Karel Čapek, Poštarska bajka

Pitam se – kad već mogu postojati bajke o svakojakim ljudskim zvanjima i zanimanjima, kao što su one o kraljevima, prinčevima i lopovima, pastirima, vitezovima i čarobnjacima, divovima, drvosečama i vodenjacima, zašto ne bi mogla postojati i bajka o poštaru? Uostalom, poštanska kancelarij je gotovo poput nekakvog ukletog mesta, prepun raznih napisa poput: – Pušenje zabranjeno! – ili – Nije dozvoljeno uvoditi pse! – i još mnogo drugih upozorenja – kažem vam, toliko uredaba i zabrana u svojim komorama nemaju niti čarobnjaci niti zmajevi. Već se iz toga može videti da je pošta tajanstveno i moćno mesto! Ali, deco, šta mislite, je li neko ikad saznao što se zbiva u pošti noću, kada je zatvorena? Joj, pa to bismo hteli videti! Pa evo, jedan gospodin – da znate, bio je to gospodin Kolbaba, po zanimanju poštar i listonoša – u to se doista uverio i ispričao to ostalim listonošama i poštarima, i oni su to pričali dalje, sve dok nije došlo do mene, a ja nisam tako sebičan da bih to zadržao samo za sebe. Tako izlazim s tim na videlo, i – već priča počinje!

 
  Dakle, tom gospodinu Kolbabi, po zanimanju listonoši i poštaru, pomalo je dosadio njegov poštarski zanat: kaže kako se jedan listonoša nahoda, natrči, navozi, najuri, naganja i nagaca, i kako navodno dan za danom mora napraviti dvadeset i devet hiljada sedam stotina i trideset pet koraka, u koje je uključeno osam hiljada i dve stotine četrdeset i devet stepenica gore-dole, i kako su ta pisma, koja raznosi, uglavnom same novine i računi i druge bezvezarije koje nikome ne pričinjavaju nikakvo veselje, i još kaže da je poštanska kancelarija jedno neveselo i dosadno mesto, u kojem se nikakve priče ne dešavaju. Tako i tome slično žalio se gospodin Kolbaba na svoje poštarsko zanimanje. A jednom je jako tužan sedeo u pošti kraj peći i zaspao, a da nije niti opazio da je već šest sati. Ali, kad je odbio šesti sat, ostali poštari i listonoše su otišli i zatvorili poštu, a gospodin Kolbaba je ostao zaključan i spavao.

 
  Moglo je biti negde oko ponoći, kada ga je probudilo nekakvo šuškanje, kao da miševi tapkaju po podu.

 
  – Vidi, vidi – pomislio je gospodin Kolbaba – ovde imamo miševe, trebali bismo postaviti mišolovku.

 
  I dok je tako tražio miševe, vidio je da to uopšte nisu miševi, već poštanski patuljci. To su vam maleni i bradati čovečuljci otprilike veličine patuljaste kokoši Katice ili veverice, ili šumskog zeca, tako nekako; a na glavama imaju poštarske kape kao pravi poštari i nose pelerine poput pravih listonoša.

 
  – Oh, Bože – reče gospodin Kolbaba, ali više nije ispustio niti glasa niti reči, ćutao je kao zaliven da ih ne bi preplašio.

 
  I gle, jedan poštarski patuljak preslagivao je pisma koja je gospodin Kolbaba trebao ujutro da raznosi, drugi je razvrstavao poštu, treći je vagao paketiće i lepio na njih ceduljice, četvrti je gunđao kako kutija nije zavezana prema propisu, peti je sedeo iza šaltera i prebrojavao novce kao što to čine poštanski službenici.

  – Baš sam to i mislio – gunđao je taj patuljak – ovde se poštanski službenik ponovno preračunao za jednu lipu, moram mu to ispraviti.

  Šesti je čovečuljak sedeo kraj telegrafskog uređaja i tipkao na njemu brzojav, nekako ovako: ... kuckuc... kuc... kuc... kuckuckuc... kuc... Ali gospodin Kolbaba je razumieo štoa to brzojavlja, običnim rečima to bi bilo:

  – Halo, ministarstvo pošta? Ovde poštanski patuljak broj sto trideset i jedan. Javljam da je sve u redu. Stop. Kolega patuljak Brljobrk ima napadaj kašlja, javio je da je bolestan, nije došao raditi. Stop. Zdravo. Stop.

  – Ovde je pismo za grad Bambolimbonandu u Kraljevstvu kanibalskom – oglasio se sedmi patuljak.

  – Gde je to?

  – To je u pravcu Benešova2 – rekao je osmi čovečuljak. 

  – Dopiši tamo, kolega, Kraljevstvo kanibalsko, železnička postaja Donji Trebizon, poslednja pošta Mačji Gradec. Zračnom poštom. Eto, gotovi smo. Što mislite, gospodo,da sad malo zaigramo karte?
  – Zašto ne? – reče prvi patuljak i odbroji trideset i dva pisma. – Eto, ovde su nam karte pa možemo početi.
  Drugi je patuljak uzeo ta pisma i promešao ih.
  – Predižem – rekao je prvi nestaško.
  – Onda deli – reče drugi.
  – Ah, ah – žalio se treći – stvarno sam dobio lošu kartu!
  – Izlazim – rekao je četvrti i bacio pisma na sto.
  – Ja sam jači – odgovori peti i stavi svoje pismo na prethodno.
  – Stari, ti si za mene preslab – rekao je šesti i bacio svoje pismo.
  – Oho – dodao je sedmi – pa ja imam još jaču kartu.
  – A ja imam asa aduta – povikne osmi i baci svoje pismo na ostala.
  To, deco, gospodin Kolbaba više nije mogao da izdrži, pa se oglasio:
  – Ne bih vas voleo omesti, gospodo patuljci, ali kakve vi to karte imate?
  – Á, gospodine Kolbaba – reče prvi patuljak – mi vas nismo, gospodine Kolbaba, hteli buditi, ali kad ste se već probudili, zaigrajte s nama. Mi, naime, igramo najobičniji marijaš!
  Gospodinu Kolbabi nije trebalo dvaput reći i brzo je seo među patuljke.
  – Tako, ovde su vam karte – rekao je drugi patuljak i dade mu nekoliko pisama – pa možemo početi.
  Gospodin Kolbaba gledao je pisma koja su mu stavili u ruke i rekao:
  – Nemojte mi uzeti za zlo, gospodo patuljci, ali ja u ruci nemam nikakve karte, imam samo neisporučena pisma.
  – No, stvarno – odgovori treći čovečuljak – to su naše karte za kartanje.
  – Hm – reče gospodin Kolbaba – nemojte se ljutiti, gospodo, ali igraće karte moraju početi od sedmice i osmice, zatim devetke i desetke, pa dečaka i dame, sve do kralja, a najjači je as. Ali, ovde u ovim pismima uopšte toga nema.
  – A to se jako varate, gospodine Kolbaba – reče četvrti muškarčić – da znate, svako ovo pismo vredi više ili manje, već prema tome što je u njemu napisano.
  – Najslabija karta – tumačio je prvi vragolan – takozvana sedmica ili šuster, to su pisma u kojima ljudi sami sebi nešto lažu ili se pretvaraju.
  – Druga slaba karta je osmica – nastavio je drugi folirant – a to su pisma koja ljudi pišu samo zbog potrebe i obaveze.
  – Treća slaba karta je devetka – odgovorio je na to treći mališan – a to su pisma koja ljudi pišu samo iz ljubaznosti.
  – Prva jača karta je desetka – rekao je četvrti – to su pisma u kojima ljudi pišu nešto zanimljivo i novo.
  – Druga jača karta je dečak – ispričao je peti – to su pisma koja ljudi šalju kada žele nekoga razveseliti.
  – Treća jaka karta je dama ili baba – rekao je šesti – a to su pisma koja dobri prijatelji šalju jedni drugima.
  – Četvrta velika karta zove se kralj – dodao je sedmi – a to je pismo koje je napisano iz ljubavi.
  – A ona najjača karta iliti as – napomenuo je osmi starčić – to je pismo kojim čovek daje nekomu celo svoje srce. To je karta koja prebija ili nadjačava sve ostale. Da znate,gospodine Kolbaba, takvo se pismo nađe kada mama piše svom detetu ili kad neko piše nekomu koga voli više od sebe sama.
  – Aha – rekao je gospodin Kolbaba – ali sada bih voleo da znam kako raspoznajete šta je u tim pismima napisano. Ne bih baš voleo čuti, gospodo, da ih otvarate i čitate. To se ne sme, ljudi moji, jer tako biste narušili propis o tajni pošiljaoca, i ja bih vas, nažalost, morao prijaviti policiji. Muke mu poštarske, to je veliki greh, da netko otvori pismo koje mu ne pripada!
  – To mi, gospodine Kolbaba, takođe znamo – rekao je prvi vragolan – ali mi, stari moj, mi dodirom kroz zatvorenu kovertu otkrivamo što se u tom pismu nalazi. Ravnodušna pisma hladna su na dodir, ali – što je više ljubavi, to su pisma toplija!
  – A kad mi, patuljci, zatvoreno pismo sebi stavimo na čelo – dodao je drugi – možemo vam reći od reči do reči šta je u njemu napisano.
  – To je onda druga stvar – reče gospodin Kolbaba – ali, kad smo već tu svi na okupu, želeo bih vas nešto upitati. Ne bih vas, gospodo, htieo uvrediti...
  – Kad ste vi u pitanju, gospodine Kolbaba – odgovorio je treći patuljak – vi možete pitati štoa god želite.
  – Ja bih voleo da znam – rekao je gospodin Kolbaba – šta zapravo patuljci jedu?
  – Svašta – kazao je četvrti vragolan – mi patuljci koji živimo u raznim kabecalrijaa živimo kao žohari od onoga što vi ljudi nadrobite, dakle od mrvica hčeba ili od komadića kifle. Da znate, gospodine Kolbaba, nema puno toga što vama ljudima ispadne iz usta.
  – Ali, nama, poštanskim patuljcima – rekao je peti patuljak – i nije tako loše! Mi kuvamo telegrafske vrpce kao rezance i zamastimo ih poštanskim lepilom, ali to mora biti lepilo na bazi šećera.
  – Ili ližemo poštanske marke – primetio je šesti – što je dobro, ali nam se zbog toga jako lepi brada.
  – Ali najviše papamo mrvice – ispričao je sedmi patuljak – jer znate, gospodine Kolbaba, zbog toga se u prostorijama tako retko mete pod, kako bi nama ostale nekakve mrvice.
  – A ako smem biti tako smeo – ispitivao je dalje gospodin Kolbaba – gde vi tu zapravo spavate?
  – To vam, gospodine Kolbaba, nećemo reći – rekao je osmi starčić – jer kad bi ljudi znali gde mi patuljci živimo, onda bi nas od tamo izbacili. Nipošto to ne smete znati!
  – Pa kad mi to nećete reći, onda neka vam bude – mislio je gospodin Kolbaba – ali ja ću već pripaziti kamo odlazite na počinak.
  I ponovno sedne kraj peći, kako bi budno motrio. Ali čim se ugodno smestio, već su mu se oči počele sklapati, i pre nego što bi se stiglo nabrojiti do pet, gospodin Kolbaba je zadremao i spavao je kao top sve do samoga jutra.
 
 
  Dakle, to što je tada video, gospodin poštar Kolbaba nije nikome rekao, jer, kao što znate, u pošti se zapravo ne sme prespavati. Jedino što od tog doba više nije mrzeo raznositi pisma ljudima.
  – Ovo pismo – govorio je sebi – nekako je mlako, ali zato ovo drugo odmah greje, kako je toplo, to bi moglo biti pismo od neke majčice!
  Jednom je tako na pošti razvrstavao pisma koje je izvadio iz poštanskog sandučića kako bi ih raznosio ljudima.
  – Vidi, vidi – rekao je odjednom – ovo je pismo u zalepljenoj koverti, ali na njoj nema ni adrese, ni marke.
  – Ah – reče gospodin upravnik pošte – verovatno je opet neko bacio u sandučić pismo bez adrese.
  Upravo tada je u pošti bio i jedan gospodin koji je hteo poslati svojoj mami preporučeno pismo, i taj je gospodin to čuo i rekao:
  – No, to mora biti neka budala, smušenjak, tupan, blesan, niškoristi, glupan i majmun koji šalje pismo i na njemu ne napiše adresu.
  – Ma ne – reče gospodin upravnik pošte – takvih se pisama, gospodine, godišnje nađe čitava gomila. Vi ne biste verovali, gospodine, kako su ljudi rastreseni! Napišu pismo, gospodine, a onda brže-bolje trče na poštu i zaborave, gospodine, pogledati, jesu li napisali adresu. Da, da, gospodine, to se dešava češće nego što vi mislite. – Ostavimo ih na pošti, gospodine – reče upravnik pošte – jer ih ne možemo, gospodine, uručiti.
  Gospodin Kolbaba je za to vreme okretao u ruci pismo bez adrese i uzviknuo:
  – Gospodine upravniče pošte, ovo je pismo tako toplo, u njemu je sigurno napisano nešto iskreno! Ja mislim da bi se to pismo trebalo odmah uručiti onome kome pripada.
  – Kada na njemu nije napisana adresa, onda to ne ide i gotovo – dometnuo je gospodin upravnik pošte.
  – Onda biste ga bar mogli otvoriti – savetovao ga je onaj nepoznati gospodin – i pogledati ko ga šalje.
  – To ne ide, gospodine – reče gospodin upravnik pošte strogo – jer bi to, gospodine, bilo kršenje propisa o poštanskoj tajni, a to se ne sme.
  I time je za njega stvar bila rešena.
  Ali, kada je onaj nepoznati čovek otišao, gospodin Kolbaba se obratio gospodinu upravniku pošte:
  – Ako smem biti tako slobodan, gospodine upravniče pošte, o ovom pismu bi nas verovatno mogao savetovati neki od gospode poštanskih patuljaka.
  I onda je ispričao kako je jednom u noći video vragolane kako rade i kako ti patuljci znaju čitati pisma bez da ih otvore. Gospodin upravnik se zamislio i onda rekao:
  – Dakle, to bi se moglo. Onda to probajte, gospodine Kolbaba, a ako nam taj gospodin patuljak kaže šta u tom zatvorenom pismu piše, znaćemo, dakle, i komu ono pripada!
  I tako je te noći gospodin Kolbaba ostao zaključan u pošti i čekao. Mogla je već biti ponoć kada je čuo nekakvo tapkanje ... tapa... tap... tap..., kao kad miševi trče, a onda je ponovno video patuljke kako razvrstavaju pisma, važu pošiljke, broje novce i otkucavaju telegrame.
  I kada su već bili sa svime gotovi, seli su na pod i igrali s pismima marijaš.
  U tom se trenutku oglasio gospodin Kolbaba:
  – Dobro veče, gospodo patuljci!
  – Á, to je gospodin Kolbaba – rekao je najstariji vragolan – hajde s nama zaigrajte karte!
  Gospodinu Kolbabi nije trebalo dvaput reći, pa je seo s njima na pod.
  – Izlazim – rekao je prvi patuljak i stavio je svoju kartu na pod.
  – Jači sam – kazao je drugi.
  – Dajem kontru – govorio je treći.
  Tada je došao red na gospodina Kolbabu, a on je stavio ono zatvoreno pismo bez adrese na tri ostala.
  – Pobedili ste, gospodine Kolbaba – rekao je prvi vražić – jer imate najjaču kartu ili asa srca.
  – Ako smem biti tako slobodan – odgovori gospodin Kolbaba – ali jeste li uistinu sigurni da je to toliko jaka karta?
  – Kako da to ne prepoznam – govorio je patuljak – to je pismo koje je mladić napisao devojci koju voli više od sebe samoga.
  – Meni se tako ne čini – rekao je namerno gospodin Kolbaba.
  – Sigurno je tomu tako – odgovorio je vražić – a ako u to ne želite verovati, ja ću vam to pismo i pročitati.
  Uzeo je pismo, stavio ga na čelo, zatvorio oči i tako čitao:
  – Moja najmilija marice, hm, ovde je pravopisna greška – rekao je patuljak – po pravilu bi tu trebalo biti veliko M – i nastavi – pišem ti dasam dobio mesto šofera pa ako bi htela mogli bi se venčati, napiši mi ako me još uvek voliš piš brzo tvoj verni Francek .
  – Zahvaljujem vam, gospodine patuljče – reče gospodin Kolbaba – to sam trebao saznati. Puno vam hvala!
  – Nema na čemu – odgovori čovečuljak – ali, samo da znate, u tom pismu ima osam pravopisnih pogrešaka. Mnogo toga taj Francek u školi nije naučio!
  – Samo bih voleo saznati koja je to Marica ili koji Francek – brundao je gospodin Kolbaba.
  Ne mogu vam pomoći, gospodine Kolbaba – reče onaj majušni patuljak – jer to u pismu ne piše.
  Ujutro je gospodin Kolbaba o svemu obavestio gospodina upravnika pošte, da je to pismo bez adrese pisao neki vozač Francek nekoj gospođici Marici i da se taj gospodin želi tom gospođicom oženiti.
  – Muke mu poštarske – uzviknuo je gospodin upravnik pošte – to je silno važno pismo, ta gospođica bi ga morala dobiti!
  – Ja bih joj pisamce lično odneo – rekao je gospodin Kolbaba – kad bih samo znao kako se ta gospođica Marica preziva i u kojem gradu, u kojoj ulici i na kojem broju stanuje!
  – To bi, gospodine Kolbaba, mogao svtko – reče gospodin upravitelj pošte – i zbog toga ne bi ni morao biti poštar. Ali ja bih jako voleo da ta gospođica dobije svoje pismo!
  – Dobro, gospodine upravniče – uzviknuo je gospodin Kolbaba – onda ću ja tu gospođicu Maricu naći, makar morao godinu dana trčati i proći celi svet!
  Čim je to rekao, prebacio je poštarsku torbu s pismom i okrajkom hleba preko ramena i dao se u svet.
  Tako je gospodin Kolbaba hodao i hodao, i svuda se raspitivao ne živi li u tom kraju neka gospođica Marica koja očekuje pismo od izvesnog vozača Franceka. I tako je prohodao celi litomerički i lounski kraj, i Rakovnički kotar, i Plzenski, i Domažlicki, i grad Písek, i budejovicki kraj, i Preloučki i Taborski i Časlavski, i Hradečki kotar i Jičinski kotar, i boleslavski kraj; bio je u Kutnoj Hori, Litomyšlu, Trebonji, Vodnjanima, Sušici, Příbramu, Kladnu i Mladoj Boleslavi, i u Voticama i u Trutnovu i u Sobotki, i u Turnovu i u Slanom, i u Pelhrimovu, čak i u Dobruški i u Úpici, i u Hronovu i u Sedmom Chalupu, i na Krákorki je bio, i u Zálesí, sve u svemu, svuda se raspitivao o toj gospođici Marici. Gospođica Marica, koje je u Češkoj našao, bilo je mnogo, sveukupno četrdeset i devet hiljada devetsto i osamdeset, ali niti jedna nije očekivala pisamce od gospodina vozača Franceka; neke od njih su čak i očekivale pismo od nekog gospodina vozača, ali taj se nije zvao Francek, već Tonko ili Ladislav ili Václav, Josip ili Jarolím ili Lojzek ili Florijan, ili Jirka ili Johan ili Vavrinec, čak i Dominik i Vendelín i Erazim, samo Francek ne; a druge su gospođice Marice naravno čekale pismo od nekog gospodina Franceka, ali taj uopšte nije bio vozač, već bravar ili narednik, stolar ili kondukter, možda prodavač boja i lakova, tapetar, brijač ili krojač, ali svakako ne šofer.
  I tako je gospodin Kolbaba već hodao godinu i jedan dan, ali nije mogao uručiti pismo onoj pravoj gospođici Marici. Upoznao je mnoge stvari: video je sela i gradove, polja i šume, izlazak i zalazak sunca, povratak ševa i dolazak proleća, setvu i žetvu, gljive u šumi i sazrevanje šljiva, vidieo je u Žatecu hmelj, a na Melníku vinograde, u Trebonju šarane a u Pardubicama medenjake, ali kad je marljiva potraga potrajala već godinu i jedan dan, seo je potišten kraj puta i pomislio:
  – Sad je već kasno, gospođicu Maricu verovatno neću niti naći!
  Bilo mu je toliko žao da je skoro zaplakao. Žalio je gospođicu Maricu jer nije dobila pismo od mladića koji ju je voleo više od sebe samog, žalio je vozača Franceka jer njegovo pismo nije mogao uručiti, a žalio je i sam sebe jer je napravio toliko posla i toliko se nahodao po kiši i vrućini, po milosti i nemilosti, a sve uzalud!
  I dok je tako sedeo kraj puta i tugovao, vidieo je da cestom nailazi neki auto. Vozio je polako, otprilike šest kilometara na sat, pa je gospodin Kolbaba pomislio:
  – No, to mora biti nekakva stara krntija, kad se tako vuče.
  Ali, kad se taj auto približio, video je da je to, začudo, krasan osmocilindarski bugatti i da za volanom sedi tužan vozač, a iza njega u crno odeveni gospodin.
  Kad je tužan gospodin ugledao kraj puta zabezeknutog gospodina Kolbabu, dao je zaustaviti auto i rekao:
  – Dođite poštaru, povest ću vas deo puta.
  Gospodinu Kolbabi je bilo drago, jer su ga nakon dugog putovanja već bolele noge, seo je kraj tužnog, u crno odevenog gospodina i automobil je polako i tužno krenuo.
  Kad su tako prevalili oko tri kilometra, oglasio se gospodin Kolbaba:
  – Ako smem biti tako slobodan, gospodine, vi verovatno idete na pogreb, zar ne?
  – Ne idemo – rekao je potištenim glasom tužan gospodin – a zašto mislite da idemo na pogreb?
  – Pa – rekao je gospodin Kolbaba – jer ste vi, gospodine, tako tužni.
  – Ja sam tako žalostan – ispričao mu je grobnim glasom taj gospodin – jer moj auto tako sporo i žalosno vozi.
  – Pa, da – rekao je gospodin Kolbaba – a zašto ovaj krasan bugatti tako sporo i tužno vozi?
  – Jer njime upravlja tužan vozač – pričao je potišteno crni gospodin.
  – Aha – uzdahnuo je gospodin Kolbaba – a recite mi molim vas, zbog čega je gospodin vozač tako tužan?
  – Jer nije dobio odgovor na pismo koje je poslao pre godinu i jedan dan – odgovorio je crni gospodin – znate, on je pisao svojoj najdražoj, ali ona mu nije odgovorila, pa on misli da ga ona više ne voli.
  Kad je to gospodin Kolbaba čuo, uzviknuo je:
  – Ako smem biti tako slobodan, ne zove li se vaš gospodin vozač Francek?
  – Zove se gospodin Franjo Svoboda – odgovorio je tužan gospodin.
  – A ta gospođica se zove Marica, zar ne? – pitao je dalje gospodin Kolbaba.
  Na to se oglasio tužni vozač i žalosno uzdahnuo:
  Gospođica Marija Nováková se zove ta nevjernica koja je zaboravila na moju ljubav!
  – Aha – uzviknuo je gospodin Kolbaba radosno – čoveče dragi, pa vi ste onaj blesan, smušenjak, onaj tupan, onaj uvrnuti, onaj glupan, onaj šašavac, onaj niškoristi, onaj nespretnjaković, ona zbunjola, onaj magarac, onaj tupko, onaj bedak, onaj munjeni, onaj praznoglavi, onaj usporeni, ona daska, onaj majmun, ona naivčina, onaj bezveznjak, onaj smotani, onaj klipan, onaj tikvan, onaj folirant, onaj zafrkant, ona bundeva, onaj mulac, onaj ćaknuti, onaj telac, onaj zaboravni, onaj smušeni, ona budala koja nam je u poštanski sandučić ubacila pismo bez marke i adrese! A joj, drago mi je da imam tu čast upoznati vas! Naravno da vam gospođica Marica nije mogla odgovoriti, kad sve do sada vaše pismo nije niti dobila!
  – Gde, gde je moje pismo? – viknuo je gospodin vozač Francek.
  – No – reče gospodin Kolbaba – čim mi kažete gde gospođica Marica stanuje, onda će to pismo, samo da znate, otputovati ravno k njoj! Moj dragi, već godinu i jedan dan nosim to pismo u torbi i tražim po celom svetu pravu gospođicu Maricu! Mladiću zlatni, sad mi odmah i smesta dajte adresu gospođice Marice, a ja ću otići i uručiti joj pismo.
  – Nikuda vi, gospodine poštaru, ne idete – rekao je onaj gospodin – ja ću vas odmah tamo odvesti! Hajde, Francek, sada daj gas, idemo gospođici Marici!
  Samo što je to izgovorio, dodao je gospodin vozač Francek gas, vozilo se trglo i sada vam je, ljudi, jurilo šezdeset, sedamdeset, osamdeset kilometara, stotku, sto i deset, sto i dvadeset, sto i pedeset, sve brže i brže, dok je motor zavijao, vijorio, jurio i pevao od sreće, i crni je gospodin morao s obe ruke držati šešir kako mu ne bi odleteo, a gospodin Kolbaba se s obe ruke držao sedala, dok je gospodin Francek vikao:
  – Gospodine šefe, ide nam to, zar ne? Sto i osamdeset kilometara! A joj, pa mi uopšte ne vozimo, mi letimo i kormilarimo u zraku, pogledajte, gospodine šefe, gde smo ostavili cestu! Gospodine šefe, gospodine šefe, mi smo zapravo dobili krila!
  I kad su već neko vreme leteli brzinom od sto i osamdeset sedam kilometara na sat, pojavilo se prelepo belo selo – Libnátov, naravno – i gospodin vozač Francek kaže:
  – Gospodine šefe, stigli smo na odredište!
  – Onda zaustavite – rekao je crni gospodin, i auto se prizemlio na kraju tog sela.
  – Ali kako moj bugatti dobro vozi, zar ne? – raznežio se gospodin.
  – A sada biste, gospodine Kolbaba, mogli toj gospođici Marici uručiti pismo.
  – Možda – kolebao se gospodin Kolbaba – bi joj gospodin Francek radije usmeno rekao šta u pismu piše? Znate, pismo ima osam pravopisnih pogrešaka.
  – Šta vam je – branio se gospodin Francek – ja joj se stidim pogledati u oči, jer toliko dugo od mene nije dobila nikakvo pismo.
  – A možda – dodao je zamuckujući – možda je već na mene zaboravila i više me ne voli. Gledajte, gospodine Kolbaba, ona stanuje u onoj kućici koja ima prozorčiće čiste kao suza-
  Onda idem ja – reče gospodin Kolbaba, namesti gubicu kao trubu i zapeva:
  – Ide, ide gospodin poštar, ide, ide gospon poštar – pa zakorači desnom nogom prema kućici.
  A tamo, iza tog čistog prozorčića, sedela je bleda devojka i šivala haljinu.
  – Pozdrav, gospođice Marice – poviknuo je gospodin Kolbaba – zar šijete venčanicu?
  – Ma ne – odgovorila je tužno gospođica Marica – šijem haljinu za pogreb.
  – No, no – reče saosećajno gospodin Kolbaba – joj, joj, a joj, zaboga, muke mu poštarske, Isuse moj, valjda nije tako loše? Zar ste bolesni, gospođice?
  – Nisam bolesna – uzdahnula je gospođica Marica – ali srce će mi puknuti od žalosti – i pritom stavi ruku na srce.
  – Za Boga miloga – uzviknuo je gospodin Kolbaba – gospođice Marice, pričekajte još s tim puknućem! Ako smem biti tako slobodan, zašto vas zapravo srce boli?
  – Jer već godinu i jedan dan – reče tiho gospođica Marija – već jedan dan i čitavu godinu čekam jedno pismo koje ne stiže.
  – Ništa se ne zabrinjavajte! – tešio ju je gospodin Kolbaba. – Ja već godinu dana nosim ovde u torbi jedno pismo i nemam ga kome uručiti. Znate što, gospođice Marice, ja ću to pismo dati vama – reče i pruži joj pismo.
  Gospođica Marica još je više probledela.
  – Gospodine listonošo – govorila je tihim glasom – to pismo valjda ni nije za mene kad na njemu nema adrese!
  – Samo bacite pogled unutra – kazao je gospodin Kolbaba – i ako nije za vas, onda ga vratite meni i nikomu ništa.
  Gospođica Marija drhtavim je prstima otvorila pismo, i čim ga je počela čitati, obrazi su joj porumeneli.
  – Dakle – pitao je gospodin Kolbaba – hoćete li mi vratiti pismo ili ne?
  – Neću vam ga vratiti – uzdahnula je gospođica Marija, a oči joj se napune suzama radosnicama – gospodine poštaru, upravo sam ovo pisamce čekala godinu i jedan dan!
  Gospodine listonošo, ni sama ne znam kako da vam zahvalim!
  – Onda ću vam ja to reći – rekao je gospodin Kolbaba – platite kaznu, jer to pismo nije imalo ni marku, razumete li? Za Boga miloga, već godinu i jedan dan jurim s tim pismom kako bi pošta dobila malo naknade!
  – Lepo zahvaljujem – reče kada je dobio novčiće – a na vaš odgovor, gospođice, tamo neko čeka – pritom je kimnuo glavom vozaču Franceku koji je već stajao iza ugla.
  I dok je gospodin Francek dobivao odgovor na svoje pismo, seo je gospodin Kolbaba uz crnog gospodina i rekao mu:
  Godinu i jedan dan, jurio sam s tim pismom, ali isplatilo se već i samo zbog toga što sam sve video! Ovo vam je tako lepa i krasna zemlja, bilo u Plzeňu ili u Hořicu ili u Táboru!5 Eno, gospodin Francek se već vraća. Takva se stvar uvek brže rešava ličbno negoli pismom bez adrese!
  Gospodin Francek ništa nije govorio, samo su mu svetlucale oči.
  – Onda, hoćemo li krenuti, gospodine šefe? – upitao je.
  – Može – odgovorio je gospodin – no najpre ćemo odvesti gospodina Kolbabu do pošte.
  Gospodin vozač uskočio je u auto, upalio motor i dao gas, i auto je krenuo tako glatko i lako kao u snu. Ubrzo je kazaljka na brzinomeru pokazivala sto i dvadeset kilometara na sat.
  – Ah, kako ovaj auto krasno vozi – veselio se crni gospodin – juri kao lud jer ga vozi sretni vozač!
  I svi su sretno doputovali – a i mi također, do kraja priče!
 

Robert Musil

 

    Goebbels ga je mrzeo, bežao iz Berlina '33.

 
  Pre tačno sto godina, Robert Musil pozivao je u berlinskom književnom časopisu "Die Neue Rundschau" da se Austrija priključi Nemačkoj. Time je "jedan od najintelektualnijih književnika u poslednjih sto godina", pisac bez kojeg nemačka književnost ne bi bila zamisliva kakva je danas, postao jedno od prvih velikih imena građanske Austrije koja su istupila s takvom idejom. Napisao je da je "zasebna austrijska kultura ionako samo legenda". 

 Nije to bilo niti izbliza s onih pozicija zbog kojih je 1938. doššlo do "ujedinjenja" Austrije Trećem Rajhu. Upravo suprotno. Čovek koji je tad bio i telesno i duhovno izranjavan paklom Prvog svetskog rata, samo nekoliko meseci ranije zdušno je podržao programe Nemačke revolucije s kraja 1918. redom na liniji ideja Hajnriha Mana, Kurta Volfa i Bruna Tauta o "Političkim većima intelektualnih radnika".
  A tu su se navodili i konfiskacija imovine iznad određenog imovinskog cenzusa, pa društvena preraspodela i konverzija kapitalističkog ekonomskog sastava u radničko upravljanje, veoma mnogo stvari za koje su se tih dana borili ljudi poput Roze Luksemburg i Karla Libknehta.
  Nemačka izmučena svetskim ratom svojih najkrupnijih imperijalnih gospodara bila je željna pravde, hleba i pacifizma, pa ako tog novembra i nije postala Slobodna socijalistička republika, postala je Vajmarska republika, građansko društvo oslobođeno "Kakanijanaca", o kojima je Musil posle pisao u svom velikom romanu, svom životnom delu "Čovek bez osobina".
  Samo, kao što je Vajmarska republika sledeće decenije i po pala kao žrtva ekstremnog nacionalizma izraslog iz izgladnele, traumatizovane i iskompleksirane nacije sve do nivoa otelotvorenja čistog zla, dakle kao što je pala pod plimom nacista, NSDAP-a i Hitlera, tako je i Musil postao progonjen čovek.
  Zato "Čovek bez osobina" i jeste izlazio u delovima, tačnije dva za njegova života, 1930. pa 1933. godine, a treći posthumno kao pokušaj rekonstrukcije konačnog završetka Musilova životnog dela, na kojem je radio poslednjih 21 godinu života.
  - Moderni čovek živi u standardizovanom, krutom, isušenom svetu. Uzroci ovog uništenja su odvajanje jedinke, podela rada, izolacija, razdvajanje - pisao je Musil.
  Pisao je o megalocivilizaciji u kojoj je čovek mrav uništen brzinom mašine, pri čemu nema skoro nikakvu šansu da razvije vlastitu ličnost. Odatle "čovek bez osobina", možemo reći i "čovek bez ličnosti".
  A zašto je književnik kojem su se klanjali i ljudi poput Kundere sa svojim glavnim likom Urlihom u tom velikom romanu, kojem je isključivo posvetio trećinu aktivnog života, išao opisivati da se u javnom istorijskom životu uvek događa samo ono što zapravo i nema pravog razloga, pa čoveku ne preostaje ništa drugo nego s "dopusta" svog uobičajenog života da ide u potragu za drugim životom?
  Da bi se to shvatilo, treba proći kroz celi Musilov život, onaj koji je ostao zabeležen. Činjenica je da je veoma retko koji književnik ili mislilac uopšte u modernoj ljudskoj istoriji prošao obrazovanje i iz prirodnih i iz društvenih nauka, da je izučavao i mašinstvo i prošao kroz vojnu obuku.

 
  Detinjstvo i seldibe

  Od rođenja trebao je da bude pravo dete sveta Austrougarske. Otac mu je bio univerzitetski profesor mašinstva koji je 1898. dogurao do dekana Mašinskog fakulteta na "Deutsche Technische Hochschul Brünn". Majka mu je bila kći Franca Vejvera Bergauera, čoveka koji je za austrijsko carstvo gradio prve železnice. Bile su to vrlo dinamične profesije onog doba i onog sveta, tako da se Musil, od rođenja u okolini Klagenfurta, s njima često selio kroz detinjstvo i mladenaštvo.
  Rođen 1880. godine, bio je jedino živuće dete u porodici. Svoju stariju sestru, umrlu 1876. godine, zbog toga nije upoznao. I već tu počinju da se ocrtavaju elementi onoga što će više decenija kasnije pisati u "Čoveku bez osobina". Celog života osećao je snažnu povezanost sa svojom sestrom. Istoričari koji su analizirali njegov život u tome su pronašli uzroke zbog kojih je Musil u kasnijim godinama u svom dnevniku pisao o povremenoj želji da bude devojčica.
  Neki drugi su, međutim, razloge tih njegovih rodnih identitetskih traženja tumačili kao posledicu, u ono doba bi se to tako reklo, "nerazjašnjenih" druženja njihovog porodičnog prijatelja Hajnriha Rejtera s majkom malog Roberta.
  Verovatnije je, međutim, da je posredi ipak bilo ono prvo, jer je Robert Musil još kao dečak bio snažan, čvrst, dotle siguran u sebe da ga je otac prvo gurao u sportske aktivnosti poput rvanja, a posle je dečak i sam išao na mnoštvo sportskih aktivnosti, od plivanja, preko biciklizma do tenisa.
  Uz to, Robert Musil bio je fantastično radoznao klinac, inteligentan, u stalnoj jurnjavi za znanjem. Imao je 11 godina kad je zbog upale moždane opne izgubio svoju prvu godinu u realnoj gimnaziji. Ali potom je dve godine proveo u vojnoj školi u Ajzenštatu. Pa još tri godine u višoj vojnoj gimnaziji, o čemu je pisao u svom delu "Törleß".
  I umesto da postane klasični carev oficir, imao je 17 godina kad ga je privukla Tehnička vojna akademija u Beču, što je vodilo artiljerijskom oficiru. Ali nije to bilo to. Te 1898. godine, Robert Musil kao da je otkrio sebe. Odustao je od vojske, otac mu se s tim usaglasio i uzeo ga je na studije mašinstva kod sebe u Brünn.
  Istovremeno je "gutao" Ničea, Meterlinka i Ralfa Volda Emersona, jurio je da se prazni kroz sportove, živeo je punim plućima svet iz kojeg je cvetala moderna, vrtoglave godine koje će besramno i brutalno preseći Veliki rat. U to vreme Robert Musil jednako žestoko krenuo je da otkriva i seks. Posle je opisivao da je bila reč o "eksperimentisanju i otkrivanju sebe", što je verovatno tako i bilo, ali izvana to je izgledalo kao njegovo kurvanje po javnim kućama.

 
  Elois Musil: Češki Lorens od Arabije

  Ako je taj mladić takav u to doba povukao nekakvu porodičnu crtu, mogao je to biti jedino njegov 12 godina stariji rođak Elois Musil, čovek koji je u svoje doba bio poznat kao "češki Lorens od Arabije", a zapravo bilo bi pravednije prema njemu reći da je u Prvom svetskom ratu bio suparnik Tomasu Edvardu Lorensu, odnosno Lorensu od Arabije. Elois Musil bio je rođen u Češkoj i ništa nije upućivalo na to u kakvog će pustolova izrasti.
  Nadbiskup Olomouca sigurno nije imao pojma što je posredno prouzrokovao kad je tom devetnaestogodišnjem mladiću 1887. dodelio stipendiju za studije katoličke teologije. Elois Musil pokazao se briljantnim studentom, četiri godine posle postao je i katolički sveštenik, a u naletu na doktorat otkrio je studije orijentalnih jezika i sav se posvetio izučavanju poveznica monoteističkih religija, školovanju na fakultetima u Londonu, Berlinu, Kembridžu, Beču, Bejrutu...
  Ako je neko nekad nalikovao na lik Indijane Džonsa, Elois Musil bio bi među najozbiljnijim kandidatima. Već od kraja 19. veka išao je na mnoga putovanja na Bliski istok, u "svetu zemlju", posebno istražujući Jordan. Njuškao je po antičkoj Petri, otkrivao špilje, građevine i ostatke iz doba dinastije Omejida, odnosno Omedijskoga kalifata. Elois Musil bio je onaj koji je otkrio Kusair Amru, dvorac usred pustinje, star 13 vekova.
  Da se danas može na tren vratiti među žive, Eloisa Musila bilo bi malo sram što je upamćen i kao onaj koji je u pokušaju da odnese, danas će se možda i prestrogo reći - "da ukrade" fresku "Šest kraljeva", jer mu crteži kopije nisu bili dovoljni, fresku gadno oštetio. Indijana Džons, rekli smo? Ipak, on je uveliko doprineo proučavanju Bliskog istoka.
  Carska vlada u toku Prvog svetskog rata poslala ga je na Bliski istok kako bi tamo uništio pokušaje Britanaca, odnosno Ujedinjenoga Kraljevstva, da podstakne arapsku revoluciju u Otomanskom Carstvu. A to je značilo da je on bio na jednoj, a Lorens na drugoj strani. Važio je za "sivu eminenciju" na dvoru Habsburga, putovao je na Bliski istok s bratom kasnije carice Zite, a krajnje zločesto znali su ga zvati i bečkom verzijom Raspućina.
  I Berlin i Beč u njega su polagali veliko poverenje u diplomatskim i obaveštajnim pohodima na Bliski istok u tom ratu. Kad je reč o Robertu Musilu, taj mladić bio je u najmanju ruku fizičkih i intelektualnih kvaliteta za to, čak i za mnogo više. Uza sve one studije, primera radi, naprosto je usput naučio latinski i starogrčki, i to istovremeno dok je radio stvari poput izuma svog instrumenta "krug za boje", proučavao prirodne nauke, pratio otkrića iz psihologije, pratio književnost...
  Osnovne razlike između njega i "češkog Lorensa" bile su, prvo, to što je Robert Musil bio oduševljen kulturnom revolucijom Zapada i kritičan prema carevima, a, drugo, obožavao je žene. Verovatno je u svojim pohodima po javnim kućama pokupio sifilis, od kojeg se u martu 1902. morao lečiti živom. Nije to bilo ništa posebno za to doba.
  Uspeh u ljubavi i stvaralaštvu
  Musil se izlečio. Nekako u to doba upoznao je devet godina stariju Valeri Hilpert, slavnu pijanistkinju, poznatu i kao strasnu planinarku i kao ženu oduševljenu mističnim. Preko ušiju zaljubljeni mladić ju je obletao, citirajući Ničea, posebno "Tako je govorio Zaratustra". I uspeo je.
  Navodno je vest o smrti Ničea doznao u njenom krevetu. Vest ga je tako potresla da je na nekoliko dana odlutao u Alpe, sam samcat, samo s Emersonovim "Zaratustrom" u ruci. Navodno je to bio trenutak transformacije čoveka iz materijalnog, što je takođe uneo u svog "Čoveka bez osobina".
  Za Musila bile su to divne godine - 1906. napisao je ono što je prevedeno kao "Zbunjenosti mladog Torlesa". I svi izdavači redom su ga odbili s tim čudnim rukopisom s kojim ih je obilazio. Ko zna što bi bilo s tim austrijskim književnikom, dramatičarom, esejistom i pripovedačem da se nije setio da traži pomoć od Alfreda Kera, tad već cenjenog pozorišnog kritičara i pisca.
  Ker je bio toliko oduševljen onim što mu je doneo 26-ogodišnji Musil da mu je pomogao od pronalaska izdavača do završne redakture, promocije i distribucije debitantskog romana iz snova, koji je oduševio modernističke krugove. Otvorio mu se svet. Postao je bibliotekar na "Technische Hochschule" u Beču. Godine 1911. venčao se s Martom Markovaldi. Potom je počeo da piše za "Die Neue Rundschau", sarađivao je s Kafkom... Krvavi Prvi svetski rat
  I onda, u septembru 1914. godine, sve je počelo da ide dođavola. Musil je pokleknuo pod ratnim bubnjevima i objavio u listu svoj "Europäertum, Krieg, Deutschtum". Bio je to esej s izrazima poput "rata", "lepote", "hrabrosti vojnika", "bratstva" i sličnog u istom kontekstu. To što je u toku rata, nakon što je oboleo, i posle rata pisao u vojnom časopisu, bilo je pitanje preživljavanja i to ne može da mu se prebaci.
  Ovaj esej iz 1914. bio je, međutim, jedini trenutak u kojem se pokazao kao potpuno nespreman za brutalni pakao, spiralu propasti stare Evrope. Uostalom, miloni su tad u Evropi s oduševljenjem hitali u taj rat kao da idu na izlet. Kao oficir u Dolomitima vrlo brzo je shvatio šta je rat zaista. Pogotovo ovaj. Tačno jednu godinu nakon onog eseja kod Tridenta ga je za milimetar promašio mali čelični šiljati projektil bačen iz aviona. Opisao je to posle u svom "Kosu".
  Na njegovu sreću, u aprilu 1916. tako se teško razboleo da su ga povukli s fronta na lečenje, a onda i kao predavača sa Deutsche Franz-Joseph Technische Hochschule u Brünnu. Da, tako se tad zvalo mesto na kojem je njegov otac držao katedru u srećnijim davnim godinama. Ipak, rat je uspeo da preživi. I to ne kao razočarani i emocionalno povređeni nacionalista, nego kao čovek svestan da je rat najgori način da ginete za bilo šta, posebno za pseudoverske mitove poput nacionalizma.
  Ali, što ostaje od svega, nakon puštanja daha kojim se nastojalo održati na životu – samo neorganska gomila materijala. Petogodišnje ropstvo rata u međuvremenu je razorilo najbolji deo mog života. Novi početak previše se odužio, prilika da se prikupi snaga prekratka. Ustati ili odstati jedini je izbor koji je preostao, kakav god bio - govorio je Musil.
  Izbor je i u njegovom slučaju bio slab. Imetak njegove porodice i njegove supruge Marte proždrali su rat, a potom i postratna inflacija. Vremenom se istopila i postratna naknada koju je primao. Ironično, bilo je to doba u kojem je počeo da dobija književna priznanja, u kojem je pisao i u kojem su ga rado objavljivali.
  S druge strane, bilo je to doba u kojem se mala skupina ekstremističkih uličara po pivnicama počela pretvarati u sve ozbiljniju rulju kadru da radi sranja u gradovima Nemačke. Uz nekoliko smrtnih slučajeva u porodici, pa onda i ne baš bezazlenu operaciju žuči, uz novčane probleme usred svetske ekonomske krize, Robert Musil upao je u stvaralačku krizu.
  Naslov romana "Der Mann ohne Eigenschaften" prvi je put Musil javnosti predstavio 1927. godine, u toku jednog javnog čitanja delova koje je upravo bio napisao. Tek dve godine posle započeo je konačan rukopis prve knjige svog romana i kasnije se pokazalo da je to već bio deo njegovog života u kojem je sve podredio tom delu. Od nečega se moralo i živeti, a on je pisao veliko, opsežno delo, pedantno poput prirodnjačkog naučnika, polirajući više od 1000 stranica teksta do savršenstva.
  Prva knjiga romana objavljena je 22. decembra 1930. godine, što je bilo šteta jer, da ju je objavio samo koju sedmicu ranije, to remek-delo koje je ionako izazvalo oduševljenje, mnogo više vremena provelo bi u dućanima uoči Božića 1930. A takve stvari tih godina mogle su ostaviti velike posledice na ostatak života. Robert Musil i njegova supruga živeli su u neizvesnim uslovima.
  Počeci nacizma i uzburkavanje pred Drugi svetski rat
  Nije mu pomoglo ni to što su ga u januaru 1932. godine, uprkos podršci Tomasa Mana i Alfreda Döblina, većinskom odlukom odbili da prime u Prusku akademiju umetnosti. Navodno su se među obrazloženjima čule i takve izjave da je reč o čoveku "previše inteligentnom za jednog pisca". Svejedno, Robert Musil objavio je e svoju drugu knjigu "Čoveka bez osobina" 15. decembra 1932. godine, ovaj put očito na vreme s obzirom na praznike.
  O kakvom je vremenu reč, svedoči i naslov romana pod kojim je, kao političkim komentarom, ovaj deo izašao: "Put u Hiljadugodišnje Carstvo (Razbojnici)". Još od 1919. Musil se nije previše politički angažovao, ali ovo je bilo sasvim drugo vreme. On i Marta su stanovali u pansionu "Stern" na Kufirstendam u Berlinu, odakle bi i bitno slabije obrazovani i promućurni Nemac shvatio šta se događa.
  U najvećim gradovima NSDAP zapravo nikad nije osvojio apsolutnu većinu. Na izborima u novembru u odnosu na izbore u julu 1932. nacisti su na nivou cele Nemačke zapravo čak izgubili 4 posto - dobili su 37 posto glasova. Prava nacifikacija i histerija nacije počela je tek Hitlerovim osvajanjem vlasti,zabranjivanjem prvo snažnih nemačkih komunista (KPD), pa onda još snažnijih socijaldemokrata (SPD).
  Sve su to Musil i Marta s prozora i na ulicama gledali, konačno i onaj trenutak u kojem su konzervativci i centristi shvatili da su naivno mislili kako mogu kontrolisati naciste i Hitlera i kad je samoproglašeni firer ubio Vajmarsku republiku, pre nego što će početi masovno da ubija Jevreje, Nemce iz opozicije, a onda redom duž Europe.
  Alfred Ker, čovek koji je četvrtinu veka podržavao Musila, a koji je već godinama Jozefa Gebelsa javno prozivao kao glavnog političkog neprijatelja, morao je da bežati iz Berlina 15. februara 1933. Samo nekoliko dana posle, Musilov izdavač postao je meta nacističkih SA-razbijača zbog "čišćenja" nepoželjne literature. A Marta je usto bila Nemica jevrejskog porekla. U maju su i njih dvoje bežali iz Berlina. U Beč, naravno. A tamo...
  Prvo su nacisti u julskom puču 1934. ubili hrišćanskog socijalistu Engelberta Dolfusa, koji je vladao po uzoru na Musolinija, ali se barem protivio "ujedinjenju". Nemačka je bila pokorena, a Austrija se politički lomila. Musil je pisao o kolektivizmu koji je potisnuo sve ostalo, o vremenima u kojima su izgubljeni humanost i ličnost, u kojima se humanost i individualnost može još samo oplakivati.
  - Iz političkih razloga na mnogim mestima su izrazi poput humanosti, internacionalnosti, slobode, objektivnosti i drugih postali omraženi. Smatraju se buržoaskim, liberalnim, preziru se. Ne sve odjednom i naglo, nego malo pomalo - zabeležio je Musil.
  Konačnih dodatnih 20 poglavlja druge knjige svog "Čoveka bez osobina" štampali su u Austriji u martu 1938. godine, upravo u vreme Hitlerovog "pripajanja" Austrije. Musil je preko noći bio zabranjen u vlastitoj domovini prema odluci SS-ova rajhfirera Hajnriha Himlera, iako se preko izdavača "Fišera", koji je preuzeo njegove knjige od uništenog "Rovolta", njegove knjige još moglo naručiti iz inostranstva.
  Marta i Robert morali su da beže u ljeto 1938. godine, prvo u Cirih, a onda u Ženevu, jedini još preostali kutak kontinentalne Evrope u kojem je član antifašističkog Međunarodnoga kongresa pisaca, simpatizer austrijskog SPÖ-a, čovek koji je poslednjih 20 godina tražio način da iskoreni imperijalistički nacionalizam još mogao biti koliko-toliko siguran da njega i njegovu suprugu neće ubiti.
  Umro je od moždanog udara 1942. godine, 15. aprila, dana u kojem je ispisao poslednje reči onoga što će njegova Marta objaviti u Lozani godinu posle, kao 462 stranice trećeg dela "Čoveka bez osobina".
  

 autor : Sergej Županić

izvor 

Dan Brown, Da Vinčijev kod, Poglavlje 16, 17 , 18, 19

 

Poglavlje 16

  Sofi nije točno znala koliko će trebati Fašu da shvati da nije napustila zgradu. Videvši da je Langdon očigledno suviše uzbuđen, Sofi se pitala da li je učinila pravu stvar kada ga je saterala ovde u toalet.
  Šta sam drugo mogla da radim?
  Setila se tela svog dede, nagog i sa širom raširenim nogama i rukama na podu. Postojalo je vreme kada joj je značio sve na svetu - pa ipak se noćas iznenadila što ga gotovo i nije žalila. Jacques Sonijer je u stvari za nju bio stranac. Njihova veza je pukla u sekundi, jedne martovske večeri kada su joj bile dvadeset i dve godine. Pre deset godina. Sofi se beše vratila nekoliko dana ranije sa poslediplomskih studija u Engleskoj i greškom zatekla deda u nečemu što očigledno nije trebalo da vidi. Bio je to prizor u koji jedva da je i danas verovala.
  Da nisam videla svojim očima...
  Suviše se stidela i suviše je bila zapanjena da bi izdržala dedine mučne pokušaje da objasni. Smesta se odselila, uzevši ušteđeni novac i iznajmila mali stan sa cimerima. Zaklela se da nikada nikome neće reći šta je videla. Deda je očajnički pokušavao da dopre do nje, slao joj poruke i pisma, preklinjući je da se sastanu kako bi joj objasnio. Kako da objasni!? Sofi je odgovorila samo jednom - da mu zabrani da je ikada više pozove ili pokuša da se nađe sa njom u javnosti. Plašila se da bi njegovo objašnjenje bilo užasnije od samog događaja.
  Neverovatno, ali Sonijer nikada nije odustao. Deset godina joj je pisao uporno i sada su ta pisma stajala neotvorena u ladici njenog toaletnog stola. Dedi je služilo na čast što se nikada nije oglušio o njenu zabranu i nazvao je.
  Sve do danas poslepodne.
  "Sofi?" Glas mu je zvučao zapanjujuće umorno na njenoj sekretarici. "Postupao sam u skladu sa tvojom željom toliko dugo... i boli me što te zovem, ali moram da razgovaram sa tobom. Nešto strašno se dogodilo."
  Stojeći u kuhinji svog pariškog stana, Sofi prođoše žmarci kad ga je ponovno čula, nakon svih tih godina. Njegov nežan glas vratio je čitavu plimu uspomena iz detinjstva.
  "Sofi, molim te saslušaj me." Govorio joj je na engleskom, kao što je uvek radio kada je bila mala. Vežbaj francuski u školi. Vežbaj engleski kod kuće. "Ne možeš se zauvek ljutiti na mene. Zar nisi pročitala pisma koja sam ti slao svih ovih godina? Zar ne razumeš?" On zastade. "Moramo smesta da razgovaramo. Molim te ispuni svom dedu ovu jednu želju. Pozovi me u Luvr. Odmah. Verujem da smo ti i ja u velikoj opasnosti." Sofi je zurila u telefonsku sekretaricu. U opasnosti? O čemu je on pričao?
  "Princezo..." Dedov glas se gušio od osećanja koja Sofi nije mogla da odredi. "Znam da sam krio stvari od tebe i znam da me je to koštalo tvoje ljubavi. Ali bilo je to radi tvoje sigurnosti. Sada moraš da saznaš istinu. Molim te, moram da ti kažem istinu o tvojoj porodici."
  Iznenada, Sofi je mogla da čuje otkucaje vlastitog srca. O mojoj porodici? Sofini roditelji su poginuli kada je imala svega četiri godine. Kola su im sletela sa mosta u brzu reku. Njena baka i mlađi brat također su bili u kolima, i u samo jednom trenutku izbrisana je čitava Sofina porodica. Imala je isečke iz novina koji su to potvrđivali.
  Njegove reči su učinile da bolni nalet čežnje jurne kroz njene kosti. Moja porodica! U tom deliću sekunde Sofi je videla prizore iz sna iz kojeg se bezbroj puta budila kao mala: Moja porodica je živa! Vraćaju se kući! Ali, baš kao u njenom snu, slike nestaše.
  Tvoja porodica je mrtva, Sofi. Neće se vratiti kući.
  "Sofi..." govorio je deda sa telefonske sekretarice. "Godinama sam čekao da ti kažem. Čekao sam pravi trenutak, ali sada nema više vremena. Nazovi me u Luvr. Čim ovo čuješ. Čekaću ovde čitave noći. Plašim se da smo oboje u opasnosti. Ima toliko toga što treba da znaš."
  Poruka se završila.
  U tišini, Sofi je stajala drhteći. Činilo se da su prošli minuti. Dok je razmišljala o dedinoj poruci, samo jedna mogućnost je imala smisla, i ona shvati njegovu pravu nameru.
  Bio je to mamac.
  Očigledno, njen deda je očajnički želio da je vidi. Sve bi pokušao. Gađenje koje je osećala prema njemu se produbi. Sofi se pitala da nije možda obolio od smrtonosne bolesti i odlučio da pokuša sve čega bi mogao da se seti ne bi li je naterao da ga poslednji put poseti. Ako je bilo tako, mudro je odabrao.
  Moja porodica .
  Sada, dok je stajala u mraku toaleta u Luvru, Sofi je mogla da čuje odjek telefonske poruke od tog poslepodneva. Sofi, možda smo oboje u opasnosti. Pozovi me.
  Nije ga pozvala. Niti je planirala da to uradi. Sada, međutim, njen skepticizam bio je pred iskušenjem. Njen deda je ležao ubijen u svom vlastitom muzeju. I napisao je šifru na podu.
  Šifru za nju. U to je bila sigurna.
  Iako nije razumela značenje poruke, Sofi je znala da je kodirana priroda poruke dodatni dokaz da su reči namenjene njoj. Sofina strast prema kriptografiji koju je posjedovala bili su rezultat odrastanja sa Jacquesom Sonijerom - koji je i sam bio fanatik za šifre, igre reci i zagonetke. Koliko smo samo nedjelja proveli rješavajući kriptograme i ukrštene reci u novinama?
  Kada joj je bilo dvanaest, Sofi je mogla da reši ukrštene reči u Mondu bez ičije pomoći, a deda ju je usavršio u ukrštenim rečima na engleskom, matematičkim zagonetkama i zameni brojeva. Sofi ih je gutala. Na kraju je svoju strast pretvorila u profesiju postavši šifrant za Sudsku policiju.
  Noćas, kriptograf u njoj bio je primoran da se divi efikasnosti kojom je njen deda upotrebio jednostavnu šifru da spoji dva potpuna stranca – Sofi Nevo i Roberta Langdona.
  Pitanje je zašto?
  Na nesreću, iz zbunjenog pogleda u Langdonovim očima Sofi je videla da Amerikanac nema ništa bolju ideju o tome od nje. Sofi ponovno krenu u napad. "Vi i moj deda ste planirali da se nađete večeras. Zbog čega?"
  Langdon je izgledao iskreno zbunjen. "Njegova sekretarica je zakazala sastanak i nije navela nikakve posebne razloge, a ja nisam pitao. Pretpostavio sam da je čuo da ću držati predavanje o poganskoj ikonografiji u francuskim katedralama, da se interesovao za temu i mislio da bi bilo zabavno da se nađemo na piću.
  Sofi nije poverovala u to. Veza je bila labava. Njen deda je znao više o paganskoj ikonografiji od bilo koga na svetu. Kao izuzetno povučen čovek, ne bi baš uživao u ćaskanju sa nekim američkim profesorima ako za to nema jako važan razlog.
  Sofi duboko uzdahnu i ponovno poče. "Danas poslepodne me je deda nazvao i rekao mi je da smo on i ja u ozbiljnoj opasnosti. Da li vam to nešto govori?"
  Langdonove plave oči se sada smrknuše od zabrinutosti. "Ne, ali s obzirom na to što se upravo dogodilo..."
  Sofi klimnu. Imajući u vidu večerašnje događaje, bila bi luda kada se ne bi uplašila. Osećajući se iscrpljeno, ona ode do malog prozora na drugom kraju kupatila i bez reči pogleda kroz mrežu alarm-žice usađene u staklo. Bili su visoko - najmanje dvanaest metara.
  Uzdahnuvši, ona podiže pogled ka očaravajućoj panorami Pariza. Sa njene leve strane, preko Seine, osvetljena Eiffelova kula. Pravo napred, Trijumfalna kapija. A desno, visoko na valovitoj padini Monmartra, elegantna arabeskna kupola Svetog Srca,3 čiji je uglačani kamen sijao belo poput sjajnog svetilišta.
  Ovde, u najzapadnijem kraju krila Denon, prostrana ulica ka Trgu Karusel, postavljena u pravcu sever-jug, pružala se gotovo uz zgradu, a samo ju je jedan uzani ivičnjak razdvajao od vanjskog zida Luvra. Daleko ispod, uobičajeni karavan gradskih kamiona noćne dostave leno je stajao, čekajući da se promeni svetlo na semaforu.
  "Ne znam...", reče Langdon, prilazeći joj. "Vaš deda očigledno nešto pokušava da nam kaže. Žao mi je što sam od tako male pomoći."
  Sofi se okrete od prozora, osećajući iskreno žaljenje u Langdonovom dubokom glasu. Čak i uz svu nevolju koja ga je snašla, očigledno je želeo da joj pomogne. Učitelj u njemu, pomisli ona, pošto beše pročitala podatke koje je Sudska policija imala o osumnjičenom. Naučnik koga je očito ljutilo što nešto ne razume.
  To nam je zajedničko, pomisli Sofi.

 
  Kao šifrantkinja, Sofi je zarađivala za život tako što je pronalazila smisao u naizgled besmislenim podacima. Noćas je najbolja pretpostavka koju je smislila bila ta da Robert Langdon, znao on to ili ne, posjeduje informacije koje su njoj očajnički potrebne. Princezo Sofi, pronađi Roberta Langdona. Koliko je jasnija mogla da bude poruka njenog dede? Bilo joj je potrebno više vremena sa Langdonom. Vremena da misli. Vremena da zajedno reše ovu misteriju. Na nesreću, vreme im je isticalo.
  Gledajući u Langdona, Sofi se odluči na jedini mogući korak. "Bezu Faš će vas staviti u pritvor svakog trenutka. Mogu da vas izvedem iz ovog muzeja, ali moramo odmah da delujemo."
  Langdonove oči se razrogačiše. "Hoćete da pobegnem"
  "To je najpametnije što možete da napravite. Ako dopustite da vas Faš pritvori, provesćete nedelje u francuskom zatvoru dok se Sudska policija i Američka ambasada budu borile za pravo da vam sude. Ali ako vas izvedemo odavde i stignemo do ambasade, tada će vaša vlada zaštititi vaša prava dok ne dokažemo da nemate nikakve veze sa ovim ubistvom."
  Langdon nije bio ni izdaleka uveren. "Zaboravite! Faš ima naoružane čuvare na svakom izlazu! Čak i ako pobegnem, bežanje će me učiniti još sumnjivijim. Morate reći Fašu da je poruka na podu namenjena vama, i da moje ime ne znači da sam ubica."
  "To ću kasnije uraditi", reče Sofi brzo, "ali tek kad budete na sigurnom, u Američkoj ambasadi. Ona je samo na oko kilometar i po odavde, a moja kola su parkirana ispred muzeja. Baviti se Fašom odavde je suviše veliki rizik. Zar ne shvatate? Faš se večeras posvetio dokazivanju vaše krivice. Jedini razlog odlaganja vašeg hapšenja jeste to što se nadao da ćete reći ili učiniti nešto što će potvrditi njegove sumnje."
  "Upravo tako! Na primer, da pobegnem!"
  Mobilni telefon u džepu Sofinog džempera iznenada poče da zvoni.
  Verojatno Faš. Ona gurnu ruku u džep i isključi telefon.
  "Gospodine Langdon", reče ona brzo, "moram da vam postavim poslednje pitanje." I možda čitava vaša budućnost zavisi od njega."Poruka na podu sasvim sigurno nije dokaz vaše krivice, pa ipak je Faš rekao našem timu da je uveren da ste vi njegov čovek. Možete li se setiti bilo kog drugog razloga zbog kojeg bi on bio uveren da ste vi krivi?
  Langdon je ćutao nekoliko trenutaka. "Apsolutno ni jednog."
  Sofi uzdahnu. Što znači da Faš laže. Zašto, Sofi nije mogla ni da zamisli, ali to nije bilo bitno ovog trenutka. Ostajala je činjenica da je Bezu Faš odlučio da strpa Roberta Langdona iza rešetaka i to noćas, po svaku cenu. Sofi je želela Langdona za sebe, i zato se nametalo samo jedno rešenje.
  Moram da odvedem Langdona u Američku ambasadu.
  Okrećući se ka prozoru, Sofi pogleda kroz alarmnu žicu umetnutu u prozorsko staklo, niz vrtoglavih dvanaest metara do pločnika ispod. Skok sa ove visine bi Langdonu slomio noge. U najboljem slučaju.
  Ipak, Sofi donese odluku.
  Robert Langdon mora da pobegne iz Luvra, hteo to ili ne.

 
  Poglavlje 17

  Kako to mislite - ne javlja se?" Faš je bio u neverici. "Zovete je na mobilni, zar ne? Znam da ga nosi sa sobom."
  Kole je već nekoliko puta pokušavao da dobije Sofi. "Možda joj se ispraznila baterija. Ili ga je isključila."
  Faš je bio uznemiren još od telefonskog razgovora sa direktorom Kriptografije. Nakon što je spustio slušalicu, odmarširao je do Kolea i zahtevao da mu telefonom pozovu agenta Nevo. Kole nije uspeo, i Faš se osećao kao lav u kavezu.
  "Zašto su zvali sa Kriptografije?" usudi se Kole da upita.
  Faš se okrete. "Da nam kažu da nisu pronašli ništa na što bi se rana koja davi i demon koji čini zlo mogli odnositi."
  "I to je sve?"
  "Ne, identifikovali su brojeve kao Fibonacijev niz, ali sumnjaju da je to beznačajno."
  kole je bio zbunjen. "Poslali su agenta Nevo da nam to kaže."
  Faš odmahnu glavom. "Nisu poslali Sofi Nevo."
  "Molim?"
  "Direktor kaže da je, u skladu sa mojim naređenjem, okupio čitav tim da pogleda slike koje sam im poslao. Kada je agent Nevo stigla, bacila je jedan pogled na fotografije Sonijera i šifre i bez reči izašla iz kancelarije. Direktor nije bio iznenađen njenim postupkom jer je razumljivo zašto su je fotografije potresle."
  "Potresle? Nikada ranije nije na slici videla mrtvog čoveka?"
  Faš za trenutak ništa ne odgovori. "Nisam to znao, a izgleda da nije ni direktor sve dok ga kolega nije obavestio, ali čini se da je Sofi Nevo unuka Jacquesa Sonijera."
  Kole je ostao bez reči.
  "Direktoru nikada nije spomenula Sonijera, a on misli da je to zato što nije htela nikakav povlašten položaj zbog poznatog dede."
  Nije ni čudo što su je fotografije potresle. Kole jedva da je mogao da zamisli veću ironiju sudbine od ove koja je snašla mladu dešifrantkinju. Ipak, njeni postupci nisu imali smisla. "Ali ona je očigledno prepoznala brojeve kao Fibonačijev niz jer je došla ovamo i rekla nam to. Ne razumem zašto bi napustila kancelariju a da nikome ne otkrije da je provalila šifru."
  Kolu je padao na um samo jedan scenarij koji bi objasnio ovakav razvoj događaja: Sonier je napisao numeričku šifru na podu u nadi da će Faš uključiti kriptografe u istragu, a time i njegovu unuku. Što se ostatka poruke tiče, da li je Sonijer na neki način komunicirao sa svojom unukom? Ako jeste, da li joj je ta poruka nešto govorila? I kako se u sve to uklapao Langdon?
  Pre nego što je Kole stigao da o tome dalje razmišlja, tišinu napuštenog muzeja razbio je alarm. Zvuk je dolazio iz Velike galerije.
  "Alarme!" povika jedan od agenata, promatrajući podatke koji su mu stizali iz sigurnosnog centra Luvra. "Grande Galerie! Toilettes Messieurs!"
  Faš se okrete ka Koleu. "Gde je Langdon?"
  "Još uvek u toaletu!" Kole pokaza na treptuću crvenu tačku na laptopu.
  "Mora da je razbio prozor!" Kole je znao da Langdon neće daleko stići. Iako su požarni propisi u Parizu nalagali da se prozori iznad petnaest metara visine na javnim zgradama mogu razbiti u slučaju požara, izaći sa drugog kata Luvra bez ljestvi i kuke bilo bi ravno samoubistvu. Takođe, na zapadnom kraju krila Denon nije bilo ni drveća ni trave koji bi ublažili pad. Ispod prozora toaleta Trg Karusel se protezao u dve trake na svega pola metra od vanjskog zida. "Oh, bože", uzviknu Kole, promatrajući monitor. "Langdon ide ka ispustu prozora!"
  Ali Faš je već bio u akciji. Istrgnuvši revolver manurin MR-93 iz futrole pod pazuhom, kapetan je izjurio iz kancelarije.
  Kole je u neverici pratio na ekranu kako trepćuća tačka izlazi na prozorski sims i potom čini nešto potpuno neočekivano. Toaka se pomerila izvan kruga zgrade.
  Šta se događa? pitao se. Da li je Langdon vani na simsu ili...
  "Jesu!" Kole skoči na noge kada se tačka otisnu dalje od zida. Činilo se da signal za trenutak podrhtava, a potom se trepćuća toačka naglo zaustavi oko devet metara izvan kruga zgrade.
  Petljajući sa kontrolnim uređajima, Kole na ekranu izbaci plan Pariza i ponovno prilagodi GPS. Zumirajući, sada je mogao da vidi tačan položaj s kojeg je dopirao signal. Više se nije kretao. Ležao je nepomičan nasred Place du Carrousel.

 
  Langdon je skočio.4 

  Poglavlje 18

  Faš se sjurio u Veliku galeriju dok je Koleov radio-prijemnik ječao da nadjača udaljeni zvuk alarma.
  "Skočio je!" urlao je Kole. "Vidim signal vani, na Trgu Karusel! Izvan prozora toaleta! I uopšte se ne kreće! Isuse, mislim da se Langdon upravo ubio!"
  Faš je čuo reči, ali one nisu imale smisla. Nastavio je da trči. Činilo se da hodnik nema kraja. Dok je trčao pored Sonijerovog tela, usmeri pogled na pregrade na udaljenom kraju krila Denon. Alarm je sada postajao glasniji.
  "Čekajte!" Koleov glas ponovno zaječa preko radija. "Pomera se! Bože, živ je! Langdon se kreće!"
  Faš je i dalje trčao, proklinjući dužinu hodnika sa svakim korakom.
  "Langdon se brže kreće!" Kole je još uvek urlao preko radija. "Trči niz Karusel. Čekajte... povećava brzinu. Kreće se suviše brzo!" Stigavši do pregrada, Faš se provuče između njih, vide vrata toaleta i jurnu.
  Voki-toki se sada jedva čuo zbog alarma. "Mora da je u kolima! Mislim da je u kolima! Ne mogu da..."
  Koleove reči je zaglušio alarm kad Faš konačno provali u muški toalet sa uperenim revolverom. Mršteći se zbog piska koji je parao uši, on pretraži prostoriju.
  Kabine su bile prazne. Kupatilo takođe. Fašov pogled se istog trenutka usmeri ka razbijenom prozoru na drugom kraju prostorije. On potrča ka otvoru i pogleda preko ivice. Nigde nije video Langdona. Faš nije mogao da zamisli da neko rizikuje vratolomiju poput ove. Ako je skočio, mora da je teško povređen.
  Alarm konačno prestane, i Koleov glas se ponovno začu preko voki-tokija.
  "...kreće se ka jugu... brže... prelazi Seinu prekomosta Karusel!
  Faš se okrene nalevo. Jedino vozilo na mostu Karusel bio je ogroman dostavni kamion sa duplom prikolicom koji se udaljavao iz pravca Luvra ka jugu. Otvorena prikolica kamiona bila je prekrivena ceradom od vinila nalik ogromnoj visećoj ležaljci. Faša prođe drhtaj kada shvati. Taj kamion je verovatno stajao na semaforu upravo ispod prozora toaleta.
  Sulud rizik, reče Faš za sebe. Langdon nije mogao znati štoa kamion prenosi ispod cerade. Što ako je prevozio čelik? Ili cement? Ili čak otpad? Skok sa dvanaest metara? Ludost.
  "Tačka se okreće!" reče Kole. "Skreće desno ka mostu Sen-Per!"
  I zaista, kamion koji beše prešao preko mosta usporavao je i skretao desno, ka mostu Sen-Per. Dakle tako, pomisli Faš. Zapanjen, promatrao je kako kamion nestaje iza ugla. Kole je već radiom pozvao agente vani, šaljući ih u poteru. Patrolna kola su krenula, sve vreme izveštavana o lokaciji kamiona.
  Gotovo je, znao je Faš. Njegovi ljudi će opkoliti kamion za nekoliko minuta. Langdon nije imao kud. Vraćajući revolver u futrolu, Faš izađe iz toaleta i pozva radiom Kolea. "Dovezi mi kola. Hoću da budem tamo kada ga budemo hapsili."
  Dok je trčao natrag Velikom galerijom, pitao se da li je Langdon preživeo pad.
  Mada to nije bilo važno.
  Langdon je pobegao. Kriv po svim tačkama optužnice.
  Svega trinaest metara od toaleta, Langdon i Sofi su stajali u tami Velike galerije, leđa priljubljenih uz jednu od velikih pregrada koje su zaklanjale toalete od pogleda iz galerije. Jedva su uspeli da se sakriju pre nego što je Faš projurio pored njih, sa isukanim oružjem, i nestao u kupatilu.
  Poslednjih šezdeset sekundi proteklo je kao u snu.
  Langdon je stajao u toaletu odbijajući da beži zbog zločina koji nije počinio, kada je Sofi počela da proučava staklo prozora i žicu alarma koja je prolazila kroz njega. Potom je provirila na ulicu, kao da meri visinu.
  "Uz malo ciljanja, možete pobeći odavde", rekla je.
  Ciljanja? Osećajući se nelagodno, i on proviri kroz prozor toaleta.
  Na gornjem kraju ulice, ogroman kamion sa duplom prikolicom kretao se ka semaforu ispod prozora. Plava cerada od vinila bila je rasprostrta preko ogromnog prostora za tovar, pokrivajući teret. Langdon se nadao da Sofi ne misli ono što je izgledalo da misli.
  "Sofi, nema šanse da skočim..."
  "Izvadite uređaj za praćenje."
  Zbunjen, Langdon je petljao po džepu sve dok nije pronašao sićušni metalni disk. Sofi ga uze i istog trenutka ode do umivaonika. Zgrabi veći komad sapuna, postavi bubicu za praćenje povrh njega i potom palcem jako pritisnu kako bi ugurala disk u sapun. Kada je disk utonio u meku površinu, ona zatvori nastalu rupu.
  Predajući sapun Langdonu, Sofi izvadi tešku, cilindričnu kantu za otpatke koja se nalazila ispod umivaonika. Pre nego što je Langdon stigao da se pobuni. Sofi se zatrča ka prozoru, držeći kantu za otpatke ispred sebe kao bojnog ovna. Dno kante razbi staklo.
  Alarm se oglasi jačinom koja je parala uši.
  "Dajte mi sapun!" nadvikivala se Sofi sa alarmom.
  Langdon gurnu sapun u njenu šaku.
  Držeći ga na dlanu, ona baci pogled kroz razbijeni prozor na ogroman osamnaestotočkaš koji je čekao ispod. Meta je bila dovoljno velika - široka, nepomična cerada - i manje od tri metra udaljena od zgrade. Kad svetlo na semaforu poče da se menja, Sofi duboko uzdahnu i zavitla sapun u noć.
  Sapun pade na ivicu cerade, kliznuvši unutar prostora za tovar baš kad se svetio na semaforu promenilo u zeleno.
  "Čestitam", reče Sofi, povukavši ga ka podu. "Upravo ste pobegli iz Luvra."
  Bežeći iz muškog toaleta, kliznuše u senu taman kada Faš projuri pored njih.
  Sada, kada je požarni alarm utihnuo, Langdon je čuo zvuke policijskih sirena kako se udaljavaju od Luvra. Policijski egzodus. Faš je također odjurio. Velika galerija je ostala pusta.
  "Postoji stepenište za slučaj opasnosti na oko pedeset metara odavde, u Velikoj galeriji", reče Sofi. "Sada možemo da izađemo odavde."
  Langdon je odlučio da ne progovori više ni jednu jedinu reč te večeri. Sofi Nevo je bila đavolski pametnija od njega

  Poglavlje 19 

 Crkva Sen-Sulpis, priča se, ima najekscentričniju istoriju od svih zgrada u Parizu. Izgrađena na ruševinama drevnog hrama posvećenog egipatskoj boginji Izidi, imala je arhitektonsku osnovu koja se do u centimetar poklapala sa osnovom Notr Dama. Na ovom svetom mestu kršten je Markiz de Sad i Bodler, dok se Viktor Igo venčao u njoj. Semenište pri crkvi imalo je dugu istoriju neortodoksnosti i bilo je sastajalište brojnih tajnih društava.
  Večeras, u pećinolikom brodu crkve Sen-Sulpis bilo je tiho kao u grobu, dok je jedino slabi miris tamjana koji se zadržao od mise održane ranije te večeri, nagoveštavao život. U ponašanju sestre Sandrin, dok ga je uvodila u crkvu, Sajlas je osećao nelagodu. To ga nije iznenadilo. Bio je naviknut da je ljudima neprijatno u njegovom prisustvu.
  "Vi ste Amerikanac", rekla je. "Francuz poreklom", odgovori Sajlas. "Imao sam položaj u Španiji, a sada učim u Americi."
  Sestra Sandrin klimnu. Bila je mala žena, mirnih očiju. "I nikada ranije niste bili u Sen-Sulpis?"
  "Shvatam da je to samo po sebi greh."
  "Mnogo je lepša po danu."
  "Siguran sam u to. Ipak, zahvalan sam vam što ste mi pružili priliku da je vidim noćas."
  "Otac je tako zahtevao. Očigledno je da imate moćne prijatelje."
  Ni ne znate koliko, pomisli Sajlas.
  Dok je išao za sestrom Sandrin niz glavni prolaz između redova klupa, Sajlasa je iznenadila pustoš crkve. Za razliku od Notr Damovih raznobojnih freski, pozlaćenih ukrasa na oltaru i toplog drveta, Sen-Sulpis je bila gola i hladna, nalik asketskim katedralama u Spaniji. Nedostatak dekora činio je da izgleda prostranijom nego što jeste, i dok je podizao pogled ka zjapećoj rebrastoj lučnoj tavanici, zamišljao je da stoji ispod trupa ogromnog prevrnutog broda.
  Odgovarajući prizor, pomislio je. Brod bratstva imao je da bude zauvek prevrnut. Nestrpljiv da se baci na posao, Sajlas požele da ga sestra Sandrin ostavi samog. Bila je sitna žena koju je Sajlas veoma lako mogao savladati, ali zakleo se da neće primenjivati silu ukoliko to ne bude zaista neophodno. Ona je žena odore, i nije kriva što je bratstvo izabralo njenu crkvu za skrovište ključnog kamena. Nije je trebalo kazniti za tuđe grehe.
  "Neprijatno mi je, sestro, što su vas zbog mene probudili."
  "Ništa zato. U Parizu ste u prolazu. Treba da vidite Sen-Sulpis. Da li je vaše zanimanje za crkvu arhitektonske ili istorijske prirode?"
  "Zapravo, moje zanimanje je duhovne prirode."
  Ona se prijatno nasmeja. "To se podrazumeva. Samo sam se pitala odakle da počnemo obilazak."
  Sajlas oseti kako mu se pogled usredotočuje na oltar. "Obilazak nije potreban. Bili ste više nego ljubazni. Mogu sam da prođem okolo."
  "Uopšte mi nije teško", reče ona. "Na kraju krajeva kad sam već budna..."
  Sajlas se zaustavi. Stigli su do prednjeg reda, i oltar se nalazio na svega trinaest metara. Okrenu se svojim ogromnim telom sasvim prema sitnoj ženi i oseti kako je ustuknula pogledavši u njegove crvene oči. "Ne bih da zvučim neučtivo, sestro, ali nisam navikao da samo ušetam u Božju kuću i krenem u obilazak. Da li bi vam smetalo da me ostavite samog kako bih se pomolio pre nego što obiđem crkvu?"
  Sestra Sandrin je oklevala. "Oh, naravno. Sačekat ću vas u stražnjem delu crkve."
  Sajlas spusti nežnu ali tešku ruku na njeno rame i pogleda je sa visine.
  "Sestro, osećam se dovoljno krivim već zbog toga što sam vas probudio. Zahtevati da ostanete budni bilo bi suviše. Molim vas, vratite se u krevet. Mogu da uživam u vašoj crkvi i potom sam da izađem."
  Nije bila uverena. "Jeste li sigurni da se nećete osećati napušteno?"
  "UopŠTe ne. Molitva je usamljeničko uživanje."
  "Kako želite."
  Sajlas skloni ruku sa njenog ramena. "Lepo spavajte, sestro. Neka je mir Gospodnji sa vama."
  "I sa vama." Sestra Sandrin se uputi ka stepenicama. "Molim vas, zatvorite dobro vrata kada budete izlazili."
  "Sigurno hoću."
  Sajlas ju je promatrao kako odlazi. Potom se okrete i kleče, osećajući kako mu se pojas od kostreti usijeca u nogu.
  Dragi Bože, nudim ti posao koji danas obavljam...
 
 
  Čučeći u sjenci horskog balkona visoko iznad oltara, sestra Sandrin je kroz ogradu nemo promatrala monaha u ogrtaču koji je klečao. U duši je osetila iznenadni užas koji ju je sputao. U dieliću sekunde se zapitala da nije možda ovaj misteriozni posetilac neprijatelj na koga su je upozorili. Pitala se da li će večeras morati da izvrši naređenje koje je imala svih ovih godina.
  Odlučila je da ostane tamo, skrivena u tami, i prati svaki njegov pokret.

                                                               

                                                               Nsatavci:Romani u nastavcima 
 

Džon Bruner

https://www.blic.rs/slobodno-vreme/vesti/stvaranje-eu-drustvene-mreze-i-gej-brakovi-naucno-fantasticni-roman-iz-1968-tacno/nqkhjx7

 
  U romanima obično tragamo za večnim istinama o svetu i čoveku, a ponekad pokušavamo da pobegnemo od stvarnosti. U nastojanju da dostignu jedno od ta dva, autori ponekad smeštaju radnju u budućnost, pri čemu se dešava da neverovatno precizno predvide buduće događaje. U slučaju Džona Brunera, autora naučne fantastike koji je odrastao u eri radio-prijemnika, ta preciznost ponekad izaziva jezu.
  U romanu “Stand on Zanzibar”, Bruner je, na primer, zamislio život u 2010. i tačno predvideo mobilnu tehnologiju, vijagru, video-telefonske razgovore, homoseksualne brakove, legalizaciju kanabisa i širenje masovnih ubistava. Podjednako upečatljiv je i način na koji Bruner konstruiše društvo sopstvene budućnosti, a naše sadašnjosti.
  Rođen 1934. u seocetu Preston Kroumarš, u Oksfordširu, Džon Kilijan Hjuston Bruner imao je samo šest godina kada je otkrio naučnu fantastiku, a sa samo devet godina je i sam počeo da piše. Iako je dobio stipendiju za Oksford, odustao je od studiranja kako bi se posvetio pisanju.

 
  Sa devet godina, nije samo čitao naučnu fantastiku, već ju je i pisao – konkretno, priču o Marsovcu po imenu Gloop. Njegovo prvo pismo o odbijanju stiglo je samo četiri godine kasnije. Imao je još samo 17 godina kada je konačno probio u štampu sa pričom dugom stranica, The Watchers, a njegova prva prodaja jednom američkom časopisu bila je pre nego što je napunio 18 godina. Do tada je napustio privatnu školu i dobio stipendiju na Oksfordu kako bi se fokusirao na svoje pisanje.

 
  Koristio je pseudonim Ellis Quick, anagram od 'I Sell Quick'

  Pa ipak, strah od neuspeha ga je pratio, i u godinama koje dolaze, njegova zapanjujuće plodna karijera će se kretati između nagrađivanih uspona i škrtnih padova. Smatrao je dobrim radnim danom u kojem je na svojoj električnoj pisaćoj mašini Smith Corona ispisao najmanje 5.000 reči, a pseudonimi su mu omogućili da doprinese više priča za naučnofantastični časopis Science Fantasy. Trevor Staines, Keith Woodcott, John Loxmith i Henry Crosstrees Jr - svi su bili Brunner. Ukupno, njegova pozadinska lista broji više od 80 romana i zbirki kratkih priča.

 
  Brunner i njegova supruga Marjorie Sauer bili su rani, aktivni članovi Kampanje za nuklearno razoružanje (Zasluge: Getty Images)

 
  U ranim dvadesetim, Brunner je stavio oglas u ličnu kolumnu London Weekly Advertiser-a i upoznao svoju suprugu Marjorie Sauer, razvedenu 14 godina stariju od njega. U roku od četiri meseca od sastanka, uselili su se zajedno. Sve do svoje smrti, ona je bila ključna za njegovu karijeru, ponašala se kao poslovni menadžer, pa čak i radila kao vrtlar kako bi im pomogla da im pomogne, jer iako je Brunner mogao tvrditi da je prodao oko dva miliona mekih uveza širom sveta do svoje 30. godine, stvarnost tržišta naučne fantastike sastavlja kraj s krajem stalnim izazovom. I, iako se bavio poezijom, fantazijom i hororom, čak se okušao i u erotskoj fikciji (koristio je pseudonim Ellis Quick, anagram od 'I Sell Quick'), naučna fantastika je bila mesto gde mu je ležalo srce. To je, rekao je, "par excellence književnost otvorenog uma".
  Predviđanja na licu mjesta' Brunnerovo najbolje pisanje je turbo napunjeno idejama. Bavio se nekim od ključnih tema svoje ere: veštačka inteligencija, rasizam, droga, okoliš, svemirska putovanja i visokotehnološki ratovi. On i Marjorie su bili rani, aktivni članovi Kampanje za nuklearno razoružanje (CND), za čiju je marširajuću pesmu Brunner čak napisao tekst. “Zar ne čuješ grmljavinu/eho H-bombe kao prasak propasti?” pitaju se njegovi uvodni redovi.
  Brunner je dobio mnogo pohvala. Ljudi poput Martina Amisa bili su zadljeni (Amis je proglasio The Sheep Look Up "masovnom, haotičnom, zveckanom pesmom"), hvalili su njegovu kreativnost, pametno planiranje i filozofsku oštrinu. Osvojio je, također, skoro sve nagrade za naučnu fantastiku vredne osvajanja, uključujući nagradu Hugo za najbolji naučnofantastični roman, koja nikada pre nije pripala Britancima.
  Do srednjih godina, veliki deo njegovih radova je nestao iz štampe u Velikoj Britaniji, a on je bio primoran da proda svoj dom u Londonu i preseli se u Somerset. Marjorieina smrt 1986. zadala mu je bolan udarac.
  Svoju moćnu maštu – čije su živopisne noćne more, čini se, bile doživotna manifestacija – hranio je časopisima kao što su New Society i The New Scientist, i ako se neka od njegovih predviđanja sada čitaju kao otkačeni naučno-fantastični klišei, druga su se pokazala na mestu. Na primer, u njegovoj noveli iz 1962. Slušaj! Zvezde! ( “Listen! The Stars!”) dočarao je 'stardropper', gizmo koji stvara ovisnost o prenosivom medijskom plejeru. Godine 1972. objavio je jedan od svojih najpesimističnijih romana, The Sheep Look Up, koji proriče budućnost uništenu ekstremnim zagađenjem i ekološkom katastrofom. A njegov roman iz 1975., The Shockwave Rider, stvorio je heroja kompjuterskog hakera pre nego što je svet saznao šta je on. Bruner je predvideo pojavu kompjuterskih virusa, nešto što su prvi kompjuterski stručnjaci odbacili kao nemoguće. Čak je stvorio termina “crv”, koji se danas koristi.
  Danas za Brunera uglavnom znaju samo zaljubljenici u naučnu fantastiku, a uglavnom ga pamte po naučno-fantastičnom trileru “Stand on Zanzibar”, u kome piše da će svetska populacija do 2010. premašiti broj od sedam milijardi (pogrešio je za samo godinu dana, to se dogodilo 2011), a u njegovom svetu iz mašte vlade širom sveta odgovaraju na demografsku eksploziju drakonskim zakonima, koji propisuju korišćenje genetike kako bi se utvrdilo ko sme, a ko ne sme da ima decu.
  Zanzibar se smatra klasikom naučne fantastike Novog vala, poznatijim po stilu nego po sadržaju. Kada se u novembru 1967. godine u časopisu New Worlds pojavio odlomak, u uvodniku se tvrdilo da je to prvi roman u svojoj oblasti koji je stvorio, u svakom detalju, “moguće društvo budućnosti”.
  Radnja se vrti oko dvojice njujorških cimera, špijuna Donalda i direktora kompanije, Afroamerikanca Normana i pojave “tehogenetike” korišćenja genetskog inženjeringa radi stvaranja super-rase. Ekstremizam je široko rasprostranjen. Dolazi do masovnih ubistava, politika je ekstremno partijska a verski ekstremisti sve češće pribegavaju nasilju. Tu je i “Šalmanizer”, prvi računar koji je okarakterisan kao “megamozak”, osim toga, pojavljuje se društvena mreža, koja omogućava medijskim organizacijama da u realnom vremenu u lansiraju vesti i dobiju odgovor od pristalica.
  Postoji izvesna ironija u onome što je Bruner pogrešno predvideo: pretpostavio je da će Amerika do 2010. otkriti kako da obezbedi adekvatnu, jeftinu zdravstvenu zaštitu za sve. Pogrešio je i kada je predvideo pojavu pištolja koji izbacuju munje, rudnika u dubokom moru i bazu na Mesecu. Pa ipak, manje i više, njegovo “buduće društvo” danas zvuči poznatije nego ikada: tako je zamislio organizaciju veoma sličnu Evropskoj uniji, Kinu označio kao budućeg najveće konkurenta Americi, telefoni funkcionišu po principu enciklopedije Vikipedija, a dokumenti se štampaju na laserskih štampačima,a Detroit je postao zatvoren grad duhova i inkubator nove vrste muzike neobično slične stvarnom detroitskom tehno pokretu iz 1990-ih.
  Pa kako je Brunner to uspeo predvideti? Za početak, proveo je skoro tri godine čitajući teme o ulozi genetskog nasleđa u bolestima do veza između porasta stanovništva i urbanog nasilja. Takođe je proveo mesec dana u SAD 1966. godine, posetivši Los Anđeles, San Francisko, Čikago i Njujork. Zatim je, prekinuvši svoju uobičajenu radnu rutinu, umesto da ispiše radnju, napunio 60 stranica mislima pre nego što je napravio prvi nacrt. Dok je išao, osmislio je niz 'paralelnih misaonih vežbi' kako bi generisao ideje. Kako Smith to opisuje, zamislio je viktorijanskog putnika kroz vrieme kako se javlja 1960-ih, a zatim je razmišljao kako će im objasniti sve, od telefona do seksualne revolucije. Prvi je bio relativno jednostavan, ali zbog velikih razlika u kulturnim običajima morao je ispitati bezbroj kulturoloških pretpostavki. „Onda je preokrenuo proces, pitajući se šta bi te pretpostavke mogle značiti za budućnost, kako nas sadašnje okruženje već čini svesnim onih koji dolaze“, objašnjava Smith. Na primjer, 'saboteri tipa hobija' koji se pojavljuju kroz roman, dobivajući svoje udarce rekreativnim nasiljem, došli su u Brunnera nakon što je zabiležio rasprostranjenost sindroma Petra Pana s obe strane Atlantika,
  "Gledanje u kristalnu kuglu" učinilo ga je tako trajno fascinantnim: on je do predviđanja došao kombinacijom pažljivog posmatranja, slušanja i čitanja – toga i lude mašte. Gledao je u budućnost, ali je samo potpuno uronjen u sadašnjost bio u stanju da je sagleda sa tako uznemirujućom jasnoćom, pretvarajući svoju pisaću mašinu u vremeplov. Umro je 1995. godine, sasvim prikladno dok je prisustvovao naučno-fantastičkoj konferenciji.
 
 

Tesla Pupin - izgubljena pisma

                              

 Viktor Lazić

PREPIS PISAMA

  New York dec. 28. 1934
  Dragi gosp. Janković:
  Vaše današnje pismo oduzelo mi je veliki teret sa ramena. Opet Vam zahvaljujem.
  Više sam puta mislio da posetim gosp. Pupina jer sam osvedočen da bi mu mogao pomoći. Po svoj prilici on se je otrovao sa mokrom kiselinom. Edison je isto tako postradao. Njegovi doktori nisu znali kako da ga leče i on je umro od gladi. Činio sam sve što je bilo moguće da mu se život produži ali doktori nisu hteli da me slušaju.
  Vaš odani
  Nikola Tesla

 
  Beleška Radoja Jankovića na poleđini pisma:
  Ovde g. Tesla govori (nečitko: verovatno pravni termin) o odlaganju njegovog duga kasi gen. konzulata.
  New York jan. 12. 1935

                                           

 
  Dragi i mnogopoštovani gosp. Janković

 
  Priznajući Vaše uvaženo pismo od 11. jan. opet Vam zahvaljujem na usluzi. Ja sam mislio da naš generalni konzul ima neograničen fond na raspoloženje!

 
  Što se tiče posete gosp. Pupinu koju ste mi saopštili u Vašem 31. pismu od 2. jan. jedini razlog je moja želja da mu pomognem. Kako sam Vam već prije kazao on je otrovan sa mokrom kiselinom tako da mu je čitavo telo kao pršut (cured ham) i usled toga dobio je ulser u stomaku koji, ako se dugo zanemari, može postati najgora vrsta raka jer je površina od ulsera velika. Ja sam osvedočen da ako ima voljne sile on bi se mogao podobro izlečiti. Nu bojim se da nema dosta voljne snage radi velike spolne prekomernosti. Kažu mi da uvek jede i pije kao da je zdrav i, dakako, ide od goreg do gorega.
  Sa odličnim poštovanjem ostajem

 
  Vaš Nikola Tesla

 
  Beleška Radoja Jankovića na poleđini pisma:
  (nečitljivo) sam g. Tesli pismo od 2 - I - 35 g., da sam javio g. Pupinu da se g. Tesla interesuje njegovim zdravljem i da veruje da bi ga izlečio i da mi je g. Pupin rekao da bi se mnogo radovao da vidi g. Teslu; da žali što zbog slabih nogu ne može sam posetiti g. Teslu

Da li je istina da decenijama nisu hteli jedan za drugog da čuju? I da su se, tek na Pupinovo insistiranje na njegovoj samrtničkoj postelji, uz molbe prijatelja Tesli, pomirili u suzama? Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju "Adligat" nabavilo je dva dragocena, originalna, izgubljena pisma Nikole Tesle u kojima Tesla sa mnogo topline i brige govori o Mihajlu Pupinu. Ta pisma daju novu svetlost na odnos dvojice srpskih velikana i priču o prijateljstvu zajedno sa novim, do sada javnosti nepoznatim podacima iz života Tesle i Pupina...

  Ali šta je prava istina? Da li su Tesla i Pupin, dvojica velikih i genijalnih ljudi koji su svojim delima zadužili celo čovečanstvo, a srpstvu obasjali obraz, uistinu imali veliki ego, zavideli jedan drugom i zamerali sitnice i, na kraju krajeva, bili sitne duše? Nestala pisma koja svedoče o pravoj istini o odnosu dvojice velikana nikada nisu u originalu bila dostupna javnosti, sve do sada.

 
  Činjenica je da postoji dugotrajan period "ćutnje" između njih dvojice, o kojem nemamo mnogo tragova, sem jednog pisma u kojem Pupin navodi da već dugo nije u kontaktu sa Teslom "zbog razlike u mišljenjima". Međutim, ćutnja nikako ne znači sukob, a naročito ne otvoren sukob, a za Teslu je ćutnja naročito relativan pojam, pošto su postojali dugi periodi u kojima je bio izuzetno povučen i odbijao da komunicira skoro sa bilo kim, o čemu postoje mnogi dokazi.

 
  Dvojica suštinski drugačijih ljudi imali su pravo da se udalje jedan od drugoga u određenom trenutku svog života, iz ma kojih razloga, a da ne zasluže da se to udaljavanje proglasi sukobom ili čak ostrašćenim neprijateljstvom. Ovakvim tumačenjem naneta je nepravda i Tesli i Pupinu. Ali i narodu. Kao krunski dokaz srpske nesloge često se navodi odnos Nikole Tesle i Mihajla Pupina.

 
  SUKOB BEZ MOTIVA

  Ako se pogleda istorija "sukoba" Nikole Tesle i Mihajla Pupina, uvek se pominje famozno suđenje sa Markonijem u vezi sa pronalaskom radija. Već decenijama kruži priča onih koji ekscese na tom suđenju prepričavaju kao da su im lično prisustvovali, opisujući Pupinove napade na Teslu i otvoreno stajanje na stranu Markonija. Realnost je daleko manje zanimljiva i drastično drugačija. U jednom američkom listu čiji novinar je prisustvovao suđenju navodi se, doslovno: "Prof. Pupin sa Univerziteta Kolumbija svedočio je danas po podne kao svedok ekspert pred federalnim sudijom Viderom u ime kompanije Atlantic Communication u tužbi za navodnu zloupotrebu prava na patent podnetoj od strane kompanije Marconi Wireless iz Amerike. Prof. Pupin je naveo da kada je Vilijam Markoni bio tek momčić koji je radio za gospodina Riđa u Italiji, on je iz radoznalosti uzemljio obe žice u eksperimentu da vidi kakav će rezultat dobiti i proizveo je bežične talase a da nikada nije u potpunosti shvatio pun značaj toga. Prof. Pupin je odao priznanje za otkriće bežičnih talasa Nikoli Tesli koji je 'svoje otkriće dao svetu besplatno'. Brooklyn New York Standard Union, sreda, 12. maj 1915."

 
  Dakle, motiv nije moglo biti suđenje sa Markonijem, i tu priču treba jednom zasvagda napustiti.

 
  POREKLO PISAMA

  Pisma su upućena Radoju Jankoviću, kontroverznoj i šarolikoj ličnosti, generalnom konzulu Jugoslavije u Njujorku. Veoma neobičan čovek, prijateljevao je sa Vladislavom Petkovićem Disom, Dragutinom Gavrilovićem, Rastkom Petrovićem, Milošem Crnjanskim, Ivom Andrićem, Ivanom Meštrovićem, Milanom Stojadinovićem i majkom američkog predsednika Ruzvelta. Neposredno posle Prvog svetskog rata, bio je u izgnanstvu u Rimu pošto je prethodno osuđen na 18 godina robije u vezi sa Solunskim procesom. Tamo mu se rodila ćerka Vidosava, a kralj Aleksandar ga je, posle odsluženja malog dela kazne, pomilovao i poslao da bude konzul u SAD.

 
  Radoje Janković je organizovao čitav niz aktivnosti koje su imale cilj da pomognu jugoslovensko i srpsko pitanje u Americi, a na tom poslu mu je redovno pomagao Pupin, s kojim se često družio. Tesla je bio rezervisaniji (to saznajemo iz Jankovićevih beležaka i memoara) da bi ubrzo bilo jasno da mu je potrebna novčana pomoć. Upravo je Janković uspeo da obezbedi novčanu pomoć naše države Tesli. Uvreženo je mišljenje da je Tesla dobijao određeni ustaljeni honorar, međutim upravo iz ovih pisama vidi se da to nije tačno, a vidi se da mu ni ta apanaža nije bila dovoljna, već je novac iz državne kase i pozajmljivao. U jednom od pisama Tesla odgovara Jankoviću: "Ja sam mislio da naš generalni konzul ima neograničen fond na raspoloženje!", iz čega proizlazi da mu se u prethodnom pismu Janković verovatno izvinjava zbog poslate manje apanaže nego što je uobičajeno primao.

 
  Postoji pet Teslinih pisama Jankoviću iz tog perioda, od kojih su tri prodata i nalaze se van Srbije. Prema svedočenju prodavca (ime poznato redakciji), uz ta pisma nalaze se i državni čekovi koje je Tesla primao, iz kojih se jasno vidi da su mu svaki put uplaćivani različiti iznosi.

 
  Posle Jankovićeve smrti pisma je nasledila njegova ćerka Vidosava - Vida Janković, profesorka engleskog jezika i književnosti, koja ih je prodala pre više od dve decenije kako bi dopunila svoju penziju, kao što to obično biva, za relativno mali novac. Prodavac, inače diplomata po profesiji, pametno je postupio: tri je odmah prodao, većinom u Parizu, kako bi isplatio gospođu Janković i sebi napravio zaradu, a dva je ostavio sebi - da dopuni svoju penziju kada za to dođe vreme. Vida je novinarima citirala ova pisma i ona su delimično prenošena, često sa više promenjenih reči a nikad sa beleškama njenog oca na pozadini pisama, koja je on smatrao potrebnim kako bi razjasnio njihov značaj i pozadinu. Pisma i beleške u potpunosti negiraju medije koji su decenijama pisali o tome kako se Tesla dvoumio da li da poseti Pupina na njegovoj samrtničkoj postelji i da su se tek tada dvojica velikana pomirili.

 
  OTKUP PISAMA

 
  Prodavac, čiji identitet ne možemo otkrivati, kao ni zemlju u kojoj se nalazi, specijalizovao se za preprodaju važnih srpskih dokumenata na aukcijama u inostranstvu. Godine su stigle, diplomatska penzija nije dovoljna da ispuni sve želje... Jedno pismo je prvo, preko posrednika, bilo postavljeno na ebay.com i za njega je bila ponuđena pristojna svota potencijalnog kupca iz Amerike. Troškovi posrednika, međunarodnih transfera i još sijaset sitnica učinili su da je prodavac odustao od njegove prodaje...

 
  Pregovaranje o otkupu pisama bilo je teško. Činjenica da su nama ova pisma emotivno značajna, u očima prodavca samo podiže cenu i porodica je samo iz ljubavi prema Tesli i Pupinu pristala da ih plati više nego što smatramo da iznosi njihova stvarna tržišna vrednost...

 
  Da nije bilo podrške Branislava i Gorice Lazić, mojih roditelja i potpredsednika "Adligata", svakako ne bih uspeo u ovoj spasilačkoj misiji. Moja porodica je zbog ovoga morala da se zaduži, ali čak ni to nije bilo dovoljno. Isplaćeno je tek 50 odsto cene, dok ostatak moramo da otplatimo u narednih godinu dana. Otkup ovih pisama pomogli su "Nedeljnik", Aleksandra Ninković Tašić i Miloš Janković, a za njihovu otplatu iskoristio sam i deo novčane nagrade koju sam za svoje sveukupne aktivnosti na polju kulture dobio od Rodoljuba Nićiforovića. Imena svih donatora koji nam pomognu da pisma do kraja otplatimo stajaće zauvek ispisana na stalnoj postavci u posebnoj zbirci "Tesla-Pupin-Milanković" koju pravimo u "Adligatu".

 
  TESLA PIŠE ĆIRILICOM

  Pisma su pisana čitljivom ćirilicom, tek na pojedinim mestima ispisanom, pa se na osnovu njih može sa sigurnošću tvrditi da je Tesla ćirilicu često koristio, da mu je ruka ova slova ispisivala tečno, odsečno, jasno i sa navikom nekoga ko ih redovno piše. Nema mešanja sa latiničkim slovima. Kada znamo da je Tesla odrastao u provinciji Austrijskog carstva (Vojnoj granici) gde se na ćirilicu nije gledalo sa prevelikim odobravanjem, što je u tim predelima slučaj i danas, te da je u vreme kada ih je pisao već više decenija živeo u Americi, gde je prirodno daleko više koristio latinicu, onda značaj ovih pisama dobija novu dimenziju. Do sada je najveći broj poznatih Teslinih pisama napisan latinicom, pa se i ovo može smatrati svojevrsnim otkrićem. Možda nije slučajno da je Tesla upravo generalnom konzulu Kraljevine Jugoslavije, predstavniku svoje otadžbine, pisao ćirilicom.

 
  Tesla je bio štur na rečima i svakako nije slučajno da ovako čitko i jasno ispisuje stranicu za stranicom o Pupinu. Veoma štedljiv u iskazivanju emocija, ako se pažljivo čita između redova, ne samo što se ne može videti ni trag bilo kojeg sukoba sa Pupinom, već se u pismima jasno prepoznaju ogromna briga i bliskost.

 
  Tesla je do tančina upoznat sa stanjem Pupinovog zdravlja. Te informacije morao je dobijati od ljudi bliskih Pupinu, a Pupin je, što je očigledno iz beleške g. Jankovića, znao za Teslinu brigu i na nju reagovao sa velikom toplinom. Da li je zaista moguće da je postojao sukob, a da se Tesla uprkos sukobu tako detaljno brine o bolesnom Pupinu? On na čitavoj stranici i po, u jednom dahu ispisuje Pupinovu dijagnozu i svoj predlog kako da se pomogne njegovom neprijatelju! Nikada se o neprijatelju ne piše sa toliko brige i topline. S obzirom na Teslin karakter, verujem da ne postoji materijalni dokaz tolike njegove bliskosti sa bilo kim osim sa svojom majkom i Jovanom Jovanovićem Zmajem.

 
  Pisma su pisana u izuzetno kratkom intervalu. Jedno je poslato 28. decembra, dakle pred Novu godinu, a drugo već 12. januara, dakle neposredno posle novogodišnjih praznika, s tim što je Tesla u međuvremenu morao primiti odgovor na prvo pismo g. Jankovića. Dakle, izrazito aktivna prepiska za tadašnje uslove. Da li je moguće da takvo pismo ostane bez odgovora? Da li je moguće da Tesla želi da vidi Pupina, da Pupin žali što ne može da ustane iz bolničkog kreveta i otrči da vidi Teslu, a da takva razmena emocija među ljudima u godinama, ljudi koji nisu bili skloni iskazivanju te vrste emocije (naročito Tesla), prođe bez sledećeg logičnog koraka - Tesline posete Pupinu? Da li je logično da posle tih pisama od 12. januara do dan ili dva dana pred Pupinovu smrt (upokojio se 12. marta), među njima nema komunikacije, dok se Pupinovo zdravlje svakim danom sve više pogoršava?

 
  Ne govorim o poslednjoj poseti, kada Pupin traži od svoje ćerke da Teslu dovede u bolnicu neposredno pred Pupinovu smrt, skoro dva meseca posle upućivanja drugog pisma. Čini mi se da se ne može isključiti verovatnoća da je Tesla posetio Pupina još jedanput, samoinicijativno i potpuno sam, bez drugih svedoka. Uostalom, čak i tokom poslednje posete Tesla je zahtevao da iz Pupinove bolničke sobe svi izađu i odbio je da o poseti bilo kome kaže. Poznajući njegov karakter, to je bilo logično - on je čak i na Pupinovu sahranu došao sakriven, ne želeći da ga iko prepozna i, samim tim, uznemirava. Istina je da dokaza o još jednoj, krajnje logičnoj Teslinoj poseti, nema. Baš kao što nema ni čvrstih dokaza o bilo kakvom sukobu, sem eventualne razlike u mišljenjima, ove dvojice velikana.

 
  U pismima se pominje i Edison i činjenica da je Tesla pokušao i verovao da može da pomogne i u njegovom lečenju kada je oboleo, ali sa žalom navodi da mu to nisu dozvolili Edisonovi lekari. Tesla pokazuje brigu o svom "arhetipskom neprijatelju", ali iz konteksta Teslinog pisma postaje jasno da ni njegov odnos sa Edisonom nije bio jednoznačan, ispunjen samo neprijateljstvom ili eventualno mržnjom, kao što se to uobičajeno misli.

 
  Ako je istina da nešto ne znamo, onda bi to trebalo pošteno, sokratovski, priznati. Greh je bacati ljagu na prijateljstva koja su drugačija nego što smo mi na to navikli, greh je prljati duše i srca onih koji ne mogu da se brane, a naročito kada su nas ti ljudi toliko zadužili.

 
  Ako je istina da su se Tesla i Pupin poštovali i voleli na način samo njima svojstven, onakav kakav postoji samo među velikanima njihovog kova, onda bismo na to morali biti ponosni. Dugujemo Tesli i Pupinu istinu.

 
  Tesla i Pupin na istom putu

  Dva srpska naučnika, koja su živeći i radeći u Americi ostavila neizbrisiv trag u istoriji svetske nauke, ali i u drugim oblastima ljudskog stvaralaštva, često stoje jedan nasuprot drugom. Glasine, legende i poluistine nameću se kao mera njihovog odnosa. Ako pogledamo u činjenice, stvari stoje potpuno drugačije.

 
  Nije istina da su lomili palčeve u Njujorškom univerzitetskom klubu, nije istina da je Pupin na suđenju Tesle i Markonija svedočio protiv Tesle, nije istina da mu je zviždao ili tražio psihijatrijsku Teslinu procenu, laž je da je Tesla celu noć razmišljao da li da pred smrt poseti Pupina. Grozne priče splele su se oko dva diva, a najtužnije je da je to zrno zasađeno 1927. godine, aprila meseca u Beogradu, u listu "Politika". Nije nemoguće otkriti ko stoji iza imena koje u članku navodi niz besmislica. Ko je platio tog čoveka i zašto je neko pomislio da je važno posvađati dva najuticajnija Srbina u Americi.

 
  Bili su različite ličnosti. Radili su u različitim naučnim oblastima. Pupin je menjao sistem, Tesla mu nikada nije pripadao. Zrno koje ih je jedno vreme razdvojilo nije se odnosilo na sujetu ili naučni sukob, već na Pupinovo očekivanje da početkom Velikog rata i Tesla krene u obračune i da izumiteljstvo stavi po strani...

 
  Nikola Tesla nikada nije imao svoje učenike, ali je na Pupinov poziv dolazio na Kolumbiju i predavao njegovim studentima. Tada od dekana i dobija počasni doktorat Univerziteta Kolumbija, na Pupinov predlog. Nepoznato je da njegove naučne principe Pupin brani i pred Kongresom i u Američkoj akademiji nauka. Danas ne vidimo sliku gde Pupin širi ruke pitajući američke naučnike da li je moguće da ne vide sve divne doprinose Nikole Tesle. "Ukoliko postoji nešto na svetu u šta čvrsto verujem, to je sigurno jedna stvar - da zasluge za demonstraciju praktičnog značaja naizmenične struje za motore u potpunosti pripadaju Tesli", izgovara Pupin na Kolumbiji. Borio se za Teslu u ratu sa Edisonom - tako da mu je prećeno da će izgubiti posao. Pupin je rekao da će uvek braniti istinu.

 
  I tako kreće da se odmotava čudesna istina, dolaze dokumenta, novinski članci iz Amerike, gde ostaje samo vidljiva razlika u ličnostima, razlika u onome što im je na tanjiru ili u čaši, a spona koja ih spaja postaje neraskidiva...

 
  Američka štampa iz vremena njihovih života spajala ih je u želji da spasu svet od ratova, pišući o tajnoj saradnji dva Srbina. Ti vas članci naježe jer govore kako naš Pupin i Tesla mogu spasti svet od ratova i doneti večno blagostanje svetu. Jeli su slatko od pomorandžine kore prilikom poslednjeg susreta, nepuna dva dana pred Pupinovu smrt. Znamo i da su plakali i da je Tesla držao Pupina za ruku. Posle Pupinove smrti podignutog okovratnika i sa šeširom na sahranu dolazi Tesla, utopivši se u masu, ispraćajući prijatelja i duhovnog srodnika.

 
  Dvojica genija delila su strast prema umetnosti, čitala iste narodne pesme... Uz mnoge podatke priča o sukobu se topi, a narasta ona o slozi i poštovanju.

 
  Planetarni značaj pisama i pomoć "Nedeljnika"

 
  Sve što je u vezi sa Teslom, pa i ova pisma, ima planetarni značaj. Interesovanje je veliko u celom svetu: fabrike, uređaji, institucije širom planete nose Teslino ime, a sasvim je izvesno da će, ukoliko bude ljudskih naselja van Zemlje, i tamo uređaji i naselja po njemu nositi ime.
  Trijumfom bežičnih tehnologija Tesla je vaskrsao kao otac veka u kojem živimo, a sigurno će mnogi njegovi pronalasci tek postajati temelji budućih vekova.

 
  Sa druge strane, sačuvanih autentičnih Teslinih predmeta van Muzeja Nikole Tesle ima izuzetno malo. Svaki muzej na svetu bio bi ponosan da poseduje barem Teslin potpis, a kamoli pisma ovakvog značaja.
  Sa te strane, zahvalni smo "Nedeljniku" i njegovom glavnom uredniku Veljku Laliću koji su naručivanjem i plaćanjem ovog teksta pomogli da pisma ostanu u Srbiji i budu dostupna u "Adligatu".
  Razgovor Aleksandre Ninković Tašić sa Vidom Janković pred njenu smrt

 
  "Gde si moj stari, moj dobri prijatelju?"

 
  Gospođa Vida Janković, ćerka našeg konzula u Njujorku, viđala je Pupina i njegovu ćerku Varvaru Ivanku Pupin u periodu između svoje trinaeste i osamnaeste godine. Rekla mi je da je pamti kao lepu, pričljivu i veoma duhovitu ženu. Upitala sam je da li zna da je Vava donosila brige svome ocu. Razmišljala je neko vreme, ponovo rekavši da je bila jedna od najlepših žena koje je videla, a da su se sve nesuglasice istopile kada je Pupina uhvatila bolest.

 
  Pošto se na njena svedočanstva pozivaju kada je reč o sukobu Pupina i Tesle, to je bilo moje prvo pitanje. Odmah mi je rekla da je Pupin bio božanstven čovek. Viđali su se svakog Božića u Americi. Rekla mi je: "Stavio mi je veliki dukat u dlan kada sam ga prvi put srela, rekavši mi da će mi dok je živ svake godine davati duplo više. I tako je i bilo." Vida je dobila jedan pa dva, pa četiri, osam i poslednje godine Pupinovog života šesnaest dukata.

 
  Teslu nikada nije upoznala.

 
  Upitala sam je kako je izgledao njihov poslednji susret, onaj u kome je učestvovala i njena majka. Istakla je da je, na molbu Pupinove ćerke, uz reči da Pupin želi da vidi Teslu pre nego što se upokoji, njena majka došla taksijem po Teslu nenajavljena, pošto je njen suprug bio van grada. Izričito mi je rekla da kod Tesle nije bilo nikakvog razmišljanja, iako su novinari u raznim intervjuima pisali da je ona izjavljivala suprotno. Tesla je odmah uzeo mantil i brzo, gotovo trčeći ušao u taksi. Majka joj je još pričala da je u Teslinim očima, čim je otvorio vrata Pupinove sobe, videla suze. Pupinu je Tesla rekao: "Gde si moj stari, moj dobri prijatelju?", a zatim je zamolio sve da napuste bolničku sobu. U razgovoru su ostali duže nego što su to savetovali lekari, umesto 15 minuta, razgovarali su duže od sat vremena, a zasladili su se slatkom od pomorandžine kore koje je za njih napravila Vidina majka.

 
  "A sukob?", upitah gospođa Vidu.

 
  "Ne znam, mi smo se porodično viđali samo s Pupinom, a o sukobu zbog suđenja Tesle i Markonija čitala sam kasnije, kada sam već bila u Srbiji", rekla mi je tom prilikom, na moje iznenađenje, zato što su brojni mediji decenijama prenosili drugačije informacije, često ih stavljajući upravo u njena usta.
  Danas, gospođa Vida nije više sa nama. Pamtim da mi je uz dukate pokazala dva ormarića od javorovog drveta, za koje mi je rekla da su bili deo Pupinove spavaće sobe, a koje im je on poklonio jer su se svideli njenoj majci.

 

 izvor