Prednadrealizam
Da bi se stekla potpuna slika nadrealističkog pokreta (ili revolucije), potrebno je vratiti se na vremenske periode i procese koji su mu prethodili i u kojima je počela da se stvara atmosfera koja je dovela do stvaranja nadrealističke misli, koju će Andre Breton (1896-1966), njen tvorac i neumorni branilac, izložiti u svojim manifestima, ostajući joj odan i veran, u svoj njenoj čistoti, do kraja svog (a, moglo bi se primetiti i njenog) života.
Prvi svetski rat, u kome je rođena DADA, bio je test za buduće nadrealiste u proveri njihovih sposobnosti. „Opšti kraj civilizacije koja se okreće protiv same sebe i proždire samu sebe“1 pružio je sav haos za koji će mnogi kasnije tvrditi da je oblikovao nadrealističku aktivnost. Većina ovih mladića (jer su svi uglavnom bili u dvadesetim godinama) učestvovala je u vihoru rata - Breton, Luj Aragon (pravo ime Luj Andrijen, 1897-1982), Bendžamin Pere (1899-1959) - što je ostavilo neizbrisiv trag na njihovim dušama (toliko da su se zakleli da više nikada neće nositi uniformu, što se kasnije, 1940. godine, pokazalo kao greška). Breton, pošto je služio vojsku kao internista u Neurološkom centru, početkom 1916. godine u Nantu upoznaje osobu koja će na njega ostaviti dubok i neizbrisiv trag i učiniti Bretona onim što je kasnije postao - ova osoba se zvala Žak Vaše (1896-1919), koji se lečio od rane na nozi. Vaše je bio specifična ličnost koja je imala poseban stav prema životu - ovaj čovek nikada nije ništa napisao2, ali su njihovi dugi razgovori ostavili veliki uticaj na Bretona, toliko da će Vaše postati jedna od najvećih figura nadrealizma. Vaše je bio načitan mladić koji je prezirao umetnost, poštovao je samo A. Žarija i divio mu se zbog njegovog humora, koji je smatrao jedinim mogućim stavom u životu. Njegov duhovni stav bio je blizak dadaističkom, iako nikada nije saznao za Dadu3. Ismevao je sve i svašta, čak i Bretona, koji je kasnije priznao da ga je odvratio od namere da postane pesnik. Čujemo samog Bretona – „Vaše je bio kao majstor u omalovažavanju svega i svačega... Ponekad je prolazio pored nas kao da nas ne poznaje. Vaše nije pružao ruku da kaže 'Dobar dan' ili 'Doviđenja'...“4, ili, da vidimo Vašeove ambicije – „... želeo je da postane član kineskog tajnog društva, bez ikakve svrhe, u Australiji.“5 Breton je kasnije upoznao Vašea na premijeri Apolinerove drame „Les Mamelles de Tiresias/Tiresijine grudi“ 1917. – Vaše je bio obučen kao engleski oficir, držao je revolver u ruci i pretio da će ispaliti nekoliko hitaca u publiku, ali je zaustavljen na vreme. U vezi sa tim događajem možemo pročitati ovo: „Najjednostavnije nadrealističko delo sastoji se u sledećem, izaći na ulicu sa revolverom u ruci i pucati nasumično, što je duže moguće, u gomilu.“6 Svaki komentar je suvišan.
Još jedna ličnost koja se pokazala uticajnom u oblikovanju budućeg nadrealizma (u stvari, on je takođe uticao na dadaiste) bio je Artur Kravan (pravo ime Fabijan Lojd), ekscentrik koji je sebe nazivao „bokserskim pesnikom“, izdavao je mali humoristički časopis, Maintenant, i bio je zagovornik humora u stilu Žarija koji je uticao na nadrealiste. Putovao je svetom i trebalo je da održi predavanje o modernom humoru u Salonu nezavisnih u Njujorku (1917), ali je samo štucao, a zatim počeo da se svlači dok ga nisu uklonili. Njegov moto je bio da „svaki veliki umetnik mora imati osećaj za provokaciju“.7
Međutim, najveći podsticaj za buduće nadrealiste bio je dadaizam. Breton je prvi put video časopis „Dada“ u Apolinerovoj biblioteci 1917. godine, a dadaizam je stigao u Pariz 1919. godine sa Tristanom Carom (1896–1963; njegova izreka „misao se stvara u ustima“ otvorila bi vrata automatizmu) koji je „očekivan kao Mesija“8. Mlada grupa ljudi koja je uređivala časopis „Literatura“, kojoj su pripadali Breton, Aragon, Pere, Filip Supo (1897–1990) i Pol Elijar (1895–1952), zračila je progresivnim idejama. Objavljivao je dela A. Žida (koji je bio divljen zbog svoje Lafkadije), P. Valerija (koji se vratio književnosti nakon dvadesetogodišnjeg odsustva sa scene), M. Žakoba, B. Sandrara, Ž. Polana, zatim mladog R. Radigea, Driea La Rošela, pa Apolinera, Malarmea i Remboa. Međutim, dolaskom Care, časopis je promenio svoje stavove, postepeno proterujući „staru gardu“ i postajući dadaistički. Organizovani su događaji, performansi, provokacije, javni napadi na književnost i umetnost - o Cari se govorilo kao o čoveku koji je hodao sa „izazovom u oku“.9 U to vreme, Breton je već započinjao neke od svojih eksperimenata, gradeći sopstvenu misao koja se razilazila od Carine „destruktivne horde“ i malo po malo je počeo da se distancira. Zvanični raspad pariske dadaističke grupe dogodio se 1922. godine kada je Breton želeo da organizuje „suđenje Morisu Baresu“ kako bi grupa mogla da pokaže u kom pravcu želi da nastavi. Cara je odbacio ideju o bilo kakvoj deklaraciji i samo se zabavljao, Breton ga je zbog toga napao i napustio grupu, kao i većina njegovih prijatelja iz „Literature“. Breton je kasnije izjavio da ne želi da gubi vreme na „prolazne hirove“,10 izjavio je smrt dadaizma i u članku „Lâchez tout/Ostavi sve“11 potpisao je svoje odvajanje od dade. Postoji mnogo debata o tome da li je dadaizam stvorio nadrealizam ili se on pojavio nezavisno od njega. Činjenice pokazuju da je Breton počeo da stvara nadrealističku misao tokom zvaničnog perioda dadaizma, i iz toga sledi da se nadrealizam pojavio kako se dadaizam približavao svom kraju. Međutim, sigurno je da bi nadrealizam nastao i bez dade, „samo tada bi sigurno bio potpuno drugačiji“.12
Kao što je pomenuto, Breton je započeo svoje eksperimente tokom dadaističke ere - 1919. godine je stvorio zajednički tekst sa Supoom „Les Champs Magnétiques/Magnetna polja“ koji su objavili u „Literaturi“. Tekst predstavlja prvi pokušaj automatskog pisanja, zasnovan je na intuiciji i inspiraciji i zapravo je prvo nadrealističko delo. Budući nadrealisti su se bavili i istraživanjem u oblasti psihoanalize (pod uticajem Frojda), čija su istraživanja bila poznata Bretonu tokom rata i koja je i sam sprovodio na pacijentima, a zatim je odlučio da ih isproba na sebi kako bi stvorio misli prenete na papir - proizvod je pokazao svojim prijateljima koji su se sa velikim interesovanjem bacili na eksperimente - rezultat su bili prvi automatski tekstovi nastali tokom dadaističke ere. Ovi eksperimenti je trebalo da dovedu do oslobađanja podsvesnih, skrivenih osećanja koja bi mogla pomoći u uspostavljanju nove stvarnosti, manifestovane u izražavanju čovekovih najosnovnijih, iskonskih instinkta, koji su trebalo da dovedu do novog načina razumevanja sveta, transformacije društva i uspostavljanja nove stvarnosti, „nadrealizma“ (koji objedinjuje slučajnost, fantastično, iluziju i san). U to vreme, Breton je bio opsednut Frojdom i njegovim istraživanjima, napisao mu je pismo u kojem je objasnio svoje ideje i zamolio ga da razgovara. Frojd se složio, a Breton je kasnije objavio ovaj razgovor („Intervju sa prof. Frojdom“, u „Les Pas perdus“). „Epidemija spavanja“13 počinje (krajem 1922. godine).
Doba spavanja, nadrealistički san
Littérature“ postaje časopis u kome se manifestuje nadrealistička aktivnost (tako će ostati do juna 1924); snovi, koji počinju da se zapisuju, objavljuju se zajedno sa crtežima (časopis ilustruje bivši dadaista Fransis Pikabija, ali ova saradnja neće dugo trajati). Grupa se okuplja u domu jednog člana (uglavnom Bretonca), počinje seansa u kojoj članovi padaju u trans, zatim zaspu i počinju „da govore, pišu i crtaju kao pravi automati“.14 Najuspešniji u ovoj fazi aktivnosti bili su Rene Krevel (?-1934), Pere i Rober Desnos (1900-1945), od kojih je potonji oborio sve rekorde - kaže se da je mogao da zaspi u bilo koje vreme na bilo kom mestu, ali nikada nije mogao da oživi svoje snove u stvarnosti (postoje suprotstavljena mišljenja o ovoj njegovoj sposobnosti, neki su verovali da je glumio, negde se pominje i činjenica da ga je lekar jednom morao probuditi). Breton piše članak „Entrée des Médiums“ (objavljen u „Littérature“, br. 6, 7) u kojem otkriva ovaj novi izvor poezije koji su on, Krevel i Desno otkrili - ono što on naziva stvaranjem u stanju sna, „hipnotičkim snom“. U saradnji sa Desnoom i Pereom, Breton piše neku vrstu drame „Comme il faut Beau“, koja nastaje u istom okruženju (takođe objavljen u „Littérature“, 1923). Iste godine (1923), „Littérature“ je objavio spisak pesnika, stvaralaca iz prošlosti, koje su prepoznavali kao uzore i ideale, one koje su smatrali dostojnim svog dela, iako je Breton kasnije napisao da „u carstvu duha i pobune, niko od nas ne bi trebalo da ima potrebu za precima“.15 Svi autori su bili podeljeni u grupe, u zavisnosti od njihove vrednosti, tako da je prva grupa obuhvatala samo šest - Edvard Jang (1683-1765), engleski pesnik („Noći“), zatim „božanski markiz“ D. A. F. de Sad (1740-1814), pa M. G. Luis (1775-1818), autor „crnog romana“ „Monah“, Alfons Rab, zaboravljeni francuski romantičar u to vreme16, Lotreamon (čije je delo „Poezije“ objavljeno 1919. godine) i Vaše17. Između ostalih, pominju se i Svift, Hegel (poštovan zbog svoje posvećenosti slobodi i brige za pomirenje suprotnosti), Bodler, Žari, Po i drugi koje će Breton kasnije navesti u svom „Manifestu“. Ovo je bilo vreme najvećeg entuzijazma, zajedništva koje će omogućiti grupi da se pripremi za predstojeće poduhvate, ali i vreme kada su, u želji da što pre postignu konkretne rezultate, rizikovali svoje mentalno zdravlje (neki od njih su počeli da haluciniraju, neki su često padali u transove, depresije, što je kasnije dovelo do opasnosti od ludila i samoubistva18). Eksperimenti sa snovima nastavljeni su do 1924. godine, kada je zvanično osnovan nadrealistički pokret, Breton je napisao „Manifest“, a grupa je dobila svoju stalnu kancelariju - „Kancelariju za nadrealistička istraživanja“, kao i publikaciju koju su nazvali „La Révolution surréaliste/Nadrealistička revolucija“. U to vreme, Breton je oko sebe imao Perea, Supoa, Aragona, Elijara, Desnoa, zatim su im se pridružili bivši dadaista iz Nemačke, slikar Maks Ernst, slikar Andre Mason, Antonen Arto, Pjer Navil, Rože Vitrak, Marsel Nol i drugi (koje će Breton poimenično navesti u „Manifestu“). Breton je postao vođa grupe, kao da je posedovao neki magnetizam kojem je bilo teško odoleti onima oko njega. Njegova reputacija je u to vreme bila velika.
Manifest nadrealizma“ predstavlja zbir njegovih prethodnih iskustava u kojima Breton detaljno objašnjava nadrealističke ideje koje su se kristalisale tokom prethodnih godina. U tekstu, Breton osuđuje realizam kojim se užasava - „moramo pristupiti kritici realističkog stava koji je sačinjen od prosečnosti, mržnje i političke sujete“19, zatim napada realističke proizvode, posebno roman koji je postao privilegovana književna forma gde svako pokazuje svoj „književni talenat“ (termin koji preziru nadrealisti - „Nismo nadareni“, str. 221.) kojim dosađuju i ubijaju čitaoca. On preferira poeziju20 u odnosu na roman, poeziju koja može poslužiti kao putokaz i ne bi trebalo da bude privilegija pojedinca („Poeziju treba da pišu svi!“ - Lotreamon); ona je stvorena iz svakodnevnog života i može dovesti (korišćenjem nadrealističkih sredstava) do novog koncepta stvarnosti, života. Tada počinje priča o mašti kojom želi da oda počast Frojdu, koji je otvorio vrata novim načinima „traženja istine“, omogućio bekstvo u san gde se nalaze odgovori na pitanja večnosti – „Verujem u spoj ova dva naizgled tako suprotna stanja, stanja sna i buđenja, neku vrstu apsolutne stvarnosti, nadrealnosti, ako se tako može reći“ (str. 214). Breton veruje u svemoć sna, nudeći primer pesnika Sen-Pola Rua koji je, odlazeći na spavanje, okačio znak „PESNIK RADI“ ispred vrata; Breton smatra da u snu treba tražiti čudesno, što je „jedino lepo“ i uz pomoć pesničke mašte može dati novo „svetlo“ – kasnije će Breton tako definisati čoveka – „čovek će biti čudesan ili neće postojati“. Zatim dolazi do dela gde objašnjava poreklo nadrealizma – „U znak počasti nedavno preminulom gospodinu Apolineru, koji nam se činio da je u više navrata podlegao ovoj vrsti ekstaze, a da za to nije žrtvovao osrednja književna sredstva, Supo i ja smo NADREALIZAM nazvali novim načinom čistog izražavanja koji smo imali na raspolaganju i koji smo bili nestrpljivi da stavimo na raspolaganje našim prijateljima“21, kako bismo dali konačnu definiciju nadrealizma – „NADREALIZAM, m. čisti psihički automatizam, kojim se stvarno funkcionisanje misli izražava usmeno, pismeno ili na druge načine; to je diktat misli u kome je svaka kontrola razuma odsutna, izvan svake estetske i moralne preokupacije.“ (str. 220)22 Breton se ovde okreće istoriji i počinje da nabraja nadrealističke prethodnike, od kojih je većina sa te liste „Književnosti“, iako naglašava da nisu svi oni uvek nadrealisti jer imaju „određene predrasude kojih se drže“:
„Svift je nadrealista u zlobi, Sad u sadizmu, Šatobrijan u egzotici, Konstan u politici, Igo kada nije glup, Debord-Valmor u ljubavi, Bertran u prošlosti, Rab u smrti, Po u avanturi, Bodler u moralu, Rembo u praksi života i ostalom, Malarme u tajnosti, Žari u apsintu, Nuvo u poljupcu, Sen-Pol Ru u simbolu, Farg u atmosferi, Reverdi u kući, Vaše u meni, Sen Ž. Pers u daljini, Rusel u anegdoti. I tako dalje.“ (str. 220)
Ovde se vraćamo uzorima, onome što Nado u svojoj studiji naziva „podstrekačima nadrealizma“23. Nadrealisti su cenili predstavnike takozvanog „crnog romana“ jer su uspeli da izraze čudesno, čemu su nadrealisti težili; najvažniji među njima su Horas Volpol (1717-1797), sa svojim romanom „Zamak Otranto“, zatim pomenuti M. Luis, i spisateljica En Radklif (1764-1823) i njene „Misterije Udolfa“, a tu je i markiz de Sad koji je postao legenda nadrealizma - obožavali su ga zbog njegove potrage za apsolutom u svim oblicima uživanja, zbog njegovog protivljenja tradicionalnim vrednostima i ljudima koji ih predstavljaju, zbog njegove vizionarske sposobnosti i zbog njegove neuništive snage volje (moramo se setiti da je ovaj čovek proveo oko trideset godina u zatvoru zbog svojih uverenja!). Kasnije su se pojavili romantičari, ali ne predstavnici „velikog romantizma“, već onog „magičnog“, kao što su Petrus Borel (1809-1859, „Rapsodije“), Alojzijus Bertran (1807-1841, „Gašpar noćnik“), Žerar de Nerval (1808-1855, „prelivanje sna u stvarni život“ što je nazvao natprirodnim24) preko kojih postoji veza sa nemačkim romantizmom - E. T. A. Hofman (1776-1822, „–zli eliksiri“), Novalis (1772--1801), F. Helderlin (1770-1843, „Hiperion“), Ahim fon Arnim (1781-1831, autor „Bizarnih priča“, koji je, u nemačkom romantizmu, bio najviše cenjen). Sledi ga Č. Bodler (1821-1867), „prvi vidovnjak, pravi pesnik“ koga je pokvario „truli satanizam“ (prema Bretonu), zatim S. Malarme (1842-1898), poput nekolicine simbolista koje su potcenili, Sen-Pol Ru (1861-1940), pa „velika trojka“ koja je verovatno najviše dala nadrealizmu - A. Žari (1873-1907), koji je postao Ibu, to „divno dostignuće za koje bih dao sva dela Šekspira i Rablea“ (Breton), i dao ono što će Breton kasnije nazvati „crnim humorom“25, a čemu će nadrealisti težiti bez izuzetka, A. Rembo (1854-1891) koji je svojim delom ocrtao krivulju umetnosti (imitacija-uspeh-tišina), i „izrazio nemir kome hiljade generacija nisu izmakle i dao mu taj glas koji i dalje odjekuje u našim ušima“26, koji je došao do vrata gde se krilo nepoznato ali se uplašilo i pobeglo, zbog čega mu Breton ne bi oprostio („Rembo nas je prevario“), ali je nadrealistima dao podsticaj na kojem mogu biti zahvalni („književnost je idiotizam“ - Rembo). Lotreamon (grof, pravo ime Isidor Lisjen Dikas, 1846-1870) predstavlja najsjajniju i najveću zvezdu nadrealizma, koja nije potamnela ni u vreme nastanka „Drugog manifesta nadrealizma“, kada se Breton surovo obračunao sa svima - „Naglasiću da po mom mišljenju ne treba imati vere u kult ljudi, ma koliko oni bili veliki. Postoji samo jedan izuzetak: Lotreamon; ne vidim da je ostavio i najmanji dvosmisleni trag svog odlaska“27. Čovek čije je delo vraćeno iz zaborava („Les Chants de Maldoror“), o čijem životu nema preciznih podataka, pa se čak ne zna ni od čega je umro (pronađen je mrtav u hotelskoj sobi), ne postoji nijedna njegova fotografija28, živeo je potpuno sam, obavijen velom tajne koja bi ga učinila legendom koju su nadrealisti ljubomorno čuvali, ne dozvoljavajući nikome da ocrni ime čoveka koji je stvorio „najgenijalnije delo svih vremena“29. Nadrealisti su se najčešće pozivali na njega, želeći da svoj rad izjednače sa njegovim. Najbliži uzori u vremenu su mu Pjer Reverdi (1889–1960), koji je uređivao časopis „Nord-Sud“, gde su sarađivali mladi Bretonac, Aragon, Supo. Reverdi je bio povučena osoba koja je stvarala u samoći, ali je bio cenjen zbog svojih poetskih slika gde je „spajao dve stvarnosti“ („slika je čista tvorevina duha“). M. Apoliner (1880-1918) bio je prijatelj većine nadrealista, i moglo bi se reći da je bio njihov učitelj, poštovan zbog svoje nepogrešive intuicije i otvorenosti duha. Breton ga je nazvao „poslednjim pesnikom“30 koga je sledio u „traganju za istinom, traganju i u etičkom i u carstvu mašte, što su glavne karakteristike novog duha“31.
Završivši sa svojim prethodnicima, Breton pozdravlja svoje prijatelje, među kojima su, pored već navedenih, Žorž Orik, Maks Moriz, Žozef Deltej, Žan Kariv, Žorž Limbur (postoji čitav niz Žorža Limbura), Žorž Malkin, Fransis Žerar, i pominje Pikabiju, Marsela Dišana i Pikasa. Zatim sledi uputstva u „Tajnama nadrealističke magične umetnosti“, gde objašnjava neke nadrealističke oblike izražavanja (automatizam) - „Neka vam se donese pribor za pisanje nakon što se smestite na mesto koje je najpogodnije za koncentraciju vašeg duha na sebe. Dovedite sebe u najpasivnije stanje. Zanemarite svoj genije, svoje sposobnosti i sposobnosti svih ostalih. Recite sebi da je književnost jedan od najtužnijih puteva koji vodi svemu. Pišite brzo, bez ikakvog unapred zamišljenog sadržaja, tako brzo da ne zastajete i da ne budete u iskušenju da pročitate ono što ste napisali. Prva rečenica će doći sama od sebe, jer, naravno, u svakom trenutku postoji neka rečenica strana našoj misli koja teži da se izrazi.“ (str. 222) U ovom delu manifesta, Breton objašnjava automatizam i nudi ga svima na upotrebu, zatim govori o jeziku koji je „dat čoveku da ga nadrealistički koristi“, uz pomoć koga će se stvarati slike koje treba da proizilaze iz potpune slobode duha i stanja svesti do kojeg nas nadrealizam može dovesti. Međutim, on odmah naglašava da mu se „čini da je primena nadrealizma u akciji mnogo važnija. Ne verujem, naravno, u proročku moć nadrealističke reči.“ (str. 229/30) Ovde se vraća dadaističkoj prošlosti kako bi izvukao skrivene adute (provokacije, manifestacije, narušavanje javnog reda...), što samo potvrđuje da je nadrealizam u svom prvom naletu bio totalno destruktivan, nekonformistički pokret, što je naglašeno poslednjim rečima manifesta - „Živeti i prestati živeti su imaginarna rešenja. Postojanje je negde drugde“32.
Da su nadrealisti bili otvoreni i govorili istinu da je nadrealizam „stanje duha“33 potvrđuje osnivanje pomenute „Kancelarije za nadrealistička istraživanja“, čiji je direktor bio A. Arto, gde su bili pozvani svi koji su imali šta da kažu, ispovedaju, stvaraju, ali nisu znali kako da oslobode te porive u sebi; tako je stvorena „Nadrealistička centrala“, koja je postala generator novih ideja, u kojoj su štampani leci upozoravajući građane Pariza da postoji laboratorija gde svako može doprineti stvaranju novog života (prihvatali su ludake34, revolucionare, pronalazače, neprilagođene ljude, sanjare, od kojih su neki postali stalni članovi pokreta). Ulogu nadrealističkog glasnogovornika preuzela je „Nadrealistička revolucija“, koja je po izgledu imitirala naučni časopis. Direktori su bili Navil i Pere, koji su zajednički upravljali časopisom, objavljujući narativne snove, automatske tekstove (nazivali su ih „textes surréalistes“), povremeni crtež i fotografiju. Naslovi članaka su bili namerno bezbojni, potpisi nisu bili vidljivi, namerno prikriveni, sve je odavalo nepažnju. Česte su bile ankete gde su se članovi pojedinačno izjašnjavali o određenom pitanju (npr. anketa o samoubistvu) ili su objavljivane „skandalozne“ liste samoubistava u određenom vremenskom periodu, zatim fotografije ubica i slično. Sve je to samo isticalo želju nadrealista za aktivnim učešćem u svim pitanjima javnog života, mešanjem u sve i svašta, čime se dokazuje teza o „nadrealističkom duhu“, živom i ne skrivenom od očiju naroda, koji bi sproveo revoluciju35. U međuvremenu, nadrealisti učestvuju u skandalima (Breton i Desno prekidaju predavanje poznatog pisca uzvicima „Bez sranja!“, objavljuju pamflet povodom smrti A. Fransa „Leš“...), ne govore često o svojim krajnjim ciljevima, više su buntovnici koji ističu svemoć snova, podsvesti, automatskog pisanja, propagiraju uništenje logike, religije, morala, porodice – u toj fazi svoje aktivnosti više su idealisti koji planiraju da svoju revoluciju izvedu snagom svojih reči, čisti su u svom idealizmu koga će se, prinuđeni krizama, postepeno odreći (i to uskoro). Žive nadrealizam koji propovedaju u kafićima, omalovažavaju umetnost, ne bave se književnošću, omalovažavaju rad36, posećuju bioskope i pozorišta (gledajući najgluplje predstave i izazivajući tuče), idu u bordele, teže utrnulosti, putuju po gradu bez odredišta (jednom je Elijar na neko vreme nestao, pa se vratio), sastaju se svakog dana u kafiću „Sirano“ koji se nalazio u sumnjivom delu grada, uživajući u svom načinu života! Često su učestvovali u javnim debatama (nadrealisti su uvek delovali kolektivno, jer su sve odluke donošene uz međusobni dogovor), stajali su na strani slabijih, braneći ih od napada „društvenim zakonima“37 koji nisu služili ničemu – primer za to je manifest „Otvorite zatvore, raspustite vojsku“ (objavljen u drugom broju „Nadrealističke revolucije“, kasnije N. R.) gde su do izražaja došle male promene u nadrealističkom razmišljanju – zahtevano je ukidanje vojske, puštanje zatvorenika iz zatvora, upućen je apel na osećaj saosećanja (koji su do tada prezirali), pojavio se osećaj za društvena pitanja, koja su do tada apsolutno izbegavali, što je kasnije dovelo do promene stava prema obliku revolucije koji treba sprovesti (iako je to bio početak takvog stava, Aragon je istupio protiv boljševičke revolucije u Rusiji, rekavši da „može samo da slegne ramenima“38!, dok je Breton izrazio sumnje u sposobnost „rukovodstva u Moskvi“).
trećem broju N. R. (april 1925) pojavljuje se „Pismo dekanima evropskih fakulteta“, Artoov tekst u kojem ih osuđuje zbog lažnog obrazovanja koje kvari mlade ljude, zatim „Pismo papi“ gde ga naziva „psom kome objavljuje rat“39 i „Pismo Dalaj Lami“ koga naziva „vrhovnim mudracem“ da pomogne u spasavanju Evrope od duhovne krize – pod njegovim uticajem Breton i drugi nadrealisti počinju da menjaju svoj stav prema Rusiji, sve više u njoj videći nosioca „negativnog i preporodnog Istoka“40 koji će „osloboditi“ evropsku civilizaciju od njenog propadanja. Polemike su sve češće – odbacuju svaku pomisao na književno stvaranje, književnost koriste samo u slučaju potrebe, pojedinačna dela – pod nadzorom grupe – izlaze na videlo samo ako donose nešto novo41. Postavljaju se pitanja o vrednostima pojedinačnog dela, o umetnosti. Neslaganja su postajala sve češća, pa je Breton preuzeo kormilo, želeći da pomiri „pisce“ i nadrealiste u grupi (od tada će pokušavati da drži sve nadrealiste zajedno, što će trajati nekoliko godina, što će biti nazvano „kriza nadrealizma“, ali, uprkos svoj snazi volje, neće uspeti, što će rezultirati slabljenjem organizovanog nadrealističkog pokreta, a i nadrealizma – što Breton nikada neće želeti da prizna). Časopis postaje sve konkretnije revolucionaran (Aragonov govor, poziv na uništenje Evrope), česti su pozivi na nerede i ludilo, permanentnu revoluciju, na „rat za slobodu koji se mora voditi bez prestanka“ – nadrealisti se tada nazivaju „revolucionarnim frazeologom“, što je rezultiralo povećanim brojem manifestacija i skandala (tuča je izbila na premijeri Aragonovog teksta „Jezuitsko blago“, na banketu posvećenom Sen Polu Ruu borba se preselila na ulice, nadrealisti su vikali „Živela Nemačka, Kina!“, „Dole Francuska!“ – ovaj skandal je izazvao opšti progon nadrealista koji su smatrani žrtvama nemačkih agenata42; zatim su napisali otvoreno pismo Polu Klodelu, koga su ismevali jer je njihovu aktivnost nazvao pederstvom...). Nadrealisti su u centru pažnje, svi žele da ih se reše, više ih ne vide kao „sitne ribe“. Njihov odgovor je bio takav da će se okrenuti u pravcu koji im se činio nemogućim do nekoliko meseci ranije. Naime, otprilike u to vreme (1925) u Maroku, Francuska je vodila imperijalistički rat protiv Abd-el-Krima, koji je ujedinio Marokance i želeo da ih učini ravnopravnim građanima sa Francuzima. Francuska je tražila podršku za rat od svojih „intelektualaca“, dok su nadrealisti, na marokanskoj strani, udruživali snage sa komunistima, koji su takođe podržavali marokanske napore.
U to vreme, Breton i nadrealisti nisu želeli da se pridruže Francuskoj komunističkoj partiji, već su želeli da stvore neku vrstu „jedinstvenog fronta“ sa prokomunističkim organizacijama, pozivajući se na učenja Lenjina i Trockog! To rezultira ujedinjenjem sa prokomunističkim časopisom „Clarté“ i objavljivanjem manifesta „La Révolution d'Abord et Toujours/Revolution first and fronteast“ gde se uočavaju novi stavovi u nadrealističkoj misli – društveni duh koji nadrealiste do tada nije zanimao; ovim manifestom nadrealizam prelazi u novu fazu svoje aktivnosti – Breton ga je nazvao „periodom suda“43 (nadrealisti prelaze iz idealizma u „dijalektički materijalizam“). U to vreme, Breton je pročitao Trockijevu knjigu o Lenjinu, koja je na njega ostavila dubok trag, bio je oduševljen njome, nakon čega je pozdravio rusku revoluciju, u kojoj je video sredstvo kojim će postići revolucionarni preobražaj društva44! Nadrealisti su počeli da prihvataju revolucionarne lenjinističke ideje i sa grupom oko časopisa „Clarté“ želeli su da stvore novi časopis koji bi se zvao „Guerre civile“, ali projekat nikada nije realizovan jer Breton i nadrealisti nisu želeli da se odreknu nadrealističkih ideja u ime revolucije (iako su nadrealisti objavljivali svoje pesme u „Clarté“ sve do 1927. godine). Međutim, unutar grupe su nastali veliki sukobi, od kojih ju je jedan toliko snažno potresao da je skoro polovina grupe napustila pokret.
Naime, Navil, koji je postao vatreni komunista, postavio je pitanje „šta nadrealisti mogu da urade?“ na jednom sastanku i odmah je odgovorio45 napadom na nadrealiste zbog njihovog stava prema Francuskoj komunističkoj partiji; video je dva izlaza iz situacije u kojoj su se nadrealisti tada nalazili, jedan od kojih je bio da ostanu u negativnom stavu, bez borbe, a drugi, da odlučno krenu revolucionarnim, marksističkim putem, čiji je pristalica bio. Breton je odgovorio člankom pod naslovom „Légitime Défense/Legitimna odbrana“ u kojem je izrazio svoje oduševljenje komunističkim programom, ali je takođe primetio da komunisti pokazuju nepoverenje prema njemu, proglašavajući revolucionarnu ideju svojom, zahtevajući odricanje od nadrealizma. Odbio je da bude instrument propagande, ističući da će se pokoriti idejama proleterske revolucije kada za to dođe vreme, a u međuvremenu nastaviti svoja istraživanja podsvesti. To je rezultiralo Navilovim povlačenjem iz nadrealističke grupe.
U međuvremenu, 1926. godine, objavljeno je Aragonovo veliko delo „Le Paysan de Paris/Seljak iz Pariza“, roman u kojem je Aragon predstavio svoju viziju nadrealizma, sakupljajući svoja iskustva do te tačke. Prvo je odlučio da definiše nadrealizam - „Porok koji se zove nadrealizam sastoji se u neumerenoj i strastvenoj upotrebi slike koja iznenađuje“46. Takođe je primetio da nadrealizam nije pesnička forma, već predstavlja „krik duše koja se vraća samoj sebi“. Zatim se baca u sve grane društvenog života, poričući bilo kakve ustaljene vrednosti, napadajući umetnost, filozofiju, književnost, a onda kao da poriče svoje nekadašnje ja – „Ne dozvoljavam nikome da preispituje moje reči, da ih citira protiv mene“, da bi završio sa „Istina je da istine nema“47.
Iste godine osnovana je „Galerie Surréaliste/Nadrealistička galerija“, čiji je direktor bio Nol. Održavaju se nadrealističke izložbe slikara koji se približavaju pokretu. Godine 1925. održana je prva nadrealistička izložba (u „Galeriji Pjer“) sa Arpom, Kleom, Man Rejem, Ernstom, G. de Kirikom (koga su nadrealisti divili zbog dela koja je slikao do 1919. godine, shvatali su ga kao preteču; međutim, njegov rad posle 1920. godine više ih nije zanimao). U to vreme, slikari su predstavljali većinu u pokretu, koji je u početku bio više usmeren na pisani i verbalni automatizam nego na slikarstvo. Od slikara koji će proći kroz pokret, navešćemo samo nekoliko: Ž. Miro, A. Mason, S. Dali, J. Tangi, R. Magrit, F. Labis, V. Brauner, V. Paalen, Tojen, Mata, Pikaso (iako se nikada nije deklarisao kao nadrealista), Đakometi, Dišan (iako se odrekao slikarstva oko 1923. godine.48). Pitanje odnosa između nadrealizma i slikarstva je veoma složeno. Uprkos činjenici da su još 1925. godine Navil i Pere izjavili da nadrealističko slikarstvo ne postoji, Breton će 1928. godine napisati studiju „Le surréalisme et la peinture//Nadrealizam i slikarstvo“, u kojoj će pokušati da pruži neke odgovore49. Već sam naslov pokazuje da Breton ne identifikuje ova dva pojma već o njima govori odvojeno, što može imati nekoliko značenja. On pokušava da razjasni koncept automatizma, govoreći o njegovoj mogućoj upotrebi u slikarstvu - „automatizam može ući u kompoziciju sa određenim namernim namerama“50 (navodi primere Miroa, Masona, Tangija i Ernsta koji su u tome delimično uspeli), ali nije sigurno da li time priznaje mogućnost postojanja nadrealističkog slikarstva. Breton kao da izbegava pravi odgovor, jer bi povezivanjem nadrealizma sa slikarstvom priznao umetničku vrednost nadrealizma, koju pokušava da odbaci rečima: „Ne postoji umetničko delo koje može da se suprotstavi našem integralnom primitivizmu“51. Činjenica je da slikari u nadrealističkom pokretu nisu prošli rigorozne testove koje su prolazili članovi koji su se bavili pisanjem, i da su više puta ulazili i napuštali grupu, a Breton je bio i popustljiviji prema njima (videli smo ranije na primeru zarađivanja za život). Ostaje podatak o velikom broju nadrealističkih izložbi koje su širile glas o nadrealizmu širom sveta i dovodile nove pristalice52.
Godina 1927. obeležila je krizu u pokretu, kada su se Aragon, Breton, Elijar i Pere pridružili Francuskoj komunističkoj partiji. Objavili su brošuru „Na dnevnom svetlu“ u kojoj su objasnili da je ovaj prelaz samo formalni, kako bi pokazali da se ne plaše akcije, i pozvali su svoje prijatelje da učine isto bez straha da će nadrealizam kao pokret zbog toga patiti. Odmah su nastale komplikacije; neki nisu želeli da naprave takav korak (kao Desnos, zbog čega je napustio pokret), neki su već bili isključeni (1926. godine Arto i Supo, nakon što su prepoznali vrednost književne aktivnosti, iako bi učinili isto što i Desnos da nisu ranije isključeni). Kriza se manifestovala i u činjenici da je te godine objavljen samo jedan broj N. R., a nadrealisti su bili zaokupljeni međusobnim sporovima. Godina 1928. donela je malo smirivanja, objavljivanjem možda najvećih nadrealističkih knjiga - Bretonove „Nađe“ i Aragonove „Rasprave o stilu“. „Nađa“ predstavlja Bretonovu definiciju lepote u obliku voljene žene. Breton opisuje svoj odnos sa misterioznom ženom Nadjom, koja ga je dovela do ivice razuma; zaljubio se u ovu ženu, kroz slučajan susret na ulici. Nisu održavali „normalan“ odnos, već su se uvek slučajno sretali na ulici; tada počinje da se pojavljuje ideja o onome što će kasnije nazvati „objektivna slučajnost“, što će se manifestovati kao „slučajnost, fenomen dragocen kao otkrivač čuda“53 (Breton je rekao da je predvideo ovaj odnos u svojim ranijim pesmama!). Iako se veza završila tragično (Nađa je poludela i završila u psihijatrijskoj bolnici), knjiga je puna nade, sreće, optimizma, jer govori o ljubavi koja nas spasava (kakav kontrast sa Sadom i Lotreamonom!).
S druge strane, „Diskurs o stilu“ predstavlja teorijski doprinos razvoju pokreta. Aragon brani nadrealizam i automatizam od svakoga ko želi da ga koristi za svoje lične potrebe – „Ako pišete, prema nadrealističkoj metodi, jadne gluposti, to su jadne gluposti. Nema opravdanja. A posebno ako pripadate toj kukavici koja ne zna značenje reči, verovatno je da će praksa nadrealizma izneti na videlo samo neznanje... Vi ne znate značenje reči. Kladim se da je ono što pišete glupo“54. Aragon kao da želi da uvede malo reda u haos koji vlada pokretom, iako je naslov studije upitan (nadrealizam i stil?), govori o „talogu koji je izuzetno važan, jer daje dragocenu prirodu otkrića“55, zatim napada književnost tog perioda, obrušava se na kritike, napada čak i temelje nadrealizma („dadaizam vulgarizovan u opštim mestima“), pljuje na Remboovo nasleđe, religiju, nudi rešenje - HUMOR, koji oslobađa sve instinkte u čoveku i pomaže da „preživi“ (humor je, uz ljubav, nadrealističko „svetinje“ koje nam sve dozvoljava, kao i san). Aragon odbija da klasifikuje nadrealizam kao književni pokret.
Istovremeno se slavi pedeseta godišnjica otkrića histerije, konkretizovana u člancima „Pedeset godina histerije“ (N. R., mart 1928) i „Umetnost ludih: Ključ slobode“; zatim polemiše sa mladom grupom „Le Grand Jeu“ koja nasleđuje nadrealističku praksu, ali nadrealisti ne sarađuju dugo sa njima jer su angažovani u „potrazi za Bogom“; Vitrak se pridružuje Artou sa kojim će osnovati pozorište „Alfred Jarry“ (što će dovesti do skandala; na otvaranju Arto šalje policajce svojim bivšim prijateljima da spreče tuču).
Jedna od čestih nadrealističkih zabava bile su njihove igre - najpoznatija je „Le cadavré exquis“, u kojoj bi svako crtao nešto ne znajući šta je njihov prethodnik uradio, pa bi se crtež nastavljao na crtež (kasnije su ga objavili, svi članovi su učestvovali), zatim su postojale kviz igre u kojima je svako zapisivao asocijaciju na ono što je njihov prethodnik rekao i slično56. Međutim, sada dolazi doba kada se nadrealizam bori da očuva svoju autonomiju, što će iscrpeti pokret i učiniti da njegov uticaj na javni život postaje sve slabiji, usput povlačeći sa sobom većinu nadrealista iz „doba sna“.
Buđenje, nadrealistička politika
U februaru 1929. godine, Breton57 je pokušao da pomiri zaraćene strane i stvori projekat za zajedničku akciju u koju bi učestvovali ljudi bliski nadrealizmu ili revoluciji, neki od bivših dadaista (na primer Ž. Ribemon-Desenje), urednici „Clarté“, grupa „Le Grand Jeu“, simpatizeri, prijatelji (sastali su se u baru „De Chateau“), ali je susret završen međusobnim pucnjavama.
Iste godine, Breton je napisao „Drugi manifest nadrealizma“ (objavljen u poslednjem broju N. R.) koji predstavlja „novi početak“ za nadrealizam. Na početku je branio nadrealizam, ističući njegove vrednosti i neumoljivost („pesma mora biti slom intelekta“), odlučnost kao pokretačku snagu nadrealističkog delovanja, i kako nadrealizam ne obraća pažnju na ono što se stvara pored njega pod imenima umetnosti, antiumetnosti i slično, ističući da se „nadrealizam zasniva na apsolutnoj pobuni, potpunoj neposlušnosti, sabotaži po pravilu“58. On brani nadrealizam i ide još dalje: „Oni koji preuzimaju dužnost da ga održavaju moraju izneti tu negaciju, moraju omalovažiti svaki drugi kriterijum vrednosti.“59 Zatim se odriče svojih kasnih prethodnika - Remboa („hteo je da nas prevari“), Bodlera, Poa („pljujmo po Edgaru Pou, uzgred budi rečeno“), Sada, i bivših prijatelja, „koji su sami sebe sudili“ - Artoa (književne težnje), Delteja („odvratne hronike ljubavi“), Žerara („odbačenog zbog maloumnosti“), Masona, Supoa („kod njega je gadost potpuna“), Vitraka („prljavština ideja“), Desnoa kome mu ona kaže da „više ništa ne očekuje od njega“ (priznaje mu važnu ulogu u nadrealizmu, ali odmah pljuje na njega jer je počeo da se bavi novinarstvom, što predstavlja, po nadrealističkim standardima, moralno samoubistvo), zatim prema bivšim dadaistima - Pikabija („goneći lišće“), Dišana (zbog njegovih beskrajnih i beznačajnih šahovskih partija), ali ruku... proširuje se na Tristana Caru, čiji stav nije „prestao da bude čist“ i koji je pozvan da zauzme mesto u nadrealističkom pokretu „koje mu pripada“, iako je njegova poezija „van nadrealizma“. Breton zatim izražava žaljenje što je eksperimentisanje prestalo i izražava želju da nastavi tamo gde je stalo, zatim kaže da je preuzeo zadatak „prečišćavanja nadrealizma“; on takođe obračunava račune sa bivšim nadrealistima, sada komunistima Baronom i Navilom, koji, uz pomoć bogatih porodica, objavljuju časopise u kojima veličaju njihovu ličnost; izražava negativan stav prema takozvanoj „proleterskoj književnosti“ i komunistima koji zahtevaju da odbace nadrealizam, da bi se na kraju vratili izvorima nadrealizma, tražeći „okultaciju, zatamnjenje“, okrećući se astrologiji, medijima i tražeći osvećenje ljubavi. Konačno, on se poziva i na G. Bataja, optužujući ga za „intelektualno sranje“, koji oko sebe okuplja „ološ“ nadrealizma poput Limbura, Desnosa, Vitraka, Masona.
Kasnije te godine, Miro, Ž. Prever, R. Keno, Moriz su napustili grupu, a zamenile su ih nove snage - Dali, L. Bunjuel, R. Šar, Ž. Inje i Ž. Sadul. Godina 1930. donela je kraj sukobu sa bivšim prijateljima koji su, ogorčeni, objavili pamflet protiv Bretona pod nazivom „Truplo“ (potpisali su ga Ribemon-Desen, Vitrak, Desno, Keno, Prever, Moriz, Baron, Bataj), gde su se spustili na najnižu tačku. Aragon je u to vreme bio u poseti Rusiji, što će izazvati možda najveću krizu pokreta, dok se Breton sve više distancirao od stranke, ali je ipak stavio pokret u službu Treće internacionale - glasnogovornik pokreta postao je „Le surréalisme au service de la révolution/Nadrealizam u službi revolucije“. Breton je tvrdio da je vreme čekanja prošlo.
U međuvremenu, u saradnji sa Elijarom, objavio je „L’Immaculée conception/Bezgrešno začeće“60, seriju proznih pesama u kojima imitiraju mentalnu retardaciju, maniju, paranoju, sva devijantna stanja uma, kroz koje žele da dokažu da nema razlike između „normalne“ i „abnormalne“ osobe, da je ludilo samo etiketa kojom se ljudi obeležavaju kada pokazuju svoja osećanja na način drugačiji od ustaljenog.
Razvoj nadrealizma od tada je išao u dva pravca: kroz političku revoluciju i kroz sveobuhvatnije istraživanje nepoznatih sila koje borave u ljudskoj duši; vođe ovih struja bili su Aragon, koji je učestvovao na Drugom međunarodnom kongresu revolucionarnih pisaca u Harkovu, i Dali, sa svojom tezom o kritičkoj paranoji, primenjenom u stvaranju „nadrealističkih objekata“. Aragon se vratio sa kongresa preobraćen u komunizam, iako im to nije želeo priznati; Breton je tek kasnije saznao da se na kongresu odrekao nadrealizma, kao i G. Sadul, koji je putovao sa njim. Po povratku, Aragon je napisao pesmu „Crveni front“ u slavu komunizma. Oko ove pesme je nastala ogromna galama - želeli su da zatvore Aragona na pet godina (zbog stiha „hajde da ubijemo policajce“), ali je Breton priskočio u pomoć i sastavio peticiju koju su potpisali mnogi pisci van nadrealističkog kruga, i Aragon je spašen. Međutim, Breton nije smatrao ovu pesmu šablonom za recept za pisanje poezije (u članku „Beda poezije“). Breton je potom objavio pamflet (potpisan od strane Dalija, Perea, Elijara, Ernsta, Magrit, Reja - „Možemo vam izraziti naše formalno nepoverenje prema vladi SSSR-a i njenom vođi“) u kojem je napao francusku stranku i njenu „književnu“ politiku, sa kojom Aragon nije saosećao. Nadrealisti se pitaju od koga se Aragon krije, a zatim čuju da je osnovano „Udruženje revolucionarnih pisaca i umetnika“ u koje oni nisu pozvani, ali Aragon jeste, što dovodi do Aragonovog konačnog raskida sa grupom. Aragon se zvanično odrekao nadrealizma,61 a njegov odlazak je ostavio veliku prazninu u pokretu.
U to vreme, Dali i Bunjuel su snimili nadrealističke filmove „Andaluzijski pas/Un Chien Andalou“ i „Zlatno doba/L'Age d'Or“62, koji su izazvali skandale. Dali je pokretu dao novu mladost, animirao ga, stvorio kritičku paranoju - „sistematizovanu konfuziju koja doprinosi potpunoj diskreditaciji stvarnosti“, definišući je kao „spontanu metodu iracionalnog saznanja zasnovanu na kritičko-sistematskoj objektivizaciji asocijacija i zabludama“63. Ova aktivnost se može sprovoditi u poeziji, slikarstvu, vajarstvu, filmu - tako je nastao koncept „nadrealističkog objekta“ (bilo koji objekat koji je ispao iz svog uobičajenog okvira i koristi se u druge svrhe - sličnost sa Dišanovim „redijima“). Dali ide dalje – počinje da stvara „predmete sa simboličkim efektom“, koje su pravili i Breton, Man Rej, dok se automatizam proteže na oblast vajarstva (Pikaso, Đakometi), fotografije (Man Rej). Nadrealisti počinju da veruju da praveći nadrealističke predmete stavljaju život u službu podsvesti i tako stvaraju svet prikladniji ljudskim željama.
Breton objavljuje zbirku „Les Vases Communicants“ kako bi pokazao kako se „živi kao što se sanja“, ujedinjuje san i stvarnost u želji, što najbolje izražava čoveka i pokazuje njegove istinske pogone. Želja treba da bude oslobođena svih stega, za nadrealiste prava revolucija postaje pobeda želje.
Nado tvrdi da je oko 1933. godine počela da se pojavljuje „nadrealistička politika“, koja će se sve više oslobađati komunističkog jarma, a došla je do izražaja 1931. godine u letku protiv „Kolonijalne izložbe“, a trijumf je postigla izbacivanjem Bretona, Elijara i Krevela iz KPF-a. 1934. godine počinju previranja u Francuskoj (fašisti pokušavaju da svrgnu režim), radnička klasa ustaje, nadrealisti izdaju „Poziv na borbu“, osniva se „Komitet za budnost intelektualaca“, koji uključuje i nenadrealiste, poziva na jedinstvo proletarijata. 1935,64. godine održan je „Kongres pisaca za odbranu kulture“, a nadrealisti nisu bili pozvani; Breton piše tekst, ali mu nisu dozvolili da ga pročita65 (Krevel je navodno zbog toga izvršio samoubistvo gasom), ali su omogućili Elijaru - „Da transformiše svet, rekao je Marks; da promeni život, rekao je Rembo: ta dva slogana su samo jedan za nas“66 (nadrealisti su na kongresu proglašeni neprijateljima kulturne saradnje SSSR-a i Francuske). Sve to dovodi do potpunog raskida sa nadrealizmom i francuskim (kao i sovjetskim) komunistima, ali ne znači raskid sa revolucijom. Breton objavljuje „Position politique du surréalisme/Politički stav nadrealizma“ gde pokušava da konačno definiše svoje stavove67, zalaže se za konkretnu akciju, predlaže osnivanje „Kontranapada“, borbenog saveza revolucionarnih intelektualaca koji bi, zajedno sa radnicima, vodili konačnu borbu, „agresivnu revoluciju, bez ograda“ (sa ciljem rušenja zvaničnog režima) - međutim, do osnivanja pokreta nije ni došlo zbog neslaganja među intelektualcima. U međuvremenu, „Nadrealizam u službi revolucije“ (1933) je prestao da izlazi, pa nadrealisti nisu imali zvaničnu publikaciju. Neko vreme su sarađivali sa časopisom „Minotaure“, koji su kasnije pretvorili u sopstvenu publikaciju, gde su objavljivali crteže, slike i pisali ankete (o želji,68 na primer). Približavao se trenutak kada je Breton, govoreći o razlici između radnika i umetnika, sebe svrstao u kategoriju „umetnika“, što je predstavljalo neuspeh nadrealističke ideje i trenutno prihvatanje poraza.69 Shvativši da nadrealistički objekti mogu uticati samo na odabranu grupu ljudi, nadrealisti su odlučili da počnu da se bave umetnošću, naravno ne vrstom umetnosti klasične definicije, ali ipak umetnošću, što je Bretona navelo da shvati da nije uspeo da „uništi čitav jedan svet“ - od tada su nadrealisti podeljeni na revolucionare i umetnike. Na političkom frontu, oni i dalje pokušavaju da budu aktivni – Pere je u Španiji, Elijar piše pesme protiv rata, a Breton 1938. putuje u Meksiko sa Trockim, sa kojim piše manifest („Za novu revolucionarnu umetnost“)70 gde se zalažu za „borbu za umetničku istinu“, povratak umetnika sebi, za okupljanje revolucionarnih intelektualaca oslobođenih bilo kakvog (političkog) uticaja („Međunarodna federacija nezavisne revolucionarne umetnosti – F.I.A.R.I.“). Breton se zatim vraća u Pariz, Elijar napušta pokret da bi se pridružio komunistima (još jedan zemljotres), pokreće se mesečnik „Kle“ gde sarađuju nadrealisti, dok se „Federacija“, još jedan Bretonov neuspeh, raspada zbog nemogućnosti dijaloga između nadrealista i „revolucionara“. Na kraju krajeva, rat ponovo dolazi i sve gubi na značaju.
Nadrealizam u egzilu
Breton (u međuvremenu, njegova „Antologija crnog humora“ je zabranjena od strane Višijevske cenzure, kao i njegova zbirka pesama „Fata Morgana“) je zarobljen, a zatim pušten kući, Elijar se pridružio pokretu otpora, dok je Pere, nakon što je pušten iz zatočeništva, otišao u Meksiko. Dali (proterani oko 1935. zbog flertovanja sa Frankovim režimom u Španiji) i Tangi su ranije otišli u inostranstvo (SAD), gde su im se kasnije pridružili Breton, Mason, Ernst. Pre dolaska u Njujork, Breton je boravio u Port de Fransu gde je upoznao „nezavisnog“ nadrealistu Emea Sezera i bio je oduševljen njegovom poezijom. U Njujorku je oko sebe okupio nekoliko pristalica, a sa Ernstom i Dejvidom Herom stvorio je časopis „VVV“ (1942) u kojem je objavio „Prolegomene za treći manifest nadrealizma ili ne“, gde je ponovo branio nadrealizam – ovog puta od toga kako nadrealizam postaje moda kojom se pojedinci žele pohvaliti kako bi lakše probili put, i govorio je o njegovoj neumoljivosti, koja ipak nije pomogla pokretu da ostane čist (pominjao je imena Aragona „sa njegovim lažnim i besnim svedočenjima“ i Dalija, od koga je napravio anagram i nazvao ga „Avida Dolars (pohlepni za novcem) Falangista“71). Zatim govori o potrebi pomirenja između čoveka i čoveka, mogućnosti izgradnje sistema, mita koji će stvoriti nešto dobro, zatim o ratu i moralu, potrebi jedinstva u otporu svemu, posebno konformizmu (pa čak i nadrealizmu!), kaže da će svoj glas dati „onima koji se penju, sa potpuno novim programom i tendencijom ka sve većoj emancipaciji čoveka“72, nakon čega se vraća Bogu, sa kojim je potrebno konačno raskinuti sa njim, i priči o putovanju na čijem kraju čovečanstvo konačno negde stiže.
Breton i Ernst organizuju izložbu u Njujorku iste godine (trajala je dva meseca i bila je veliki uspeh). Breton je aktivan, drži predavanja o nadrealizmu na univerzitetima („Položaj nadrealizma između dva rata“, Jejl), govori na radiju o „Slobodnoj Francuskoj“ (radio je za „Glas Amerike“), apeluje na mlade, govori o nadrealizmu kao jedinom organizovanom međuratnom pokretu i osporava tvrdnju da je nadrealizam mrtav. Bretonov boravak u SAD uticao je na američke umetnike koji su prigrlili nadrealizam (kao što su Robert Madervel i Džekson Polok), i on je pokušao da održi nadrealizam u životu i pripremi ga za veliki povratak u oslobođenoj Evropi, što će se pokazati kao velika greška. Naime, nadrealizam, prošavši kroz velike predratne krize, izgubio je svoj veliki uticaj i dao je sve od sebe, a ono što će se nazvati nadrealizmom posle Drugog svetskog rata biće samo bleda senka i održavanje na aparatu nekada velike nadrealističke ideje.
Sumrak i nadrealistička smrt
Breton se vraća u Pariz 1946. godine. Nadrealizam kao organizovani pokret ne postoji, ali se nadrealistička aktivnost manifestuje u pojedinačnim radovima mladih ljudi koji su prihvatili neke nadrealističke ideje (poput Žilijena Graka i Pijera de Mandijargea - nisu bili aktivni članovi, a Tojen, Iv Bonefoa i Ž.P. Dipre - oni su se deklarisali kao nadrealisti), i u nadrealističkim časopisima „Les Quatre Vents“, „Medium“, „Neon“, „Le surréalisme, même“, „L'Archibras“, „La Breché“ itd. Breton ima nove uzore (K. Furije, koga divi zbog vere u ljudsku strast, sumnji u komercijalizaciju i stanje terora i straha), okreće se ezoterizmu, obskurantizmu, alhemiji, potpuno odbacuje marksističke i trockističke ideje, kratko vreme je blizak utopijskom pokretu G. Dejvisa (zalagao se za „građane sveta“), organizuje nadrealističke izložbe (1947 „Exposition Internationale du surréalisme“, zatim ponovo 1959, 1965). Od starih nadrealista, sa njim je još samo Pere, 1948. su izbačeni Mata i Brauner, 1953. Tangi, 1954. Ernst. Cara, koji je tokom rata bio u pokretu otpora i pridružio se komunistima, pokušava 1947. u knjizi „Le Surréalisme et l' apres guerre“ da pomiri nadrealiste i komuniste, protiv čega Breton protestuje73. Breton je 1947. osnovao „Cause“, kancelariju koja je beležila sve svetske manifestacije zanimljive za nadrealizam, i imala je publikaciju „A la Niche“, gde je nadrealizam bio odvojen od politike i religije. Mladi ljudi u to vreme želeli su da budu nadrealisti, pa je Breton sastavio upitnik za one koji su želeli da se pridruže pokretu (sa pitanjem „Šta očekujete od nadrealizma?“), iako nadrealizam više nije imao nikakvog uticaja na francusku književnost (uspeh posle rata postigli su bivši nadrealisti R. Šar (kao pesnik) i Arto, koji je izašao iz ludnice (gde je proveo deset godina) 1947. godine, i postao će centralna figura u pozorišnim istraživanjima 1950-ih i 1960-ih. Sartr je u to vreme polemisao sa Bretonom i 1948. je rekao: „Breton mi deluje kao izgnanik među nama.“74 (Sartr je zamerio Bretonu što održava nadrealističke eksperimente van ili istovremeno sa revolucionarnom aktivnošću). Hrvatski nadrealista Radovan Ivšić pridružio se pokretu 1950-ih i prilično aktivno je učestvovao u njemu. Bio je veoma blizak Bretonu, upoznavši ga preko Perea, i pozvan je da se pridruži nadrealizmu nakon što su pročitali njegov dramski tekst „Kralj Gordogan“ (napisan 1942).75 Bio je u pokretu od 1954. do 1969. godine, kada je nadrealizam zvanično prestao da postoji – „Mi, nadrealisti, odlučili smo da 'suspendujemo' nadrealistički pokret kao pokret početkom 1969. godine“, a dalje, „nekolicina nas – Žorž Goldfejn, Žorž Gronije, Ani Le Bren, Žerar Legran, Tojen i neki drugi, nismo odustali od kolektivnog nastavka avanture, koja je za svakog od nas konkretizovana u nadrealističkom pokretu.“76 Tri godine ranije (1966), Breton je preminuo, a sa njim i velika nadrealistička misao, koja je možda bila previše zahtevna čak i za njega samog.
Umesto kraja, početak
Nadrealizam, uprkos svim svojim kontradikcijama, skandalima i krizama, jedan je od najvećih „umetničkih“ pokreta 20. veka. Ostavio je neizbrisiv trag – u oblasti književnosti manifestovao se u poeziji, u slikarstvu u novim oblicima, u filmu u novim sredstvima umetničkog oblikovanja, i zaista možemo reći da je to bilo „stanje duha“ prošireno po celom svetu77. Nadrealistički stav, potpuni nekonformizam i otpor „zaglupljujućim i trulim“ ideologijama koje su svet i čoveka pretvorile u poslušne automate, pokušali su da pronađu, kroz neumorno, a ponekad i idealističko i opsesivno traganje, iskonske, izvorne impulse skrivene duboko u ljudskoj duši, podsvesti, koji bi čoveku vratili dostojanstvo i veru u bolji život. Iz ove perspektive, njihova dečačka fascinacija Frojdom, psihoanalizom, podsvešću, dobija na snazi, njihovo divljenje prema imaginarnom, maštovitom, čudesnom, trebalo je da dovede do potpune revolucije koja se dogodila u nekoliko oblasti. U „umetničkom“, jezik78 je morao biti oslobođen, vraćen u život jer je bio potpuno ispražnjen svakodnevnom upotrebom, da bi se istražili potencijali podsvesti kroz automatizam koji bi omogućio uspostavljanje novog odnosa između sna i budnosti, umetnosti i stvarnosti, stvarnog i nadrealnog. Svi njihovi pokušaji (pored navedenog, nadrealističke igre, nadrealistički subjekti, objekti, slučajnost - nelogična i nepredvidiva, a stoga cenjena - fascinacija erotikom, seksualnošću, željom, odnosom prema moralu, religiji...) trebalo je da dovedu do ponovnog otkrivanja ljubavi (manifestovane u ženi) - „lepota će biti konvulzivna ili je neće biti“ (Breton), što je zapravo ono čemu su nadrealisti težili, taj osećaj koji su tako mukotrpno i neumorno nastojali da se pojavi u svoj toj zbrci i haosu svog istraživanja. Ovaj rezultat su postigli koristeći humor, i to konkretno, „crni humor“79, jedini mogući stav koji je svima omogućavao da prežive sve, a ne završe kao neki od svojih prijatelja u ludilu ili smrti. Ovaj humor, koji je mešavina Žarijevog i Vašeovog, nosio je u sebi neumoljivost, snagu, netrpeljivost - osnovne pokretače nadrealističkog duha koji je obeležio prošli vek, pomogao je da nadrealizam postane svakodnevica, stvarnost koja se manifestovala 1968. godine u studentskim nemirima u Parizu kada su se nadrealističke parole pojavile na zidovima kuća, a mladi ljudi uzvikivali nadrealističke parole, što je dokazalo kako je nadrealizam infiltrirao svet (i postigao revoluciju na drugom, društvenom nivou), iako nije uspeo da ga uništi, ali je bar posejao svetlost koja će, možda, jednog dana zasijati novim sjajem80. Nadrealizam kao organizovani pokret dokazao je da se može aktivno učestvovati u javnom životu, da se ne može sedeti u svojoj sobi i odatle napadati svet, da se mora delovati konkretno da bi se nešto promenilo (u tom svetlu možemo posmatrati sve nadrealističke manifestacije, skandale, akcije koje su preduzete81). Nadrealizam je pesnika izveo iz njegove „kule“, spustio ga sa „vrha planine“ na ulice i bacio ga u lice celom svetu. U svemu tome bilo je i preteranog bujanja, entuzijazma, čak i naivnosti, ali je verovanje u mogućnost promene najviše postiglo u nadrealizmu. Njihov entuzijazam bi ih ponekad vodio do krajnosti, grešaka, ali je takođe pomogao u stvaranju dela koja su ostala u istoriji, čineći njihove autore velikim pesnicima (Breton, centralna figura među nadrealistima, predvodio je pokret kroz sve uspone i padove, koga je Rejmon nazvao „klasičnim proznim piscem“82, Elijar, „najveći ljubavni pesnik“, Pere - „snagom svojih reči izražava svoj stav“83…), slikarima (Dali, Ernst, Mason, Magrit…), umetnicima, protiv njihove volje - budući da je istina da je nadrealizam postao umetnost iako to nije bila nadrealistička želja.
Pitanje da li je Breton pogrešio što je povezao nadrealizam sa politikom je diskutabilno. Ne znamo kakav bi bio put nadrealizma da se nije angažovao, ali bi svakako bio drugačiji, pa čak i protivrečan samom sebi, jer je nadrealizam i dalje bio revolucija84 kojoj je bila potrebna konkretna akcija da bi ostao veran sebi. I to samopouzdanje i lojalnost sopstvenim uverenjima bacali su nadrealizam i Bretona na sve strane, u potrazi za onim nevidljivim i, za većinu ljudi, neuhvatljivim odsjajima svetlosti, koji su trebali da stvore NOVI ŽIVOT u svetu.
„Nadrealizam nije škola, već stanje duha. Niko ne pripada ovom pokretu, ali svi su deo njega. Da li nadrealizam nestaje? Ne, jer nije ni ovde ni tamo, on je svuda. To je fantom, briljantna opsesija koja je, kroz čudesnu transformaciju, postala nadrealna.“85
___________________________
1. M. Nado - Istorija nadrealizma, BIGZ, Beograd 1980, str. 15.
2 Njegova „Pisma iz rata“ objaviće mlada grupa iz časopisa Littérature, 1919.
3 Moram napomenuti da postoje različite verzije ovog gledišta, od kojih neke tvrde da je Vaše bio dadaista pre nego što je pokret osnovan u Cirihu 1916. godine.
4 A. Breton - Les Pas perdus, Gallimard, Pariz 1924. Citat preuzet od M. Nadoa - isto, str. 28.
5 Prema S. Aleksandrijanu - Nadrealistička umetnost, Thames and Hudson, London, 1995, str. 29.
6 A. Breton - Tri manifesta nadrealizma, Bagdala, Kruševac 1979, str. 59.
7 S. Aleksandrijan - isto, str. 28.; Uzgred, M. Dišan, koji je pozvao Kravana, zadovoljno je trljao ruke posle tog ispada.
8 A. Breton - Prolaznici..., prema M. Nadu - isto, str. 31.
9 Isto, str. 38.
10 Isto, str. 46.
11 Breton je nazvao dadaizam „stanjem duha“ koje je prevazišao, ali zahvaljujući njemu, nadrealizam bi i dalje poricao svako književno, pesničko ili slikovito rešenje.
12 Isto, str. 31.
13 L. Aragon - Nejasna svest, Pariz 1924., prema M. Nadu - isto, str. 69.
14 Isto, str. 69.
15 A. Breton - Tri manifesta..., isto, str. 60.
16 Jedna od zanimljivih činjenica je kako su nadrealisti iz književnog zaborava izveli ranije nepoznate pisce (kao primere možemo navesti pomenutog Raba, zatim Lotreamona, kao najviši nadrealistički uzor, pa Šarla Lesaja, Šarla Krosa, Gzavijea Fornerea...).
17 Podaci preuzeti od M. Ristića - Uoče nadrealizma, Nolit, Beograd 1985, str. 101.
18 Primeri Ž. Rigoa i R. Krevela koji su izvršili samoubistvo; Rigo je čak predvideo način na koji će umreti u jednom automatskom tekstu iz „faze spavanja“ (1929. godine se ubio pištoljem).
19 A. Breton - Manifest nadrealizma, 1924, u M. de Mikeli - Umetničke avangarde XX. veka, NZMH, Zagreb 1990, str. 209-232. Svi naredni citati iz ovog prvog manifesta biće napravljeni prema ovom izdanju.
20 Neke karakteristične osobine nadrealističke poezije su: odbacivanje interpunkcije, upotreba bizarnih izraza, nedostatak značenja koje se kasnije otkriva kao rezultat kojem autor ne teži, odbacivanje rime, upotreba strofa ako to žele, česta ponavljanja, neodređena dužina stiha, izuzetna slikovitost, bogatstvo neobičnih slika...
21. Apoliner je svoju dramu „Tirezine grudi“ nazvao nadrealističkom, ali pod tim imenom nije razumeo ono što je Breton smatrao nadrealizmom – „Kada je čovek želeo da imitira hodanje, izumeo je točak, koji uopšte ne liči na noge. Tako je, ne znajući kako, došao do nadrealizma“, G. Apoliner – predgovor „Tirezinim grudima“, citirano prema NDIO: Andre Breton 1896, 1966/1976, ICS, Beograd 1978, str. 31.
22 Zanimljiva je činjenica da je 1924. godine Ivan Gol, nemačko-francuski avangardista, izdavao časopis „Surréalisme“ gde je štampao i manifest, koji je izašao nekoliko meseci pre Bretonovog. U časopisu su sarađivali M. Arland, P. Alber-Biro, P. Derme. Golovo shvatanje nadrealizma ostvaruje se u „prenošenju stvarnosti na viši (umetnički) nivo“, stoga se razlikuje od Bretonovog, što nije sprečilo Gola da navede Apolinera kao svog prethodnika, i pritom pljune po „bivšim dadaistima koji proglašavaju svemoć snova“. Gol je do kraja života ostao nepokolebljiv u svom stavu da je on pravi „izumitelj“ nadrealizma, govoreći da je Bretonovo prisvajanje njegovog nadrealizma bilo nepravedno. Golovi citati su preuzeti iz A. Bergera - „Dadaizam/Nadrealizam“, Državna založba Slovenije, Ljubljana1981, str. 35.
23 M. Nado - ibid., str. 48.
24 Breton u „Manifestu“ objašnjava kako je mogao da koristi ovaj Nervalov termin kao naziv pokreta, i nastavlja sa Nervalovim tumačenjem istog.
25 Sastavljajući svoju Antologiju crnog humora, 1940, u koju je uključio većinu navedenog.
26 Prema M. Nadu - ibid., str. 55
27 A. Breton - „Tri manifesta...“, ibid., str. 60.
28 Iako se internetom nedavno pojavilo nekoliko fotografija za koje se tvrdi da su njegove, za šta nema dokaza.
29 Breton u razgovoru sa A. Balakijanom; citat preuzet iz njene knjige „Nadrealizam: Put ka apsolutu“, Unwin books, London 1970, str. 50.
30 A. Breton - „Les Pas perdus“, citirano prema H. Kapidžić-Osmanagić - Srpski nadrealizam i njegovi odnosi sa francuskim nadrealizmom, Svjetlost, Sarajevo, 1966, str. 15.
31 G. Apoliner - „Novi duh“, Logos, Split 1984, str. 57.
32 Mogli bismo upotrebiti i ove reči Aragona: „Neka više ne bude slikara, književnosti, muzičara, vajara, religija, republikanaca, rojalista, imperijalista, anarhista, socijalista, boljševika, političara, domovine, konačno, dosta svih ovih gluposti, ništa više, ništa... Ništa. Ništa.“ Na ovaj način, mislimo da će se novina, koja će biti ista stvar koju više ne želimo, nametnuti, kao manje trula, kao manje odmah groteskna“, prema R. Supek - Psihologija modernističke lirike, Barbat i Prova, Zagreb 1993, str. 5.
33 Kao što je poznato, dada je takođe bio „stanje duha“, koje odmah odvaja ova dva pokreta od drugih književnih i umetničkih škola i daje im novu dimenziju.
34 Što se tiče ludaka, nadrealisti su imali poseban stav prema njima kao društvenoj grupi. Žestoko su ih branili, kao ljude koji u sebi nose ogroman kreativni potencijal. U „Nadrealističkoj revoluciji“ objavili su spise ludaka, koje su smatrali, prema nadrealističkoj klasifikaciji, vrednim „delima“. Uostalom, Breton o njima govori u prvom manifestu: „Posvetio bih svoj život izazivanju poverenja ludaka. To su izuzetno iskreni ljudi čija se nevinost može uporediti samo sa mojom. Kristofer Kolumbo je morao da ide sa ludacima da otkrije Ameriku.“ I pogledajte kako je to ludilo otelotvoreno i kako se nastavlja.” (str. 210)
35 „Revolucija,... Revolucija... Nadrealizam je cvetanje života“, La Révolution Surréaliste, br. 1., decembar 1924. Citat preuzet iz P. Valdberga - Nadrealizam, Temza i Hadson, London 1978, str. 47.
36 Članovima grupe je bilo zabranjeno da rade! Aragon i Breton napuštaju studije medicine, drugi Sorbonu, sve što bi im omogućilo da zarađuju za život (izuzetak su bili slikari, kojih je vremenom bilo više i koji su mogli slobodno da prodaju svoje slike, ali to je poseban problem, koji ćemo pokušati da razjasnimo kasnije u odnosu između nadrealizma i slikarstva).
37 Kao konkretne primere, navedimo solidarnost nadrealista u slučaju oceubice Violete Nozijer, i atentatora Žermen Berton; prema: B. Aleksić - Otkriće u nadrealizmu, Prosveta, Beograd 1983, str. 105.
38 Prema M. Nado - isto, str. 98.
39 Prema P. Valdbergu – isto, str. 47.
40 Prema M. Nado - isto, str. 105.
41 Aragon je trebao napisati roman u tri knjige ali ga, iako je napisan, nisu objavili, jer je grupa u njemu “nanjušila literarno iskušenje”! - isto, str. 101.
42 Isto, str. 111-118. U to vreme, nadrealisti su bili pogođeni svojevrsnom „germanizacijom“; veličali su Hegela, bili su više orijentisani na Nemačku nego na Rusiju, kojoj će se posvetiti za nekoliko meseci (pominjanje Kanta, Fojerbaha i Marksa); A. Breton - „Vreme kada nadrealisti imaju razum“, prema A. Balakjanu - isto, str. 134.
43 Prema M. Nadu - isto, str. 123.
44 Očaj je zamenjen željom da se „promene uslovi postojanja celog sveta“ A. Breton - „Moć čekanja“ - isto, str. 128.
45 Članak „Revolucija i intelektualci“, prema U. Šnedeu - Nadrealizam, Njujork
Preuzeto sa stranice DHK Pula; autor u objavljenoj verziji nije potpisan.
