoveka omogućuje mu ideja energije. Na temelju njegove makijavelističke slike prirode, kao i relativnosti običaja (jedna od sve češćih tema u 18. st.) zaključuje da razaranje služi stvaranju (Bouffon), i da cilj prirode nije nastavljanje vrste, već seksualni život koji utelovljuje potragu za užitkom. Pravi moral, prema Sadeu, ne mari za moral. Vrlina u njega ponovno pronalazi svoj etimološki smisao individualne snage, muževnog potvrđivanja sebe kao pojedinca. U ime svog prava na apsolutnu slobodu on opisuje, klasifikuje i pojašnjava seksualne devijacije i interiorizuje razmišljanja o seksualnosti koja su jednaka od pamtiveka; ipak, on pronalazi i veze između seksa i ljudskog ponašanja koje još nisu primećena (brani partikularnost ukusa - npr. pravo na homoseksualno opredeljenje žena), i utvrđuje nerazdvojnu povezanost užitka i boli. Promičući apsolutno pravo na užitak, Sade promoviše promišljenu ljudsku okrutnost.

 U pismu supruzi on priznaje da mu sećanja pomažu da prebrodi zatočeništvo. Taj zamišljeni svet zamenjuje cikličko vreme, vreme postaje otvoreno, diktira ga samo svesna i osvieštena želja, koja se umnogome razlikuje od snatrenja prepuštenog samome sebi. Volja da se uživa u zločinu sazreva u zatvoru (u kojem je proveo gotovo tri desetleća) i ona uključuje ne samo uživanje, već i neminovno bogohulno proklamovanje toga zločina.  Sade zahteva denunciranje onoga što zakonodavac nameće - Lacan ga stavlja uz rame Kantu. Samo korak ovde deli fizičko od moralnog.

 Maniru Bildungsromana (Eugenina inicijacija i njezin povratak prirodi) prekida pamflet umetnut u peti dijalog Francuzi, još jedan napor ako želite biti republikanci. Plaidoyer, koji zauzima oko četvrtinu dela, nastao je kasnije (spominje se Robespierre) i evocira raspravu o novom zakonodavstvu za vreme revolucije. Ona poziva građane da prestanu progoniti i tzv. zločine protiv Boga (ateizam, svetogrđe, huljenje) i one protiv ljudi (klevetu, krađu, prostituciju, preljub, rodoskvnuće, silovanje, sodomiju) i one protiv samih sebe (samoubistvo), jer je osnovno načelo libertanca njegov vlastiti užitak.  U brošuri Sade promoviše novi kazneni zakon koji bi trebao voditi brigu o zakonima prirode. U okviru pamfleta gradacija opisanih zločina je isključivo pravnička. Njegov je interes za zakone značajan, ali i objašnjiv psihijatrijski(koja ga je, pored psihoanalize kao književno-teoretskog pristupa, konsakrirala); nauka je relativno nerazvijena, i u pravničkom je svetu angažovano mnogo ljudi. Inverzija vrednosti o kojoj je reč ipak pretpostavlja zadržavanje norme, kako bi transgresija tih normi i dalje garantovala užitak. Ma koliko Sade prezirao žene i njihovu utrobu, ovaj pamflet istovremeno proklamuje i njihovu slobodu (jednako pravo žene, kao i muškarca, da uživa u svim delovima svoga tela, kao i s pripadnicima obaju spolova, jer je i priroda sama i ženska i muška, pa niti jedan lik u Filozofiji u budoaru nije isključivo heteroseksualan) i njihovu potčinjenost željama svih muškaraca.

Nedvosmisleno tumačenje nije moguće - radi li se o slobodarskoj utopiji ili o parodiji neučinkovitih zakona za vreme revolucije? 

Sve je dopušteno, čovek se mora povoditi samo za vlastitim željama. Za Sadea ne postoji Drugi - on je solipsist - tokom čitave knjige taj se Drugi naziva objet - u smislu "objekta", predmeta koji živi samo da bi pružio nasladu onome "ja". Zbog toga zločin ne postoji. Zločin pretpostavlja postojanje onoga Drugoga. Kako je svaki čovek sam, njemu patnja Drugoga ne može predstavljati ništa, ako nije izvor naslade.

"Konačno, de Sadeov svet jeste zatvor svesti. U tamnici Jastva nestaje moći Poroka i Vrline, životnosti Prirode. U trenutku orgazma sadeovsko Jastvo očajnički teži tome da postane nešto drugo. A ipak ne može; na kraju, utamničuje svet i sebe samog. Kao despot, u svojoj tamnici, Jastvo ne podnosi zadovoljstva u drugih. Ono zadaje bol da bi upilo druge u svoje jedinstveno postojanje."

Eugenin povratak Prirodi potčinjen je samo Sadeovoj premisi da je priroda zla i da, ravnajući se prema njoj, moramo činiti zla. Kao ni Rousseau, ni Sade ne vidi prepor između Prirode i vlastite prirode, već između vlastite prirode i lažnih društvenih načela. Inicijacija nevinog bića nije čin, već proces koji iziskuje i telesni i duševni angažman. Kao i svaka poduka, počinje s jednostavnim, da bi završila na najneobičnijem - od sodomije do koprolagnije i sifilisa razvidna je ideja gradacije (i u tematici i u jeziku), koju prati i postupno povećavanje muških spolovila uključenih u poduku. Smešno veliki udovi pri kraju knjige imaju zadatak naglasiti paroksizam delirija i žestine. Obilje, koje je prema Stevenu Marcusu jedna od opštih odlika pornografije, obilje semena, bezbroj orgazama koji su ravni smrti i ponovnom rađanju, odraz su duhovnog naprezanja, volje da otelovi vlastitu logiku.

 Sadeov "irealizam" ili "nadrealizam" ukazuje na jednu od osnovnih osobina njegovoga pisma. U tradiciji filozofske priče, on naglašava ideološki sadržaj nauštrb i verovatnosti i mogućnosti individualiziranja psihologije likova. Njegov je stil neodređen, u smislu da svi likovi (osim sluge Augustina) progovaraju istim jezikom, nema onoga kolorita koji je već Moliere doveo do savršenstva. Sadeovski je dijalog zapravo monolog muškarca-zatočenika koji mašta. Sadeov strah od monotonije je opravdan - već i zbog pristupa, koji i ovu knjigu pretvara u neku vrst moralno-filozofske rasprave.  Kumufliranje, ponavljanje i variranje grozota podseća pomalo na Voltaireovog Candidea, i ostavlja i pomalo parodični, groteskni dojam. Sve vrvi od stenjanja, dahtanja, psovki, vulgarizama i blasfemije, likovi zazivaju i Boga i đavola, jer im je to još jedan izvor užitka. Njegov svet ipak nije moralno neutralan. Iako zauzima stav čoveka koji živi onkraj dobra i zla, koji želi stvoriti apsolutni moralni vakuum, maniheizam (parnjaci Dobro/Zlo, Vrlina/Porok) ostaje prisutan u njegovoj prozi, jer se užitak, kao plod negiranja apsoluta, ne može ostvariti ako ne postoje zakoni koje treba prekršiti, svetinje koje treba pogaziti. Ipak, retorički se ton raspravljanja zadržava i u trenucima opijenosti užitkom, u metežu pohote likovi oslovljavaju jedni druge s "Vi", pa su svi ti uzdasi i svo to primenjeno poučavanje izrazito književni, pomalo kao nadopisani u tekst. 

I sam Sade dolazi do zaključka da je pravi užitak, pravi skandal u mašti, u reči, u jeziku, a ne u samome činu. Seksualno uzbuđenje potiču žar i žestina. Seksualnost je "stvar mozga" - ako se raspiri mašta, fizičko se menja u moralno. Mašta je motiv svega, ona je vrhunac užitka. 

Njegovi su vatreni susreti knjiški - njegovo je svetogrđe danas više simbolično, jer je isključivo u slikama - rečenice mu se zagrijavaju prema slici. Opisi su "izvanjski", animirani isključivo pogledom (nema ni okusa ni mirisa), jer je Sade zapravo sam. Mnogo je skandalozniji film 120 dana Sodome P. P. Pasolinija, ali ovde nećemo ulaziti u raspravu o razlikama između slikovnog i pojmovnog, između slike i reči.
Sadeovi opisi nisu naučni, više su nalik skici (u pogledu dojmljivosti), ne evoluiraju i nemaju "svoju" priču osim obilnih "ah, ah" i "oh, oh". Upravo zbog toga više je smešan no konzervativan stav nekih koji se i danas sablažnjavaju nad ovakvom literaturom. Međutim, mnogo puta spominjana Sadeova jednoličnost rezultat je krivoga čitanja, bavljenja motivom, a ne jezikom. Svesno odvajanje od oponašanja zbilje (mimesis) usmerava našu pažnju prema namernom izazivanju utrtih puteva i zacrtanih granica govora. Priča o njegovom životu zavodi nas, skloni smo ga jednostavno proglasiti realističnim piscem, no, on je romanopisac. U pronicljivom eseju Idee sur les romans (1800.) on nam jasno izlaže svoju teoriju pripovedne proze. On odbija pisati romane prema vladajućoj sentimentalnoj retorici i traži da se čovekova priroda shvati u svoj svojoj višeznačnosti. Pomoću moći onih urođenih, životinjskih nagona, on pokušava ljubav osloboditi vlastite predmetnosti i pretvoriti je u neograničenu slobodu. On je zatočenik, ali kaže: "Ja sam slobodan". 

Vidljiva Sadeova želja za sistematizacijom, katalogiziranje i slobodna igra mašte zauzdani su zakonima fikcionalnosti. Seksualnost koja obuhvata sve od pubertetske polucije i onanije do zločina može biti shvaćena i kao simbol kaznenog prava.

Ancien Regimea i svih njegovih kulturnih zasada (pedofilija kao društveno prihvatljiva seksualna praksa, sodomija kao smrtni greh koji je za sobom povlačio smrtnu kaznu).

 Zapitajmo se - zašto Sadeovo delo više sablažnjava naš moral no izvesni puritanizam? Upravo zbog njegove volje za zlom. On, pre Baudelairea, nalazi najveću čar upravo u svesti da Čini zlo. On insistira da je gotovo uvek prava srž užitka zapravo zlo. Zlo mu omogućuje oslobađanje. Sadeova je originalnost i u tome što u seksualnim devijacijama otkriva toksikomanijakalnu težnju uzbuđenju (Yvon Belaval).
Roland Barthes ukazuje na razliku između sadeovskog i današnjeg erotizma. Ona se ne artikuliše zavisno o prisutnosti, odnosno odsutnosti zločina u njemu. Današnji je erotizam, po Barthesu, sugestivan i metaforičan, dok je onaj sadeovski potvrdan i kombinatorski. U Sadea on ostaje vezan uz raspravljanje, "filozofiranje", uz potrebu usustavljivanja novoga ljubavnoga koda, novoga jezika, "jezika" činova. Čisto književno ustrojstvo dela ustupak je njegovom pokušaju bega iz "tamnice svesti"; reči su melem koji omogućuje oticanje "božanstvenoga nektara".

 Devijacija je više pitanje društva no same telesnosti. Sam orgazam ima manju težinu od opijenosti zanosom. Društvo nas seksualizira prema vlastitim normama i brani seksualnosti status prirodnog fenomena. Osporavanje zakona tako postaje neiscrpan izvor za igru mašte, jer oni ionako ne uspevaju obuhvatiti pojedinca kao zasebnu osobnost. Okrutnost je, po njemu, samo čovekova energija koju civilizacija nije uspela iskvariti, pa je prema tome ona vrlina, a ne greh. Još jedan njegov doprinos istoriji ideja jest da on slavi prirodnu okrutnost, ali je protiv svake političke i verske okrutnosti (npr. protivi se smrtnoj kazni).

Sade, za razliku od Rousseaua, isključuje identifikaciju putem samilosti, jer prvotno stanje po njemu nije prestrašenost već rat i razaranje.

Zbog čega je Sade i danas zanimljiv? Po čemu je moderan? Njegova dela postavljaju jedno izuzetno moderno pitanje pitanje jezika. Paradoks između Sadeova stvarnoga položaja, samotnog truljenja u smradnoj tamnici i njegove neukrotive mašte na neki ga način prinuđuju da posegne za jezikom, kako bi se zavarao, kako bi ovaj dokinuo njegovu čamu, ali, varajući drugoga, taj jezik obmanjuje sam sebe. Stil mu se pretvara u gomilanje jednadžbi, neumorno umnožavanje varijanti, ponavljanje istoga a opet različitoga, stil mu se pretvara u matematiku, da bi opasno zašao i u sam besmisao. Ako je dijalog zapravo monolog jedne svesti, ako se jezik pretvara u neku vrstu anti-jezika koji obmanjuje, ako čak ni forma dela (filozofski dijalog) ne može vladati tematikom, onda se Sadeovo delo približava "anti-literaturi"(Hassan). Delo ostaje samo, na vetrometini, kao izdvojeno iz istorije, kao izvan vremena i mesta, ne poštujući ni načelo verojatnosti, bliskosti istini (vraisemblance), ni načelo primerenosti (bienseance), suočeno samo s vlastitim jezikom. "On bi isto tako mogao biti prvi koji će oslikati modernu svest unutar njezine praznine.(...)  Istinski duh sadovskog jastva prijapsko je i neprestano negiranje. To ga na kraju dovodi do negiranja sebe prizivanjem praznine koja može progutati čak i vlastitu nemoć. De Sadeova svest, uzdignuta na najvišu razinu, jest anti-svest, kao što je njeno djelo anti-literatura. Duh i jezik uhvaćeni u mržnji, traže olakšanje od vlastitih oblika u ćutanju, razmernoj s okrutnošću vizija."

Večni zatočenik, materijalista, ateista, "filozof, reformator i utopista, markiz deSade primer je osvedočenoga libertinca - i slobodoumnika-agnostika i razbludnika.

Iako je proglašavan čudovištem i luđakom, on ipak nastavlja tradiciju barem tri generacije francuskih libertinaca iz 17. st. Danas de Sade posvedočuje vlastitu istinu i, iako solipsist, zalažući se za kulturni i verski relativizam, paradoksalno, poučava nas snošljivosti prema Drugome. Kao jedan od primera metafizičke pobune, prethodnik je mnogih velikana - Darwina, Freuda, Nietzschea, u neku ruku čak i Bakunjina. Imao je golem uticaj na romantičku dekadenciju, a istovremeno ga svojataju i nadrealisti. U jednom smislu on pretskazuje anti-literaturu. Danas nas njegova ostavština podseća na Thanatos, koji je uvek naličje Erosa.

 "Libertinac jesam, ali nisam ni ubica ni zločinac.

prevela : Maja Zorica

Izvor

https://pt.scribd.com/doc/38881295/MarkizDeSade-Justine-Ili-Nedace-Kreposti

Isaac Bashevis Singer, Sud, Šesto , sedmo poglavlje

Šesto poglavlje

Iako je Kalman nameravao da otputuje u Jampol odmah nakon praznika Ševuot, u poslednjem trenutku je odlučio da ostane u Maršinovu za šabat. Dogovoreno je da Temerl i Johanan dođu na Šajndlinu svadbu u šabat posle posta devetog dana meseca Ava i, ako bude Božja volja, tada će se održati veridba. Kalman je obećao da će poslati kočiju po ugledne goste. Uprkos nagovaranju reb Jeheskiela Vinera da se veridba odmah ozvaniči u Maršinovu, Kalman je odlučio da sačeka pristanak Miriam-Libe. Vremena su se promenila, kćerke više nisu primoravali na brak.

Pri kraju jednosatnog razgovora sa rabinom iz Maršinova, Kalman je svom domaćinu uručio dvesta rubalja za molitve za njegovu dušu. Zatim ga je reb Šimon odveo u svoje odaje. Ubrzo im se pridružila i rabinova žena. Oboje su se prema Kalmanu ophodili kao da je već član porodice. Od reb Mošea, rabina iz Hmjelova, dobio je komad ćilibara koji je blagoslovio još njegov deda; ćilibar je navodno imao moć da zaustavlja krvarenja.

Čim je prošao šabat, Gec je, požurivan od Kalmana, žurno upregao konje u kočiju. Kalman se već brinuo za svoje jampolske poslove i sve nerešene stvari. A uz to, Joheved je trebalo da se porodi svakog dana.

Na povratku su Mejer-Joel i reb Menahem-Mendel raspravljali o hasidskom pokretu. Reb Mendel je tvrdio da se, uprkos svim vrlinama, Maršinov i njegov rabin ne mogu porediti sa Turzijskom i svetošću tamošnjeg rabina. Svaki od tih svetih ljudi je drugačiji, napomenuo je reb Mendel. Na primer, reb Mendel iz Rimanova prima znatne priloge od svojih sledbenika i nosi zlatnu tabakeru, ali drugi hasidski rebeovi žive u siromaštvu. Za jednog duhovnog vođu najvažnija stvar je duboko proučavanje Tore, za drugog – molitva, za trećeg – dobročinstvo, svakome po njegovom nahođenju. Mejer-Joel je klimnuo glavom u znak saglasnosti, iako ga je iritiralo to hvaljenje Turzijska. Kako se Turzijsk može porediti sa Maršinovom? Čuo je da duhovni vođa Turzijska koristi propovednička tumačenja, a šta se time dobija?

Glavni razlog njegove iritacije, međutim, bio je Azriel. Kakav nedostatak poštovanja! Čim se pojavio kod rabina, u hederu se povukao u predvorje među mlade dokoličare i ološ. Čak se hvalio da nije slušao šta rabin govori. Mejer-Joel je rekao tastu za Azrielovo drsko ponašanje, ali Kalman mu je odgovorio:

— Pa čak i ako nije pravi hasid, pa šta s tim? I dalje može biti Jevrej. — Time je dao do znanja da se Mejer-Joel hvata za sitnice. Bilo je jasno da Kalman nema ni najmanju nameru da raskine veridbu.

Mejer-Joel je bio u lošem raspoloženju. Kako glasi ona stara poslovica? „Ne može se od svinjskog uha napraviti svilena kesa.” Njegov tast nije zao, jednostavno mu nedostaje otmenosti. Mejeru je bilo stalo do toga da Johanan bude njegov šurak. Po njegovom osećaju, Kalman se nije sasvim uklapao među njih. Joel se našao u ponižavajućoj situaciji. Kada Joheved rodi dete, zahtevaće pripadajući miraz i napustiće imanje, pa makar ne otišli dalje od Jampola. Nagovoriće tasta da mu u gotovini isplati sumu za godine izdržavanja koju mu još bude dugovao. Mejer-Joel je želeo da stane na sopstvene noge. Bio je zainteresovan za jedan vodenicu. Nije nameravao da izgubi legat koji mu pripada od tasta, ali nipošto nije želeo da provede ceo život među takvim prostacima. Sa dolaskom noći u kočiji je zavladala tišina. Kalman je zadremao, razmišljajući o svojim poljima žita, železničkim pragovima, rudnicima krečnjaka i sporednom koloseku čija je izgradnja već počela. Imamo je ogromne finansijske obaveze, čak su i vlasti nestrpljivo čekale železničku liniju. Jedna od njegovih kćeri spremala se da se uda ni za koga drugog do za unuka samog rabina iz Maršinova. Pre samo nekoliko godina ismejao bi onoga ko bi mu prorekao trenutni položaj ili nagovestio da će preuzeti takve platne obaveze. Sasvim sigurno mu je sada bilo potrebno božansko vođstvo kako bi se sačuvao od pogrešnih koraka.

Reb Menahem-Mendel potonuo je u nesrećne misli o svom jedincu Azrijelu. Mladić se neodgovorno ponašao u Maršinovu. Šta ako Kalman raskine veridbu? Azriel bi bio osramoćen. Mogli bi ga čak, ne daj Bože, odvesti u vojsku! Zašto ne može da obuzda svoje loše sklonosti bar dok se ne oženi? Reb Menahem-Mendel je preklinjao Boga za milost. Pre zbog poštovanja prema uspomeni na svoje svete pretke nego radi dobra svog sina.

Azriel, koji je prvog dana Ševuota u Maršinovu upoznao mladića po imenu Aron-Ašer Lipman, takođe je imao o čemu da razmišlja. Zajedno sa svojim novim poznanikom stajali su u predvorju sa molitvenicima u rukama, ali se nisu molili. Na trenutak su se posmatrali, a zatim su započeli razgovor. Aron-Ašer je bio veoma niskog rasta, imao je ogromnu glavu, mršav i kratak trup, nekoliko dlaka na bradi, bujne pejse i tamne oči. Azriel je obratio pažnju na njegov uski pojas, dobro uglancane cipele, zakopčanu kragnu košulje, a pre svega na izraz očiju, i došao do zaključka da je to obrazovan čovek.

— Zašto su Bogu svakog dana potrebni novi anđeli? — upitao je šaljivo Aron-Ašer prilazeći Azrielu. Mislio je na specijalne stihove za Ševuot, koje je kantor recitovao iz odgovarajućeg odlomka Akdamut.

— Možda ovi stari usmrde — odgovorio je Azriel u šali.


Pre nego što se služba završila, Aron-Ašer je ispričao Azrielu sve o sebi. Imamo je ženu i troje dece; njegov tast, koji je držao prodavnicu tekstila, još uvek ga je izdržavao, ali mu je i on s vremena na vreme pomagao u poslu, putujući u Varšavu po robu za prodavnicu. U tom velikom gradu upoznao je prosvetljene ljude. Želeo bi da ode u Vilnjus ili Kenigsberg kako bi tamo studirao svetovne nauke, ali njegova žena je bila religiozni fanatik, a njihovim domom je upravljala tašta. Da je samo uspeo da uštedi za kartu, već odavno bi pobegao, iako s druge strane nije mogao da podnese pomisao na napuštanje svoje dece. Govorio je i govorio: rabin iz Maršinova već ima starački um, reb Šimon intrigira želeći da preuzme vođstvo, Johanan je budala, reb Moše licemer. Dalja sudbina Jevreja u Poljskoj je pod znakom pitanja. Broj trgovaca premašuje broj kupaca. Jevreji su se našli u slepoj ulici. Licemerni Jevreji su odvratii cara Nikolaja od davanja zemlje kada je bio sklon da to učini, a sada je već prekasno. Ne koriste pravi jezik, već žargon. Odevajući se azijatski, ovdašnji Jevreji pripadaju epohi kralja Sobjeskog. Takvo stanje stvari ne može trajati.

— Vidiš li neko rešenje? — upitao je Azriel.
— Sami moramo da se ispetljamo. Sami moramo da ga nađemo.
— Ali kako?

U tom trenutku svi okupljeni su ustali da saslušaju Osamnaest blagoslova, i razgovor je prekinut. Kasnije su dvojica mladića otišla u šetnju putem drvoredom hrastova koji je vodio izvan grada. Aron-Ašer, sedam godina stariji od Azriela, čitao je mnoge zabranjene knjige i časopise. Govorio je monotonim glasom, a da bi naglasio neku temu, gurkao je Azriela u rebra kažiprstom omotanim resom sa pojasa.

— Naše metode vaspitanja moraju se reformisati. Jevreji moraju naučiti nemački, kao i poljski i ruski jezik. Deca se moraju osposobiti za zanimanje, dugi halati se moraju ukinuti, brade obrijati ili podrezati. Tamo negde u Palestini ili na Krimu, ko zna da li će biti moguće dobiti zemlju za osnivanje kolonije. Svet ide napred, a ne unazad. Čak je i Isus Navin uspeo da zaustavi Sunce samo na nekoliko sati — završio je sa ironičnim namigivanjem.

Nedelju dana pre Šajndline svadbe Kalman je poslao kočiju u Maršinov. Gec je doveo Temerl, Johanana i sluškinju po imenu Kajla. Tokom leta Kalman je proširio kuću dogradivši osam soba, pa je sada mogao udobno da smesti goste. Miriam-Liba, sa kojom je razgovarao o Johananu, izrazila je svoje rezerve — smatrala je da on nije prikladan za rabinovu snahu, ali je obećala da će osmotriti mladića. Ako joj se svidi, dobro, pristaje, ali ako ne, otac će potpuno odustati od te udaje. Kalman je smatrao da je takvo rešenje ispravno, iako bi ga drugi mogli smatrati nerazumnim. Iza zavesa svoje sobe na potkrovlju Miriam-Liba je posmatrala goste koji su izlazili iz kočije. Kalman, Mejer-Joel, Zelda, Šajndl i sluškinja Fajgl čekali su da ih dočekaju. Prva je izašla Kajla sa svežnjem u ruci, visoka žena muških crta lica. Zatim se Temerl, uz pomoć sluškinje, odvojila od jastuka na sedištu za koje kao da je prirasla. Sa molitvenikom u jednoj ruci i maramicom u drugoj, odevena u crnu kapicu, svileni šal sa dugim resama i crnu svilenu haljinu sa šlepom, pogledala je oko sebe i napravila grimasu — smrad kravljeg đubriva izazvao je napad kijanja. Poslednji je izašao Johanan. Ramena su mu bila pogurena, bio je sitan, bled, sa predugim pejsima, nosio je somotni šešir i halat do same zemlje, vezan širokim pletenim pojasom. Slično kao i majka, u ruci je držao maramicu i neku pobožnu knjigu. Miriam-Libi se istovremeno i smejalo i plakalo. — Miriam-Liba, gde si? — doviknula je Zelda.

Miriam-Liba, ni sama ne znajući zašto, odmah je osetila odbojnost prema Temerl i nakratko se pravila da ne čuje majčin poziv. Obrazi su joj goreli, želela je da ostane skrivena. Čak ju je i prisustvo rođene sestre dovodilo u neprijatnost, jer je ona celu posetu prihvatala kao dobru šalu, sa zabavljenim očima...

Miriam-Liba je nabacila šal na ramena, da bi ga već sledećeg trenutka skinula. „Ne moram da se trudim zbog ovih budala, pljujem na njih!” Osećala se posramljeno zbog nedostatka hrabrosti, a ujedno i nezadovoljno svojom prahovitošću. Na kraju krajeva, ti ljudi joj nisu uradili ništa nažao. Otac je neće udati pod pretnjom pištolja. Počela je da silazi niz stepenice sa poljskom knjigom u ruci, neka vide da radi ono što joj se sviđa. Ali se posle trenutka predomislila. Zašto da briga roditelje? A ipak, neka unutrašnja sila ju je navodila da tera inat tim ljudima koji su došli ovamo da je procene kao grlo stoke. Tek kada je trebalo da pređe prag, shvatila je glupost takvog ponašanja. Okrenula se i, skrivajući knjigu u ostavu, zakačila lonac sa pavlakom — morala je da odskoči da se ne bi poprskala.

— Tu sam, mamo. — Sa tim rečima konačno se pojavila pred došljacima.
— Gde si se sakrila? — Zelda je izvršila predstavljanje. — Ovo je rabinova kći, a ovo je moja mlađa kći, Miriam-Liba.

Miriam-Liba je znala da je trebalo da pozdravi goste, ili bar da pogne glavu pri predstavljanju, ali je stajala ukočeno, bez pokreta, pod prodirućim pogledom Temerl.

— Lepa devojka!
— Hvala.
— I visoka. Da je ne ureknu.

Johanan, zadubljen u misli, nabrao je obrve i odjednom skrenuo pogled — pogledao je žensku osobu! Šajndl, videvši njegovu zbunjenost, počela je da se smeje.

— Dovolite da vam pokažem kuću — predložio je Kalman Temerl. — Nemamo salon, naše domaćinstvo je veoma skromno.
— Kome trebaju saloni? Ah, boli me glava, ne želim to nikome.
— Možda čašu mleka?
— Ne pre molitve.

Zelda je odvela gošću u sobu namenjenu njoj, gde je Temerl odmah oprala ruke, dok je njena sluškinja držala peškir u pripravnosti. Zatim je pogledala po sobi. Izgledala je besprekorno, a drveni, sveže obojeni pod mirisao je na borovinu. Uz uzglavlje kreveta stajala su, jedno na drugom, tri nagomilana jastuka naslonjena na podmetač koji obično koriste bogati seljaci.

— Gde je ovde istočni zid?
— To je ovaj — pokazala je Zelda.

Johanan, koga je Kalman odveo u sobu namenjenu njemu, postavio je isto pitanje:

— Gde je ovde istočni zid?
— To je ovaj.
— Zar zaista ovde nema minjana za obavljanje molitvi?
— Odakle bi bio? Izvan grada smo.
— U tom slučaju dozvoljeno je moliti se sam.

Johanan je oprao ruke i počeo da šapuće molitve, okrenut licem više ka jugoistočnom nego ka istočnom zidu sobe. Završivši uvodne jutarnje molitve, stavio je tefilin. Osećao se umorno od puta, misli su mu bile rasejane. Do njega su doprle glasine da treba da se oženi jednom od Kalmanovih kćeri. Zašto je morao da dolazi čak ovamo? Podneo je ovo putovanje zahvaljujući tome što se udubio u čitanje svete knjige koju je poneo sa sobom i zahvaljujući recitovanju psalama napamet, a ujedno moleći Gospoda da ga sačuva od loših misli. Nije mogao, međutim, da se uzdrži da ne baci pogled na livade, polja, seljake, stoku, taj spoljni svet koji nije želeo da posmatra, jer bi ga mogao odvratiti od dužnog služenja Stvoritelju. Treba nepokolebljivo savladavati sve prepreke. Setio se preporuke da molitve treba izgovarati tako polako kao da se broje zlatnici. A zar svete reči nisu dragocenije od najvećeg broja zlatnika? „Gospod je pravedan u svim svojim delima i milostiv u svim svojim radovima... Gospod je blizu svih koji ga prizivaju, svih koji ga prizivaju u istini. Ispuniće želju onima koji ga se boje, čuće vapaj njihov i spasiće ih.” Kakve reči! Bog je blizu svih koji ga prizivaju. Treba samo moliti, i On će odgovoriti. Kako su beznačajne ludosti sveta naspram istine! Johanan je osećao da viče Svevišnjem svojim umom, srcem i celim svojim bićem: „Pomozi mi, Gospode! Želim samo Tebi da služim sa predanošću, do poslednjeg daha. Ništa više ne tražim.”

Mejer-Joel je došao po Johanana i, budući uveren da je ovaj već završio molitve, otvorio je vrata. Ali sveti mladić nije obratio pažnju na njega i nastavio je da šapuće Osamnaest blagoslova. Na dan Šajndlinog venčanja Kalman je vodio ozbiljan razgovor sa Miriam-Libom. Petnaest minuta kasnije kćerka je izašla od njega sa rumenim obrazima i drhtavim nozdrvama. Otišla je u kuhinju da kaže majci da otac želi da je vidi. Miris medenjaka i sveže pečenih hlebova od pšeničnog brašna sa dodatkom šafrana ispunjavao je kuhinju. Živina i govedina već su bile očišćene po pravilima košera. Zelda je obrisala ruke o kecelju i izašla iz kuhinje. Ubrzo se vratila nasmejana, ali sa tragovima suza na obrazima. Ušla je mala Cipel; iako još nije imala ni jedanaest godina, visinom je skoro dostizala Šajndl. Kosu je nosila spletenu u duge kike, ali se i dalje ponašala kao dete. Kuvarica je za nju ispekla poseban medenjak sa slovom „C” na vrhu i uvila ga u zlatnu hartiju. Devojčica je, zgrabivši vruć medenjak, prebacivala ga iz ruke u ruku, žaleći se da je peče. Zelda je privukla kćerkicu k sebi, zagrlila je i poljubila, a suze su joj tekle u potocima iz očiju.

— Ah, moje jadno dete! — prošaputala je.
— Ali gospođo, pa to je svadba! — javila se jedna od pomoćnica u kuhinji.
— Idi kod oca, dušo, hoće da priča sa tobom — rekla je Zelda.
— Sa mnom?
— Da, moje pile.
— Pogledaj, tato — Cipel je pozdravila oca i pokazala mu medenjak. — Na njemu je moje slovo.
— Siguran sam da će biti veoma ukusan. Dođi k meni, dušo.
Kalman, koji je sedeo na čelu stola, pokazao je Cipel na stolicu. Jedva je mogla da veruje u to, jer joj se nikada ranije nije obratio da sedne. To je bio dokaz da odrasta.
— Cipel, jesi li videla Johanana? — upitao je Kalman uzevši je za ruku.
— Rabinog sina? Videla sam.
— Kako ti se sviđa?
— Ima tako lepe pejse!
— Da li bi ga želela za verenika?

Cipel se uozbiljila.

— A zar on ne namerava da se veri sa Miriam-Libom?
— Miriam-Liba ga neće.
— A zašto?
— Ni sama to ne zna. Cipel, voleo bih da te vidim verenu sa Johananom.

Devojčica je pocrvenela i odgovorila:

— Suviše sam mlada.
— Ne nužno. U stara vremena udavali su osmogodišnje devojčice. A pravo venčanje se neće održati još nekoliko godina. Kao mlada nevesta dobićeš lepe poklone. Taj mladić je čudo prirode, njegov deda je mudrac iz Maršinova. Snaći će nas velika čast.
— A šta je sa Miriam-Libom?
— Božjom voljom neće ostati stara devojka. Naći će sebi muža. Pa šta kažeš, Cipel?
— Kako tata želi.
— Zapamti, Cipel, ovo više nije dečja igra. Johanan je veoma učen, a uz to je i polusiroče. Ne sme se povrediti. Udaćeš se za njega, ako Bog da. Ta izrašćeš iz dečijeg doba.
— Znam to.
— Pa, hoćeš li ga?
— Zašto da ne?
— Pa dobro, ne želim da odlučujem bez tvog pristanka. Slažeš se, tako da je sve u redu. Uz Božju pomoć sreća će ti osmehnuti. Bićeš moj ponos i radost.
— Mogu li sada da idem?
— Čemu žurba? Kolač ti neće pobeći. Verena devojka mora se ponašati dostojanstveno. Dobićeš na poklon sat sa lančićem, kao i miraz i opremu. Johanan je stariji od tebe, ali ne mnogo.
— Koliko ima godina?
— Šesnaest.
— Oj.
— To nije tako mnogo.
— On je već mladić...
— Naravno. Šta s tim? I ti si mlada gospođica.
— Znam to.
— Pre nego što primetiš, porašćeš uz Božju pomoć. Vreme ne stoji, dušo. Da li sam ja davno imao tvoje godine, šta misliš? Čini se kao da je bilo juče.
— Ali tata već ima tako dugačku bradu! — nasmejala se Cipel.
— Pa šta s tim? I Johananu će izrasti brada. Kada uz Božju pomoć postaneš udata žena, nosićeš kapu. Uz Božju pomoć dočekaćeš i decu.
— Ja kao mamica?
— I tvoja majka je nekada bila mala devojčica. Sećam je se kada je imala tvoje godine. Tvoj deda, neka mu duša počiva u miru, kao siromašan ali pobožan Jevrej prepisivao je sveta pisma. Svaki put pre nego što bi seo da prepisuje, obavljao je obredno pranje; tvoja baka je bila vrla žena. Oboje su se već sjedinili sa svojim precima.
— Zašto?
— Niko ne živi večno. Čovek koji se ne pripremi na ovom svetu, stupa na onaj drugi praznih ruku. Udajom za mudraca doživećeš radost na oba sveta.
— Tata misli da će on mene hteti?
— Johanan? On ne gleda devojke, biće poslušan svojoj majci. Lepa si, da te urokljivo oko zaobiđe. Imaš crnu kosu, svetlo lice. Svidećeš mu se. Bićeš vrla jevrejska kći. I verna. Je li tako?
— Jeste.
— Sačekaj, imam nešto za tebe. — Pretražujući po džepovima našao je srebrnu rublju. — Evo, uzmi ovo.
— Stvarno?
— Naravno.
— Ach, hvala ti...
— Kupi sebi nešto. Ali sada dođi k meni.

Cipel je pritrčala ocu, zagrlili su se i poljubili. Prošla mu je prstima kroz bradu. Kalman bi voleo da je posadi na koleno i poskakuje je kao na konju — što je radio još pre godinu dana — ali je obuzdao tu želju.

— E pa, to bi bilo sve — rekao je na kraju.
— Mogu li svima da kažem?
— Ne, za sada je to tajna.
— Dobro.

Uzevši svoj medenjak, Cipel je izašla, ali se još jednom okrenula da pogleda za sobom. Iza vrata je čekala majka sa raširenim rukama.

— Sve sam čula, dušo. Imam samo jednu molbu Bogu: da doživim tvoju svadbu; najpre Miriam-Libinu, pa onda tvoju.
— Mamice...

Majka i kćerka su se strasno poljubile, Zelda je plakala. Kalman je otišao u Temerlinu sobu, a žena je ubrzo pošla za njim. Nakon njihovog odlaska Temerl je poslala sluškinju po Johanana. Cipel je ostala još trenutak u kući, a zatim je otrčala do štale i uvukla se na sve četiri u ugao sa niskim kosim krovom koji joj je služio kao skrovište. U blizini je rasla vrba i stajao zasečeni panj koji se koristio za cepanje drva. Cipel je sedela u skrovištu i, jedući svoj medenjak, posmatrala srebrni novčić.

Kada je sluškinja došla po Johanana, sedeo je duboko udubljen u čitanje Svetog pisma. Nlutio je, sudeći po šapatu okolo, da se nešto dešava. Par puta, stavši uz prozor, video je devojke kako prolaze, pa je pretpostavljao da je jedna od njih njegova buduća verenica. Smeh i razgovori dopirali su iz susednih soba. Iako je sve bilo stvar sudbine, preklinjao je Boga da mu da mirnu i vrlu ženu, a ne nekog vetropira. Čemu se tu smejati? Kada bi čovek bio svestan koliko se demona krije okolo, kako je lako posrnuti i upropastiti budući život, strah bi ga sprečio da se smeje. Označavajući mesto do kog je stigao u komentarima Talmuda, Johanan se u duhu izvinio autorima što prekida duhovno opštenje sa njima. Srce mu je kucalo brže nego obično. Zaustavio se u predsoblju da poravna pejse. Možda će njegovi budući tast i tašta želeti pažljivo da ga osmotre...



Sedmo poglavlje

Grof Jampolski je sa porodicom stigao na Šajndlino venčanje i upravo tamo je Miriam-Liba upoznala mladu groficu Helenu. Poljaci su voleli Miriam-Libu, koja je govorila poljski tečnije od svojih sestara. Razlika u godinama između dve devojke iznosila je jedva nekoliko meseci. Čim se ceremonija venčanja završila, grof sa ženom i kćerkom Felicijom vratio se u dvorac, ali je Helena insistirala da želi da ostane. Sedavši pored Miriam-Libe za devojački sto, pojela je malo praznične kokošije supe, zalogaj šarana i pšeničnu zemičku. Nekoliko žena, koje su se ustručavale da priđu grofici, okružile su Helenu i počele da razgovaraju mešavinom poljskog i jevrejskog. Kada je zasvirao orkestar i kada su devojke počele da se hvataju u parove za ples, Helena se obratila muzičarima tražeći mazurku, pa je prema običaju bacila novčić na bubanj, poklonila se kao elegantan kavaljer pred Miriam-Libom i pozvala je na ples. Društvo je posmatralo taj neobičan prizor kako poljska grofica pleše sa Jevrejkom, a nije nedostajalo smeha, galame i aplauza. Obe devojke su imale sličnu građu, iako se Helena odlikovala bujnijim poprsjem. Bila je odevena u belu haljinu sa izrezom napredu i na leđima, sa pufnastim rukavima i u srebrne cipele na visokim, tankim štiklicama. Medaljon joj je krasio vrat, a kosu je podigla visoko na francuski način. Gomila stanovnika Jampola stajala je na vratima, posmatrajući i gurajući se.

— Sve se može videti ako se živi dovoljno dugo — rekla je jedna od žena svojoj susedki.


Pre kraja večeri Helena je pozvala Miriam-Libu u dvorac. Ali tek na dan Cipelinih veridbi — dok su hasidi bučno gozbovali na dvoru, piškeći pod drvećem, gazeći travu i koristeći lišće sa drveća kao toalet-papir — Miriam-Liba je obukla novu haljinu i sa buketom poljskog cveća konačno krenula u dvorac.

Helena je predala buket sobarici, naredivši da ga stavi u vodu, i uvela Miriam-Libu u sobu kako bi je predstavila porodici. Grofica je uveravala mladu gošću da uopšte ne izgleda kao Jevrejka, nakon čega se povukla u svoju sobu. Feliciju je ljutilo što mora da primi Kalmanovu kćer, a ujedno je u sebi prekoravala sebe što krši zavet poniznosti i života bez lažnog ponosa. Tek juče je u svoj dnevnik zapisala: „Ako ne mogu da ispunjavam Isusove zapovesti, više volim da umrem.” Stoga je podarila Miriam-Libi osmeh i pohvalila njenu haljinu koju je sašio krojač Nisen. Miriam-Liba joj je brzo uzvratila sličnim komplimentom.

Grof, odeven u nedavno kupljene čakšire i sako sa škotskim kariranim uzorkom, primio je Miriam-Libu sa ljubaznošću demokratke. Sedavši naspram devojaka na klupu u letnjikovcu, pričao je o strašnim zimama u severnoj Rusiji, o državnim službenicima sa kojima su se zatvorenici bratimili, o znatnoj slobodi u kojoj je uživao u izgnanstvu, gde mu je bilo dozvoljeno da jaše konja, lovi i kliza se. Sibirski seljaci su odlazili u lov na medvede naoružani samo motkama. Lokalno stanovništvo mučile su štetočine. Kada je grof počeo da opisuje kako su se u domaćinstvima steniče gnezdile u mahovini između plafonskih greda i padale odozgo u mraku kako bi sisale krv svojim žrtvama, Helena je briznula u glasna smeh, a Miriam-Liba se blago osmehnula. Felicija je, međutim, stajala na izvesnoj udaljenosti i odavala utisak da ne sluša, pa je neprimetno pljunula u maramicu opsivenu čipkom.

— Kako možeš o tome da pričaš, oče?
— Ako je stenicama svejedno, zašto bih se ja brinuo? Svi smo stvoreni od iste protoplazme.

I Felicija je otišla puna gađenja. Otac ni o čemu drugom nije govorio osim o vašima, stenicama, prljavštini i ritama, o svemu što je odvratno. Čak i dok je jeo, njegove misli su bile okupirane odvratnostima. Svakome bi moglo da se smuči, a Felicija je znala da joj otac to radi inata radi. Tokom izgnanstva Rusi su ga zarazili svojim nihilističkim stavovima i bezbožničkim materijalizmom. Punio je lulu jakim, seljačkim duvanom koji je smrdeo u celom stanu. I ta Rusinja — svi su već znali da je doveo sa sobom ženu koja je zauzela kolibu na Peskovima, gde su ranije živeli Jevreji. Sve se odigralo onako kako je Felicija predviđala. Otac je pio, koristio vulgarne reči i kaljao dobro ime stare plemićke porodice, živeći otvoreno sa bludnicom. Da nije smatrala svojom hrišćanskom dužnošću da podnosi patnju sa poniznošću i da nije toliko volela staru, nesrećnu majku, pobegla bi od kuće ili bi se ubila.

Felicijin odlazak nije zabrinuo grofa, samo je slegao ramenima. Sada je razgovor prešao na Jevreje.

— Mi, Poljaci, trebalo bi da učimo od vas — rekao je grof. — Mi pretvaramo zlato u blato, a vi pretvarate blato u zlato.

Miriam-Liba je pocrvenela.

— Ima takođe i mnogo siromašnih Jevreja.
— Ma znam, znam, ali vi svi provodite vreme smišljajući kako da se obogatite!

Helena je povela Miriam-Libu u obilazak dvorca, zaklanjajući usta lepezom dok je zevala. Pokazala joj je redom plavu sobu, zlatni salon, svoj sopstveni budoar, biblioteku. Miriam-Liba je samo jednom bila u dvorcu, pre mnogo godina, kada je kao dete pratila oca tokom jedne od njegovih poseta. Od tada se zgrada veoma promenila. Prokišnjavanje krova izazvalo je oštećenja u unutrašnjosti. Prozori su se iskrivili, zidovi su slegli. U vlažnoj biblioteci knjige — uglavnom žitija svetaca i istorija naroda — prekrile su se buđom. Helena je, pokazavši Miriam-Libi stolicu sa visokim naslonom, sama sela na klupicu.

— Ovde je tako gluho da ponekad mislim da bih rođeno tako mogla već da ne budem živa. Tokom cele godine ne sretnem nijednog lepog mladića — poveravala se. — A šta će biti sa vama? Da li ćete se udati za Jevrejina?
— Samo ako mi se bude dopao.
— Imate pravo. Nikada ne bih mogla da se udam bez ljubavi. Nedavno, tokom boravka u Zamošću, tetka mi je predstavila sina svoje prijateljice. Otišla sam sa njim u šetnju, a on je odmah počeo da baljezga o ljubavi. Kada smo prelazili preko mosta, rekao je: „U ovoj vodi ima mnogo malih ribica, veoma malih ribica.” Zamrzela sam ga čim je izgovorio te reči „male ribice”. Pomislila sam u sebi: „Sam nisi ništa drugo nego mala ribica.” Zar to nije čudno?
— Savršeno vas razumem.

Te večeri pao je sneg i sipao je bez prestanka celu noć. Velike pahulje snega padale su gusto i bile su suve kao so. Ujutro se temperatura spustila, stegao je mraz. Dvorac je povratio svoju nekadašnju lepotu. Zakrpe na krovu su nestale, balkoni i rezbareni venci istakli su svoje obline. Kristalne ledenice visit će sa prozorskih okvira, a mraz je šarao stakla cvetnim šarama. Čak se i dim koji se dizao iz dimnjaka ka vedrom nebu savijao u elegantne spirale. Dva psa, Vuk i Grom, lajala su bez prestanka, krava u štali je čeprkala rogovima o vrata, pevci su pevali, gavranovi grakali. Polja posejana ozimicom, koja je već počela da klija, obavijala je beskrajna belina. Iz žbunja je provirio zaičić i posmatrao podmlađeni dvorac — grof je zgrabio dvocevku i opalio. Zec je nestao, ostavljajući jedva vidljive tragove.

Grof je ustao dok je još bio mrak. Iako je sve izgubio — i imanje i sina Lucjana — njegov žar za uživanjem u životu nije usahnuo. Odmah je na noge navukao čizme, a ne kućne papuče, i promarširao kroz sobe, zalupivši vratima i budeći sve. Gladan i žedan izašao je u dvorište da se umije pored bunara. Sanjao je o lovu, ali nije imao lovačke pse za praćenje i donošenje divljači.

U kuhinji je dadilja Barbara mlela zrnastu kafu u ručnom mlinu. Hvalila se time da je od baba i prababa preuzela veštinu kuvanja kafe. Grof je proždrljivo jeo ražani hleb sa puterom i gutao crni, nezaslađeni napitak. Iako je znao da to prkosi lepom vaspitanju, ipak je posle svakog gutljaja štucao kao izgladneli seljak. Lizao je jezikom mrvice koje su se lepilese za brkove. Tokom izgnanstva došao je do zaključka da cela etiketa ne vredi ni prebijene pare. Ponovo je pročitao Rusoova dela. U Poljskoj su se preterano poštovali lepi maniri.

Završivši doručak, grof je otišao u ženinu spavaću sobu. Grofica je spavala tako lakim sanom da bi je probudio i najmanji šum. Već je stigla da zapali sveću koja je stajala na noćnom stočiću. — Majko, ustaj i pogledaj sneg. Dubok je skoro metar.
— Vladislave, više puta sam te molila da me ne zoveš majkom.
— Nećeš da doručkuješ? Da popiješ nešto toplije?
— Hvala, ne želim ništa.
— Smršala si do koske. Od ničega se ništa ne pravi. Krećem u varoš.
— Zašto stalno tamo ideš?
— Da popričam sa Jevrejinima.
— Zašto sa Jevrejinima?
— A ima li tamo koga drugog? Poljaci umeju samo da plaču. Dosadni su mi. Jevrejin će te prevariti, izvući iz tebe poslednju rublju, ali nije živi leš niti se večito hvali nekakvim glupim poreklom. — Neka ti Bog oprosti takve bogohulne reči.
— Šta bi htela iz grada? Doneće ti pomorandže.
— Ne želim pomorandže.

Vojčeh je pokušavao da pomogne grofu da se popne u male sanke — velike sanke su bile preteške i zahtevale su zapregu od četiri konja — ali grof to nije dozvolio. Grofica, čuvši da joj muž odlazi, uzela je sa noćnog stočića Bibliju. Znala je kod koga je tako žurio. Otvorila je Knjigu psalama i počela poluglasno da čita svete reči. Kada je stigla do stihova o siromašnom bogobojaznom čoveku na koga zli ljudi oštrenjem zuba kidišu i okružuju ga kao čopor pasa spremnih da ga razdrpu — zaustavila se. Zar se ne nalazi u položaju tog čoveka? Zar ona, Marija, nije okružena zlom? Od dva sina, jedan, Lucjan, više nije živ, a drugi, Juzef, nalazi se u izgnanstvu u dalekoj Engleskoj. Najstarija kći Felicija ostaje usidelica, imanje im je konfiskovano, a muž je vara. Kada je stigla do odlomka: „Otac i majka su zaboravili na mene, a Bog će me uzeti k sebi”, počela je da jeca. Bolele su je grudi. Da, kada je sve izgubljeno, ostaje Bóg Svemoćni. Obično bi se posle plača grofica osećala bolje, ali ovoga puta bilo je drugačije. Zatvorivši svetu knjigu, poljubila je krst uklesan na koricama i pozvonila srebrnim zvončićem za Barbarom.

— Pozovi Feliciju.
— Dobro, izvolite, milostiva gospođo.

Kada je kćerka došla, grofica joj je pokazala fotelju pored kreveta.

— Felicijo, moram sa tobom otvoreno da razgovaram — počela je. — Nisi više dete. Ja neću živeti večno. Znaš da na oca ne možeš da se osloniš. Nadala sam se da će ga ovo teško iskušenje, progonstvo na Sibir, promeniti na bolje, ali naprotiv, njegova duša je postala još crnja. Šta će se dogoditi posle moje smrti? Bojim se da će otac osramotiti i sebe i tebe.
— Mamo, biće ti bolje.
— Možda... Otvori moju torbicu. U njoj je ključić. Da, to je taj.
— Zašto?
— Radi šta ti kažem. Sada otvori donju fioku sekretarice. Na samom dnu, sa desne strane, naći ćeš kutiju sa nakitom. Izvadi je, da, baš tu, i dodaj mi je u ruke.

Felicija je pažljivo izvadila ebanovinsku kutiju inkrustiranu slonovačom i predala je majci, koja je otvorila poklopac. Unutra su ležali nizovi bisera, broševi, narukvice, minđuše i prstenje svake vrste, uglavnom optočeni dijamantima.

— Sve ovo pripada isključivo meni, Felicijo, i to je celo moje imanje, moje sopstveno, doneto iz roditeljske kuće. Ne želim da dopadne u ruke tvog oca. Lako bi proćerdao taj novac. Sve namenjujem tebi, osim ovog manjeg niza bisera. Daj ga Heleni na dan njenog venčanja, ali ne ranije. Ona je sličnija ocu, nije tako bespomoćna kao ti. Metnula si na mene. Molim se da nađeš odgovarajućeg muža. Međutim, u slučaju potrebe imaćeš ove dragocenosti. Želim da ih uzmeš već sada.

— Mamo, to nije neophodno.
— Sve sam promislila. Ne znam koliko to vredi, sigurno bar četrdeset hiljada rubalja, a možda i mnogo više. Ako, ne daj Bože, budeš morala da ih prodaš, nemoj ići kod jeftinog kujundžije. Idi u Varšavu, na Krakowskom Przedmiešću nalazi se časovničar i zlatar Adam Nosek. Njemu možeš verovati.
— Mamo, pred tobom su još cele godine života...
— Imam poslednju molbu za tebe.
— Šta to, mamo?
— Znam da Lucjan nije živ. Da je živ, našao bi neki način da stupi u kontakt sa nama. On je na nebu sa anđelima i uskoro ću se tamo sresti sa njim. Želim da posle moje smrti na spomeniku bude uklesano njegovo ime pored mog.
— Mamo, cepaš mi srce.
— Želim da budeš spremna. Tako će biti bolje. Naša zemlja je dolina tuge. Šta sam doživela od tvog oca? Mnogo bola, malo radosti. Moja duša već želi da napusti telo. Pogledaj kako sam smršala, propala. Ni sama sebe više ne prepoznajem. Kada bih te samo videla srećnu! Nađi sebi muža, Felicijo, i nemoj previše da biraš. Ne mora da bude bogat. Samo da bude plemenit i verujući čovek. Šta se dogodilo sa našim bogatstvom? Ali dosta o tome. Uzmi kutiju i sakrij je kod sebe. Gde ćeš je staviti?
— U svoj toaletni stočić.
— Zaključavaš li ga? Dobro. Želim da umrem ne posedujući ništa. Bog voli siromašne. Sada možeš da ideš.

Felicija je oklevala.

— Da uzmem to odmah?
— Da. Koliko puta moram da ti ponavljam!
— Ali, mamice... — Nagnuvši se nad majkom, počela je da joj ljubi ruke i čelo. Žalosni, tihi plač Felicije ličio je na mjaukanje ma četa. Grofica se nestrpljivo obratila osorno:
— Molim te, idi već jednom.

Felicija je jecajući uzela kutiju i nesigurnim korakom izašla iz sobe. Kakvu korist može imati od svih tih dragocenosti? Zaključala je kutiju u toaletnom stočiću u budoaru. Posle nekog vremena suze su joj se osušile. Stala je pored prozora i pogledala napolje. Gornja stakla bila su prekrivena mrazom, donja su se već otopila. Napolju je sijalo sunce. Primetila je tragove sanki svog oca i otiske konjskih kopita. Dve vrane su kljucale zob iz konjskog đubriva i lepršale krilima. Odjednom je ugledala Helenu sa Miriam-Libom, Kalmanovom kćerkom, odevenom u pleteni žaket i debelu suknju od sive vune. Helena je nosila tamnozeleni kostim sa reverima ukrašenim aplikacijom u obliku lovorovog lišća. Obe devojke su nosile klizaljke i išle ka zaleđenom jezeru. Felicija je okrenula pogled. Otac se povezao sa Rusinjom, a sestra se sprijateljila sa bogatom Jevrejkom. Brinuli su samo o zadovoljstvima. Majka leži bolesna, a Helena ide na klizanje. Potpuno je bez srca.

U tom trenutku Felicija je već znala šta će uraditi kada joj majka umre. Stupiće u samostan, uneseće te dragocenosti kao miraz i narediti da se od njih napravi kruna za Presvetu Bogorodicu. Nisu joj potrebna nikakva svetovna bogatstva za sebe. Jednom zauvek iščupaće iz svog srca sve zemaljske nade i snove o ovozemaljskoj sreći. Hleb i voda i tvrda klupa — to je sve što joj treba. 

  PDF poljski 

Prethodna poglavlja na blogu :

Prvo i drugo poglavlje

Treće, Četvrto poglavlje

Peto poglavlje

Isaac Bashevis Singer, Sud, Peto poglavlje

PETO POGLAVLJE

Kako se železnička pruga približavala Jampolu, varošica je živnula. Iz Varšave je stigla ekipa graditelja železnice, donoseći sanduke raznog alata i drugu opremu. Stigao je i vladin inspektor sa čitavom svitom nižih činovnika. Valjalo je u njegovu čast prirediti banket i nazdraviti šampanjcem. Trgovačka banka u Varšavi odobrila je Kalmanu Jakobiju zajam. Vršena su geodetska merenja na terenu budućeg železničkog koloseka za njegov kopno krečnjaka. Valenberg, razgnevljen kašnjenjem u izgradnji C carske železnice prouzrokovanim nedostatkom pragova, poslao je Kalmanu telegram gtežeći mu tužbom za nanošenje štete i raskidom ugovora. Kalman je, pored tehnika, zapošljavao i druge stručnjake, ali sada, pošto mu je povrena isporuka šina i teretnih vagona, otvorio je u Jampolu kancelariju u kojoj su bili potrebni pisari koji govore ruski, što ga je primoralo da zaposli litvake.

Ti pridošlice, bez brade i obučeni kao nejevreji, smatrali su sebe naprednima, ali je varošica presudila da su to jeretici. Jedan od njih, David Sorkes, koji je završio žitomirsku rabinsku bogosloviju, citirao je Talmud bez dužnog poštovanja, pušio duvan na šabat i pisao poeziju na hebrejskom. Žena Šalita, drugog službenika koji je stigao iz Vilna, hodala je gologlavo, prkoseći ortodoksnom ritualu. Ignaci Herman, rođeni Poljak koji se kao oficir carske armije navodno borio protiv poljskih ustanika, nije bio bolji od paganina. Svi oni su se sprijateljili sa jampolskim apotekarom Grajnom i provodili večeri kod njega, pijuckajući čaj iz samovara i igrajući vist. Kalman je bio u nedoumici jer je morao da održava odnose sa tim otpadnicima, a oni su, kako se u varošici žalilo, demoralisali omladinu. Iako je sam vodio knjigovodstvo na stari način, zapisujući olovkom prihode i rashode, aktivu i pasivu, usluge kancelarijskih službenika i kontrolora koji znaju ruski jezik i pravo postale su mu neophodne. Čudno, ali se pokazalo da je sada kao bogat čovek do guše u dugovima, dok ranije, živeći u bedi, nikome nije dugovao ni groša.

Usred sve te zbrke tekle su pedantne pripreme za Šajndlinu svadbu. Bilo je određeno da se održi na šabat posle praznika Ševuot, ali je morala biti odložena do Šabat Nahmua, jer nisu stigli ranije da završe spremanje miraza. Šajndl je zaplakala na vest da mora čekati još dva meseca. Otac je, želeći da je odobrovolji, izvadio novčanicu od deset rubalja:

— Evo ti, draga, idi i kupi sebi poklon.
— Tato, nisam više dete.
— Sigurno nisi.

Kalman je slegnuo ramenima. Nedavno stečeno bogatstvo donosilo mu je same nevolje. Stalno je morao da se pravda, izvinjava, podmićuje i obećava. Često bi ga Zelda budila noću žaleći se na glavobolju i grčeve u stomaku, insistirajući da zapali sveću i prisloni joj na trbuh zagrejanu ringlu ili je natrlja sirćetom ili špiritusom. Naslonjena na jastuke, usukanog vrata i umornog lica koje je nestajalo pod prevelikom noćnom kapom, piljila je u tamu, a njene oči okružene mrežom bora širio je nemir.

— Kakvu korist imam od tvog novca? — kukala je. — Neće mi dati utehe na zemlji niti milosti posle. Ljudi me proklinju iz zavisti. Samo da sačuvam decu od uroka, neka ja ispaštam za njihove grehe! Neka im Bog da duži život nego meni. Šta su ona skrivila, pitam te?

— A šta sam ja skrivio? — protivio se Kalman. — Zar da odbacim naše bogatstvo? Takva je volja Božja. Što ja odbacim, drugi će zgrabiti.

— Misliš da si dobar muž? Da li si ikada tu? Uvek izvan kuće. Čitave nedelje provodiš u šumi, noć za noćom. Bog zna šta tamo radiš. Na kraju krajeva, od krvi si i mesa.

— Glupa si, Zelda.

— Uvek ti je nedostajalo otmenosti. Mogla sam se udati za učenog čoveka. Ali moja majka, neka počiva u miru, izabrala je tebe. Šta je ona videla u tebi? Nemoj se uvrediti, ali bio si malo smeten. Kalman — Zelda je odjednom promenila ton glasa — valjda neću još dugo živeti. Iz dana u dan slabim...

— Idi u banju. Znaš kako sam te nagovarao da otputuješ. Zašto da patiš ovde? Hoću da učinim za tebe sve što je u mojoj moći, ali mi ti to ne dozvoljavaš.

— Topli izvori nisu ono što mi treba. Neću da umrem daleko od kuće. Hoću ovde da izgovorim poslednju molitvu. Hoću da moja deca zaplaču na sahrani svoje majke.

Da, Zelda je bila bolesna, a Joheved je čekala dete i takođe se nije osećala dobro. Stomak joj se rastegao do veličine bubnja, lice joj je požutelo i po njemu su izbile pege. Bojala se duhova, rado bi jela kredu i ljuske od jaja, i stalno je razmišljala o tome kako joj je vračara prorekla ranu smrt. Mejer-Joel je pokačio amajlije sa psalmima po zidovima njene sobe. Imos je u pripravnosti Knjigu Razijelovu, koju je trebalo staviti pod jastuk kad počnu bolovi, i napisao je rabinu u Maršinovu, priloživši dvadeset pet rubalja za prilog, sa molbom da pomogne molitvama. Zelda je, uprkos lošem zdravstvenom stanju, otišla na hodočašće drugom rabinu-čudotvorcu i vratila se sa talismanom i amajlijom od ćilibara. Oba su navodno imala moć da obezbede lak porođaj. Pored doktora Lipinskog, naručila je i babicu iz Skariševa.

Kalman se brinuo i za ćerku Mirjam-Libu. Obuzelo ju je čitanje poljskih knjiga. Bila je protiv toga da udate žene nose perike, kudila je šabatna jela, čulent i kugel, i stalno se svađala sa majkom. Jednom prilikom, kada je na šabat češljala kosu, a Mejer-Joel je izgrdio zbog tog prestupa, oštro je odbrusila:

— Ja ću se pržiti u paklu, ne ti!

Prestali su da razgovaraju jedno sa drugim.

Kalmanovi ortaci i radnici iznosili su mu mnoge pritužbe. Svi kancelarijski službenici, posrednici i radnici imali su neke zamerke. Svađali su se međusobno i međusobno optuživali za prevare. Šumari su ili zanemarivali svoje dužnosti, ili su se šurovali sa lopovima. Građevinski materijal je nestajao, seljaci su potkradali žito i krompir, a napasali su i stoku na Kalmanovim livadama. Mlinari su odvajali za sebe njegovo brašno, veletrgovci su varali na merenju i težini, ispisivali uvećane račune. Svako je hteo nešto da ugrabi. A kako on, Kalman, može biti na svim mestima istovremeno?

Što je duže o tome razmišljao, sve je više dolazio do ubeđenja da je postao zarobljenik, a ne gospodar svoje sudbine. Žena je zaista bila u pravu. Šta mu je dobrog donelo bogatstvo? Za večeru je i dalje jeo činiju heljdine kaše kao i onda kada je bio torbar, i i dalje nije spavao na zlatnom krevetu, već na perini. Glavna razlika se sastojala u tome što je nekada jeo obroke bez žurbe, polako žvaćući hranu, a sada ih je gutao što je brže mogao. Ranije bi ponekad malo odspavao posle ručka, a sada — koliko god se trudio — nije mogao u toku dana da zaspi. Na sreću, Svevišnji — blagosloveno neka je ime Njegovo — dao je Jevrejima šabat. Sa dolaskom petkovne večeri poslovi su se sklanjali po strani. Noseći čist veš i čarape koje je pripremila Zelda, kao i tales, išao je na kupanje sa Mejerom-Joelom do najbližeg potoka, a ponekad ih je Gec vozio u kupatilo u Jampolu. Po povratku, Šajndl bi dočekala oca nudeći mu sveže ispečenu halu i kompot od šljiva. Potom bi ogrnuo šabatni halat, seo i recitovao Pesmu nad pesmama. Hvala Bogu, demoni rmbanja nisu imali moć na šabat. Zelda i Joheved su izgovarale blagoslov uz sveće koje su gorele u srebrnim i mesinganim svećnjacima, u prisustvu svih devojčica, opranih, počešljanih i obučenih u praznične haljine. Mejer-Joel se žalio da ne može da se navikne da obavlja molitvu bez minjana. Kalman se zarekao da će na imanju sagraditi malu sinagogu, platiti minjan sastavljen od deset pobožnih Jevreja, nabaviti svitak Tore, Talmud, naručiti Sveti ormar, pult, umivaonik, svećnjake i izvezenu zavesu za ormar. Sagradiće čak i ritualno kupatilo, samo ako se Joheved srećno porodi, Šajndl uda, a Mirjam-Liba veri. Kalman nije nameravao da proživi život bez cilja niti da se nađe na onom svetu nemajući ništa osim vreće grehova.
________
Kalman je najzad popustio pred nagovaranjem Mejera-Joela da odu na hodočašće rabinu u Maršinov povodom praznika Ševuot. Trebalo je da ih prate reb Menahem-Mendel i Azrijel, iako je ovaj drugi nevoljno pristao na put. Radije bi provodio vreme čitajući udžbenik koji je dobio od Valenberga. Već je počeo da uči algebru, geometriju, latinski, fiziku, hemiju i geografiju, sve odjednom. U Varšavi je nabavio i nekoliko rečnika i atlas. Činilo mu se da je gubljenje vremena napustiti takvu riznicu znanja radi posete hasidskom rabinu, ali nije bilo pristojno uvrediti budućeg tasta. Kalman je za put naručio pozamašnu količinu peciva sa puterom i palačinki od heljde, kao i nekoliko flaša vina za rabina u Maršinovu. Kočija je trebalo da krene sutradan rano ujutro, uoči Ševuota. Azrijel, koji te noći skoro da nije oka sklopio, spakovao je udžbenik geografije i kompas zajedno sa molitvenikom i tefilinom.

Svitalo je rano. Kalman i Mejer-Joel trebalo je da svrate po reb Menahema-Mendla i Azrijela. Dok se oblačio, reb Menahem je uzdisao. Razmišljao je kako je rabin iz Maršinova nesumnjivo veliki mudrac, ali on lično više voli drugog rabina, propovednika iz Turziska. Nažalost, velika udaljenost delila je Turzisk od Jampola i reb Menahem je postepeno izgubio kontakt sa svojim duhovnim centrom.

Zvezde su pobledele. Petao je zapevao. Za prolećno doba bilo je neobično toplo, uprkos tome Azrijel je osetio hladnoću. Njegova majka, Tirza-Perl, užurbano se kretala u kućnom ogrtaču i papučama. Sestra, Mirele, ležala je u krevetu razbarušene kose maštajući o kuli na vrbi.

— Pazi na svoje ponašanje u Maršinovu — upozoravala je majka. — Šta je postigao tvoj deda? Ne može se prkosite svetu! Hvala Bogu, posrećilo ti se sa verenicom, nemoj sve pokvariti.

— Mama voli da drži pridike, zar ne? — primetila je Mirele.

— A ja sam mislila da ona spava! Umij se i popij kafu sa cikorijom. Nemoj biti ljubomorna, draga moja, voljom Božjom doći će red i na tebe! Šta je meni ostalo? Samo vi, moji dragi golupčići.

Kloparanje točkova se približilo i utihnulo pred kućom. Azrijel je izneo kofere. Horizont je goreo, a na travi se caklila rosa. Usamljeni prolaznik, pobožni Jevrejin, stiskajući pod pazuhom torbicu sa talesom, idući u sinagogu posrtao je kao mesečar. Sa reke se podizala magla. Konji su stajali mirno sa oborenim glavama, kao da šapuću među sobom. Mejer-Joel, sa šeširom nakrivljenim nastranu, bio je očigledno u dobrom raspoloženju. Isterao je svoje. Kalman je pomogao reb Mendlu da uđe u kočiju. Gec, žvaćući slamku, zamahnuo je bičem. Dva starija čoveka sedela su naspram Mejera-Joela i Azrijela.

— Molim vas, čuvajte ga, reb Kalman — doviknula je Tirza-Perl sa praga.

— Ne brinite — umirivao ju je Mejer-Joel — medvedi ne trče po Maršinovu.

Gec je povukao dizgine i kočija je krenula. Prošla je pored trga, crkve i Kalmanove prodavnice sa čvrsto zatvorenim kapcima. Put za Maršinov vodio je ivicom Kalmanovog imanja. Na poljima su se zeleni klasovi povijali, kao neodlučni da li da sazru ili da prevremeno otpadnu. Ptica koja je kružila iznad gaja zatripotala je krilima.

Pored puta je stajala bleda i pospana Šajndl. Na njen znak Gec je povukao dizgine. Držala je dva paketa, jedan vezan kanapom, drugi zelenom trakom.

— A šta to imaš, draga? Trebalo bi još da spavaš — rekao je Kalman iznenađeno.
— To je za tebe, oče, za put.
— Hvala ti.
— A ovo je za tebe — rekla je Azrijelu. Oboje su pocrveneli.
— Srećan put!
— Do viđenja.

Kočija je nastavila dalje. Šajndlina silueta se udaljavala, Azrijel je hteo da joj mahne, ali se stideo. Kalman je prstima pročešljao svoju gustu bradu.

— Baš me zanima šta li može biti u tim paketima? — oglasio se Mejer-Joel.
— Sigurno su đakonije — rekao je Kalman.
— To je dobro, poštovani taste, dobro će doći u Maršinovu. Tamo se mora sve ravnomerno deliti sa drugima. U Maršinovu u svratištu možete udobno leći da spavate, a onda se odjednom pojavi neki siromašni putnik sa kojim morate deliti postelju. To je Maršinov! Rabin je jednom prilikom izjavio: „Lako je propovedati ljubav prema Gospodu, teže je voleti bogaljastog kožara.“ Jednom se u Maršinovu pojavio neverni litvak samo da bi se rugao prisutnima. Za vreme molitve rabin je po običaju gestikulirao, a taj litvak je stao pored i oponašao svaki njegov gest. Nekoliko mladih vernika htelo je da ga prebije, ali rabin, koji je razumeo situaciju, nije to dozvolio. Razni podnosioci molbi često su čekali po nekoliko dana na prijem kod rabina, međutim, taj litvak je primljen skoro odmah i, na čudo svih, proveo je kod njega skoro čitav sat. Skraćujući priču, reći ću da je postao odani hasidski sledbenik i do dana današnjeg Maršinov je njegov duhovni centar. Na sreću, nastanio se u Varšavi, inače bi litvaci preplavili Maršinov.

— Zar litvaci nisu isti kao mi? — prekinuo ga je reb Menahem-Mendel. — Duše svih Jevreja bile su okupljene na gori Sinaj.

— Međutim...
— U Belžecu — nastavio je reb Menahem — mogu se videti hasidi iz udaljenih delova Mađarske kako na mađarskom recituju Gemaru, a uprkos tome nose pejse sve do ramena.
— Zadivljujuće!
— Talmud tvrdi da duhovi zaštitnici ne znaju aramejski. Govore hebrejski — objasnio je reb Menahem za Kalmanovu potrebu. — Ali Svevišnji zna sve jezike. Čak i Šma može biti recitovana na drugim jezicima, ne samo na hebrejskom.
— Zar Šma ne bi zvučala malo čudno na turskom?

Azrijel je osećao neodoljivu potrebu da se oglasi. Već ranije je hteo da se uključi i kaže da se čovek lako može zaraziti od nepoznatog siromaha koga bi odjednom morao da pusti u svoj krevet, i da niko nikada nije razgovarao sa anđelima niti utvrdio njihove lingvističke sposobnosti. Suzdržao se, međutim. Mejer-Joel je samo čekao priliku da ga dovede u neprijatnost. Verovatno mu je bilo krivo što je ispao nasamaren ženidbom sa Joheved, dok je Azrijel trebalo da dobije Šajndl. Azrijel je podigao pogled ka nebu.

Velika Kola su klizila ka zapadu. Na istoku se podiglo sunce kao krvava lopta; ptice su se okupljale u jata da ga pozdrave. Purpurne senke padale su po ravnicama. Činilo se čudnim što se čak i sada, dok se kočija kotrljala prema Maršinovu, zemlja obrće oko svoje ose od zapada ka istoku, istovremeno vekovima kružeći oko sunca. Azrijel je pomislio o pojavi zemljine teže. Šta je uzrokuje? Zašto jedno telo mora privlačiti drugo? Udžbenik fizike koji je dobio od Valenberga nije davao odgovore na ta pitanja. Moraće da potraži knjige na višem nivou.

U Maršinovu vrvilo od gomile. Čak ni u Lublinu Azrijel nije video toliko ljudi. Svuda su se sretali hasidski hodočasnici: u sinagogi, u dvorištu i u bašti rabina, kao i na čitavom prostranom trgu. U svratištima je bilo puno gostiju, spavali su na slamaricama ili na golim daskama. Kalman je jedva našao jednu sobu za sebe, reb Menahema i Azrijela. Gec se smestio kod lokalnog kočijaša. Mejer-Joel je pronašao svog oca, reb Jeheskijela Vinera, koji je stigao sa svojim bratom, dvojicom šuraka i ujakom iz Lođa, i pridružio im se. Reb Menahem i Kalman su požurili na ritualno kupanje. Iako je otac insistirao da Azrijel pođe sa njima, uspeo je da nađe izgovor. Nije imao nameru da se kupa u jezercu koje su već toliki drugi koristili. Za to vreme obišao je čitavu varošicu.

Prozore kuća krasili su papirni isečci koji su prikazivali golubice i cveće sa stabljikama napravljenim od srebrnog i zlatnog papira; na stabljikama su sedele male ptice sa glavama umešenim od testa. U uglovima prozora uvek se stavljao šovar ili trska, koji su simbolizovali darivanje Tore Jevrejima na gori Sinaj. Svuda su se vrzmala deca duvajući u pištaljke napravljene od trske. Pošto su se za praznik Ševuot jela mlečna jela, u varošici se osećao jak miris mleka, kafe, cikorije i kolača.

Azrijel je svratio u sinagogu koja je pripadala nehasidskoj zajednici. Šetao je uličicama i sokacima. Devojke su šetale u prazničnim odeždama; muškarci su se vraćali kućama posle kupanja. Prodavnice su još bile otvorene za siromašnije kupce koji su uspeli u poslednjem trenutku da iskopaju ili pozajme nekoliko groša za prazničnu kupovinu.

To besciljno lutanje svedočilo je o tome koliko je Azrijel postao nemiran i nestrpljiv. „Šta mi je? — mislio je. — Zašto se ovde osećam kao stranac? Da li su ljudi zaista toliko slepi za očigledne protivrečnosti u svojoj veri? Bog je Gospodar sveta, a na tom istom svetu sirotinja pati od gladi. Iako se pretpostavlja da je Bog milostiv, On dozvoljava da jaki pobeđuju slabe. Kako je to definisao Valenberg? Aha, borba za opstanak. Ne postoji nikakav pakao kao kazna za ajkule koje proždiru sitne ribe. Hrišćanski narodi, koji se mole Isusu, uništavali su slabije susede i iako su učili da treba okrenuti i drugi obraz, njihovi vladari su slali političke protivnike u iznanstvo. A Jevreji? Izabrani Božji narod i dalje ostaje potlačen i osuđen na večito lutanje. Jednom je počinitelj pogroma bio Hmeljnicki, potom Gonta ili car Nikolaj. Dolazilo je do masovnih pokolja ili donošenja surovih dekreta. Da li bi trebalo smatrati da ti mučeni Jevreji ispaštaju za pretpostavljene grehe svojih predaka? Zar njihove molitve i izučavanje Talmuda nisu dovoljno žarki? Mesija se još nije pojavio. A hoće li se uopšte pojaviti? Knjiga Danijelova je detaljno proučena od strane mudraca koji su tražili objašnjenje reči o dolasku Mesije u notarikonu, to jest interpretaciji inicijala, i u gematriji, nauci o matematičkoj vrednosti slova. Sve je to laž. Oslonili su sve svoje nade na jednu knjigu, delo smrtnika!“

Došlo je vreme za povratak u svratište. Sunce je zalazilo, Azrijel je morao još da se presuče u praznične haljine, ali se izgubio u nepoznatom gradu. Nije mogao da se seti ni imena svratišta. Otišao je u suprotnom pravcu, prošao pored krojačke radnje u kojoj se užurbano peglala neka odeća, prošao pored žene koja je još ribala stepenice trema. Pobožni Jevreji, obučeni u satenske halate opasane širokim pletenicama, u baršunastim šeširima opšivenim krznom, mekim papučama i belim čarapama već su hitali ka sinagogi. Šta bi rekli njegov otac i Kalman ako ne stigne na vreme? Mejer-Joel bi sigurno imao mnogo toga da kaže. Kalman bi se mogao toliko razgneviti da bi došlo do raskida veridbe. Azrijel je stao u mestu, razgledajući na sve strane. Svratište bi trebalo da bude negde u blizini, ali gde? Pokušao je da zaustavi neke prolaznike, ali nijedan nije zastao niti odgovorio. Zar ga nisu videli? Da li su se ljutili na njega? Postalo mu je toliko vruće da se preznojio. Vid mu se mutio. „To su moji živci — baš kao kod majke!“ Svi ga smatraju zdravim, a zapravo je bolestan, napola lud. Azrijel je počeo da besni na oca, na Kalmana, na Mejera-Joela. Zašto su ga dovukli ovim čudotvornim rabinima? Ne veruje u njih, nije čak ni siguran u svoju veru u Boga. Ponovo je upitao za put do svratišta i opisao kako izgleda. Ovog puta je dočekao odgovor, ali ga nije čuo; upitani čovek je pokazao najpre u jednom pravcu, pa u drugom, kao da mu se ruga. „Neću da živim — vrištalo je nešto u Azrijelovom mozgu. — Neću da se ženim i rađam na svet još više Jevreja. Valenberg je u pravu, sve je to ludilo, čitava ta pobožnost i patnja! Možda bi trebalo odmah da pobegnem. Ali kuda? A šta bi uradila Šajndl?“

Dobro poznati žal obuzeo je Azrijelovo srce. Tog žala se sećao od prvih godina u hederu. Svi dečaci, osim Azrijela, činili su grupu. On je ostajao po strani. Čak se i učitelj odnosio prema njemu sa sumnjičavošću. Dečaci su mu se podsmevali, prozivali ga, tukli, a istovremeno pokušavali da zadobiju njegovo prijateljstvo. Istorija se ponavljala na svim mestima boravka: u Turbinu, Lublinu, Jampolu. Čak i ovde, u Maršinovu, ljudi su se prema njemu odnosili neprijateljski. „Mora da ima nešto takvo u meni — mislio je. — Ali šta? Lice, oči? Da li izgledam kao ludak?“ Bilo mu je žao Šajndl. Nije znala za kakvog se čoveka udaje. Ustala je u svitanje da bi mu uručila paket prhkih kolačića.

— Azrijele! — doviknuo je neki glas. Stao je kao ukopan. Bio je to Mejer-Joel.
— Kuda ideš? Jesi li već bio u kupatilu?
— Jesam.
— Nisam te video.
— Bilo kako bilo, bio sam.
— Pa dobro, kad si bio, bio si. Kuda sada ideš?
— Jednostavno šetam.
— Zar si zaboravio? Već je vreme za večernje molitve.
— Moram da se presvučem.
— Vrlo je malo vremena ostalo, sunce već zalazi.

Tek tada je Azrijel primetio da se Mejer-Joel već presvukao.

— Ali, kaži mi, gde je to svratište? — upitao je nesigurno.
— Izgubio si se, a? Tako sam i mislio. Kao pravi filozof.

Što je bilo još čudnije, Azrijel se nalazio skoro sa zadnje strane svratišta. Pored je bio bunar i stepenice. Kako nije primetio? I dalje zbunjen, otvorio je vrata koja su vodila u kuhinju, odakle ga je dočekao piskak mlade žene koja se upravo oblačila. Prolazio je hodnicima tamo-amo, pokušavajući da pogodi gde je njihova soba. Najzad je ugledao reb Menahema-Mendla.

— Oče!
— Gde si bio? Svuda sam te tražio. Sramotiš me!
— Gde je naša soba?
— Ova, ovde.

Azrijel je ušao u sićušnu prostoriju sa tri kreveta.

U mraku, pipajući, presvukao se što je brže mogao i zajedno sa ocem i Kalmanom krenuo u sinagogu. Kada su stigli, bogosluženje je već počelo. Sveće su već stigle da se iskrive od vrućine. Mnoštvo glasova koji su se dizali iz guštara satenskih i baršunastih halata, izbijajući iz čestara brada i pejsa, pevalo je horski refren: „Jer On je naš život i mera naših dana i On će nas voditi danju i noću.“

Azrijel je stao po strani kod ulaza. Kako mu je to okruženje bilo dobro poznato, a ujedno koliko daleko. Neka skrivena, ali neprijateljska sila kao da ga je odvajala od drugih. Više se nije osećao kao jedan od njih, to je bio njihov praznik, ne njegov.

Nije mogao da podnese vrućinu koja je vladala u sinagogi. Išao je napolje i pridružio se grupi mladića koji su se molili napolju. Večernji vazduh je osvežavao. Pri zemlji su svetlele svitci, nad glavom su treperile zvezde, a pored je plovio mlad mesec. „Izgubio sam se u malom gradu — razmišljao je — a zvezde koje krstare milionima kilometara nikada ne skreću sa svojih orbita. Kometa pravi krug u roku od sedamdeset godina!“

Azrijel je već počeo da recituje Osamnaest blagoslova, ali nije mogao dalje da ih izgovara. Bog možda postoji, ali ove reči ne izražavaju ništa osim vere u objavu koja se nikada nije dogodila, i vere u Božju ljubav prema Jevrejima, koja je njihova sopstvena izmišljotina.

— Reb Kalman iz Jampola, molimo vas zauzmite mesto.

Kalman je stajao zapanjen. Kako je moguće da je on, običan Jevrejin, obučen u običan sukneni halat, tako odlikovan, dok su se u hederu tiskali učenici rabina, među kojima je bilo mnogo časnih staraca odevenih u baršun i sa dugim pejsima? Pognuvši glavu pošao je za dvojicom gabea da zauzme počasno mesto. Glavni rabin je sedeo u fotelji na čelu stola. Nizak, zdepast, okruglog lica, sa srebrnobelom bradom u obliku lepeze, imao je na sebi beli halat sa izvezenim listovima jorgovana i beli šešir širokog oboda opšivenog krznom. Jedan šames je doneo bakarni bokal, posudu i peškir, a drugi je polivao vodom ruke rabina, nakon čega je rabin intonirao odgovarajuću molitvu. Sa njegove desne strane sedeo je reb Šimon, najstariji rabinov sin — crna kao gar brada i tamne, sjajne oči živo su kontrastirale sa belom odeždom i kosom njegovog oca. Mlađi sin, reb Moše, poznat kao rabin iz Hmeljeva, bio je visok, mršav mladić; retka brada jedva mu je pokrivala vrh brade, pejse je nosio duge kao devojačke pletenice. On je takođe pomagao ocu. Hasidski sledbenici su se tiskali oko rabinovog stola; na one koji su stajali najbliže gurala se gomila koja se nalazila pozadi. Kalman, čitav preznojen, nije mogao u toj gužvi da dohvati maramicu da obriše čelo.

Rabin je sekao veknu belog hleba na kriške nožem sa drškom od sedefa. Kada bi progutao jedan zalogaj, njegovi sledbenici su se otimali za ostatak sa koricom i mrvicama, jer je to već bio posvećeni hleb. Rabin je samo probao svako jelo, jedući listić ribe, zalogaj mesa, kašiku supe, jednu dinstanu šljivu. Tokom čitave gozbe osobe koje su pratile rabina intonirale su hasidske pesme, a gomila se uključivala pri refrenima.

U početku je Kalman jedva hvatao vazduh i mislio je da neće izdržati tu vrućinu, ali je postepeno počeo da se navikava na sparinom ispunjen prostor. Čudio se ozarenom raspoloženju rabina, kao da je Božje prisustvo obavilo tog mudraca. Oko sebe je video preznojane halate koji se lepe za tela. Crne, žute i sede brade, oči koje gore od zanosa. Dominirao je duh ničim pomućene zadovoljštine. Kalman se pridružio horskom pevanju, iako nije znao lokalne hasidske pesme. Nije bio ovde sam, imao je oko sebe braću — Jevreje okupljene radi davanja slave Gospodu. Sa druge strane stola zauzeo je mesto starac sa čelom izbrazdanim dubokim bore, u pohabanom baršunastom šeširu i uništenom halatu. Pored njega je sedeo mlad čovek sa glavom toliko nisko pognutom da je pejsima čistio stolnjak. Mladi, piskavi glasovi stapali su se sa zviždanjem astmatičara. Svi su pevali jednu himnu. Zajedno su hvalili Svevišnjeg za Njegove milosti i molili se ne za zemaljska dobra, već za dolazak Mesije, istrebljenje zla, ukidanje ropstva i kraj izgnanstva, kao i za to da nebeska radost i spasenje uzdignu svet na visine.

O da, ovo je mesto za Jevrejina. Kako je ovde divno, razmišljao je Kalman. Duh se podmlađuje. Poslednjih godina Kalman se zatvorio u sebe. Sreo je u životu toliko prevaranata, zelenaša i parazita. Sada je sva ogorčenost prema njima ustuknula, a njeno mesto je zauzelo osećanje bratske ljubavi. „Ko sam ja u poređenju sa ovim pobožnim ljudima? Još jedan od onih koji su uspeli da naprave novac — razmišljao je. — Vratiću se ovde, ako bude Božja volja. Ovde se može naći prava radost.“

Naređena je tišina i zavladala je iznenadna tišina. Rabin je započeo svoj diskurs o Svetom pismu u početku tako tiho da se jedva čuo njegov glas. Ljudi koji su stajali iza Kalmana gurali su se napred, disali mu za vrat i golicali ga bradama. Ubrzo je glas govornika zazvučao glasnije. Rabin je naveo tekst iz Talmuda kao dokaz da su još pre upoznavanja suštine Deset zapovesti ljudi bili spremni da ih se pridržavaju.

— Zašto bi se to smatralo vrlinom? — nastavljao je rabin. — Zar nije stvar dostojnija preporuke najpre saslušati i razmotriti, pre nego što se skoči na glavu naslepo? Zar nije rečeno na drugom mestu u Talmudu da je loš sluga onaj koji najpre nešto učini, a potom postavlja pitanja. Ovde ipak postoji protivrečnost. Prema zdravom razumu, zar nije bolje ostati besposlen nego učiniti takva dela čije posledice nisu predviđene? Stvar je u tome što u nekim slučajevima s pravom delo prethodi misli. Ne može se, na primer, objasniti potreba za hodočašćem, jer se ne može razumeti dok to čovek sam ne doživi. Filozofija sigurno počinje od sumnje, haosa i praznine, te stoga nije u stanju ništa da stvori, jer tamo gde je na početku bila praznina, ona će ostati i do samog kraja. Stoga je napisano: „U početku stvori Bog nebo i zemlju. A zemlja beše bez obličja i pusta.“ U početku je Bog stvorio, a tek potom uočio prazninu. Da ju je video na početku, možda bi se uzdržao od stvaranja. Kada je Svevišnji dao Jevrejima Toru, s pravom se pribojavao da će najpre hteti da znaju šta je to, ali upravo tada, kada se nešto dokazuje i o nečemu duže razmišlja, zasigurno se rađaju sumnje.

Tačno to isto se dogodilo Esavu i Ismailu, koji su prema mudracima prvi dobili Toru i odbacili je. Ali Jevreji su sledili primer Gospoda kada je stvarao Nebo i Zemlju. Kod njih je delo prethodilo razmišljanju! Delo je rešilo sve sumnje.

Ali kako i kada treba to načelo primenjivati? Samo pri ispunjavanju svetih dužnosti. U svetovnim stvarima i onima koje se tiču tela treba prihvatiti sasvim obrnut redosled postupanja. Najpre treba razmotriti i razmisliti, a tek potom činiti ono što treba. Onaj ko najpre nanese nepravdu, a potom postavlja pitanja, loše čini. Upravo nedostojna dela buđuju u čoveku beskrajna pitanja. Sve sumnje ustupaju kada ispunjavamo dobra dela. Ali kako prepoznati pravog duha vrline? Odgovor glasi: kroz osećanje radosti. Čovek koji nekome nanese nepravdu oseća nemir, u sukobu je sa samim sobom. Dobro delo, pak, izaziva osećanje unutrašnje sreće. Čovek uzdignutog duha zna odgovor na sva pitanja.

Neki delovi rabinovog govora bili su za Kalmana suviše zamršeni, ali jedan moral kao da je bio namenjen direktno njemu: treba činiti dobro i činiti dobročinstva bez razmišljanja i traženja motiva, dok treba upotrebiti zdrav razum i pokazati umerenost pre nego što se nekome nanese šteta. „Bože na nebesima, kako je to istinito i divno!... — došapnuo je. Sveti starac je pogodio njegovu najskrovitiju misao. — Od sada ću početi da činim dobra dela, biću milostiviji, pomagaću onima kojima je moja pomoć potrebna; dva sata dnevno posvetiću izučavanju Tore. Neću gajiti odbojnost ni prema kome i svakoga ću poštovati. Da, da.“

Posle govora, šames Mendel je popeo u samim čarapama na sto i počeo svima da sipa vino: onim privilegovanim koji su sedeli za stolom i onima koji su stajali, bez izuzetka, ne zaobilazeći ni veoma mlade ljude. Kalman je čuo kako šames proziva imena reb Jeheskijela Vinera, Mejera-Joela i njegovog mlađeg brata. Potom je odjednom čuo:

— Vino za Azrijela, sina reb Menahema-Mendla iz Jampola.

Kalman je potražio pogledom Azrijela. Pehar vina, koji je šames uručio najbližem čoveku, prelazio je iz ruke u ruku dok nije stigao do Azrijela koji je stajao na vratima. „Kakvo divno pamćenje ima rabin iz Maršinova“, pomislio je Kalman. On sam je bio rasejan, uvek je zaboravljao imena svojih radnika, ponekad čak i imena ćerki, ali rabin je lično pozdravljao svakog gosta koji je stigao pod njegov krov, mladog ili starog. Jedno pitanje je i dalje opsedalo Kalmanov um. Zašto je izabran na to počasno mesto? Šta je učinio da to zasluži? Da li zbog bogatstva? Ako je tako — to je verovatno bila zasluga rabinovih šamesa, a ne njegova sopstvena. Šta će rabinu novac? Čovek u poodmaklim godinama, bliži nebesima nego zemlji.

Za vreme praznika Kalmanu su predstavljena dvojica mladića kao kandidati za ruku njegove ćerke Mirjam-Libe. Jedan je bio Johanan, sin obudovele rabinove ćerke Temerl, a drugi — sin reb Davida Gombinera, bogataša iz Plocka. Pokojni Johananov otac, reb Cadok, bio je smatran za svetog čoveka. Još kao veoma mlad čovek postio je dva dana u nedelji i ustajao u ponoć na molitve. Opšte se predviđalo da će jednog dana zauzeti mesto rabina iz Maršinova, čija dvojica sinova, reb Šimon i reb Moše, nisu imali pristalica. Reb Cadok je, međutim, umro od sušice, koju su lekari pripisivali hladnim ritualnim kupanjima. Za njim je ostala udovica, Temerl, sa dve ćerke i sinom. Nije se ponovo udavala. Sa jedanaest godina Johanan je, poput oca, počeo da se pridržava svih posta i obavlja ablucije u svitanje u ledeno hladnom jezeru. Njegov deda, vremešni mudrac reb Šmarja-Gad, priznao je jednom da svetost njegovog unuka prevazilazi njegovu sopstvenu. Šesnaestogodišnji Johanan, crnook, uskog lica, bio je mnogo manji i mršaviji za svoje godine. Obrazi su mu bili upali, pejse su mu dosezale do ramena, na usukanom vratu štrčala je Adamova jabučica. Oni koji su ga videli za vreme ritualne mikve govorili su da je sama kost i koža. Međutim, učeni u Pismu zvali su ga čudotvornim dečakom, jer je znao napamet šest delova Mišne, a neki su tvrdili čak da je već kabalista.

Reb Šimon, koji je nekoliko godina gajio strah da bi njegov šurak, reb Cadok, mogao postati naslednik rabina iz Maršinova, sada se pribojavao svog sestrića Johanana. I iako je reb Jeheskiel Viner posredovao da se ubrza brak Johanana sa Mirjam-Libom, opšte se nagađalo da reb Šimon upravlja čitavom tom stvari. Ako bi Johanan postao zet bogatog čoveka, manje bi mu bilo stalo do položaja rabina iz Maršinova, tako je rezonovao reb Šimon. Osim toga, kružile su priče da Mirjam-Liba ima sklonosti ka jeresi, te samim tim neće baš rado gledati duhovnog vođu Maršinova za muža. — Da li si svestan, Kalmane, koliki veliki dobitak predstavlja Johanan? — upitao je reb Jeheskiel Viner. — Pa to je dragulj! Nećeš naći takvog drugog u čitavoj Poljskoj!

Kalmanu je teško padalo da se privikne na misao da bi mogao postati svojak sa rabinom iz Maršinova. Nije zaslužio takvu čast. To bi bilo previše; mučile su ga razne strepnje. Sudbina mu može odigrati podvalu, najpre ga uzvisivši — kako kaže poslovica — a potom ponizivši. Mislio je o tome da se Mirjam-Libi to venčanje neće dopasti. Čitala je razne svetovne knjige, volela lepo da se oblači, a Johananova učenost u religijskim stvarima neće za nju imati nikakvog značaja. Ko može reći da li će odgovarati jedno drugom? Kalman se pribojavao i podsmeha ljudi iz Jampola da pokušava da se ubaci u maršinovski dvor.

Odgovorio je ponizno reb Jeheskijelu:

— Šta mogu reći? Ko sam ja? Običan Jevrejin, neznalica.
— Nemoj biti tako skroman! Svi znaju reb Kalmana Jakobija. Hoćeš li ići u posetu Temerl?
— Ići u posetu rabinovoj ćerki? A u koju svrhu?
— Veoma želi da te vidi. Hajde, pođimo.

Do Temerline kuće išli su kroz voćnjak gde su žbunovi jorgovana rasli među jabukama i kruškama. Hasidi su brali plodove početkom leta, dok još nisu bili zreli. Vazduh je mirisao, ptice su pevale, a latice cvetova padale su na zemlju. U sredini voćnjaka stajala je letnjikovac-altana, u njoj je ponekad sedeo rabin poučavajući svoje unuke. Kuća, koju su mladi šaljivdžije zvali „Pariz“, imala je jedan sprat. Menuhe, žena reb Šimona, koja je takođe bila rabinova ćerka, vodila je domaćinstvo, iako je glavom kuće i dalje ostajala, uprkos poodmaklim godinama, napola paralizovana žena starog rabina iz Maršinova. Druga snaja, bogata Binele, samo je o praznicima posećivala Maršinov. Temerl je među ženama važila za veoma obrazovanu osobu; primala je hasidske goste i pisala pisma na hebrejskom.

Kalman je zajedno sa reb Jeheskijelom popeo uz stepenice obojene u crveno. Za dovratnike visokih vrata sa mesinganim kvakama, pored kojih su prolazili, bile su prikovane duge mezuze u rezbarenim kutijama. Reb Jeheskiel je gurnuo jedna od vrata i širom ih otvorio. Kalman je stupio na sjajni parket salona. Knjige ukoričene u kožu sa pozlaćenim rubovima stajale su na zastakljenim policama pored pehara, poslužavnika, kutijica za začine, stalaka za limun i raznih srebrnih i pozlaćenih sitnica. Brokatne draperije padale su preko prozora, a uz zidove su stajale stolice sa purpurnim meblom i ukrasnim mašnama.

Za malim stolom na tapaciranoj stolici sedela je Temerl. Imala je kukast nos, istaknute jagodične kosti i okrugle ptičje oči. Preko sebe je ogrnula svileni šal i crnu kapu. Na stolu je stajala otvorena knjiga, a pored nje tanka maramica od batista; stajao je tu i karaf sa vinom i tri čaše. — Želim vam srećne praznike — rekao je Kalman, pocrvenevši i postidivši se kao đak prvak. — I ja vama, reb Kalman, i ja vama, reb Čehelski — odgovorila je domaćica. — Kakav topao dan. Molim vas, sedite. Malo vina — predložila je glasom ni to pitajućim, ni to zapovednim. Dugim, nežnim prstima dohvatila je karaf, čipka na rukavu se pomerila, a potom je izvadila tri medenjaka iz fioke.

— Lehajim! — Reb Jeheskiel je podigao svoju čašu.
— Lehajim! — ponovio je Kalman.
— Za vaše zdravlje i za mir! Oby svi mi ovde prisutni i sva naša braća dostigli spasenje. Oby se završilo naše lutanje, oby bismo se pokazali dostojnima da dočekamo Mesiju! Već dovoljno dugo čekamo.

Kalman je šapatom blagoslovio vino. Nikada nije čuo ženu da izgovara takve misli i toliko hebrejskih reči. Iz nje je zračio miris badema i začina. Vino je bilo slatko, ali jako. Domaćica ga je pijuckala polako, dok je reb Jeheskiel popio polovinu čaše i odložio je sa strane. Kalman je popio do dna.

— Još malo, reb Kalman. Imamo ga direktno iz Mađarske. Molim vas, dajte čašu.
— Srdačno hvala gospođi rabinici.
— Dobro vino ne škodi.
— Šta to čitate? — upitao je Kalman i odmah poželeo da se ugrize za jezik.
— Sinove Isaharove. Zčuđujete se verovatno videći ženu kako čita sveta pisma. Postoji doduše ona stara izreka da otac koji uči svoju ćerku Tori širi jeres. U našoj porodici, međutim, sve žene su obrazovane. Moja tetka, žena rabina iz Kazimježa, veoma je učena.
— Zar je moguće!
— Čak je i moja baka, neka počiva u miru, bila vična Talmud. — Temerl je sa dostojanstvom izduvala nos u batistnu maramicu. — Ali pravi učenjak u našoj porodici je Johanan. To je genije kome niko nije ravna. Starešine su htele da ga zaredi, ali se on izmakao toj časti. Takav dragulj predstavlja retkost u današnje vreme, to je dar sa neba. Samo jedno molim Boga: oby moj sin živeo dugo i uživao u dobrom zdravlju. Oče na Nebesima, samo da doživim i da mogu da se radujem njegovim vrlinama! — Podigavši čašu do usana, Temerl je uvukla u nozdrve miris vina i ponovo odložila čašu.

— A Jampol, o kome ste govorili, gde se nalazi? — upitala je. 

PDF poljski 

Prethodni delovi prevoda romana na blogu: 

Isaac Bashevis Singer, Sud , Prvo i drugo poglavlje

Isaac Bashevis Singer, Sud, Treće i Četvrto poglavlje

Isaac Bashevis Singer, Sud, Treće i Četvrto poglavlje.

TREĆE POGLAVLJE

Tokom izgradnje sinagoge i hedera, u šupi koja je služila kao molitveni dom, rabinov sin, Azrijel, svakodnevno je proučavao Talmud, recitujući tekst i objašnjenja monotonim glasom. Njegov otac je želeo da mu sin postane rabin, sledeći porodičnu tradiciju, i upoznao ga je sa složenijim temama jevrejskog prava. Azrijel je nosio punu hasidsku odeću: jarmulku, gabardin, kaiš i pantalone uvučene u dugačke čizme. Imao je guste, kratke kose sa strane. Njegov prav nos, plave oči, tanke usne i izdužena brada nisu ukazivali na tipičnog hasidskog čoveka. Njegova laneno-plava kosa bila je prošarana zlatnim pramenovima. Samo ga je visoko čelo obeležavalo kao jevrejskog intelektualca.

Reb Menahem-Mendel je dugo bio uznemiren ekscentričnim ponašanjem ovog vitkog dečaka, koji je voleo da se penje po krovovima i merdevinama, seče drva, kopa jarke i često ide u duge šetnje po poljima. Kao mali dečak, postavljao je zamke za ptice, rezbario je trščane svirale, imitirajući pastire, i donosio kući ne samo mačke i pse već i žabe i druge nečiste gmizavce.

Još gore, odavno je počeo da postavlja pitanja koja su ličila na jeres. Da li živi šaran oseća bol kada mu se ljuske sastružu i iseku na komade da bi se jele na Šabat? Zašto su neki ljudi siromašni, a drugi bogati? Šta je postojalo pre početka univerzuma? Da li koza ima dušu? Da li je Adam bio Jevrejin? Da li je Eva nosila kapu?

Takođe je stalno pronalazio protivrečnosti u Svetom pismu, ističući da na jednom mestu piše da je čovek kažnjen samo za svoje grehe, ali na drugom piše da treća i četvrta generacija moraju da se iskupe za njih. Prvo piše da je Gospod Bog nevidljiv, a zatim piše da su starešine videle Gospoda tokom večere. Azrijel je takođe kritikovao proroka Jeliseja, koji je naveo medvede da napadaju decu. Uporno je optuživao kralja Davida za ubistvo Urije Hetita, plakao je i hulio kada je čitao o Avramu i Agari, njegovoj konkubini, koja je skoro umrla od žeđi, poslata u pustinju samo sa krčagom vode.

Reb Menahem-Mendel, potomak duge loze pisara, nije mogao da shvati kako je mogao da postane otac takvog otpadnika. Svu krivicu je svaljivao na svoju ženu, Tirzu-Perl, čiji je otac, Reb Abraham Hamburg, gabe jevrejske zajednice u Turbinu, bio žestoki protivnik hasidizma. Kad god bi Azrijel uradio nešto pogrešno, Reb Menahem Mendel bi optužio svoju ženu: „To je tvoja paganska krv!“

Azrijel se potpuno osramotio u Turbinu, rodnom gradu svog tasta, Reb Menahema-Mendela, gde je Mendel dobio svoju prvu poziciju rabina. Nije mogao da prati ostale dečake tokom studija u hederu, imitirao je učitelje, pričao je izmišljotine i igrao se sa devojčicama. Delimično zbog Azrijelove krivice, njegov otac je došao u sukob sa kongregacijom i bio je primoran da ode.

Nakon boravka u Turbinu, Reb Menahem-Mendel je proveo nekoliko godina u Lublinu kao pomoćni rabin. Iako je Azrijel postepeno razvijao želju za učenjem, čak ni u Lublinu nije mogao dugo da ostane u jednoj ješivi. Mogao je da se udubi u knjige nekoliko dana, ali bi ga iznenada obuzela želja da se oslobodi, lutajući po gostionicama i pijacama ili lutajući po Pjaskom, lopovskom kvartu Lublina. Štaviše, čitao je skandalozne knjige, izveštaje o naučnim istraživanjima i eksperimentima, opise prirodnih čuda, vodiče po velikim gradovima i stranim zemljama, izveštaje o životu među divljacima. Iznosio je apsurdne tvrdnje da se Zemlja okreće oko Sunca, a ne Sunce oko Zemlje, da je Mesec naseljen ljudskim bićima, da kamenje zvano meteori pada sa neba. Jednog dana, Azrijel je kući doneo magnet da demonstrira kako privlači eksere. Drugi put je upalio sveću, pokrio je obrnutom šoljom i objasnio da se plamen ugasio zbog nedostatka kiseonika.

Njegova majka, Tirza-Perl, iako uznemirena sinovljevim ludorijama, divila se njegovom znanju,ali se reb Menahem-Mendel ljutito namrštio. Znao je koliko podmuklo može biti iskušenje. Čovek počinje pitanjima, zatim usvaja moderan način oblačenja, što vodi gubitku vere, pa čak i otpadništvu. U takvom stanju stvari, reb Menahem-Mendel s radošću je prihvatio mesto rabina u Jampolu. Bilo je nemoguće da tako malo naselje smesti progresivne pojedince. Nije lako tamo pronaći takve izume kao što su lupe.

Bio je olakšan kada je video da je Azrijel, nakon dolaska u Jampol, izgledao potpuno zaokupljen talmudskim studijama. Reb Menahem je sada želeo da ga odmah oženi, jer bi se mladić, kada bude imao ženu, miraz, tasta koji ga izdržava, i svoju decu, brzo skrasio.

"Bićemo ponovo ponosni na njega, ako Bog da“, rekao je Tirzi-Perlu. „Jampol nije jazbina poroka kao Lublin.“

Azrijel, sedeći za stolom, već nekoliko sati je bio zadubljen u poglavlje o zabranjenim seksualnim odnosima. Podigao je pogled i pogled mu je pao na zavesu izvezenu crvenim orlovima i plavim jelenima, na Sveti kovčeg ukrašen tablicama Deset zapovesti. Sa obe strane tablica stajala su dva pozlaćena lava sa podignutim repovima i ispruženim jezicima. Bibliotečka polica bila je puna knjiga Talmuda, tomova komentara Svetog pisma, knjiga Kabale, pravnih zbornika, traktata o etici i drugih knjiga religioznog sadržaja. Naslovi na hrbtovima su često bili izbledeli, ali Azrijel ih je mogao razlikovati po povezu. Kroz prozor je mogao da vidi nebo prekriveno niskim oblacima, gust sneg koji pada. Njegov pogled je lutao ka imanju Kalmana Jakobija i dalje, kroz polja, šume, brda, pa čak i dalje do Nemačke, Francuske i Španije. Iza njih se prostirao okean, kroz koji su parobrodi plovili do Amerike. Sa druge strane tog Novog sveta, Tihi okean, u koji, prema drevnim verovanjima, vatreno sunce zalazi svake večeri. Još dalje su ležali Japan, Kina, Sibir, i čovek se vratio kući.

Azrijel je znao da je Zemlja okrugla, milion i po puta manja od Sunca, i da je Sunce samo jedna od miliona zvezda. Međutim, Biblija naziva Sunce i Mesec dvema lampama, a zvezde jednostavno manjim svetlima. Autor Petoknjižja očigledno nije imao razumevanja prirodnih nauka. U tom slučaju, na čemu je mogao da zasniva svoje znanje o drugim stvarima? Stoga moramo pretpostaviti da je Biblija samo zbirka legendi i priča. A ako je tako, zašto proučavati knjige Svetog pisma? Kako je onda svet nastao? Da li je nastao spontano? Kako su se atomi mogli rasporediti određenim redosledom, stvarajući leto, zimu, dan, noć, stvarajući muškarce, žene, misli i osećanja? Svetovne knjige koje je čitao u Lublinu, čak i ako su otkrivale mnoge činjenice Azrijelu, nisu ništa objasnile. Šta je magnetizam ili elektricitet? Prema autorima, ove pojave se dešavaju same od sebe. Univerzumom upravlja slučajnost. Pa šta je slučajnost? Koji je mehanizam njenog delovanja?

Azrijel je zevao i ustao, polako podižući jednu ruku, pa drugu, opuštajući mišiće. Odakle je on sam došao na ovom svetu? Ili njegove misli? Kako se spermatozoid, bez volje i duše, može transformisati u ljudsko biće obdareno umom, srcem, radošću i tugom, snovima i osećajem ljubavi? Kakva misterija! Vrata su se otvorila, a na pragu je stajala njegova sestra Mirele, sa šalom preko glave i sa snegom prekrivenim prstima na cipelama. Nešto loše se moralo dogoditi u kući, jer devojkama obično nije dozvoljen ulazak u kuću molitve za muškarce.

"Šta se desilo?“ upitao je.
„Zovu te kući. Tvoj budući tast čeka.“
„Ko je on?“
„Reb Kalman Jakobi. Doveo je i ispitivača Talmuda. Verićeš se sa Sajndlom.“

Azrijel je osetio kako mu srce ubrzano kuca. Polako je zatvorio knjigu, pokušavajući da se smiri, odlučio je da ne pokazuje previše žurbe ili brige ako sastanak ne bude vodio nikuda. Bilo je čudno, ali još od Simhat Tore, kada ga je Sajndl povukao za kosu, njeno lice mu je bilo urezano u sećanje, čak ju je i sanjao noću. Njihov brak je morao biti predodređen. Da, Božje oko gleda, a Božja ruka vodi. Obukavši ogrtač, napravio je pokret kao da želi da se izvini Svetom kovčegu što ga je oskrnavio svojom sumnjom.

„Samo napred“, rekao je Mirele, jer se smatralo neprikladnim da mladić, kandidat za brak, bude u društvu mlade žene, čak i rođene sestre.

***********

Kalman Jakobi i rabin iz Jampola su željno želeli da im se deca venčaju, pa su zakazali datum venčanja za subotu posle Ševuota. U međuvremenu, Kalman je pozvao svoje buduće tazbine na imanje za Roš Hašanu.

Tokom ceremonije veridbe, Azrijel i Šajndl su mogli samo stidljivo da razmenjuju poglede. Sada su se osećali opuštenije jedno sa drugim. Bila je to porodična gozba. Za muškim stolom, Majer-Joel je zamolio Kalmana i Azrijela da ga prate do hasidskog rabina, porodice Maršin. Razgovor je skakao sa teme na temu, od svetih ljudi do Mojsija Montefjorea, od bogatstva Rotšildovih do vreća zlata koje su poljski plemići, koji su otišli ​​u šume da se bore protiv Rusa, namerno ostavili Jevrejima na čuvanje.

Reb Menahem-Mendel je ispričao priču o zlom duhu iz Turbina. Jedne večeri, kada je devojka izašla napolje da donese kantu vode iz bunara, zli duh je ušao u njeno telo. Od tada je govorila jezivim, muškim glasom. Bila je to lutajuća duša čoveka, degenerisanog talmudiste koji je nekada recitovao molitve i odlomke iz Tore unazad. Takođe je imao običaj da se raspravlja sa mudracima o određenim zamršenim pitanjima jevrejskog zakona. Opsednuta devojka, ranije fizički slaba, sada je mogla da podigne kamen koji tri snažna muškarca zajedno nisu mogla da pomere. Žonglirala je njime kao kamenčićima.

Ovo je podsetilo Kalmana na njegovo rodno selo, gde je jednom pokojnik bio pozvan na rabinski sud. Ovaj pokojnik je imao običaj da plaši i muči svog bivšeg partnera. Šames je otišao na groblje da prizove duha i tri puta je udario rabinskim štapom po njegovom nadgrobnom spomeniku. U sudnici je za pokojnika stavljen čaršav. Sudije su presudile da partner pokojnika mora da plati odštetu od nekoliko stotina rubalja pokojnikovim naslednicima, i duh je prestao da ga proganja.

Mejer-Džoel, vukući jednom rukom jedva povlačeću bradu i bubnjajući drugom po stolu, uzviknuo je:

" A šta bi skeptici rekli na to?
„Rekli bi da su to besmislice!“, izjavio je Azrijel, iznenađen u sebi.
„Ljudi su to videli svojim očima!“
„Šta su videli? Čaršav?“
„Duša je nevidljiva...“
„Nauka se bavi samo vidljivim stvarima, nečim što se može izmeriti i odmeriti“, rekao je Azrijel, osećajući se kao da je i njega nešto obuzelo.


Reb Menahem-Mendel je pobledeo i zgrabio se za bradu. Majer-Joel je podsmešljivo pogledao svog tasta. Kalman je spustio glavu.

„Zar ne verujete u zle duhove?“, upitao je Kalman.
„Ne možete prihvatiti glupa verovanja.“

„Da li verujete u Boga?“
„Naravno.“
„Pa, to je nešto. Barem verujete u Boga“, rekao je Kalma?

Šajndl se uznemirila. Ona i njena mlađa sestra, Mirijam-Liba, služile su osvežavajuća pića i sušeno voće, poput smokava, urmi, suvog grožđa, badema, kolača, raznih slatkiša i medovine. Kosu je imala vezanu u punđu, nosila je novu haljinu i zlatnu ogrlicu, poklon njene majke za veridbu. Azrijela je stajala sa poslužavnikom u rukama blizu stola i slušala, oduševljena što njen verenik ima tako progresivne stavove i hrabrost da ih izrazi. Sedeo je bled, usne su mu drhtale, uši su mu gorele. Uperio je svoje plave oči u nju. Ubeđivanje Kalmana da sazna za Azrijelove namere preko provodadžije bila je Šajndlina isključiva odgovornost. Svake večeri, ležeći u krevetu, pitala se kako se mogla zaljubiti u ovog mladića koga jedva poznaje. Krišom je izvadila veridbeni dokument iz očeve fioke i zurila u potpis: Azrijel Babad. Nije bio ukrašen viršlama kao Mejer-Joelov; bio je jednostavan i strog. Njegov potpis je izgledao kao da obuhvata njen. Na ovom veridbenom dokumentu, sa ukrašenim okvirom, natpisom „Mazeł tov“ utisnutim zlatnim slovima i hebrejskim tekstom koji Šajndl nije razumela, izgledalo je da su već ujedinjeni kao muž i žena. A sada, kada je Mejer-Joel sa zadovoljstvom zbunio Azrijela, Šajndl je, sa poslužavnikom u ruci, pojurio napred.

„Spusti to, ne stidi se“, rekao je Kalm.

Šajndl je, međutim, namerno polako punila sto tanjirićima, šoljicama i tacnicama koje joj je dodavala Miriam-Liba. Neka se ohlade uzburkani umovi! Iako se već sve nalazilo na stolu, devojke su se i dalje vrzmale u blizini.

— Ne veruješ, dakle, u reinkarnaciju (prelazak duša)? — upita Mejer-Joel.
— O tome nema spomena ni u Bibliji, ni u Talmudu — odgovori Azrijel.
— Da li ti u tom pitanju odgovara autoritet svetog Arija?
— Majmonid se nije slagao.
— To je ratni poklič maskila, govor liberala!


Reb Menahem je pustio svoju riđu bradu.

— On je u suštini dobar dečak, ali voli malo da se pravi važan i da ima drugačije mišljenje. Ide stopama mog tasta, reb Avrama Hamburga. Još ne pokazuje punu zrelost.
— Brak će ga promeniti, Božjom milošću — umeša se pomirljivo Kalman.
— Meni je stalo samo do istine — insistirao je Azrijel.
— Neoboriva je istina da postoji reinkarnacija duša. Svet ih je pun — potvrdio je reb Menahem-Mendel promuklim glasom. — U Izbici se razbolelo šestomesečno odojče, Bože sačuvaj, a kada je umrlo, povikalo je glasom od koga su se zidovi tresli: „Slušaj, o Izraele, Gospod je Bog naš!“ Lekar, neverni raspusnik, pokajao se nakon što je čuo taj povik. Napustio je lekarsku praksu i nastanio se sa svetim starcem. S vremenom je i sam postao svetac! Reb Menahem-Mendel je zaćutao. Glas mu se zaglavio u grlu. Desna ruka ga je svrbela, sa velikim trudom se suzdržavao da ne udari Azrijela. Ovaj glupi mladić ne samo da se podsmeva Gospodu i njegovim delima, već i razbija brak! Kalman će otkazati veridbu. Reb Menahem-Mendel je već video kako ga razbesnela gomila proteruje iz Jampola. Prizivajući u sećanje odlomak: „Sam ćeš dovesti do sopstvene propasti i ruševine“, obrisao je čelo kapicom i počeo njome da se hladi. Čak su mu i pejcis bili vlažni. Odjednom Kalman primeti Šajndl i Miriam-Libu.

— Vi ste još ovde? Gubite se tamo za ženski sto!
— Nisam još poslužila žele — pravdala se Šajndl.


Kada su izlazile, Šajndl je uhvatila Miriam-Libu za ruku. Veridba je zamalo bila raskinuta, a sve zato što je taj preterano pobožni Mejer-Joel napravio od sebe policajca samoga Boga. Šajndl je obuzelo saosećanje prema Azrijelu, koji se prepustio ljubavi prema istini. Ali ona će stati na njegovu stranu. Založiće se za njega kod oca: „Udaću se za Azrijela ili ni za koga drugog!“

U kuhinji je briznula u plač. Zatim je umila lice u lavoru i pogledala se u ogledalo. Popela se na stolicu, skinula sa gornje police davno zaboravljenu teglu želea od ribizli i vratila se za muški sto, gde se vodila talmudska debata. Azrijel je raspravljao o Tori, ali je uspeo da usmeri pogled, iznad glava ostalih, pravo u Šajndl. Pogledala ga je i pocrvenela od vrata sve do korena kose.

Mejer-Joel je pokušavao da nagovori svog tasta da otkaže veridbu, ali Kalman nije hteo da ponižava ni Azrijela, ni njegovog oca, rabina iz Jampola. Svestan Šajndlinih osećanja prema Azrijelu, opravdavao ga je:

— Ko od nas u žaru debate nije izgovorio nešto slično? — dokazivao je.

Zeldine simpatije su bile na strani Mejer-Joela, ali joj je Kalman ponovio izreku: „Bolje je seći pergament nego cepati papir.“ (Aluzija na to da se bračni ugovor piše na pergamentu, a veridbeni na običnom papiru – tj. bolje sprovesti razvod nego raskidati veridbu). Stoga je Kalman obasuo Azrijela poklonima, priloživši i dvesta rubalja za kupovinu punog kompleta Talmuda, Majmonidovih dela, zbornika zakona i komentara. Azrijel je trebalo sam da kupi knjige u Varšavi.

Sutradan je seo u sanke koje su sa putnicima išle ka prestonici. Otac i dalje nije hteo da razgovara sa njim, ali su ga majka i sestra snabdele hranom, rezervnim vešom i drugim stvarima neophodnim za put. U Varšavi je trebalo da odsjedne kod reb Jeheskjela Vinera, oca Mejer-Joela. Mejer-Joel, iako je oštro kritikovao Azrijelove stavove, uručio mu je preporučeno pismo za oca u kome je molio da se gostu pruži svaka moguća udobnost, a u postskriptumu na pola stranice priložio je pozdrave za svakog člana svoje brojne porodice.

Dan je bio hladan. Sanke su brzo jurile po utabanom snegu. Injem pokriveno drveće i zamrznuta poljska prostranstva promicali su pored njih. Snegom pokriveni slamnati krovovi koliba izgledali su kao beli perjani dušeci. U sumrak su ledeni udari vetra podizali kovitlajući sneg. Zalazeće sunce je prodiralo kroz nebo prekriveno oblacima, bacajući purpurne pruge, poput šikljajuće žrtvene krvi kakvog paljenog prinosa na nebesima. Sneg se prekrio crvenilom. Nebo i zemlja su se spajali. Azrijel se prisetio opisa Arktičkog mora koji je nekada čitao.

Osim njega, u sankama su vozila još tri putnika. Staklar Zejlig je krenuo u Varšavu po dijamant za sečenje stakla; žena po imenu Bluma putovala je da se posavetuje sa lekarom kako da se reši čira u uhu; a devojka Dvoša, siroče, se nadala da će naći posao u gradu. Zejlig je nosio šubaru od ovčijeg krzna, vatiranu jaknu, a preko čizama je navukao slamnate navlake kakve su nosili seljaci. Izgledom je podsećao na ježa sa razbarušeno bradom punom ledenih svećica i nakostrešenim obrvama boje čelika.

Uzimajući prstohvat duvana iz rožnate burmutice, promuklo se zasmeja:

— I to mi je neka zima? U stara vremena imali smo prave zime! Medvedi su se smrzavali do smrti u jazbinama.

Čopori vukova su se kradom šunjali kroz sela, oči su im svetlele kao sveće. Jedne zime, tada sam živeo u Radosicama, pao je grad velik kao guščja jaja! Razbio je polovinu prozora u Poljskoj, a među seljacima je nastala panika da je to kraj sveta.

— Reb Zejlig, da li čuješ ovu buku? — prekide ga Bluma. Glavu je umotala u šal i debelu maramu.
— Kakvu buku?
— Tutnjavu u uhu, kao klopotanje točkova. Mislila sam da je to možda vetar. Ali buka ne prestaje, zuji kao komarac u glavi prokletog tiranina Tita.
— Ne brini, ozdravićeš. Ako hoćeš da poslušaš moj savet, drži se podalje od doktora. Kad stigneš u Varšavu, idi kod Fajvelega iz Konjskovole. On ima čudotvorne bakarne novčiće koje je blagoslovio sveti propovednik iz Kozjenica. Prisloni jedan od njih na uvo i bol će proći. Znaš kakvi su lekari, suviše žure sa nožem!
— Ne moraš mi govoriti! Jedan doktor mi je zabio iglu u čir! Jedan preporučuje hladne obloge, drugi vruće. Čim legnem, u glavi mi kuca kao sat.
— Moj mlađi brat je jednom ugurao zrno graška u uvo. Kakva je to muka bila da se izvadi — uključila se Dvoša, mlada devojka zdepaste građe, obučena u kožuh i sa vunenom maramom na glavi.
— Nameravaš da radiš kao sluškinja? — upita Bluma.
— Pa da.
— Znaš li da kuvaš?
— Mogu da pokušam.
— Poslušaj moj savet, nikada ne odgovaraj svojoj gazdarici, jednostavno radi ono što ti kaže. Varšavske gospođe samo jedu, a svaki obrok se sastoji od mnogo jela. Imaćeš pune ruke posla oko šporeta. Znaju tako da postupaju da se njihovi muževi vrte oko njih i skakuču. U sred noći bude sluškinju da pere sudove.
— Gde? U reci?
— U reci? U Varšavi? Glupačo! Saginjaćeš se nad koritom u kuhinja dok te leđa ne zabole. Samo jedno zapamti, jedi za troje. Pojedi im čitavo bogatstvo! Moja baba je često pričala da je nekada živeo mudrac koji je tri dana i tri noći ležao potbuške na zemlji i razmišljao šta to održava ljude u životu, dok mu najzad nije palo na pamet – hrana.
— Ne treba ti mudrac da to izmisliš.
— Spavaćeš u kuhinji. Iznosićeš noćne posude. Samo ne zaboravi da staviš bokal sa vodom pored svog kreveta. Dobro će doći ako u kući ima odrasli sin. Kada pokuša da ti uđe u krevet, reci mu ljubazno da ode. Ako neće, pljusni ga vodom. Posle će se držati podalje. Ujutru reci da je mačka prevrnula bokal.
— Vi na sve imate odgovor.
— Živi i uči. U mladosti sam i ja bila siromašna. U to vreme Jevrejima nije bilo dozvoljeno da se naseljavaju u Varšavi, vraćali su nas sa kapija. Oni koji su ulazili morali su da plaćaju posebnu taksu. Bio je jedan dostavljač, i sam Jevrejin, taj je sve odavao, ali su ga na kraju mesari sredili. Otac mi je umro u ranom detinjstvu, a ni majka nije živela mnogo duže. Živela sam kod tetke koja se prema meni ponašala gore nego stranac. Na Jom Kipur bi mi dala blagoslov, ali već sutradan bi počela ponovo da me muči. Udali su me za obućara. Obećavao mi je zvezde s neba, ali je siromah pljuvao krv. Kada bi izgubio kontrolu nad sobom, tukao me je i šutirao. Rodila sam mu troje dece, ali su rano umrla. Poslednje se rodilo bez želuca, jadna ja. Najzad je muž umro, ostala sam udovica. Danas imamo reb Kalmana, on nikoga ne vraća praznih ruku. Što se tiče dobročinstva, milostiv je skoro kao sam Bog. Da li si svestan, mladiću, kakva te sreća zadesila? Tvoja Šajndl ima i glavu i srce na pravom mestu, a kakva je tek lepotica! Očaravajuća! Da, otišla sam kod tvog budućeg tasta sa svojim nevoljama. Dao mi je novac i za put i da platim doktora. Kakav par! Rabinov sin i kći reb Kalmana! Ali zašto ideš u Varšavu?
— Da kupim knjige.
— Stvarno? Vrlo lepo! Tebi i priliči da izučavaš svete knjige, takvi kao ti otkupiće ovaj grešni svet! Kakva je druga korist od žene ako ne da mužu pruži udobnost? Da li je istina da ne veruješ u zle duhove?
— Ko to kaže?
— Svako ko ima jezik u ustima. Osušili im se ti jezici! Ljubomora, eto šta ih vodi. Živog bi da te pojedu. Crvi ih izjeli!
— Hej, kuda voziš, šta misliš? — viknu odjednom Zejlig na kočijaša.
Kočijaš Iče se naglo probudi i cimna dizgine.
— Prrr... Nazad! Nazad! Gde su, do đavola, ove kljuse ušle?
— Uhvatio te dremež, a?
— Malo sam zadremao. Bolje je da svi izađete.
— O Bože, noge su mi utrnule — pocvili Bluma. — Ne mogu da ih pomerim!

Azrijel je iskočio i pomogao ženi da izađe. Pod njenom težinom propao je u sneg do kolena. U pravu su napredni Jevreji, pomisli. Fanatizam poljskih Jevreja ne može se rečima opisati. Dok se ostatak Evrope uči, stvara, razvija, oni i dalje tonu u mraku. Šta ovi ljudi znaju o magnetizmu, elektricitetu, mikroskopu i teleskopu? Ko je od njih čuo išta o Volteru, Žan-Žaku Rusou, Kepleru, Njutnu? A ja, šta ja znam o njihovim teorijama? Sigurno prekratko. Moram učiti. Moram pomoći ovim ljudima da izađu iz mraka. Šajndl će mi pomoći.

Azrijel je šakom zagrabio sneg, napravio od njega tvrdu grudvu i bacio je u nebo obavijeno sumrakom.


___________
Azrijel je radije izabrao da odsedne u varšavskom svratištu nego kod reb Jeheskjela Vinera. Najpre je otišao u kancelariju gospodina Valenberga u Krolevskoj ulici, kako bi mu uručio fasciklu sa fakturama od Kalmana. Bilo je mrazovito. Na kolovozima prekrivenim ledom sanke su škripale, a kočijaši su coktali jezikom i pucketali bičevima. Sneg je ležao po krovovima i balkonima. Dečaci u kapama sa obodom i šinjelima zakopčanim na mesinganu dugmad, sa đačkim torbama na leđima, žurili su kući. Jedna časna sestra vodila je u parovima devojčice u uniformama; na nogama su imale čarape i debele vunene dokolenice. Elegantna gospoda i dame u krznima i samurovim pelerinama šetali su vodeći pse na povocu. Jedan prosjak je svirao na verglu. U svim radnjama, uprkos mrazu, bilo je puno ljudi. Konji su ostavljali gomile đubreta koje se pušilo na mraznom vazduhu. Iz dimnjaka je kuljao dim, a kola natovarena drvom za ogrev ulazila su uz tutnjavu u dvorišta. Azrijel je prvi put u životu video ugalj. Zastao je kod Saksonskog parka da zaviri u njega kroz gvozdene rešetke ograde. Dečaci i devojčice obučeni u šarene šalove, kape, jaknice, suknje i rukavice izvodili su na ledu veličanstvene figure, klizajući se po zamrznutom jezeru, a oni koji bi pali, s mukom su se dizali na noge, smejući se naglas.

Gospodin Valenberg je upravo imao sastanak. Azrijel je sa šeširom u ruci strpljivo čekao u velikoj kancelariji, posmatrajući knjigovođe pognute nad ogromnim knjigama. Glatka čelična pera njihovih pera klizila su po širokim stranicama knjiga, zatim bi knjigovođe prislanjale upijače i računale, pomerajući kolutove na računaljkama (rabošu) sa neverovatnom brzinom. Ušla je služavka sa poslužavnikom punim čaša čaja. Odjednom su se otvorila vrata privatnog kabineta Valenberga i krupni general sa riđom bradom, blistajući u zlatnim epoletama, izašao je zamajnim korakom u čizmama sa mamuzama. Rozkopčani kaput otkrivao je elegantne jahaće pantalone sa lampasima i isprsena prsa obješena medaljama. Jedna ruka u rukavici počivala je na dršci sablje. Portir u liberiji otvorio je ulazna vrata i stao mirno u stavu punom poštovanja. Valenberg je ispratio gosta do praga, poklonio se i čekao dok se general ne smesti u sanke. Valenberg sa zaobljenim leđima, visokim čelom, kukastim nosem i velikim ušima, izgledao je kao tipičan Jevrejin. Nizak i zdepast, imao je glavu poput bundeve, tamne, vatrene oči, crne zaliske sa seđom kosom i prošaranu, kovrdžavu kosu na slepoočnicama. Kruta kragna obavijala mu je vrat, a na reveru je imao prikačenu medalju. Okrenuvši se, ugledao je Azrijela i upitao na poljskom:

— Ko je to?
— Došao je iz Jampola, šalje ga Kalman Jakobi.

Azrijel je osetio strahopoštovanje našavši se u veličanstvenom kabinetu Valenberga sa elegantnim zavesama i parketom tako izglancanim da se jedva kretao po njemu. Na zidovima su visili portreti muškaraca i žena, diplome na reljefnom papiru u pozlaćenim ramovima, snabdevene impresivnim potpisima i voštanim pečatima.

Sto od mahagonija, na kome je stajala lampa i bronzana statueta, bio je zatrpan papirima. Azrijelove nozdrve su upijale miris koji je bio mešavina dima cigara, kože i nečega neuređenog.

— Šta te povezuje sa Kalmanom Jakobijem? Jesi li mu sin? — upita Valenberg na poljskom.
— Verenik njegove kćerke.
— Ah tako. Izvoli, sedi.
— Hvala.
— Opusti se, nećemo te pojesti.

Azrijel je seo.

— Reci mi nešto o sebi. Studiraš Talmud?
— Da, a osim toga i druge knjige.
— Vidim da znaš poljski, što je retka veština kod poljskog Jevrejina. Sest stotina godina su u ovoj zemlji, a nisu se potrudili da nauče jezik. Šta nameravaš da radiš posle venčanja? Da se baviš nekom trgovinom?
— Ne znam još.
— Jevreji su čudan narod — ožive Valenberg. — Vreme prolazi pored njih. Čovečanstvo ide napred, a oni stoje u mestu, poput Kineza iza Velikog zida. Mislim, naravno, samo na poljske Jevreje, ne na zapadnoevropske.
— Naravno.
— Biću iskren sa tobom, mladiću. Vidim da nisi budala. Prestao sam da budem Jevrejin, krstio sam se, ali se ne zaboravljaju krvne veze i ne mogu da podnesem da gledam patnju Jevreja. Kako se može useliti u tuđu kuću, živeti u njoj u potpunoj izolaciji i očekivati da zbog toga nećeš pretrpeti štetu? Ako čovek prezire boga svog domaćina, smatrajući ga limenim likom, izbegava njegovo vino kao zabranjeno, smatra njegovu kćer nečistom osobom, zar time ne navlači na sebe tretman koji priliči nepoželjnoj i stranoj osobi? Jer na to se sve svodi.
— Pa da, ali kako se to može popraviti?
— Neću držati propovedi, nisam misionar. Čime će se to završiti? Oni koji su se asimilovali i nazivaju se Poljacima Mojsijeve vere, ne veruju ni u Mojsija ni u Isusa. U sinagogi se vide samo jednom godišnje, na Jom Kipur. Zašto se toliko izoluju? Istina je da se mole za povratak Jerusalima, ali Palestina je pustara, a Mesija na belom magarcu je lepa legenda. Nasuprot biblijskim učenjima, savremena nauka tvrdi da je zemlja stvorena pre miliona godina.
— Da, znam. Kant i Laplas.


Obrve gospodina Valenberga se podigoše.

— Čak tako! Odakle si mogao da čuješ za njih?
— Čitao sam o njihovim teorijama.
— U Jampolu?
— Ne, u Lublinu.
— A da li je tvoj budući tast svestan da si čitao takve knjige?
— Ne verujem.
— To je zanimljivo. Vidim da led ipak počinje da puca. Ko ti je otac, trgovac?
— Ne, rabin.
— To je zapanjujuće! Rabinov sin! A kako objašnjavaš poreklo svojih plavih očiju i svetle kose? Nisi ih nasledio od jevrejskih predaka! Svi smo mi evropska tvorevina. Šta te dovodi u Varšavu? Sigurno ne ovaj svežanj papira.
— Došao sam da kupim knjige.
— Talmud?
— Da, ali su mi potrebna i naučna dela.
— Iz kojih oblasti?
— Fizika, matematika, geografija…
— Idi u Svetokrišku ulicu. Tamo su jevrejski knjižari, upravo oni, ti Jevreji u dugim halatima, najbolji su antikvari u Poljskoj. Ali razmislimo, zašto da trošiš novac? Kod mene kući leži puno udžbenika koji mi više nisu potrebni. Sva moja deca su završila škole. Zar nije čudno što su se Litvaci okrenuli prosveti, dok poljski Jevreji pokazuju malo interesovanja za svetovne nauke? Za to treba kriviti hasidski pokret. Prva stvar koju moraš da uradiš jeste da savladaš poljsku gramatiku. Apsurdno je živeti u Poljskoj i brbljati na nemačkom žargonu (jidišu), a još je smešnije živeti u drugoj polovini devetnaestog veka, a ponašati se kao da živiš u starom veku. I Poljaci imaju svoju religiju, ali nisu u njoj potpuno zatvoreni. Ako odem u nedelju na jednu misu, već me smatraju dobrim hrišćaninom i ne moram svakog jutra da vezujem male šestougaone kutijice za ruku i čelo niti da se molim po ceo dan. Putovao sam po Turskoj i Egiptu, čak ni Beduini nisu ni pola toliko zatucani kao hasidi. Sinovi Izmaelovi su bar dobri jahači. I još nešto ću ti reći, ritualna kupatila (mikve) su nehigijenska. Imali smo ovde rabina koji je držao propovedi na poljskom. Kakva je to bila senzacija! Ali ne verujem u polumere. Jevreji moraju postati sto posto Poljaci. U suprotnom će biti proterani kao u vreme faraona.
— Poljaci su takođe u ropstvu.
— A to je već druga stvar.
— Jaki žele da unište slabe — reče Azrijel, ne baš siguran da li izgovorena misao ima veze sa temom razgovora. — Bojim se da je tako. Nedavno se pojavila jedna engleska knjiga koja je izazvala furoru u naučnom svetu. Zastupa teoriju iz koje izgleda proizilazi da je život stalna borba za opstanak, u kojoj pobeđuju najjače vrste… No dobro, svrati opet sutra, blagajnik će imati za tebe čitav paket knjiga; ako možeš, ponesi sa sobom kofer. Danas sam zauzet, ali me poseti kada sledeći put dođeš u Varšavu. Valenberg je podigao zvonce i zazvonio. Na prstu je imao burmu i pečatni prsten. Pružajući Azrijelu levu ruku, dodade:
— Hrabro, mladiću! Živimo u naprednom svetu!

ČETVRTO POGLAVLJE

Mada su joj vlastelini iz susednih imanja odradjivali taj korak, grofica Marija Jampolska podnela je molbu caru Aleksandru za pomilovanje svog muža, grofa Vladislava Jampolskog. Kao opravdanje za muža navela je da ga je ponela tvrdoglavost i temperament i da sada žali zbog svog dela. Ona, njegova žena, bolesna je i ponizno moli Njegovo Carsko Veličanstvo da pokaže hrišćansko milosrđe i plemenitost srca tako što će pružiti oproštaj podaniku koji je zalutao. Guverner Lublina, od koga je grofica dobila preporučeno pismo, podržao je ovu molbu; svakog dana grofica je plačući klečala pred ikonoma Majke Božje u svojoj privatnoj kapeli.

U toj posvećenosti uradila je nešto što je zaprepastilo Jevreje u Jampolu. Naredila je da je odvezu u kuću rabina, reb Menahema-Mendla, i zamolila ga da uznosi molitve Bogu za oslobođenje njenog muža Vladislava, sina Vladislavovog. Jedan od suseda je prevodio razgovor, jer rabin nije znao poljski. Potom je grofica priložila osamnaest rubalja za sveće za sinagogu i malu sumu koja će se podeliti među sirotinjom.

— Sve je u Božjim rukama — reče joj rabin. Pristao je, međutim, da očita molitve.

Izgledalo je kao da je zaista učinio čudo. Iz Peterburga je stiglo pismo sa obaveštenjem da se Njegovo Carsko Veličanstvo milostivo saglasilo da dodeli amnestiju prognaniku, grofu Vladislavu Jampolskom, i da je guverner Arhangelska dobio naređenje da oslobodi grofa i olakša mu put do kuće. Ispostavilo se kasnije da je i sam grof podneo molbu Caru izražavajući pokajanje, a guverner Arhangelska se založio za njega.

Kada je pošta donela ovu vest, grofica se onesvestila. Ćerka Felicija ju je vraćala u život kolonjskom vodom i konjakom, dok je dadilja Barbara — relikt prošlosti, sa mlečnobelom kosom i rumenim licem rošavim od boginja — razvezivala korset svojoj gospodarici. Kasnije, kada je grofica zaspala, Felicija je odlučila da napiše pismo svom bratu Jozefu, koji je posle ustanka pobegao u London, i sestri Heleni koja je boravila kod jedne od tetaka u Zamošću. Mlađi brat Lucjan se ili još uvek skrivao negde u Poljskoj, ili je poginuo. Ruski tribunal ga je još ranije osudio na smrt in absentia i od tada se o njemu ništa nije čulo.

Zavrnula je manžetne rukava da ih ne ufleka, pa je pisala kaligrafišući i praveći ukrasne zavijutke posle svake reči. Radovala se perspektivi očevog povratka i zapalila je nemalu sveću pred oltarom, ubacila mnoge novčiće u crkvenu kutiju i stalno se molila da Bog oslobodi prognanika. U njenu radost, međutim, uvukla su se i druga osećanja, te se Felicija osećala osramoćenom pred Bogom koji ipak zna naše tajne misli. Otac je umeo da bude loš prema njoj, nazivao ju je usidelicom, ismevao je i podsmevao joj se. Felicija se plašila da bi se posle groznih preživljavanja na Sibiru, gde je boravio sa ordinarim kriminalcima i Rusima, mogao pokazati još neprijatnijim nego ranije. Uprkos tome, preklinjala je Boga da ocu obezbedi siguran povratak, pristajući na uvredu koje će je verovatno snaći i unapred mu opraštajući njegovu pakost. Napisavši jedva nekoliko rečenica poderala je pismo, ne mogući da odluči da li da Jozefa nazove „dragim“ ili „voljenim“. Ništa joj nije padalo tako teško kao donošenje odluka, i to je zasigurno predstavljalo jedan od razloga njenog usidelištva. Otac i Lucjan su bili patriote, rizikovali su svoje živote za Poljsku, dok je Jozef pobegao u London. Smatrao je sebe filozofom, propovedao ideje pozitivizma i u svakom pismu tvrdio da ne tlapnje, već razvoj industrije i nauke vraćaju Poljskoj slobodu. Takve ideje, dostojne samo bakalina, ohladile su Felicijina osećanja prema starijem bratu koga je u detinjstvu obožavala. Takođe i njena sestra Helena — koja je stalno posećivala bliske i daleke rođake, namećući im svoje prisustvo — neprekidno je sklapala nepromišljena prijateljstva. Izrasla je nova generacija — bezbožna, drska, sebična. Posle 1863. godine aristokratija se polako vraćala starom načinu života. Ponovo su se održavali prijemi i balovi, ali Feliciju ni na jedan nisu pozivali. Prošlo je dosta godina, oni koji su se nekada udvarali za njenu ruku već su se davno oženili; prijatelji i rođaci su se udaljili i ponašali kao stranci. Čak ni hleb koji je jela nije bio njen sopstveni, predstavljao je milostivi dar Jevrejina, Kalmana Jakobija.

Progon oca na Sibir, bekstvo i odvajanje Jozefa od zemlje, kao i smrtna presuda Lucjanu, bacili su tragičnu senku na Felicijin život. Oblačila se u crninu, mučila se zbog Lucjana, oca i izgubljene domovine. Već dugi niz godina negovala je bolesnu majku i potpuno se brinula o dvoru. Iako su zemlje konfiskovane, grofica je i dalje u kutiji za nakit imala niske bisera, teške zlatne lance, češljeve optočene dijamantima i zlatne šnale za kosu. Od nekadašnjeg izobilja ostala im je fina porcelana, srebrnina, pozlaćeni servis za ručavanje i oprema za konje optočena dragim kamenjem. Ormari su i dalje bili puni krzna, sviljenih i atlaskih haljina, suknji, jakni, pelerina. Knjige ukoričene u baršun i svilu stajale su u redu na policama u biblioteci.

Felicija se nije potpuno predala sudbini, osećala je da se još može zaljubiti kao tridesettrogodišnja žena. Sreća će se okrenuti ka njoj. „Hrabri vitez na belom konju“ mogao se još pojaviti, makar i sa malo sedom slepoočnicom, ozbiljnim pogledom i punim razumevanja osmehom na usnama; od prvog pogleda uočiće plemenitost njenog srca, skromnost duše i netaknute resurse ljubavi. Biće potomak stare aristokratske loze, zaljubljen u poeziju, koji preferira skromnu kućicu, potočić, šum šume i mudrost tišine.

I neće još biti kasno da mu rodi sina. Nazvaće ga Lucjan Julijusz u znak sećanja na nestalog brata i njenog omiljenog pesnika Julijusza Slovačkog, autora one čudesne Himne „Tužan sam, Bože“!

Grofov povratak srušiće i stvarnost i snove…

Felicija se ponovo prihvatila pisma, ali je ubrzo ustala i počela da se posmatra u ogledalu. Kosa podignuta u punđu, nekada boje meda, sada je potamnela. Lice joj je bilo belo i usko, ispod lešnikazastih očiju plavičaste senke. Bila je obučena u crno, u bluzu sa visokom kragnom i baršunastu suknju do zemlje; nosila je minđuše sa oniksima, a na levoj ruci prsten sa istim kamenom i urezanim datumom — tragičnom 1863. godinom.

Vratila se pisanju. Imala je detinjaste kaprice, teške ponekad za podnošenje čak i njoj samoj. Neka slova alfabeta činila su joj se simpatičnim, druga odvratnim. Čak i među živinom u dvorištu imala je svoje omiljene ptice i one koje nije podnosila. Njena tragedija se sastojala u nemogućnosti održavanja ravnodušnog stava prema bilo čemu.

Stara dadilja Barbara pokuca na vrata.

— Draga moja, gospođa te zove kod sebe. — Stižem!

Felicija zatekne majku u krevetu sa baldahinom, sa glavom oslonjenom na dva jastuka. Ispod noćne kapice ispadala su dva pramenčića sede kose. Purpurne žilice tvorile su mrežicu na užarenim obrazima. Sitni nos i tanke usne bile su bezbojne, pod njima je visila dvostruka opuštena brada. Samo bi neko veoma oštrouman uspeo da uoči kod nje tragove nekadašnje lepote. Kapci grofice zatreperiše, otvorila je oči u trenutku kada je ćerka prišla krevetu.

— Nemam šta da obučem za očev dolazak, Felicijo. Moraš dovesti krojača, onog Nisena.

Felicija se zapanji.

— Ali kako tako možeš govoriti, mamo? Tvoji ormari su prepuni haljina. — Kakvih haljina? Krpa! — Proći će još čitave nedelje pre nego što otac stigne ovamo. — Ne želim da ga uplašim svojim izgledom. Pogledaj kako sam osedela! Felicija ne izgovori ni reč. Ko bi mogao i pretpostaviti da se njena stara i bolesna majka još uvek prepušta ženskoj taštini. — Šta da kažem Nisenu? — Dovedi ga ovamo. Naručiću nove odežde i za tebe. Kada otac dođe, nećemo izgledati kao sirotica.

Feliciji se oči napuniše suzama.

— Uradiću kako kažeš, draga mamo.

U martu je uobičajenu tišinu Jampola narušila vest da se grof vraća iz Sibira. I vratio se. Sam je upravljao niskim sankama, obučen u seljački kožuh, valjenke i krznenu šubaru sa širokim obodom. Znatno se ugojio. Lice mu je bilo zacrvenjeno, oči su mu sijale od veselja, a ledene svećice su svetlucale na brkovima nalik na brkove morža. U sankama je sedela žena u popeličijem krznu, sa crnom muškom krznenom šubarom na glavi. Ramena i kolena bila su joj umotana u ćebad. Grof se zaustavio ispred Kalmanovog svratišta i pomogao saputnici da izađe. Skinuo je kožuh i njime pokrio konja, a zatim bučno ušao u svratište, kao da je već pripit.

Za šankom je baš stajao sluga Gec.

— Hej, Jevreju, imate li rakije? — doviknu novopridošli.

U međuvremenu, žena skinu krzno i šubaru. Izgledala je kao da ima trideset godina — crnooka brineta, sa blistavo belim zubima i mladežom na levom obrazu. Kretala se na afektiran način u cipelicama sa visokom štiklom. Meštani grada sabrani da pozdrave grofa gledali su zaprepašćeno kako je, smotavši cigaretu od duvana i tankog papirića, zapalila i počela da ispušta dim kroz nos. Podigla je čašu, kucnula se sa grofom i razmenila sa njim nekoliko opaski na ruskom.

— U šta se tako piljite, budale! — viknu najzad grof okupljenim ljudima. — Mislite da je ovo cirkus?

Podigao se, šapnuo nešto Gecu i, isprativši ženu do svratišta Ičea Brajna, nastavio dalje put ka dvoru. Grofova porodica ga je očekivala tek za nekoliko dana. Grofica je spavala, Felicija je u biblioteci čitala neku poeziju. Helena, koja se baš vratila iz Zamošća, sedela je u salonu za klavirom. Kapija je bila otvorena. Kada su sanke ušle u dvorište, dva grofova lovačka psa, Vilk i Pjorun, pojuriše ka sankama lajući kao pomamljeni. Vojćeh, nekadašnji kočijaš koji je sada obavljao i dužnosti podrumara i sluge, pojavi se u dvorištu. Sa kapom u ruci, suznih očiju, mrmljajući nešto sebi u bradu, požuri u susret svom gospodaru. Pojavila se i stara dadilja, nervozno se zacerekala, pljesnula rukama i briznula u plač, glasno naričući kao seljanka koja oplakuje pokojnika. Helena prekide sviranje i istrča u jutarnjem negližeu. Otac, bačivši pogled na nju, proceni da je izrasla u lepu devojku. Izgrlili su se. Prilazila im je Felicija, poljubio ju je u obraze. Zabledela je — otac se vratio kući pijan.

— Gde je majka? — upita nestrpljivo. — Mama je bolesna. Leži. — A šta joj fali? Idem kod nje.

Ne skidajući kožuh i šubaru, ostavljajući tragove blata po tepisima, zamajnim korakom se uputi ka grofičinoj sobi. Buku je probudi, sedela je u krevetu uzbuđena, stežući u ruci srebrnu dršku ogledalca. Grof se zaustavio na vratima nakratko zbunjen. Da li je to njegova žena ili njena majka? U uzbuđenju je na trenutak zaboravio da mu tašta više nije živa.

— Marija! — uzviknu. — Jesi li to zaista ti? — povika grofica. — Sada mogu mirno da umrem! — Zašto bi umirala? Nisi tako stara!

Pognuvši se, poljubi je u kosu, čelo i obraze. Osetila se slabo, lice joj je gorelo. Tokom deset minuta koliko je grof proveo kod žene, Vojćeh je upregao konja, kuvarica Magda uhvatila gusku i iskopala u podrumu flašu vina prekrivenu slojem gline, ostatak iz starih vremena. Grof je izašao iz ženine sobe bez kožusa, zamenio je i valjenke dugim kožnim čizmama. Kada je otvorio vrata, naleteo je na Feliciju.

— Zašto hodaš u crnini? Niko ipak nije umro. — Presvući ću se odmah. — Šta to čitaš? Uvek neke sentimentalne gluposti? — Oče, molim te, ne govori tako. Autor je istaknuti pesnik, prorok. — Ah tako, prorok? Bolje nađi sebi muškarca i udaj se. Uhvati prvog boljeg dudu koji ti naleti.

Feliciji se oči odmah napuniše suzama. Zaista, otac je postao još vulgarniji u izgnanstvu. Čak su mu i čizme škripale na ordinaran način. Bio je obučen u grubu crnu košulju, a tombak lanac od sata visio mu je na prsluku. Podsećao je na agenta ruske tajne policije koja je pretresala dvor u potrazi za Lucjanom.

— Bože milostivi, oprosti mu — prošapta. — Zar nikada ne poželiš muškarca? — Grof osloni nogu na tapacirano sedište stolice. — Šta ti imaš u venama? Krv ili kiselo mleko? — Oče dragi, molim te, nemoj odmah počinjati da me mučiš. Sve ovo vreme molile smo se za tebe Bogu. — To nije Bog, nego car koji mi je dao amnestiju. — Oče, smiluj se. Ne kvari radost tvog povratka kući. — Znaš li šta si ti? Dobroćudna usidelica. Boga nema, a Isus je bio običan Jevrejin. Apostoli su od religije napravili dobar posao. Zar nikada nisi čula za Darvina? Odgovori! — Oče, ostavi me na miru. — Ne beži. Čovek vodi poreklo od majmuna. Da znaš, jedan od naših predaka je jednostavno – orangutan. — Grof prasnu u glasna smeh. — Naši preci su sedeli na drveću i hvatali buve. Tako ukratko izgleda istina. Okovana ledom Sibirija je naprednija od cele ove tvoje Poljske. Sjetva. Glupost. Eto šta! Grof napusti sobu ostavljajući zapanjenu Feliciju. Šokiranje nje i dalje mu je predstavljalo zadovoljstvo. Potpuno je povulgarizovao. Pio je, hulio, nije imao nikakvog poštovanja prema sopstvenoj duši. Ulazeći u majčinu spavaću sobu Felicija vide groficu kako stoji u čipkanoj kombinaciji, dok se Barbara trudila da na njoj zakopča korset. Brzo zaklopi vrata. Pritisnu kvaku drugih vrata i vide Helenu takođe zauzetu doterivanjem. — Izvini. — Ništa ne smeta, uđi. Šta misliš o ocu? Zar nije veličanstven? Kako se ova Helena razvila, pomisli Felicija. Još juče je bila dete. Kako smelo stoji polunaga, bez trunke stida. Kakve grudi, kakva ramena, kakav ten, a kosa! Dobiće svoj deo sreće, i to onaj deo koji je mene zaobišao. Priroda joj je podarila sve — osim duše! Felicija razmeni nekoliko reči sa sestrom i izađe. Da li bi trebalo da skine crninu? Zaveštala se da hoda u crnom dokle god Poljska ostane pod jarmom. Nije više dete. Niko joj ne može naređivati. Iako još nije donela odluku, uputi se ka svojoj sobi, gde je u hrastovom ormaru visila nova siva haljina koju je sašio krojač Nisen. Otvori vrata sobe i brzo ustuknu. Na njenom krevetu ležao je raskoračen otac, u čizmama, sa jednom nogom koja je visila preko ivice kreveta. Glasno je hrkao. Felicija zadrža dah i zagleda se u njega. Kakav je on? Kakvi čelični živci! Da li je zaista njegova ćerka? Zašto nije nasledila ni mrvicu njegove snage i volje? — Oče!

Grof otvori jedno oko.

— Ah, to si ti. Iscrpljen sam. A i gladan. Prešao sam pola Rusije. Skinite tu crninu. Srednji vek je završen. Previše je idealizma, poezije i lakog patriotizma. Fabrički dimnjaci, eto šta nam u Poljskoj treba — visoki dimnjaci iz kojih kulja dim, kao i đubrenje polja – čitave planine veštačkog đubriva! 

PDF

Isaac Bashevis Singer, Sud , Prvo i drugo poglavlje

NASTAVAK PREVODA NA BLOGU :

Isaac Bashevis Singer, Sud, Peto poglavlje