Zašto je Lav Tolstoj mrzeo Williama Shakespearea

Iako ga mnogi vole, odnos prema njegovom delu nije isti. Postoji nekoliko podjednako poznatih pisaca koji su se oduprli njegovoj vladavini kao najvećeg dramatičara svih vremena. Nakon što je proveo tri kratke godine kao pozorišni kritičar, George Bernard Shaw osetio se pozvanim da nam otvori oči za „prazninu Shakespeareove filozofije“. Kao naučnik engleske književnosti, JRR Tolkien bio je poznat i strahovan zbog svog prezira prema bardu, a Voltaire nije mogao govoriti o njemu a da mu krv ne proključa. Međutim, nijedan velikan književnosti nije prezirao Shakespearea toliko kao Lav Tolstoj.

Rođen u aristokratskoj porodici, autor „Rata i mira“ čuo je za Hamleta i Makbet od malih nogu i kasnije je bio iznerviran kada se ispostavilo da je jedini među svojim prijateljima i članovima porodice koji ih nije smatrao pravim remek-delima. Šekspirove šale su mu se činile „veselim“. Njegove kalambure „nezabavnim“. Jedini lik koji je zaista priznavao njihov pompezni dijalog bio je pijani Falstaf.
Kada je Tolstoj pitao Ivana Turgenjeva i Afanasija Feta – dva pisca koje je divio i poštovao – da mu kažu šta je barda učinilo tako velikim, otkrio je da mogu da odgovore samo nejasno, bez preciznosti jezika ili dubokog nivoa analize koji su često demonstrirali u svojim delima. Tolstoj je pretpostavio da bi mogao da počne da ceni Šekspira u starosti, ali kada se – nakon što ga je ponovo pročitao u 75. godini – još uvek osećao netaknutim, odlučio je da svoje kritike stavi na papir. Iako nije bez mana i predrasuda, esej iz 1906. godine koji je nastao iz ovog poduhvata predstavlja emfatičan napad na Šekspirovo nasleđe i institucije koje su pomogle u njegovoj izgradnji. Prvo, Tolstoj je doveo u pitanje sposobnosti barda kao dramskog pisca. Njegovi likovi su stavljeni u neverovatne okolnosti, poput biblijskih ubilačkih divljanja i zamena identiteta nalik sitkomu, što je publici otežavalo da se poveže sa njima. Takođe su često glumili van karaktera, prateći ne diktate svojih ličnosti već plan zapleta.

Kao što je bilo tipično za ruske pisce tog vremena, Tolstoj je pokušao da svakom liku u svojoj prozi da poseban glas, onaj koji se razlikovao u zavisnosti od njihovih godina, pola ili klase. Princeze su govorile tiho i imale bogat rečnik, dok su pijani seljaci mrmljali i mrmljali. Kod Šekspira, koji je uvek pisao istim poetskim stilom, „reči jednog lika mogle su se staviti u usta drugog, i bilo bi nemoguće reći ko govori po karakteru govora“.

Tolstoj se zainteresovao za Šekspira ne zato što je želeo da razume sopstvenu odbojnost prema tom čoveku, već zato što je bio iznenađen i sumnjičav prema spremnosti sa kojom su mu drugi ljudi priskakali u pomoć. „Kada sam pokušao da dobijem od Šekspirovih poštovalaca objašnjenje njegove veličine“, napisao je Tolstoj, „našao sam kod njih potpuno isti stav koji sam sretao, i obično srećem, kod branilaca bilo koje dogme prihvaćene ne razumom već verom.“
U drugoj polovini eseja, Tolstoj spekuliše o tome kako je ova religija oko Šekspira mogla nastati. Prateći istoriju naučnih pisanja o njegovim dramama do kraja 16. veka, on zaključuje da je nemački pesnik Johan Volfgang fon Gete odigrao ključnu ulogu u uzdizanju Šekspirovog dela od vulgarne vrste zabave niže klase, kako se smatralo u vreme barda, do dela osetljivog i neiscrpnog književnog genija kakvog danas poznajemo.
Razočarani francuskim dramama koje su ih nekada inspirisale, nemački intelektualci su se okrenuli Šekspiru, čiji je naglasak na emocijama, a ne na mislima i idejama, učinio ga pogodnom temeljom na kojem su izgradili svoju novu školu romantičnog pripovedanja. To je bila škola koju Tolstoj, koji je verovao da umetnost ne treba samo da bude estetski prijatna, već i da služi društvenoj svrsi, nije cenio. U stvari, on ih optužuje da „izmišljaju estetske teorije“ u pokušaju da svoja mišljenja pretvore u činjenice.
Iako je Tolstojevo razmišljanje očigledno oblikovano njegovim sopstvenim predrasudama i povremeno se graničilo sa zaverom, istina je da je akademski svet težio da skače iz jednog trenda u drugi i da ti prelazi nisu uvek napravljeni u potrazi za znanjem i samo za znanjem. Danas bi se, na primer, moglo tvrditi da Šekspirovo nasleđe opstaje ne zbog inherentnog kvaliteta njegovog rada, već zato što su karijere mnogih akademika, glumaca i pozorišnih kompanija počele da zavise od njega.

George Orwellov odgovor Tolstoju

Šekspir, koji je umro nekoliko vekova pre nego što se Tolstoj rodio, nije mogao da odgovori na svoje optužbe. Srećom, njegov zemljak, britanski pisac Džordž Orvel, napisao je odgovor Tolstoju u njegovu odbranu, koji nudi podjednako ubedljiv argument zašto bi trebalo da čitamo Šekspira. Pre nego što to učini, Orvel otkriva rupe u Tolstojevom razmišljanju, počevši od ideje da je odlučiti da li je umetnik dobar ili loš jednostavno nemoguće.
To je argument koji smo čuli mnogo puta, ali vredi ga ponovo čuti, makar samo zbog njegovog posebno relevantnog zaključka. Baš kao što su se Tolstojeve sopstvene ideje o umetnosti razlikovale od, ako ne i potpuno suprotstavljene, idejama nemačkih romantičara koje je osuđivao, tako su se razlikovale i ideje pisaca koji su krenuli njegovim stopama. „Na kraju krajeva“, napisao je Orvel u svom eseju „Lir, Tolstoj i ludak“ (1947), „ne postoji test književne vrednosti osim preživljavanja, koje je samo po sebi pokazatelj većinskog mišljenja.“
Orvel nije smatrao da je pravedno od Tolstoja da prekoreva svoje sunarodnike zbog njihove nesposobnosti da cene Šekspirov genije, kada su njegove sopstvene koncepcije književnosti – da ona treba da bude „iskrena“ i da pokuša da učini nešto „važno za čovečanstvo“ – bile podjednako dvosmislene. Orvel takođe osporava Tolstojeve rezimee Šekspirovih drama, parafrazirajući iskren govor koji Kralj Lir drži nakon Kordelijine smrti kao: „Lirova užasna buncanja ponovo počinju, koja čoveka stide, kao da su bila šala koja je pošla po zlu.“
Orvel je smatrao da je najskandalnije to što je Tolstoj procenjivao Šekspira po principima proznog pisca, a ne po onome što je on bio: pesnik. S obzirom na to da većina ljudi ceni Šekspira ne zbog strukture njegove priče ili karakterizacije, već zbog njegove čiste upotrebe jezika – snažnih govora u „Juliju Cezaru“, pametne igre rečima u „Gospodi iz Verone“ i upečatljivih metafora koje razmenjuju ljubavnici u „Romeu i Juliji“ – ovo je prilično veliki propust sa Tolstojeve strane.
Na kraju krajeva, Orvel voli da zamišlja Šekspira kao malo dete koje se srećno igra, a Tolstoja kao mrzovoljnog starca koji sedi u uglu sobe i viče: „Zašto stalno skačeš gore-dole? Zašto ne možeš da sediš mirno kao ja?“ Ovo možda zvuči glupo, ali oni koji su proučavali Tolstojev život – i upoznati su sa njegovim kontrolišućim impulsima i ozbiljnom prirodom – sećaće se drugih kritičara koji su davali slične izjave.
Iako svi Šekspirovi likovi mogu govoriti na taj poznati, cvetni, šekspirovski način, svaka njegova drama i dalje deluje jedinstveno i potpuno drugačije od one koja je nastala pre nje. U svom eseju „Lisica i jež“, britanski filozof nemačkog porekla, Isaija Berlin, povoljno je suprotstavio detinju radoznalost kojom je Šekspir preskakao iz jednog žanra u drugi uskogrudom i nepromenljivom načinu na koji je Tolstojeva fikcija istraživala svet.
U sličnom duhu, boljševički dramski pisac Anatolij Lunačarski jednom je nazvao Šekspira „polifoničnim do krajnosti“, pozivajući se na termin koji je skovao njegov savremenik Mihail Bahtin. Jednostavno rečeno, Lunačarskog je zadivila Šekspirova sposobnost da stvori likove koji su izgledali kao da imaju sopstvene živote, postojeći nezavisno od svog tvorca. To je bilo u oštroj suprotnosti sa Tolstojem, koji je svaki lik tretirao kao produžetak ili odraz sebe i koristio ih kao portparole svojih uverenja.
Sukob između Lava Tolstoja i Vilijama Šekspira bio je više od sukoba ukusa; to je bio sukob dva različita načina gledanja na život i umetnost. Orvel je ovu diskusiju stavio u prvi plan. Možda je njegov najveći doprinos tome bio isticanje sličnosti između Tolstoja i Šekspirove predstave koju je najviše mrzeo: Kralja Lira. Obojica starih su se odrekli svojih titula, imanja i članova porodice, misleći da će ih to usrećiti. Umesto toga, završili su lutajući po selu kao ludaci.

Tolstoj je preferirao originalni mit o Kralju Learu u odnosu na Shakespeareovu adaptaciju. (Zasluge: Edwin Austin Abby / Javno vlasništvo/ Wikipedia

TOLSTOJEV ESEJ

Članak g. Krozbija[1] Razmišljanje o Šekspirovom stavu prema radničkoj klasi dovelo me je do ideje da izrazim svoje dugogodišnje mišljenje o Šekspirovim delima, koje je u direktnoj suprotnosti sa onim koje je ustanovljeno širom evropskog sveta. Sećajući se svih borbi sumnje i samoobmane – napora da se prilagodim Šekspiru – kroz koje sam prošao u potpunom neslaganju sa ovim univerzalnim divljenjem, i pretpostavljajući da su mnogi doživeli i doživljavaju isto, mislim da možda nije nepotrebno da definitivno i otvoreno izrazim ovo svoje mišljenje, suprotno mišljenju većine, a tim pre zbog zaključaka do kojih sam došao ispitujući uzroke svog neslaganja[4] sa univerzalno ustanovljenim mišljenjem, čini mi se da oni nisu bez interesa i značaja.

Moje neslaganje sa ustanovljenim mišljenjem o Šekspiru nije rezultat ležernog načina razmišljanja, niti neozbiljan stav prema toj stvari, već rezultat dugogodišnjih, ponovljenih i upornih napora da uskladim sopstvene stavove o Šekspiru sa onima koji su ustanovljeni među svim civilizovanim ljudima hrišćanskog sveta.

Sećam se zaprepašćenja koje sam osetio kada sam prvi put pročitao Šekspira. Očekivao sam snažno estetsko zadovoljstvo, ali nakon što sam pročitao, jedno za drugim, dela koja se smatraju njegovim najboljim: „Kralj Lir“, „Romeo i Julija“, „Hamlet“ i „Makbet“, ne samo da nisam osetio nikakvo zadovoljstvo, već sam osetio neodoljivu gađenje i dosadu, i sumnjao sam da li sam apsurdan što dela koja ceo civilizovani svet smatra vrhuncem savršenstva smatram trivijalnim i apsolutno lošim, ili je značaj koji ovaj civilizovani svet pridaje Šekspirovim delima sam po sebi apsurdan. Moje razočaranje je povećano činjenicom da sam oduvek snažno osećao lepote...[5] poezije u svakom obliku; zašto me onda umetnička dela koja ceo svet priznaje kao genijalna dela – Šekspirova dela – ne samo da ne zadovoljavaju, već me čak ni ne raduju? Dugo nisam mogao da verujem u sebe, i tokom pedeset godina, da bih se isprobao, nekoliko puta sam ponovo počeo da čitam Šekspira u svakom mogućem obliku, na ruskom, engleskom, nemačkom i u Šlegelovom prevodu, kako mi je savetovano. Čitao sam drame, komedije i istorijske drame nekoliko puta i uvek sam osećao ista osećanja: gađenje, umor i zbunjenost. U ovom trenutku, pre nego što napišem ovaj predgovor, želeći da se još jednom isprobam, ja, kao starac od sedamdeset pet godina, ponovo sam pročitao celog Šekspira, uključujući istorijske drame, „Henri“, „Troil i Kresida“, „Bura“, „Cimbelin“, i osetio sam, sa još većom snagom, ista osećanja - ovog puta, međutim, ne zbunjenost, već čvrsto, nesumnjivo uverenje da je to nesumnjiva slava velikog genija kojom Šekspir uživa, i koja primorava pisce našeg vremena da ga imitiraju, a čitaoce i gledaoce da...[6] Otkrivati u njemu nepostojeće zasluge – iskrivljujući tako svoje estetsko i etičko shvatanje – jeste veliko zlo, kao i svaka neistina.

Iako znam da većina ljudi tako čvrsto veruje u veličinu Šekspira da, čitajući ovaj moj sud, neće ni priznati mogućnost njegove pravde, niti će obratiti i najmanju pažnju na to, ipak ću pokušati, koliko god mogu, da pokažem zašto verujem da se Šekspir ne može prepoznati ni kao veliki genije, niti čak kao prosečan autor.

Kao ilustraciju moje namere, uzeću jednu od najslavnijih Šekspirovih drama, „Kralja Lira“, u čijoj oduševljenoj pohvali se većina kritičara slaže.

„Lirova tragedija je zasluženo slavljena među Šekspirovim dramama“, kaže dr Džonson. „Verovatno ne postoji drama koja tako snažno drži pažnju, toliko budi naše strasti i toliko zanima našu radoznalost.“

„Voleli bismo da možemo da preskočimo ovu dramu i da ne kažemo ništa o njoj“, kaže Hezlit, „sve što možemo da kažemo mora biti daleko od teme, ili čak od onoga što sami zamišljamo.“[7] Pokušaj da se opiše sama drama ili njeni efekti na um je čista drskost; ipak, nešto se mora reći. Stoga je to Šekspirova najbolja drama, jer je u njoj bio najozbiljniji.“

„Da originalnost invencije nije toliko obeležila skoro svaku Šekspirovu dramu“, kaže Halam, „da imenovanje jedne kao najoriginalnije drugima izgleda kao ponižavanje, mogli bismo reći da je ovaj veliki prerogativ genija pre svega ispoljen u 'Liru', a druga dva.“

„'Kralj Lir' može se prepoznati kao savršen model dramske umetnosti širom sveta“, kaže Šeli.

„Ne nameravam mnogo da govorim o Šekspirovom Arturu“, kaže Svinbern. „Postoje jedna ili dve ličnosti u svetu njegovog dela za koje nema adekvatnih ili dobrih reči da ih opišem. Druga od njih je Kordelija.“ Mesto koje imaju u našim životima i mislima...“[8] nije za diskusiju. Niša koju su oni izdvojili da naseljavaju u našim tajnim srcima je neprobojna za svetla i buku običnog dana. Postoje kapele u katedralama najviše čovekove umetnosti, kao i u onoj njegovog najdubljeg života, koje nisu napravljene da budu otvorene za oči i stopala sveta. Ljubav, i smrt, i sećanje, čuvaju za nas u tišini neka voljena imena. To je kruna genija, konačno čudo i transcendentni dar poezije, da može da doda ovim brojevima i ureže u samo srce našeg pamćenja sveža imena i sećanja na sopstveno stvaranje.

„Lir je prilika za Kordeliju“, kaže Viktor Igo. „Majčinstvo ćerke njenom ocu; duboka tema; majčinstvo dostojno poštovanja među svim drugim majčinstvima, tako divno predstavljeno legendom o toj rimskoj devojci koja, u dubinama zatvora, doji svog starog oca. Mlade grudi pored bele brade! Nema svetijeg prizora. Grudi ovih ćerki su Kordelija.“ Čim je ova figura sanjana i pronađena, Šekspir je stvorio svoju dramu... Šekspir, noseći Kordeliju u mislima, stvorio je ovu...“[9] tragediju poput boga koji, imajući auroru da pokaže, stvara svet posebno za nju.“

U „Kralju Liru“, Šekspirova vizija je prodrla do samih dubina, u ponor užasa, i njegov duh nije pokazao ni strah, ni vrtoglavicu, ni nesvesticu pri tom prizoru“, kaže Brandes. „Na pragu ovog dela, obuzima osećaj strahopoštovanja, kao na pragu Sikstinske kapele, sa plafonom oslikanim freskama Mikelanđela, - samo što je ovde patnja daleko intenzivnija, jauk divlji, a harmonije lepote jasnije razbijene neskladom očaja.“

Takvi su sudovi kritičara ove drame i stoga verujem da nisam pogrešio što sam je odabrao kao jednu od najboljih Šekspirovih drama.

Pokušaću da opišem sadržaj drame što je moguće nepristrasnije, a zatim da pokažem zašto to nije vrhunac savršenstva kako je kritičari predstavljaju, već nešto sasvim drugo.

Ceo Tolstojev esej : Gutemberg

Zatočenici nemoći i nasilja

Ukoliko bi budući čitalac romana Luja Eduara Gotovo je s Edijem Belgelom(Laguna 2018, prevod Ivana Misirlić) napravio propust koji se dogodio potpisniku ovih redova, ukoliko, naime, ne bi pročitao podnaslov prve knjige – ispod krupno napisane reči Pikardija (oblast u Francuskoj) stoji rečenica ispisana sitnijim slovima – mogao bi, započinjući čitanje, da se nađe u dubokom zbunu.

Luj Eduar (rođen 1992) francuski je pisac koji je svoj roman pisao kad mu je bilo dvadesetak godina, te je bilo šokantno otkriti da piše o francuskoj provinciji s početka 20. veka: neobrijani, smrdljivi, pijani i primitivni muškarci urlaju na svoje žene i tuku ih (kad zasluže), naporno rade u obližnjoj fabrici za male pare (žene, naravno, ne rade), žive u ruševnim kućama koje izjeda vlaga i ponekad nemaju ni za hranu, a svojih se feminiziranih sinova gade i na sve načine, računajući i batine, pokušavaju da ih izleče i privedu istinskoj muškosti.

Zašto bi, naime, kog đavola, mladi francuski pisac s početka 21. veka pisao o počecima 20. veka? Stil je, doduše, okretan i živ, te se (ovaj) razočarani čitalac nekako dovlači do kraja prvog poglavlja gde, ne bez iznenađenja, otkriva da Eduar ne piše o početku 20. već o početku 21. veka u Francuskoj! Podnaslov prve knjige, naime, glasi: kraj devedesetih, početak dvehiljaditih godina.

Ispisuje Eduar roman o odrastanju momka koji se ne oseća dobro ni u svom telu niti u svom okruženju, ali bio bi to, majstorstvu uprkos, tek još jedan tekst o prećutno pozdravljenom nasilju nad društveno devijantnima, nad onim drugačijima među nama koji su nam odveć blizu i odveć nalik da zbog toga ne bi bili kažnjeni, bilo bi, dakle, sve to već viđeno da Eduarov stil, u svojoj čistoti, ne odlikuje specifična analitičnost, moć razlaganja stvarnosti na takav način da, ni u jednom trenutku ne odstupajući od književnog izraza, pisac sistematski i neužurbano pokazuje kako se nasilje rađa, kako deluje, kako osvaja i kako uništava.

Dugo će čitaoca proganjati scena u kojoj nasilnici, u školi, teraju nedovoljno muževnog momka (po njihovoj proceni) da posrče ispljuvak. Ili opisi bede i društvenih mehanizama koji okivaju ljude čvršće od lanaca, te oni, poput galiota prikovanih za klupe na rimskim lađama, nisu u stanju ni da mrdnu.

Edi Belgel će, odrastajući, na sve načine nastojati da se uklopi u sredinu, pokušaće da glumi izgrednika, pretvaraće se da je primitivan i grub, čak će, na oduševljenje roditelja, početi da se viđa i s devojkama, ali sve to biće samo očajnički nasrtaji na sebe samog.

Ipak, možda i najdragoceniji momenat romana dobijamo kada grupa momaka, među kojima je i pripovedač, bude otkrivena u grupnom seksu. Ispaštaće, naravno, jedino on, pripovedač, jer samo on nije muževan, samo on ima piskutav glas, samo on njiše bokovima dok hoda, jedino, dakle, on odgovara predstavi pedera. Nema veze što su u orgiji učestvovali i drugi momci i što im, u svemu tome, uopšte nije bilo loše. To se ne računa. To se prećutkuje i zaboravlja.

To se dogodilo slučajno i neće više nikada. Uostalom, da li se to uopšte dogodilo? Zajednica ćuti kao zalivena. Ljudski je grešiti, uostalom. I to važi za sve, osim za pripovedača koji odgovara predstavi devijantnog tipa. Nije, dakle, važno kakav si (zapravo), nego kako izgledaš. Nije važno šta govoriš, nego kako to radiš. Odlazak iz malog, strašnog gradića u francuskoj provinciji, biće spas za pripovedača.

Ali ni u Parizu, tom velikom i uzbudljivom gradu, nije lako opstati (znao je to još Balzakov Ežen de Rastinjak, ali je očigledno da svaka generacija, iznova, mora naučiti da se bori s tom zveri). Drugi Eduarov roman, Istorija nasilja (Laguna 2019, prevod I. Misirlić) priča je o nasilju u velikom gradu, o mreži predrasuda u koju su, svemu uprkos, uhvaćeni čak i oni koji bi, po mestu koje zauzimaju – inspektori, na primer, ili lekari – morali biti otporniji.

I, što je najvažnije, što je, u književnom smislu najdalekosežnije, ne abolira Eduar nikoga, čak ni pripovedača kojeg je momak arapskog porekla najpre silovao, a potom pokušao da ubije. Ili obratno, ali redosled nije važan.

Sve počinje slučajnim noćnim susretom: privlačnost, prijatnost, seks, upoznavanje, a onda se susret pretvara u pakao. Privlačni momak arapskog porekla najpre pokušava da ukrade telefon pripovedaču, potom vadi pištolj, davi ga, zatim siluje, na kraju beži. Roman se odigrava u nekoliko pripovedačkih ravni: na jednoj pripovedač govori o tome šta mu se dogodilo, ali, istovremeno – kao što smo to već videli u prethodnom Eduarovom romanu – analizira to što opisuje.

Na drugoj ravni pripovedač, skriven, prenosi ono što njegova sestra govori svome mužu. On, dakle, sluša kako njegova sestra prepričava i tumači ono što je upravo on ispričao njoj.

Taj postupak otvara piscu mogućnost poigravanja verzijama događaja, pri čemu, važno je primetiti, ni on, pripovedač, nije sasvim siguran u istinitost sopstvene verzije. Treća pripovedačka, a možda i problemska ravan, razvija dilemu da li prijaviti silovanje, jer pripovedač je, ipak, homoseksualac (nije čak ni žena, nego nešto još gore).

Na nagovor prijatelja prijavljuje slučaj policiji, policajci su ljubazno neprijatni, odlazi u bolnicu gde se podvrgava nizu krajnje neprijatnih i, u osnovi, ponižavajućih pregleda (ništa od svega toga ne mora da izgleda tako, ali izgleda), da bi sve bilo začinjeno strahom od ponovnog susreta s nasilnikom i osećajem poniženja koje se ne da sprati.

Najzad, na četvrtoj ravni, učesnik, svedok i pripovedač, gotovo nadljudskim naporom pokušava da razume i nasilnika i sebe.

Luj Eduar sveži je glas francuske književnosti upravo zbog toga što se priključuje velikom talasu savremene književnosti koja iznova otkriva prustovsku analitičnost, pisanje o stvarima toliko običnim da ih, stičemo utisak, postajemo svesni tek književnosti zahvaljujući, tek u magiji pripovedanja kojim je Eduar, svojoj mladosti uprkos, već ovladao.

Ivan Milenković,Izvor

Danilo Kiš – Eolska harfa

Harfa je instrument koji više od bilo kojeg drugog instrumenta sjedinjuje u sebi srednjovekovnu formulu lepog (perfectio prima) i svrsishodnog (perfectio secunda); da bude dakle lepa na oko, što će reći napravljena po pravilima formalne harmonije; ali, iznad svega, da bude prilagođena svojoj osnovnoj svrsi: da daje prijatan zvuk.

U svojoj devetoj godini imao sam harfu. Ona se sastojala od električne drvene bandere i šest pari žica vezanih za porcelanske izolatore nalik na rasparen komplet za čaj. (Jedan sam izolator okrnjio praćkom, pre nego što sam otkrio, u okviru mog eolskog instrumenta, muzičku funkciju tog kompleta od kineskog porcelana.)

Kako je ovim opisan sistem za štimovanje, mogu preći na ostale delove.

Da bi se, dakle, dobila eolska harfa, potrebno je još (pored pomenutih porcelanskih dugmadi za štimovanje žica) imati najmanje dve električne bandere od običnog nakatranisanog jelovog stabla. Idealna razdaljina izmedu stabala iznosi pedeset metara. Bandera treba da bude dugo izložena (od 5 do 10 godina najmanje) naizmeničnom uticaju kiša, mraza i sunčane žege, tako da se, pod naglim promenama temperature (između +36°C i –22°C) drvo raspukne, uzduž. A raspuknuće se, kao žalosno srce, kad shvati da je končano i neopozivo prestalo biti stablo, drvo, zelen-bor, i da je, konačno i neopozivo, postalo električna bandera.

Tada, kad ranjeno, napuklo stablo shvati da je zauvek tu ukopano do kolena i iznad kolena, i da mu, dakle, nema bekstva, tada mu ne ostaje ništa drugo nego da gleda u daljinu, ka šumama koje mu mašu glavom.

I da shvati da su mu najbliži prijatelji, prijatelji i drugovi, ona druga dva stabla na nekih pedeset metara od njega, levo i desno; isto tako ojađena i ukopana do kolena u crnu zemlju.

Kada se, dakle, bandere spoje žicama i namesti im se na glavu, umesto zelenih grana, taj kineski komplet za čaj (šest pari prevrnutih šolja iz kojih neće moći piti ni ptice), tada će propevati, tada će početi da sviraju u svoje žice, Treba samo nasloniti uvo na banderu; no to nije više nikakva bandera, to je sad harfa.

Neki neiskusni čitaoci (koji nikad nisu naslanjali uvo na drvenu električnu banderu) pomisliće da je tu sad potreban vetar. Ne. Idealno vreme za takvu harfu je vreli julski dan, kanikule, kada jara treperi u vazduhu a ,,baba tera kozliće”; kad je stablo suvo i zvonko kao da je šuplje.

Umalo ne zaboravih: idealno mesto za postavljanje takve harfe jeste uz obronke nekog prastarog druma. Ova o kojoj pričam bila je postavljena uz Poštanski put, izgraden još u doba kada su Panoniju naseljavali Rimljani. Zahvaljujući toj činjenici, stub harfe, poput antene, hvata zvuke i iz davnina; melodije dopiru iz prošlosti i iz budućnosti.

Jedan komplet žica hvata celu oktavu u molskoj skali i, preko dominante, lako prelazi u dur.

Toliko o samom instrumentu.

Sad se samo treba osvrnuti da se uverite da nema nikog na Carskom drumu, nikog u žitu, nikog u jarku, nikog na horizontu. Ukoliko nailaze kola natovarena senom, lucerkom ili žitom, hitro se sakriti u odvodni kanal ispod druma i sačekati da kola prođu.

Jasno vam je: tu je potrebna samoća. A i šta će vam to da pričaju o vama da ste ludi kao vaš otac i da se pitaju što li to naslanjate glavu na električnu banderu. Neko će još pomisliti da ste toliko blesavi da verujete da se u suvoj, napukloj električnoj banderi roje pčele, pa ste se polakomili na med; neko će možda reći da osluškujete dolazak savezničkih aviona i da o tome izveštavate nekog; a neki mogu ići u svojim fantazijama tako daleko da će pomisliti kako primate neke tajanstvene poruke iz etera.

Zato je (između ostalog) najbolje proveriti da nema nikog na Carskom drumu, nikog u žitu, nikog u jarku, nikog na horizontu.

Priznajem, kada bi neko neupućen u muziku naslonio uvo na banderu, zaista bi pomislio da čuje daleko brujanje aviona i odmah bi pobegao s druma i sakrio se u jarak; ili bi potrčao glavom bez obzira da obavesti selo da nailazi eskadrila bombardera. No to je samo prvi (pogrešan) utisak; to je samo pratnja, basovi, u kojoj sluh dečaka prepoznaje zvuk vremena; jer iz dubine vremena i istorije dopiru zvuci kao sa kazara, dalekih zvezda. (Miris istopljene smole tu je samo nadražaj, kao kad se u hramu pale mirišljave trave, sandalovo drvo ili tamjan.)

Evo, dok drži sklopljene oči, evo šta mu peva harfa na uvo: da će uskoro prestati da radi kao sluga kod gospodina Molnara; da se njegov otac neće nikad vratiti; da će napustiti udžericu sa nabijenom zemljom umesto poda; da će dospeti najzad u Crnu Goru kod dede; da će imati nove knjige; da ce imati 1500 olovaka, 200 naliv-pera, 5000 knjiga; da će mu majka uskoro umreti; da će sresti devojku koju će večno voleti; da će putovati; da ce videti mora i gradove; da će – prodirući u daleku istoriju i u biblijska vremena – istraživati svoje mutno poreklo; da će napisati priču o eolskoj harfi od električnih bandera i žica.

1. 3. 2026.

Boemska briljantnost George Sand

Teško bi bilo pronaći hrabriju i perverzniju, ikoničniju, a opet kontroverzniju figuru u evropskoj književnoj istoriji od George Sand. Kao jedna od velikih romantičarki, pomogla je u transformaciji kulture, a njeno pisanje promenilo je društvene stavove na načine od kojih i danas imamo koristi. Victor Hugo ju je nazvao „besmrtnicom“; Gustave Flaubert, „jednom od velikih ličnosti Francuske“. Matthew Arnold je rekao da je ona bila „najveći duh u našem evropskom svetu [od] Goethea“.

150. godišnjica njene smrti ove godine je prilika da se ponovo osvrnemo na njena izvanredna dostignuća i naslijeđe. Ali da bismo to učinili, moramo razotkriti neke od mitova koji okružuju ovu pionirsku ekološku, feminističku i republikansku spisateljicu.

Kao plodna poliistoričarka Sand je objavila 70 romana, kao i putopisne zapise, kritike, autobiografije, političke polemike i vizionarske eseje o međusobnoj povezanosti prirodnog sveta. Osnovala je nekoliko politički progresivnih periodičnih publikacija i postala vrlo uspešna dramska spisateljica.

Ali ništa od toga nije išlo lako. Kada se pojavila na pariškoj sceni 1831. godine u 27. godini, pišući za Le Figaro, odmah je postala ozloglašena kao žena u muškom svetu. Savremene trač kolumne - kao i muški kritičari od tada - prikazivale su je i kao mrziteljicu muškaraca i kao ljudožderku. Bila je razvedena žena u cross-dressingu i pušač cigara koju bi Charles Baudelaire nazvao "latrinom", a Friedrich Nietzsche "mlečnom kravom". Ipak, kroz pandemiju, nerede, tifus, brakove i borbe za starateljstvo, žalovanje i rat, Sand nikada nije odustala od svog poziva.

Ona je to činila da je izgledalo tako jednostavno. Njeno pisanje je lepo, ekspresivno i lako čitljivo. Pa ipak, njena tehnika je bila radikalna. Emotivno, idealističko pisanje o društvenoj nepravdi bilo je nešto novo. Pisala je intimno, izbegavajući panorame Balzaca ili Dickensa. Njene priče bile su pune detalja o životnom iskustvu. I, počevši od svog bestselera iz 1832. godine, Indiana, o okrutnosti dogovorenih brakova, stavila je žene i decu u središte njihovih vlastitih priča.

To što sada ovo uzimamo zdravo za gotovo deo je Sandinog nasleđa: sestre Brontë, na primer, imitirale su je i divile se njoj. Baka fikcije o socijalnoj isključenosti, u svojim četrdesetim godinama svoju pažnju je usmerila na siromašne seoske slojeve. Opet je bila ispred svog vremena, stvarajući romane poput Đavoljeg bazena, Male Fadette i François le Champi decenijama pre nego što je Thomas Hardy istražio Wessex.

Pa ipak, bila je samo devojka iz samostana iz provincije. Rođena je kao Amantine Lucile Aurore Dupin de Francueil 1804. godine, kao majka pariške prostitutke i aristokratskog oficira konjice. Njena legitimnost - a da ne spominjemo nasledstvo koje joj je promenilo život - osigurana je njihovim brakom iz prve ruke samo mesec dana pre njenog rođenja. Njen vlastiti brak, kada je imala 18 godina, s alkoholičarem i prostakom, propao je u roku od deset godina. Imali su dvoje dece; iako je jedno, njena kćerka, možda bilo rezultat afere.

Kada je napustila porodični dom u uspavanom Indreu i otišla u književni Pariz, to je bilo s ljubavnikom, Julesom Sandeauom, s kojim je zajedno pisala komercijalne romane. Ali nije napustila svoju decu i na kraju je, što je vrlo neobično, dobila starateljstvo. Gotovo odmah je nadmašila Sandeaua, ali je njegovo ime prilagodila pseudonimu koji će proslaviti. Muški pseudonim nije bio ništa neobično, što će uskoro potvrditi i "braća Bell" iz porodice Brontë i George Eliot. Ali ovaj podseća na veselo sećenje dece. "George" nije čak ni pravo francusko ime, već skraćenica od "Georges".

Tokom narednih godina, Sandina ekstravagantna promiskuitetnost doprinela je njenoj ozloglašenosti. Prikazivana je u muškoj odeći, navika koju je stekla kao tinejdžerka kako bi bolje jahala. U Parizu je to postao kostim koji je proglašavao njen status jednog od književnih "dečaka" i omogućavao joj da se slobodno kreće gradom. Ali ona nije bila neobična: toliko žena je koristilo slobodu kretanja koju je dozvoljavalo crossdressing da je glavni grad 1800. godine izdao uredbu kojom se to zabranjuje.

Sand je također nosila haljine, a njene uglavnom heteroseksualne avanture uključivale su avanturu za jednu noć s Prosperom Mériméeom, autorom Carmen (čiju je zadužbinu navodno ismevala), aferu s vodećim glumcem i niz veza s mlađim, financijski zavisnim muškim partnerima. Avanture su manje-više prestale 1838. godine, kada se upustila u vezu s najpoznatijim od njih, Frédéricom Chopinom .

To nije bio sretan period. Njihova prva godina zajedno uključivala je dva meseca u idiličnom kartuzijanskom manastiru na Majorci, gde je Sand odvela pijanistu-kompozitora radi njegovog zdravlja. Chopin će na kraju umreti od tuberkuloze: ovaj boravak postao je ozloglašen jer ga je neobično loše vreme pogoršalo.

Tradicija čini Sand negativcem ovog dela. U stvari, devet godina nije samo brižno brinula o Chopinu, radeći tradicionalnu žensku kućnu dvostruku smenu; preuzela je i finansijsku odgovornost kako bi se on mogao koncentrisati na komponovanje. U tom smislu, njegov opus od Preludija nadalje je još jedno od njenih nasleđa. Sada znamo iz njenih pisama koliko ju je malo Chopin želeo, a iz njegovih vlastitih koliko je eksplicitno seksualna bila njegova naklonost prema muškim prijateljima.

Genije nas fascinira time što je stvoren, a ne rođen, a ipak tvrdi se da je suprotno. Dodatne prepreke koje su žene istorijski savladavale čine njihove procese samoizmišljanja posebno jasnim. Ali Sand nije samo lekcija iz istorije. Sve što ju je učinilo pionirskim izuzetkom za njenog života čini je zapanjujuće relevantnom danas. Jednostavno je odbila učiniti ono što se od nje očekivalo. Jurišeći na muške bastione književne Evrope, utrla je put budućim umetnicama od Elizabeth Gaskell do Louise Bourgeois i Taylor Swift. Njeno subverzivno usvajanje muške spisateljske uniforme – od cigare i cilindra do gamaša i jahaćeg kaputa – hrabro je i smešno. To dovodi u pitanje pojam autoriteta.

To je takođe deo njenog menjajućeg oblika i odbijanja da bude kategorizovana. Bilo da je bila vrhunska profesionalka koja predaje tekstove urednicima koji su se oslanjali na nju, ili brižna baka koja podučava dve generacije vlastite porodice, ona je sve to radila. Zalagala se za ciljeve koji uključuju kraj dogovorenih brakova, revolucionarne progresivce iz 1848. i prava mlade žrtve silovanja s mentalnim invaliditetom. Svojoj najranijoj heroini, Indiani, dala je globalno većinsko nasleđe. U regiji Val de Loire u Francuskoj, gde je odrasla, a kasnije pomagala lokalnom siromašnom stanovništvu, bila je poznata kao Dobra Gospa iz Nohanta.

Možda najznačajnije, ova pionirska feministkinja bila je ujedno i pionirsi ekolog. U svojim seoskim romanima i u seriji eseja napisanih za Le Temps 1871-72, predstavila je prirodni svet kao nešto nezavisno i međuzavisno, uvid koji je nagovestio Lovelockovu hipotezu o Gaiji stoleće kasnije. To što je personificirala prirodu kao Corambé, bilo je deo vlastitog uma.

Kako je, zaboga, Sand sve to spojila? Trebao je kolega pisac, njen stari prijatelj Gustave Flaubert, da shvati da je upravo njeno pripovedanje ono što sve objedinjuje. Na njenoj sahrani 1876. godine, izvestio je, poznate ličnosti i seljani su se mešali „do gležnjeva u blatu [i] blagoj kiši“. To je bilo, ističe, „kao poglavlje u jednoj od njenih knjiga“.

odlomak iz knjige Fione Sampson "Becoming George: The Invention of George Sand", izdavačke kuće Doubleday

Izvor

30. 8. 2025.

Bertold Breht , Pet teškoća u pisanju istine

  

Ovaj antifašistički programski spis Breht je napisao u francuskom egzilu, a sa ciljem rasturanja u Hitlerovoj Nemačkoj. Prvi put je objavljen 1935. u nemačkom emigrantskom časopisu Unsere Zeit (Paris,Heft 2-3, April).

Godine 1930. počinje Brehtovo otvoreno suprotstavljanje nacionalsocijalistima, a 1933. on mora da napusti Nemačku - čini to dan nakon spaljivanja Reichstaga. 1933. naći će se na čuvenoj "crnoj popisu "Wolfganga Hermana, njegove knjige su javno spaljene, zabranjen je kao pisac, a 1935. godine oduzeto mu je nemačko državljanstvo. Emigrantska odiseja odvodi ga u Češku, Austriju, Francusku, Švajcarsku, Dansku, Švedsku, Finsku, da bi od 1941 do 1947. živeo i radio u Hollywoodu. Sve vreme egzila Breht je aktivan kao pisac. Suprotstavljanje nacizmu Brecht je platio dugogodišnjim egzilom, a odanost socijalističkoj ideologiji dovela ga je u položaj da u Istočnoj Nemačkoj, posle Drugog svetskog rata, bude instrumentalizovan u državnog pisca. Rehabilitacija Brechta, u Zapadnoj Nemačkoj, usledila je tek između šezdesetih i sedamdesetih godina.

“ Književno delo Bertolta Brehta bavi se Budom i Lao Ceom, Sokratom i Empedoklom, Aleksandrom Makedonskim i Cezarom, konkvistadorom Kortesom i fizičarem Galilejem isto koliko i nekim - sme li se reći: izmišljenim? - pristanišnim nosačem, vojnom krčmaricom, uličnim secikesom ili trgovcem pirinčem; vreme o kome Breht piše je vreme Sokratove Helade i Lukulovog Rima, italijanski i poljski sedamnaesti vek, dani Pariske komune i godine stvaranja kolhoza u kavkaskim selima; radnja njegovih drama dešava se u Kini i Engleskoj, Indiji i Finskoj, Italiji i Rusiji. Pa, ipak, nije nimalo netačno kad književnik i izdavač Brehtovih Sabranihdela Peter Zurkamp kaže kako „Breht u pesmi i drami od 1918. piše istoriju nemačkog naroda". Ne samo zato, razume se, što su druge Brehtove pesme i drame vezane za Nemačku, nego, pre svega, zato što Breht, ma u koji prostorni i vremenski ambijent smestio svoje junake i radnju svojih pozorišnih komada, uvek raspravlja o vremenu i društvu koje mu je „bilo dato na zemlji" i uvek se obraća, pre nego drugima, čitaocu koji ga čita na njegovom jeziku.” ( izvor)

BERLIN, Deutsche Theater, 1949 ( Erich Engel, Bertold Brecht, Paul Dessau and Helene Weigel.)

BERTHOLD EUGEN FRIEDRICH BRECHT

PET POTEŠKOĆA U PISANJU ISTINE Onaj ko danas namerava da se suprotstavi laži i neznanju i da piše istinu, mora da prevaziđe najmanje pet teškoća. Mora da ima hrabrost da piše istinu, iako se ona svuda potiskuje, pamet da je prepozna, iako se ona svuda prikriva, umeće da je učini upotrebljivom kao oružje, promišljenost da izabere one u čijim rukama istina postaje delotvorna, lukavstvo da je među njima proširi. Za one koji pišu pod fašističkim režimom ove teškoće su velike, ali one postoje i za sve one koji su prognani i izbegli, pa čak i za one koji pišu u zemljama s građanskim slobodama.

Hrabrost da se piše istina

Izgleda podrazumljivo da pisac istinu treba da piše tako da je ne potiskuje i ne prešućuje i da ne piše ništa što je neistinito. Ne sme se savija pred moćnima, ali ne sme ni da obmanjuje slabe. Naravno da je jako teško ne savijati se pred moćnima, kao što i obanjivanje slabih može biti vrlo udobno. Ne dopadati se posednicima znači odreći se poseda. Raditi bez naknade pod tim okolnostima znači i odreći se rada, a odbiti priznanje od strane moćnih često znači i odreći se priznanja uopšte. Za to je potrebna hrabrost.

Vremena najveće represije uglavnom su vremena kada se mnogo govori o velikim i uzvišenim stvarima. Potrebna je hrabrost da se u takvim okolnostima govori o nečem sitnom i prizemnom, kao što je hrana, uslovi života i rada, da se okružen nasilnom vikom govori da je smisao žrtvovanja glavno pitanje. Dok se seljaci obasipaju počastima, hrabro je govoriti o strojevima i jeftinim prehrambenim sirovinama, što bi olakšalo njihov cenjeni rad. Kada svi mediji galame o tome kako je čovek bez znanja i obrazovanja bolji od onog koji zna, hrabro je zapitati za koga bolji? Kada se govori o čistim i nečistim rasama, hrabro je pitati – zar nisu upravo glad i neznanje i rat ti koji dovode do malformacija? Hrabrost je isto tako potrebna da bi se izrekla istina o sebi samom, o sebi kao pobeđenom. Mnogi od progonjenih izgube sposobnost da prepoznaju vlastite pogreške. Progonstvo je za njih najveća nepravda. Progonitelji su, a zato što ih progone, nosioci Zla, a oni, prognani, bivaju progonjeni zbog Dobra koje predstavljaju. Ali ovo Dobro je napadnuto, pobeđeno i onesposobljeno i bilo je, elem, jedno slabo Dobro, jedno loše, neodrživo, nepouzdano Dobro, jer Dobru se ne može pripisati slabost onako kako se kiši pripisuje vlažnost.

Reći da dobri nisu pobeđeni zato što su bili dobri, već zato što su bili slabi – za to je potrebna hrabrost. Naravno da u borbi protiv neistine istina mora da se piše i ona ne sme biti ništa nalik nečem opštem, uzvišena, višeznačna. Od ove opšte, uzvišene, višeznačne vrste upravo je neistina. Kada se za nekog kaže da je rekao istinu, to znači da je pre njega nekolicina ili mnoštvo govorilo nešto drugo, neku laž ili nešto opšte, ali da je upravo on rekao istinu, nešto praktično, suštinsko, neosporno, nešto o čemu se radi.

Nije potrebno mnogo hrabrosti, u delu sveta gde je to i dalje dozvoljeno, da bi se uopšterno žalilo zbog toga što je svet loš i zbog trijumfa prostaštva pretiti trijumfu duha. Tamo nastupaju mnogi, kao da su u njih upereni topovi a ne samo pozorišni dvogledi . I izvikuju svoje zahteve u jedan svet prepun prijatelja i bezazlenih ljudi. Zahtevaju jednu opću pravdu, za koju sami nikad ništa nisu učinili, i jednu opštu slobodu da im pripadne deo plena koji se ionako već dugo s njima deli. Istinom smatraju samo ono što lepo zvuči. Ako je istina nešto brojivo, suvo, faktičko, nešto za čije je pronalaženje neophodan trud i što zahteva proučavanje – to onda za njih i nije istina, ništa dakle što ih dovodi do zanosa. Oni imaju samo vanjske držanje onih kojih govore istinu. Nevolja je sa njima: oni istinu ne znaju.

Pamet da se istina prepozna

Pošto se istina svuda potiskuje i zbog toga ju je teško pisati, većina u tome – da li se istina piše ili ne – vidi pitanje stava. Veruje se da je za to potrebna samo hrabrost. A zaboravlja se na drugu teškoću, na pronalaženje istine. Ne može biti govora o tome da je pronaći istinu lako.

Pre svega, teško je već i odrediti koja je istina vredna biti izrečena. Tako npr.. sada pred očima celog sveta jedna za drugom najveće civilizirane države tonu u krajnje barbarstvo. Uz to svako zna da ovaj unutardržavni rat, vođen najsurovijim sredstvima, svakog dana preti da se pretvori u međunarodni, koji će naš deo sveta možda ostaviti u ruševinama. To je nesumnjivo jedna istina, ali naravno da istina ima još mnogo. Tako npr.. nije neistinito da stolice imaju sedala i da kiša pada odozgo nadole. Mnogi pisci pišu ovakve istine. Oni su nalik slikarima koji zidove brodova koji tonu prekrivaju mrtvom prirodom. Naša prva teškoća za njih ne postoji i oni povrh svega imaju i mirnu savest. Neometani od strane moćnih, ali i neosetljivi na vapaje zlostavljanih, oni slikaju svoje slike. Besmislenost njihovog pristupa izaziva u njima samima jedan “duboki” pesimizam, a koji prodaju po dobroj ceni i koji bi, imajući u vidu ovakvo majstorstvo i dobru prodaju, bio svojstveniji nekom drugom. Pritom nije uvek lako prepoznati da su njihove istine one o stolicama i kiši, jer one obično zvuče sasvim drugačije, upravo onako kako zvuče i istine o važnim stvarima. Jer se umetničko oblikovanje sastoji upravo u tome da se nekoj stvari dodeli važnost. Tek se pažljivim posmatranjem može prepoznati da oni kažu samo: stolica je stolica i ništa ne može da se “uradi” protiv toga da kiša pada dole. Ovi ljudi ne pronalaze istinu koja zavređuje da bude napisana. Drugi se opet i bave najhitnijim zadacima, ne plaše se ni moćnika ni siromaštva, ali istinu ipak ne mogu pronaći. Njima nedostaju znanja. Puni su starog praznoverja, poznatih i još u stara vremena nastalih preduverenja. Svet je za njih previše zamršen, oni ne poznaju činjenice i ne uviđaju odnose. Pored stava neophodna su im i osvojiva znanja i naučne metode. Svim piscima je u ovom vremenu zamršenosti i velikih promena potrebno poznavanje materijalističke dijalektike, ekonomije i istorije. Ako se uloži neophodan trud, ovo znanje se može osvojiti iz knjiga i kroz praktična uputstva.

Mnoge istine se mogu otkriti i na jednostavniji način, polazeći od delova istine ili stanja stvari koja do istine vode. Kada postoji namera da se traži dobro je imati metodu, ali moguće je pronalaziti i bez metode, pa čak i kada se ne traži. Ali na ovakav slučajan način teško se ostvaruje takvo predstavljanje istine na temelju kojeg bi ljudi znali kako delaju. Ljudi koji beleže samo nevažne činjenice nisu u stanju stvari ovog sveta da učine upotrebljivim. Ali istina ima samo ovaj cilj i nijedan drugi. Izazovu da pišu istinu ovi ljudi nisu dorasli. Kada je neko spreman da piše istinu i sposoban da je prepozna, preostaju Umeće da se istina učini upotrebljiva kao oružje

Istina mora da se kaže radi posledica koje iz nje proizlaze i utiču na ponašanje. Kao primer za istinu koja ne može imati posledice ili ima pogrešne posledice može nam poslužiti široko rašireno shvatanje da u pojedinim zemljama vladaju loši uslovi koji vuku koren u barbarstvu. Prema ovom shvatanju fašizam je val barbarstva koji je u pojednine zemlje provalio kao prirodna nepogoda. Prema ovom shvatanju fašizam je jedna nova, treća sila pored (i iznad) kapitalizma i socijalizma; bez fašizma bi ne samo socijalistički pokret nego i kapitalizam mogli nastaviti postojati. To je naravno jedna fašistička tvrdnja, kapitulacija pred fašizmom. Fašizam je istorijska faza u koju je kapitalizam stupio, nešto koliko novo toliko i staro. Kapitalizam u fašističkim zemljama egzistira još samo kao fašizam i obračun s fašizmom moguć je samo kao obračun s kapitalizmom, sa najogoljenijim, najsirovijim, najneospornijim i najnepoštenijim kapitalizmom.

Kako neko sada kaže istinu o fašizmu, protiv kojeg istupa, a da ne kaže ništa protiv kapitalizma iz kojeg fašizam proizlazi? Kako onda njegova istina da se pokaže kao delotvorna? Oni koji su protiv fašizma, a nisu protiv kapitalizma, koji jadikuju zbog barbarstva koje od barbarstva i potiče, liče na ljude koji hoće svoje parče teletine, ali da tele ne bude zaklano. Oni hoće da jedu teletinu, a da ne vide krv. Daju se zadovoljiti ako mesar opere ruke pre nego što meso iznese na stol. Oni nisu protiv posedničkih odnosa koji dovode do barbarstva,već samo protiv barbarstva. Oni dižu svoj glas protiv barbarstva i čine to u zemljama gdje vladaju isti posjednički odnosi, ali gde mesari i dalje peru ruke pre nego što iznesu meso.

Glasne optužbe protiv barbarskih mera mogu delovati samo kratko, naime dokle god slušaoci veruju da u njihovim zemljama ovakve mere ne bi mogle doći u obzir.Nekezemlje su u stanju da svoje posedničke odnose održe manje nasilnim sredstvima nego druge. Njima demokracija i dalje omogućava ono za što drugi moraju da potegnu na-silje, naime garanciju posedništva nad sredstvima proizvodnje. Monopol nad tvornicama, rudnicima, zemljištem svuda uspostavlja barbarske uslove, samo što su ovi obično manje vidljivi. Varvarstvo postaje vidljivo onog trenutka kada monopol mora se štiti otvorenim nasiljem.

Neke od zemalja u kojima zbog barbarskog monopola još uvek nije neophodno ukidati formalne garancije pravne države, kao ni takve pogodnosti kakve su umetnost, filozofija, književnost, rado slušaju goste koji zbog ukidanja takvih pogodnosti optužuju svoje zemlje , jer time stiču prednost u ratovima koji se očekuju. Da li bi se moglo reći da su istinu prepoznali oni koji npr.. glasno zahtevaju bespoštednu borbu protiv Nemačke “Zato što je ona istinska postojbina zla našeg vremena, podružnica pakla, boravište antihrista? “Pre bi se moglo reći da su ljudi koji to govore površni, bespomoćni i štetni. Jer iz ovih brbljarija sledi da Nemačku treba uništiti. Celu zemlju sa svim njenim ljudima, jer otrovni plin dok ubija ne bira samo Lakomislen čovek, onaj ko istinu ne zna, izražava se uopšteno, zamorno i neodređeno. On naklapa o “tim” Nemcima, zapomaže zbog “tog” zla, a slušaoci u najboljem slučaju ne zna šta će s tim. Treba li da odluči da ne bude Nemac? Ako on bude dobar, da li će i pakao nestati? Tako je od iste ove vrste i govor o barbarstvu koje potiče od barbarstva. Zatim, iz barbarstva dolazi barbarstvo i završava civilizacijom do koje se dolazi obrazovanjem. To je sve izraženo sasvim uopšteno ni zbog kakvih delotvornih posledica i, u osnovi, nikome.

Takva predstavljanja prikazuju samo malobrojne članove uzročno-posledičnog niza i izdvajaju pojedine pokretačke snage kao nesavladive. Takva predstavljanja prepuna su magle i prikrivaju upravo one snage koje pripremaju katastrofu. Malo svetla, i već se kao uzročnici katastrofa razaznaju ljudi. Jer, živimo u vremenu u kome je čovek čoveku sudbina.

Fašizam nije prirodna katastrofa kojoj bi moglo da se pristupi upravo iz ljudske “prirode”. Ali i kod samih prirodnih katastrofa ima predstavljanja koja su čoveku vredna, zato što su apel na svu njegovu raspoloživu snagu. Nakon jednog velikog potresa koji je razorio Jokohamu, u mnogim američkim časopisima mogle su se videti fotografije koje su prikazivale jedno polje u ruševinama. Ispod je pisalo “steel stood” (čelik je izdržao) i zaista, ako je neko na prvi pogled video samo ruševine, mogao bi, nakon što mu je ovim rečima skrenuta pažnja, da uoči pojedine visoke građevine kako su ostale stajati.

Među svim mogućim prikazima jednog potresa neusporedivu važnost imaju upravo oni od strane građevinskih inženjera, prikazi koji uzimaju u obzir pomicanja tla, snagu udara, oslobođenu toplinu i time vode konstrukcijama koje potresu odolevaju. Ko hoće opisati fašizam i rat, te velike neprirodne katastrofe, mora stvoriti jednu praktičnu istinu. Mora da pokaže da se ove katastrofe priređuju velikim masama ljudi koji rade bez vlastitih sredstava proizvodnje, a od strane posednika ovih sredstava. Ako neko namerava da sa uspehom piše istinu o lošim stanjima, mora pisati tako da se mogu prepoznati njihovi predupredljivi uzroci. A ako se prepoznaju preduprediljivi uzroci, moguće je i obračunati se s ovim lošim stanjima.

Promišljenost da se odaberu oni u čijim rukama istina postaje delotvorna

Kroz viševekovne prakse trgovine napisane na tržištu mišljenja i saopštenja, time što je oslobođen brige o onom što je napisao, pisac je stekao dojam da njegova mušterija ili naručitelj, posrednik, nadalje svima isporučuje napisano. Mislio je: ja govorim, a oni koji hoće da me čuju, čuće me. U stvarnosti, on je govorio, a oni koji su mogli da ga plate, čuli su ga. Ono što je govorio nisu čuli svi, a oni koji su čuli – nisu hteli da čuju sve. O tome je rečeno mnogo, iako možda još uvek premalo; hoću samo da istaknem da se “pisati nekom” pretvorilo u “pisati”.

Istina, upravo, ne može tek da se piše; da bi njome moglo nešto da se započne, ona sve vreme mora da se piše nekome. Saznavanje istine je za pisce i čitataoce zajednički proces. Da bi neko rekao nešto dobro, mora dobro da sluša i da sasluša ono što je dobro. Istina mora da bude rečena sračunato i da se sasluša sračunato. Za nas pisce je važno kome je govorimo i ko nam je govori. Istinu o lošem stanju moramo da kažemo onima koji su u najgorem stanju, a to moramo da iskusimo od njih samih. Moraju se osloviti ne samo ljudi određenog stava, već i ljudi kojima ovaj stav ujedno predstavlja i razlog njihovog položaja. I vaših je slušaoca sve više i više!

Čak se i dželatima može obratiti ako više ne dobijaju nadoknadu za vešanje ili ako su im okolnosti posla postale opasne. Bavarski seljaci nisu bili ni za kakav prevrat, ali kada je rat potrajao dovoljno dugo i kada su se sinovi vratili kućama ne našavši više svoja mesta na imanjima, za prevrat ih je bilo lako pridobiti. Za pisce je važno da istini pogode ton. Uobičajeno se tu čuje jedan nežan, napaćeni ton nekoga ko ni mrava ne bi zgazio. Ko živi u bedi i čuje ovakav ton, postaje još bedniji. Tako govore ljudi koji možda i nisu neprijatelji, ali sigurno nisu saborci. Istina je nešto ratoborno,ona se ne obračunava samo sa neistinom već i sa ljudima koji neistinu šire.

Lukavstvo da se istina proširi među mnogima

Ponosni što imaju hrabrost za istinu, sretni što su je pronašli,umorni, možda, od truda uloženog u dovođenje istine u delotvornu formu, nestrpljivo iščekujućo pristup onima čije interese brane – mnogi potcenjuju neophodnost primene posebnog lukavstva da bi se istina proširila. Time često dovode u pitanje učinak celog svog rada. Oduvek je za širenje istine, kad god je bila potiskivana ili prikrivana, bilo primenjivano lukavstvo. Konfucije je tako krivotvorio jedan stari patriotsko-istorijski kalendar. Ako je pisalo – “Vladar Kuna je naredio da se filozof Van pogubi zbog toga što je rekao to i to “- Konfucije je umesto” pogubi “stavio “Ubije”. Ako je pisalo da je Tiranin tako i tako završio život atentatom, Konfucije je napisao “pogubljen”. Time je prokrčio put jednom novom tumačenju istorije.

Ko u naše vreme umesto “narod” kaže “stanovništvo”,a umesto u “zemlja” kaže “zemljišni posed”, tim izbegava mnoge laži. Reč “narod” iskazuje izvesnu uniformnost, upućuje na zajedničke interese i trebalo bi, dakle, da se upotrebljava samo kada se govori o drugim narodima, jer se jedino tada može zamisliti zajedništvo u interesima. Stanovništvo jednog područja, naprotiv, ima različite, često i suprotstavljene interese i to je istina koja se potiskuje. Tako i onaj ko kaže “zemlja” i pričajući o mirisu i boji zemlje njuhu i očima dočarava njive, time potpomaže laži vladalaca; jer, niti se ovde radi o plodnosti zemlje, niti o ljudskoj ljubavi prema njoj, niti o marljivosti – već je cena zrna i cena rada ono što je glavno.

Oni koji od zemlje ubiru dobit nisu oni koji žanju,berzama je miris oranica nepoznat. Berze miriše drugačije. Nasuprot tome “zemljišni posed” je ispravan izraz, njime se smanjuje mogućnost obmane. Umesto reči “Disciplina” trebalo bi, tamo gde vlada represija, koristiti reč “poslušnost”, jer je disciplina moguća i bez vladara i time po sebi ima plemenitiji prizvuk nego poslušnost. A od reči “čast” bolja je reč “ljudsko pravo”.

Time pojedinac ne iščezava tako lako iz vidokruga. Zna se kakav samo šljam daje sebi za pravo da brani čast jednog naroda! I kako samo, rasipnički, siti dele počasti onima koji ih hrane, sami gladujući. Konfucijevo lukavstvo primenjivo je i danas. Konfucije je zamenio neopravdana tumačenja nacionalnih procesa onim opravdanim. Tomas Mor je u Utopiji opisao zemlju u kojoj vladaju pravedni uslovi – to je bila zemlja veoma različita od one u kojoj je živeo, ali joj je veoma ličila, ako se izuzmu ovi pravedni uslovi.

Živeći pod pretnjom carske policije, Lenjin je hteo da opiše represiju i eksploatciju koju je na otoku Sahalin vršila ruska buržoazija. Umesto “Rusija” pisao je “Japan”; a umesto “Sahalin” pisao je “Koreja”. Metode japanske buržoazije čitataoce su u svemu podsećale na one na Sahalinu, ali opis nije bio zabranjen jer je Japan bioneprijatelj Rusije. Mnogo od onoga što u Nemačkoj ne može da se kaže o samoj Nemačkoj, sme da se kaže koristeći seAustrijom.Postoji mnoštvo lukavstava kojima se može obmanuti podozriva država. Voltaire se obračunao s crkvenom verom u čuda time što je napisao jednu dopadljivu pesmu o mladoj Jovanki Orleanskoj. Opisao je čuda koja bez sumnje mora da su se dogodila da bi Jovanka u vojsci i na imanju i među monasima ostala mlada.

Elegancijom stila i opisivanjem erotskih avantura svojstvenih raskošnom životu vladalaca, Volter ih je namamio da napuste religiju koja im je za ovakav život davala podršku. Da, na taj način je stvorio mogućnost da njegovi radovi na zaobilazan način deluju na one kojima su bili namijenjeni. Moćnici među njegovim čitateljima zastupali su i bili blagonakloni prema njihovom širenju. Time su okrenuli leđa i policiji koja je služila njihovom zadovoljstvu. I veliki Lukrecije je izrazito naglasio da za širenje epikurejskog ateizma mnogo duguje lepoti svojih stihova.

Književni mivo može jednom iskazu da služi kao zaštita. Mada često može da pobudi i sumnju. Tada može da se desi da pisac nivo mora namjerno da “rašrafi”. Tako se, na primer, u prezrenoj formi krimi-romana događa da se na neupadljivim mestima prokrijumčare opisi mučnih stanja. Ovakvi opisi sasvim su opravdani u jednom krimi-romanu. Veliki Shakespeare je, oblikujući govor Koriolanove majke kojim odvraća sina suprotstavljenog otadžbini, iz mnogo finijih obzira spustio književni nivo do neuverljivost, jer Koriolan od svog plana nije trebalo da se okrene zbog snage stvarnih razloga ili nekakvim dubokim unutarnjim pokretom – već zbog inertnosti da se prepusti jednoj staroj navici.

Kod Šekspira nalazimo još jedan obrazac kako se istina lukavo proširi – u govoru Antonija nad Cezarovim telom. Antonije neprestano naglašava da je Cezarov ubica Brut čovek vredan poštovanja, ali istovremeno i opisuje njegovo delo i to tako da je opis ovog dela upečatiljiviji od opisa njegovog počinitelja; govornik time dozvoljava biti poražen činjenicama, on sam im dodeljuje veću uverljivost. Džonatan Svift predložio je u jednoj brošuri da bi zarad blagostanja u jednoj zemlji decu siromaha trebalo usoliti i prodavati ih kao meso. Ispostavio je tačne izračune koji dokazuju kako se može mnogo uštediti ako se ni pred čim ne usteže. Svift se napravio glup. Sa mnogo vatre i ozbiljnosti branio je jedan određeni, njemu omraženi način mišljenja,i to po onom pitanju gde se pred svima osvetljava sva njegova niskost. Svako bi mogao biti pametniji ili, u najmanju ruku, humaniji od Svifta, a posebno onaj ko svoja gledišta do tada nije preispitivao.

Propaganda za način mišljenja, a to je područje gde se uvek uspeva, povlađuje interesu potlačenih. Takva propaganda je bitna. Pod vladama koje služe eksploataciji mišljenje se takva propaganda smatra niskom. Niskim se smatra ono što je podređenima korisno. Niskim se smatraju stalna briga o sitosti, saznanje o srozavanju ugleda branitelja države time što su primorani da gladuju, sumnja u vođu koji vodi u nesreću, otpor prema radu koji radnika ne hrani,suprotstavljanje prinudi na besmisleni stav, stavljanje ravnopravnosti nasuprot porodici čiji interesi više ničem ne koriste. Gladne vređaju da su proždrljivci, one koji nemaju šta izgubiti da su kukavice, one koji sumnjaju u svoje tlačitelje vređaju da sumnjaju u vlastitu snagu, one koji traže nadoknadu za svoj rad vređaju da su lenjivci … Pod takvom vlašću mišljenje uopšte smatra se niskim i biva ozloglašeno.

Mišljenje se više nigde ne podučava i, tamo gde istupi, proganja se.Postoje, ipak, područja u kojima se nekažnjeno može ukazati na uspehe testiranja; to su ona područja u kojima je diktaturama mišljenje potrebno. Tako se, na primer, mo-že ukazati na uspehe testiranja u oblasti vojne nauke i tehnike. I odmotavanje klupka organizacije i izumiteljstva rezervnih materijala zahteva mišljenje. Kvarenje životnih namirnica, obučavanje mladeži za rat, sve to zahteva mišljenje i: to se može opisati. Pohvala ratu, besmislenom cilju ovog testiranja – može, pak, lukavo da se izbegne. Tako mišljenje koje polazi od pitanja kako najbolje da se vodi rat, može se dovesti do pitanja da li ovaj rat ima smisla i, najzad, da se primeni na pitanju kako najbolje izbeći jedan besmisleni rat. Ovo pitanje naravno teško da može otvoreno da se postavi. Može li, dakle, mišljenje koje je do tada propagirano da se sirovo i odlučno oblikuje? Može.

Da bi represija koja služi eksploataciji jednog (većeg) dela stanovništva od strane drugog (manjeg) mogla da bude moguća u vremenu kao što je naše, neophodno joj je da stanovništvo zadrži sasvim određeni stav, i to takav koji se mora protezati na sve oblasti. Jedno otkriće u oblasti zoologije, kao što je to biloDarvinovo, bilo je u stanju da iznenada ugrozi eksploataciju; pa ipak se o njemu jedno vreme brinula samo crkva, policija ništa nije primećivala. Istraživanja fizičara dovela su poslednjih godina do promena u oblasti logike koja bi, između ostalog, mogla postati opasne za niz postulata na kojima počiva represija.

Pruski državni filozof Hegel, zaposlen mukotrpnim istraživanjima u području logike, ostavio je Marksu i Lenjinu, klasicima proleterske revolucije, metode od neprocjenjive vrednosti. Različite nauke razvijaju se pod međusobnim uticajima, ali ipak neravnomerno, tako da država nije u stanju da sve drži na oku. Prvoborci istine mogu sebi da odaberu borbena polja na koja se u dotadašnjim prilikama nije obraćala pažnja. Sve se svodi na podučavanje ispravnom načinu mišljenja koje sve pojave i procese preispituje sa njihove prolazne i promenljive strane.

Vladaoci imaju jaku odbojnost spram velikih promena. Oni bi želeli da sve ostane kako jeste, po mogućnosti i hiljadu godina. Bilo bi najbolje zamrznuti mesec i zaustaviti sunce! Niko tada ne bi bio gladan, niko tražio večeru. Ako su oni pucali, kako to da se neprijatelj usuđuje da uzvrati pa,njihov pucanj, pobogu, treba da je poslednji. Ugao posmatranja koji posebno ističe ono što je prolazno predstavlja dobro sredstvo da se ohrabre potlačeni … pre nego što se u svakoj stvari i stanju javi i počne rasti protivrečnost, pobednicima mora nečim da se suprotstavi.

Jedan takav ugao posmatranja (kao što je dijalektika ili učenje o životnoj reci) može se primenjivati ​​na onim predmetima koji neko vreme izmiču pažnji vladalaca.Može se primeniti u biologiji ili hemiji. Ali se može primeniti i pri opisivanju sudbina jedne porodice, a da se pritom ne privuče previše pažnje. Zavisnost jedne stvari od mnogih drugih, a koje su i same u stalnoj promeni, takvo mišljenje je za diktature opasno i može nastupiti u raznim vidovima ne pružajući policiji ništa opipljivo.

Potpuni opis svih okolnosti i procesa s kojima se susreće neko ko hoće da otvori duvandžinicu, takav opis može da zada težak udarac diktaturi. Vlade koje masu ljudi dovode do bede moraju izbeći da se u bedi na njih misli. Zato mnogo govore o sudbini. Jer je sudbina, ne oni, kriva za neimaštinu. Ko neimaštini traži uzrok, biva zatvoren i pre nego što spomene vladu. Ali, moguće je uopšteno se suprotstaviti govoru o sudbini; može se pokazati da je za čovekovu sudbinu odgovoran čovek. Ovo, opet, može se ostvariti na različite načine.

Može, na primer, da se ispriča priča o jednom seoskom imanju, recimo o seoskom imanju na Islandu. Celo selo priča o tome da je na ovo imanje bačena kletva. Jedna seljanka je skočila u bunar, jedan seljak se objesio. Jednog dana biva venčanje, mladi naslednik imanja ženi se devojkom koja u miraz donosi nekoliko njiva. I kletva je skinuta. Selo, pak, nije jedinstveno u tumačenju ovog sretnog preokreta. Jedni ga pripisuju vedroj prirodi mladog seljaka, drugi njivama koje je mlada seljanka donela i time učinila imanje sposobnim za život. Ali, čak i u pesmi koja opisuje neki pejzaž može nešto da se postigne; naime, kada se prirodi pridodaju stvari koje su stvorili ljudi. Lukavstvo je neophodno da bi se istina proširila.

Zaključak

Velika istina našeg doba (čijim se spoznavanjem još nije bavilo, a bez čije spoznaje nijedna druga istina od značaja ne može biti pronađena) jeste da naš deo planete tone u barbarstvo zato što su odnosi posedništva nad sredstvima proizvodnje nasilno uspostavljeni. Kakva je korist od pisanja nečeg hrabrog, nečeg iz čega proizilazi da je stanje u koje tonemo nešto barbarsko (što je istina) – ako nije jasno zašto smo u taj položaj dospeli? Moramo reći da do zlostavljanja dolazi jer posednički odnosi ostaju isti. Naravno, kad ovo kažemo izgubićemo mnoge prijatelje koji su, doduše, protiv zlostavljanja, ali koji veruju da se posednički odnosi i bez zlostavljanja mogu održati (što je neistina).

Mi moramo da kažemo istinu o varvarskom stanju u našoj zemlji, da moramo učiniti ono što će barbarstvo dovesti do nestanka, ono što će promeniti posedničke odnose.

Dalje, mi to moramo da kažemo onima koji zbog posedničkih odnosa najviše ispaštaju i koji u njihovoj promeni imaju najviše interesa, radnicima, kao i svima onima koje možemo pridobiti za saveznike zato što nemaju vlasništvo nad sredstvima proizvodnje, čak i kada imaju udeo u profitu.

I moramo, kao peto, da postupamo lukavo.I svih ovih pet teškoća moramo da savladavamo istovremeno, jer ne možemo reći istinu o stanju varvarstva a da ne mislimo na one koji zbog barbarstva ispašutaju, i dok, neprestano sa sebe stresajući svaki napad malodušnosti i stalno držeći pred očima istinske odnose,tražimo one koji su spremni iskoristiti znanje – moramo da mislimo i na to da im istinu podarimo takvu da bude oružje u njihovim rukama i sve to tako lukavo da neprijatelj ovu primopredaju ne može da primeti i spreči.

Toliko je potrebno kada se od pisca zahteva da piše istinu.

Beleška Prevod sa nemačkog i beleška: Marko Stojkić  

izvor

12. 7. 2025.

Jama i klatno, Edgar Allan Poea

Impia tortorum longos hic turba furores
Sanguinis innocui, non satiata, aluit.
Sospite nunc patria, fracto nunc funeris antro,
Mors ubi dira fuit vita salusque patent.

[Katreni komponovani za kapije pijace koja će biti podignuta na mestu Jakobinskog kluba u Parizu.]

BIO SAM bolestan - smrtno bolestan od te duge agonije; i kada su me konačno odvezali i dozvolili mi da sednem, osetio sam da me čula napuštaju. Presuda - strašna presuda smrti - bila je poslednji od izrazitih naglasaka koji su doprli do mojih ušiju. Nakon toga, zvuk inkvizitorskih glasova kao da se stopio u jedno sanjivo neodređeno zujanje. Preneo je mojoj duši ideju revolucije - možda zbog njene maštovite asocijacije na brujanje mlinskog točka. To je bilo samo nakratko; jer ubrzo više nisam čuo. Ipak, neko vreme sam video; ali sa kakvim strašnim preterivanjem! Video sam usne sudija u crnim haljama. Izgledali su mi beli -- belji od papira na kojem ispisujem ove reči -- i tanki čak do grotesknosti; tanki od intenziteta njihovog izraza čvrstoće -- nepokolebljive odlučnosti -- strogog prezira prema ljudskoj torturi. Video sam da odluke onoga što je za mene bila Sudbina još uvek izlaze s tih usana. Video sam ih kako se grče u smrtonosnom izgovoru. Video sam ih kako oblikuju slogove mog imena; i stresao sam se jer nijedan zvuk nije uspeo. Video sam i, na nekoliko trenutaka deliričnog užasa, tiho i gotovo neprimetno njihanje samulovih zavesa koje su obavijale zidove stana. A onda mi je pogled pao na sedam visokih sveća na stolu. U početku su imale aspekt milosrđa i izgledale su kao beli i vitki anđeli koji će me spasiti; ali onda, odjednom, obuze me smrtonosna mučnina, i osetih kako svako vlakno u mom tijelu drhti kao da sam dodirnuo žicu galvanske baterije , dok su se anđeoski oblici pretvorili u besmislene utvare, s plamenim glavama, i vidio sam da od njih neće biti pomoći. A onda se u moju maštu, poput bogate muzičke note, uvukla misao o tome kakav slatki odmor mora biti u grobu. Misao je došla nežno i prikriveno, i činilo se da je prošlo mnogo vremena pre nego što je dostigla punu svest; ali baš kad je moj duh konačno uspeo da je oseti i probavi, figure sudija su nestale, kao magično, ispred mene; visoke sveće su potonule u ništavilo; njihovi plamenovi su se potpuno ugasili; crnilo tame je nastupilo; svi osećaji su se pojavili progutani u ludom, jurišnom spustu kao duše u Had. Tada su tišina, mir i noć bili svemir.

Onesvestio sam se; ali ipak neću reći da je sva svest izgubljena. Ono što je od nje ostalo neću pokušati definisati, pa čak ni opisati; ipak, nije sve bilo izgubljeno. U najdubljem snu - ne! U delirijumu - ne! U nesvestici - ne! U smrti - ne! čak ni u grobu nije sve izgubljeno. Inače nema besmrtnosti za čoveka. Budeći se iz najdubljeg sna, prekidamo tanku mrežu nekog sna. Pa ipak, u sekundi nakon toga (koliko god ta mreža bila krhka), ne sećamo se da smo sanjali. U povratku u život iz nesvestice postoje dve faze; prva, faza osećaja mentalnog ili duhovnog; druga, faza osećaja fizičkog postojanja. Čini se verovatnim da bismo, ako bismo, dostigavši ​​drugu fazu, mogli prisetiti se utisaka prve, otkrili da su ti utisci rečiti u sećanjima na ponor iza. A taj ponor je - šta? Kako ćemo barem razlikovati njegove sene od sena grobnice? Ali ako se utisci onoga što sam nazvao prvom fazom ne prizivaju po volji, ipak, nakon dugog vremenskog perioda, ne dolaze li nepozvani, dok se mi čudimo odakle dolaze? Onaj koji se nikada nije onesvestio, nije li onaj koji pronalazi čudne palate i divlje poznata lica u žaru koji žari; nije li onaj koji ugleda kako lebde u vazduhu tužne vizije koje mnogi možda ne vide; nije li onaj koji razmišlja o mirisu nekog novog cveta - nije li onaj čiji se mozak zbunjuje značenjem neke muzičke kadence koja nikada pre nije privukla njegovu pažnju.

Usred čestih i promišljenih napora da se prisetim; usred ozbiljnih borbi da ponovo prikupim neki znak stanja prividne ništavila u koje je moja duša pala, bilo je trenutaka kada sam sanjao o uspehu; bilo je kratkih, vrlo kratkih perioda kada sam prizivao sećanja za koja me jasni razum kasnije epohe uverava da su se mogla odnositi samo na to stanje prividne nesvesti. Ove sene sećanja nejasno govore o visokim figurama koje su me podizale i nosile u tišini dole - dole - i dalje dole - sve dok me užasna vrtoglavica nije obuzela pri samoj pomisli na beskonačnost spuštanja. Govore i o nejasnom užasu u mom srcu, zbog neprirodne mirnoće tog srca. Zatim dolazi osećaj iznenadne nepokretnosti u svemu; kao da su oni koji su me nosili (strašan voz!) u svom spuštanju prestigli granice beskonačnog i zastali od zamora svog rada. Nakon ovoga prizivam u sećanje ravnost i vlagu; a onda je sve ludilo - ludilo sećanja koje se bavi zabranjenim stvarima.

Vrlo iznenada, u moju dušu se vratiše pokret i zvuk - burno kucanje srca, a u ušima zvuk njegovog kucanja. Zatim pauza u kojoj je sve prazno. Zatim ponovo zvuk, pokret i dodir - trnci koji prožimaju moje telo. Zatim sama svest o postojanju, bez misli - stanje koje je dugo trajalo. Zatim, vrlo iznenada, misao, drhtavi užas i ozbiljan pokušaj da shvatim svoje pravo stanje. Zatim snažna želja da padnem u neosetljivost. Zatim nagli oporavak duše i uspešan pokušaj da se pokrenem. A sada potpuno sećanje na suđenje, na sudije, na samurovske zavese, na presudu, na bolest, na nesvesticu. Zatim potpuni zaborav svega što je usledilo; svega čega su mi kasniji dan i mnogo ozbiljnosti u nastojanju omogućili da se nejasno prisetim.

Do tada nisam otvorio oči. Osetio sam da ležim na leđima, nesvezan. Ispružio sam ruku i ona je teško pala na nešto vlažno i tvrdo. Tamo sam je pustio da ostane mnogo minuta, dok sam se trudio da zamislim gde i šta bi moglo biti. Čeznuo sam, ali se nisam usudio da upotrebim svoj vid. Strahovao sam od prvog pogleda na predmete oko sebe. Nije bilo da sam se bojao gledati strašne stvari, već da sam se užasnuo da neće biti ničega za videti. Konačno, s divljim očajem u srcu, brzo sam zatvorio oči. Moje najgore misli su se tada potvrdile. Crnilo večne noći me okruživalo. Borio sam se za dah. Intenzitet tame kao da me je pritiskao i gušio. Atmosfera je bila nepodnošljivo zagušljiva. I dalje sam mirno ležao i trudio se da upotrebim svoj razum. Prisetio sam se istražnog postupka i pokušao iz te tačke da zaključim o svom stvarnom stanju. Presuda je izrečena; i činilo mi se da je od tada prošao vrlo dug vremenski interval. Pa ipak, ni na trenutak nisam pomislio da sam zaista mrtav. Takva pretpostavka, bez obzira na ono što čitamo u fikciji, potpuno je u suprotnosti sa stvarnim postojanjem; -- ali gde sam i u kakvom sam stanju bio? Znao sam da osuđenici na smrt obično ginu na autodafeu, a jedan od njih održan je baš na dan mog suđenja. Jesam li bio zatvoren u tamnici da čekam sledeću žrtvu, koja se neće održati još mnogo meseci? Odmah sam shvatio da to nije moguće. Žrtve su bile hitno tražene. Štaviše, moja tamnica, kao i sve osuđene ćelije u Toledu , imale su kamene podove, a svetlost nije bila potpuno isključena.

Strašna pomisao iznenada mi je naterala krv u bujicama na srce i nakratko sam ponovo pao u nesvest. Nakon što sam se oporavio, odmah sam skočio na noge, drhteći grčevito u svakom vlaknu. Divlje sam mahao rukama oko sebe u svim smerovima. Nisam ništa osećao; ipak sam se bojao napraviti korak, da me ne bi sprečili zidovi grobnice. Znoj je izbijao iz svake pore i skupljao se u hladnim velikim kapljicama na mom čelu. Bol neizvesnosti konačno je postala nepodnošljiva, pa sam oprezno krenuo napred, ispruženih ruku i očiju naprežući se iz duplji, u nadi da ću uhvatiti neki slabašan zrak svetlosti. Napravio sam mnogo koraka; ali sve je i dalje bilo tama i prazno. Disao sam slobodnije. Činilo se očiglednim da moja sudbina nije, barem, najstrašnija.

I sada, dok sam i dalje oprezno koračao napred, u mom sećanju su se nagomilale hiljade nejasnih glasina o užasima Toleda . O tamnicama su se pričale čudne stvari - basne koje sam oduvek smatrao - ali ipak čudne i previše strašne da bih ih ponovio, osim šapatom. Jesam li ostavljen da umrem od gladi u ovom podzemnom svetu tame; ili kakva me sudbina, možda čak i strašnija, čeka? Da će rezultat biti smrt, i to smrt s više nego uobičajenom gorčinom, previše sam dobro poznavao karakter svojih sudija da bih sumnjao. Način i sat bili su sve što me je zaokupljalo ili odvraćalo pažnju.

Moje ispružene ruke konačno su naišle na neku čvrstu prepreku. Bio je to zid, naizgled od kamena - vrlo gladak, sluzav i hladan. Pratio sam ga; koračao sam sa svim opreznim nepoverenje kojim su me inspirisale određene antičke priče. Međutim, ovaj proces mi nije pružio nikakvu mogućnost da utvrdim dimenzije svoje tamnice; jer bih mogao napraviti njen krug i vratiti se na mesto odakle sam krenuo, a da toga nisam bio svestan; tako savršeno ujednačen izgledao je zid. Stoga sam potražio nož koji mi je bio u džepu kada su me uveli u istražnu komoru; ali ga nije bilo; Moja odeća je zamenjena omotačem od grubog serža. Razmišljao sam da zabijem oštricu u neku sićušnu pukotinu u zidu kako bih odredio svoju polaznu tačku. Teškoća je, ipak, bila samo trivijalna; iako se, u neredu moje mašte, u početku činila nesavladivom. Otkinuo sam deo ruba s ogrtača i postavio ga u punoj dužini, pod pravim uglom u odnosu na zid. Pipkajući po zatvoru, nisam mogao a da ne naiđem na ovu krpu nakon što sam završio krug. Tako sam barem mislio: ali nisam računao na veličinu tamnice, niti na vlastitu slabost. Tlo je bilo vlažno i klizavo. Teturao sam se neko vreme, kada sam se spotaknuo i pao. Moj preterani umor me naterao da ostanem ničice; i san me ubrzo obuzeo dok sam ležao.

Kad sam se probudio i ispružio ruku, našao sam pored sebe hleb i vrč s vodom. Bio sam previše iscrpljen da bih razmišljao o toj okolnosti, ali sam jeo i pio s proždrljivošću. Ubrzo nakon toga, nastavio sam obilazak zatvora i, uz mnogo muke, konačno naišao na komadić serža. Do trenutka kada sam pao, izbrojao sam pedeset dva koraka, a kad sam nastavio hodati, izbrojao sam još četrdeset osam; -- kad sam stigao do krpe. Dakle, ukupno je bilo stotinu koraka; i, pustivši dva koraka u dvorište, pretpostavio sam da tamnica ima pedeset metara u krugu. Međutim, naišao sam na mnogo uglova u zidu, te stoga nisam mogao nagađati o obliku svoda; za svod nisam mogao a da ne pretpostavim da jeste.

Nisam imao mnogo svrhe - svakako nisam imao nade - u ovim istraživanjima; ali nejasna znatiželja me je potaknula da nastavim. Napustivši zid, odlučio sam preći područje ograđenog prostora. U početku sam postupao s krajnjim oprezom, jer je pod, iako naizgled od čvrstog materijala, bio prekriven sluzi. Međutim, na kraju sam skupio hrabrost i nisam oklevao da čvrsto koračam; nastojeći da pređem u što direktnijoj liniji. Napredovao sam deset ili dvanaest koraka na ovaj način, kada se ostatak poderanog ruba moje haljine zapleo između mojih nogu. Stao sam na njega i silovito pao licem na pod.

U zbrci koja je pratila moj pad, nisam odmah shvatio pomalo zapanjujuću okolnost, koja je ipak, nekoliko sekundi kasnije, dok sam još ležao ničice, privukla moju pažnju. Bilo je to ovo - moja brada je počivala na podu zatvora, ali moje usne i gornji deo glave, iako naizgled na nižoj visini od brade, nisu ništa dodirivali. Istovremeno, moje čelo kao da je bilo okupano lepljivom parom, a neobičan miris trule gljive dopirao je do mojih nozdrva. Ispružio sam ruku i stresao se kad sam shvatio da sam pao na sam rub kružne jame, čiju veličinu, naravno, u tom trenutku nisam mogao utvrditi. Pipkajući po zidu odmah ispod ruba, uspeo sam izvući mali komadić i pustiti ga da padne u ponor. Nekoliko sekundi sam osluškivao njegovo odjekivanje dok je udarao o stranice ponora u svom padu; konačno se začuo turoban pad u vodu, nakon čega su usledili glasni odjeci. U istom trenutku začuo se zvuk koji je podsećao na brzo otvaranje i brzo zatvaranje vrata iznad glave, dok je slabašan bljesak svetlosti iznenada bljesnuo kroz tamu i jednako iznenada nestao.

Jasno sam video sudbinu koja mi je bila pripremljena i čestitao sam sebi na pravovremenoj nesreći kojom sam se izvukao. Još jedan korak pre mog pada, i svet me više ne bi video. A smrt koju sam upravo izbegao bila je upravo one prirode koju sam smatrao bajnom i neozbiljnom u pričama o Inkviziciji. Žrtve njene tiranije imale su izbor između smrti s njenim najstrašnijim fizičkim agonijama i smrti s njenim najstrašnijim moralnim užasima. Ja sam bio rezervisan za ovo drugo. Dugotrajnom patnjom moji su živci bili iscrpljeni, sve dok nisam zadrhtao na zvuk vlastitog glasa i postao u svakom pogledu prikladan subjekt za vrstu mučenja koja me je čekala.

Drhteći svim udovima, napipao sam se natrag do zida; odlučivši da tamo radije poginem nego da rizikujem užase bunara, kojih je moja mašta sada zamišljala mnoge na raznim položajima po tamnici. U drugim duševnim stanjima možda bih imao hrabrosti da odmah okončam svoju bedu skokom u jedan od ovih ponora; ali sada sam bio najveća kukavica. Nisam mogao zaboraviti ni ono što sam čitao o ovim jamama - da iznenadni nestanak života nije bio deo njihovog najstrašnijeg plana.

Uznemirenost duha držala me budnim mnogo dugih sati; ali na kraju sam ponovo zaspao. Nakon što sam se probudio, pronašao sam pored sebe, kao i pre, hleb i vrč vode. Žarka žeđ me proždirala i ispraznio sam posudu na gutljaj. Mora da je bila drogirana; jer jedva sam se napio, pre nego što sam postao neodoljivo pospan. Dubok san me obuzeo - san poput smrti. Koliko je dugo trajao, naravno, ne znam; ali kada sam ponovo otvorio oči, predmeti oko mene bili su vidljivi. Divljim sumpornim sjajem, čije poreklo isprva nisam mogao odrediti, uspeo sam videti opseg i izgled zatvora.

U njegovoj veličini sam se jako prevario. Celi obim njegovih zidova nije prelazio dvadeset pet jardi. Nekoliko minuta ta činjenica mi je priuštila mnogo uzaludne brige; zaista uzaludne! Jer šta bi moglo biti manje važno, pod strašnim okolnostima koje su me okruživale, od samih dimenzija moje tamnice? Ali moja duša se divlje zanimala za sitnice i zaokupio sam se nastojanjima da objasnim grešku koju sam počinio u merenju. Istina mi je konačno sinula. U mom prvom pokušaju istraživanja izbrojao sam pedeset dva koraka, sve do trenutka kada sam pao; Morao sam tada biti na korak ili dva od fragmenta serža; u stvari, skoro sam obišao svod. Zatim sam zaspao, a nakon što sam se probudio, morao sam se vratiti na svoje korake -- pretpostavljajući da je obilazak bio gotovo dvostruko veći od onoga što je zapravo bio. Moja zbunjenost sprečila me je da primetim da sam obilazak započeo zidom s leve strane, a završio zidom s desne strane.

Prevario sam se i u pogledu oblika ograđenog prostora. Pipajući, pronašao sam mnogo uglova i tako zaključio da je prostor velike nepravilnosti; toliko je snažan učinak potpune tame na onoga ko se budi iz letargije ili sna! Uglovi su bili jednostavno udubljenja ili niše, u nejednakim razmacima. Opšti oblik zatvora bio je kvadrat. Ono što sam smatrao zidovima sada se činilo kao gvožđe ili neki drugi metal, u ogromnim pločama, čiji su šavovi ili spojevi uzrokovali udubljenje. Čitava površina ovog metalnog ograđenog prostora bila je grubo obojena svim odvratnim i odbojnim ukrasima koje je iznedrilo praznoverje monaha. Figure demona u aspektima pretnje, s oblicima kostura i druge zaista strašne slike, prekrivale su i unakazile zidove. Primetio sam da su obrisi ovih čudovišta dovoljno jasni, ali da su boje izgledale izbledele i zamućene, kao od uticaja vlažne atmosfere. Sada sam primetio i pod, koji je bio od kamena. U sredini se prostirao kružni otvor iz čijih sam čeljusti pobegao; ali to je bila jedina jama u tamnici.

Sve sam to video nejasno i uz mnogo truda: jer se moje lično stanje znatno promenilo tokom sna. Sada sam ležao na leđima, i to punom dužinom, na nekoj vrsti niskog drvenog okvira. Za njega sam bio čvrsto vezan dugim remenom nalik pojasu . Provlačio se u mnogim vijugama oko mojih udova i tela, ostavljajući na slobodi samo moju glavu i levu ruku do te mere da sam se, uz veliki napor, mogao snabdevati hranom iz zemljane posude koja je ležala pored mene na podu. Video sam, na svoj užas, da je vrč uklonjen. Kažem na svoj užas; jer me je izjedala nepodnošljiva žeđ. Činilo se da je ova žeđ bila namera mojih progonitelja da je izazovu: jer je hrana u posudi bila meso oštro začinjeno.

Pogledavši gore, osmotrio sam plafon svog zatvora. Bio je visok nekih deset ili dvadeset metara i izgrađen slično kao i bočni zidovi. Na jednom od panela, jedna vrlo neobična figura privukla je svu moju pažnju. Bila je to naslikana figura Vremena, kako se obično prikazuje, osim što je umesto kose držao ono što sam, na prvi pogled, pretpostavio da je slika ogromnog klatna, kakvo vidimo na antičkim satovima. Međutim, nešto je u izgledu ove mašine navelo da je pažljivije posmatram. Dok sam gledao direktno u nju (jer je njen položaj bio odmah iznad mojeg), pomislio sam da je vidim u pokretu. U trenutku nakon toga, mašta se potvrdila. Njen zamah je bio kratak i, naravno, spor. Posmatrao sam je nekoliko minuta, pomalo sa strahom, ali više sa čuđenjem. Konačno umoran od posmatranja njenog tupog kretanja, okrenuo sam pogled ka drugim predmetima u ćeliji.

Lagani šum privukao mi je pažnju i, pogledavši u pod, ugledao sam nekoliko ogromnih pacova kako trče po njemu. Izašli su iz bunara, koji se nalazio s moje desne strane. Čak i tada, dok sam gledao, dolazili su u grupama, žurno, s proždrljivim očima, privučeni mirisom mesa. Trebalo je mnogo truda i pažnje da ih se otera.

Moglo je proći pola sata, možda čak i sat (jer nisam mogao savršeno osetiti vreme) pre nego što sam ponovo podigao pogled. Ono što sam tada video zbunilo me je i zapanjilo. Zamah klatna se povećao za skoro metar. Kao prirodna posledica, i njegova brzina je bila mnogo veća. Ali ono što me je najviše uznemirilo bila je ideja koja se primetno spustila. Sada sam primetio - s kakvim užasom je nepotrebno reći - da je njegov donji kraj bio formiran od polumeseca blistavog čelika, dugačak oko 30 centimetara od roga do roga; rogovi prema gore, a donja ivica očito oštra kao britva. Poput britve, činio se masivnim i teškim, sužavajući se od ivice u čvrstu i široku strukturu iznad. Bio je pričvršćen za tešku mesinganu šipku, i cela je šištala dok se njihala kroz vazduh.

Više nisam mogao sumnjati u propast koju mi je pripremila monaška domišljatost u mučenju. Moje znanje o jami postalo je poznato inkvizitorskim agentima - jami čiji su užasi bili namenjeni tako hrabrom uporniku kao što sam ja - jami, tipičnoj za pakao, i koju su glasine smatrale Ultima Thule svih njihovih kazni. Skok u ovu jamu izbegao sam pukim slučajem, znao sam da iznenađenje ili zarobljavanje u mukama čini važan deo sve groteske ovih tamničkih smrti. Nakon što nisam uspeo pasti, nije bilo deo demonskog plana da me baci u ponor; i stoga (bez alternative) čekalo me je drugačije i blaže uništenje. Blaže! Napola sam se nasmešio u svojoj agoniji dok sam razmišljao o takvoj primeni takvog termina.

Šta me to podiže da ispričam o dugim, dugim satima užasa više od smrtnog, tokom kojih sam brojao jureće vibracije čelika! Centimetar po centimetar - liniju po liniju - sa spuštanjem primetnim samo u intervalima koji su se činili večnima - sve dole i sve dole je padalo! Dani su prolazili - možda je prošlo toliko dana - pre nego što je tako blizu prešlo nada mnom da me je obasjalo svojim oštrim dahom. Miris oštrog čelika nametnuo mi se u nozdrve. Molio sam se - umarao sam nebo svojom molitvom za njegov brži spust. Postao sam mahnit i borio se da se prisilim da se podignem protiv zamaha strašne sablje. A onda sam se iznenada smirio i ležao smešeći se blistavoj smrti, kao dete nekoj retkoj sitnici.

Usledio je još jedan period potpune neosetljivosti; bio je kratak; jer, nakon što sam ponovo oživeo, nije bilo primetnog spuštanja klatna. Ali mogao je biti dug; jer sam znao da postoje demoni koji su primetili moju nesvesticu i koji su mogli zaustaviti vibracije po volji. I nakon oporavka, osećao sam se vrlo - oh, neizrecivo bolesno i slabo, kao da sam bio u dugoj iznemoglosti. Čak i usred agonije tog perioda, ljudska priroda je žudela za hranom. S bolnim naporom ispružio sam levu ruku koliko su mi okovi dozvoljavali i uhvatio mali ostatak koji su mi poštedeli pacovi. Dok sam stavio deo na usne, na pamet mi je navrla poluformirana misao radosti - nade. Pa ipak, šta bih ja imao s nadom? Bila je to, kao što rekoh, poluformirana misao - čovek ima mnogo takvih koje se nikada ne dovrše. Osećao sam da je od radosti - nade; ali sam osećao i da je propala u svom formiranju. Uzalud sam se borio da je usavršim - da je povratim. Duga patnja je gotovo uništila sve moje uobičajene umne moći. Bio sam imbecil - idiot.

Vibracije klatna bile su pod pravim uglom u odnosu na moju dužinu. Video sam da je polumesec dizajniran da prelazi preko područja srca. Pohabao bi serž moje haljine - vratio bi se i ponovio svoje operacije - iznova - i iznova. Uprkos strašno širokom zamahu (nekih trideset stopa ili više) i šištavoj snazi njegovog spuštanja, dovoljnoj da razbije ove iste zidove, ipak bi habanje moje haljine bilo sve što bi, nekoliko minuta, postigao. I na ovu misao sam zastao. Nisam se usudio ići dalje od ovog razmišljanja. Zadržao sam se na tome s upornošću pažnje - kao da bih, tako zadržavajući se, mogao ovde zaustaviti spuštanje čelika. Prisilio sam se da razmišljam o zvuku polumeseca dok bi trebao prelaziti preko odeće - o neobičnom uzbudljivom osećaju koji trenje tkanine proizvodi na živcima. Razmišljao sam o svoj toj frivolnosti dok mi zubi nisu trnuli.

Dole - postojano se vukao dole. Mahnito sam uživao u poređenju njegovog kretanja prema dole s njegovom bočnom brzinom. Desno - levo - daleko i široko - s krikom prokletog duha; do mog srca s prikrivenim korakom tigra! Naizmenično sam se smejao i zavijao dok je jedna ili druga ideja postajala prevladavajuća.

Dole - svakako, neumoljivo dole! Vibriralo je na samo tri inča od mojih grudi! Borio sam se žestoko, besno, da oslobodim levu ruku. Bila je slobodna samo od lakta do šake. Mogao sam dohvatiti ovu potonju, s pladnja pored mene, do usta, s velikim naporom, ali ne dalje. Da sam mogao slomiti kopče iznad lakta, zgrabio bih i pokušao zaustaviti klatno. Mogao sam jednako tako pokušati zaustaviti lavinu!

Dole -- i dalje neprestano -- i dalje neizbežno dole! Dahtao sam i borio se pri svakoj vibraciji. Grčevito sam se skupljao pri svakom njenom zamahu. Moje oči su pratile njegove vanjske ili uzlazne vrtloge sa žudnjom najbesmislenijeg očaja; grčevito su se zatvarale pri spuštanju, iako bi smrt bila olakšanje, oh! kako neizrecivo! Ipak sam drhtao u svakom živcu pomislivši kako bi lagano potonuće mašinerije izazvalo tu oštru, blistavu sekiru na mojim grudima. Nada je bila ta koja je naterala živac da zadrhti -- okvir da se smanji. Bila je to nada -- nada koja trijumfuje na mučenju -- koja šapuće osuđenicima na smrt čak i u tamnicama Inkvizicije .

Video sam da će nekih deset ili dvanaest vibracija dovesti čelik u stvarni kontakt s mojom haljom, i s ovim zapažanjem odjednom je moj duh preplavio sav onaj oštar, sabran mir očaja. Po prvi put nakon mnogo sati -- ili možda dana -- pomislio sam. Sada mi je palo na pamet da je zavoj, ili pojas , koji me je obavijao, bio jedinstven. Nisam bio vezan nikakvim zasebnim užetkom. Prvi udarac polumeseca poput britve preko bilo kojeg dela trake, toliko bi je odvojio da bi se mogla odmotati s mene pomoću moje leve ruke. Ali kako bi u tom slučaju bila strašna blizina čelika! Rezultat najmanje borbe, kako smrtonosan! Štaviše, je li bilo verovatno da mučiteljevi sluge nisu predvidele i predvidele ovu mogućnost! Je li bilo verovatno da je zavoj prelazio preko mojih grudi u putanji klatna? Plašeći se da ću se onesvestiti i, kako se činilo, u poslednjoj nadi da ću biti osujećen, toliko sam podigao glavu da sam dobio jasan pogled na svoje grudi. Pojas mi je obavijao udove i telo u svim smjerovima - osim na putu uništavajućeg polumeseca.

Jedva sam vratio glavu u prvobitni položaj, kada mi je sinulo ono što ne mogu bolje opisati nego kao neformiranu polovinu one ideje o oslobođenju na koju sam prethodno aludirao, a od koje je samo delić neodređeno lebdeo kroz moj mozak kada bih prineo hranu svojim gorućim usnama. Čitava misao je sada bila prisutna -- slabašna, jedva razumna, jedva određena -- ali ipak potpuna. Odmah sam, s nervoznom energijom očaja, pokušao da je ostvarim.

Satima je neposredna blizina niske konstrukcije na kojoj sam ležao, doslovno vrvela pacovima. Bili su divlji, drski, proždrljivi; njihove crvene oči su me gledale kao da čekaju samo da se umirim da bih postao njihov plen. "Na kakvu su hranu", pomislio sam, "navikli u bunaru?"

Proždrli su, uprkos svim mojim naporima da ih sprečim, sve osim malog ostatka sadržaja zdele. Upao sam u uobičajeno klackanje, odnosno mahanje rukom oko pladnja: i, konačno, nesvesna ujednačenost pokreta lišila ga je učinka. U svojoj proždrljivosti, štetočine su mi često zabijale oštre kljova u prste. Česticama masne i začinjene hrane koje su sada ostale, temeljito sam protrljao zavoj gde god sam mogao dohvatiti; zatim, podižući ruku s poda, ležao sam bez daha.

U početku su se proždrljive životinje prestrašile i prestravile promenom - prestankom kretanja. Uplašeno su se povukle; mnoge su tražile bunar. Ali to je bilo samo na trenutak. Nisam uzalud računao na njihovu proždrljivost. Primetivši da sam ostao nepomičan, jedan ili dvojica najhrabrijeg skočili su na okvir i pomirisali pojas. To se činilo kao znak za opšti juriš. Iz bunara su požurili sa svežim trupama. Držali su se za drvo -- pregazili su ga i skakali u stotinama na mene. Odmereno kretanje klatna ih uopšte nije uznemirilo. Izbegavajući njegove udarce, zaokupljali su se namazanim zavojem. Pritiskali su -- rojili su se na mene u sve većim hrpama. Previjali su se oko mog grla; njihove hladne usne tražile su moje; bio sam napola ugušen njihovim gomilajućim pritiskom; gađenje, za koje svijet nema imena, ispunilo mi je grudi i ledilo mi srce teškom, ljepljivom stiskom. Još samo jedan minut, i osetio sam da će borba biti gotova. Jasno sam osetio popuštanje zavoja. Znao sam da na više od jednog mesta već mora biti prekinut. Sa više nego ljudskom odlučnošću ležao sam mirno.

Niti sam pogrešio u svojim proračunima -- niti sam uzalud treo. Konačno sam osetio da sam slobodan. Pojas je visio u trakama s mog tela. Ali udar klatna već je pritiskao moje grudi. Podelio je serž ogrtača. Prorezao je lan ispod. Dvaput se ponovo zamahnulo, i oštar osećaj bola prostrujao je svakim živcem. Ali trenutak bega je došao. Na mahnuće moje ruke, moji osloboditelji su se burno udaljili. Pravim pokretom - opreznim, postrance, skupljajući se i sporo - iskliznuo sam iz zagrljaja zavoja i izvan dohvata sablje . Za trenutak, barem, bio sam slobodan.

Slobodan! - i u stisku Inkvizicije. Jedva sam sišao sa svog drvenog kreveta užasa na kameni pod zatvora, kada je kretanje paklene mašine prestalo i ugledao sam je kako je neka nevidljiva sila vuče kroz plafon. To je bila lekcija koju sam očajnički shvatio k srcu. Svaki moj pokret je nesumnjivo bio praćen. Slobodan! -- Samo sam izbegao smrt u jednom obliku agonije, da bih bio predan gorem od smrti u nekom drugom. S tom mišlju sam nervozno prevrnuo očima po gvozdenim barijerama koje su me okružavale. Nešto neobično -- neka promena koju, u početku, nisam mogao jasno proceniti -- bilo je očito, dogodila se u stanu. Mnogo minuta, sanjiv i drhtav, zaokupljao sam se uzaludnim, nepovezanim nagađanjima. Tokom ovog perioda, prvi put sam postao svestan porekla sumporne svetlosti koja je osvetljavala ćeliju. Dolazila je iz pukotine, široke oko pola inča, koja se protezala u potpunosti oko zatvora u podnožju zidova, koji su se tako činili, i bili, potpuno odvojeni od poda. Pokušao sam, ali naravno uzalud, da pogledam kroz otvor .

Čim sam se probudio, misterija promene u odaji odmah mi je provalila u razum. Primetio sam da, iako su obrisi figura na zidovima bili dovoljno jasni, boje su ipak delovale mutno i neodređeno. Ove boje su sada poprimile, i trenutno su poprimale, zapanjujući i najintenzivniji sjaj, koji je sablasnim i đavolskim portretima davao aspekt koji bi mogao uzbuditi čak i čvršće živce od mojih. Demonske oči, divlje i sablasne živahnosti, zurile su u mene u hiljadu pravaca, gde ni jedan pre nije bio vidljiv, i svetlucale su jezivim sjajem vatre koji nisam mogao naterati svoju maštu da smatra nestvarnim.

Nestvarno! -- Čak i dok sam disao, do mojih nozdrva je došao dah pare usijanog gvožđa! Zagušljiv miris prožimao je zatvor! Sve dublji sjaj se svakog trenutka taložio u očima koje su zurile u moje agonije! Bogatija nijansa grimizne širila se preko naslikanih užasa krvi. Dahtao sam! Dahtao sam! Nije moglo biti sumnje u namjeru mojih mučitelja -- oh! najneumoljiviji! oh! najdemonskiji od ljudi! Stisnuo sam se od užarenog metala prema središtu ćelije. Usred pomisli na vatreno uništenje koje se spremalo, ideja o hladnoći bunara preplavila je moju dušu poput melema. Pojurio sam do njegovog smrtonosnog ruba. Bacio sam svoj napregnuti vid dole. Bljesak sa zapaljenog krova obasjavao je njegove najdublje kutke. Pa ipak, na divlji trenutak, moj duh je odbio shvatiti značenje onoga što sam video. Napokon se probio -- probio se u moju dušu -- probio se u moj drhtavi razum. -- Oh! da neki glas progovori! -- oh! užase! -- oh! bilo koji užas osim ovog! S krikom, pojurio sam s ruba i zario lice u ruke -- gorko plačući.

Vrućina se brzo pojačavala i ponovo sam pogledao gore, drhteći kao u napadu groznice. Došlo je do druge promene u ćeliji - i sada je promena očigledno bila u obliku. Kao i pre, uzalud sam se u početku trudio da shvatim ili shvatim šta se dešava. Ali nije bilo dugo da sam ostavljen u nedoumici. Inkvizitorska osveta je ubrzana mojim dvostrukim begom i više se nisam trebao družiti s Kraljem Straha. Soba je bila četvrtasta. Video sam da su dva njena gvozdena ugla sada oštra - dva, dakle, tupa. Strašna razlika se brzo povećala uz tiho tutnjanje ili stenjanje. U trenutku, stan je promenio oblik u romb. Ali promena se tu nije zaustavila - nisam se ni nadao ni želeo da prestane. Mogao sam priviti crvene zidove na grudi kao odeću večnog mira. "Smrt", rekao sam, "bilo koja smrt osim one iz jame!" Budalo! Zar nisam znao da je u jamu cilj gorućeg gvožđa da me gurne? Mogu li odoleti njegovom sjaju? Ili, ako čak i to, mogu li izdržati njegov pritisak? I sada, sve ravniji i ravniji romb je rastao brzinom koja mi nije ostavila vremena za razmišljanje. Njegovo središte, i naravno, njegova najveća širina, dolazila je tik iznad zevajućeg ponora. Povukao sam se - ali zidovi koji su se zatvarali neumoljivo su me pritiskali napred. Konačno, za moje spaljeno i izvijajuće telo više nije bilo ni centimetara uporišta na čvrstom podu zatvora. Nisam se više borio, ali agonija moje duše pronašla je oduška u jednom glasnom, dugom i poslednjem kriku očaja. Osetio sam da se teturam na rubu - skrenuo sam pogled -

Čulo se neskladno zujanje ljudskih glasova! Čuo se glasan zvuk kao od mnogih truba! Čula se oštra struga kao od hiljadu grmljavina! Vatreni zidovi su se jurnuli unatrag! Ispružena ruka uhvatila je moju dok sam padao, onesvešten, u ponor. Bila je to ruka generala Lasallea. Francuska vojska je ušla u Toledo. Inkvizicija je bila u rukama svojih neprijatelja.

Zašto je Lav Tolstoj mrzeo Williama Shakespearea

Iako ga mnogi vole, odnos prema njegovom delu nije isti. Postoji nekoliko podjednako poznatih pisaca koji su se oduprli njegovoj vladavin...

• 

  Rej Bredberi, Maslačkovo vino

  Kad su 1971. godine astronautičke misije Apolo 15 sleteli na Mesec ( navodno), jednu lunarnu formaciju nazvali su Maslačkov krate...
• 

  PISMA

  PISMA Edgar Allan Poe Josephu Evansu Snodgrassu — 4. juna 1842. Stefan Zweig, poruka pre samoubistva Herman Hese i Luiz Rin...
• 

  KNJIŽEVNOST

  KNJIŽEVNOST    BLOG ATORWITHME -KNJIŽEVNOST arhiva  ALEA  Agualusa Jose Eduardo, Lični čudesnik  Agualusa Jose Ed...

Drugi blog - nekada Atorwithme

• Livano

POSLEDNJI TEKSTOVI

• Zašto je Lav Tolstoj mrzeo Williama Shakespearea
• Zatočenici nemoći i nasilja
• Danilo Kiš – Eolska harfa
• Boemska briljantnost George Sand

Архива чланака

• ▼  2026 (4)
  • ▼  април (1)
    • Zašto je Lav Tolstoj mrzeo Williama Shakespearea
  • ►  март (3)

• ►  2025 (50)
  • ►  август (1)
  • ►  јул (7)
  • ►  јун (11)
  • ►  мај (7)
  • ►  април (8)
  • ►  март (6)
  • ►  фебруар (7)
  • ►  јануар (3)

• ►  2024 (78)
  • ►  децембар (7)
  • ►  новембар (1)
  • ►  октобар (6)
  • ►  септембар (1)
  • ►  август (3)
  • ►  јул (2)
  • ►  јун (8)
  • ►  мај (2)
  • ►  април (1)
  • ►  март (20)
  • ►  фебруар (18)
  • ►  јануар (9)

• ►  2023 (182)
  • ►  децембар (26)
  • ►  новембар (29)
  • ►  јул (23)
  • ►  јун (15)
  • ►  мај (14)
  • ►  април (28)
  • ►  март (17)
  • ►  фебруар (15)
  • ►  јануар (15)

• ►  2022 (147)
  • ►  децембар (30)
  • ►  новембар (25)
  • ►  октобар (4)
  • ►  јул (1)
  • ►  јун (25)
  • ►  мај (33)
  • ►  април (14)
  • ►  март (4)
  • ►  фебруар (5)
  • ►  јануар (6)

• ►  2021 (19)
  • ►  децембар (9)
  • ►  новембар (3)
  • ►  октобар (2)
  • ►  фебруар (1)
  • ►  јануар (4)

• ►  2020 (128)
  • ►  јун (3)
  • ►  мај (16)
  • ►  април (26)
  • ►  март (28)
  • ►  фебруар (28)
  • ►  јануар (27)

• ►  2019 (99)
  • ►  децембар (17)
  • ►  новембар (11)
  • ►  октобар (11)
  • ►  август (4)
  • ►  јул (1)
  • ►  јун (2)
  • ►  мај (12)
  • ►  април (13)
  • ►  март (10)
  • ►  фебруар (9)
  • ►  јануар (9)

• ►  2018 (54)
  • ►  децембар (10)
  • ►  новембар (5)
  • ►  октобар (6)
  • ►  јул (1)
  • ►  мај (4)
  • ►  април (11)
  • ►  март (7)
  • ►  фебруар (7)
  • ►  јануар (3)

• ►  2017 (130)
  • ►  децембар (2)
  • ►  новембар (12)
  • ►  октобар (12)
  • ►  септембар (7)
  • ►  август (12)
  • ►  јул (1)
  • ►  јун (11)
  • ►  мај (8)
  • ►  април (18)
  • ►  март (8)
  • ►  фебруар (18)
  • ►  јануар (21)

• ►  2016 (148)
  • ►  децембар (16)
  • ►  новембар (13)
  • ►  октобар (5)
  • ►  јул (1)
  • ►  јун (9)
  • ►  мај (16)
  • ►  април (17)
  • ►  март (24)
  • ►  фебруар (18)
  • ►  јануар (29)

• ►  2015 (99)
  • ►  децембар (19)
  • ►  новембар (5)
  • ►  октобар (19)
  • ►  септембар (1)
  • ►  мај (8)
  • ►  април (18)
  • ►  март (15)
  • ►  фебруар (3)
  • ►  јануар (11)

• ►  2014 (107)
  • ►  децембар (5)
  • ►  новембар (12)
  • ►  октобар (21)
  • ►  август (4)
  • ►  јул (12)
  • ►  јун (11)
  • ►  мај (16)
  • ►  април (10)
  • ►  март (8)
  • ►  фебруар (3)
  • ►  јануар (5)

• ►  2013 (72)
  • ►  децембар (3)
  • ►  септембар (8)
  • ►  август (2)
  • ►  јул (5)
  • ►  јун (15)
  • ►  мај (10)
  • ►  април (2)
  • ►  март (9)
  • ►  фебруар (12)
  • ►  јануар (6)

• ►  2012 (45)
  • ►  децембар (8)
  • ►  новембар (4)
  • ►  октобар (7)
  • ►  септембар (4)
  • ►  август (6)
  • ►  јул (3)
  • ►  јун (3)
  • ►  мај (3)
  • ►  април (2)
  • ►  март (3)
  • ►  фебруар (2)

• ►  2011 (39)
  • ►  децембар (2)
  • ►  новембар (2)
  • ►  октобар (1)
  • ►  септембар (2)
  • ►  август (2)
  • ►  јул (3)
  • ►  јун (2)
  • ►  мај (3)
  • ►  април (4)
  • ►  март (7)
  • ►  фебруар (5)
  • ►  јануар (6)

• ►  2010 (80)
  • ►  децембар (8)
  • ►  септембар (9)
  • ►  август (5)
  • ►  јул (6)
  • ►  јун (14)
  • ►  мај (11)
  • ►  април (9)
  • ►  март (18)

Kad bismo imali izoštren vid i osećaj za sve ono obično u ljudskom životu, bilo bi kao da čujemo kako raste trava i kuca srce veverice i umrli bismo od buke koja se nalazi s druge strane tišine. George Eliot

ARHIVA bloga Livano

• ARHIVA

CC-CREATIVE COMMONS Verujem u slobodan protok informacija. Objavite tekstove bez odobrenja pod Creative Commons licencom.

Тема Спектакуларно. Омогућава Blogger.