18.02.2019.

Izrael Jošua Singer





Stariji brat Isaka Baševisa i učitelj


     Braća Singer, a pre svega stariji, Izrael Jošua, u međuratnom periodu prošlog veka su bili među najistaknutijim piscima jevrejskog porekla u Poljskoj. Pripadali su konzervativnoj struji jevrejske inteli¬gencije. Razlog tome su poreklo i jezik na kome su pisali. I sa očeve i sa majčine strane, pripadali su veoma starim rabinskim porodicama, koje su u Poljskoj prebivale oko 600 godina. Njihov otac Mendel Pinkas Singer poticao je iz roda slavnog Bal Šem Tova, osnivača hasidskog pokreta krajem XVII veka, koji se proširio na celu Srednju Evropu. Prema genealoškom stablu taj rod je sezao čak do biblijskog kralja Davida. Majka, Ševa Zilberman je poticala iz Bilgoraja na Volinju, koji se posle Treće podele Poljske 1795. nalazio pod ruskom okupacijom i bio značajan hasidski centar, što se sve pominje i u romanu Izraela Jošue Josje Telac. Iako su braća prvi u porodici obrijali pajase, odbacili dugačke jevrejske kapute i jarmulke, iznajmili stanove u poljskom delu Varšave, prestali da se svakodnevno mole, da jedu košer hranu i ne poštuju mnoge od božjih zapovesti, između ostalog postavši umetnici i pisci, nisu sasvim napustili tu viševekovnu porodičnu tradiciju. Ni u Poljskoj, a kasnije, kada su početkom 30-ih godina emigrirali, ni u Americi.

     Jer, u međuratnoj Poljskoj, obnovljenoj i ujedinjenoj 1918. godine, 80% Jevreja govorilo je i čitalo na jidišu. Hebrejskim su se služili samo malobrojni, učeni, kao što se služi latinskim ili staroslovenskim. Samo su se tzv. napredni Jevreji i pripadnici pokreta Haskala, koji su se asimilovali ili otišli u Palestinu, služili poljskim i novohebrejskim jezikom.
Izrael Jošua Singer je rođen 1893, a njegov brat Isak Baševis 1904. Imali su i stariju sestru Hinderle Ester, rođenu 1891, veoma obrazovanu i «pobunjenu», koja je s mužem živela u Londonu i takođe bila pisac. Njeni romani Ples demona i Brilijanti, i zbirka priča Jiches s jidiša su bili prevedeni na engleski, francuski, nemački, danski i poljski. Bavila se i novinarstvom. Jedino se najmlađi brat, Moše, nije bavio pisanjem, već samo trgovinom knjiga. I, mada je bio aktivista u cionističkom pokretu, jedini je ostao u Poljskoj i za vreme Drugog svetskog rata se spasao logora, uspevši da s majkom pobegne u SSSR.

     Porodica Singer je u vreme njihovog detinjstva živela u provinciji, u manjim gradovima (Leonćin, Rađimin, Bilgoraj, Stari Đikuv i dr.), gde im je otac bio rabin. U Varšavu se se preselili 1908. i živeli u centru grada, u Krohmalnoj ulici 10 i 12, koju je u svojim romanima i pričama ovekovečio Isak Baševis. Među jevrejskom sirotinjom. Na prostoru gde se za vreme Drugog svetskog rata nalazio najveći jevrejski geto u Evropi (700-800.000), likvidiran posle Ustanka 1943. U vreme Prvog svetskog rata, tačnije 1917. godine, morali su na neko vreme da pobegnu pred Nemcima iz Varšave, u majčin rodni grad Bilgoraj. Iako su pre toga pripadali naprednim jevrejskim krugovima, taj grad će biti značajna inspiracija za najznačajnija dela braće Singer. Kod mlađeg će se pojavljivati kao Bilgoraj, a kod starijeg kao Bjalogura (Bela Gora). Inspiracija u smislu sticanja solidnog znanja o ortodoksnim Jevrejima, osobito o pripadnicima hasidizma. Jer, i sami su u detinjstvu pohađali rabinske škole, koje su ih pripremale za zvanje rabina i nastavljanje porodične tradicije. Međutim, do toga nije došlo. Braću su rano privukle i odvukle svetovne nauke i svetska književnost. Počeli su da se bave novinarstvom i prevođenjem s poljskog, ruskog i nemačkog. A Izrael Jošua i slikarstvom. Mada su ih kriterijumi vrednosti, koje su veoma rano stekli, usmerili na pisanje na jidišu, za Jevreje koji se tim jezikom pretežno služe. I u Americi, u koju su mnogi otišli shvativši da se u Nemačkoj i Evropi 30-ih godina, s dolaskom Hitlera na vlast, rađa fašizam, a pre toga antisemitizam, koji im nisu obećavali svetlu budućnost.

     Jevreji u Poljskoj, kao najbrojnija manjina (između tri i tri i po miliona), iako su se od 60-ih godina XIX veka počinjali asimilovati, učiti poljski i ići u poljske škole, u potpunosti nisu bili prihvaćeni. Prvorazredni pisci, ranga jednog Tuvima, Slonjimskog, Vitlina, Bruna Šulca i mnogi drugi, nisu tretirani ravnopravno. I, zbog toga su postojala dva paralelna sveta, koja su se retko ili uopšte nisu susretala. Šekspirolog Jan Kot, koji je živeo u centru Varšave, u poljskom delu često je u svojim autobiografskim tekstovima navodio da nije znao za postojanje braće Singer, iako ih je delio nepun kilometar prostora. On, pripadnik srednje klase, koja se asimilovala u XIX veku, odlazio je kao mladi pisac u čuvenu Zjemjanjsku kafanu, u kojoj je carevao Gombrovič, išao normalno u pozorište, operu, a na studijama prava i romanske filologije je bio tretiran kao Poljak. Stotinak metara dalje, u jevrejskoj četvrti nalazila se sinagoga Na Tlomackjem, u kojoj se okupljala jevrejska omladina, o čemu on nije imao pojma. Jer ga je kao i mnoge njegove levo orijentisane drugove, prvenstveno zanimala Evropa, avangardna umetnost, naučnička karijera. I smatrao se katolikom.
U paralelnom svetu, kome su pripadala braća Singer, takođe je vladalo interesovanje za svet, ali su se držali i jevrejske tradicije, posebno hasidske, sa kojom su porodično vekovima bili vezani. Hasid znači pobožan. Veoma ekstremno. Mistično. Jer, prema osnivaču hasidskog pokreta, Bal Šem Tovu, «radost je jedino istinsko služenje Bogu». Zato je molitvena ekstaza bila u osnovi i zemaljskog života, mada je podrazumevala «poniznost» prema Svevišnjem. Pokret se temeljio na Kabali, posebno na knjizi Zohar. Svojim pristalicama je pružao osećanje dostojanstva i izabranosti, a očekivanje dolaska Mesije pridavalo je smisao životu.

     Na čelu hasidskih zajednica, ili dvorova, nalazili su se cadici ili «pravednici», odnosno posrednici između Boga i vernika. Zbog toga su ih pristalice smatrale i čudotvorcima. Hasidi su živeli pridržavajući se strogih pravila. Od molitvi, praznika, rituala vezanih za rođenje, brak i smrt, do odevanja, jela i pića. Otac braće Singer je bio ortodoksni rabin. Veoma strog prema sebi, svojoj porodici i vernicima. Majčin otac, takođe rabin, Jakub Zilberman, iako veoma pobožan, pre je bio trezveni racionalista, zbog čega je prezirao hasidski misticizam i verovanje u čuda, nazivajući sebe mitnagdom. Mitnagdim su u određenim jevrejskim krugovima smatrani «aristokratijom duha», a neke, izuzetno učene, nazivali su «gvozdene glave». Nosili su velike šešire, umesto jarmulke. Nešto kraće atlasne kapute. Bradu su podšišivali i češljali u dva špica. Zvali su ih i Litvaci, mada je to bio i naziv za Jevreje iz Litve, Ukrajine, Rusije, Volinja i Podolije. Upravo ove dve struje Jevreja sa istoka Poljske u XIX veku opisao je Izrael Jošua Singer u svom najznačajnijem romanu Josje Telac. Očevu stranu kao mladinu porodicu, a majčinu kao mladoženjinu. S obzirom da brak između Serele i Nahuma čini okosnicu romana. Zbog toga je opisan u najsitnije detalje. Od sklapanja bračnog ugovora, preko venčanja, zajedničkog života i iznenadnog nestanka mladoženje, preko njegove prisilne ženidbe sa šamašovom (sluginom) ćerkom u gradu Bjalogura, dokazivanja pred sudom sedam-desetorice rabina ili Sanhedrina, čiji je Nahum/Josje muž, do smrti Serelinog oca, nješavskog cadika i ponovnog bekstva Nahuma/Josja, izabranog za njegovog naslednika. Kako je u osnovi romana paralelizam, pored udaje cadikove kćeri Serele za Nahuma, teče i četvrto venčanje i život njenog oca, nješavskog cadika Meleha sa rabinovom ćerkom/siročetom Malkele, s tragičnim završetkom, izazvanim «grešnom» ljubavlju Nahuma i Malkele. Veoma podrobno su dati svadbeni rituali. Priprema mlade za ulogu žene. Upoznavanje sa njenim dužnostima, u čijoj osnovi je krajnja poniznost pred mužem i muškarcima uopšte. Od trenutka brijanja glave i nošenja perike i odeće, iako skupocene, koja pokriva njeno telo od pete do glave. Isto tako priprema mladoženje za ulogu muža. Za ispunjavanje njegovih bračnih dužnosti. I, pre svega, za ozbiljne studije Talmuda i Kabale, odnosno za ulogu rabina, a možda i cadika.

      Vernici su bili pobožni i pridržavali su se zakona i običaja, ali slabo obrazovani. Da bi izdržavali mnogočlane porodice morali su se baviti zanatima, trgovinom drvetom, stokom, odevnim predmetima, jeftinom bižuterijom, držanjem tezgi po pijacama i dućana, pekara, obućarskih, krojačkih radnji, mlinova, kafana u najam, u vreme kapitalizma industrijom i bankarstvom, odnosno poslovima koji su im bili dopušteni, jer im je poljski zakon zabranjivao posedovanje određenih nekretnina i bavljenje poljoprivredom. U zavisnosti od stepena imućnosti svaki vernik je davao rabinu ili cadiku određenu svotu novca, od koga su se ovi izdržavali, da bi se mogli posvetiti studijama svetih knjiga, bogosluženju, postu, obavljanju rituala vezanih za rođenje, brak i smrt, razvode, mikve, košer kasapnice, a bogme i provoditi, odlaziti u evropske banje, opere, pozorišta, među¬sobno posećivati, naročito tokom venčanja.

     Oba brata opisuju roditeljski dom kao prostor u kome je sve predstavljalo greh. Greh je u njihovom detinjstvu bilo slobodno trčanje. Hvatanje muva. Crtanje. Smejanje. Igračke… Da bi ih sprečili u činjenju grehova roditelji su ih stalno plašili, posebno zlim dusima, dibucima, vampirima i urocima. Greh jedino nije bio celodnevno sedenje u hederu nad knjigom, «svaki trenutak posvećen Tori». «Naš dom je pre bio dom učenja nego normalan dom, pre dom Boga nego čovekov dom». Jer, u kuću gosti uopšte nisu pozivani, kao u drugim porodicama. Nisu, jer nije bilo ni nameštaja, već samo police s knjigama, a i veoma bedno se jelo. Zbog toga su braća više volela ulicu, makar i blatnjavu, nego dom. Jer, ulica je bila «vrsta životne škole, u kojoj su studirali ljudske strasti, kaprice, čežnje… Slušali priče o ludilu, okrutnosti, međusobnim obmanama, bračnim prevarama, lažima uopšte». Živeći u malim gradovima voleli su da se druže sa decom sitnih trgovaca, mesara, kočijaša, radnika. Da sa njima lutaju po okolini, po poljima i šumama. I, čim su počeli da zarađuju, iselili su se iz roditeljskog doma. I sva preterivanja, koja su kasnije sebi dopuštali, pre svega druženje sa «sumnjivim» mladićima i devojkama, raspuštenicama, slikarima, naročito opredeljivanje za pisanje i slikanje, novinarstvo, po svoj prilici su proisticala iz brojnih zabrana koje su im oba roditelja surovo nametala. Do te mere, da iako su voleli da uče, pružali su otpor učenju, preskakali su zadate pasuse svetih knjiga, pretvarali se da čitaju. Jer, dečacima je heder bio «metafora totalitarnog sistema», «minijatura paklenog sveta». Sveta koji su želeli da menjaju, naročito Jošua i sestra Hindele Ester, koji su iz inata počeli da uče ruski i interesuju se za komunizam. Nešto kasnije da sarađuju s novinama na jidišu i hebrejskom, objavljujući povremeno u njima i svoje prve književne radove.

     Braća su veoma rano govorila: Pisanje imam u krvi - ali su takođe poticali iz doma u kome je postojao kult knjige i veoma mnogo su čitali. U početku donoseći tajno svetovne knjige, od bajki, preko krimića do ozbiljnih romana i priča velikih svetskih pisaca i filozofa. Kako na poljskom, tako i na ruskom i nemačkom, koji su tada bili zvanični jezici u Varšavi. Odnosno, radili su na usavršavanju svog književnog zanata, na pronalaženju tema, jezika i stila.
«Nečistih», jeretičkih - naravno. Posebno u odnosu na očevu i majčinu viziju sveta. Za koje Kopernik, Njutn, Darvin, Spinoza i sl. nisu postojali. U pružanju otpora roditeljima istrajali su zahvaljujući opštoj atmosferi koja je vladala u Poljskoj početkom 20-ih godina, «sklonosti ka jeresi» i potrebi za emancipacijom. Stvorivši stil koji su nazivali «realističkim». Mada se nije radilo o realizmu i naturalizmu u književno-teorijskom smislu. Ima u njemu veoma mnogo jevrejske mistike, filozofije, poznavanja jevrejske duše, «trojezičnosti» (hebrejski, jidiš, poljski, a katkad i ruski), ili, kako bi se danas reklo multikulturalnosti, visokog stila, koji poljski i drugi evropski pisci odavno nisu primenjivali.

      Prelomni trenutak u životu Izraela Jošue Singera, koga su zvali Šija, predstavlja boravak u Rusiji pred kraj Prvog svetskog rata i u vreme Oktobarske revolucije, a posle rata posao dopisnika njujorških jevrejskih novina «Forwerts» i misao o emigraciji u Novi svet. Već je bio stekao određeno iskustvo kao urednik varšavskog književnog nedeljnika «Literarisze bleter», uključivši kao korektora i svog mlađeg brata Isaka Baševisa, koji je takođe pokazivao interesovanje za pisanje i bio član Kluba jevrejskih književnika Na Tlomackjem. U njemu je objavio i svoj prvi književni tekst pod pseudonimom Isak Cei, jer mu se već tada nije dopadalo da ga zovu «Singerov brat», iako je brata do smrti i posle dobijanja Nobelove nagrade nazivao svojim «učiteljem». Učiteljem i u životnom i u književnom smislu. Jer je ga je u trenutku teške krize, koja umalo da se nije završila samoubistvom, nagovorio da emigrira. Zaposlio ga je u novinama «Forwerts», u kojima je od dolaska u Ameriku objavljivao sve svoje priče i romane u nastavcima, koje je do kraja života pisao na jidišu. Mada je, zahvaljujući njihovim prevodima na engleski, dobio 1978. godine Nobelovu nagradu.

     Braća Singer su se u mnogo čemu razlikovala od Jevreja sa kojima su se družili i koji su im bili bliski. Pre svega, nisu se zanosili utopijama. Umesto u Palestinu otputovali su u Ameriku, u Njujork. O Poljskoj, iako su tamo rođeni i proveli detinjstvo i mladost, nisu uopšte mislili, niti su je nazivali svojom zemljom. Nisu se identifikovali ni sa Amerikom. Engleski su naučili i u svakodnevnom životu su se služili njim, ali su i dalje pisali na jidišu, za Jevreje u Americi, kojima je to bio glavni jezik. Mada su prilično izbegavali druženje sa njima. U biti su ostali tipični Jevreji ili «beskućnici», «apatridi», «izgnanici». Njihov otac je umro 1929. godine i do smrti se stideo što su mu sinovi pisci. Na pitanje svojih vernika i suseda - šta rade, odgovarao je da «prodaju novine».
Svoj najznačajniji roman Josje Telac Izrael Jošua je objavio 1932. godine u Varšavi. Iako je objavljen najpre na jidišu, doživeo je ogroman uspeh. Na poljski je preveden 1934. Uskoro se pojavio i u Americi na engleskom. Učlanjen je u poljski PEN-Club, što je retko činjeno s piscima jevrejskog porekla.
Pre nego što je do toga došlo, da bi potvrdio svoju samostalnost, bio je i radnik, i pomoćnik fotografa, i sitan činovnik, korektor u jevrejskim novinama. Radeći, upisao se na studije slikarstva. Imao je smisla za učenje stranih jezika i učio ih je. Svoju prvu priču «Biseri» objavio je u jevrejskom časopisu «Dos jidisze wort». S ocem je od detinjstva bio u sukobu. Kasnije i sa veoma ortodoksnom majkom. Opisao ih je, tačnije sumornu atmosferu njihovog doma i preteranu pobožnost, u svom romanu Braća Aškenazi (1934). Toliko ih je mrzeo da je postao ateista i marksista. Razočarao se, međutim, i u komunizam, provevši od 1918. do 1920. u Kijevu i Moskvi, gde se sreo sa revolucijom, pogromima, glađu i tifusom i jedva sve to preživeo. Spas je našao u ženidbi sa Genjom Kupferštik iz Krasnobroda, tipičnom tradicionalnom Jevrejkom, kakve je opisivao u svojim romanima, pričama i dramama. 1921. vratio se u Poljsku. Nastavio je da slika i piše. Objavio je zbirku priča Biseri (1922). Ponovo je uspostavio veze s umetničkim krugovima, upoznavši i mlađeg brata sa njima. Aktivno je učestvovao u osnivanju književnih časopisa «Ringen» i «Chaliastre». Postao je dopisnik visokotiražnog njujorškog «Forwertsa», u kome je pod pseudonimom G. Kuper objavljivao reportaže o Galiciji i Poljskoj, koje su mu donele slavu i novac, s obzirom na tiraž od četvrt miliona primeraka. Tada iznajmljuje veliki stan u ulici Lešno. Rađaju mu se dva sina. Vodi zanimljiv društveni život. Posećuju ga poznati umetnici. Odlazi ponovo u Rusiju, odnosno u SSSR. 1928. objavljuje knjigu reportaža Nova Rusija, koja je zbog kritičkog odnosa prema komunizmu u Poljskoj i Americi jako dobro primljena. Uspeh njegovih knjiga dovodi do razilaska s mlađim bratom, koji počinje da ga izbegava. Pre svega ističući da je bolji pisac od brata i da mu ovaj zavidi na tome. Taj trenutak u njihovim životima Izrael Jošua opisuje u romanu Braća Aškenazi, koji je u priličnoj meri autobiografski, jer je u njemu pisao i o veoma složenom odnosu s oba roditelja. Odnosi među braćom se ipak popravljaju. Isak Baševis hvali bratovljev roman Josje Telac, nazivajući ga remek-delom jidiš književnosti.

     Osnovna priča u romanu je istinita. Saznali su je od svog oca. S tim što ju je Izrael Jošua prvi uobličio u roman, koji je postao popularan već izlazeći u nastavcima u njujorškom «Fortwersu». Samo što je objavljen u vidu knjige, odmah je dramatizovan i s velikim uspehom izvođen u njujorškom jevrejskom pozorištu na jidišu. Zahvaljujući tome dobio je američku vizu i sa porodicom se od 1934. trajno nastanio u Americi. I u Poljskoj je roman oduševljeno prihvaćen. Najpre je takođe izlazio u nastavcima u čuvenom časopisu «Wiadomošci Literackie» («Književni glasnik»), a ubrzo u izdavačkoj kući«Roj». Objavljen je u Poljskoj još dvaput, 1960. i 1992. godine, a preveden i na više drugih jezika. 1933. i u Varšavi je prikazana njujorška inscenacija romana, posle čega je popularnost Izraela Jošue u Americi upoređivana sa popularnošću Šolema Aša, jednog od najvećih jevrejskih pisaca svih vremena. Posle Braće Aškenazi objavljuje novu porodičnu sagu Porodica Karnovski (1943), koja je takođe s uspehom izvedena i na sceni njujorškog jevrejskog pozorišta. Te dve sage su prevedene na engleski i do danas su popularne. Objavio je i veoma zapaženu knjigu priča Proleće. 1938. se vraća svom boravku u Rusiji i o svom obračunu s komunizmom piše roman Drug Nahman. Glavna ličnost ima dosta bratovljevih crta. Na vrhuncu popularnosti, iznenada 1944. umire od infarkta. Posmrtno je 1946. objavljen njegov Dnevnik. Umro je u pedeset prvoj godini. Ubrzo mlađi brat počinje da piše romane-porodične sage, poput Porodice Muškat, veoma nalik na bratovljeve, kome, kao velikom majstoru ovog žanra, posvećuje to delo. S obzirom da je svog starijeg brata nadživeo čitavih četrdeset sedam godina i za svoje veoma originalno stvaralaštvo dobio Nobelovu nagradu, ovaj je dugo ostao u senci, a povremeno sasvim zaboravljan. Poslednjih godina ova nepravda se ispravlja, posebno u Poljskoj. Jer, podsetimo, braća posle odlaska u Ameriku nisu održavala kontakte s Poljskom, a i za vreme Drugog svetskog rata došlo je tako reći do potpunog istrebljenja Jevreja, tako da su i zbog toga decenijama prećutkivani. Može zvučati neverovatno, ali na poljski je s jidiša prevedena jedva polovina dela nobelovca Singera.

( Isak Baševis Singer  dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1978.)

*izvor


Pesma na jidiš jeziku

10.02.2019.

Yukio Mishima, Ispovest Maske, Zlatni paviljon, Žeđ za ljubavlju - odlomci






Zlatni paviljon

PRVA GLAVA

     Još u detinjstvu otac mi je često govorio o Zlatnom paviljonu.
    Moje rodno mesto je jedan zabačen, usamljen rt, isturen u Japansko more severoistočno od Maizurua. Očev zavičaj, međutim, nije bio onde, nego u Siraku, istočnom predgrađu Maizurua. Popustivši nagovaranju da se zamonaši, otac je postao sveštenik u jednom hramu na tom zabačenom rtu, gde se oženio i dobio dete; to sam bio ja.
      U blizini hrama na rtu Nairu nije bilo odgovarajuće srednje škole. Tako sam se ja, najzad, odvojio od roditelja; poslali su me da živim kod strica, u očevom rodnom mestu, odakle sam pešice odlazio u Istočni Maizuru, gde sam pohađao srednju školu.
      Očevo rodno mesto bilo je suncem obasjana varošica. Ali svake godine u novembru ili decembru, čak i za vedrih dana, kada se činilo da neće biti nijednog oblačka, s neba bi se sručilo četiri-pet iznenadnih pljuskova. Možda bi se moglo reći da je i uzrok mome promenljivom raspoloženju bilo to što sam odrastao u takvom kraju.
      Za majskih večeri, po povratku iz škole, sedeo bih u svojoj radnoj sobi na spratu stričeve kuće i zurio daleko u obrise brda. Mlado lišće na padini brda, pod zracima zalazećeg sunca, ostavljalo je utisak zlatnog paravana podignutog usred polja. Taj prizor uvek bi u mojoj mašti izazivao sliku Zlatnog paviljona.
       Iako sam često viđao stvarni Zlatni paviljon na fotografijama i u udžbenicima, duša mi je bila opsednuta vizijom Zlatnog paviljona, onakvog kakav mi je dočarao otac u svojim pričama. On mi zaista nikad nije pričao o tome da stvarni Zlatni paviljon sav blista od zlata; ali, prema očevom mišljenju, na Zemljinoj kugli ništa nije bilo tako lepo kao Zlatni paviljon. Štaviše, već i oblik
kineskih karaktera1 kojima se ispisuje ime tog hrama, pa i sam zvuk njegovog imena — »Kinkaku«, izaziva u mojoj duši pomisao na neke neobjašnjive, neobične odlike.
      Kada bih se zagledao u površinu dalekih polja dok su blistala na suncu, činilo mi se kao da su to zlatni odblesci nevidljivog Zlatnog paviljona. Prevoj Jošizake, na granici između prefekture Fukui i oblasti Kjoto, u kojoj smo živeli, ležao je u neposrednoj blizini prema istoku. Sunce je izlazilo negde baš iznad tog prevoja. Mada grad Kjoto leži upravo u suprotnom pravcu, meni se priviđalo kako se Zlatni paviljon uzdiže u jutarnje nebo, pod zracima sunca koje se rađa, iz onih uvala između planina
na istoku.
       Tako se Zlatni paviljon pojavljivao svuda kud bih se okrenuo; ali pošto ga nikada u stvarnosti nisam video, mnogo me je podsećao na more u ovom kraju. Jer, iako do zaliva Maizuru ima svega pet-šest kilometara na zapad od sela Širaku, u kome sam ja živeo, more su zaklanjale planine pa se nije videlo. Ali i pored toga, u ovom predelu uvek je lebdelo u vazduhu nešto što je podsećalo na to
more. I vetar je ponekad donosio miris mora, a kada bi dunula bura, jato galebova spuštalo se klizeći na okolna polja, kao da traži utočište od stihije.
        Slabašna tela, uvek sam doživljavao poraze u odnosu na druge dečake, i u trčanju i u vežbanju na trapezu. Uz to sam od rođenja zamuckivao, zbog čega sam bivao sve povučeniji u ophođenju s ljudima. A svako je znao i da sam dete iz hrama. Neki neobuzdaniji dečaci su me ismevali, podražavajući monaha kako, zamuckujući, čita budističke sutre. U našoj lektiri bila je jedna priča u
kojoj se pojavljivao detektiv koji zamuckuje, pa su mi dečaci namerno čitali delove iz te priče, i to naročito glasno, primoravajući me da ih slušam.
      Moje mucanje, razume se, stvaralo je prepreku između mene i spoljnjeg sveta. Uvek sam pri izgovoru prvog glasa zastajao, teško mi je izlazio iz usta. Taj prvi glas bio je neka vrsta ključa za vrata koja su odvajala moj unutrašnji svet od spoljnjeg sveta, ali taj ključ nikako da se glatko okrene u bravi. Većina ljudi, zahvaljujući svom tečnom govoru, ostavljaju širom otvorena vrata između unutrašnjeg i spoljnjeg sveta, tako da vazduh slobodno struji između njih; međutim ja tu mogućnost nisam imao.
    Ključ mi je bio potpuno zarđao. Dok se žestoko napreže da izusti onaj prvi glas, mucavac podseća na ptičicu koja se koprca, lepetajući krilima, u pokušaju da se iščupa iz gustog lepka. A kada se na jedvite jade konačno oslobodi, onda je već prekasno. Naravno, bilo je prilika kada mi se činilo da spoljni svet strpljivo čeka, ne mrdnuvši ni prstom, dok se ja borim da se iščupam. Ali stvarnost koja čeka na mene više nije ona sveža stvarnost. Dok naposletku stignem do spoljnjeg sveta, posle dužeg koprcanja, uvek se nađem u takvom položaju kao da je stvarnost trenutno promenila boju i ispala iz žiže... i uvek mi se ispreči ona stvarnost koja je izgubila svu svežinu kakva je, činilo mi se, upravo meni odgovarala, i tada mc zapahne zadah već natrule stvarnosti.
      Kao što se lako može zamisliti, mladića kakav sam bio ja, spopadaju dve oprečne želje za isticanjem. U pričama sam voleo opise silnika. Uobražavao bih da sam mucav, ćutljiv tiranin, čiji podanici žive u večitom strahu, dršćući na svaki mig mojeg oka i pažljivo motreći da uhvate svaku promenu na gospodarevu licu. Nije bilo nikakve potrebe da svoju surovost opravdavam jasnim,
glatko izgovorenim rečima. Već sama moja ćutljivost opravdavala je svaku svirepost. I tako sam, s jedne strane, uživao u tome da u mislima kažnjavam jednog po jednog učitelja i školskog druga, koji su me kinjili iz dana u dan, dok sam, s druge strane, zamišljao sebe kao velikog umetnika, obdarenog najčistijom vizijom, i potpunog gospodara svoga unutrašnjeg sveta. Moj spoljni izgled bio je zaista bedan, ali zbog toga je moj unutrašnji svet bio bogatiji od sveta ostalih. Zar nije bilo prirodno da mladić sa nepopravljivom govornom manom zamišlja sebe kao potajno obdarenu ličnost? Osećao sam se kao da me negde u ovom svetu očekuje velika misija, o kojoj još nisam ništa znao.
      U sećanju mi je ostao ovaj događaj.
       Škola u Istočnom Maizuruu imala je prostrano dvorište; okružena blagim padinama, sastojala se od novih svetlih zgrada.
       Jednoga dana u maju, bivši učenik naše škole, koji je tada već bio student Pomorske mašinske škole u Maizuruu, imao je raspust i došao je da poseti svoju bivšu srednju školu.
     Bio je lepo pocrneo od sunca; ispod njegove vojničke kape, duboko natučene na oči, štrčao je impozantan nos — bio je oličenje pravog junaka, od glave do pete. Šepureći se pred mlađim učenicima, pričao je o teškoćama svog sadašnjeg života pod strogom vojničkom disciplinom. Ali o tom oskudnom i skučenom životu pričao je takvim tonom kao da govori o nekakvoj raskoši
i ekstravagantnosti. Svaki njegov pokret ruke i svaki korak bili su puni drske oholosti, mada je, iako mlad, bio potpuno svestan koliko je važno da istovremeno zauzme i određenu pozu skromnosti. Prsio se pod bluzom sa rubom koji je bio ukrašen širitima, poput pramčane figure što seče morski povetarac.
       Sedeo je na kamenim stepenicama kojima se silazilo u školsko dvorište. Oko njega se okupilo nekoliko mladih učenika, koji su predano upijali sve što bi on rekao, dok je u stepenastim baštenskim lejama na padini cvetalo majsko cveće — lale, španska grahorica, bele i žute berberine, krasuljak… Nad njihovim glavama magnolija je širila svoje grane sa bujnim belim pupoljcima.
       I govornik i njegovi slušaoci bili su nepomični, poput spomenika. A ja sam sedeo sam na klupi u dvorištu, na udaljenosti od oko dva metra. To je bilo iz učtivosti. Tako učtivo sam se ophodio i prema majskom cveću, i prema toj uniformi punoj oholosti, i prema svim tim zvonkim glasovima i veselom smehu.
      Ali mladi junak je obraćao više pažnje meni nego svojim obožavaocima. Jedini ja, po svoj prilici, nisam pao ničice pred njegovim dostojanstvom, i pomisao na to pogodila je njegovu sujetu. Upitao je ostale kako mi je ime, a zatim me pozvao:
      »Hej, Mizogući!«
      Prvi put je upravio pogled na mene. Zurio sam u njega netremice, bez reči. U njegovom osmehu, upućenom meni, bilo je nečega nalik na laskanje uticajnog čoveka
      »Pa, hajde, odgovori mi nešto. Jesi li mutav?«
     »Ja sam, ovaj, mu-mu-mu-mucav«, odvratio je jedan od njegovih obožavalaca umesto mene, dok su svi pucali od smeha. Kako je bleštavo delovao taj podrugljivi kikot! Činilo mi se da u tom svirepom smehu mojih školskih drugova tako karakterističnom za dečake njihovog uzrasta, ima nečega blistavog poput odbleska svetlosti na bokoru mladog lišća.
       »Šta, ti mucaš? Zašto se ne upišeš u Pomorsku mašinsku školu? To mucanje bi tamo batinama isterali iz tebe za jedan dan!«
      Ni sam ne znam kako, najednom mi glatko izlete jasan odgovor. Reči mi tečno potekoše dok sam trepnuo, bez i najmanjeg napora.
       »Neću da se upišem u tu školu. Ja ću biti sveštenik.«
       Svi su zaćutali. Mladi junak se sagnuo, iščupao vlat trave pored svoje noge i stavio je u usta.
       »Hm, u tom slučaju, za izvestan broj godina doći će red i na mene da te uposlim oko svog pogreba.«
      Te godine bio je već počeo rat na Pacifiku.
...U tom trenutku se, nesumnjivo, u meni javila iskra vidovitosti, neko saznanje da u mračnom svetu ja stojim, raširenih ruku, i čekam. A na kraju tog čekanja, i majsko cveće, i uniforme, i školski drugovi koji su me ismevali — svi će doći u moje raširene ruke. Bilo je to kao neka spoznaja da sam obgrlio ceo svet, i da ga, naprosto, cedim sve do korena... Ali takva spoznaja bila je suviše teška da
posluži kao izvor ponosa za dečaka mojih godina.
      Ponos mora biti nešto lakše, veselije, očiglednije, blistavije. Hteo sam nešto opipljivo. Hteo sam da izvor moga ponosa bude nešto što bi svi mogli da vide. Na primer, kratki mač isturen na njegovom boku bio je upravo tako nešto.

izvor 


Žeđ za ljubavlju 

Ecuko je toga dana otišla u robnu kuću Hankju i kupila dva para vunenih čarapa. Jedan par bio je plave, drugi braon boje. Bile su to jednostavne, jednobojne čarape.

Došla je vozom čak do Osake, samo zbog toga, a sada će, pošto je obavila posao, krenuti natrag i otići kući. Nije nameravala da ode u bioskop. Nije čak planirala ni da ode na čaj, niti da jede u nekom restoranu. Ecuko ništa nije više mrzela od gužve na ulicama

Da je želela da ode bilo gde, mogla je da siđe do stanice Umeda i odande metroom ode do Šinsaibašija ili Dotonborija. Mogla je i da samo izađe iz robne kuće, pređe preko raskrsnice na kojoj su mali čistači cipela vičući nudili svoje usluge, pa da se nađe na obodu velikog grada, u koji udaraju jake morske struje.

Osaka, grad bogatih trgovaca, skitnica, fabrikanata, berzanskih mešetara, prostitutki, krijumčara opijuma, službenika, varalica, bankara, opštinskih činovnika iz provincije, gradskih većnika, pevača balada,ljubavnica, škrtih supruga, novinskih izveštača, umetnika iz varijetea, služavki, čistača cipela... za Ecuko, odraslu u Tokiju, Osaka je bila tuđa, čak je u njoj izazivala strah.
neobjašnjiv strah. Ono od čega se Ecuko plašila možda u stvari nije bio grad,nego baš život sam. Život, to beskrajno hiljadostruko, prepuno, do vrha samouništive energije, ćudljivo, nasilno, ali zato uvek jasno i prozirno, azurno plavo more.

Ecuko otvori svoju platnenu torbu i gurnu čarape duboko u nju, baš utrenutku kada su blesak munje i tresak groma zatresli stakla na otvorenim prozorima. Staklene police u prodavnici počele su da podrhtavaju pod grmljavinom koja je postajala sve bliža.

Snažni nalet vetra ulete u prodavnicu, oborivši jednu od tabli na kojima je pisalo "Sniženje cena". Prodavci potrčaše prema prozorima, pokušavajući da ih što pre zatvore. Za tren oka sve se zamračilo, a svetla u radnji, koja su uvek bila upaljena i danju, zasvetleše jasnije. Još nije bilo kiše.

Ecuko okači torbu o rame, provukavši ruke kroz okrugle bambusove drške i dlanovima obuhvati svoje obraze. Bili su vreli. To joj se često događalo.Bez ikakvog razloga, nikako kao simptom neke bolesti, obrazi bi umeli da joj iznenada počnu da gore, kao vatra. Osetivši hrapave dlanove na obrazima,nekada tako fine i meke dlanove, koji su sada bili puni žuljeva, dlanove na potamnelim rukama, koje su tako delovale kao još manje negovane, njeni obrazi počeše da gore još jače.

Ona iznenada shvati da je potpuno nemoćna i da ne može ništa da učini.Mogla je da pređe preko te raskrsnice, kao plivačica koja uspravno hoda po trambulini, i zaroni u vrevu ulica i kuća. Dok je razmišljala, pogled joj ostade prikovan na gomili ljudi koji su se muvali po prodavnici kroz mnoštv oraznovrsne robe i u tom trenutku oseti kao da može budna da sanja.

Jer, ona je mogla da sanja samo lepe stvari nesreća ju je plašila.

Odakle je poticala njena hrabrost. Od grmljavine? Od dva para čarapa,koje je upravo kupila. Ecuko prođe kroz gomilu do stepeništa, gurala se dok je stigla do prvog sprata, a onda odatle siđe u prizemlje, u hol u kome je bio šalter za prodaju karata za železničku liniju Hankju.
Pogledala je kroz prozor. Za samo minut, dva otkako je počela, kiša se pretvorila u provalu oblaka. Trotoari su bili mokri, kao da je kiša padala satima.

Ecuko dođe do jednog od izlaza. Ako ne računamo zamagljenost pogleda koju je osećala od naprezanja, bila je potpuno pribrana i sigurna u sebe. Nije imala kišobran, pa nije mogla da izađe napolje. To joj i nije bilo neophodno.

Stajala je pored ulaza i posmatrala kišu kako lije, kao da guta tramvaje,semafore i radnje na drugoj strani ulice. Kiša je dopirala čak do mesta na kome je stajala, kvaseći joj pomalo donji deo haljine. Tu oko ulaza bila je prilična gužva. Muškarac utrča unutra pokrivajući glavu malom akten tašnom. Žena u zapadnjačkoj odeći ulete žurno, štiteći glavu maramom, kojom je pokrila kosu.Ecuko se činilo kao da svi žure ka njoj i da se sve događa zbog nje. Ona je bila jedina tu koja nije bila mokra od kiše.

Svugde oko nje bili su ljudi koji su podsećali na zaposlene muškarce i žene, slične pokislim miševima. Pričali su nešto uzbuđeno, šalili se i posmatrali kišu kroz koju su se upravo bili probili. Povremeno bi trijumfalno okrenuli lica prema nebu punom kiše, a samo je Ecukino lice bilo suvo, među toliko mokrih lica oko nje. :ao i ti ljudi pokislih lica oko nje, i "cuko je ćutke posmatralakišno nebo nad sobom.

Kao da je kiša iz visine bezdana padala pravo na ta lica. Grmelo je još samo u daljini. Šum kiše opijao ju je, nju i njena čula. Šum nisu mogli da naude ni trubljenje automobilskih sirena niti buka sa zvučnika sa stanice.

Ecuko izađe iz gomile koja je čekala da kiša prestane i uđe u tihi red ljudi koji su čekali da kupe vozne karte.

Vožnja od stanice Umeda do stanice Okamaći, na liniji Takarazuka,trajala je otprilike trideset, četrdeset minuta. Ekspresni vozovi se tu nisu zaustavljali. Ecuko je živela u kraju Maidenmura, predgrađu gradića Tojonaka,u kome se broj stanovnika udvostručio posle rata. Tu se naselilo mnogo stanovnika Osake koji su izgubili domove posle bombardovanja. Oni koji nisu izgubili kuće, bili su privučeni niskim cenama stanovanja, u zgradama koje su podigle gradske vlasti. Maidenmura je bila u oblasti Osaka, pa ona, strogo uzevši, nije ni živela van grada.

Ali, ako je želela da kupi nešto posebno ili jf(tinije, morala je da potroši sat ili više i dođe do Osake. Ecuko je tog dana pošla u kupovinu, dan pred jesenju ravnodnevicu, da kupi zabon. Zabon je želela da prinese kao ponudu na kućnom oltaru za svog pokojnog muža, koji je mnogo voleo to voće. Zabona nije bilo na odeljenju za voće, bio je rasprodat, a nije joj se išlo napolje da ga traži u drugim prodavnicama. Baš kad je, vođena grižom savesti ili nekim drugim osećanjem, pošla da izađe na ulicu, počela je kiša. Tako je to bilo, ništa više.

--------

Ecuko uđe u voz na lokalnoj liniji za Takarazuku. Napolju je padala kiša, beskrajna kiša. Iz razmišljanja je prenu snažan miris štamparske boje koji se osećao iz novina koje je čitao neki putnik ispred nje. Kao da skriva neku krivicu, pogledala je oko sebe, ali nije bilo ničega.

Od stanice do stanice ponavljao se isti ritual, reski zvuk kondukterove pištaljke, zatim polazak uz drmusanja, praćen bučnim struganjem, kao da potiče od tamnih teških lanaca, kao da se voz na jedvite jade pomera napred.

Kiša je bila prestala. Ecuko se osvrnu i nepromenjenog izraza na licu gledala je snop svetla, koji se probio kroz pukotinu u oblacima. Nalik naispružene, bele, nemoćne prste, snop svetla se odmarao na ulicama predgrađa Osake.

Ecuko je hodala teško, kao da je u drugom stanju. Njen način hoda delovao je preterano opušteno. Toga sama nije bila svesna, a nije bilo nikoga ko bi joj obratio pažnju na to ili pokušao da je odvikne od toga. Taj način hoda postao je njena etiketa, koja je visila na njoj kao komad papira koji nevaljali dečaci špenadlom zakače drugu na leđa.

Ona izađe iz stanice Okamaći, prođe ispod kapije svetilišta Haćiman, pa kroz šarenilo uličice načičkane prodavnicama, nastavi svojim uobičajenim tempom. Najzad je iza sebe ostavila gusto naseljeno područje i došla do mesta gde su kuće bile ređe. TRoliko je polagano hodala da ju je noć već bila sustigla.

U kućama u redu, u socijalnim stanovima, gorela su svetla. Ako bi prošla kroz to naselje, sve jednoobrazno, sve skučeno, isti život, isto siromaštvo, znatno bi skratila put, ali Ecuko ne krete tuda. Mogla je lako da vidi unutrašnjost stanova, sa jeftinim ormarićima za čaj, niskim stolovima na rasklapanje, radio-aparatima, jastucima za sedenje na podu od muslina, tu i tamo ostatke jeftinog obeda i to kako se svugde stalno isparava vlaga, sve to dovodilo ju je do besnila. Ecuko je bila odrasla u blagostanju, pa takvo siromaštvo nije mogla ni da gleda, niti da razmišlja o bilo čemu osim o sreći.


izvor





Ispovest maske 



Lepota je strašna, jeziva stvar! Strašna je jer je niko još nije dokučio niti će to ikada moći, zato što Bog stalno stavlja pred nas nove zagonetke. U lepoti se susreću dve obale i sve suprotnosti postoje naporedo. Ja nisam učen čovek, brate, ali sam mnogo o ovome razmišljao. Zaista, tajnama nema kraja! Mnogo je u životu nepoznanica za čovekova nejaka pleća. Rešavamo ih kako znamo i umemo i opet smo na suvom. Lepota! Nepodnošljiva mi je pomisao da čovek plemenitog srca i uzvišenog uma, koji je krenuo u život sa idealom Madone u srcu, završi u Sodomi. Još je strašnije što se čovek kome je Sodoma u srcu, ne odriče lako ideala Madone i što u dubini duše može da izgara od istinske čežnje za lepotom, kao u doba mladalačke naivnosti. Da, široko je ljudsko srce, preširoko. Voleo bih da nije tako. Sam Đavo zna šta sve to znači! Ono što je razumu mrsko i sramotno, često je srcu milo i drago. Ima li lepote u Sodomi? Veruj mi, mnogim ljudima je Sodoma lepa. Da li si znao za tu tajnu?Ono što me užasava je da lepota nije samo zastrašujuća, već i puna tajni. Bog i Đavo se tu bore, a bojno polje im je ljudsko srce. Ali, ljudsko srce hoće da priča samo o sopstvenom bolu. Slušaj, sada ću ti reći šta ono govori...

Dostojevski, Braća Karamazovi

PRVO POGLAVLJE

       Godinama sam uporno tvrdio kako se sećam svog rođenja. Kad god bih to izjavio, odrasli bi se prvo nasmejali, a onda, dosetivši se da možda pokušavamda ih nasamarim, osmeh bi im nestao sa lica i pogledali bi mrko u bledunjavo lice tog starmalog dečaka. Ponekad bih o tome počeo da pričam nekom gostu koji nije bio blizak prijatelj moje porodice iz straha da će njenog unuka smatrati idiotom, baka bi me oštrim glasom prekinula i naredila da idem da se igram negde drugde.

       Kada bi prošao smeh, odrasli bi obično pokušavali da mi objasne kako je ono što govorim nemoguće, poturajući mi pod nos razna naučna objašnjenja.Trudeći se da smisle objašnjenja koja mali dečiji um može da shvati, blebetali bi sa velikim zanosom o tome kako malim bebama oči još nisu otvorene kad se rode, a kad bi i bile otvorene, govorili su, bebe ne bi mogle da zapamte ono što su videle.

       "Zar nije tako", pitali bi, uhvativši za ramena krhkog dečaka, koji je i dalje verovao u svoju priču. A onda bi im palo na pamet da ih to dete ipak zavitlava : on jeste mali, ali moramo da budemo na oprezu. Mali nevaljalac sigurno hoće da nas navede da mu pričamo o "onom", a ko će onda da ga spreči da pita, sa još nevinijim izrazom lica !"odakle dolaze bebe? Kako sam došao nasvet" Ponovo bi se zagledali u mene, sa kiselim osmehom na licu, dajući mi do znanja da sam iz nekog razloga, koji nikad nisam uspeo da otkrijem, povredio njihova osećanja.

Ali, nisu imali razloga za strah. Nisam imao ni najmanju želju da ih pitam.....


____________________________


Tog dana, tog trena kada sam sliku ugledao, preplavila me je neka paganska radost. Krv mi se uskomešala, mošnice su mi nabrekle kao da ce pući. Onaj nakazni deo moga tela, koji samo što nije eksplodirao, čekao je da ga uzmem u ruke sa neverovatnom rešenošću i ljutito se nadimao, kao da me prekoreva što ga zanemarujem. U tom trenutku, potpuno nesvesno, ruke su same od sebe počele da prave pokrete kojima ih nikada nisam učio. Osetio sam da u meni raste nešto tajnovito i jako i da se sprema za napad. Šiknulo je iznenada, ostavivši me potpuno omamljenog.
......
Tako je izgledala moja prva ejakulacija. Bio je to, u isto vreme, početak – doduše trapav i potpuno slučajan - moje loše navike..

____________________________

Bilo da sam se nalazio u školi ili na igralištu, moj pogled je stalno tražio Omija. Gledajući ga neprestano, stvorio sam od njega sliku savršenstva bez premca. Takav njegov lik mi se urezao u sećanje i dan danas u njemu ne nalazim ni jednu jedinu manu. Da bi u priči kao što je ova, lik bio uverljiv i životan treba opisati i neku njegovu idiosinkraziju, neki simpatični nedostatak. Ali, u mojoj uspomeni na Omija, takav jednostavno ne postoji. Zato je tu bilo bezbroj utisaka, najraznovrsnijih i punih nijansi. Ukratko, njegov lik je za mene bio pojam savršenstva i muškosti, koja se ogledala u njegovim obrvama, čelu, očima, nosu, ušima, obrazima, jagodicama, usnama, bradi, potiljku, grlu, boji kože, snazi, grudima, rukama i nebrojenim drugim crtama.
U mojoj glavi, opsednutoj Omojem, počeo je da deluje princip selekcije i zato sam napravio, vrlo brižljivo, listu onoga što volim i što ne volim: zbog njega, ne mogu da volim obrazovanu osobu. Zbog njega, ne privlače me osobe koje nose naočari. Zbog njega, počeo sam da volim fizičku snagu i uzavrelu krv, neznanje, grubost, prosto izražavanje i onu divlju melanholičnost svojstvenu umu neuprljanom intelektom..

_____________________________

Onda je moju pažnju privukao drugi mladić. Imao je dvadeset jednu ili dve godine, grube ali pravilne crte lica i bio je tamnoput. Bio je skinuo košulju i stajao je tamo polunag, nameštajući svoj pojas. Grubi pamučni materijal bio je natopljen znojem i poprimio je neku svetlosivu boju. Izgledalo je da namerno okleva sa nameštanjem pojasa i stalno se ubacivao u razgovor i smejao sa svojim društvom. Njegove gole grudi bile su pune napetih mišića, potpuno razvijenih i gusto zbijenih; između čvrstih mišića njegovog torzoa spuštalo se jasno određeno udubljenje prema stomaku. Debele, nalik na užad, žile njegovog mesa spajale su se na stranama njegovih grudi iz raznih pravaca i uvijale u čvrste čvorove. Vrelu masu njegovog glatkog tela okrutno je i nemilosrdno stezao svaki nabor pamučnog pojasa natopljenog znojem. Njegova gola, od sunca preplanula ramena sijala su se kao da su namazana uljem. Tamni čuperci dlaka izbijali su mu ispod pazuha i, obasjani suncem, uvijali se i sijali zlatastim odsjajem.
Ovaj prizor, a pre svega slika božura istetoviranog na njegovim cvrstim grudima, izazvao je u meni navalu telesne požude. Moj žudni pogled bio je prikovan za to grubo i divlje, ali i neizrecivo lepo telo. Njegov vlasnik je stajao tamo na suncu i smejao se. Kada je zabacio glavu mogao sam da vidim njegov zbijeni, mišićavi vrat. Nešto je duboko u meni čudno zadrhtalo. Nisam mogao da skinem pogleda sa njega.

Zaboravio sam da Sonoko postoji. Mislio sam samo na jedno: kako izlazi na ulicu u tom letnjem danu baš ovako, polunag, i kako upada u tuču sa mladićima iz suprotnog tabora. Kako oštar bodež preseca njegov pojas, probijajući mu grudi. Kako njegov pojas natopljen znojem postaje divno obojen krvlju. Kako njegov krvlju obliven leš stavljaju na nosila sklepana od prozorskog okna, i donose ovamo....

09.02.2019.

Aleksandar Genis, intervjui






Toliko poštujem sve religije, da ne verujem nijednoj, a s Bogom se borim uvek: danju ja u Njega ne verujem, noću On ne veruje u mene:

Aleksandar Genis


Aleksandar Genis, slavni ruski pisac, poreklom iz Letonije, više od tri decenije
nastanjen u Njujorku, čiji su briljantni eseji postali kultni i kod naših čitalaca,
zahvaljujući nekolikim knjigama u izdanju Geopoetike, ponovo dolazi u Srbiju, u  Beograd (12. i 13. aprila) i Novi Sad, gde će učestvovati na međunarodnom Proze festu (14–16. april). S piscem koji je odavno upisao Srbiju na „mapu svoje duše“ razgovarali smo posredstvom i-mejla (piščeve odgovore, sa ruskog, prevela je Ljubinka Milinčić).


Nova knjiga Vaših eseja „Krv, hrana i tlo“, koja se upravo pojavila na srpskom (Geopoetika, prevod Draginja Ramadanski), jeste vodič kroz različite kulturne mentalitete posredstvom kulinarskih navika. Koja Vam je od tih kultura najbliža?

U suštini, ja sam svaštojed i volim sve što je interesantno, egzotično, drugačije. Ali to je na površini. U dubini duše moje sklonosti, i ne samo kulinarske, određuju zagonetni mehanizmi, čiju prirodu ja i ne znam. Na neke zemlje i jezike reagujem, a na druge ne. Ja sam, na primer, možda u nekom ranijem životu mogao biti rođen kao Kinez, ali ne kao Indus ili Nemac, ne ni kao Francuz, niti Englez, niti Španac. Nažalost, ja ne verujem u preseljenje duša.


Ova knjiga je nastavak „Američke azbuke“. Samo, izgleda, više ne brinete o
metafizici i ideologiji hrane, već o njenim čulnim užicima?


S godinama me sve više privlači ta „metafizika“, koja se ne razlikuje od fizike.
Složena metafizika – to je loša nauka. Dubina je uvek na površini. Naš je zadatak da je vidimo tamo. Kao što o tome peva Boris Grebenščikov, otac ruskog roka – „nirvana je sansara (beskonačna reinkarnacija)“. Jednostavnije se ne može reći.


Po Vama, paradoks je da globalizacija danas znači i deobu sveta na sve manje prostore i državice. Čak i za svoju Letoniju ironično velite da je to država koja „uči da bude država“ i pravi se važna zbog toga?


Ja imam veliko poštovanje prema Letoniji, o ljubavi prema njoj sam nedavno
podrobno pisao. Sudbina malih zemalja, koje su umele da nađu i održe svoje mesto u Evropi, meni se čini zavidnom i uzvišenom. Moja ironija se odnosi na nacionalne  fatamorgane stvorene da bi se ugodilo lokalnom patriotizmu. Ali to je prolazna bolest koju će izlečiti međunarodno iskustvo.
Što se tiče globalizacije, ona povećava cenu svih raznovrsnosti. Jan rađa Jin. Zato se, recimo, paralelno sa engleskim jezikom, koji je osvojio svet, događa preporod drevnih lokalnih jezika. Čak se i u dvomilionskoj Letoniji našlo mesto za skoro izumrli jezik zagonetnog naroda Liva. U epohi univerzalnih tendencija, lokalno – od jezika i mode do pesama i hrane – postaje dragocena ruda i rezerva rasta. Ako se politika svede na formulu, onda moja utopija izgleda prosto: maksimalna raznovrsnost kultura u okviru univerzalne političke strukture.


Zašto svaku težnju za autonomijom treba uzeti kao „kulturnu fantaziju“?

Sve ima svoje mesto. Kulturna fantazija – to je dobro, isto kao i traganje za
identitetom i stvaranje nacionalnog mita. Strašno je kad u ustima demagoga i u
rukama nepismenog plebsa sve to postaje oruđe političke borbe i državni cilj. Tokom celog XX veka smo se borili da nacionalizam proteramo iz politike, nazad u kulturu.


Kako se svetska ekonomska kriza odražava na umetnost, ideje, život i dušu
ljudi? Primećujete li simptome u svom njujorškom okruženju?


Kriza je obezvredila, makar privremeno, nezadrživu potrošačku groznicu. Danas je moderno nemati, a ako se kupuje, onda jeftino. Možda će se prestižnost novog
asketizma odraziti u dizajnu čiji će smisao biti da ukrasi bednost, a ne bogatstvo. U svakom slučaju, tako je bilo u Velikoj depresiji koja je preobrazila arhitekturu
Njujorka. Estetika tridesetih godina meni izgleda najbolja u dizajnu prošlog veka.


U doba spektakla i masovnih senzacija proglasili ste samoću i kontemplaciju kao  ideal umetnika. Uspevate li danas uopšte sebi da priuštite tu „tišinu glasniju od zvuka“?


Meni je to jednostavno zato što pisac radi sam. Ta profesija ne samo da traži tišinu, nego je i proizvodi. Postepeno, zbog toga što je neophodno, počinješ da voliš usamljenost, ceniš tišinu i koristiš je. Ipak, uopšte ne očekujem da mi se mnogi pridruže. Danas se na ulici retko može sresti čovek bez mobilnog telefona. Nikad  nisam shvatao o čemu se može toliko govoriti, posebno – preko telefona.


Pisci poput Harvuda odavno upozoravaju na virus pop-kulture. I Vi delite sličanprezir prema Prisliju, Madoni, Roulingovoj… Ima li pop-kultura i neke prednosti?


Meni nije mnogo stalo do svega nabrojanog, ali to sve ne znači da prezirem pop-
kulturu: ona daje đubrivo umetnosti. Visoko se često rađa iz niskog, kao lotos iz algi. Ima za to mirijada primera. Među mojim ljubimcima je i Stanislav Lem koji se pojavio iz „kosmičke opere”, Borhes koji se rodio iz detektivskih romana, ili Viktor Peljevin koji je od sovjetskih anegdota stvorio prvi zen-budistički roman „Čapajev i praznina”. Treba reći da velikom umetniku pop-kultura ne smeta. Suparnikom je smatraju samo pretenciozni mediokriteti.

Modernoj umetnosti danas nedostaju velike teme i projekti koji su je
karakterisali tokom istorije. Rekli ste da velike imperije nestaju kad nestanu
velike ideje – važi li to i za umetnost?

Imperije postoje dok se u njih veruje, ali umetnost retko u tome pomaže. U celoj
Britanskoj imperiji našao se samo jedan književni genije – Kipling. U sovjetskoj –manje i od toga. Period raspada izgleda plodotvornijim od perioda uzleta. Uzmimo, opet, englesku kulturu koja se obogatila na račun periferije – počevši, naravno, od Irca Džojsa. Uostalom, umetnost je individualna stvar. Ona zavisi od ličnosti, a ne od ideje. Samo ponekad, kao što se to dogodilo sa Platonovom, genije i epoha se rimuju, stvarajući nezemaljska remek-dela.

U esejima skačete od tema nacionalne ideologije do kulinarstva, od budizma do fudbala. Čemu zapravo težite?

Mislim da književnost mora biti integralna. Ona vraća rascepkanom svetu celost. Ja se, koliko mogu, trudim da je ovaplotim na suženom prostoru eseja.

Tek kad ste došli u Ameriku, shvatili ste koliki ste Evropljanin, kažete. Zašto ste, onda, pobegli od Evrope?


Sećajući se svog života u Lenjingradu, Brodski je rekao o sebi i svojim drugovima: „Mi smo i bili Zapad“. Evropa – to je jezik koji pripada svakome ko ga nauči. Ja to, kad sam živeo u Rigi, još nisam shvatao, ali ona mi je dala prve lekcije svojom gotskom arhitekturom. Ona mi i dan-danas nedostaje u Americi.

Kako danas sudite o ruskoj inteligenciji?

Ja više ne sudim o ruskoj inteligenciji. Ranije smo svi mi bili jednaki, ali sada
različito mislimo. Moguće je da se to objašnjava time što je Putinova Rusija mnogo uzela, ali je mnogo i dala. U sovjetskoj bedi intelektualac nije imao šta da izgubi, sada ima. Zato, ako i ne vole vlast, oni je trpe – pre svega zato što je predvidiva. O slobodi se to ne može reći, ali upravo to iskustvo mi nismo imali u sovjetsko vreme.

U Pavićevom romanu „Drugo telo“ junakinja poredi pisca sa dinosaurusom, čijizapleti ne mogu da se nose sa rijaliti-šouom. A drugi junak, pisac, poredi romane sa švedskim stolom. Čitalac je u oba slučaja Buridanov magarac. Koja Vam se pozicija više sviđa?

Naravno, druga, zato što realnoj televiziji uopšte nije potreban autor. Demokratska (po odnosu prema čitaocu) koncepcija teksta kao švedskog stola meni je simpatična već zato što sam i ja upravo takav. Pošto živim u kosmopolitskom Njujorku, ja svakog dana, a nekad i svakog časa, stvaram sebi privremeni kulturni identitet. Pri tome me ne zbunjuje „buridanovska“ sudbina, zato što čak i magarcu intuicija može da pomogne da napravi pravi izbor.


Izjavili ste da je pisanje kao molitva, i da živimo u postateističko vreme. Kako biste definisali vlastitu religiju u trećem milenijumu?

Ja toliko poštujem svaku religiju da nijednoj ne verujem. A s Bogom se borim uvek:danju ja u Njega ne verujem, noću On ne veruje u mene. Tako funkcionišemo. Zašto je ateizam tako lako „odbačen“, ukoliko je uopšte odbačen? U svakom čoveku, govorio je Sartr, postoji rupa veličine Boga. Danas su je naučnici našli i opisali. Oni tvrde da je već kod bebe prisutna podela duše i tela. Ja ne znam kakve će zaključke iz toga izvući društvo, meni je dovoljno što je nemoguće zanemariti tu činjenicu.


U jednom našem intervjuu, uporedili ste kompjuter sa svojim mačkom
Herodotom, koji je, iako ne govori ni ruski ni engleski, uvek uspevao da Vas
natera da radite ono što on hoće. Jeste li danas manje skeptični prema
tehnologiji?

Tokom tih godina skinuo se sjaj novog i postalo je udobnije. Internet je postao
neophodan i svuda prisutan kanal informacija. Besmisleno je gušiti se od ljubavi
prema njemu, a još je gluplje čekati da iz slavine umesto hlorisane vode poteče
šampanjac.

Virtuelna komunikacija – mejlovi, četing i sl. redukuju naš jezik na obim haiku- pesme. Lingvisti kažu da će uskoro ličiti na drevni, simbolički jezik?


Možda je i tako.Omladina koja živi u ruskoj Mreži stvorila je svoj zabavni jezik koji se ne može prevesti čak ni na ruski: „vedmed“, „krevedko“. Funkcija tog arga nije lingvistička, već socijalna: da se svoji razlikuju od tuđih. Što se mene tiče, ja se zadovoljavam jezikom i-mejla. Za razliku od, recimo, telefona, on ograničava opštenje na tačne informacije i kratke šale. Uz to, kako tvrde psiholozi, čovek najređe laže kompjuteru, jer zna da će svaka njegova e-poruka biti sačuvana u elektronskoj utrobi.


Hoće li, onda, svi ljudi jednom postati pesnici?

U određenom uzrastu svi ljudi su pesnici. Zato, ako i prestanu da recituju i čitaju, ljudi neće prestati da pišu poeziju.

Vesna Roganović

[objavljeno: 04/04/2009]
_____________________________________________


Jedina ekumenska vjera koja ujedinjuje čitavu planetu je fudbal

Aleksandar Genis


Aleksandar Genis (1953, Rjazanj, Rusija) je poznati ruski pisac, esejista i književni kritičar. Od ranog djetinjstva živi u Rigi, gdje je diplomirao rusistiku. Kao sasvim mlad, 1977. godine, dospijeva u Ameriku, i tu se profesionalno formira kao književni kritičar i esejista, baveći se poslovima uređivanja publikacija na ruskom jeziku i vodeći kulturnu rubriku ruskog radija. U okrilje otadžbinskih medija vraća se kao  originalan stvaralac i uticajan arbitar širokog spektra književnih i kulturnih pojava.
Godine 1993. je bio član žirija Bukerovog fonda za najbolji ruski roman. U
koautorstvu sa Petrom Vejlom objavio je niz knjiga. “Savremena ruska proza” i
“Maternji jezik” su obavezno štivo za učenike srednjih škola u Rusiji. Od 1990.
godine piše samostalno. Prepoznatljivo, sugestivno i pitko autorsko pismo Aleksandra Genisa, kojim se u eksperimentalnom žanru tzv. lirske kulturologije promišlja niz  savremenih fenomena, najbolje dolazi do izražaja u knjigama eseja: “Američka azbuka”, “Crveni hljeb - Kulinarski aspekti sovjetske civilizacije”, “Kula vavilonska - Umjetnost vremena sadašnjeg”, “Deset razgovora o novoj ruskoj književnosti”, “Tama i tišina - Umjetnost oduzimanja”, “Dovlatov i okolina - Filološki roman”, “Ivan Petrović je umro”, “Koloplet”, “Pejzaži”. Genisove knjige objavljuje beogradska “Geopoetika” u prevodu Draginje Ramadanski. Na naša pitanja Aleksandar Genis je odgovorio iz Njujorka, gdje živi, a ovaj razgovor je sa ruskog jezika prevela Nela Radoičić.


U našoj zemlji ste najpoznatiji kao esejista. Da li je esej i no fikšn vaša omiljena forma?


- Da bi odgovorili na to pitanje, najprije je potrebno naći definiciju eseja. Upravo time se i bavim čitavog života. Jedna od radnih varijanti je - beletristika bez likova, književnost u kojoj autor nema iza koga da se sakrije. S druge, stilske strane, esej  gravitira ka poeziji: smisao se ne rađa samo iz misli, već i iz riječi. Sa treće, za mene sada najvažnije tačke gledišta, prestao sam da lupam glavu o razlikama između fikšna i no fikšna, što mi j e jako pojednostavilo život.

U knjizi “Stočiću, postavi se” pisali ste o vezama književnosti i gastronomije. Koje su po Vama veze između književnosti i hrane? Šta možemo saznati iz nečije kuhinje?


- Želio bih da kažem da je kuhinja za mene isto što i violina za Ajnštajna, ali će me onda pitati: a gdje je tvoja teorija relativiteta? Volim da kuvam, jedem, pišem i čitam o jelu, jer više od svega mi smo kadri da spoznamo jestivi dio svijeta. Svaki nacionalni recept povezuje istoriju i geografiju u jedan hijeroglif kulture.
Majstorska kulinarska proza može se nazvati čednom pornografijom - ona je
sposobna da izazove čisto fiziološku reakciju. I to znači da takva književnost sadrži u sebi nesporni kriterijum uspjeha. Ako se pročitavši Gogolja ne zaputite prema frižideru, vrijeme je da se obratite ljekaru.

“Crveni hljeb/Američka azbuka” je Vaša knjiga o svakodnevnim stvarima i
događajima karakterističnim za SAD i Rusiju. Možemo li govoriti i o sličnostima  između ove dvije strane Vaše knjige?


- Obje zemlje su samodovoljne i zato provincijalne, jer su zainteresovane samo za sebe. Rusiju, istina, još opterećuje što o njoj misle stranci, dok Ameriku to ne brine. Na tome se, ipak, sličnost završava.


Kritika kaže da ste pisac paradoksa. Kako vi objašnjavate ove tvrdnje?

- To pišu lijeni kritičari, koji tako nazivaju približavanje dalekog i neočekivanog.
Paradoks konstriuše logički nemoguću situaciju: svemogući Bog stvara kamen koji sam ne može da podigne. Ali iz paradoksa ništa ne možeš izvući, zato što se on zatvara u sebi samom. Mnogo više me interesuju koani (posebna forma anegdota- zagonetki u zen filozofiji - prim. prev.), ti tobožnji paradoksi koji postavljaju pitanja na koja postoje odgovori, istina, neizvjesno kakvi.


Šta je sa ruskim postmodernizmom danas, da li je to dio prošlosti? Koje su nove tendencije u književnosti?

- Postmodernizam je u Rusiji bio prihvaćen sa velikim oduševljenjem, zato što joj je nosio odavno primljenu vijest o plastičnom karakteru realn osti. U zemlji u kojoj su vještačke bile čak i cijene ulja, učenje o prividnom izgledalo je kao staro otkriće. Ipak, postmodernizam je književnosti dao manje nego što je obećavao - samo prozu Sorokina i Peljevina. Ne znam šta će ga zamijeniti, zato što je to bio posljednji pravac koji me interesovao. Već neko vrijeme me ne zanimaju škole, već učitelji.


U posljednjoj deceniji Rusija se mnogo promijenila, kako vi gledate na te promjene? Sa nostalgijom?


- Nesreća je u tome što se Rusija nije dovoljno promijenila. Danas smo, konačno,  saznali šta misli narod i ja s njim nijesam saglasan. S punim odobravanjem većine, ruski život je ponovo uspostavio sovjetski život, zaobilazeći pritom komunizam. Brižljivo okružujući sebe neprijateljima (Pribaltika, Ukrajina, Gruzija), nova Rusija gradi sebe po starom modelu “opkoljene tvrđave”. Ne mogu reći da se s nježnošću prisjećam prošlosti. Moje je viđenje da postoji samo fiziološka nostalgija - za krajem u kom si odrastao (u mom slučaju to je Letonija).
Druga je stvar što žalim za onim strastvenim, živim i stvaralačkim interesom za svijet iza gvozdene zavjese, koji je tako pozitivno karakterisao generaciju Brodskog.

Često u esejima pišete i o zen budizmu. Otkuda potiče vaše interesovanje za zen?


- Zen me oduvijek privlačio praktičnošću i humorom. Uz to, on je koristan u
domaćinstvu, kada te uči da piješ čaj ili pereš posuđe. Danas je za mene budizam  neizbježni zaključak, zajednički imenilac i nedostižni (za mene) ideal koji ne traži nemoguće - vjeru.

U našem svijetu religija ima visoko mjesto. Šta je razlog za takvo stanje?

- Religiozna groznica 21. vijeka je odgovor prethodnom vijeku, odmazda za
nesposobnost nauke da na sebe preuzme teološku ulogu. Kad su naučnici konačno prestali da igraju tu ulogu, ispostavilo se da nam ne treba fizika bez metafizike. Savremeni svijet je arena suparničkih religija, a među njima je i ona koja se rađa - ekološka. Na tom nemirnom fonu raduje jedina ekumenska vjera koja ujedinjuje čitavu planetu - fudbal.

Kako vi vidite kulturu u svjetlu globalizacije? Da li zaista svi možemo biti (kao) jedno?

- Gdje je jan, tamo je jin. Volio bih da doživim to vrijeme u kojem će svijet biti
maksimalno objedinjen uračunljivim političkim sistemom i krajnje podijeljen
mjesnim kulturnim razlikama. Recimo, rast Evropske unije vodi ne samo ka
univerzalnim zakonima, već i ponovnom rađanju starih nacionalnih tradicija. Ta slika živo podsjeća na srednji vijek: unutar jedinstvenog (tada hrišćanskog) svijeta - beskonačna raznolikost lokalnih kultura. To je najsažetije napisano na dolaru: "E pluribus unum".


Kako vam izgleda današnja ruska književnost? Može li se među imenima naći i neki novi Dovlatov?


- Ruska književnost, kao i svaka druga, preživljava tešku pauzu. I novi Dovlatov ne bi pomogao, zato što je Sergej bio posljednji klasik prethodne epohe.


Ovog ljeta dolazite u Budvu. Da li ste ranije dolazili u našu državu i koje su vam prve asocijacije pri pomenu Crne Gore?

- Godine 1983. bio sam u gradu koji se tada ne samo zvao Titograd, već je to i bio. U Crnoj Gori me iznenadila opsjednutost istorijom i osvojila ljubav prema Rusima, naročito prema Petru Prvom.


Vujica OGNJENOVIĆ

_________________________________________________

ZEN FUDBALA

Fudbal, kao i Ujedinjene nacije, proklamuje ravnopravnost svih država, nezavisno od teritorije, stanovništva i dohotka. Ali, za razliku od Ujedinjenih nacija, fudbal tu formalnu ravnopravnost sprovodi u djelo, demonstrirajući ravnopravnost Davida sa Golijatom. U svijetu gdje banke, Internet i teroristi uspješno ukidaju državne granice, samo fudbal održava sve rasplinutiji državni identitet. Države i narodi se najlakše  razlikuju na terenu - po gaćicama i majicama. Ponekad se, naravno, u geometriji igre ispoljavaju ne samo boje, nego i suština nacionalne duše. Teško je pobrkati disciplinovani njemački marš od gola do gola sa napredovanjem Brazilaca, koji ne daju loptu ni svojima ni tuđima.
Očevidne razlike još više ističu heraldičku prirodu fudbala. Kao jedan vid državnog fet išizma, ovo moćno sujevjerje podsjeća na kult plodnosti, koji povezuje kolektivno blagostanje s postignutim golom. To arhaično viđenje strano je Amerikancima. Gosti na prazniku života, oni zastupaju usamljenički anacionalni raj, gdje fudbaleri, kao Marsovci ili anđeli, ganjaju loptu po terenu zarad sopstvenog a ne našeg zadovoljstva.
     Ne opravdavam Amerikance, samo ih žalim, jer posmatrati fudbal nije manje
interesantno nego ga igrati, i uz to nije nimalo lakše. Kao i sve veliko, fudbal je
isuviše jednostavan da bi se mogao objasniti. Zato ga mnogi zamjenjuju sa religijom, upirući u mističan karakter dešavanja, ili sa životom, ističući nepredvidivost dešavanja i visoku cijenu grešaka. Meni pak fudbal liči na umjetnost, koja, kao i on, nije moguća bez temeljne uslovnosti.

(Iz knjige Aleksandra Genisa “Vijesti iz Edena”, “Geopoetika”, 2003)

_____________________________________


DAROVI MUDRACA

     Cigara, do izazovnosti očigledan simbol slobode, dopušta svakome da izabere sebi put do groblja. Duvan, naravno, ostaje smrtonosna biljka. Kao i ranije, pušenje je štetno, ali sada uz maksimalno zadovoljstvo.
       Sartr koji u “Biću i ništavilu” piše i o cigaretama, uočava u njima proletersku
jednakost: međusobno zamjenjive i bezlične, one se ne razlikuju u pakli. Bezlično čedo konvejera, jeftina, neugledna i nezahtjevna cigareta ne traži za sebe poštovanje. Odnosi sa njom ne zasnivaju se na ljubavi nego na nuždi - s njom nije dobro, a bez nje je loše.
     Cigareta je nalik kamenjarki, cigara liči na gejšu. Ona je pojedinačna, egzotična i  dosta skupa (od jednog i po do dvadeset dolara), može da diktira mjesto i vrijeme  sastanka.
     Cigareta prati druge aktivnosti, cigara ih isključuje. Ona zahtijeva nepodijeljenu pažnju. Pravilno pušiti cigaru, to jest, uvlačiti dva puta u minutu, udišući ali ne gutajući dim, kao degustatori vino, - to je znalačko provođenje vremena, na koje odlazi od trideset minuta do sata i po.
     Drugim riječima, cigara je - bunt protiv žurbe. Primamljivost nije toliko u duvanu koliko u pauzi koja izdvaja pušača iz uob ičajenog protoka života i osuđuje ga na  meditativnu dokolicu. Cigara je Oblomov u svijetu štolceva; kao i njega, i nju odlikuje apsolutna besciljnost.



(Iz knjige Aleksandra Genisa “Vijesti iz Edena”)

_____________



Danas 22.01.05

Pisanje je molitva
Aleksandar Genis

Aleksandar Genis (1953) jedan je od vodećih ruskih-svetskih pisaca. Prijatelj
Dovlatova, u esejistici nalik na velikog Brodskog, Genis u literaturu novog doba
ponovo vraća sjaj eseju i esejistici, baš kao i proučavanju književnosti i književnoj kritici. Autor je brojnih dela, od kojih je većina prevedena na naš jezik, zahvaljujući Draginji Ramadanski, prevodilici koja je za izuzetan prevodilački dar i rad na prevođenju Genisovog dela i nagrađivana i izdavačkoj kući "Geopoetika" koja je Genisa otkrila našoj kulturi i postala njegov ekskluzivni izdavač. "Kula vavilonska", "Američka azbuka. Crveni hleb", "Tama i tišina", "Dovlatov i okolina", "Stočiću,  postavi se", Genisovi su naslovi koji se mogu naći na srpskom jeziku. Mnogo od ovih naslova pominju se u razgovoru koji sledi...


Negde u "Kuli vavilonskoj" citirate Šelija i njegovu rečenicu: "Svi smo mi Grci". U kom vidu i obliku prepoznajete grčku kulturu u odjecima sadašnje, novomilenijumske, koji mnogi nazivaju i "kontrakulturom"?


- Danas skoro da bih ispravio Šelija: "Svi smo mi samo Grci". Planetarna civilizacija, o čemu neprestano pišem, rođena je iz saveza dve različite tradicije: Helade i Kine. U 21. veku uticaj poslednje je i te kako primetan, ali u 19. veku, u Šelijevo doba, kineska kultura bila je odsutna sa horizonta Zapada. Hegel je, recimo, pisao besmislice o njoj. Međutim, u ranoj - naturfilozofskoj - etapi, Grci su bili bliski Kinezima. Pa i Epikur je imao s njima mnogo zajedničkog. Razvod je počeo od Platona, od otkrića metafizike, koju Kinezi nisu priznavali.
Ukratko, čini mi se da danas postaje aktuelno upravo ono grčko nasleđe, koje smo do sada najmanje razumevali. Ne čitaju uzalud konstruktori virtualne realnosti Ničeovo "Rađanje tragedije". Ne nalazimo slučajno u grčkoj baštini prototip ekološke religije sa njenim kultom majke-zemlje (Gaja). Verovatno u epohi ratobornog (ostrvljenog) monoteizma zanimljivu alternativu nudi i načelno helensko mnogoboštvo. Uzgred, baš sam se u Srbiji, u književnoj koloniji "Čortanovci", sprijateljio sa izvanrednim grčkim pesnikom, koji sebe smatra poklonikom Olimpijske religije. Mislim da bi ga Brodski razumeo.

Suzuki piše, a Vi ga u korpusu svojih eseja citirate, da "današnja tipična religioznost omogućuje izbegavanje banalnosti svakodnevnog života". Da li su se na istom zadatku, tom prilikom, našli na istom putu i religija i umetnost?


- Estetski doživljaji mogu da učine život isto tako posebnim kao i religiozni. Suzuki je govorio o zenu, koji nas uči meditativnom posmatranju, bez koga, ako je verovati  Šopenhaueru, i nema stvaralaštva. Ipak, ima tu nekog lukavstva. Filozofija se često trudi da nam otkrije Boga, ali se zadovoljava njegovim surogatom - umetnikom. Bilo kako bilo, religija je bliska umetnosti, još od pećinskog slikarstva. Pitanje glasi da li je moguć njihov dubinski susret, njihovo stvaralačko presecanje. Danas živimo u vremenu burnog religioznog stvaralaštva, kada oživljuje stara vera i rađa se nova,  između ostalog i ona koja Boga smatra umetničkim delom.


Kod naše čitalačke publike veoma je zapaženo Vaše literarno-gastronomsko slavlje, "Stočiću, postavi se" ("Geopoetika", 2004.) No, na mapi gradova i zemalja koje su ostavile trag na Vašem nepcu, nema ovdašnjih adresa. Da li to znači da je ovde gastronomsko počelo da liči na svakodnevno i postalo - bezukusno? I šta nam još, pored gastronomije, tako duboko otkriva kulturu i suštinu jednog podneblja?


- Literarno "proslavljanje" Srbije tek mi predstoji. Zahvaljujući gostoprimstvu mojih domaćina, dobro sam zapamtio i kajmak, i burek, i čudesnu breskovaču kojom me je počastila moja verna prevodilica Draginja Ramadanska. I sam se čudim, kako mnogo govori o narodu njegova kuhinja. Nemojmo gubiti iz
vida kako se teško zaboravlja šta su jeli junaci čuvenih romana. Stvar je u tome, da je gastronomija intimna, poput ljubavi, i raznolika kao istorija. Doduše, ona nipošto nije jedini ključ za razumevanje neke strane kulture. U suštini, polazna tačka svakog putovanja može da bude bilo koja uočena pojedinost - gest, reč, manir ili pogled.

Učili ste putovanje u podsvest pomoću učenika lame Namkhaj Norbua. Čime objašnjavate toliku popularnost budizma u Americi? Slažete li se sa postulatom da nam u novom milenijumu ili sledi nova religija ili, verski ratovi, kako nam to, ponekad, pišu antropolozi, sociolozi i poneki političar?


- U novom veku sledi nam i nova religija i novi verski ratovi. 21. vek je otvorio
Pandorinu kutiju, na čijem dnu je ostao samo ateizam. Budizam na tom poprištu igra bitnu ali ne suviše upadljivu ulogu. On zahteva od nas sve osim vere. Pa ipak se u Americi broj budista svake godine udvostručuje. To je religija za agnostike kojima je, može se reći, pripadao i sam buda. Osim toga, ova religija se dobro slaže sa novom fizikom i psihologijom, što je važno za one kome je zanimljiva ne samo prva, već i druga sa trećom.
    Još nešto. Jednom sam postavio isto pitanje budi, nastojniku zen manastira u
Ketskilskim planinama. Rekao je da se Amerikancima sviđa neautoritarni karakter budizma, gde nema dogmi, pape, ortodoksije, gde uspeh (prosvetljenje) zavisi samo od individualnog napora koji, istina, dovodi do odricanja od ličnosti. To je veoma  američki - dodao je Dajdo Luri, koji je u prošlosti bio mornarički pešadinac.

Andrić je rekao da je pisanje "nalik na govor deteta u mraku, koje se plaši",a Sorokin:"Kad pišeš, nije strašno". U eri u kojoj, kako je Gete tačno predvideo, "pesnici često dodaju vode u mastilo", kako Vi doživljavate pisanje i pisca? Kao poslednje ostatke Gutenbergove galaksije, koju će zauvek pokriti nova, vizuelna civilizacija, koja prezire reč, ili ste i Vi, kao i Ibzen, ovde da postavljate pitanja, a ne da na njih odgovarate?

- Pisanje je duboko lična stvar i po tome je srodno molitvi. Zadaješ pitanja jeziku i, ako imaš sreće, dobijaš na njih odgovore. Zar to nije čudo? I upravo ono rađa veliku poeziju. Videokratija menja reljef naše civilizacije, ali ona nikada neće ukinuti lični odnos autora sa rečju. Zato, recimo, jednog dana ljudi mogu prestati da čitaju poeziju, ali nikada ne će prestati da je pišu. Što se mene tiče, i pored radosti novih dostignuća, skloniji sam da zaostajem u arjergardi postgutenbergovske galaksije i da, kako znam i umem, štitim zaleđe stare kulture.

S ruskog prevela Draginja Ramadanski


Sanja Domazet

Večernje novosti
15.09.2002.


Mali narodi ? veliki dometi
PIŠE da bi, kako kaže, spoznao u šta veruje. Beleži trenutke dok se satovi odmaraju u deliću sekunde, između dva trzaja male kazaljke. Teško mu je da sudi o slovenskoj i američkoj duši. Srbiju ucrtao u mapu svoga srca. U slučaju potopa spasio bi najpre delo ?Istorija zapadne civilizacije?. Govori koliko su rečite njegove knjige. Ćuti da mu je život bio brodarenje uz reku. Zahvalan je svima koji su mu izmamili osmeh, a zaustavili suzu.
       Aleksandar Genis, ruski pisac iz NJujorka, ovih dana u Beogradu ? gost Srpskog književnog društva i izdavačke kuće Geopoetika. Autor "Američke azbuke", " Dovlotova i okoline","Tame i tišine", "Kule vavilonske" trenutno je jedan od najzanimljivijih svetskih pisaca. Svetsku književnost, danas ne smatra avangardnom. Vidi je u "zadnjim redovima?", u senci video-žanrova, kompjutera, muzike.

Jezik emigranta

- To bih nazvao krizom, ali ne i fatalnom ? kaže pisac. ? Pitanje je, kako da se
književnost snađe u svemu tome i kako da se odbrani od agresije novih vidova
umetnosti. Mislim da je reč o neizbežnom dešavanju i knjživenost koja to ne shvati, dovešće sebe u poziciju da se obilato ponavlja. Vreme, u poslednjih četvrt veka, kada knjige prolaze i odlaze, za neke stvaraoce bilo je i delotvorno. U to može da se ubroji i žanr koji ja negujem, žanr "no fikšn". U tom prostoru, iako negativno definisan,  mesto je našlo sve ono što se ne da ekranizovati, i postalo popularno.

Znači li to da će jednoga dana svi pisati postmodernističku literaturu, kao što su svojevremeno komunisti govorili da će u budućnosti svi pisati poeziju? Šta je sa delima koja neguju nacionalnu baštinu?

- Ne mislim da postmoderna ugrožava dela sa nacionalnim predznakom. Naprotiv. Iz stvaralaštva "zadnjih redova", treba izvući korist. Tendenciju postmoderne podvukao bih kao veoma perspektivnu. Kultura malih naroda, a to je pokazao pisac jednog takvog naroda, kao što je srpski, gospodin Milorad Pavić, može da ostvari ogrom ne efekte i domete, čak značajnije od celokupne svetske književnosti. Veliku književnost stvaraju predstavnici malih naroda i nude je čitavom svetu. Mislim da je to odgovor književnosti ? učiniti razliku do minornog.

Poput Josifa Brodskog, velikog ruskog pesnika i nobelovca koji je pokušao da piše i na engleskom i vi ste odlučili da istim jezikom predstavite svoje stvaralaštvo. Šta za pisca znači otadžbina, a šta maternji jezik?


- Otadžbina, pogotovu u situaciji nas emigranata, i jeste jezik. Dešava se, međutim, da pisac menja i tu otadžbinu. Dakle, da menja jezik. Retko, ali ipak je to činjenica. Znam dva elitna japanska pisca koji su počeli da pišu na engleskom i nemačkom,  paralelno sa svojim jezikom. Radi se prosto o težnji da se izbavite iz zatvora sopstvenog jezika, odnosno, jednog jezika, da na neki način, negujući jezik, promenite svet. Imam iskustvo koje bih nazvao domaćim: moj sin, koji sada ima 24 godine, rođen je i odrastao u Americi. Ja sa njim ne razgovaram na engleskom. Razgovaramo na ruskom, a kada ponekad razgovaramo na engleskom, čini mi se kao da to nije moj sin. Kao da je to neko drugi!

To je slučaj i sa Brodskim?

- Cenim dvojezičnost umetnosti. Brodski koji je genijalni pesnik, znao je da njegova poezija nema šansu da živi u engleskom. Želeći da sačuva snagu umetnosti, učinio je hrabar korak. Počeo je da piše eseje. Na taj način osvojio je za sebe i svoju umetnost i novi kontinent. Umetnost Brodskog tako je postala dostupna novoj otadžbini, odnosno novom jeziku. Kako bi, zamislite, Puškinova poezija zvučala na engleskom? Evo još jednog primera: Beket se svesno odrekao engleskog i počeo da piše na francuskom. Sledeći diktat svoje poetike, želeo je da ona sobom nosi izvesno otuđenje. Hteo je da otkrije novi kosmos i počeo da piše na novom jeziku.

Ostati po strani

Slavni Andre Malro, jedan od najvećih francuskih romansijera intelektualaca 20. veka, tvrdio je da pisac pripada kulturi onog naroda na čijem jeziku piše. Čijoj književnosti Vi pripadate?

- Malro je naravno, u pravu... A kako objasniti primer Kafke? Za njega obično kažu  Jevrej: podanik austrougarski, žitelj Praga, a piše na nemačkom. Da li je nemački  pisac ili austrijski? Rekao bih, radi se, o iznuđenim diskusijama. U ruskoj kulturi postojalo je jedno simptomatično podvajanje. Pisce su delili na one koji pišu na ruskom, i  ruske pisce. Mislim da je to besmisleno. Besmisleno je reći za Babelja da je jevrejski pisac koji piše na ruskom jeziku. Nedvosmisleno stojim iza tvrdnje da jezik određuje nacionalnost svakog pisca. Ja sam, dakle, ruski pisac, ma šta to značilo. I da dopunim, svako stvaralaštvo je koautorstvo između književnika i jezika. Radi se o jednoj nužnosti od koje se ne može pobeći i od koje se ne možemo ukloniti.

Na Vas, svakako nisu ostavili utisak ruski velikani književnosti, kao što su Gogolj, Dostojevski, Čehov, Tolstoj... Ko Vam je bio uzor u stvaralaštvu?

- Ne slažem se sa vama da ruska književnost nije izvor moje inspiracije. Naprotiv. Radi se, međutim da jedne pisce volim, a druge podražavam. Ne možete podražavati one koje volite. Ne možete podražavati Puškina, Gogolja... Pisac koga cenim i koji mi je uzor, učitelj je peterburški pisac Popov. On me naučio ono što se zove književnom umerenošću. Presudan uticaj na moje stvaralaštvo je imao Hert. Nikada neću zaboraviti "Rišku plažu" i trenutak kada sam preko radija slušao odlomke iz čuvenih "Šetnji sa Puškinom". Pomislio sam, gospode, kada bih mogao tako da pišem, pisao bih celog života. Naravno, učio sam i od Brodskog. On mi je podario nešto što se  zove životna filozofija. Otkrio mi je jednu novu duhovnu dimenziju, dimenziju smirenosti. Rekao bih, strategija "postavljanja ispod", niže od svega. To je, zapravo, prava demokratija mišljenja. Čovek koji uvek stoji sa strane, na margini... I Kafkina čuvena rečenica mi je uzor, stalno je ponavljam, voleo bih da je ponavljaju i mnogi:
"U borbi čoveka i sveta, moramo držati stranu " sveta?"

"Poslednji Vizantijac"

- MILORAD Pavić je moj omiljeni pisac. Cenim ga i o njemu sam pisao. Poštovalac njegovog dela je i moj sin. Susret s Pavićem u Beogradu za mene je bila posebna radost. On, oličenje nedodirljivosti, predamnom, a ispostavilo se da je to jedan sasvim običan, srdačan i topao čovek, kaže Genis.Razgovor se poveo o Vizantiji. Pre izvesnog vremena zapazio sam njegovu izjavu: ?"Ja sam poslednji Vizantijac?". Podsetila me ta izjava na jednu prilično dubioznu prognozu suludog religijskog mislioca Konstantina Leontijeva, koji je rekao da je vizantijsko nasleđe nepopravljivo potrošeno. Niko ga nije ozbiljno shvatao svih ovih godina. Izgleda da je bio u pravu!

Milena MARKOVIĆ
______________________________

Blic
16.09.2002.


Aleksandar Genis: Čovek nije ono što se trudi da bude, on je ono što jeste samo u  trenucima mahinalnog odavanja, jer samo ti momenti donose iskrenost. Svakom narodu je važno šta o njemu misle drugi. Ne postoji globalna kultura
Moj dom je tamo gde prede moj mačak

Jedan od najvećih živih svetskih pisaca Aleksadar Genis (rođen 1953. u Rusiji a od 1977. živi i radi u Americi) stigao je u Beograd kao gost Srpskog književnog društva i izdavačke kuće "Geopoetika" koja je čitalačkoj publici predstavila, u prevodu Draginje Ramadanski, četiri njegova dela. Prvi susret ovog uvaženog autora sa Beograđanima odigrao sa na književnoj večeri u Kulturnom centru Beograda kada je, između ostalog, kazao da je "Srbija nova zemlja na mapi njegove duše". Komentarišući ovo svoje zapažanje za "Blic" Genis je rekao:"Navikao sam da živim, a da ne znam gde. Živeo sam u Rusiji, u Rigi, sada živim u Americi. Sklon sam da svoj dom definišem škripom svoga poda ili mestom gde prede moj mačak. Drugim rečima, nemam svoju zemlju, u prilici sam da je biram; ponekad je to Japan, ponekad Kina, ponekad ipak Amerika. Nedavno, pre četiri godine, pojavila se Srbija na mapi moje duše".

Kako to objašnjavate?

- Srbija je jedna čudna država. Mislim da na svetu nema zemlje koja manifestuje
svoju strast prema kulturi i umetnosti na tako čudesan i furiozan način. Zadivljen sam intelektualnom energijom srpskog naroda koji manifestuje u najtežim situacijama, njegovim temperamentom koji me podseća na strasna stremljenja u kulturi u vreme nekih ratova u Rusiji. Ta žudnja za kulturom nema ničeg zajedničkog sa telom, to je fenomen koji je kao i svaki drugi fenomen zapravo neobjašnjiv.

U knjizi "Dovlatov i okolina" kažete da vašeg junaka nije zanimalo ono što ljudi govore nego ono što im se omakne. Možemo li taj način gledanja na ljude podići na nivo nacije, naroda?

- Postoji nešto što se naziva maska i što svi mi držimo pred sobom. To nazivamo
licemerjem, ali u jednom konstruktivnom smislu to podrazumeva vaspitanost i
civiliziranost. I ja sam takav. Međutim, čovek nije ono što se trudi da bude. On je ono što jeste samo u trenucima mahinalnog odavanja, jer samo ti momenti donose iskrenost i istinu. Što se tiče funkcionisanja tog mehanizma odavanja na nivou naroda zapazio sam ga na planu gestova. Sve tendenciozno projektovane slike su lažne, sve države i sve institucije imaju slične proklamacije, za mir, druželjubivost, koegzistenciju... Međutim i narodi se razlikuju na nivou osmeha ili tanani manifestacija. I to je ono na šta sam kao putnik, a obišao sam preko 40 država, najčešće obraćao pažnju. Bavio sam se jednom možda čudnom aktivnošću da bih  došao do prave suštine nekog naroda.

Na primer?

- Posmatrao sam izloge i vitrine fotografskih radnji. Bio bi vrlo interesantan pokušaj da se napravi knjiga ili video zapis o paradnim portretima u foto-radnjama raznih  zemalja. Svakom narodu je važno šta o njemu misle drugi. Kada sam bio u gostima kod svoje prevodilice u Japanu ona mi je rekla da veoma voli Ruse. Sa razumevanjem sam joj sugerisao da mi je to jasno i pomenuo Dostojevskog, Tolstoja i druge ruske velikane. "Ne", odgovorila je, "Japanci vole Ruse jer je iznad njih aura patnje", a ja sam u sebi dodao"pogotovo kada su pijani".

U "Američkoj azbuci" dali ste svojevrstan portret Amerike baveći se naoko
svakodnevnim stvarima. Sa druge strane u "Crvenom hlebu", žanrovski na sličan način, govorite o Rusiji.Šta je, po vama, njihova ključna razlika a gde im je tačka  susreta?

- Davati paušalne ocene o sličnostima i razlikama u kulturi smatram pogrešnim. O kulturama se nemože govoriti u globalu, treba odvojiti jedan mali segment i
pozabaviti se njegovim poprečnim presekom. U "Crvenom hlebu" sam govoreći o ruskoj kuhinji i kulinarstvu rekao mnogo i o samoj Rusiji. Naime, ruski čovek je u uslovima veoma tegobnog režima izgradio instituciju krajnje prisnosti, prijateljevanje, intimnost razgovora uglavnom u kuhinji gde su se uz čaj i votku rešavala najvažnija pitanja. Upravo ta međuljudska prisnost je, smatram, ono najvrednije što odlikuje  rusku kulturu. S druge strane i američka kultura ima svoje vrednosti, pre svega demokratiju i toleranciju. I opet idemo iz detalja, te osobine su došle do izražaja 11. septembra u vreme terorističkog napada. U svoj toj panici, silazeći 190 spratova, nije bilo gužve, nije bilo zgnječenih, invalide su nosili na rukama gubeći tako dragocene sekunde...To zaslužuje više od poštovanja, i to je funkcionalni kvalitet američke kulture. Stepenište niz koje su tako dostojanstveno silazili ti ljudi zaslužuje da bude izvestan spomenik.

Odlika svih vaših knjiga koje smo imali prilike da vidimo jeste svojevrsna duhovitost. Nije li duhovitost umetnost oduzimanja, o kojoj na primerima žena ili haiku poezije govorite u knjizi "Tama i tišina", koju čovek treba da primeni na fenomenu sopstvene važnosti?

- Humor je mehanizam koji nam dozvoljava da se zaklonimo od stvarnosti i spasimo od njenih strahota. Duhovitost je nešto drugo, ona je upravo ono što ste tako duhovito primetili, rezultat umetnosti oduzimanja. Mene često pogrešno optužuju da sam pisac paradoksa. Ne, nisam jer to bi značilo da se bavim nonsensom. Više volim duhovitost i volim da oduzmem sve ono suvišno a da ostane samo neophodno. Naravno, to što ostane neće obavezno izazvati grohotan smeh ali će izazvati nešto što nazivam osmejkom razuma, što je jedna sažeta formula za naše, ljudske situacije. Veoma cenim tu lakoničnost, taj rezultat oduzimanja koji jeste rasterećenje i plodonosni kratki spoj.


TATJANA NEŽIĆ

___________________________

Danas
29.09.2002.


Ruski pisac iz SAD Aleksandar Genis o Bogu, čoveku i romanu na početku trećeg milenijuma

Praznina spašava čoveka

Aleksandar Genis, ruski pisac koji zivi u Americi, bio je ovih dana gost izdavačke kuće! "Geopoetika", koja je dosad objavila četiri njegova dela:"Američka azbuka - Crveni hleb", "Dovlatov i okolina", "Tama i tišina" i "Kula vavilonska". Ove knjige su doživele izuzetnu recepciju kod ovdašnje šitalačke publike između ostalog i zbog izuzetnih prevoda sa ruskog Draginje Ramadanski, koja je za prevod knjiga "Dovlatov i okolina" i "Tama i tišina" dobila Nagradu Društva književnika Vojvodine za najbolji prevod godine.

Razgovor sa Genisom počinjemo najglobalnijom temom - šta se dešava sa čovekom na početku trećeg milenijuma.

Devetnaesti vek je kroz Ničeova usta formulisao floskulu koja je obeležila to vreme, a koja kaže :"Bog je mrtav". Dvadeseti vek objavio je da je roman mrtav. No, meni se čini da je čovek, zapravo, taj koji je mrtav. Molila bih vas za misljenje na ovu temu...


- Niče je rekao :"Bog je mrtav". Ja sam kasnije po toaletima američkih univerziteta nailazio na sledeći grafit: "Niče je mrtav", u potpisu je stajalo "Bog". Smrt svih pobrojanih subjekata, i Boga i romana i čoveka, je preuveličana. Smrt nije drugo do defamilijarizacija, otuđenje. Drugim rečima, smrt nije konačna. I Bog ne može nikada umreti, osim što će se promeniti u odnosu na različite vesti i izjave u vezi sa njegovom smrću. Bog će biti različit. Jer Bog se menja. Šezdesetih godina, na koricama časopisa Life pojavila se vest: "Živimo u svetu bez boga". No, danas to više niko ne bi mogao da kaže, danas je Bog življi nego ikada.
Prisustvujemo procvastu svih mogucih religijskih grupa i religioznom stvaralastvu koje se moze po intenzitetuporediti samo sa jednim drugim stvaralastvom u epohalnom periodu između paganstva i hrišćanstva. Statistika govori da u naše vreme možemo izbrojiti 2.000 novih religija. I ovo je sada postateisticčka epoha. Danas živimo u postateističkoj eposi kada je ideja ateizma potrošena i odbačena. Navešću primer: kada se Al Gor kandidovao za predsednika, protivkandidat bio mu je Jevrejin. U jednom istazivanju i 90 odsto anketiranih nije imalo ništa protiv toga da im predsednik bude Jevrejin ili crnac ili žena, ali svi su se složili u jednom: za predsednika ne može nikako biti izabran ateista. U XXI veku mi imamo novog Boga, koji ne liči na starog, na Boga koji je bio otac, sin i sveti duh. Danasnji Bog je Bog mistike, mističnog iskaza, današnji Bog je Bog stvaralaštva. Ako je Bog nas stvorio, sada smo mi ti koji ga stvaramo po svom liku.To isto možemo reći i o romanu i o  čoveku. Posle smrti romana, roman se vraća u drugom obliku, obliku koji treba doživeti, a ne slediti, upravo kao i Boga. Takve postromane, koji su ujedno korak u pršlost i putovanje u budućnost koja će tek doći, piše Milorad Pavić.
Paralela sa Bogom takođe stoji, jer je i prvi Bog nastao od objave i od mističnog
doživljaja. Pavic je pisac koji idući napred korača i nazad, ka arhaičnoj formi kulture, što i jeste kulturoloska intuicija XXI veka. Čoveka su tumačili i marksisti i frojdisti kao arenu igre podsvesnog, ili igre klasnih ili seksualnih komponenata. Danas više nije tako. Danas registrujemo iščeznuće krajnosti u tumačenju i čovek ulazi u igru sa sopstvenim ogledalom, posmatrajući sopstveni umnoženi lik. Instrument takve varljive samospoznaje je televizija. Čovek i televizija se međusobno stvaraju. Šta to znači - to znači da je čovek suočen sa prazninom. Međutim, to je od iskona tako, to je stara budistička teza. To drugim recčima znači da praznina spašava cčoveka od toga da bude igračka nekih drugih sila i da pred njega stavlja antropološki izazov, poziva ga na redefinisanje, zapravo. Ono što nam predstoji je ponovno promišljanje čoveka.

Tolstoj je pisao o ljudima bez maski. Ana Karenjina bila je žena bez maske.
Dostojevski je govorio o tome šta govore ljudi koji su upravo na svoja lica navukli maske. Kami je pisao šta govore ljudi na čijem se licu postojanje maski ustoličilo. Beket je pisao o tome šta maske govore. Čini mi se da Vi pišete o onome što govori ljudsko biće koje se nalazi u procepu između lica i maske. Smatrate li da je ljudsko lice evoluiralo u masku?

Ambasada SRJ kao Kafkin "Zamak"


Šta je poslednje što ste čitali pre ovoga intervjua?

- Kafkin "Zamak", a ta se knjiga, kao i sve velike knjige izliva iz svojih korica, kulja iz njih i prodire u stvarnost. Svi znamo sadžaj: čoveka zovu u zamak, ali on ne može da dospe u njega. Izlivanje "Zamka" u realnost u mom slučaju dogodilo se tako što smo se, u vreme dok sam ga čitao, pripremali za put u Jugoslaviju i ja sam dobio vizu koja je bila pogršsna. I telefonski sam mnogo puta pokušavao da kontaktiram sa Ambasadom u Vašingtonu. Sve ostalo je čak premašivalo Kafku. Ambasada je i bila tu, a kao i da je nije bilo.

- Projekat moderne knjizevnosti mnogi vezuju za Tolstoja i njegovo dopiranje iza  maske, dopiranje do čoveka bez socioloških, društvenih i drugih stega, do čoveka  golog, razgolćenog, do njegove duše. To je Tolstoj postigao. Sledeći korak učinio je Džojs. Njegova umetnička ambicija bila je da čoveka ostavi bez lobanje, da mu skine lobanjske kosti, da dopre do njegovog misaonog procesa i rekao bih da je svo filozofsko i ontološko razodevanje imalo za svrhu da spase čovekovo biće od naslaga svih tih neodređenosti, dopre do njegove istinske nutrine i dotakne ono istinsko, neshvatljivo i suštinsko. To je bio i ontološki i filozofski i naučni i umetnički cilj, da dospemo do onoga što se ne može shvatiti, do toga što se nalazi ispod maske, a to je praznina.
     Sva ta razmišljanja koja sam izneo o ustrojstvu sveta predstavljaju moju radnu
filozofiju, operativnu filozofiju, koja pomaže meni da se orijentišem u svetu i nemam ambiciju da ih apodikticno tumačim. Postavlja se pitanje, ako pretpostavimo da je čovek praznina ispod maske, šta je ta praznina. Stari Kinezi su to znali. Cuang Ce, koga duboko uvažavam, kaže da je to "mirna voda koja je tako spokojna, da se u njoj odražava svaka pora našeg lica, ona je tako ravna da može biti vaga najvrsnijem tesaru. Voda je, kad je spokojna, sposobna da otkrije prirodu stvari". Ako čovek nađe spokoj u svome bicu, biće izjednačen sa tako moćnim ogledalom.
 Umetnik predstavlja upravo to: dijalog između čoveka i onog što se u njemu odražava. Uporedivsi sebe sa tim ogledalom, smatram da je saznanje upravo to: uređenje, čišćenje sebe kao ogledala. To je rad na sebi, a ne intervencija na okolini. Genijalno je to kazao Šopenhauer, rekavši da umetnik ne treba da se meša u ono što stvara. Ogledala znači, prikuplja sve oko sebe i odražava to, ali se ni u šta ne meša. Videti svet onakvim kakva jeste, možete samo kad sebe izuzmete iz njega.

    Jedan od nasih najvećih pisaca Danilo Kiš, napisao je čuvenu pripovetku
"Enciklopedija mrtvih", u kojoj govori o tome da se o svakome od nas vodi tajna knjiga, u kojoj su napisani krucijalni podaci o našim životima. U trenutku dok je pisao pripovetku, Danilo Kiš nije znao da takva knjiga zaista postoji i da je pišu mormoni. Šta mislite da u toj knjizi piše o Vama?


- Naravno da sam čitao i da veoma volim Kiša. Ma šta god da u toj knjizi piše o meni, to neće biti ništa važno. To će biti ili o nekom drugome koga više nema, ako je i pri tom umro, tim pre. Sam sebe ne prepoznajem od pre pet godina ili od juče. U takve enciklopedije dospeva samo naš leš. Otuda mislim da je reč o izlišnoj tvorevini.
   Mormoni vode jednu takvu knjigu da ih njihov Bog ne bi zaboravio. A ja mislim da je takva knjiga suvišna i njima i svima i njihovom Bogu. Bog ima drugu vrstu pamćenja.

Šta čita Bog? Objavljene, neobjavljene knjige ili rukopise koji nikad neće biti objavljeni niti napisani? Ili bestselere?

- Borhes je znao da ima jedna knjiga koju je napisao Bog, a koja predstavlja svet.  Sudeći po sopstvenom iskustvu, pošto ja nikada ne čitam svoje knjige, mislim da ni Bog ne čita tu knjigu. To je pesimistička misao. Evo i optimističke: Andrej Bitov,  veliki ruski pisac i predsednik ruskog PEN-a, rekao je da Bog jeste umetnik i da kao izvorni umetnik posmatra svet kao gledalac ocenjivač, da Bog čita naše knjige, uživajucći u svojoj tvorevini. Ali ja u to ne verujem.
Tokom istorije, prisustvovali smo građenju i razgrađivanju imperija. Nekada je biti imperija značilo posedovati veliku teritoriju. Kasnije, to je značilo posedovati veliku teritoriju i stanovati u velikom jeziku. Za poslednjih desetak godina, dve su se imperije pred nasim očima srušile: sovjetska, koja se sasvim preselila u svoj veliki jezik, a rastače se američka, iako oni još uvek kontrolišu i svoju teritoriju i svoj jezik.

Kada umiru imperije? Isto kada i narodi, kad izgube svoj jezik?

- Ja smatram da imperije ne čine samo teritorije i jezik koji su naselile. Setite se samo Rimskog carstva. Ono je menjalo i sopstveni jezik i teritoriju i nastavljalo da postoji. Nisu jezik i geografija ono što čini imperiju. Istaknuti ruski filozof Sergej Averincev je u vreme raspada SSSR, napisao da se imperijalistička ideja zasniva na verovanju da postoji samo jedna imperija, sopstvena i da takva imperija postoji sve dotle dok postoji verovanje u sopstvenu neophodnost, u sebe, bez obzira na geografiju i jezik.
    Rusija je preživela rat i razne druge istorijske lomove, ali se raspala onda kad je prestala da veruje u sebe, u neopshodnost sopstvenog postojanja. Imperije su ideje. Vizantijska imperija bila je zasnovana na pravoslavnoj ideji, sovjetska imperija je  primenila novi oblik vlasti i kada su te ideje nestale, zajedno sa njima nestale su i  imperije.

Vi znate da ovde imate veliku i brojnu citalacku publiku, koja veoma voli i visoko vrednuje vaša dela. Pa ipak, posebno smo vezani za vaš filološki roman, "Dovlatov i okolina", u kome je Vaš prijatelj, sada pokojni Sergej Dovlatov, i glavni junak. Sanjate li Dovlatova ponekad?

- Često, pogotovo u proleće i naročito kad mi predstoje važni događaji u životu.
Ovoga maja, kada sam imao promociju svog troromnika "Ras, dva, tri" u Rusiji, uoči odlaska u Rusiju sanjao sam Dovlatova i tri musketara. Naš zajedničiki prijatelj Boris Paramanov, moj san je protumačio kao najavu te promocije. Dovlatov je i posle svoje fizičke smrti učesnik naših razgovora i dijaloga. On je umro u 48. godini, meni je sada 49. i ja sam ga nadživeo. Sva je prilika da će uskoro mene on sanjati. Osim što je bio moj omiljeni sabesednik, on je bio i moj omiljeni književni junak, a veza sa njim kao sabesednikom i junakom nije prestala kada sam o njemu napisao knjigu.

Sanja Domazet