Isaac Bashevis Singer, Sud , Prvo i drugo poglavlje

  PRVO POGLAVLJE

Nakon neuspelog Januarskog ustanka 1863. godine, mnogi poljski plemići koji su u njemu učestvovali pogubljeni su na vešalima, dok su drugi, uključujući grofa Vladislava Jampolskog, proterani u Sibir. Carski vojnici su vodili okovanog grofa ulicama Jampola, grada nazvanog po njegovoj porodici. Iako se kontakt sa pobunjenikom smatrao opasnim, sveštenik u svešteničkoj odeći, noseći raspeće, pojavio se da ga blagoslovi na putu. Seljaci su skinuli šešire, a žene su plakale. Dok je grof prolazio pored naselja kuća na periferiji grada, kolokvijalno poznatog kao Pjaski, gde su Jevreji nedavno osnovali zajednicu, nastala je velika uzbuna. Pošto je Jampol još uvek pripadao crkvenoj jurisdikciji, Jevrejima nije bilo dozvoljeno da žive unutar njegovih granica i morali su da plaćaju putarinu za pravo ulaska u grad.

Stanovnici Pjaskog bili su iznenađeni ponašanjem aristokratskog zatvorenika. Grof, sa sedom kosom koja je lepršala na vetru i dugim brkovima, hodao je elastičnim hodom, crven u licu, otkopčanog krznenog kaputa i nakrivljenog šešira, ostavljajući utisak čoveka koji ide na zabavu i nije zabrinut ni za šta.

Posle nekoliko nedelja, dvorski razvodnik, pošto je pozvao narod Jampola udaranjem u bubanj, pročitao je presudu koja je stigla iz Sankt Peterburga. Kraljevskim dekretom naređena je potpuna konfiskacija imanja grofa Jampola, sa izuzetkom zemlje prethodno podeljene među kmetovima. Grofica Marija Jampolska trebalo je da napusti svoju rodovsku rezidenciju posle šest meseci. Takođe se saznalo da je car Aleksandar, pravnim aktom, preneo grofovska imanja na jednog od svojih generala, koji je bio knez.

Jevreji su slegnuli ramenima: tako je to među neznabošcima, gde sila određuje zakon. Kalman Jakobi, Jevrejin sa utvrđenim položajem trgovca žitom koji je kupovao pšenicu od dvora, dobio je titulu novog gospodara jampolskog dvora od strane lokalnih zvaničnika. Za naknadu od osamnaest groša, izdiktirao je pismo knezu u Sankt Peterburgu pisaru, u kojem je izvestio da se on, Kalman Jakobi, pouzdan, bogobojažljiv čovek i čuvar svoje zajednice, usuđuje ponizno zamoliti Njegovu Ekselenciju da mu izda u zakup imanje i okolno zemljište.

Na kraju, Kalman je predložio visoku godišnju zakupninu.

Dugo nisu stizale nikakve vesti iz Sankt Peterburga. Sve dok se jednog dana sam knez nije nenajavljeno pojavio u Jampolu i, zaustavivši se kod imanja, poslao kozaka po Kalmana. Kozak, sa okruglom kapom i minđušom u jednom uhu, jahao je malog konja bez sedla, a umesto biča, u ruci je držao kožni bič. Jahao je napred blagim kasom, a Kalman je išao iza. Stanovnici Pjaskog su se uspaničili, plašeći se da su protiv zajednice iznete neke lažne optužbe, i očekivali su danak, pogrom i krvoproliće. Kalmanova žena, Zelda, pratila je svog muža dugo, kukajući kao za mrtvacem. Proširile su se glasine da su u dvorištu vlastelinstva podignuta vešala. Kalman je trebalo skupo da plati za trgovinu sa pobunjenicima. Kada je Kalman ušao u predvorje vlastelinstva i video svog novog gospodara, bacio mu se pred noge da poljubi njegove sjajne čizme i zamoli za milost. Princ je bio mlad, sa kovrdžavom kosom, gustim zaliscima i u civilnoj odeći. Naredio mu je da ustane. Kalman, koji je znao malo ruskog, odgovorio je na bezbrojna prinčeva pitanja i vratio se kući sledećeg dana sa ugovorom o zakupu. Princ je ubrzo nakon toga otišao, ostavljajući imanje Jampol na brigu Jakobija. Kalmanov prvi potez bio je diktiran zdravim razumom. Obavestio je groficu Mariju da može da živi u imanju do kraja života. Takođe joj je obezbedio konje za kočije i krave za mužu za domaćinstvo. Takođe je obećao da će obezbediti pšenicu, ječam, krompir, žito i druge proizvode. Zatim je sklopio sporazume sa upravnikom i poreskim službenicima, iako su bili poznati kao pijanice i lopovi. Uprkos tome, seljaci Jampola osećali su odbojnost prema podmuklom Jevrejinu koji je vladao poljskom zemljom u ime stranog ugnjetača. Dobro je, barem, što se nije ustezao. Poljska se ponovo podigla u borbu i izgubila. Njeni najbolji sinovi su sada proterani u mračnu, ledenu tundru, gde su prognanici Novembarskog ustanka još uvek umirali.Kakva je bila razlika ko je bio na vlasti između jednog i drugog ustanka?

Kalman Jakobi se uselio u kuću koju je prethodno zauzimao dvorski kovač. Prvo je zakucao mezuze* na dovratnike, a zatim naredio prenos svih svojih ličnih stvari: dva bifea, jedan za jela od mesa, drugi za jela od mlečnih proizvoda, pashalno posuđe, svakodnevni stoni pribor, ormare, krevete i klupe. Kalman je takođe posedovao hrastov sanduk obložen kravljom kožom i opremljen mesinganim obručima, u kome je čuvao novac, predmete uzete kao zalog od ljudi i srebrne svećnjake. Pošto Bog nije blagoslovio Zeldu muškim naslednikom, Kalman je morao da štedi za miraz za svoje četiri ćerke.

Ubrzo je postalo očigledno da se Kalmanov novi poduhvat razvija veoma uspešno. Te godine je doživeo izuzetno obilnu žetvu. Nakon ukidanja kmetstva, značajne površine zemlje grofa Jampolskog podeljene su među seljacima, kojima je sada bilo dozvoljeno da pasu stoku na pašnjacima vlastelinstva i seku drva u grofovim šumama. Međutim, bilo je previše ruku za rad na malim farmama. Do skora, kmetovi su bili vezani za zemlju i dobijali su bičeve za svoj rad, ali sada im je Kalman Jakobi plaćao gotovinom za njihov rad i nije zahtevao poljubac u ruku. Savetovao se sa starim seljacima o tome gde da seju žito, gde da sade krompir, cveklu i kupus. Od lokalnog plemstva saznao je o novim vršidnicama koje zamenjuju mlatilice. Instalirao je sekaču za sečenje slame, koja je dodavana u stočnu hranu. Otvorio je krčmu i prodavnicu u Jampolu, prodajući materijale za laktove, marame za glavu, debele vunene šalove, ovčije kože, kožu, galanteriju, lonce od livenog gvožđa, kisele haringe, katran, kao i kose, srpove, čekiće, testere, turpije i eksere. Seljaci koji su kupovali u Kalmanovoj prodavnici ili pili u njegovoj krčmi dobijali su popust. Neki su plaćali Kalmanovim „novčanicama“, što su bili papirići sa jevrejskim pretiscima i pečatom sa njegovim potpisom. Odobravao je kredite pouzdanim pojedincima i plaćao cene iznad tržišnih za lan, telad, volove, med, sirove kože i sve ostale proizvode, koji su zatim slati u Varšavu.

Otvaranjem radnje u Jampolu, Kalman je prekršio zakonske propise, ali ruski zvaničnici su zažmurili na to. Jevrejske naplatne rampe su ukinute. Jampolsko stanovništvo je prestalo da bude čisto poljsko, a isto se dogodilo i u drugim gradovima. Gde god su Poljaci osnovali nova naselja, Jevreji su odmah sledili. Prateći Kalmana, drugi Jevreji iz Pjaskog su počeli da se naseljavaju oko jampolskog trga. Limari, obućari, bačvari i krojači, svi Jevreji, otvorili su radionice.

Poljska roba je sada slobodno tekla u Rusiju. Samo na Šabat su se jampolski Jevreji molili zajedno, formirajući minjan, grupu od deset ljudi u jednoj od privatnih kuća, ali planovi za izgradnju sinagoge su već bili napravljeni. Takođe je bilo potrebno groblje, jer su do tada mrtvi morali biti prevoženi konjskim kolima do Skariševa, gde su sahrane naplaćivale ogromne sume.

Kalman Jakobi se brzo obogatio. Još nije imao četrdeset godina, a već je postao bogat čovek. Nije stekao mnogo obrazovanja, osim što je mogao da se nosi sa jednostavnijim aspektima Talmuda. Međutim, stekao je poštovanje zbog svoje pobožnosti, iskrenosti i poslovne oštroumnosti. Bio je čovek srednjeg rasta, širokih ramena, uspravnog stasa, sa rukama očvrslim od seljačkog rada. Brada mu je bila crna kao smola, čelo usko, obrve žbunaste iznad širokog nosa, a debeli, bikovski vrat. Međutim, njegove tamne oči izražavale su duhovnost i ljubaznost. Kao i svi pobožni Jevreji, nosio je duge pramenove, ali je kosu držao kratkom. Pramenovi kose su mu rasli na vratu, ušima i nosu. Za posebne praznike, njegov rezonantni glas je predvodio skupštinu tokom molitvi posle večere. Radnim danima se molio u zoru. Za doručak je jeo hleb, haringu i beli sir, zalivajući to velikim gutljajem vode.

Iako je Kajman koristio moderne metode u svom poslu, odbijao je da dozvoli da nova moda uprlja njegov dom. Zabranio je Zeldi da pije kafu i čaj, a uveče je osvetljavao svoju sobu jednom lojanom svećom ili fitiljem umočenim u tanjir maslinovog ulja. Oblačio se kao i drugi jevrejski trgovci: nosio je visoki šešir i haljinu do članaka. Pantalone je vezao kanapom.

Zelda, koja je poticala iz bogate porodice koja je živela u Krasniku, žudela je za mesinganim kvakama na vratima, rezbarenim drvenim krevetima, stolicama pletenim od trske i drugim znacima prosperiteta. Veoma se divila bakarnim loncima i činijama koje su visile na zidu kuhinje. Kalman je, međutim, tvrdio da će takav luksuz, u početku samo dekorativan, uskoro postati neophodan. A ako ikada ne budu mogle da ga priušte, dugovi će se nagomilati i doći će do bankrota. Žene iz Jampola i okoline zavidele su Zeldi, ali ona je bila nezadovoljna.

Njen otac, Reb Uri-Josef, bio je službenik zajednice, a cela porodica je bila poznata po svojim učenim muževima. Njenom mužu - iako bogat - nedostajala je prefinjenost. Njegova fizička snaga činila je njegove pokrete nespretnim; nije imao pojma kako da se nosi sa ženom tako nežnom kao što je ona. Štedljiv je bio na medicinskim savetima. Nije verovao da ne može uvek da zadovolji svoje fizičke zahteve. U prvim godinama nakon njihovog braka, često su izbijale svađe, a bilo je čak i naznaka razvoda. Kalman, međutim, nije bio jedan od onih muškaraca koji lako odustaju od svoje žene.

Bilo mu je teško da odgaja decu sa Zeldom, koja je stalno patila, ali hvala nebesima,najgore je prošlo. Sada je imala pomoć.

Sve njene ćerke su pomagale u vođenju domaćinstva, posebno najstarija, Joheved, koja je već bila u godinama za udaju. Zelda je takođe imala sluškinju, Fajgelu, i Geca, čoveka za sve. Sada, letnjim danima, mogla je da sedi u fotelji na travnjaku, gde bi joj doneli stolicu za noge, i da čita neku svetu knjigu prevedenu na jevrejski.

Zelda je bila mršava, sa šiljatom bradom, crvenim, istaknutim nosom i podočnjacima ispod mutnih, suznih očiju. Prerano je uvenula. Dok je čitala, njena kapa se tresla zajedno sa glavom. Morala je stalno da odbija pčele, koje su veštačko cveće koje je ukrašavalo njenu kapu shvatale kao pravo. Iako je osećala zahvalnost Bogu za Njegove milosti, nije mogla da se navikne da sedi napolju na polju u divljini. Lokalna sinagoga nije imala prostoriju namenjenu ženama za molitvu, niti je postojala mesarnica ili tremovi gde bi se prijateljski nastrojene komšije mogle sastati. Potok je tekao, drveće je šuštalo, čulo se mukanje krava, pastiri su pekli krompir na lomačama i pevali nepristojne pesme.

Zelda je razmišljala o svojim ćerkama; trebalo bi da budu okružene devojkama svojih godina. Bilo je skoro vreme da razmisli o njihovom udavanju. Želela je da vidi svoje zetove kako čitaju Toru kod kuće.

Čeznula je za unucima. Njena deca su se rađala sa bolom, ali unuci su bili čisti dobitak. Uz Božju pomoć, jednog dana će postati svekrva i baka.

Imanje pored Kalmanovog imanja pripadalo je plemiću Janu Pavlovskom. Pre ukidanja kmetstva, imao je trista duša na svom imanju. Bio je udovac koji je živeo sam. Sedeo je u svojoj sobi sa zatvorenim kapcima, ispijajući votku iz bokala na stolu kroz slamku. Njegovo jedino zanimanje bio je beskrajni pasijans.

U mladosti, Pavlovski se upleo u niz parnica i sve ih je izgubio. Oženio se poznatom lepoticom, koja je umrla mlada od tuberkuloze. Nakon ukidanja kmetstva, ostalo mu je samo pedeset hektara obradivog zemljišta, komad šume i brdo za koje se navodno veruje da je bogato nalazištima krečnjaka. Pavlovski je poslao kralja, svog upravnika, Kalmanu sa predlogom da proda brdo. Kalman je odgovorio da ne vidi nikakvu korist u takvoj kupovini. Šta bi on, običan zakupac, uradio sa komadom zemlje stešnjenim između imanja dva druga čoveka? Ali Pavlovski, u dugovima i očajnički potreban za novcem, insistirao je. Posle mnogo cenkanja, Kalman je kupio brdo za malu sumu.

Ispostavilo se da je naišao na blago, jer je celo brdo sadržalo krečnjak najvišeg kvaliteta. Kalman je angažovao radnike i specijalistu da upravljaju vađenjem krečnjaka. Izgrađena je peć, krečnjak je iskopan i spaljen, nakon čega je dobijeni kreč transportovan u Jampol. Peć je gorela vatrom danju i noću. Dim koji se dizao iz dimnjaka u spirali bio je žut poput sumpora, ponekad crvenkast od plamena koji se dizao, podsećajući Kalmana na Sodomu i Gomoru. Jevreji su verovali da ako vatra traje sedam godina, iz nje će se roditi daždevnjak.

Seljani su se žalili da Jevreji zagađuju poljska sela i vazduh, ali vlasti nisu obraćale pažnju. Nakon ustanka, aktivnost u Poljskoj je oživela, kao da se zemlja probudila iz dugog sna. Osnovane su radionice, otvoreni rudnici, krčene šume i izgrađene železnice. Na svetskom tržištu pojavili su se poljski proizvodi: tekstil, kožna galanterija, četke, sita, ovčije kože i stakleno posuđe.

Kada je Jevrejima dodeljeno pravo da se slobodno nasele u gradovima, zemlja je počela da se razvija.

Pričalo se da je Kalmana blagoslovio sveti čovek. Kako je građevinarstvo cvetalo, njegov rudnik krečnjaka je generisao ogromne profite. Desetine Jevreja i hrišćana su tamo zarađivale za život. Kalman je kupio konje i kola i izgradio kovačnicu. Kao da to nije bilo dovoljno, ruska vlada je odlučila da izgradi železničku prugu kroz Jampol. Potpisan je ugovor sa varšavskim magnatom Valenbergom, koji je prešao na veroispovest. Pošto su čelične šine zahtevale drvene pragove, Kalman je naručio jednog od svojih činovnika da napiše pismo Valenbergu u kojem će ponuditi da će isporučiti pragove po nižoj ceni od ostalih ponuđača. Valenberg je pozvao Kalmana u Varšavu da razgovaraju o tome.

Ujutro svog polaska, Kalman je očešljao bradu, obukao svečanu haljinu, očistio cipele, a zatim se popeo u kočiju. Gec je čekao na sanduku, spreman za polazak. Kalman se nagnuo kroz prozor vozila da se oprosti od Zelde i svoje četiri ćerke.

- "Bog te vodio“, uzviknu Zelda, briznuvši u plač.

Prekomerni uspeh počeo je da je čini nelagodnom. Plašila se zle čarolije, a svete knjige koje je čitala ukazivale su na to da bogatstvo može biti vesnik nesreće. Radije bi živela u sirotištu nego da vidi i najmanju štetu koju zadesi jedna od njenih ćerki, čak i slomljeni nokat.

Fajgelina sluškinja je istrčala sa pečenim piletom umotanim u listove kupusa i predala ga Gecu, koji je sedeo na sedištu u kožnoj šiljatoj kapi i dugim čizmama. Imao je retku, žutu bradu, kratko podšišanu, a brkovi su mu izbijali iznad gornje usne. Oči su mu bile suzne, obrve smeđe, a nos oblikovan kao ovnujski rog. Familijarski je mahnuo bičem sluškinji.

- „Samo učtivije!“ — Fajgeli ga je prekorila.

Kalmanova najstarija ćerka, Joheved, sa plavom kosom kao i njena majka, istim uskim licem prekrivenim pegama do vrata, oštrom bradom i istaknutim nosom, još uvek nije bila verena iako je imala osamnaest godina. Kalman, zaokupljen svojim poslom, zanemario je pronalaženje muža za nju. Nameravao je da upravo tu stvar reši sada u Varšavi. Njene sestre su je prozvale „mlada usjeda“. Joheved nije bilo lako da sebe smatra ćerkom bogatog čoveka. I dalje nije marila za svoju odeću, vredno je radila i brinula se o svojim sestrama. Radnim danima uveče pomagala je Fajgeleu da čupa živinu. Šabatskim popodnevima, nakon što bi za večeru jela čulen, čitala je jevrejsku verziju Pentateuha zajedno sa svojom majkom. Gatarka je jednom predvidela Johevedinu smrt u mladosti, činjenicu koju devojka nikada nije mogla zaboraviti. Sada, odlazeći iz kočije sa majkom, i ona je uzviknula: „Neka te Bog vodi!“ i obrisala suzu keceljom.

Šajndl, godinu dana mlađa od nje, „Ciganka“, stala je na stepenice kočije da zagrli i poljubi svog oca. Imala je blistave crne oči, kosu crnu kao gagat i tamnoput ten. Niža od sestre, sa širokim kukovima i punim grudima, više je volela drangulije, minđuše, narukvice i cveće utkano u kosu. Sada, sa očevim rastućim bogatstvom, Šajndl je napravila spisak stvari koje je želela da joj on donese iz Varšave: ogrlicu, papuče sa kopčama, trake za kosu, platno i konac za vez, mirisni sapun. Kalman je obećao da će doneti sve što zatraži. Radost koja je zračila iz Šajndl ulepšala mu je život. Njegova ćerka se privila uz njega kao omiljeni ujak, a ne kao otac. Nakon što je pročitala ceo spisak, dodala je, namignuvši mu:

„I molim te, tata, ne zaboravi svog zgodnog verenika.“

Mirijam-Liba, iako petnaestogodišnja, bila je za pola glave viša od Jočeved. Nije izgledala kao Jevrejka, sa svojim svetlim pletenicama, vitkom figurom, plavim očima, vitkim vratom i ravnim nosom. Ponašala se kao mlada, bogata devojka, što joj je lako išlo. Žudela je da nosi modnu odeću, čita poljske knjige, pa čak je imala i učitelja iz Jampola koji joj je davao časove. Više je volela malu sobu na brdu nego svoju nego da deli spavaću sobu sa sestrama. Prišla je ocu, predala mu spisak poljskih knjiga, zamolila ga da ih donese iz Varšave i poljubila ga u čelo. Uzela je udaljen i zamišljen izraz lica, jer je trenutno čitala poljski roman o grofici koja je napustila svoj zamak i pobegla sa violinistom iz Pariza.

Cipele, najmlađa, imala je osam godina i kratke pletenice. Bila je tamne puti i tamne kose poput Sajndla. Jedna pobožna žena je redovno dolazila iz Jampola da je uči molitvama i kaligrafiji. Cipele je imala nežno srce i nije mogla da odbije prosjake, pa kad god bi prosjak došao u kuću, davala mu je sve penije koje je uštedela. Svi su je ljubili - njen otac, majka, sestre, čak i seljanke. Cipele je zamolila oca da joj kupi lutku i mali molitvenik u Varšavi, baš kao one koje je videla u kući prijateljice u Jampolu.

Na putu za Varšavu, Kalman je prvi put shvatio da nije bilo ko. Krčmari su mu se udvarali, trgovci su ga pratili. Seljaci koje nikada ranije nije video zvali su ga „štitnjak“ i skidali su šešire pred njim. Čak su i psi izgledali da ga poštuju. To je bilo u skladu sa Poslovicama: „Kad su Gospodu ugodni putevi čoveka, on će pomiriti s njim i njegove neprijatelje.“

Varšava se toliko promenila da je Kalman, koji nije bio tamo od ustanka, imao poteškoća da se orijentiše. Ulice koje su nekada bile zabranjene za Jevreje sada su bile naseljene mnogim ljudima. Grad se proširio, zgrade su se umnožile, a prodavnice su bile prepune ljudi. Dvorište gostionice gde se Kalman zaustavio bilo je toliko prepuno kolima da se Gek mučio da pronađe mesto za svoje konje.

Svuda su drveni trotoari zamenjivani kamenim pločama, oluci su produbljivani i postavljana su nova ulična svetla. Sa druge strane Visle, u predgrađu Praga, nebo je bilo ispunjeno dimom koji se vio iz fabričkih dimnjaka.

Kalman je otišao u Valenbergovu kancelariju. Valenberg je bio nizak, krupan čovek sa ogromnom glavom, širokim zaliscima, kukastim nosom i tamnim jevrejskim očima. Nosio je crni frak, karirane pantalone, visoku kragnu i široku kravatu. Kalman je predstavio svoja dokumenta u kojima je navodio da je zakupac imanja i vlasnik rudnika krečnjaka. Takođe je predstavio pismo gradske skupštine Jampola u kojem je uveravao u svoju iskrenost. Kalman, koji je govorio poljski narodnim dijalektom, često je prelazio na jidiš. Ostavio je dobar utisak na Valenberga, kao što je jednom učinio na ruskog princa. Ponuđena mu je cigara, a nakon detaljnog razgovora, zaključio je ugovor o snabdevanju pragovima za Carsku železnicu i dobio značajnu avansnu uplatu. Po odlasku, Valenberg mu se rukovao i poželeo sreću - na jidišu.

Na ulici, gomile prosjaka okruživale su Kalmana - gluvonemih, bogalja, grbavih. Delio je milostinju i slušao molitve zahvalnosti. U košer restoranu jeo je gradski obrok sa Gecom: čorbu sa rezancima, ćufte u sosu od jabuka, konjak sa biskvitom. Posle ručka, pošto je žurio i nije bio upoznat sa gradom, uzeo je kočiju koja je zveckala kaldrmom usred gomile prolaznika koji su se tako lenjo sklonili sa puta da se nije znalo kako su uspeli da izbegnu da budu pregaženi. Ulice su bile pune nosača koji su nosili raznu robu; prodavcice su sedele duž trotoara sa robom raširenom ispred sebe. Studenti su šetali sa elegantnim mladim damama. Konjička policija naoružana kopljima patrolirala je ulicama, budna na svaki znak pobune.

Reb Jeheskil Viner, koga je Kalman namenio za tasta svojoj ćerki Joheved, bio je sledbenik hasidskog rabina iz Maršinova. Živeo je u ulici Miodova u prelepoj kući.

Kalmanu je, videvši mesinganu ploču sa svojim imenom na vratima, bilo neprijatno.

Sluškinja mu je otvorila vrata, prezrivo ga pogledala i naredila mu da ode. Obriše cipele o otirač. Čitava porodica ga je čekala. Reb Jeheskil Viner, sitan, crven u licu čovek sa širokom sedom bradom, predstavio je svoju ženu, ženu sa perikom pričvršćenom češljem.

Ona je sijala od osmeha, a njen prefinjeni jevrejski rečnik bio je nerazumljiv Kalmanu. Provodadžija, takođe prisutan, srkao je čaj i ležerno grickao kolačiće.

Budući verenik, Majer-Džoel, visok, tamnoput mladić, nosio je cipele od jareće kože, platneni gabardin i svileni prsluk sa kojeg je visio lanac za sat.

Lukavo se osmehnuo, uvijao kosu sa strane i davao duhovite primedbe. Izvadivši list papira iz fioke, potpisao ga je na hebrejskom, poljskom i ruskom.

Možemo ga ispitati da vidimo koliko zna“, rekao je Reb Jeheskil. „Nisam naučnik.“

„Onda hajde da pozovemo ispitivača i vidimo koliko je napredovao u talmudskim studijama.“

Ali Kalman nije želeo da gubi vreme na dalje diskusije. Na njegovo insistiranje, postignut je preliminarni sporazum kojim se obavezao da doprinese tri hiljade rubalja kao miraz, sve venčane poklone, a takođe i da izdržava mladi par tokom prvih deset godina njihovog braka. Svečana ceremonija venčanja trebalo je da se održi u Jampolu. Majer-Joel je dao Kalmanu pismo njegovoj budućoj ženi, koje je on doslovno prepisao iz knjige koja je sadržala šablone za pisma.

U zoru sledećeg dana, Kalman se pomolio i krenuo kući. Grad, sa svojom stalnom bukom, depresirao ga je. U ovom haosu i praznom brbljanju, među zgradama koje se uzdižu tako visoko, čovek može lako zaboraviti Boga, a Bog čovek. Gek je šibao konje bičem. Kada su napustili grad, Kalman se udobno smestio u svoje sedište i počeo da razmišlja. Njegovo bogatstvo je raslo, a njegovi poduhvati su se umnožavali,neka ga Bog zaštiti od čini. Da li je sve ovo zaslužio? Ili će ove zemaljske nagrade kasnije morati biti plaćene prokletstvom? Kalman se zakleo da nikada neće postati kao bogati Varšavljani, koji su bili naduvani sopstvenim značajem, i da će ostati skroman, skromni Jevrejin.

Vest o Kalmanovom ugovoru stigla je do Jampola čak i pre njegovog povratka. Čim je stigao, bio je okružen trgovcima drvetom, posrednicima i ljudima koji su tražili posao. Prijateljski nastrojeni trgovci savetovali su mu da zaposli računovođu i blagajnika, jer ne bi mogao da drži novac ni u džepu ni u grudima. Sada je imao poslovne odnose vredne milione rubalja.

Tokom Kalmanovog boravka u Varšavi, trgovci krečom savetovali su mu da izgradi sporedni kolosek kako bi povezao rudnik sa železnicom. To bi, naravno, koštalo bogatstvo, ali banke nisu odbijale kredit.

Kalman se zaključao u zadnjem delu svoje radnje, izvadio olovku i počeo da piše kolone brojeva. Nije bio dobar u matematici, ali je mogao da sabira, oduzima, množi i deli. I nikada nije zaboravio staru izreku: „Ko živi bez računovodstva, umire bez milosti.“

DRUGO POGLAVLJE

Kalman je ubrzo saznao da je bogatom čoveku teško biti štedljiv kao i siromašnom rasipniku. Kuću je trebalo preurediti pre posete njegovih budućih tazbina i zeta, jer se nije moglo očekivati da tako ugledni ljudi sede na drvenim klupama i jedu limenim kašikama. Sa žarom koji ga je zadivio, Zelda i njene ćerke počele su da preuređuju kuću. Zelda je kupila ormare, stolove, komode, stolice, krevete, ukrasne vaze i razne sitnice od grofice Jampolske, jer su mnoge sobe u dvorcu trenutno bile neiskorišćene. Jedan majstor iz Skariševa je tapetirao zidove, a moleri su ofarbali podove. Bila je potrebna i nova odeća, pa su krojači i krojačice šili kapute, haljine i donji veš za Zeldu i njene ćerke. Za Kalmana je naručen kaput sa krznenom podstavom i repovima koji vise sa unutrašnjih šavova, kao i jakna i pantalone. Nove cipele su donete iz Varšave.

Kalman jednostavno nije imao vremena da prekori svoju porodicu zbog takve rasipnosti; ostajao je budan do kasno i ustajao u zoru. Morao je da nadgleda žeteoce i vršidbe, da se pobrine da se livade pokoše na vreme, da se seno pograba i da se seno pravilno složi da se osuši. Morao je da pazi na seljake, jer su neki krali. Nastajali su bezbrojni sporovi, svađe i sudski postupci. Kalman je morao da podmiti procenitelja i lokalnog šefa policije i da pokloni njihove podređene. Nuđeni su mu razni ponude: jevrejski upravnik je savetovao otvaranje destilerije i pivare, jer je zemljište Jampola bilo posebno pogodno za uzgoj hmelja; vlasnik rafinerije šećera je savetovao uzgoj repe. Trgovci koji su snabdevali krečom za građevinarstvo zahtevali su veće količine nego što su peći mogle da podnesu. Kalman je sada jasno razumeo značenje Talmudovih reči: „Što više bogatstva, to više briga.“

Međutim, ugovor je već bio potpisan i morao se poštovati po svaku cenu. Železnica je zahtevala drvene pragove. Da bi ih proizveo, Kalman je stekao obližnje šumsko zemljište i započeo seču drva, koja je sporo napredovala jer su drvoseče – bratstvo teških pijanaca – stalno napuštali svoj posao zbog veselja i morali su biti vraćani pijani kao balvani. Štaviše, stražari nisu mogli da se nose sa tim, a velike količine građevinskog materijala su bežali ko zna gde. Kalman, braneći svoje posede, morao je da se mnogo potrudi. Naredio je da se usred šume izgradi koliba, ponevši dva psa i pušku za odbranu,iako je mrzeo vatreno oružje. Čovek sam u šumi nije imao drugog izbora. Od ustanka, naoružane bande su lutale po tom području. Zbog velikih udaljenosti, počeo je i da jaše konje, a pošto se dugačak kaput pokazao neudobnim, zamenio ga je kratkim prslukom.

Morao je da angažuje sluškinju da vodi domaćinstvo u šumi: uzeo je nejevrejku, Antosiju, jer se nijedna Jevrejka ne bi usudila da bude sama u šumskoj divljini.

Zveckanje sekira i škrgutanje testera glasno su odjekivali šumom. Gotovi temelji su prevoženi kolima i slagani u gomile duž buduće železničke pruge. Odbačeni trupci i drvni otpad su uzimani kao gorivo za sagorevanje kreča. Gde god je to bilo moguće, sečena je borova kora i vađena smola za pravljenje terpentina. Kalman se vraćao uveče toliko iscrpljen da bi se srušio na neplanirani krevet u odeći dok Antosija ne bi došla i izula mu cipele. Nekoliko puta je propustio da se pomoli u sumrak, ali je nadoknadio ovaj propust ponavljajući Osamnaest blagoslova tokom večernjih molitava, prethodno prebacivši ogrtač preko puške kako ne bi izgovorio svete reči dok gleda u oružje. Stajao bi u uglu okrenut ka istoku, prema Jerusalimu, sa čelom naslonjenim na dasku, i usrdno se molio, nesvesno prevodeći hebrejske reči na jevrejske: „Daruj nam pokoj u miru, Bože i Gospode naš. I daruj nam buđenje u život, raširi nad nama šator mira Tvoga. Zaštiti nas od satane, ispred i iza nas, i sakriti nas u senci krila Tvojih.“

Dok je Kalman mrmljao molitve i uzdisao, Antosija je spremala večeru,ključalu vodu i mleko, knedle, proso ili krompir, u zavisnosti od dnevnih naređenja.Kalman nije jeo meso radnim danima. Morao je pažljivo da pazi na Antosiju, pa čak i da nadgleda mužu,jer kako bi se moglo verovati nejevrejkinji da će poštovati košer propise? Nije bilo lako zadovoliti njegov proždrljivi apetit, podstaknut boravkom u šumi. Nakon što je oprao ruke i izgovorio odgovarajući blagoslov, seo je za sto, polako jeo obilne porcije i popio pun lonac mleka koji je Antosija stavila pred njega. Kroz mali prozor dopiralo je cvrkutanje skakavaca i zvuci ptica koje se smiruju. Komarci, leptiri i moljci lebdeli su iznad jedine upaljene sveće, bacajući misteriozne senke i grejući krila u njenom plamenu.

Antosija je lebdela u blizini, pružajući joj soljenu posudu ili drugu krišku hleba, sira ili meda. Došla je iz obližnjeg sela; njen muž je nestao dok je služio vojsku. Iako još nije imala trideset godina, izgledala je skoro kao da ima četrdeset godina - imala je prljav nos, zelene oči, kratku bradu, pege i svetlo pepeljasto plavu kosu. Nije imala s kim da razgovara, pa je ispričala Kalmanu ceo svoj prošli život: kako joj je jadni, voljeni otac umro od tuberkuloze, i kako je njena ljubazna, nežna majka dovela očuha u svoj dom, kako ju je očuh svake večeri tukao mokrim štapom, koji je morala da potapa u vodu za sudove. Sedeći na podu pored Kalmana, ribajući lonac pepelom, ispričala je svoju priču plačljivim, monotonim glasom.

" Tukao me je nemilosrdno, oh, tukao me je. Ljubila sam mu noge, a on nije prestajao da me bičuje, kao da sam bila glavica kupusa. Takav je bio; kad bi jednom počeo da udara bičem, nije mogao da se zaustavi. Kada je moja majka pokušala da ga zaustavi, savladala je. Kopile nije imalo milosti!

„Običan nasilnik“, mrmljao je Kalman između zalogaja.

Ali je mogao biti i sladak kao anđeo. Kada bi ga zli duhovi napustili, bio je nežan kao otac. Pozvao bi me za sto, uštipnuo bi me za obraz i hranio me iz svog tanjira. Tada bi se mogao tako nežno osmehnuti. Zaboravila sam sve batine koje je dobio kada bi mi se osmehnuo.

„Je li još živ?“

„Ne, već je mrtav.“

„Ovako se sve završava“, mrmljao je Kalman u sebi.

Uzalud je protiviti se Bogu, i čemu služi zemaljsko bogatstvo? Šta kaže Knjiga izrezanih reči? Novac je iskušenje i kazna. Kalman bi ustao od stola, umio se, izgovorio molitvu zahvalnosti i, ne zastajući, započeo svoje večernje molitve. Antonija, tresući dušek punjen slamom da ga izravna, uvek je pronalazila nekoliko zrna pšenice u slami, koje je stavljala u usta i žvakala. Donekle je ponekad ličila na životinju. Svake večeri, kružeći oko Kalmana i pokazujući zube u stalnom osmehu, pronalazila bi razne aktivnosti da duže ostane kod kuće, iako joj je krevet bio u štali. Svake večeri Kalman morao je da trpi Josifova iskušenja od strane Potifarove žene. Nije imao nameru da se izloži prokletstvu. Zar ga Bog nije blagoslovio uspešnim ćerkama i bogatstvom? Istina je da se nije mogao približiti Zeldi mesecima nakon svakog porođaja, da se ona gurala lekovima, da je veoma rano ušla u prelazni period i odavno postala seksualno frigidna. Ali gde je napisano da sve mora biti savršeno za čoveka? Muškarci pobožniji od njega prošli su još gore. Kalman je odlučio da se ne upušta ni u kakav novi posao. Imanje i rudnik bili su mu više nego dovoljni, dovoljni da izdržava svu svoju decu posle njegove smrti. Šuma je bila pogodna za vukove, a ne za ljude.

Ubrzo su mu misli počele da lutaju, kapci su mu postali teški i klonuli. Mogao je da čuje raštrkano hrkanje. Svest se vratila kada ga je probudilo sunce i cvrkut ptica.

******

Ne samo Kalman, već cela jevrejska zajednica je procvetala u Jampolu. Kada su se Jevreji iselili iz Pjaskog, hrišćani su se doselili. Zajednica je kupila zemljište u Jampolu za sinagogu i postavila temelje. Takođe su kupili zemljište za groblje i doveli rabina, a Kalman je velikodušno doprineo fondu kako bi pokrio sve troškove.

Iako se Kalman zakleo da se neće upuštati ni u kakve nove komercijalne poduhvate, ipak je odlučio da ponovo otvori polusrušenu ciglanu koja se nalazi na obodu Jampola.Njen vlasnik je pobegao u Krakov kako bi izbegao otplatu dugova svojih sinova, što bi dovelo do njegove propasti. Kalmanove finansije su bile odlične; imao je gotovinske rezerve, pa je mogao da uzme kredit po niskoj kamatnoj stopi. Kupovinom ciglane, mogao je da obezbedi ne samo građevinski materijal i kreč, već i cigle za nove građevinske projekte zajednice.

Te godine, Kalman i njegova porodica proveli su velike praznike Roš Hašana i Jom Kipur u Jampolu. Nakon službe Simhat Tore, krenula je povorka sa pergamentnim svicima, a zatim je Kalman pozvao vernike u svoju gostionicu. Služila se raskošna hrana, a otvoreni su bure piva, bure vina i bure medovine. Stigao je čak i rabin, Reb Menahem-Mendel.

Na kraju gozbe, Kalman se zakleo da će sagraditi kuću za siromašne. Čuvši to, četvorica promuklih, pijanih muškaraca zgrabila su ga i trijumfalno odnela do trga određenog za sinagogu, a ostali gosti su krenuli za njima. Kada su stigli na trg, muškarci su formirali krug i počeli da igraju, dok su se deca igrala u sredini. Žene su stajale sa strane, pljeskajući i veselo se smejući. Članice Udruženja za pomoć ženama pri novoosnovanom Pogrebnom bratstvu donele su šuplju tikvicu sa svećama unutra i zapalile je. Pokušale su da stave tikvicu na Kalmanovu glavu kao krunu, ali on je odbio ovaj počast. Zelda je takođe protestovala, objašnjavajući da je to paganski običaj, usvojen od seljaka koji su na ovaj način krunisali svoje vođe žetve. Sajndl je uzeo tikvicu i razigrano je stavio sebi na glavu. Grupa mladih devojaka odmah ju je povela u paradi do rabinove žene. Njen sin, Azrijel, otvori im vrata, a Sajndl, uzbuđen zbog čaše vina koju je popila, uzviknu: „Ja sam kraljica Jampola!“ i povuče ga za kosu.

Sledećeg dana je počela kiša i nije prestajala četiri dana. Temelji sinagoge su se pretvorili u baru, poplavivši kuće. Potok koji je napajao mlin u Jampolu je poplavio ustave, a brana je popustila. Usledile su nedelje ledene kiše i snega.

Reb Jeheskil Viner, Johevedov budući tast, poslao je pismo iz Varšave u kojem ga je obavestio da će njemu i njegovoj porodici biti veoma teško da dva puta putuju u Jampol, prvo zbog veridbe,zatim zbog venčanja. Stoga je predložio raniji datum venčanja na Šabat Hanuku - sa čime se Kalman složio. Joheved je već imao devetnaest godina, što se smatra godinama za usideljaštvo, a Šajndl je bila samo godinu dana mlađa od nje. Kalman je od svojih predaka nasledio princip da što se pre ćerke udaju, to bolje.

Zelda je ubrzala pripreme Johevedove ekspedicije. Varšavski trgovac je obezbedio svilu i somot, vunu i čipku, ali su se lokalne krojačice žalile da je teško da se uklope u Johevedovu figuru. Mršava, malih grudi, uskih kukova, ruke su joj bile grube od rada. Uprkos tome što joj je pomagala sluškinja, Joheved je nastavila da meseći testo, noseći kante vode, naginjajući se nad koritom za pranje, pečeći hleb i žureći sa četkama i krpama. Nije mogla da prevaziđe period siromaštva.

Venčanje je postalo slavljeni događaj u Jampolu. Porodica mladoženje stigla je iz Varšave u tri pokrivena kočija. Muškarci su nosili kapute podstavljene svilom i jasenom. Šetali su okolo pušeći cigare i papinu rosu, pevušeći hasidske melodije ili učestvujući u zamršenim teološkim debatama. Žene, šareno obučene, nosile su satenske kapuljače i moderne perike i trake za glavu, kapute obložene krznom, ogrtače i razne štole i mufove. Mirisale su na bademe i medenjake, prenoseći atmosferu širokog sveta i luksuza. Kalmanova mala kuća nije mogla da primi sve goste, a kreveti su morali biti postavljeni u štali. Majer-Džoel, mladoženja, ne poznat po svojoj uzdržanosti, ubrzo po dolasku otišao je u štalu da pregleda stoku u njihovim štalama. Zatim su on i njegov brat krenuli u dugu šetnju kroz polja zasejana ozimom pšenicom. Po povratku, izjavili su da su videli jelena kako beži u daljini.

Među gostujućim devojkama iz Varšave, pored mladoženjinih sestara, bile su i rođake i daleki rođaci. Sve mlade devojke su se ponašale oholo prema skromnim Jampolskim devojkama. Okupljene za venčanje, šetale su, nadute u elegantnim, neverovatno visokim potpeticama, obučene u lepršave haljine uske u struku. Lica su im bila manikirana, sa najnovijim modnim frizurama. Stalno grickajući kolačiće i druge poslastice, zadirkivale su mladu i imitirale provincijske devojke. Kada je igranje počelo, kretale su se u parovima, izvodeći veoma zamršene pasove i zahtevajući posebne melodije od muzičara. Jampolske devojke, plašeći se da izvedu nešto manje impresivno, posmatrale su sa zapanjenošću. Šajndl, Kalmanova ćerka, bila je besna na drske varšavske kokete. Znajući da može lagano i dobro da igra, zamolila je rabinovu ćerku, Mirele, da igra. Devojka je stidljivo pocrvenela.

„Ne znam korake.“

„Nije važno, hajde!“

Stavivši jednu ruku na Mireleino rame, drugom je obgrlila njen struk i počeli su da se vrte, udarajući ritam cipelama o pod.

„Zašto Azrijel nije došao?“ upita Sajndl. „Zato što mu je haljina pocepana.“

„Pa zašto je onda nisi popravila?“ Mirela nije znala šta da kaže.

„Da imam brata, brinula bih se o njemu“, reče Sajndl. „Moja majka je upravljala samo grupom devojaka“, rekla je, prasnuvši u glasan smeh.

Svadbeni baldahin je postavljen napolju, na zaleđenom snegu. Mlađe žene su se poređale u dva reda ispred njega, držeći dugačke, uvijene sveće. Mrazoviti vazduh se još uvek ledio. Kalman i Reb Jeheskil su izašli iz kuće, prateći mladoženju, koji se nadvijao nad njima. Brzo hodajući napred, kradom je bacao poglede levo i desno. Njegova brada se već širila po obrazima. Oči su mu bile tamne, a somotska jarmulka mu je štrčala na glavi. Nosio je kosu uvijenu u čvrste grajčere. Vrhovi njegovih dugih čizama od kozje kože svetlucali su ispod kaputa. Iako je bio hasid, bio je snažan kao Kozak, a devojke su šaputale jedna drugoj da bi lako mogao da zavuče Jočeved za pojas.

Onda su njena majka i svekrva odvele Joheved. Zelda se jedva mogla kretati, noge su joj bile otečene. Lekari su rekli da je, između ostalih bolesti, patila od dijabetesa.

Pod baldahinom, mladoženja je nagazio na Johevedovu papuču, što je značilo da će biti gospodin posle venčanja, i razbio je pehar za sreću.

Tokom svadbene večere, nakon što je pojedena „zlatna supa“ – čorba sa zlatnim „očima“ od masti, Majer-Joel je održao kratko predavanje o Talmudu. Tokom gozbe – ne izostavljajući nijedno jelo ili piće – govorio je redom o čudima koja se pripisuju hasidskom rabinu iz Maršinova. Čak je uspeo da sklopi i dogovor sa strane. Lokalni gosti su se složili da je Kalman dobio na džekpotu. Ali da li je iko mogao biti iznenađen? Novac može kupiti sve, čak i dobro mesto u raju.

Pdf

Marlowe, Goethe i legenda o Faustu

Legenda o Faustu godinama zaokuplja maštu zapadne kulture. Varijacije priče pojavljivale su se kao pozorišna dela, pesme, romani, pa čak i instrumentalna muzika. Čovek koji sklapa dogovor s Đavolom ponekad postiže iskupljenje, a ponekad biva odvučen u Pakao. Publika je užasnuta njegovim suočavanjem s paklenim silama, ali saoseća s njegovim naporima da prekrši pakt.

Priča nije toliko stara koliko neki misle. Datira iz šesnaestog stoleća, vremena manije veštica, kada se verovalo da ljudi sklapaju dogovore s Đavolom. Pravi čovek, nemački alhemičar po imenu Johann Georg Faust,bio je osnova legendi, iako se o njemu malo zna. Bio je predmet fantastičnih priča pre nego što je Christopher Marlowe svoju priču utelovio u trajnijem obliku.

Na kraju predstave, nakon što đavoli odvode doktora Fausta, narator govori publici: „Fausta više nema: pogledajte njegov pakleni pad, čija đavolska sreća može ohrabriti mudre, samo da se čude nezakonitim stvarima, čija dubina mami takve napredne umove da rade više nego što nebeska sila dozvoljava.“

Ovo je pretpostavka na kojoj je legenda izgrađena: Faust stiče znanje i sposobnosti koje prevazilaze one koje bi ljudi trebali imati. Njihovo poreklo mora biti đavolsko. Ljudi bi trebali izbegavati da ih slede. Na drugim mestima narator ga poredi s Ikarom: „Njegova voštana krila su se uzdizala iznad njegovog dosega.“

Johann Wolfgang von Goethe je promenio priču u priču o borbi i konačnom iskupljenju. Na kraju drugog dela, završenog kasno u Goetheovom životu, Faust beži od pakta s Mefistofelom ne kroz neko veliko delo, već kroz neumorne napore da postigne nešto bolje. Slaže se da će biti izgubljen ako ikada u bilo kojem trenutku kaže: „Ostani, tako si lep!“ Kada konačno izgovori te reči, obraća se viziji onoga što bi čovečanstvo moglo biti, a reči ga ne proklinju već oslobađaju.

Marloweova drama, napisana oko 1593. godine, predstavlja gledište iz perioda nakon reformacije, ali pre prosvetiteljstva. Neki izazovi tradicionalnim idejama postali su prihvatljivi, ali su postojala stroga ograničenja prihvatljivog mišljenja. Marlowe navodi Mefistofila (kako on piše ime) da kaže: „Stoga je najkraći put do prizivanja hrabro se odreći Trojstva i pobožno se moliti princu pakla.“ Toliko o unitaristima.

Goethe je, nasuprot tome, s oduševljenjem prihvatio prosvetiteljstvo. Na početku svoje priče, Faust se žali da ga sva njegova istraživanja nisu uspela učiniti mudrijim. Mefisto je "duh koji poriče", oličenje cinizma. Faust se odriče života razuma zarad hedonističkog postojanja koje Mefisto nudi. Na kraju prvog dela doživljava najnižu tačku, napuštajući ženu koju voli i ostavljajući je u smrti.

Drugi deo, nakon mnogih obrata i nejasnih aluzija, vodi do Faustovog provođenja projekta melioracije zemljišta. Jedan par, s mitološkim imenima Baucida i Filemon, neće se pomaknuti. On šalje vojnike da ih uklone, ali oni prekoračuju svoja uputstva i ubijaju par. Faust oseća intenzivno kajanje. Duhovi dolaze da ga oteraju u očaj, ali on odgovara da „Samo onaj zaslužuje slobodu kao i život, ko ih svakodnevno pobeđuje.“ Umire, a Mefisto misli da je pobedio, ali anđeli dolaze i teraju ga nazad. Faust se uzdiže na nebo.

U Marloweu, Dobri i Zli anđeo pojavljuju se u ključnim trenucima, nudeći Doktoru Faustusu oprečne savete. Kod Getea Faust nema nezavisno vodstvo; mora sam odlučiti. Anđeli predstavljaju ideju pre prosvetiteljstva da ljudi moraju birati između dobrog i lošeg autoriteta. Obični ljudi mogli su slediti Lutherove ideje ili ideje Katoličke crkve, ali pronalaženje vlastitog puta nije dolazilo u obzir.

Većina kasnijih adaptacija legende, uključujući Gounodovu operu i Murnauov nemi film, sledili su su Geteovu verziju. Bez obzira na to hoće li Faust postići iskupljenje ili ne, on sledi  put koji je sam stvorio. Ove obrade priče odražavaju stav da ljudi mogu oblikovati svoju sudbinu, čak i nakon što donesu katastrofalan izbor.

Izvor
 

MARLOW - quotes 1.Pakao je samo stanje uma."

2. "Onaj ko voli zadovoljstvo, mora zbog zadovoljstva pasti."

3. „Faust: Stani, Mefistofeles, i reci mi, kakvo će dobro
moja duša učiniti gospodaru tvome?
Mefistofeles: Proširi njegovo kraljevstvo.“
Faustus: Je li to razlog zašto nas tako iskušava?
Mefistofel: Solamen miseris socios habuisse doloris.
( Jadnicima je uteha imati saputnike u bedi. )”

4. „Mefistofele: Pa, ovo je pakao, i ja nisam izvan njega.
Misliš li da ja, koji sam video lice Božje
i okusio večne radosti neba,
nisam mučen s deset hiljada paklova
što sam lišen večnog blaženstva?“

5. „Budale koje će se smejati na zemlji, najviše plaču u paklu.“

6. „Mefistofeles: U utrobi ovih elemenata,
gde smo mučeni i ostajemo zauvek.
Pakao nema granica, niti je ograničen
jednim mestom, jer gde smo mi je pakao,
a gde je pakao, mi zauvek moramo biti.
I, da zaključimo, kada se celi svet raspadne i svako stvorenje bude pročišćeno,
sva mesta koja nisu raj biće pakao.“

7. "Ono što me hrani, to me i uništava“

8. " Ali šta su kraljevi, kada puka više nema,
nego savršene sene u sunčanom danu?

Alain de Botton, Kako istražiti lepe ideje u svom umu

Alain de Botton je napisao oko 17 knjiga i vodi kanal School of Life, koji sada ima skoro 10 miliona pretplatnika na YouTubeu. Retko daje intervjue, ali je konačno pristao nakon više od godinu dana nagovaranja da se pojavi u emisiji.

Neki od najvažnijih delova intervjua:

1. Pisčeva blokada je sukob između srama i želje za iskrenošću.
2. Vedro noćno nebo je izazov za sve. Kad bismo zaista uzeli u obzir šta nam to noćno nebo govori, morali bismo se smiriti i jednostavno preispitati apsolutno sve.
3. Učinak masovnih medija je industrijalizacija i komercijalizacija našeg razmišljanja, što ne ostavlja mesta za slobodnog mislioca, iskrenog mislioca i autentičnog mislioca.
4. Moraš biti pažljiv na vlastite osećaje i misli. To je pravi posao pisanja.
5. Svaka osoba je neverovatna biblioteka senzacija, ali tako često, posebno u akademskom svetu, ljudi misle: „Zanemarimo sebe kao izvor podataka i saznajmo šta je rekao Ciceron, ili šta je rekao Sokrat, ili šta je rekao Michel Foucault.“
6. Pisanje može biti osveta za ušutkanu osobu, zbog čega su mnogi pisci krotki uživo, ali žestoki na papiru.
7, Umetničko delo je najbolja stvar koju možete učiniti sa svojom poremećenošću i nevoljom, a ponekad je čak i alternativa gubitku razuma.
8. Emerson je rekao: "U umovima genijalaca pronalazimo vlastite zanemarene misli." Misli genijalaca se fundamentalno ne razlikuju od drugih. Samo što su u stanju rečima izraziti osećaje koje smo dugo osećali, ali nismo mogli artikulisati.
9. Ova epizoda me podsetila na rečenicu Tylera Cowena: "Čudno je ono što je zaista normalno. To je ono kakvi ljudi zapravo jesu, ono do čega im je zaista stalo."
10. Potreba za pisanjem je vođena usamljenošću iskustva. Kad bi svi oko vas razumeli, koja bi bila svrha pisanja? Zato pisanje počinje sa "niko ovo ne razume".
11. Uputa za pisanje: Kad ne bi bilo pravila, kad ne biste mogli pogrešiti, kad se niko ne bi smejao, kad biste sutra bili mrtvi, šta biste zapravo uradili i rekli? Kako biste, recimo, napisali? To je ono što biste trebali napisati.

D.P.

Napisali ste toliko knjiga, a sa „Školom života“ – mislim, skoro 10 miliona pretplatnika na Jutjubu. Dok sam razmišljao o tome šta radite – šta vam pruža radost kao piscu za vas samog, ali i osećaj olakšanja za nas kao gledaoce videa „Škole života“ ili kao čitaoce – to je ta radost hvatanja senzacija i emocija rečima. Toliko toga u svetu nije konkretno, a pisanje ga čini konkretnim. Time nam daje jasnoću, daje nam mir, šta god to bilo.

A.B.

To je prelepo. Mislim da si to pogodio. Hajde da završimo na tome.

_________

Alen de Boton: 

 Da, sve se vrti oko bola i zadovoljstva. Sve što je bolno, želim da izrazim rečima. Sve što je veoma lepo, želim da izrazim rečima. Radi se o hvatanju i, da upotrebim malo čudnu reč, kontrolisanju iskustva. Kontrolisanju bola kako bi se ublažio, kontrolisanju lepote kako bi se zadržalo nešto što je prolazno.

Ideja je da što više mogu da uradim - mislim, to je uglavnom terapeutsko. Zato ljudi pišu dnevnik. Počeo sam kao pisac, kao tinejdžer, pokušavajući da savladam emocije koje su se činile veće od mene. Osetio sam osnovni osećaj olakšanja, koji se nije promenio do danas, kada sam emociju pretvorio u ideju, kada sam osećanja izrazio rečima. Ona se smanjuju, a to donosi ogromno olakšanje. Možete podeliti čovečanstvo na ono što ljudi rade sa svojim bolom.

Neki ljudi ispijaju svoj bol. Neki ljudi isteruju svoj bol pričom. Neki ljudi isteruju svoj bol vežbanjem. Neki ljudi isteruju svoj bol postizanjem rezultata. A neki ljudi žele da ga zapišu, a ja sam jedan od njih. Sve se svodi na obradu teških osećanja.

Napisao sam svoju prvu knjigu, koja se u Sjedinjenim Državama zvala „O ljubavi“, a u mnogim drugim delovima sveta „Eseji o ljubavi“. To je bio pokušaj da se razumeju osećaji vezani za ljubav koji su u osnovi bili veoma bolni i misteriozni. Osetio sam olakšanje i, u prilično magičnom procesu, završila je u rukama drugih ljudi koji bi govorili stvari poput: „Kako si to znao o meni?“ Vau. Rekao bih: „Nemam pojma o tebi, ali samo pratim sebe.“ Ako to radim verno, onda bi to moglo imati odjeka kod nekog drugog.

Veoma je čudno kako se to dešava. Ponekad me ljudi pitaju: „Kakvo istraživanje ste uradili? Koja je vaša autoritetna baza?“ Ja kažem: „Samo empirijsko posmatranje mene.“ Svi mi smo ova neverovatna biblioteka senzacija, ovaj neverovatan izvor podataka. Tako često, posebno u akademskom svetu, osećaj je da ignorišemo sebe kao izvor podataka. Hajde da pronađemo šta je rekao Ciceron, šta je rekao Sokrat ili šta je rekao Mišel Fuko. Iako bi to moglo biti korisno, mnogo je bolje istraživati sopstveni um. Ali nema mnogo ohrabrenja za to. Čitav školski sistem se zasniva na pokušaju da vas natera da saznate šta su drugi ljudi mislili, umesto da se upuštate u to šta biste vi mogli misliti.

Teškoće sa imenovanjem i osećanjem emocija

Dejvid Perel:

Dakle, šta radite kada postoji neka vrsta bola ili emocije sa kojom se borite, a ne možete je baš imenovati? Znate da tu nešto postoji, jer sam se uvek mučio da osetim svoje emocije. To je mnogo onoga što sam naučio, posebno u poslednjih pet godina. Zaista se mučim sa tim. Dakle, veliki deo pisanja za mene, a zapravo i bol pisanja, jeste da se skoro nateram da osetim tu stvar, da zaista osetim tu stvar i da zaustavim otpor.

Onda, nekako imenovati stvar znači ograničiti je. Kada je jednom ograničite, sada je možete posmatrati gotovo kao objekat koji je odvojen od vas, ali je to izuzetno bolno. Pa kako to radite?

Alen de Boton:

Definitivno postoji trenutak kada određena osećanja nisu spremna da se pretvore u književnost, u reči. Nije spremno; nije kuvano. To ima veze sa tim što neko ne razume dovoljno šta je to.

Prozno delo mora da poštuje određena pravila koherentnosti. Morate biti u stanju da ga razumete dovoljno dobro da biste se stavili u poziciju nekoga ko ga ne poznaje. Morate biti u stanju da upoznate stranca sa nekim osećanjem, a da biste to uradili, morate ga i sami malo poznavati.

Dejvid Perel:

Da. 
Alen de Boton:

Trenutno ponovo pišem o ljubavi, i možda tri nedelje ili tako nekako sam se igrao sa njom. Video sam par u restoranu, uživali su u divnom obroku, bilo je leto u Londonu i izgledali su zaista srećno.

Imao sam jednu misao, a misao je bila, ako im se veza raspadne, veče poput ovog će ih oboje skupo koštati, ili jednog od njih, skupo. Ovo će biti žarište bola. Recimo da je muškarac napušten ili da je žena napuštena. Vratiće se tom divnom obroku kada je budućnost izgledala lepo.

Tako sam se zainteresovao kako se prijatno iskustvo kasnije pretvara u noćnu moru. Posmatrajući sopstveni život, video sam koliko kada se veza raspadne, ne sedite i ne žalite zbog svađe koju ste imali ili loših trenutaka vezanih za njihovog brata/sestru. Vaše misli se okreću ka lepim vremenima, tom odmoru na koji ste bili, toj divnoj šetnji koju ste napravili jedne večeri. To su trenuci bola kada je lepo.

To je neka vrsta mračne misli. To su lepe stvari koje akumuliraju troškove kojih zadovoljan učesnik još nije u potpunosti svestan. To je zapravo psihologija tugovanja i gubitka. Gubite samo ono što je lepo i dobro. Stoga, dok postižete nešto lepo i dobro, ako ste mudrija, starija osoba, mislite, vau, ovo je ono što ću možda morati da platim kasnije.

Ove misli su mi bile u glavi, ali neko vreme su bile isprepletene. Onda mi je juče sve sinulo. Često dolazi u nekoj vrsti trenutka, zar ne, ovo se kuva, ovo ključa, ovo je tačka ključanja.

Pregledao sam svoje beleške i pomislio, u redu, znam da je ovo kao mali esej o dugu koji možda moramo da platimo za naša zadovoljstva. Tako se pojavljuje mali deo. To je putovanje od fragmenata do nečeg kompletnijeg.

Morate biti u stanju da to imenujete i vidite, jer ponekad ne znate šta je to. Ne znate šta je osećaj. Ne znate gde pripada, pri čemu, ako zamislite ogromnu biblioteku, naši umovi su ogromne biblioteke, i imaju sistem indeksa i sistem gomilanja. Ponekad dobijete neke reči i pomislite, ne znam šta je knjiga. Ne znam gde bi išla na gomile. Potrebno je vreme, a onda na kraju pronađete mesto za to u svom intelektualnom pogledu na svet.

Značaj fragmenata u pisanju 

  Dejvid Perel: 

Moraš mi reći o toj reči, fragmenti. Fragmenti, fragmenti, jer mislim da je to mesto gde toliko pisanja počinje, kao fragmenti. 

Alen de Boton: 

Apsolutno. I mislim da bi trebalo da počne. Mislim da početnici često greše u tome. Kažu stvari poput: „Jednostavno ne znam odakle da počnem sa svojom knjigom. Ne znam koja je priča“ itd. 

I uvek kažem, pogledajte, upoređujem to sa arheologijom. U arheologiji, naiđete na mali polomljeni deo lonca i znate da postoje i drugi delovi lonca. Oni će biti negde u tom području i morate da kopate po zemlji da biste ih sklopili i pronašli, a zatim ih sklopili u verovatan obrazac. Morate da se zapitate, zar ne, moja prva pomisao je ova, koji je sledeći deo u koji bi to moglo da se uklopi? I to traje dugo, kao arheologija, kao arheološka rekonstrukcija. Potrebno je vreme i čovek može da paniči i pomisli, nikada neću shvatiti ovo. 

Ali mislim da mnoge knjige počinju slikom misli, fragmentiranom idejom. Ako pomislim na određene knjige, one su bukvalno počinjale sa pola scene. I pomislio sam, zar ne? Trenutno radim na knjizi i imam sliku čoveka koji izlazi sa posete stomatološkoj higijeničarki u ulici Vimpol u Londonu. Otišao je tamo u trenutku nekog očaja i unutrašnjeg previranja, oprao je zube i izlazi na ulicu. 

U svakom slučaju, polako sklapam delove, a delovi će dolaziti sa svih strana i biće raspoređeni tom scenom. Ali to je kao snažan magnet koji privlači niti sa drugih mesta. Ali dugo vremena magnet nije uključen i tako niti samo leže okolo. 

Dakle, niko ne razmišlja u smislu knjiga. Mislim, knjiga je proizvoljna konstrukcija koju diktira književna industrija. To je određeni broj reči, slepljenih zajedno, bla, bla, bla. Niko ne razmišlja u smislu knjiga. Razmišljamo u rečenicama, slikama, fragmentima itd. I postepeno možemo završiti sa ovom stvari koja se zove knjiga. Ali to je uvek pomalo veštačka konstrukcija, zbog čega sam počeo da se interesujem za aforizme, maksime, tradiciju kratkog, sažetog. 

Dejvid Perel: 

Originalni tvitovi. 

Alen de Boton: 

Trenutno ponovo pišem o ljubavi, i možda tri nedelje ili tako nekako sam se igrao sa njom. Video sam par u restoranu, uživali su u divnom obroku, bilo je leto u Londonu i izgledali su zaista srećno. 

Imao sam jednu misao, a misao je bila, ako im se veza raspadne, veče poput ovog će ih oboje skupo koštati, ili jednog od njih, skupo. Ovo će biti žarište bola. Recimo da je muškarac napušten ili da je žena napuštena. Vratiće se tom divnom obroku kada je budućnost izgledala lepo.

Tako sam se zainteresovao kako se prijatno iskustvo kasnije pretvara u noćnu moru. Posmatrajući sopstveni život, video sam koliko kada se veza raspadne, ne sedite i ne žalite zbog svađe koju ste imali ili loših trenutaka vezanih za njihovog brata/sestru. Vaše misli se okreću ka lepim vremenima, tom odmoru na koji ste bili, toj divnoj šetnji koju ste napravili jedne večeri. To su trenuci bola kada je lepo.

To je neka vrsta mračne misli. To su lepe stvari koje akumuliraju troškove kojih zadovoljan učesnik još nije u potpunosti svestan. To je zapravo psihologija tugovanja i gubitka. Gubite samo ono što je lepo i dobro. Stoga, dok postižete nešto lepo i dobro, ako ste mudrija, starija osoba, mislite, vau, ovo je ono što ću možda morati da platim kasnije.

Ove misli su mi bile u glavi, ali neko vreme su bile isprepletene. Onda mi je juče sve sinulo. Često dolazi u nekoj vrsti trenutka, zar ne, ovo se kuva, ovo ključa, ovo je tačka ključanja.

Pregledao sam svoje beleške i pomislio, u redu, znam da je ovo kao mali esej o dugu koji možda moramo da platimo za naša zadovoljstva. Tako se pojavljuje mali deo. To je putovanje od fragmenata do nečeg kompletnijeg.

Morate biti u stanju da to imenujete i vidite, jer ponekad ne znate šta je to. Ne znate šta je osećaj. Ne znate gde pripada, pri čemu, ako zamislite ogromnu biblioteku, naši umovi su ogromne biblioteke, i imaju sistem indeksa i sistem gomilanja. Ponekad dobijete neke reči i pomislite, ne znam šta je knjiga. Ne znam gde bi išla na gomile. Potrebno je vreme, a onda na kraju pronađete mesto za to u svom intelektualnom pogledu na svet. I postoji duhovitost i humor u aforizmu, maksimi.

Alen de Boton:

Da. Oduvek mi je bilo jako teško da se uklopim u postojeći oblik kao pisac. Tako da moje knjige imaju tendenciju da budu prilično čudne. Mislim, napisao sam knjigu pod nazivom „Put ljubavi“.

Dejvid Perel:

Oh, ubrzo, pre nego što pređeš na to, mislim da govoriš nešto zaista dubokoumno, a to je ta glupa rečenica, kao, kako jedeš slona zalogaj po zalogaj? Kako pišeš knjigu rečenicu po rečenicu?

U redu je samo razmišljati u rečenicama, pasusima i pričama. Ne morate razmišljati o toj velikoj džinovskoj stvari. Mislim, a kamoli o tome da želim da budem pisac. Često vas blokira identitet te džinovske stvari.

Alen de Boton:

Takođe, činjenica je da je danas, dugo vremena, biti pisac značilo pisati određenu vrstu žanra. Roman je u velikoj meri dominirao našim osećajem šta znači biti pisac. I ne samo roman, već određena vrsta romana, i dalje zasnovana na narativnoj strukturi likova iz 19. veka u realističnom okruženju, gde je narativni glas u suštini iza scene. To je neka vrsta bestelesnog glasa koji vam govori šta svi misle.

Ne znate zapravo ko je ta osoba, čiji je ovaj glas, ali vas vodi kroz priču, akciju pre razmišljanja, i tako dalje. Sećam se da sam pomislio da ovo nije za mene. Ne sviđa mi se ovakva vrsta knjige. Mislim, donekle mi se sviđa, ali je ne volim. Nije potpuno u pravcu.

Trebalo mi je vremena da otkrijem određene vrste knjiga koje mi se zaista dopadaju. Češki pisac Milan Kundera je bio izuzetno važan za mene. „Knjiga smeha i zaborava“ i „Nepodnošljiva lakoća bića“, a takođe i njegova knjiga „Umetnost romana“.

Izuzetno značajni tekstovi koji su delovali kao da imaju neverovatnu slobodu. Poigravali su se sa pravilima. Ispričao bi deo priče, Kundera, a onda bi stao i dao vam razmišljanje o tonalnoj muzici i Betovenu. Zatim bi usledio još jedan deo narativa, a zatim razmišljanje o tri reči iz rečnika. Mislite, vau, zašto da ne? Ovo je otvorilo čitav horizont. 

Vrednost svezaka i vođenja beleški

Dejvid Perel:

To je kao kolaž.

Alen de Boton:

Da. Takođe su me inspirisale slike i određene vrste modernih umetnika. Ljudi poput Džozefa Kornela, Saja Tvomblija, Roberta Raušenberga, Agnes Martin, Krista. To su svi ljudi koji su se, na različite načine i u različitim medijima, igrali. Činilo se da imaju određenu vrstu senzibiliteta.

To je bilo važno. Na kraju sam pisao knjige koje se baš i ne uklapaju. Napisao sam nekoliko romana, „Eseji o ljubavi“ i „Toku ljubavi“, koji su veoma inspirisani Kunderom u smislu mešavine narativne i psihološke analize. Pisao sam kolaže stvari. Pisao sam knjige koje se u velikoj meri oslanjaju na slike. Veoma me zanima korišćenje slika na intrigantne načine, tako da se tekst i slika odbijaju jedno od drugog.

Dejvid Perel:

Kako razmišljate o tome šta znači živeti kao pisac? Kada ste pisac, tako malo posla se zapravo dešava dok prstima kucate po tastaturi. Toliko posla se dešava dok razmišljate, bilo da ste pod tušem, u šetnji ili putujete. Kako razmišljate o tome, što je zapravo većina posla, u smislu vremena?

Alen de Boton:

Mislim da je paradoksalno. Potrebni su pisci. Trebalo mi je dugo vremena da shvatim da ako ne radim ništa u 9:00 ujutru u ponedeljak, kada se većina razumnih ljudi sprema za zaista intenzivne stvari, to nije važno. Zaista dobar posao može se dešavati u nedelju uveče u 4:00 ujutru, a pravi posao, kao što kažete, je osećanje, razmišljanje, i to se možda neće dešavati na standardnim mestima.

Dakle, uvek sam bio kao dobar dečak koji je želeo da bude pošten član društva. I mislio sam da moram da sedim za svojim stolom. Ne mogu da idem u park. Ali sada mislim, pa, ako je park mesto gde biste možda pomislili, idite tamo. Ako je odlazak na odmor mesto gde biste možda pomislili.

Prust ima ovo. Prust, inače, koga volim. Marsel Prust, veliki francuski romanopisac, napisao je ovu zaista čudnu knjigu pod nazivom „U potrazi za izgubljenim vremenom“, koja je opet mešavina eseja, romana i, ne znam, rasprave o smislu života. To je zapravo filozofska knjiga. Sve je to pomešao kada je govorio o kreativnosti.

Rekao je, ako želite da preporučite nekome da ima uvid u život i možete mu dati magičan izbor između susreta sa velikim umom poput Platona ili Dekarta na jedno veče, ili izlaska, u kom on ima seksističke, heteroseksualne pretpostavke, sa ženom koja će ga naterati da pati. Znamo sa kim bi ta osoba trebalo da provede veče, ženom koja će ga naterati da pati.

Imao je ovaj poseban stav da je patnja, vraćajući se na ono o čemu smo govorili, bol. Imao je stav da je patnja veliki katalizator uvida. Stoga, ako želite da dobijete neki materijal, patite.

Znamo ovo iz muzike, zar ne? Pomislite na raskid, velike albume o raskidu. Pomislite na Boba Dilana, „Blood on the Tracks“. To je album o raskidu. Pomislite na Fila Kolinsa. „Face Value“, albume o raskidu. Odlični muzički komadi koji nastaju iz pop muzike, ali i klasične muzike. Uvek je to raskid. Postoji nešto u tome kada si rastrgan, to dobro pisanje je delimično na strani ludila, smrti, dislokacije, haosa i jednostavno drugačijeg.

Ako ti stvari idu dobro, ujedinjuješ se sa svetom. Osećaš srodstvo sa onim kako stvari stoje. Nisi buntovnik, revolucionar ili tragična figura. Tebi se baš sviđa svet kakav jeste jer čini dobre stvari za tebe.

Ali kada si očajan, želiš da se ubiješ. Želiš da iskočiš kroz prozor. Samo sam autobiografski. Ti nisi na toj strani. Čitaš život suprotno od struje. U tim raspoloženjima, verovatnije je da ćeš pronaći velike istine koje su izvan normalnog, zadovoljnog, samozadovoljnog parfema.

Snalaženje u nesigurnostima kao pisac

Dejvid Perel:

Pa, dozvolite mi da dodam još jednu stvar. Takođe mislim da su to mesta gde razum nestaje, a kada razum nestane, emocije, ili gotovo životinja u nama, preuzimaju kontrolu.

Često, mislim, bežimo od unapred stvorenog jezika, zar ne? Ako se stvarno naljutite na nekoga, kao da ste jednostavno prokleto besni i vičete na njih, reći ćete stvari koje nikada ranije niste rekli, koje ste osećali, koje su bile duboko, duboko, duboko, duboko, duboko u sebi, koje su odjednom izašle na videlo.

Često kada pisanje deluje banalo ili izveštačeno, to je zato što na neki način preuređujete druge reči i misli koje su vam drugi ljudi dali ili koje ste nekako imali u prošlosti. U patnji i besu i tuzi i žalosti, to su trenuci kada način na koji smo oduvek radili stvari, ili konvencionalna mudrost, šta god da je, jednostavno nestaje i raspada se.

Alen de Boton:

Bum.

Dejvid Perel:

Kao što životinja u nama izlazi na videlo.

Alen de Boton:

Tačno. Na neki način, kao da nemaš šta da izgubiš. Više te nije briga. Kažeš, je*i ovo, i jednostavno si tu. Tu si sa određenim istinama jer si odustao od laganja, obmane ili sentimentalnog uveravanja.

Velika književna dela često su na neki način povezana sa očajem. Očaj može biti vođen smrću. Osećaj kao da vam vreme ističe, znate, imate li još nešto da kažete? Da li postoji nešto što nam još uvek želite reći? Nešto što se ranije niste usudili.

Dobro razmišljanje je dobar osećaj. Ali ono što je dobar osećaj jeste nemarnost prema vrsti normalnih bromida po kojima živimo.

Dejvid Perel:

Pa, sinulo mi je pre neki dan, zapravo, dok sam se spremao za ovo, da ponekad pročitaš nečije pisanje i pomisliš, vau, stvarno želim tako da pišem. A onda shvatiš da zapravo ne možeš tek tako da pišeš. Da bi tako pisao, moraš tako da razmišljaš. Da bi tako razmišljao, moraš tako da živiš.

Alen de Boton:

Živi tako.

Dejvid Perel:

I zapravo, tu sve počinje.

Alen de Boton:

Da, tačno. Tačno. Vidite, postoje određene vrste klišea o piscu u crnom ogrtaču, koji beži od buržoaskog društva, i tako dalje. Ne govorimo nužno o tim klišeima. Mogli biste nositi majicu odakle god. Nisu to spoljašnji znaci. To je mesto gde vam je duša.

Takođe mislim da je pisanje čin komunikacije između ljudi. A ako je vaša komunikacija jednostavno sjajna sa ljudima oko vas i u vašem životu, koja je svrha pisanja?

Usamljenost, usamljenost iskustva, takođe je apsolutno ključna. Osećaj koji niko ne razume. Mnogo pisanja počinje sa osećajem koji niko oko mene ne razume.

Ako razmislimo o tome, šta je pisanje? Sokrat je bio prilično dobar po ovom pitanju. Sokratov stav je bio da ne bi trebalo da pišemo knjige jer se knjige rađaju iz očaja zbog komunikacije unutar ljudi. On je optimistično smatrao da način bavljenja filozofijom nije da se ona zapiše, već da se grupa ljudi dovede u dijalog. To je ono što bi trebalo da se radi.

Možda je živeo u vreme kada je, živeći u malom, neverovatnom gradu, u zlatnom dobu, mogao da vodi takve razgovore. Ali mnogi od nas ne mogu da vode razgovore i postaju pisci jer niko ne sluša i niko ne govori kako treba.

Postoji ta osnovna vrsta, Frojd koristi reč sublimacija da opiše poreklo umetničke aktivnosti. Umetnik sublimira. Umetnik se suočava sa posebno akutnom verzijom svih dilema koje pogađaju ljude: sukob između dužnosti i zadovoljstva, sukob između života i smrti, između novca i kreativnosti, svih tih sukoba.

Frojd je umetnika video kao posebno uznemirenog i kompromitovanog njima, a umetničko delo kao način pomirenja fantazije i stvarnosti. Kao da svet ne može biti onakav kakav biste želeli. Jedna opcija je da se ubijete ili poludite, a druga opcija je da stvorite umetničko delo. Dakle, umetničko delo je najbolja stvar koju možete da uradite sa svojim poremećajem i patnjom. To je alternativa gubitku razuma. Fokusirate svoj um kada je njegov potpuni gubitak i raspad u vazduhu.

Značaj strukture i uređivanja 

Dejvid Perel: 

Da. Navodiš me da razmišljam o zadovoljstvu i bolu i kako ponekad u trenutku kada stvari, kada sam na vrhuncu leta, to je kao, vau, možemo da živimo u ovom svetu i ima toliko različitih stvari koje možemo da istražujemo i ljudi koje možemo da upoznamo i mesta koja možemo da posetimo. Sve je tako brzo, beskonačno i magično. A onda u trenucima bola, postoji samo tragedija od svega toga. Kao da dobiješ ovaj jedan život, a zaglavio si se u ovoj prokletoj stvari. 

 Alen de Boton: 

I. 

Dejvid Perel: 

Kako ću se nositi sa ovim? 

Alen de Boton: 

Tačno, naravno. Svaki život ima trenutke jake patnje. Morali biste biti izuzetno nemaštoviti, ili samo veoma srećni, da se redovno ne susrećete sa prilično velikom patnjom. Živimo na privilegovanom Zapadu, tako da čak ni ne govorimo o nekim od najgorih događaja koji mogu doći spolja. Samo govorimo o životu u relativno mirnom, prosperitetnom, dobro uređenom društvu, što je već neverovatno dostignuće. 

Suočićeš se sa toliko problema. Neko koga voliš neće te voleti, prvi veliki problem na koji ćeš naići. Ili će te neko voleti, ali ne na način koji ti se čini ispravnim. Doći će do sukoba između dvoje ljudi, ili će te neko izdati. Dobrodošao u eone patnje.

Postojaće poteškoća negde na liniji između vašeg osećaja ko ste, kako želite da budete viđeni i kako vas drugi vide. Bićete pogrešno shvaćeni, pogrešno predstavljeni itd. Biće sukoba oko novca, statusa i dostignuća. Postojaće nešto u vezi sa privlačenjem između novca ovde, slave tamo, sreće tamo, ugleda, neke vrste samopouzdanja.

Pre nego što bilo šta saznate o nekome, možete pogledati bebu u kolevci i pomisliti da će ta osoba udariti u zidove. To je pre nego što nešto ozbiljno krene po zlu. Razgovarajte sa bilo kim starijim od 30 godina, bilo kim starijim od 40 godina, definitivno bilo kim starijim od 50 godina. Naći ćete dokaze o ovim neverovatnim ožiljcima.

Mislim da se iz toga rađa naša prijemčivost za umetnost. Ako pogledate Van Gogove „Irise“, čovek je bio raskomadan. Čovek je patio kao religiozni svetac. Bio je veoma nesrećan čovek. Jadnik, bio je usamljen, očajan, neshvaćen, patio je za ljubavlju. Bio je jednostavno tako sam.

Vinsent van Gog, jedna od najpoznatijih ličnosti 19. veka, bio je apsolutno ponižen i očajan. Kada posmatra cveće, on vam ne priča samo o cvetu. On vam priča o cvetu viđenom kroz prizmu agonije. Kada pogledate lepotu kroz prizmu agonije, ona postaje nešto malo drugačije; postaje splav za spasavanje. Čovek ne slika samo cvet. On slika poslednji razlog za život, i na kraju, nije uspeo. To je ono što daje tu vrstu dirljivosti. Neke od najlepših stvari koje su ljudi stvorili nastale su iz neke vrste pregovora sa nečim užasnim.

Pisanje o ljubavi i vezama

Dejvid Perel:

Lako je pomisliti: „Vau, želim da stvorim nešto lepo.“ Slika koja vam je pala na pamet dok ste pričali je kao dve strane gumene trake. Dok istežete bol na jednoj strani, gotovo da dobijate lepotu na drugoj strani.

Prilično je teško stvoriti nešto što je zaista lepo i zapanjujuće. Gotovo je kao da to zahteva neku vrstu žrtve, ne samo žrtvu u radnoj etici, već žrtvu u smislu onoga kroz šta smo prošli da bismo stigli tamo.

Alen de Boton:

Nemojmo tražiti te stvari. Doći će vam. Samo sedite mirno. Svako ko sedi tamo i pita se: „Oh, kada će ta velika patnja?“ Samo ne brinite, život se kuva.

Dejvid Perel:

To je dobar ulov.

Alen de Boton:

Da li poznajete slikarku Agnes Martin? Apstraktnu umetnicu? Neverovatno. Ona samo crta linije preko apstraktnih stvari. Čitala sam o njenom životu. Njen život je toliko pun bola. Imala je neku vrstu psihijatrijskog poremećaja. Živela je sama u Novom Meksiku i jednostavno stvara ova prelepa, pravilna platna koja pokušavaju da se drže osnovnog reda i stabilnosti na haotičan način. Ona su ponovo toliko dirljiva, jer osećate suprotnost od onoga što slika jeste, poput onih prelepih cvetova Van Goga. Znate da postoji nešto suprotno tome, kao što kažete, gumena traka, druga strana toga.

Dejvid Perel:

Pričaj mi o stvarima koje voliš i mrziš, jer ono što si rekla, a što sam smatrala tako lepim, jeste da te ne inspirišu samo lepota i mudrost, već i ružnoća i okrutnost. Nikada ranije nisam čula da neko to kaže.

Alen de Boton:

Hajde da razmislimo o vizuelnom Londonu. Grad u kome se nalazimo ima neke zaista ružne delove, kao i svi veliki gradovi, kao i svi moderni gradovi. Zašto su tako ružni? Šta je, za ime sveta, pošlo po zlu? Kako ljudi mogu lepo da grade na jednom mestu i u jednom vremenu? Onda, kada svet postane još bogatiji i ima više resursa, oni odjednom grade na zaista ružan način. Šta se dešava?

To je vizuelni prevod gluposti ljudske životinje, i to me je razbesnelo. Napisao sam knjigu pod nazivom *Arhitektura sreće*, koja je bila pokušaj razmišljanja o zgradama.

Rođeno je iz života u užasnom delu Londona, ne baš lepom delu. London je lep u nekim delovima, ali u malim delovima. Napisao sam ga jer nisam mogao da podnesem okolnosti u kojima sam živeo i jednostavno sam mislio da je ovo toliko nepotrebno.

To me je pokrenulo, ali to je vizuelni primer, a postoje i psihološki primeri. Zloba, sentimentalnost, okrutnost, poniženje; protiv toga želim da protestujem, da se suprotstavim.

Želim da se osvetim. Mnogo pisanja je o osveti. Budimo realni, radi se o osveti.

Šta podrazumevam pod osvetom? Ućutkana osoba koja može da kaže šta ima da kaže na papiru. Mnogi pisci su prilično krotki u životu. Upoznate ih i pomislite: „Ne bi ni muvu zgazili“, i uzmete tekst, „Vau!“

Rade to zato što nisu baš dobri u uzvraćanju udaraca u životu, ali sve se vidi na papiru.

Postoje ljudi koji ne veruju u tebe, postoje ljudi koji te ne razumeju, postoje ljudi koji te gaze, i tako dalje, i reći: „Evo knjige, pogledaj kome su knjige posvećene.“ One su fascinantne. Nisu to samo voljeni; često su to omraženi, oni koji nisu verovali, i tako dalje.

Pisanje kao osveta, pisanje kao lek, pisanje kao spomen, svi ovi različiti naslovi koje bismo mogli da napišemo o tome šta je pisanje.

Uloga psihologije u pisanju

Alen de Boton:

Nisu samo reči te koje to rade. Muzika to očigledno radi. Ako biste ljudima rekli: „Da li biste radije imali neverovatnu darovitost za muziku ili za reči?“, rekao bih da bi većina nas izabrala muziku. Postoji nešto izuzetno direktno.

Muzika je pokret duše sa minimalnom intervencijom, zbog čega muzika govori kroz vekove, govori kroz kulture itd. Ona je jezik duše i stoga ima ovu izuzetnu moć.

Da li biste radije napisali „Hej Džud“ ili *Rat i mir*? Želite „Hej Džud“. Zar ne? Isprobavamo ovo.

Dejvid Perel:

Da.

Alen de Boton:

Donekle, i vizuelni jezik, jezik slikarstva, prevodi pokrete duše u vizuelno.

Dejvid Perel:

Da li biste radije oslikali Sikstinsku kapelu, napisali „Hej Džuda“ ili *Rat i mir*? To bi bio zabavan razgovor u baru.

Alen de Boton:

Da, to bi bilo. Sikstinska kapela me ne dopada, ali postoje i druge slike, poput Van Gogovih „Irisa“.

Dejvid Perel:

Da.

Alen de Boton:

Pošto umem da pišem, prirodno me privlači da radim nešto što ne umem. Zavidim tekstopiscima i umetnicima, ali možda bih se divio piscima da sam tekstopisac ili umetnik.

Dejvid Perel:

Da.

Dejvid Perel:

Pretpostavljam da kada je u pitanju pisanje, razlog zašto kažem tu poentu o svesti je taj što kada čitam Dejvida Fostera Volasa, osećam se kao da stavljam njegove naočare i ulazim u njegov mozak na način na koji nijedan drugi medijum ne može. Sada, slika mi može pokazati kako neko nešto vidi. Muzika me može naterati da duboko osetim nešto. U pravu ste, mogu da osetim šta je sadržaj njihove duše. Ali pisanje je jedinstveno zbog sadržaja uma.

Alen Boton:

Gledajte, potrebne su nam sve ove stvari. Potrebne su nam sve ove stvari. Mislim, sećate se ove rečenice kod Flobera gde kaže da smo svi nemi medvedi koji očajnički udaraju u bubanj dok gledamo lepotu zvezda? Drugim rečima, mi smo ta vrsta zarobljene, zatvorene životinje u kavezu koja je svesna samo života u univerzumu. Ne znamo šta da radimo osim da nemo udaramo pesnicama o ovaj bubanj. I to je slika neartikulacije.

Mislim, svi mi idemo u grob sa većinom svog iskustva zaključanog u nama. Kada neko umre, ne umire samo njegov fizički oblik. To su milioni i milijarde utisaka misli, senzacija itd., koji su isparili. Kako se svaki mozak isključuje, ogromno sećanje se jednostavno briše.

S vremena na vreme, to je ono što nazivamo istorijom kulture. Nekoliko stvari se spase iz ove zapaljene biblioteke. Zamislite svaku osobu kao biblioteku koja sadrži milione knjiga koje se bacaju u okean. S vremena na vreme, baš kada se te knjige spuštaju u more, neko spase jednu ili dve, tri ili četiri knjige, i mi dobijemo mali fragmentarni utisak o tome kako je ta osoba razmišljala.n

Ali ovo je samo delić. Zamislite istoriju kulture ne samo kao sve knjige na svetu, već da su te knjige fragment onoga što su ljudi zapravo mislili i osećali. Tada počinjete da shvatate obim mentalne aktivnosti čiji su ovi ljudi koje nazivamo umetnicima samo nekoliko izvoda iz te nepisane priče.

Dakle, pisci pišu priču koju većina ljudi nema vremena niti sklonosti da napiše za sebe. Oni su samo pisari ljudskih misli, ne samo svojih misli, već ljudskih misli uopšte, što se vraća na onu drugu stvar koju sam govorio. Zašto će ljudi reći meni ili drugim piscima: „To je bio moj život koji ste opisivali. To je bila moja misao koju ste imali za mene ili sa mnom.“ A to je samo zato što se kupamo u ovoj mnogo široj zajednici misli koja je šira od misli zdravog razuma.

Postoji divan citat od Emersona gde kaže: „U glavama genija pronalazimo sopstvene zanemarene misli.“ Drugim rečima, geniji nemaju misli koje su fundamentalno drugačije od drugih ljudi. Ono što imaju jeste neka vrsta vernosti zanemarenijim mislima, mislima koje se ne pominju u salonu, takoreći, koje se ne iznose za trpezarijskim stolom, ali koje su u svima i koje se zanemaruju kroz naviku, stid, sramotu, težnju ka statusu, šta god da stoji na putu iskrenijem dijalogu.

Dejvid Perel:

Koliko je vaše iskustvo kao pisca bilo vezano za neku vrstu discipline gde sednete, obavite posao, pojavite se. Sednem u 9 ujutru, inspiracija dolazi i pronalazi me, za razliku od nečega gde kanališete nešto što je izvan vas?

Alen de Boton:

To je kao onaj poslovični primer jedrenja, zar ne? Morate biti sa svojim brodom, i morate imati jedro, i morate imati jedro ispruženo, i nadate se preovlađujućem vetru.

Da, ali potreban vam je taj vetar. Morate biti napolju. Morate biti napolju na jezeru sa svojim čamcem. Tamo ste sa svojom mrežom za leptire. Morate biti tamo sa leptirom. Ponekad, leptir može uleteti u nju. Morate biti tamo sa mrežom; inače je nećete uhvatiti. Ali šta to zapravo znači? Šta znači biti napolju na jezeru ili biti sa mrežom za leptire? Da li to znači da morate biti za svojim stolom u 9:00? Ne znam. Mislim, morate imati uključen mozak. Morate biti pažljivi na sopstvene senzacije i misli. To je pravi posao.

Dejvid Perel:

Pažljivi prema sopstvenim osećanjima i mislima.

Alen de Boton:

Naravno. Dakle, ako beskrajno skrolujete po telefonu, izgubljeni ste. Vaše misli nisu sa vama.

Dejvid Perel:

Volim to. Radim tu stvar gde na kraju dana samo sednem 20 ili 30 minuta i koristim karticu. Samo pokušavam da popunim karticu, pažljiv na sopstvene senzacije i misli. Volim taj način izražavanja.

Samo sam zbunjen i zaprepašćen koliko senzacija i misli postoji, a ja jednostavno ne shvatam. Većina njih nema suštinu, ali neke zaista imaju, ali ja to ne shvatam u vrevi i žurbi svakodnevnog života.

Alen de Boton:

Tačno. Trebali bi nam sati da obradimo minute, da zaista obratimo pažnju na ono što se dešava u minutu. Ljudski perceptivni mehanizam je namerno prigušen. Postoji citat Džordž Eliot, gde kaže nešto poput: „Kad bismo zaista bili pažljivi na misteriju i složenost stvari, čuli bismo otkucaje srca veverice i čuli bismo kako trava raste.“

Parafrazirajući loše, poludeli bismo od mnoštva stvari; izgubili bismo razum. Ali ključno je da bismo čuli otkucaje srca veverice i čuli kako raste trava. Drugim rečima, ono što ona kaže jeste da vi to ionako čujete, ali to potiskujete. Da upotrebim frojdovski jezik, vi to potiskujete. Te stvari su u vama, ali im niste obraćali pažnju, jer biti svestan njihove rezonancije značilo bi izgubiti sebe.

Da bih sada razgovarao sa tobom, moram da odbacim toliko misli. Svaki put kada stvorim rečenicu, žrtvujem druge rečenice u ime pokušaja da zvučim logično. Slabo sam svestan, dok sedimo ovde i razgovaramo, da razmišljam i o drugim stvarima, stvarima koje ću kasnije uraditi, stvarima koje su se dogodile.

Jer još nisam lud niti senilan — poludeću i postaću senilan, verovatno u nekom trenutku, ali ne još. Još uvek sam u stanju da održim koherentnu naraciju tako da govorimo. Mnogo toga se dešava u mojoj glavi.

Dejvid Perel:

Zbunjuje me istorija ove sobe i sve što se dogodilo.

Alen de Boton:

Tačno. Naši umovi su tako bogati instrumenti. Mogu da gledam u vas, a delimično gledam i u te knjige i razmišljam o tim knjigama i obliku njihovih korica.

Gotovo je kao da u našim umovima postoji neka vrsta sistema trijaže, koji se razvijao hiljadama godina, o tome šta je sada važno. Naši umovi su veoma dobri u tome da kažu: „Ovo je sada važno“, pa ću žrtvovati druge stvari. Neću se baviti time.

To je ono što čini veoma stare ljude ili lude ljude ili malu decu fascinantnim, ali i izluđujućim za razgovor, jeste to što ne mogu da održe koherentnu nit. Ako kažete detetu: „Šta si radio u bašti?“, reći će: „Igrao sam se“, a onda će reći: „Za stolom“. Zaborave jer vide nešto drugo. Ne mogu da srede svoje misli.

Dobra umetnost, dobar umetnik, dobar pisac, je neko ko pozajmljuje iz umetnosti loše trijaže. Drugim rečima, oni vrše trijažu ne prema standardnom osećaju šta je važno, već prema difuznijem, slobodno-asocijativnom osećaju. Oni izlaze van normalnih granica.

Pomenuli ste Dejvida Fostera Volasa. Ako biste rekli: „Dejvide Fostere Volase, idi na krstarenje, šta primećuješ?“, on ne bi rekao: „Primećujem da je bar ovde.“ On je svestan drugih rezonancija koje su van uobičajenog delokruga, a to je ono što svi pisci rade.

Dejvid Perel:

Imao sam ovo iskustvo. Bio sam u Londonu i radio na ovom dokumentarcu, i prvog dana smo bili na nasipu na mostu Vaterlo pet sati. I imate taj zaista zanimljiv osećaj. Bio sam nekako odgovoran za držanje ove trake sa upozorenjem i osiguravanje da svi prolaznici, mislim nekoliko hiljada tokom koliko god sati, vide i da ne ometaju ono što se dešava.

I ako pogledate ove ljude, niko ne gleda nasip. Niko ne gleda zgrade oko sebe. Svi samo idu od tačke A do tačke B. Ali onda sedite tamo i samo gledate i samo buljite u istu stvar šest sati, i sve te stvari ožive.

Shvatite sve te suptilnosti u arhitekturi, u tome kako sunce menja zgrade, i jednostavno shvatite, oh, bože moj, nikada nisam zapravo pogledao šta se dešava. I mislim da je to mnogo toga što pisanje jeste. Gotovo ste kao da stavljate lisice na ideju, i jednostavno se vezujete za tu ideju, i jednostavno se terate da gledate. Slikanje je isto.

Neprestano me hipnotišu sve stvari koje nisam video u prvom, drugom, trećem satu, a koje počinju da se otkrivaju. A onda to podeliš sa drugim ljudima. Oni kažu: „Kako vidiš tako duboko?“ Ti kažeš: „Ne, ne, ne, samo sam to duže gledao nego ti.“

Alen de Boton:

Tako je, tako je. I opet, mala deca su vodič za ovo. Svako ko je vodio malo dete u park zna kako ovo funkcioniše. Dakle, vi kao odrasla osoba, oni kažu, dobro, idemo u park. A dete kaže, čekaj, ne zanima me park. Ja se samo budim i otkrivam misterije postojanja.

Dakle, upravo sam video zid od cigle i želim da pređem rukom preko maltera tog zida, ili ima malo mahovine i samo želim da dodirnem obraz o nju. I pomislite, dobro, to je njihov prioritet. A umetnik je pomalo takav. Umetnik je neko ko, svi idu, idu u park. I idu, zapravo, upravo me je zaustavilo nešto malo neobično. A pretvoriti to u nešto što nazivamo umetničkim delom je veliko dostignuće.

Dejvid Perel:

Kakva je bila uloga poezije u vašem životu? I kao potrošača, ali posebno kao pisca.

Alen de Boton:

Od malih nogu sam se osećao kao da sam u defanzivi kada je u pitanju poezija. Postojali su neki rani časovi poezije na koje sam trebalo da idem, ali nekako nisam. Osećao sam se kao da ih ne razumem.

Pa se sećam da sam uvek čitao poeziju razmišljajući, šta se ovde dešava? Šta bi trebalo da radimo ovde? To je pomalo čudan jezik, i ne znam šta se dešava.

Istovremeno, počeo sam da primećujem da ponekad imam poetski način govora. Pod tim zapravo mislim da nisam bio, znate, postoji ta razlika između proze i poezije. Proza je, ukratko rečeno, pokušavate da stignete do odredišta i ne marite toliko za reči koje se koriste. Samo pokušavate da to kažete. Zato je „Uputstvo za bezbednost“ napisano u prozi, a ne u ovoj stvari koja se zove poezija.

Poezija ide krivudavijim putem. Zainteresovana je za asocijacije oko reči, zainteresovana je da stvari učini zvučnijim, lepšim, šta god da je, promišljenijim. To je slučajan put do odredišta. Sećam se da sam pomislio, to me zanima. To me zanima kao pisca, ali nisam išao u školu poezije i ne znam šta ovi pesnici rade.

Postoji ta ideja da ono što zaista čini poeziju jeste dužina stihova, metar, jamb, ovo i ono. Sve te stvari o kojima ne znam. Nisam siguran da li je to slučaj. Mislim da poezija postoji unutra, možete je izraziti proznim rečenicama.

Postoji taj čudan hibrid koji se zove prozna pesma. Bodler, veliki francuski pisac, pisao je prozne pesme. Mnogo ljudi je pisalo prozne pesme, što je zapravo, napuštanje dela formalne strukture poezije, ali zadržavanje dela onoga što želim da nazovem rezonancom poezije unutar prozne strukture. To me zanima.

Pesnici koje ja preferiram su ono što biste mogli nazvati lako čitljivim pesnicima. Pesnici koji ne govore nužno uvek o Ahilu i Ajaksu i svim onim mitološkim figurama koje vam malo zamaraju mozak, ali govore, koriste obične reči i obične situacije, ali ih stavljaju na malo nove načine.

Dakle, engleski pesnik Filip Larkin je bio neverovatno važan. Kao i mnogi ljudi koji se zbunjuju oko poezije, on je pesnik za ljude koji ne razumeju poeziju. Veoma lako razumljiv. Neko poput V. H. Odena, opet, veoma lako čitljiv pesnik od koga možete dobiti jako mnogo, itd., itd. Dakle, ja sam na strani onih koji se lako čitaju.

Dejvid Perel:

Da. I devojke. Meni sa poezijom pravila ne pomažu. Jedino, jedini način da nešto dobijem od poezije jeste da pokušam da je zapamtim, a onda nekako oživi.

Alen de Boton:

Da, zanimljivo. To je stvarno zanimljivo.

Dejvid Perel:

Ne umem da čitam poeziju. Moram samo da je čitam i čitam i kažem, vau, to me je pogodilo. Ne znam zašto. A onda je naučim napamet.

Alen de Boton:

To takođe sugeriše da bi moglo biti zabavno raditi to sa nekim. Kao da to čitate nekome ko govori poeziju, što je, naravno, način na koji je poezija nastala.

Dejvid Perel:

Da, naravno.

Alen de Boton:

Naravno. To je pomalo zabavno. Tako da bi pamćenje, izgovaranje, druženje moglo biti zaista dobar način da se uključe.

Dejvid Perel:

Šta vas je podstaklo da provedete toliko vremena analizirajući druge pisce? Mnogo video snimaka Škole života na početku je bilo, hej, vodič za Ničea, vodič za Sartra. Šta vas je podstaklo da rezimirate njihov rad kao pisca?

Alen de Boton 47:37 - 49:53

Napisao sam knjigu pod nazivom „Utehe filozofije“, koja je pogled na šest filozofa. Napisao sam knjigu o Prustu pod nazivom „Kako Prust može promeniti vaš život“, i tako dalje. Tako da me je uvek zanimalo kako govorite o drugim piscima, drugim misliocima.

Nikada me nije zanimalo da budem akademik. Akademici uvek tvrde da su veoma verni idejama ljudi o kojima govore. Manje me je zanimalo da budem apsolutno veran, koliko da mapiram o čemu me je pisac naveo da razmišljam, kuda me je odveo. Dakle, više nije samo pisac. To je interakcija između mene i tog pisca, koja bi mogla da ode na malo drugačiji način.

Ne nužno šta je Niče zapravo rekao, već šta nam on sada može reći, s obzirom na stvari koje jeste rekao? Kakve rezonancije postoje između onoga što je rekao i našeg vremena, ili samo mog tumačenja toga? Zato me zanima dodatno obogaćen, ličniji odgovor na stvari.

Često zamišljam nekoga kako kaže, u redu, pročitali ste ovog mislioca. Šta vam je zaista ostalo u sećanju? Budimo iskreni. Šta vam je ostalo u sećanju? To je drugačije od pokušaja da napišete stranicu na Vikipediji o nekome. To je sasvim drugačija vežba.

Opisivali ste tipičan dan kada biste se možda zapitali šta se zapravo danas dogodilo? Zamislite da radite sličnu vežbu. Zatvorili ste tuđu knjigu. Čitali ste Ničea i zatvorili tuđu knjigu, i pomislili ste, u redu, šta je zapravo ostalo ovde? Odgovor bi mogao biti sasvim drugačiji. Dakle, to nije akademska vežba.

Mislim da je razlog, ukoliko su moje knjige o drugim misliocima naišle na odjek — prodavale su se izuzetno dobro, a Jutjub videi su prošli izuzetno dobro — taj što tamo radim nešto što je drugačije od standarda, ono što bi ChatGPT uradio za vas, ono što bi unos na Vikipedijinoj stranici, ono što bi akademik uradio za vas. Ne radim to akademski.

Dejvid Perel 49:54 - 50:32

Ono što mi pada na pamet je koliko pisanja, koliko su ljudi zaglavljeni u onome što misle da bi trebalo da rade. Stalno ponavljate, znate, ne akademik, i čak i u školi nas to nekako gura u određenom pravcu.

Hteo sam da svratim, ali mi se nije činilo kako treba. Kada si pričao o poeziji, pomislio sam, verovatno je dobro što nisi pohađao taj kurs poezije jer je veliki deo našeg razgovora o poeziji super levo-horobalan i analitički. Pričao si o jambskom pentametru i tako dalje. Šta je sa cenjenjem poezije? Neko dođe kao, hej, cenim poeziju, ali tako često se samo zaglaviš u tome, oh, jednostavno ne bi trebalo to da radiš.

Alen de Boton:

Mislim, vidite, to je jedan od velikih problema života, ovo pravilo šta bi trebalo da radite. Hajde da prestanemo da pričamo o pisanju i pričamo o poslu na minut, samo zato što je to lepo mesto za odlazak, neočekivano mesto za odlazak. Poslovi su kreativna preduzeća, strukture, potrošačka preduzeća koja stalno greše. Jer potrošačko poslovanje je pokušaj da se pokuša shvatiti šta će se svideti nekom drugom. Vrlo često se ljudi vode onim što bi trebalo da radite, a ne onim što mislite da bi zaista moglo biti lepo za vas. Dakle, ista lažnost, sentimentalnost, plastičan kvalitet ulaze kao što ulaze i u kreativna dela.

Zamislite, dakle, kakav je loš restoran. Recimo da restoran želi da bude zaista elegantan i lep, ali ne razmišlja o tome šta su elegancija i lepota zapravo. Ne ide baš kao: „Da li ti zaista treba cveće na stolu? Da li zaista želiš da počneš sa dinjom? Da li zaista voliš dinju?“ Znaš, šta god to bilo.

Razmislite o ljudima koji organizuju večere. Zamislite taj prvi put kada pozovete prijatelja na večeru i kažete: „Molim vas, dođite i ja.“ Ljudi dođu do određene faze u buržoaskom urbanom životu gde pozivaju kolegu sa posla kod sebe kući da zajedno podelimo hleb. Odjednom je to kao: „Vau, moram da organizujem večeru. Dakle, moram da kupim piletinu ili nešto slično, jer to se radi.“ Moramo da pojedemo prvo jelo, pa drugo, a onda moramo da sednemo. Ljudi su strašno sputani umesto da pomisle: „U redu, šta zapravo želim da radim ovde?“

Moglo bi biti potpuno drugačije. Mislim, zamislite da kažete: „U redu, hajde samo da pojedemo malo čipsa i konzervu tunjevine i da legnemo na sofu i samo ćaskamo jer to smo zapravo mi i ono što želimo da radimo.“ Hajde da ugasimo svetlo i pogledamo zvezde. Hajde da prošetamo između jela. Hajde da plačemo zajedno. Hajde da operemo sudove. Hajde da budemo čudni zato što jesmo čudni.

Postoji ono što bi trebalo da radiš, budeš i osećaš, a onda postoji istina, a to je čudnost života. To se dešava i u vezama. To je zabavna stvar u vezi sa dobrom vezom, zar ne? Upoznaš nekoga, izlaziš sa njim i kažeš: „Kako si? Vrlo sam dobro. Kako si ti?“ A onda, tri meseca kasnije, kažeš: „Jesi li mislio na nešto od toga? O, ne. Da li stvarno voliš klizanje na ledu? O, Bože, ne. Samo sam mislio da će te impresionirati.“ Odjednom se pojaviš kao mnogo komplikovanija, na kraju draženija, čudnija osoba.

Dejvid Perel:

Zar nije tako čudno kada pišeš o tome kako svi ljudi koje voliš, voliš zbog njihovih osobenosti? Oni su se oslonili na nešto do stepena koji nikada ranije nisi video. Ponekad jednostavno krive gramatiku na sve vrste čudnih načina. Šta god da rade, deluje kao da je to ono što jesu.

Pa ipak, kada sednete da pišete, pomislite: „Oh, ne bi trebalo to da radim. Ne bi trebalo to da radim.“ A onda se nekako nađete u kavezu, posebno kada počinjete kao...

Alen de Boton:

Pisac, zato su te vežbe prilično dobre za razmišljanje, u redu, kada ne bi bilo pravila, kada ne biste mogli da ne uspete, kada se niko ne bi smejao, kada biste sutra bili mrtvi, šta biste zapravo uradili i rekli, i kako biste pisali, recimo?

To je ono što bi trebalo da napišeš. Što se mene tiče u mojoj pisačkoj karijeri, mislio sam da želim da budem romanopisac. Tako da sam pisao ove stvari koje se zovu romani zasnovani na romanima iz 19. veka. Postepeno sam samo pomislio: „Jebem sva ta pravila“, i na kraju sam napisao knjigu koja je bila mnogo čudnija, originalnija, i nekim ljudima se sviđa.

Dejvid Perel:

Koji je to bio?

Alen de Boton:

To je bila moja prva knjiga pod nazivom „O ljubavi, eseji o ljubavi“. Ali, kao što rekoh, sada sam razmaženi dečak. Sada radim samo ono što želim.

I nekako mislim da ako je meni dosadno, biće dosadno i čitaocu. Zato samo želim da pišem. To ne znači da suprotno nije tačno. Samo zato što sam ja zainteresovan ne znači da je čitalac zainteresovan, ali postoji mnogo veća šansa da nekoga zainteresujem.

Dakle, sada se svakog jutra budim i samo pomislim, zar ne, o čemu mi se piše? Čudno, više ne razmišljam o knjigama. Razmišljam o proznim delima dugim oko 800 reči, i nije me briga o čemu se radi. Samo želim da se oseća kao ono što najviše želim da napišem tog dana.

Pišem rano ujutru kada osećam da tuđi planovi itd. nisu baš na vidiku. Zato se budim iz sna. To je zaštićeni lični prostor i pišem samo ono što mi se sviđa. Onda mislim da ću pronaći mesto za to; pronaći ću negde da to smestim jer sada imam oko 22 knjige u hodu. Samo mislim, oh, staviću to tamo, ili ću to tamo staviti. Jednog dana će negde pripadati. Ali je napisano, takoreći, iz srca.

Potpuno sam odustala od starog načina rada gde radim na knjizi, a to znači da samo treba da ispletem sledeći deo tapiserije. Rukujem se osećajem. Mislim, ponekad, u redu, malo preterujem. Ponekad imam osećaj da bi bilo dobro pokušati da ispunim ovu kantu mislima oko slika. U redu, možda ih ubacim u tu kantu. Ali u celini, trudim se da stvari budu fluidne i da se osećaju veoma autentično.

Dejvid Perel:

Da, moj prijatelj Džeremi Gifon mi je jednom rekao, ako se ikada boriš sa pisčevom blokadom, tri reči: budi iskreniji. Budi iskreniji.

Alen de Boton:

To je ono što je blokada pisanja. Blokada pisanja je sukob između stida i želje za iskrenošću. To je osećaj šta bi trebalo da radite i osećate i šta zapravo osećate i radite, a koji je utrnuo.

Dakle, opet, veoma je korisna vežba da sebi kažete, šta zapravo osećam? Šta zapravo želim? Gde sam zapravo? I šta vidim.

Mislim, to je veoma dobro pravilo i sa ljudima. Ako imate blokiranu vezu sa nekim, ponekad se zaglavimo u igranju i dvostrukim pogađanjima i svemu ostalom. Samo, šta bih zaista želeo da kažem ovoj osobi? Šta zaista želim? Ponekad nije uvek moguće to reći, ali barem ako to imate na umu, to je veoma korisno.

Dejvid Perel:

Moram da ti odam priznanje što si mi promenio mišljenje o jednoj stvari. Postoji jedna stvar oko koje si mi zaista promenio mišljenje, a to su vesti.

Još uvek se sećam tačno gde je to bilo. Postoji deo na početku knjige gde govorite o Hegelu, i on kaže da društvo postaje moderno kada podigne vesti na nivo onoga što su nekada bila verska uverenja u društvu. Pomislio sam, vau.

Nateralo me je da shvatim da kada se odvojim od ove knjige, shvatiš da su svi stalno u toj konstantnoj potrošnji vesti. To je čudna muka u vezi sa savremenim svetom: ta opsesija ljudima koje nikada nećemo sresti, mestima na koja nikada nećemo otići. 

Izvor