Edgar Alan Po, Kralj kuga

Priča sa alegorijom

The gods do bear and will allow in kings
The things which they abhor in rascal routes.
Buckhurst's Tragedy of Ferrex and Porrex.

Bogovi trpe i dopuštaju da kraljevi čine
stvari kakve preziru kod proste svetine
Bukharstova Tragedija Fereksa i Poreksa

Oko dvanaest časova, jedne noći meseca oktobra, za vreme slavne vladavine Edvarda Trećeg, dva mornara iz posade „Neobuzdane“, trgovačke škune koja je plovila između Slajsa i Temze i sada bila na sidrištu rečne luke, sedeli su, u čudu što su se tu obreli, u točionici pivnice u parohiji Svetog Andreja u Londonu - pivnice nad čijim je ulazom bio nacrtan lik „Veselog mornara“. Prostorija ove krčme, iako oskudno nameštena, zidova crnih od dima, niske tavanice, a i u svakom drugom pogledu istovetna sa uobičajenim izgledom i atmosferom krčmi toga vremena, ipak je, po mišljenju grotesknih grupica, razasutih po prostoriji, sasvim odgovarala svojoj nameni.

Naša dva mornara su, verujem, među njima bili najzanimljivija ako ne i najupadljivija družina. Jedan od njih, naizgled stariji, koga je njegov drugar zvao karakterističnim nadimkom „Kraka“, bio je istovremeno i mnogo viši rastom. Imao je skoro dva metra, a povijena leđa bila su, izgleda, posledica neuobičajeno visokog rasta. Preteranost u visini nosila je, međutim, manjkavosti na drugoj strani. Bio je izrazito mršav; pijan je, kako su to tvrdili njegovi drugovi, mogao da posluži kao zastavica na vrhu jarbola, a trezan kao jedrena motka. Ove obesne šale, kao ni mnoge druge njima slične, međutim, nisu pokretale na mornarevom licu mišiće koji služe smejanju. Visoke jagodice, veliki povijen nos, neupadljiva brada, upala donja vilica i ogromne, buljave i blede oči - ceo izgled njegovog lica, iako prožet izvesnom tvrdoglavom ravnodušnošću prema svetu uopšte, bivao je toliko ukočen i ozbiljan da nije mogao valjano da se podražava i opisuje.

Mlađi je mornar izgledom bio sušta suprotnost svom drugaru. Nije bio viši od metar i dvadeset. Par kratkih, krivih nogu nosio je zdepasto, nezgrapno telo, a neobično debele i kratke ruke, zajedno sa golemim šakama, visile su klateći se kao noge morske kornjače slične perajima. Sitne oči neodređene boje žmirkale su duboko usađene pod veđama. Nos mu je bio utonuo u mesnato, okruglo, zadriglo, zajapureno lice; debela gornja usna odmarala se na donjoj, još punijoj, dajući mu izraz samodopadljivog zadovoljstva, pojačanog navikom vlasnika tih usana da ih s vremena na vreme obliže. Izvesno je da je svog visokog drugara s broda posmatrao s dvojakim osećanjem divljenja i poruge; povremeno bi se bio zabuljio u njegovo lice kao sunce kad na zalasku zuri u litice Ben Nevisa. Hodočašće ovog vrlog para po okolnim pivnicama u ranijim noćnim časovima bilo je raznoliko i uzbudljivo. A zalihe novca, ma koliko velike, nisu uvek neiscrpne: u ovu krčmu naši su drugari ušli praznih džepova da okušaju sreću.

Upravo u času kada ova priča počinje, Kraka i njegov drugar, Hju Kabanica, sedeli su za hrastovim stolom usred pivnice, s oba lakta naslonjeni na sto, i rukama podupirali obraze. Obojica su buljila, preko velikog kondira punog neplaćene „opojne tečnosti“, u zlokobne reči „Krede nema“, koje su, na njihovo zaprepašćenje i gađenje, bile ispisane iznad vrata tim istim mineralom o čijoj su nestašici govorile. Nijednog od ova dva zatočnika mora nismo, po pravdi, mogli optužiti za dar odgonetanja pisanih znakova - dar koji je u narodu toga doba bio tek neznatno manja mađija od veštine pisanja. Ali, istini za volju, iskrivljenost čitavog natpisa -neopisivo bočno zanošenje tih slova - nagoveštavali su, po mišljenju oba mornara, duži period lošeg vremena, pa su odlučili da odmah, kako je to Kraka slikovito rekao, „ispumpaju vodu iz broda, dignu jedra i otplove ispred bure“.

Čim su, po dogovoru, ispili ostatak piva i pritegli krajeve kaputa, jurnuli su na ulicu. Iako je Kabanica dva puta upao u kamin, misleći da su to vrata, na kraju krajeva uspeli su da pobegnu. Kada je na satu izbilo pola jedan, naši junaci su obešenjački i iz sve snage trčali mračnim sokakom u pravcu Stepenica Svetog Andreja, dok ih je u stopu sledila gazdarica „Veselog mornara“. U doba u kojem se dešava ova živahna priča, a povremeno i koju godinu pre i posle ovog vremena, čitava je Engleska, a posebno njena prestonica, odjekivala od krikova „Kuga“, -uzvika koji su svima ulivali strah u kosti. Grad je bio uveliko opustošen, a u onim zastrašujućim delovima uz Temzu, iz kojih je, po mračnim, uzanim i prljavim ulicama, izvirao Demon Zaraze, mogli su se sresti još samo Strah, Užas i Praznoverje.

Kraljevskim proglasom ovi delovi grada bili su stavljeni van zakona i svim je građanima, pod pretnjom smrtne kazne, bilo zabranjeno da naruše pustoš te oblasti. Međutim, ni kraljevo naređenje, ni ogromne pregrade, postavljene na počecima prokaženih ulica, čak ni preteća užasna smrt koja je gotovo sigurno kosila nesrećnike koje nikakva opasnost nije mogla odvratiti od avanture - ništa nije sprečavalo noćne razbojnike da do kraja opljačkaju prazne i napuštene kuće i uzmu i poslednji komadić gvožđa, mesinga i olova koji se mogao preprodati.

Posebno zimi, kada bi se pregrade uklonile, brave, reze i tajni podrumi postajali su slaba zaštita za bogate zalihe vina i žestokih pića koje su trgovci, čije su se prodavnice nalazile u tom kraju, ostavljali za sobom bežeći ispred pošasti.

Ipak je veoma mali broj na smrt preplašenih ljudi ta zlodela pripisivao ljudskim rukama. Kužni duhovi, zli dusi zaraze i demoni groznice bili su, prema opštem ubeđenju, glavni uzroci zlih rabota, a gradom su se iz časa u čas širile priče koje su ledile krv u žilama, pa je na kraju sve kuće u zabranjenoj oblasti, poput grobnog pokrova, obavio užas. I sami su lopovi često bežali pred strahotama vlastitog razbojništva, ostavljajući taj samotni prostor zabranjene zone mraku, tišini, kugi i smrti.

Jedna od već pomenutih strašnih pregrada, koje su označavale zabranjena kužna područja, isprečila se Kraki i časnom Hjuu Kabanici dok su bežali niz jedno sokače. Vratiti se nisu mogli, a nije bilo vremena za gubljenje jer im je potera bila za petama. Čistokrvni mornari su se k'o od šale popeli uz ogradu od grubo tesanih dasaka; pomahnitali od uzbuđenja izazvanog podjednako pićem i bežanjem, bez oklevanja su preskočili prepreku i, nastavivši pijanu trku uz viku i ciku, izgubili su se u smrdljivom spletu uličica tog tamnog vilajeta.

Da nisu bili toliko ogrezli u piću, njihov teturavi trk sigurno bi zaustavile užasne slike predela koji ih je okruživao. Vazduh je bio hladan i pun izmaglice. Kamenje kaldrme, izvaljeno iz ležišta, bilo je razbacano po visokoj, oštroj travi koja im se ovijala oko stopala i članaka. Urušene kuće zakrčile su ulice. Svuda sa se širili odvratni, otrovni smradovi; a jeziva svetlost, koja je čak i u ponoć izbijala iz magličaste i kužne atmosfere, ocrtavala je u prolazima i sokacima, ili u kućama bez stakala na prozorima, leševe mnogih noćnih razbojnika koje je ruka kuge zaustavila u pljački. Međutim, žestina takvih prizora, utisaka i prepreka nije mogla da zaustavi ova dva, po prirodi hrabra čoveka, sada puna lude smelosti i „opojne tečnosti“, koji su, nesumnjivo i pravo -koliko im je to pijanstvo dozvoljavalo - lajali u čeljust Smrti. Napred i samo napred grabio je mrgodni Kraka, dok se sumornom pustoši širila jeka njegovih urlika nalik na indijanske ratne pokliče; napred i samo napred kotrljao se i dežmekasti mornar Kabanica, držeći se kaputa svog živahnijeg saputnika i nadglasavajući njegove izuzetne napore na polju vokalne muzike vlastitom bikovskom rikom in basso iz punih pluća.

Bilo je očigledno da su stigli u središte zaražene oblasti. Svaki teturavi korak vodio ih je u veći smrad i strahotu - sokaci su bivali sve uži i krivudaviji. Sa trulih krovova svaki čas bi otpadao po neki golemi kamen ili greda koji su svojim dugim i teškim padom svedočili o visini okolnih kuća; i dok su se s mukom probijali kroz gomile ruševina i đubreta, ruke su im često doticale kosture ili se oslanjale na još uvek mesnate leševe.

Iznenada, naša su dva mornara nabasala na ulaz u visoku, sablasnu kuću; uzbuđeni Kraka zapištao je iz sveg glasa, a iz kuće su mu odgovorili, brzo se nižući jedan za drugim, mnogobrojni divlji, podsmešljivi i neljudski krici. Pijana dvojka se nije uplašila zvukova od kojih bi se, u tom času i na takvom mestu, sledila krv svakome koga ne greje alkohol u grudima, već je glavačke poletela prema vratima, provalila u kuću i doteturala se, neprestano psujući, u samo središte zbivanja. Prostorija u kojoj su se obreli bila je, videlo se, radnja nekog pogrebnika; vrata u podu, koja su se nalazila blizu ulaza u kuću, vodila su u prepuni vinski podrum iz čijih je dubina povremeno dopirao zvuk lomljenja boca, potvrđujući da se u njemu nalaze velike količine primamljive tečnosti. Nasred sobe stajao je sto - nasred stola kofa puna pića koje je ličilo na punč. Svuda po stolu, nagomilane bez ikakvog reda, stajale su boce s raznim vrstama vina i drugih pića, a uz njih vrčevi, krčazi i pehari različitih oblika i vrsta. Šestoro ljudi sedelo je za stolom na drvenim podnožjima za mrtvačke sanduke. Pokušaću da ih opišem jednog po jednog.

Licem okrenuta ulazu i, reklo bi se, viša od ostalih, sedela je neka osoba koja je, izgleda, predsedavala skupom. Bio je to visok i koščat muškarac, a Kraka se zapanjio što je ugledao čoveka mršavijeg od sebe samog. Lice mu je bilo žuto kao šafran - ali na njemu, osim jedne jedine, nije bilo crte koja bi zaslužila da se opiše. Naime, imao je izrazito visoko, odvratno čelo, nalik na mesnatu kapu ili krunu pridodatu na normalnu glavu. Usne su mu bile stisnute i namreškane, što je licu davalo izraz sablasne srdačnosti, a oči su mu, kao i svima za stolom, bile mutne od pića. Ovaj gospodin bio je od glave do pete odeven u mrtvački pokrov od crnog, raskošno vezenog svilenog baršuna, koji je nosio nemarno prebačen preko ramena, kao španski plašt. Na glavi je imao raskošan ukras od perjanica s mrtvačkih kola i povremeno ih je samouvereno i znalački pretresao, a u desnoj ruci držao je golemu ljudsku butnu kost kojom je, sva je prilika, bez ikakvog razloga upravo bio tresnuo jednog člana svoje družine.

Njemu nasuprot, leđima okrenuta prema vratima, sedela je dama ništa manje neobične spoljašnjosti. Iako skoro jednako visoka kao i osoba koju smo upravo opisali, nije mogla da se vajka da je neprirodno mršava. Očigledno je bolovala od vodene bolesti u poslednjem stadijumu; njeno telo nalikovalo je na ogromno bure sa ugrađenom slavinom a prepuno mladog, oktobarskog piva - baš kakvo je stajalo u ćošku kraj nje. Lice joj je bilo okruglo kao dugme, crveno i debelo; a ona ista neobična svojstvenost, ili bolje, njeno nepostojanje koje smo pomenuli opisujući predsednika, videla se i kod ove dame - samo jedna crta njenog lica bila je vredna pomena: u stvari, oštroumni mornar Kabanica odmah je primetio da se svako od prisutnih na ovom poselu mogao opisati pomoću jedne jedine karakteristične crte; svako od njih je, činilo se, prisvojio isključivo pravo na jednu izrazitu crtu fizionomije. Kod dame o kojoj je reč to su bila usta. Počinjući od desnog, strahovita se razvalina protezala do kraja levog uha tako da su joj kratke minđuše, koje su visile na obe usne resice, stalno upadale u taj golemi otvor. Ona se, međutim, svojski trudila da usta drži zatvorena i da deluje dostojanstveno u haljini koja je, u stvari, bila sveže uštirkana mrtvačka košulja, zakopčana do brade, s nabranim okovratnikom od tankog muslina. Njoj s desna, sedela je sićušna mlada žena koja je, činilo se, bila štićenica krupne dame. Ovo nežno, maleno stvorenje, očigledno je - sudeći po tananim, drhtavim prstima i plavičastoj boji usana i mrljama od groznice razasutim po olovnosivim obrazima, bolovalo od jektike. Uprkos bolesti, njeno je držanje imalo izraziti haut ton; manir kojim je nosila mrtvački pokrov od najfinijeg indijskog batista bio je ljubak i degage; kovrdže su joj padale niz vrat, a na usnama joj je titrao osmejak; njen nos, međutim, suviše dugačak, tanak, kriv, klimav i bubuljičav, nadvio se preko gornje usne i uprkos tome što ga je jezikom nežno gurkala u jednu ili drugu stranu, davao joj je izgled pomalo podmukle osobe.

Njoj nasuprot, levo od dame koja je bolovala od vodene bolesti, sedeo je podbuo, sipljiv, kostobolan starčić, čiji su obrazi počivali na njegovim ramenima kao dve mešinice pune oporto vina. Izgleda da je on, sedeći prekrštenih ruku i s jednom nogom, umotanom u zavoje, podignutom na sto, verovao da zaslužuje posebnu pažnju. Izvesno je da se ponosio svakim santimetrom svog izgleda, a posebno je uživao u svom napadnom, šarenom vrskaputu. Taj komad odeće, istini za volju, sigurno je skupo platio, a bio je veoma vesto sašiven - napravljen od onih čudesno vezenih, svilenih pokrova koji su se u Engleskoj, ali i u drugim zemljama, obično vešali na vidljiva mesta kraj grba u večnim prebivalištima tek preminulih plemića.

Do njega, a predsedniku s desne strane, nalazio se gospodin u dugim belim čarapama i pamučnim gaćama. Telo mu se, na neki smešan način, u delirijumu treslo na mahove, što je Kabanica nazvao „jezom“. Bio je sveže obrijan, a brada mu je bila čvrsto uvezana muslinskim povezom; i ruke su mu bile vezane oko zglobova, pa se nije slobodno služio pićem koje se nalazilo na stolu; reč je o neophodnoj meri opreza, mislio je Kraka, jer je lice ovog gospodina odavalo pijanduru do srži predanu alkoholu. Dva ogromna uha, međutim, koja ni povez nije mogao sakriti, slobodno su štrčala u prostoru i povremeno se grčevito čuljila kad bi do njih dopro zvuk vađenja čepa iz boce.

Njemu preko puta smestio se šesti, poslednji član družine, neobično ukočen čova koji se, pateći od paralize, morao - bez šale - osećati veoma neugodno u neprikladnoj odeći. On je jedini bio odeven u nov, lep mrtvački sanduk od mahagonija. Vrh sanduka, zaglavlje, pritiskalo je nesrećnikovu glavu i pokrivalo mu čelo poput kapuljače, zbog čega je bio neopisivo zanimljiv. Na bokovima sanduka nalazile su se rupe za ruke, ne samo zbog elegancije već i zbog puke potrebe; kruto odelo, ipak, sprečavalo je vlasnika da kao njegovi drugovi sedi uspravno za stolom; dok je ležao pod uglom od četrdeset pet stepeni, oslonjen na nogare, beonjače njegovih ogromnih, buljavih očiju upravljale su se prema tavanici, zaprepašćene vlastitom veličinom.

Pred svakim učesnikom ovog posela nalazio se deo ljudske lobanje koji je služio umesto čaše. Iznad njih visio je ljudski kostur, obešen za nogu kanapom koji je bio okačen za gvozdeni prsten na tavanici. Drugi krak nesputano je štrčao ustranu pod pravim uglom, tako da se klimavi i klepetavi skelet njihao i vrteo po ćefu svakog daška vetra koji bi puhnuo kroz prostoriju. U lobanji ove gnusne viseće naprave žarila se hrpica ugljako ja je treperavom ali jasnom svetlošću obasjavala čitav prizor; mrtvački sanduci i svi ostali predmeti, koji su pripadali pogrebniku, vlasniku radnje, bili su naslagani uvis uza zidove i prozore, tako da nijedan tračak svetla nije prodirao na ulicu.

Ugledavši ovaj neobični skup i još neobičniju opremu njegovih učesnika, naša dva mornara nisu se, kako smo to mogli očekivati, ponašala s doličnim poštovanjem. Kraka je, naslonivši se na zid kraj kojeg se našao, obesio donju vilicu više nego obično i raskolačio oči što je jače mogao; Hju Kabanica, sagnuvši se tako da mu se nos našao u visini stola, oslonio se dlanovima o kolena i prasnuo dugim, glasnim, treštavim grohotom izrazito neumesnog i neumerenog smeha.

Visoki predsednik, ne uvredivši se zbog ovog sasvim nepristojnog ponašanja, ipak se ljubazno osmehnuo uljezima - klimnuo im dostojanstveno glavom ukrašenom crnim perjanicama, prišao im, uhvatio ih za ruke i poveo ih do sedišta koja su ostali članovi posela u međuvremenu postavili. Kraka se nije nimalo protivio, već je poslušno seo; galantni Hju pomaknuo je svoje podnožje za mrtvački sanduk bliže čelu stola, uz mesto na kom je sedela malena jektičava dama u mrtvačkom pokrovu, razdragano se svalio na sedište i natočivši crno vino u lobanju, ispio ga u ime boljeg poznanstva. Hjuovo drsko ponašanje strašno je naljutilo ukočenog gospodina u sanduku, zbog čega je moglo doći do ozbiljnih razmirica da predsednik nije u tom trenu, udarajući o sto svojom močugom skrenuo pažnju na sledeće reči:

- Dužnost nam je da ovom srećnom prilikom.
- Zaustavi - prekinuo ga je Kraka ozbiljno - stani malo, kad ti kažem, i reci mi koji ste vi i šta, do đavola, radite, nagizdani k'o nečastivi i zašto cevčite piće koje je ovde preko zime ostavio moj drugar, pogrebnik Vil Vimbl!

Na ovu neoprostivu neučtivost čitava je družina skočila i divljački i strašno rikala, kao i onda kad su kricima privukli pažnju mornara. Predsednik se, međutim, prvi pribrao i, obraćajući se Kraki posle kraće pauze opet progovorio:

- Drage volje i u razumnoj meri zadovoljićemo znatiželju tako uglednih, ako i nezvanih, gostiju. Znajte, dakle, da sam ja vladar na ovim prostorima i da je moja vlast neograničena pod titulom „Kralj Kuga Prvi“.
- Ova prostorija, za koju mislite da je radnja pogrebnika Vila Vimbla - čoveka koga mi ne poznajemo i čije plebejsko ime nikad do ove noći nije povredilo naše kraljeve uši - ova soba je, kažem, Svečana sala našeg dvora, namenjena sednicama našeg kraljevskog saveta i drugim svetim i uzvišenim ciljevima.
- Plemenita dama nama nasuprot je Kraljica Kuga, naša Presvetla supruga. Ostale uzvišene ličnosti koje vidite članovi su naše porodice i nose oznake kraljevske krvi u svojim uvaženim titulama: „Njegova Milost Nadvojvoda O'Kužni“ - „Njegova Milost Nadvojvoda Zaraženi“ -“Njegova Milost Vojvoda od Pošasti“ - i, „Njena Presvetla Visost Nadvojvotkinja od Bubonske kuge“.
- Što se tiče - nastavio je vladar - vašeg pitanja zašto ovde sedimo na sednici Saveta, oprostićete nam što ćemo vam reći da se to tiče nas i jedino nas i naših privatnih i vladarskih interesa i ni na koji način se ne dotiče nikog osim nas samih. Ali, uzevši u obzir prava za koje gosti i stranci mogu pomisliti da im pripadaju, objasnićemo vam da smo se okupili noćas da, posle revnosnog proučavanja i preciznog istraživanja, ispitamo, analiziramo i do kraja odredimo neodredljiv duh - neshvatljive odlike i prirodu neprocenjenih vrednosti vina, piva i drugih pića u kojima uživaju naša grla u ovoj bogatoj prestonici, pa da time, ostvarimo i našu nameru i da nešto učinimo i za dobrobit onog nadzemaljskog vladara koji vlada svima nama, čije je kraljevstvo bezgranično, a zove se Smrt.
- Ime mu je Mika Davež - uzviknuo je Kabanica pružajući dami pored sebe lobanju sa vinom i sipajući sebi po drugi put.
- Bezverni nitkove - rekao je predsednik, obraćajući se sada časnom Hjuu - ti neverniče i prokleti bedniče, rekli smo da ćemo se samo iz poštovanja prema pravima, koja ne želimo ukinuti ni prostacima, udostojiti da odgovorimo na tvoja nepristojna i nerazumna pitanja. Jer, iako ste nepozvani došli na sednicu našeg Saveta, mi verujemo da je naša sveta dužnost da u svakog od vas ulijemo galon ovog slatkog vina, da vam damo da ga ispijete naiskap i to klečeći na kolenima za sreću i blagostanje našeg kraljevstva, pa da slobodno produžite svojim putem ili ostanete ovde i priđete našem stolu, kako vam već bude drago.
- To bi, bojim se, bilo nemoguće - uzvratio je Kraka koji je očigledno osećao izvesno poštovanje prema dostojanstvenom stavu Kralja Kuge Prvog jer je, dok je govorio, stajao pridržavajući se za sto. - Bilo bi, Vaše Visočanstvo, molim lepo, nemoguće da pod svoju palubu ukrcam i četvrtinu tečnosti o kojoj je Vaše Visočanstvo govorilo. Da ne pričam o teretu koji sam ukrcao pre podne, nešto kao redovni balast, pa tek pivo i drugo piće koje sam večeras utovario u više luka; pod palubom sada imam pun tovar „opojne tekućine“ koju sam pošteno namirio u „Veselom mornaru“. Zato molim Vaše Visočanstvo da moju dobru volju spram vas prihvati kao svršenu stvar... jer nema šanse da ja pristanem da popijem makar i jednu kap, a najmanje kap te odvratne, ustajale vode s dna brodskog korita koja je pravi bućkuriš.
- Povuci to, zvrndove - prekide ga Kabanica koji se zgranuo što njegov drugar tako dugo govori i još se nećka. - Povuci to i, kad ti kažem, ne blebeći više, Krako. U mojoj utrobi ima još mesta, iako priznajem da se i moj brod, kao i tvoj, nagnuo na bok; i za tvoj teret ja bi', bolje nego da talasamo, probao da nađem mesta, ali...
- Ova rasprava - upleo se predsednik - nije u skladu sa odredbama kazne ni sa presudom, koja je sasvim prosečna, a koja se ne može menjati ni opozvati. Uslovi koje smo odredili moraju se ispuniti do poslednjeg slova i bez otezanja, a ako ne uspete, određujemo da vas vežu za noge i vrat zajedno, kao buntovnike, utope u ovom buretu oktobarskog piva!
- Presuda!... Presuda!... Pravilno!... Pravedno!... Mudra odredba!... Dostojna i ispravna, sveta presuda - vikala je porodica Kuga u glas. Kralju se čelo namrštilo u bezbroj bora; kostobolni starčić duvao je kao veliki meh, dama s mrtvačkim pokrovom mlatila je nosom tamo-amo; gospodinu u pamučnim gaćama načuljile su se uši; ona u mrtvačkoj košulji hvatala je vazduh kao riba na suvom; onaj u sanduku izgledao je ukočeno i kolutao očima.
- Ah! Ah! Ah! - cerekao se Kabanica, ne osvrćući se na opštu uzbuđenost - aha, ha, aha, ha! Aha, ha, aha, ha, Ah! Ah! Ah, kazao sam ja - rekao je najzad - kazao sam ja kad je gospodin Kralj Kuga udario nama ovu zvrčku da dva ili tri galona ovog bućkuriša od vina ne znače ništa za čvrstu i nepreto varenu brodicu kao što je moja... ali ako treba da pijem u zdravlje Đavola (Bog da mu oprosti) i da još kleknem pred ovu nakazu od kralja, za koju znam, kao što i za sebe znam da sam grešni mornar, da je niko drugi nego glumac Tim Provala glavom i bradom - pa to je druga priča i meni to uopšte ne ide u glavu.

Nisu mu dali da u miru završi svoj govor. Čun je pomenuo Tima Provalu, čitava družina skočila je na noge. - Izdaja - povikalo je njeno Visočanstvo Kraljica Kuga Prva.
- Izdaja - rekao je kostobolni starčić.
- Izdaja - vrištala je Nadvojvotkinja od Bubonske Kuge.
- Izdaja - mrmljao je gospodin kome su svezali bradu.
- Izdaja - režao je čova iz sanduka.
- Izdaja! Izdaja! - vrištalo je njeno Usnato Visočanstvo. Uhvativši nesrećnog Kabanicu, koji je upravo hteo da natoči još jednu lobanju vina, za zadnji kraj pantalona, podigla ga je visoko u vazduh i bez suvišnih ceremonija bacila ga u veliko bure njegovog omiljenog piva. Nekoliko puta njegova se glava pojavila na površini kao jabuka u punču da bi na kraju nestala u vrtlogu pene koju je obilato stvaralo Hjuovo bacakanje.

Visoki mornar, međutim, nije bespomoćno gledao patnje svog drugara. Neustrašivi Kraka gurnuo je Kralja Kugu kroz otvor na podu, psujući zalupio vrata i pošao ka sredini prostorije. Skinuo je skelet koji je visio iznad stola i počeo da mlatara njime tako snažno i žestoko da je, dok su gasnuli poslednji traci svetlosti, razmrskao glavu kostobolnom starčiću. Potrčao je zatim do bureta s pivom i Hjua Kabanice i u trenu prevalio taj ogroman drveni sud. Iz bureta je potekla bujica piva - tako snažna - tako silovita - nezaustavljiva - da je preplavila čitavu sobu - prepuni sto se prevrnuo - podnožja mrtvačkih sanduka se okrenula naopačke - kofa s punčem upala je u kamin - a dame u histeriju. Gomile mrtvačke opreme plovile su po prostoriji; vrčevi, krčazi i baloni pomešali su se bez reda u sveopštoj melee, a boce opletene vrbovim prućem bespomoćno su se sudarale s bocama opletenim kanapom. Čovek koga je hvatala delirična „jeza“ odmah se utopio - ukočeni gospodin otplovio je u sanduku - a Kraka je pobednički zgrabio oko struka debelu gospođu u mrtvačkoj košulji, izjurio s njom na ulicu i uputio se pravo na „Neobuzdanu“, dok je za njim punom parom plovio i strašni Hju Kabanica koji je, pošto je kinuo tri ili četiri puta, dašćući i duvajući požurio u društvu Nadvojvotkinje od Bubonske Kuge.

1835.

Prevela Željka Kalanja

• 
  
• Edgar Alan Po, Ugovoreni sastanak
  
• Edgar Alan Po, Morela
  
• Edgar Alan Po, Neki postupci u životu jednog pisca u modi
  
• Po,Edgar Alan, Rukopis pronađen u boci
• Po,Edgar Alan, Maska crvene smrti
• Po,Edgar Alan, Čovek gomile
• Po,Edgar Alan, Ovalni portret
• Po,Edgar Alan, Crna mačka
• Po,Edgar Alan, Ligeja
• Po,Edgar Alan~Đavo perverznosti
• Po,Edgar Alan, Mecengerštajn
• Po,Edgar Alan, Jama i klatno

Isidora Sekulić, Edgar Alan Po

JEDAN OD PESNIKA PONORA - EDGAR ALAN PO

Ima ih priličan broj u svim velikim nacijama, a regrutuju se između najdarovitijih i najinteligentnijih, doduše, uvek sa nekom manje-više izopačenom naklonošću u pravcu intelekta, mašte ili morala, ponaj češće i zdravlja. Nije dobro prevedena kod nas ona poznata francuska koja takve pesnike naziva „prokletim pesnicima“. Ako već ne možemo bez te metafizičke kategorizacije, onda bi trebalo reći „ukleti pesnici“. Drugo je ljudsko proklinjanje, a drugo rodbinska ili sudbinska ukletost. Nije reč o tome da su ljudi, recimo, za Dostojevskim ili Bodlerom ili Poom zavitlali kamen osude i gonjenja; ili izmolili u Boga ili u đavola neku kaznu nad krivcima. Nego je reč o tome da ti pesnici imaju u biću svom, u talentu svom, u vokaciji svojoj imaju moć izuzetno velikog prostiranja u svim pravcima iskustva i slutnji, imaju intelektualnih radoznalosti koje premašaju oblast petorih čula čovekovih. Slutnje njihove, svesne ili nesvesne, osobita znanja, to je rabota nenormalna. Nemački pesnik, Prus Georg Hajm (Heym) snažan i mutan talenat, umro je sasvim mlad godine 1911, a u ciklusu pesama je tačno opisao i ocenio materijalnu i duhovnu stranu rata iz godine 1914-18. U drugom ciklusu, pesama, stalno, opsesijski se bavio ponorom vode, mora ili jezera, i smrt njegova je bila tačno to: propao u zaleđeno jezero i, po svedočanstvu radnika u šumi, pakleno se mučio i otimao i ponora čitavih dvadeset minuta, čitavu večnost. Nađen je tek u proleće, sa „gnezdom mladih vodenih pacova u kosi“, kako je pevao u pesmi Ofelija... To su pesnici koji ukleti neumorno prolaze kroz svesne, podsvesne i nadsvesne stvarnosti. Stvarnosti? Da, ono u čemu neko živi, ili radi, ili stvara, to je njegova stvarnost. Reč je o pesnicima koji na najviši prag svoga stvarnog stepeništa dodaju lestvice budnih snova, slutnji, vizija, fantastičnih kombinacija igre radi, ili užasa radi. Reč je o pesnicima koji ukleto neumorno putuju po ponorima, i to svejedno da li u ponor naniže ili u ponor naviše, da li u dubinski podzemni haos i mrak ili u visinske oblasti sublimnih i apsolutnih vrednosti. I pazite - svejedno koliko je daleko pesniku dato da prodire u ponore dubinske ili visinske, pazite, svi se služe u isti mah i simbolima i ciframa, i maštom i naukom. Dostojevski, to je niz psihoanalitičkih laboratorijima, sa imenovanim virusima za svetaštvo, za ludilo, za najvišu dobrotu, za zločin svestan ili nesvestan. Bodler, katedarski jasnim i kolokvijalnim jezikom pokazuje i dokazuje apstraktnosti. Edgar Po piše ne samo čudne nego čudovišne pripovetke, ali u kojima sve užasne kombinacije najzad realistički skopčava i razrešava. A imajte na umu, podsetite se, da je za Dostojevskoga, za Bodlera, za Poa svugde ponor. Evo, mi vas od svoje strane podsećamo na glasovitog pisca Američanina H. Melvila i njegovu ponorsku hajku za belim kitom - u romanu sa preko stotinu glava. Podsećamo vas još na jednoga zemljaka Edgara Poa, na savremenoga američkog pisca V. Foknera, i na njegove priče i romane čudovišne, u kojima su spletovi događanja u tri vremenske dimenzije, i spletovi beskrajnih rečenica - zapravo merdevine sa stotinu prečaga, pod kojima uvek zija neki ponor. I dodajemo još od svoje strane da će ovaj naš XX vek, nekada posle nas, biti cenjen kao vek ponora: umetnost otišla u apsolutno a nauka u čudovišno. Stratosferci lete u ponor, padobranci padaju u ponor. Evo vam, uostalom, od najkonciznijeg i najjasnijeg među ukletim pesnicima, od Bodlera, nekoliko stihova:

Avaj, sve je ponor: akcija, želja, san,
Reč...
Naniže, naviše, svugde, dubina, gubilište,
Tišina, prostor užasan, mamljiv ...

Popnite se na najviši balkon Milanske katedrale (zato Milanske što Italija ima kristalno prozračan vazduh), uhvatite se dobro obema rukama za debeli zid ograde, zavratite glavu nagore, pa onda priklonite glavu nadole, ugledaćete ponor naviše i ponor naniže, osetićete kako ponor mami, kako vas nešto vuče da srljate. A kako tek srljaju pesnici ukleto rođeni, pesnici ponora! Edgar Po nam priča o srljanju čoveka u čuveni Malstremski vrtlog. Pa o propadanju čoveka u bezdani bunar, kroz patos tamnice inkvizitorske. Pa o ponornim radoznalostima, o mamljenju prostora, o čudovišnim doživljajima Gordona Pima. On, Gordon Pim, bar tri puta je prolazio kroz sve užase podzemlja, podvođa, materijalnog haosa. Jedared, u utrobi broda gde se ukrcani i rđavo sabijeni tovar kotrljao, i svaki čas zatvarao kanaliće i izlaze, mogućnosti spasa ili kontakta sa palubom, sakrivenoga, potpuno samoga mladića. Drugi put, okačen o donji u vodu pogruženi deo lađe. Treći put, u lavirintu u brdu, u koji su Pima sa tada još živim drugom zaveli divljaci. „Crni mrak oko nas preseca disanje, dah je dah davljenika, iz vlažne zemlje izlazi nešto što se sjedinjava u užasnoj misli da smo prognani van svake mogućnosti i najbleđe nade, da se stvarno nalazimo pod uslovima mrtvih, i to je rađalo u nama osećanje užasa neizdiržljivoga...“ No, svima tim užasima dolazilo je na kraju cifarno tačno razrešenje. Dok najzad, vertikalno nasuprot dubinama, Pim ukleto odlučno pođe, sam, da nađe Južni pol, gde niko još nije bio, to jest, da uđe u visinski ponor tajanstvenoga, spiritualnoga. Probio je, posle muka i iskušenja, u sferu mirne beline, u oblast ili kraljevstvo ogromne jedne bele figure - no tu je ograničenoga čoveka sačekalo ograničenje. U tom ponoru, ili pred ponorima, u nešto čoveku zabranjeno Pim je, u halucinacijama i nesvesti, verovatno umro; nije smirio svoje radoznalosti niti završio svoje beleške. Knjigu o Gordonu Pimu završiće urednik Pimovih hartija - kaže nam Edgar Po. Pesnici ponora sabiraju iskustva retka, mučna, nečovečna, svakako natčovečna. I životi trojice ovde pomenutih pesnika bili su užasni. Od njih trojice Edgar Po je najpre živeo i umro. Bodler je poznao delo i dušu Edgara Poa, našao u tom pesniku bliskoga rođaka, dokument, radost, i to je kazao svetu. A Edgar Po, od prethodnika koji su po podzemnim putevima hodali, verovatno je najbolje znao Dantea. Naravno, Dantea je i u pakao vodila religija, i, u seni pesnika Vergilija, tradicija. Po, moderan, za svoje vreme i suviše, srljao je svugde sam, tačno po svojoj formuli, bez religije i bez tradicije. No od Dantea je, verovatno, primio danteovsku vertikalnu arhitekturu, bolje reći, strukturalnu hijerarhiju odole naviše - kako u formi, tako u idejama. Spratovi, prstenovi, gradacije, od nižeg ka višem, ka najvišem. Od ponora do ponora, tri stepena Poova gledanja na svet i na čoveka jesu: materija, duša, duh; ili drugim rečima: proza, poezija, metafizika; ili još drukčije: intelekt koji hoće istinu, poezija koja hoće lepotu, duh koji hoće moral. Pesnik, vidimo, stavio je poeziju na sredinu i vezao je za čovekovu dušu.

O poeziji Edgar Po je pisao i teorijski u napisu Princip poezije. Pisao je teorijski i o umetničkoj kompoziciji - tumačeći svoju pesmu Gavran - u napisu Filozofija kompozicije. Tvrdio je Po, pre svega, da pesma mora biti kratka, jer je i poetsko uzbuđenje pesnika i uzvišeno uzbuđenje čitaoca stvar apsolutno kratkotrajna; i već iz fizičkih razloga drukčije ne može biti. „Dugačke pesme, to je kontradikcija u samim rečima.“ (Caveat...) Može neko odužiti, ali i tada su samo kratki pasusi poezije, a ostalo je samo popunjavanje. Doista, i antički pisci, i Grci i Latini, jesu pisali i nauku, i didaktiku, i medicinu, i moral u mnogo stihova, ali to je bilo stila radi, i retoričkoga ritma radi, a niko u ona „pametna vremena nije mislio da te dužine nudi kao poeziju“. Zatim, vezao je Po poeziju za dušu, a o duši - da li je znao za Platona i za Spinozu ili ne - imao je sledeću postavku: Duša hoće lepotu i sublimno uzbuđenje; žeđ za lepotom je zapravo žeđ čoveka za besmrtnošću, ali duša je puna nemoći. Na sredini između materije i spirita, ona uzleće naviše, ali i klizi naniže, i zato je ono što ona produkuje, poezija, uvek tužna. Platon, koji se u dušu odlično razumevao - dijalektikom i mitovima je tumačio - Platon je tvrdio da je duša puna melanholije, jer je puna strasti i zabluda, i često u mučnom stanju. Mnogo stotina godina kasnije, Spinoza kaže: „Kad duša zamisli svoju nemoć, crna se onesvesti“ U svojoj pesmi Eulatija Edgar Po ovo kaže o stanju duše: Usamljen sam živeo u svetu jada, i duša mi beše kao voda ustajana, dok mi lepa i umilna Eulalija ne postade čedna supruga, to jest, s pomoću poezije duša se digla u višu sferu. Naravno, neće li u toj sferi višega sklada proći bez tuge. To je onaj zreli pesimizam antičkih pesnika i filozofa koji je realnost, i kojeg mora biti i ima u svakoj jakoj misli i poeziji. Naš pesnik Sima Pandurović kazao je: „Pesme pišem samo onda kad sam tužan.“

Edgar Po, sa naučno dokaznim instinktima u sebi, imao je potrebu da nekako organizuje svoj haosni svet, da dade tekst o dovršenom kosmosu sa svim stanjima, i, na kraju, sa svetlošću apsolutnoga kao sa poslednjim akordom. To je bila pesma Heureka, koja nije uspela da ode dalje od mehaničkog nastajanja sveta, i nije uspela da objasni apsolutno. Em je pesma ispala dugačka, em se svetlost apsolutnoga nije prosula po njoj. Kao Gordon Pim na Južni pol, Edgar Po je krenuo u oblast koja mu nije bila data, koja mu je bila zabranjena. No, ne mari. Čist naučnik, biolog, ugledna figura francuske nauke, Žan Rostan kazao je tu nedavno u predavanju, zagledan u sve čudovišno što nauka danas rasklijava, kazao je: „Možda smo zašli u oblasti koje nam nisu dozvoljene... Možda ima osnovnog inkonapatibiliteta između pozitivne realnosti i aspiracija čovekove duše...“ Zanimljivo je tu sad veoma da je, možda, vajkadašnji Po (umra godine 1849.) bio već mučen problemom modernog naučnika Rostana, njegovom naučnom skepsom: kako čovek nikako ne može da integrira svoje vrednosti, svoja znanja i pronalaske, nego mu sećanja, zakljiičci, ideje, kombinacije iskrsavaju nevezano kad ne treba i gde ne treba, i postaju opasni u nedozvoljenim oblastima. Čovek se čudi kako su se tu našli... Jedan Poov protagonist ima ovo razmišljanje: „Kad se čovek vraća u život pošto su ga pre toga čula bila izneverila, njega čekaju dva stadijuma: u prvome, on povraća egzistenciju stanja mentalnog i spiritualnog, a u drugome, povraća egzistenciju stanja fizičkoga. Izgleda mogućno ovo: ako čovek povrati drugi stadijum, pa onda pređe i u prvi, navrve mnoge impresije njegove memorije iz nekog beskrajnog prostora, navrve netražene, i čovek se čudi otkuda su došle. Nastaje pravo ludilo zbog nekih sećanja koja su odjedared stigla među stvari 'zabranjene'...“ U tim rečima ima od naučnog iskustva i psiholoških eksperimenata, ima metafizike, ima zbunjenosti otuda samo što su neka sećanja iz druge oblasti zašla među 'zabranjene stvari', to jest, gde ne treba i kad ne treba. Kakav čudan i uzreo izraz Poa pesnika i kalkulatora; da sećanje može iskrsnuti među „zabranjene stvari“.Tačno ono što je bilo u glavi naučnika biologa kad je prezao od naučnih sećanja i ideja i zaključaka koji odjedared iskrsavaju na mestima neadekvatnim, u oblastima zabranjenim... Eto čovek to ne može da izbegne, jer nema moć integriranja svih svojih znanja, vrednosti, iskustava. a kamoli sećanja.

Edgar Po nije dugo živeo i nije mnogo napisao. Ali što je napisao, u stihu i u prozi, taj čovek osobitih duhovnih darova, tako je samoniklo, tako lično određeno, tako osobitoga duha, i puno nekih međutajni, da to delo stoji potpuno usamljeno. Pored još dve-tri vrlo lepe pesme, najlepša je pesma Gavran, i kod nas prevedena, i vrlo dobro prevedena. Gavran je skoro potpuna ilustracija svega što je Po teorijski zahtevao od poezije. Strukturama gradacija, iako je intelektualna, pokorila se potpuno poeziji. Ritmički i fonetski, to je tvorevina velike lepote i uzbuđuje sublimno. Jezik je kao navlas prost, jer, po Pou, jezik nije kristalizacija u umetnosti, samo stepenovanje, a poezija je magički učinak. Poetska tuga je opravdana, dokazano opravdana. A visinski ponor nas gleda odgore i divan i strašan. Poeziju je Edgar Po čuvao kao neki eliksir. A kad bi mu došla opsesija mračnih, haotičnih nemira, išao je u pripovetku. U svoju specifičnu pripovetku, strašnu na periferiji i u centru, punu mraka i pretnji, ali kojoj je Po, za razliku, recimo, od T. Hofmana, prilazio mirno, kao sa pisaljkom i lupom u rukama. Intelekt, istina, proza, materija - sve je to u haosu, i na samim granicama. U haosu su borbe i nastajanja. Sva tendencija vasione je u tome da se haotični nered pretvara u red i zakon, a rušilačko, posle izvesnog procesa, služi životu. U haosu, u ponorima su klice nauke i umetnosti; tamo su fantastične sposobnosti genijalnih ljudi; tamo je simbolično i cifarsko i razdvojeno i kombinovano; tamo je građa i tamo su koncepti za realističko i nadrealističko; tamo se ponori dozivaju. Po, u prozi, bio je zaista čist materijalist. Njegov haos, u prozi, to je prosto donji sprat gornjeg sprata. Sve se dokazuje, objašnjava i vezuje. A kad se stigne pred visinski ponor, koji je „stvar zabranjena“, priča se prekida, sa ključem ili bez ključa, kao, na primer, roman o Gordonu Pimu.

Umetnici Poove kategorije skoro svi svoje haose zovu podzemljem. Dostojevski ima onoga u Potpolju, koji bolje vezuje prstenove i ponore nego, recimo, toliko razglašeni Veliki Inkvizitor u romanu o Karamazovima. Bodler, u svojoj genijalno sažetoj pesmi Saglasnosti (Korespondencije), dao je spoj haosa sa spiritom kazavši, jednostavno, da ima teških, opojnih mirisa koji jedni mahom bude i uzbuđuju i čulno i duhovno. Onaj protagonist Edgara Poa što je propadao u bunar sastavio je čulno i grobno. „Pao sam onda u dubok zanos, ali opet ne mogu reći da sam izgubio svest. Neću pokušavati da definišem ili opisujem ono malo što mi je ostalo od moći saznavanja - ali sve nije bilo izgubljeno. U snu najdubljem, ne, u delirijumu, ne, u umrtvljenju, ne, u smrti, ne, čak ni u grobu sve nije izgubljeno. Inače, otkuda čoveku nemir i svest o besmrtnosti...“ Doista, beskrajna vera u materiju. Mnogo više metafizičko nam se čini ono što, u istom smislu, kaže savremeni francuski pisac Luj Giju u jednom svom romanu: „Dakle, sve nije izgubljeno. Ima, prvo, sve ono što se zna, naravno; ali ima i sve ono što se ne zna; i tozajedno čini jednu savršeno zaokrugljenu totalnost.“ Pesnici sa moćju velikog prostiranja, pesnici ponora u oba vertikalna pravca, znaju često mnogo od onoga što se ne zna, i njihove totalnosti bivaju ogromne i mučne. Pozitivne osobine njihove i mane, ili baš poroci i vrline, retko su kad u ravnoteži; ti pesnici su zato retko normalni, oni zapadaju u izopačenosti lako, oni veruju u izopačenosti. Edgar Po pita nas sve: ,,Ko od vas nije činio sto puta nešto ludo i nisko, i narušavao zakon samo zato što zna da je zakon.“ Ali čim u svojoj razravnoteženosti nagnu ka zdravijem, svima je tim pesnicima glavni napor intelekta i volje da zakon povrate, da posrnulo usprave. Postupci njihovi, stoga, vrlo su složeni i u životu i u stvaranju; logika im je najradije okolišna. Edgar Po, naprimjer, često jedino po negativnim analogijama definiše stvari; sa čulnom i matematičkom tačnošću sabira sve ono što dotična stvar nije, i tako okolišno uspostavlja identitet. On ima strast, fantaziranja i strast striktnog dokazivanja, i između dvoga sedi i vreba. Čas delanja nastupa u času katastrofalne neke složenosti; onda u trenu sračunava efekte od kombinacija činjenica, nekoga pokreta, nekih sudara, padanja, posuvraćenosti. Jedan od današnjih američkih pisaca - po sećanju bih rekla da je Hemingvej - ima u tekstu sledeće: „Namamio je neko, namerno, na brod Kineza; onako maloga i nežnoga prebacio ga je sebi preko kolena - čas međuvremena, čas međutajni - odjedared, tačno sračunat gest koliko posuvratiti Kinezu glavu, sa kojom naglinom i brzinom, i kičma je prebijena bez oružja, bez šumnoga pokreta, bez piska žrtve. Leš u more - smrt matematički izvršena...“ Da, Amerika, sa svojim još neispitanim pokrajinama, sa svojim poludivljim i divljim stanovništvom, živi raznim evropskim hermetikama i morfologijama, jaka stvar i grozna stvar. U misli i u mašti pripovedača Poa niču munjevite koncepcije. Neka tiranska nužnost izazove fantastičnu situaciju, i onda su psihološka i duhovna stanja protagonista - a mi bismo rekli i samoga pisca - tako kompleksno da se samo ekstremnim i tiranskim intervencijama rešavaju. Edgar Po je zato istovremeno i jasan i mračan, i normalan i perverzan, i čovek fizike i metafizike. Zadatak njegov, međutim, ostaje uvek: da razrešava stvarnim mogućnostima, samo što su te stvarne mogućnosti često vrlo fantastične. Nešto magičko, mađioničarsko: neverovatno a ubedljivo.

Velika želja Edgara Poa umetnika bila je da jednom bar dade potpunu realnost, da objasni svet. To je pokušao sa Heurekom, a ka tome je smerao i sa svojim putopisnim romanom o Avanturama Gordona Pima: provesti Pima kroz sve stepene i spratove, dići ga iz podzemlja u najviši ponor, omogućiti mu da stekne neko iskustvo o apsolutnom, i da onda to i nama kaže. Ali, eto, to su bile one zabranjene stvari. U lavirintu u brdu užas je bio apokaliptički, krv je u Pimu ludila, ali se našlo rešenje. Pred ponorom Južnog pola užas je postao rafinovan: sve mirno, sve belo, sve ćuti. Živci su prestali da rade i osećaju; verovatno su gubljenje svesti i dremež srca dovršili roman - bez ključa... Čovek nije kadar da integrira iskustva, i srlja dok ne usrlja u zabranjenu oblast... Kapljica poezije u knjizi o Gordonu Pimu možda je u tome što je ograničenje čovekovo tužna stvar.

Isidora Sekulić 

• Edgar Alan Po, Kralj kuga
  
• Edgar Alan Po, Ugovoreni sastanak
  
• Edgar Alan Po, Morela
  
• Edgar Alan Po, Neki postupci u životu jednog pisca u modi
  
• Po,Edgar Alan, Rukopis pronađen u boci
• Po,Edgar Alan, Maska crvene smrti
• Po,Edgar Alan, Čovek gomile
• Po,Edgar Alan, Ovalni portret
• Po,Edgar Alan, Crna mačka
• Po,Edgar Alan, Ligeja
• Po,Edgar Alan~Đavo perverznosti
• Po,Edgar Alan, Mecengerštajn
• Po,Edgar Alan, Jama i klatno

Edgar Alan Po, Neki postupci u životu jednog pisca u modi

... all people went Upon their ten toes in wild wonderment.
Bishop Hall's Satires.

... svi su ljudi hodali
u fantastičnom čudu, na svojih deset prstiju.
Satire biskupa Hola

Ja sam - ili, bolje reći, bio sam - veliki čovek; ipak, nisam ni autor Džiniusa, niti čovek pod maskom; jer ime mi je, kako verujem, Robert Džouns, i rođen sam negde u gradu Fjum-Fadžu.

Prva stvar koju sam u životu učinio je bila da sa obe ruke ščepam svoj nos. Ovo je videla moja majka i nazvala me genijem; otac je zaplakao od radosti i poklonio mi raspravu o Nosologiji. Njom sam ovladao pre nego što sam dorastao do pantalona.

Tada sam počeo da osećam svoj put u nauci; uskoro sam shvatio da bi, ako čovek ima dovoljno upečatljiv nos, mogao, jednostavno sledeći ga, postati slavan. Ali moja pažnja nije bila ograničena samo na teoriju. Zbog toga sam svako jutro nekoliko puta povlačio svoju surlinu i pio pet-šest čašica rakije.

Kada sam odrastao, otac me jednog dana upita da li bih pošao sa njim u njegovu radnu sobu.

- Sine moj - rekao je pošto smo seli - šta je osnovni cilj u tvom životu?
- Oče moj - odgovorio sam - to je istraživanje Nosologije.
- A šta je, Roberte - zapitao je - Nosologija?
- Gospodine - rekao sam - to je nauka o nosevima.
- A možeš li mi reći - upitao je - šta nos znači?
- Nos je bio, moj oče - odgovorio sam, raznežen - na razne načine definisan od oko hiljadu različitih autora. - (Ovde sam izvadio svoj časovnik.) - Sada je podne ili tu negde, imaćemo dovoljno vremena da ih sve prođemo pre ponoći. Pa da, onda, počnemo: Prema Bartolinusu, nos je ona izbočina, ona čvoruga, ona izraslina, ona...

- Dobro, Roberte - upao je stari dobri gospodin - zaprepašćen sam širinom tvog znanja -uveren sam u to - duše mi! - (Ovde je sklopio oči i stavio ruku na srce.) - Dođi ovamo! - (Ovde me je uhvatio za ruku.) - Tvoje obrazovanje se sada može smatrati završenim - krajnje je vreme da se uhvatiš u koštac sa životom, a ne možeš učiniti bolju stvar nego da slediš svoj nos, zbog toga... zbog toga... zbog toga... - (Ovde me je šutnuo niz stepenice pravo na ulicu.) - Zbog toga, napolje iz moje kuće i neka te Bog blagoslovi! Dok sam u sebi osetio božanski afflatus,33 shvatio sam da je ova nesreća pre bila sreća nego šta drugo. Rešio sam da me vodi očev savet. Odlučio sam da sledim svoj nos. Povukao sam ga jednom-dvaput za vrh i odmah napisao pamflet iz Nosologije.

Ceo se Fjum-Fadž bio uskomešao.

- Divan genije! - rekao je Tromesečnik.
- Nadmoćan psiholog! - rekao je Vestminster.
- Pametan momak! - rekao je Stranac.
- Odličan pisac! - rekao je Edinburg.
- Duboki mislilac! - rekao je Dablin.
- Veliki čovek! - rekao je Bentli.
- Božja duša! - rekao je Frazer.
- Jedan od nas! - rekao je Blekvud.
- Ko bi mogao biti? - rekla je gospođa Bas-Blu.
- Šta bi on mogao biti? - rekla je velika gospođica Bas-Blu.
- Gde bi on mogao biti? - rekla je mala gospođica Bas-Blu.

Ali ja uopšte nisam obraćao pažnju na ove ljude jer sam upravo bio zakoračio u radionicu jednog umetnika. Vojvotkinja od Blagoslovi-mi-dušu je pozirala za svoj portret; markiz od Tako-tako je držao vojvotkinjinu pudlicu; grof od Ovoga-i-onoga je flertovao sa njenim dvorkinjama; a njegova kraljevska visost od Ne-dodiruj-me oslanjao se na naslon njene stolice.

Približio sam se umetniku i digao nos.

- O, divno! - uzdahnula je vojvotkinja.
- Oh, bože! - prošaputao je markiz.
- O, šokantno! - zastenjao je grof.
- Oh, strašno! - zamumlalo je njegovo kraljevsko visočanstvo.
- Šta tražite za njega? - upitao je umetnik.
- Za njegov nos! - uzviknula je vojvotkinja.
- Hiljadu funti - rekao sam sedajući.
- Hiljadu funti? - upitao je umetnik, zamišljeno.
- Hiljadu funti - rekoh.
- Jamčite li za njega? - upitao je, okrećući nos prema svetlosti.
- Je li pravi original? - upita, dodirujući ga sa poštovanjem.
- Hmm! - rekao sam, uvijajući ga na jednu stranu.
- Nijedna kopija nije uzeta? - zapitao je, razgledajući ga pod lupom.
- Nijedna - rekoh, podigavši ga.
- Izvrsno - izbacio je, iznenađen lepotom tog pokreta.
- Hiljadu funti - rekao sam.
- Hiljadu funti? - rekao je.
- Tačno - rekoh.
- Hiljadu funti? - rekao je.
- Upravo tako - rekao sam.


- Imaćete ih - rekao je - kakav komad vertu!34 - Tako mi je na licu mesta napisao ček i napravio skicu mog nosa. Unajmio sam sobu u Ulici Džermin i poslao njenom visočanstvu devedeset deveto izdanje „Nosologije“, sa portretom nosine. Onaj tužni, mali raspusnik, princ od Velsa, pozvao me je na večeru.

Tamo smo svi bili pisci u modi i recherches.35

Bio je tamo i neki moderni platonist. Citirao je Porfirija, Jamblicija, Plotina, Proklija, Hijerokla, Maksima Tirijusa i Sirijana.

Bio je tamo neki čovek koji je težio usavršavanju ljudi. Citirao je Targota, Praisa, Pristlija, Kondersita, De Stela i „ambicioznog studenta Bolesnog Zdravlja“.

Tamo je bio i gospodin Pozitivni Paradoks. Primetio je da su svi filozofi budale i sve budale filozofi. Bio je i Estetikus Etiks. Pričao je o vatri, jedinstvu i atomima; o duši koja postoji i pre nego što uđe u naše telo i o njenoj dvostrukosti; o srodnosti i neskladu: o primitivnoj inteligenciji i homomeriji36.

Bio je tamo i Teologos Teologije. Govorio je o Euzebijui Arijanu; jeresi i koncilu u Nici; o pjusizmu37 i konsubstancijalizmu,38 o Homousiju i homousijizmu.39

Bio je i Frikase iz Rošer de Kansela. Pomenuo je muriton od crvenog jezika: karfiol sa veloute sosom; teletinu a la sveti Meneholt; marinat a la sveti Florentin; pomorandžin žele en mosa'iques.

Bio je tamo i Pijandura O'Puna čaša. Pomenuo je Latur i Markbrinen; i Muso i Šamberten; Ričburg i Sv. Đorđe; Obrion, Leonvil i Medok; Barak i Prenjak; Grav i Sv. Pere; klimnuo je glavom na Klo de Vužo, i govorio, sa zatvorenim očima, o razlici između Šerija i Amontilada.

Bio je tamo i sinjor Tintontintino iz Firence. Diskutovao je o Simbabeu, Arpinu, Karpaću i Argostinu - o sumornosti Karavađa, o ljupkosti Albana, o bojama Ticijana, o strogosti Rubensa, o nestašlucima Jana Stina. Bio je tamo i predsednik Fjum-fadžovskog univerziteta. Bio je mišljenja da se u Trakiji Mesec naziva Bendis, Babastis u Egiptu, Diana u Rimu, i Artimes u Grčkoj.

Bio je tamo i Veliki Turčin iz Stambola. Nije mogao da ne misli da su anđeli konji, petlovi i bikovi; da neko na šestom nebu ima hiljadu glava; i da nebesko-plava krava sa nebrojenim brojem zelenih rogova pridržava Zemlju.

Bio je tu i Delfinus Poliglot. Rekao nam je šta se dogodilo sa osamdeset tri izgubljene Eshilove tragedije; sa pedeset četiri besede Isea; sa trista dvadeset i jednim govorom Lisija; sa sto osamdeset rasprava Teofrarusa; sa osam Apolonovih knjiga o presecima kupe; sa Pindarovim himnama i ditirambima; sa četrdeset tragedija Homera Juniora.

Bio je tamo i Ferdinand Fic-Fosili Felcpar. Informisao nas je o unutrašnjim vatrama i tercijarnim formacijama; o gasovitim, tečnim i čvrstim oblicima; o kvarcu i laporu; o škriljcima i šljaki; o gipsu i trapu; o talku i kreču; o sfeleritu i horn-sfeleritu; o mika-škriljcima i trošnoj steni; o antimonu i kalcedonu; o manganu i o čemu god hoćete.

Tamo sam bio i ja. Pričao sam o sebi - o sebi, o sebi, i o sebi; - o Nosologiji, o svom pamfletu i o sebi. Digao sam nos i govorio o sebi.

- Fantastično pametan čovek! - rekao je princ.
- Super! - rekli su njegovi gosti; sledećeg jutra posetila me je njena milost Blagoslovi-mi-dušu.
- Hoćete li doći u Almaks, slatko stvorenje? - rekla je milujući me pod bradom.
- Sa zadovoljstvom - rekao sam.
- Nos i sve ostalo? - upitala je.
- Ovakav kakav jesam - odgovorio sam.
- Izvolite pozivnicu, rođeni, i mogu li reći da ćete biti tamo?
- Draga vojvodkinjo, od sveg srca.
- Ju, ne! - već od sveg nosa?
- Sa svakim njegovim delićem, draga - rekao sam. I tako, zavrnuh ga jednom-dvaput, i nađoh se u Almaksu. Sobe su bile ispunjene do zagušenja.
- On dolazi! - rekao je neko sa stepeništa.
- On dolazi! - rekao je neko malo dalji.
- On dolazi! - rekao je neko još dalji.
- Došao je! - uzviknula je vojvotkinja. - Došao je, dragi moj! - i ščepavši me obema rukama, triput mi poljubi nos. Usledilo je primetno uzbuđenje.
- Diavolo!40 - uzviknuo je grof Kaprikornuti.
- Mille tonnerres!41 - izustio je princ od Gremija
- Tausend Teufel!42- promumlao je izbornik iz Bladenufa.
Ovo se više nije moglo podneti. Pobesneo sam. Naglo se okrenuh prema Bladenufu.
- Gospodine - rekao sam - vi ste babun.
- Gospodine - odgovorio je posle pauze - Donner und blitzen43. To je bilo sve što se moglo poželeti. Izmenjali smo vizitkarte. Sedećeg jutra na Čok farmi upucao sam mu nos - a zatim pozvao prijatelje.
- Bete44! - rekao je prvi.
- Budalo! - rekao je drugi.
- Glupaku! - rekao je treći.
- Magarčino! - rekao je četvrti,
- Idiote! - rekao je peti.
- Tikvanu! - rekao je šesti.
- Odlazi! - rekao je sedmi.

Osetio sam se zbog svega ovoga ponižen i otišao sam ocu.

- Oče - rekao sam - šta je osnovni cilj u mom životu?

- Sine moj - odgovorio je - to je još uvek izučavanje Nosologije; ali upucavši izbornikov nos, prekardašio si granicu. Istina je, imaš divan nos; ali sada Bladenuf nema nikakav. Odbacili su te, a on je postao heroj dana. Slažem se da u Fjum-Fadžu veličina pisca, zavisi od dužine njegovog nosa, ali, zaboga, ne može se ni govoriti o nadmetanju sa piscem u modi, koji nosa uopšte nema.

1835.

Preveo Sveta Bulatović

• Edgar Alan Po, Kralj kuga
  
• Edgar Alan Po, Ugovoreni sastanak
  
• Edgar Alan Po, Morela
• Po,Edgar Alan, Rukopis pronađen u boci
• Po,Edgar Alan, Maska crvene smrti
• Po,Edgar Alan, Čovek gomile
• Po,Edgar Alan, Ovalni portret
• Po,Edgar Alan, Crna mačka
• Po,Edgar Alan, Ligeja
• Po,Edgar Alan~Đavo perverznosti
• Po,Edgar Alan, Mecengerštajn
• Po,Edgar Alan, Jama i klatno

Edgar Alan Po, Ugovoreni sastanak

UGOVORENI SASTANAK

Stay for me there! I will not fail.
To meet thee in that hollow vale.
(Exequy on the death of his wife, by Henry King, Bishop of Chichester.)

Čekaj me onde, i veruj u to:
doći ću k tebi u duboki do.
(Pogrebna pesma povodom smrti njegove supruge.)
Henri King6 biskup čičesterski

Tajanstveni i zle kobi čoveče! - smeten sjajem svoje sopstvene uobrazilje, i sažežen ognjevima svoje sopstvene mladosti! Opet te u mašti vidim! Još jednom tvoj se lik ukazao preda mnom! - ne - oh, ne onakav kakav jesi - u hladnoj dolini i senci - već onakav kakav bi trebalo da jesi - traćeći život blistavog razmišljanja u onome gradu mutnih snoviđenja, tvojoj Veneciji -koja je Elizijum mora zaljubljenih zvezda, čiji široki prozori sa paladinskih dvoraca gledaju dole sa dubokim i gorkim razumevanjem na tajne njenih nemih voda. Da! Ponavljam to - onakav kakav bi trebalo da jesi. Ima izvesno drugih svetova osim ovoga - drugih misli osim misli mnoštva - dragih umovanja osim umovanja sofista. Ko onda da ospori tvoje ponašanje? Ko da te kudi zbog tvojih vidilačkih časova, ili da osudi kao traćenje života ona zanimanja koja bejahu samo prelivanja tvojih večitih delotvornosti?

Bilo je to u Veneciji, ispod pokrivenog zasvođenog prelaza koji tamo zovu Ponte di Sospiri7, gde sam po treći ili četvrti put sreo osobu o kojoj govorim. Zbrkanih sećanja dozivam u svoj um okolnosti toga susreta. No ipak pamtim - ah! kako bih zaboravio? - duboku ponoć, Most uzdisaja, lepotu žene, i Duh romantike koji je dostojanstveno stupao gore-dole uskim kanalom.

Bila je noć neobične tmine. Veliki sat na Pijaci bio je oglasio peti čas italijanske večeri. Trg Kampanile prostirao se nem i pust, a svetlosti u Duždevom dvoru umirale su brzo. Vraćao sam se kući sa Pijaćete, Velikim Kanalom. Ali kad je moja gondola doplovila prema ušću kanala San-Marko, neki ženski glas prolomio se odjednom u noći iz njegovog zalaza, u pomamnom, histeričnom i dugom vrisku. Trgnuvši se na taj krik, skočio sam na noge: dok je moj gondolijer, ispustivši jedino veslo, izgubio ga nepovratno u kao katran crnoj tmuši bili smo ostavljeni nošenju matice koja ovde prelazi iz velikog u manji kanal.

Kao neki ogroman kondor vranih pera polako smo klizili nadole ka Mostu uzdisaja, kad tisuću buktinja, blesnuvši sa prozora i niza stepenica Duždevog dvora, pretvori odjednom tu duboku tminu u modrikast i natprirodan dan. Jedno dete, skliznuvši iz naručja svoje majke, bilo je palo sa jednog od gornjih prozora visokog zdanja u duboki i mračni kanal. Tihe vode behu se mirno sklopile nad svojom žrtvom; i, premda je moja gondola bila jedina na vidiku, mnogi odvažni plivač, već u vodi, uzalud je tražio po površini blago koje se već nalazilo, avaj! u ponoru. Na širokim crnim mermernim pločama kod ulaza u dvor, nekoliko stepenika nad vodom, stajala je jedna prilika koju niko ko je tada video ne može nikad zaboraviti. To je bila markiza Afrodita - predmet obožavanja cele Venecije

- Najradosnija međ radosnim - najljupkija onde gde su sve divne - no još uvek mlada supruga starog i spletkarskog Mentonija, i majka onog ubavog čeda, njenog prvenca i jedinca, koje je sad duboko ispod tamnih voda mislilo u ojađenosti srca na njena nežna milovanja, i iscrpljivalo svoj mali život mučeći se da dozove njeno ime.

Stajala je sama. Njena mala, bosa, i srebrnasta stopala bleštala su na crnom ogledalu mermera pod njom. Njena kosa, sad još upola raspletena za noćni počinak posle gizdanja za plesnu dvoranu, padala je, usred obilja dijamanata, oko njene klasične glave, u uvojcima kao što su cvetovi mladog zumbula. Neka snežnobela kao izmaglica svilena tkanina bila je kanda bezmalo jedina odeća koja je pokrivala njeno nežno telo; ali letnji ponoćni vazduh bio je vreo, tmuran, i tih, i na kipu podobnom obličju nije se micao ni jedan nabor tog haljetka od same izmaglice koji je padao oko njega kao što teški mermer pada oko Niobe. Pa ipak - čudno je reći! Pogled njenih krupnih sjajnih očiju nije bio usmeren dole u onaj grob u kojem je njena najsvetlija nada ležala sahranjena - već bio je prikovan u posve različnom pravcu! Tamnica stare republike je, čini mi se, najveličajnije zdanje cele Venecije - no kako je ta gospođa mogla tako netremice da zuri u nj, kad je ispod nje ležalo daveći se njeno jedino čedo? Onaj mračni, sumorni udubak, isto tako, zjapi upravo prekoputa prozora njene odaje - pa šta onda može biti u njegovim senkama - u njegovom građevinarstvu - u njegovim u bršljan obraslim dostojanstvenim vencima, a da se tome markiza di Mentoni nije već pre toga tisuću puta divila? Nesmisao! Ko se ne seća da, u prilici kao što je ova, oko, kao razbijeno ogledalo, umnožava slike svoje žalosti, i vidi u bezbrojnim dalekim mestima onaj jad koji je blizak.

Mnogo stepenika iznad markize, a ispod luka kapije koja vodi kanalu, stajala je, u večernjem odelu, satirska spodoba samoga Mentonija. On se na mahove zabavljao udaranjem u gitaru, i izgledao je do krajnosti ennuye8, dok je s vremena na vreme davao uputstva za spašavanje svoga deteta. Zabezeknut i preneražen, nisam bio kadar da se maknem iz uspravnog stava koji sam zauzeo u trenutku kad sam čuo vrisak, i očima usplahirene grupe ljudi morao sam pružati sablasnu i zlokobnu sliku, dok sam, bleda lica i ukočenih udova, plovio naniže pored njih u toj pogrebničkoj gondoli.

Svi napori pokazali su se uzaludni. Mnogi najrevnosniji u traganju posustajali su u svojim naporima, i predavali su se tmurnoj žalosti. Izgledalo je da ima malo nade za dete; (koliko manje nego za majku!) ali sad, iz unutrašnjosti mračnog udubka koji je već pomenut kao sastavni deo stare republičke tamnice, i nalazio se prekoputa markizinog rešetkastog prozora, jedna prilika, umotana u ogrtač, kročila je napolje na domak svetlosti, i, zastavši jedan čašak na ivici vrtoglavog nagiba, zaronila je glavačke u kanal. I kad je, trenutak docnije, kročila na mermerne prilazne ploče i stala pored markize, sa još živim detetom koje je disalo na njenim rukama, njen ogrtač, otežao od upijene vode, otkopčao se, i pavši u naborima oko njenih nogu, otkrio je zadivljenim posmatračima ljupku osobu jednog veoma mladog čoveka, čije je glasovito ime tada zvonko brujalo u većem delu Evrope.

Ni reči ne izusti spasilac. Ali markiza! Ona će sad primiti svoje dete - priviće ga ni svoje srce - pripiće se uz njegovo malo telo, i gušiće ga svojim milovanjem. Vaj! druge ruke su ga prihvatile od neznanca - druge ruke su ga oduzele, i odnele su ga daleko, neprimećeno, u dvor! A markiza! Njena usna - njena divna usna dršće: suze naviru u njene oči - one oči što su, kao Plinijev akantus,9 „blage i bezmalo tečne“. Da! suze naviru u te oči - gle! cela je žena ustreptala do same duše, i kip je počeo da živi! Bledilo mermernog lika, nabujale mermerne grudi, samu čistotu mermernih stopala odjednom je ozarila plima nesavladive rumeni; i lak drhtaj treperi po njenom nežnom telu, kao što raskošni srebrni ljiljani u travi dršću na lako ćarlijanje napuljskog povetarca. Zašto bi oblio rumen tu gospođu! Na to pitanje nema odgovora - sem što je, ostavivši u nagloj hitnji i užasu materinskog srca, osamljenost svog boudoira,10 zapostavila da svoja majušna stopala zasužnji papučama, i potpuno zaboravila da preko svojih mletačkih ramena prebaci ovaj šal koji im pripada. Kakav je drugi mogućan razlog mogao postojati što nju tako obliva rumen?

- Što njene oči tako raspamećeno i molećivo gledaju? što su njene grudi tako uskomešane i srce tako snažno tuče? što njena uzdrhtala ruka tako grčevito steže - ona ruka koja se, kad je Mentoni ušao u dvor, slučajno, spustila na ruku neznančevu. Kakvog je razloga moglo biti za onaj tihi -čudesno tihi glas nepojamnih reči koje je gospođa žurno izustila opraštajući se s njim? „Ti si pobedio“ - kazala je ona, ili me je žubor vode varao - „ti si pobedio - jedan sat posle izlaska sunca - videćemo se - neka tako bude!“

Metež se stišao, svetlosti zgasnuše u dvoru, a neznanac, koga sad poznah, stajaše sam na kamenoj ploči. Stresao se od nepojmljivog nemira, i osvrtao se okolo tražeći neku gondolu. Najmanje što sam mogao da učinim bilo je da mu ponudim da se posluži mojom; i on primi tu uslugu. Pošto smo kod kapije koja vodi kanalu pribavili jedno veslo, zaplovili smo zajedno ka njegovom obitavalištu, a on se brzo pribrao, i govorio o našem pređašnjem neznatnom poznanstvu rečima na izgled vrlo srdačnim.

Ima nekih predmeta o kojima uživam da govorim u tančine. Osoba neznančeva - dopustite da ga zovem tim imenom, jer on je za ceo svet još uvek bio neznanac - osoba neznančeva je jedan od tih predmeta. Rastom je mogao biti ispod pre negoli iznad srednje visine: premda bilo je trenutaka žestoke strasti kada se njegov telesni sastav stvarno širio i uterivao u laž to tvrđenje. Laka, bezmalo tanušna simetrija njegovog tela obećavala je više one spremne delotvornosti koju je ispoljio kod Mosta uzdisaja, nego one herkulovske snage po kojoj je bio poznat i umeo da gospodari njome bez napora u prilikama opasnije nužde. Sa ustima i bradom nekog božanstva -čudesnim, žudnim, krupnim, bistrim očima, čija se tama prelivala od kestenjaste do sjajne i kao gagat crne - i obiljem kovrdžave crne kose, iz koje je na mahove zračilo neobično visoko čelo, sve od svetlosti i slonovače - takve behu njegove crte, da ih klasično pravilnijih nisam video, osim, možda, mermernih crta cara Komoda.11 Ipak, njegovo je lice bilo jedno od onih koje je svako video jednom u svome životu, i potom ga nikad više nije video. Ono nije imalo neke osobenosti - nije imalo nekog utvrđenog preovladujućeg izraza koji bi se urezao u pamćenje; to je bio lik koji se vidi i trenutno zaboravi - ali zaboravi se sa prisenkom neprestane želje da se opet dozove u sećanje. Ne zato što duh svake nagle strasti, ni u jednoj prilici, nije bacao svoj jasni odblesak na ogledalo toga lica - već zato što ogledalo, baš kao ogledalo, nije zadržavalo traga o strasti, kad je strast minula.

Opraštajući se od njega te noći našeg doživljaja, on me je zamolio, na način vrlo usrdan, da ga posetim veoma rano sledećeg jutra. Shodno tome, uskoro po izlasku sunca našao sam se pred njegovim palazzom12, jednim od onih ogromnih zdanja sumornog mada fantastičnog sjaja koja se uzdižu nad Velikim Kanalom u blizini Rialta. Uz široke zavojite stepenice sa mozaicima beh poveden ka jednoj dvorani čiji neuporedivi sjaj sinu kroz otvorena vrata sa takvim bleskom, da obnevideh i osetih vrtoglavicu od te raskošnosti.

Znao sam da je moj poznanik bogat. Govorilo se o njegovoj imovini rečima koje sam se usuđivao da nazovem smešno preteranim. Ali dok sam zurio okolo, nisam mogao da nateram sebe da verujem da bi bogatstvo ma kojeg podanika u Evropi moglo da pribavi taj vladarski sjaj koji je bleštao i buktao svud okolo.

Iako je, kao što kažem, sunce već bilo izašlo, odaja je još uvek bila sjajno osvetljena. Po toj okolnosti, kao i po izgledu iscrpljenosti na licu moga prijatelja, sudim da on nije legao u postelju čitave prethodne noći. Građevinarstvo i ukrašenost dvorane očevidno su bili smišljeni da zasene i iznenade. Malo pažnje bilo je poklonjeno dekoru onog što se stručno naziva skladnost, ili svojstvenosti narodnosti. Pogled je lutao s predmeta na predmet, ne zaustavljajući se ni na jednom - ni na groteskama grčkih slikara, ni na skulpturama iz najboljih italijanskih dana, ni na ogromnim rezbarijama neukog Egipta. Raskošne draperije u svakom delu sobe podrhtavale su uz treperenje tihe setne muzike, čije se poreklo nije dalo otkriti. Čula su gušili neki pomešani i oprečni mirisi, koji su isparavali iz čudesnih uvojitih kadionica, zajedno sa nebrojenim plamsavim i treperavim jezicima smaragdne i ljubičaste vatre. Zraci novorođenog sunca rasipali su se po svemu, kroz prozore načinjene od po jednog okna rujno obojenog stakla. Odsijavajući ovde-onde, u tisuću odblesaka, sa zavesa koje su padale sa svojih venaca kao vodopadi istopljenog srebra, zraci prirodnog sjaja stapali su se najzad, na mahove, sa veštačkom svetlošću, i padali su uskomešani u prigušenim mlazevima po raskošnom ćilimu kao od žeženog zlata.

- Ha! ha! ha! - ha! ha! ha! - smejao se vlasnik, pokazujući mi gde da sednem kad uđoh u sobu, a sam se svom dužinom baci na jednu sofu. - Vidim - reče on, opažajući da ne mogu odmah da se priviknem na bienseance13 tako čudne dobrodošlice - vidim da se divite mome stanu - mojim kipovima - mojim slikama - mojoj originalnosti poimanja građevinarstva i kućnog nameštaja - potpuno ste opijeni, zar ne, mojom divotnošću? Ali oprostite mi, moj dragi gospodine (ovde njegov glas dobi prizvuk sušte srdačnosti), oprostite mi što se ovako nemilosrdno smejem. Izgledali ste tako iskreno zadivljeni. Sem toga, neke su stvari tako savršeno apsurdne da čovek mora da se smeje ili da umre. Umreti smejući se zacelo je najslavnija od svih slavnih smrti. Ser Tomas Mor - krasan je čovek bio ser Tomas Mor - ser Tomas Mor je umro smejući se, sećate se. Isto tako, u Besmislenostima Ravizija Tekstora ima dug spisak lica čiji se život okončao na isti velelepan način. Znate li vi, međutim - nastavi on zamišljeno - da u Sparti (koja je sad Paleohori), u Sparti, velim, zapadno od citadele, usred haosa jedva vidljivih ruševina, nalazi se jedna vrsta cokle na kojoj se još mogu razabrati slova LASM. Ona su bez sumnje deo reči GELASMA14. U Sparti, pak, bilo je hiljadu hramova i svetilišta posvećenih hiljadama različitih božanstava. Koliko je to preko mere čudesno što je oltar Smeha nadživeo sve druge! No u sadašnjem slučaju - nastavi on, sa neobičnom promenom u glasu i ponašanju - ja nemam prava da budem veseo na vaš račun. Vi ste s razlogom mogli da se zadivite. Evropa ne može pokazati ništa ovako krasno kao što je ovo, moj mali kraljevski kabinet. Moje druge odaje nisu nipošto slične ovoj; sve same ultra15 pomodarske neukusnosti. Ovo je bolje nego moda - zar ne? No ovo mora samo da se vidi pa da postane pomama - to jest, za one koji mogu da podnesu izdatak po cenu celokupne svoje očevine. Ja sam se čuvao, međutim, svakog takvog obesvećenja. Sa jednim jedinim izuzetkom vi ste jedino ljudsko biće, sem mene i mog valeta,16 koje je imalo pristup u tajanstva ovih carskih područja, otkada su ona bila urešena ovako kao što ih vidite.

Poklonih se u znak priznanja; jer neodoljivo osećanje sjaja i mirisa, i muzike, zajedno sa neočekivanom nastranošću njegovog opštenja i ponašanja, omeli su me da izrazim, rečima, moje zadovoljstvo zbog onog što sam mogao da protumačim kao kompliment.

- Evo - nastavi on, ustajući i držeći me pod ruku dok je hodao po odaji - evo slika od Grka do Čimabuea17, i od Čimabuea do dana današnjeg. Mnoge su odabrane, kao što vidite, sa malo podleganja mnenjima posvećenih. Sve su one, međutim, prikladna tapiserija za dvoranu kao što je ova. Evo, isto tako, nekih chefs d'oeuvre18 neznanih velikih - a evo i nezavršenih skica ljudi, slavnih u svoje vreme, čija su sama imena, zahvaljujući visprenosti akademija, ostavljena muku i meni. Kako vam se dopada - reče on, okrenuvši se naglo dok je govorio - kako vam se dopada ova Madonna della Pieta?

- To je Gvidovo19 vlastito! - rekoh ja sa svim žarom moje prirode, jer bejah pomno motrio njenu nenadmašnu ljupkost. - To je Gvidovo vlastito! - kako ste mogli doći do nje? - ona je bez sumnje u slikarstvu ono što je Venera u vajarstvu.

- Ah! - reče on zamišljeno. - Venera - divna Venera - Venera Mediči? - ona sa malom glavom i zlaćanom kosom? Deo leve ruke (ovde on tako spusti glas da se jedva čuo) i cela desna su restaurisana, i u koketeriji te desne ruke počiva, čini mi se, kvintesencija svekolike izveštačenosti. Meni dajte Kanovu!20 Apolon, isto tako! - kopija je - o tome nema sumnje - i ja, slepa luda da bi li luda, što ne mogu da uvidim to hvaljeno nadahnuće Apolona! Ja ne mogu -žalite me! ne mogu da ne pretpostavim Antinoja. Je li to Sokrat rekao da je kipar našao svoj kip u gromadi mermera? Onda Mikelanđelo nije bio nimalo originalan u svome distihu:

Non ha l'ottimo artista alcun concetto
Che un marmo solo in se non circonscriva.21

Primećeno je, ili treba da se primeti, da smo u ponašanju pravog gospodina uvek svesni nečega po čemu se ono razlikuje od držanja prostaka, a da pri tom nismo odmah kadri da odredimo u čemu se tačno sastoji ta razlika. Dopuštajući da se ta opaska može u punoj snazi primeniti na spoljašnje držanje moga poznanika, osetio sam, tog značajnog jutra, da je ona još većma primenljiva u njegovoj moralnoj prirodi i karakteru. I ne umem bolje da odredim tu osobenost duha, koja ga je tako bitno izdvajala od svih drugih ljudskih bića, nego ako je nazovem navikom ušredsređenog i neprekidnog mišljenja, koja je prožimala čak i njegove najbeznačajnije radnje - nametala mu se u trenucima vragolanja - i upletala se u same bleske njegove veselosti - kao guje koje plaze iz očiju iskeženih maski na vencima hramova u Persepolju.

Nisam mogao, međutim, a da više puta ne zapazim, u pomešanom tonu lakomislenosti i svečane ozbiljnosti sa kojim je raspredao o stvarima od male važnosti, izvestan prizvuk nemira -jedan stepen nervoznog žara u reči i postupku - neku nemirnu razdražljivost u ophođenju koja mi je uvek izgledala neobjašnjiva, a u ponekoj prilici čak me ispunjavala nespokojstvom. Isto tako, zastajući često usred neke rečenice čiji je početak očevidno bio zaboravio, izgledao je da najpomnije osluškuje, kao da je ili u očekivanju neke trenutne posete, ili pak čuje šumove koji zacelo postoje samo u njegovoj uobrazilji.

Za vreme jednog od tih snatrenja ili stanki očevidne zamišljenosti, okrenuvši jednu stranicu ivne tragedije Orfej (prve domaće italijanske tragedije), od pesnika i učenjaka Policijana22, koja je ležala blizu mene na sofi, našao sam jedan odlomak pri kraju trećeg čina - odlomak koji najvećma potresa srce - odlomak koji iako obojen skarednošću, nijedan muškarac ne može pročitati bez ustreptalosti novog čuvstva - nijedna žena bez uzdaha. Cela stranica bila je pokapana svežim suzama, i, na suprotnom umetnutom listu, bili su sledeći engleski stihovi, napisani rukopisom tako različnim od osobenih pismena moga poznanika, da sam ga jedva poznao kao njegov vlastiti.

Sve si mi bila, ljubavi,
Sve što mi duša ište,
Moj zelen otok, ljubavi,
I česma, i svetište;
Svud venci voća, cvetne hvoje,
I sve to beše moje.
Prelepi snu, ne traješ više!
O, zvezde nade, što ste sjale,
Sad oblaci vas skriše!
Glas Budućeg mi viče: „Dalje!“
Ali moj duh se, lebdeć, njiše
Nad tamnim morem prošle sreće Užasnut, nijem, sve tiše.
Jer jao! Jao, u meni Života svjetlo trne
„Nikad, već - nikad za te,“
(kao da valove crne slušam što šapuću kleti)
„Spaljeno stablo ne cvate,
Orao ranjen ne leti.“
Svi sati su mi poput zore,
A noć ko sanja čista,
Gde tvoje tamne oči gore,
I gde ti korak blista:
U kojem plesu sad se vije,
Kraj kojih voda Italije?
Prokleto bilo ono doba:
Od ljubavi su odveli te.
Za tuđi ležaj tad su zloba
I crni zločin odeli te,
Od naših magla i od mene,
Gde srebro tužnih vrba vene23

Što su ti stihovi bili napisani na engleskom - jeziku za koji nisam verovao da njihov pisac vlada njime - dalo mi je malo povoda za iznenađenje. Ja sam bio isuviše svestan obimnosti njegovog znanja, kao i čudnog zadovoljstva koje je nalazio u tome da ih prikriva od opažanja, da bi me slično otkriće začudilo; ali oznaka mesta, moram priznati, nemalo me je zaprepastila. Bilo je prvobitno zapisano London, pa je potom pažljivo precrtano - ne, međutim, tako uspešno da bi skrilo tu reč od ispitivačkog oka. Velim, to me je nemalo zaprepastilo; jer dobro se sećam da sam, u jednom ranijem razgovoru, naročito upitao mog prijatelja da li se kojom prilikom u Londonu video sa markizom di Mentoni (koja je nekoliko godina pre svoje udadbe boravila u tom gradu), i da sam iz njegovog odgovora razumeo, ako se ne varam, da on nikad nije posetio glavni grad Velike Britanije. Mogao bih isto tako ovde da pomenem da sam više no jednom čuo (naravno, ne poklanjajući vere glasu koji je povlačio za sobom tolike mnoge neverovatnosti) da je čovek o kojem govorim ne samo rođenjem nego i po vaspitanju Englez. *

- Ima jedna uljana slika - reče on, ne znajući da sam primetio tragediju - ima još jedna uljana slika koju niste videli. - I povukavši ustranu jedan zastor, on otkri portret markize Afrodite u punoj veličini. Ljudska veština nije mogla da učini više da bi naslikala njenu nadljudsku lepotu. Ona ista eterična prilika koja je stajala preda mnom prethodne noći na stepenicama Duždevog dvora, stajaše opet preda mnom. Ali u izrazu lica, koje je celo zračilo od osmeha, još uvek se skrivalo (nepojmljiva anomalija!) ono ćudljivo senčenje sete koje se uvek pokazuje nerazdvojno od savršene lepote. Svoju desnu ruku držala je savijenu na grudima. Levom je pokazivala naniže ka jednoj čudesno uobličenoj vazi. Jedno malo, vilinsko stopalo, jedino vidljivo, tek je doticalo zemlju - i, jedva razabirljiv u blistavoj atmosferi koja se činila kao da okružuje i pohranjuje njenu ljupkost, lebdeo je par najnežnije zamišljenih krila. Moj pogled pade sa slike na priliku moga prijatelja, i snažne reči Čapmanove24 tragedije Bisi d 'Amboa zatreperiše mi nagonski na usnama: Ustao je.

Tu, k'o rimski kip, on će stajati
dok u mermer ne pretvori ga smrt.25

- Hajte! - reče on najzad, prilazeći stolu od raskošno emajliranog i masivnog srebra, na kojem stajahu nekoliko čaša od fantastično obojenog stakla, zajedno sa dvema etrurskim vazama, uobličenim prema istom izvanrednom uzoru one u prednjem planu portreta, i napunjenim nečim što mišljah da je johanis-berger.26 - Hajte! - reče on naglo - pijmo! Rano je, ali pijmo. Zaista je rano - nastavi on zamišljeno, kad odaja odjeknu od udara zlatnog čekića kojim je jedan heruvim oglasio prvi sat sunčeva izlaska - zaista je rano, ali šta je s tim? Pijmo! Nalijmo žrtvu livenicu onom svečaničnom suncu koje bi ove gizdave svetiljke i kandila tako rado da uguše! - I, nateravši me da mu nazdravim punom kupom, on brzo iskapi jednu za drugom nekoliko čaša vina. - Sanjati! - nastavi on, dajući opet površan prizvuk razgovoru, dok je prema žarkoj svetlosti kandila držao jednu od raskošnih vaza, - sanjati, bila je moja svrha života. Zato sam uobličio za se, kao što vidite, cvetnjak snova. Jesam li mogao podići nešto bolji u srcu Venecije? Doduše, vi vidite oko sebe šarenilo građevinarskih ukrasa. Čednost Jonije vređaju prepotopski nacrti, a sfinge Egipta opružene su na ćilimu od zlata. Pa ipak, utisak je nesaglasan samo za bojažljive.

Prikladnosti mesta, a naročito vremena, bauci su koji straše ljudski rod da se zanese veličanstvenim. Jednom sam i sam bio dekorist27, ali ta sublimacija ludosti izgubila je čar za moju dušu. Sve ovo sad je tim podesnije za moju svrhu. Kao plamen iz ovih arabesknih kandila, moj duh se previja u ognju, i delirijum ovog prizora prilagođava me za radosnija viđenja one zemlje stvarnih snova kuda sada brzo odlazim. - Ovde on naglo zasta, obori glavu na grudi, i izgledaše da osluškuje neki šum koji ja ne mogah čuti. Najzad, uspravivši se telom, on pogleda gore i izusti stihove biskupa čičesterskog:

Čekaj me onde, i veruj u to:
doći ću k tebi u dubok do.

Sledećeg trenutka, priznajući snagu vina, on se svom dužinom baci na sofu.

Sada se čuše užurbani koraci na stepenicama, a ubrzo potom snažno kucanje na vratima. Pohitao sam da predupredim još jedno uznemirenje, kad jedan paž Mentonijevog doma hrupi u sobu, i promuca, glasom koji se gušio od uzbuđenja, nepovezane reči, „Moja gospođa! - moja gospođa! - otrovana! - otrovana! Oh lepa - oh lepa Afrodita!“

Smeten, pohrlih ka sofi da prenem spavača da shvati ovu zaprepasnu vest. Ali njegovi udovi behu ukočeni - njegove usne sivoplave - njegove donedavno blistave oči uprte u smrt. Posrćući priđoh opet stolu - ruka mi pade na jednu napuklu i pocrnelu kupu - i svest o celokupnoj i strašnoj istini sinu mi odjednom u duši.

1834.

Preveo Borivoje Nedić

• Edgar Alan Po, Kralj kuga
• Edgar Alan Po, Morela
  
• Edgar Alan Po, Neki postupci u životu jednog pisca u modi
  
• Po,Edgar Alan, Rukopis pronađen u boci
• Po,Edgar Alan, Maska crvene smrti
• Po,Edgar Alan, Čovek gomile
• Po,Edgar Alan, Ovalni portret
• Po,Edgar Alan, Crna mačka
• Po,Edgar Alan, Ligeja
• Po,Edgar Alan~Đavo perverznosti
• Po,Edgar Alan, Mecengerštajn
• Po,Edgar Alan, Jama i klatno

Edgar Alan Po, Morela

Isto samo po sebi i kroz sebe, jedino i večito.< r /> Platon, Simpozium 211, XXIX

Osećanje duboke ali veoma čudne naklonosti gajio sam prema svojoj prijateljici Moreli. Slučajem bačen u njeno društvo pre mnogo godina, moja je duša, od prvog našeg sastanka, planula ognjem koji nikad dotle nije poznavala; ali taj oganj nije bio oganj ljubavi. Postepeno uverenje da ne mogu nikako da razjasnim neobično njegovo značenje, niti da savladam njegovu neodređenu snagu postajalo je sve gorče i teže. Ali mi smo se našli; sudbina nas je spojila pred oltarom; a ja nikad niti sam govorio o strasti, niti mislio o ljubavi. Ona je, međutim, izbegavala društvo, i priljubivši se uz mene činila me srećnim. Sreća je diviti se; sreća je sanjariti. Morelino znanje bilo je temeljno. Svega mi, njeni darovi nisu bili obični; njena duševna snaga bila je ogromna. Osećao sam to, i u mnogim stvarima postao njen učenik. Uskoro sam dočekao da stavi ispred mene gomilu onih mističkih spisa, valjda zbog svog vaspitanja u Presburgu, koji se obično smatraju samo kao ostatak ranije nemačke književnosti. To joj je, nisam mogao da razumem zašto, bilo omiljeno i stalno štivo, a vremenom postade i moje, možda po onom prostom ali snažnom uticaju navike i primera.

U svemu tome, ako se ne varam, moj um nije imao mnogo udela. Moja načela, ako nisam zaboravio sam sebe, nisu ni najmanje bila izmenjena mojim idealom, niti se makar i senka misticizma od onog što sam čitao mogla naći bilo u mojim delima, bilo u mojim mislima, sem ako me sasvim pogrešno ne razumete. Uveren u to, predao sam se sav svojoj ženi da me vodi i pošao sam bez ikakvog snebivanja, spokojnog srca, krivudavim stazama njene nauke. I tada, tada, kada sam duboko zamišljen nad tajanstvenim listovima osetio kako se u meni pali neki zabranjeni duh, Morela bi položila svoju hladnu ruku na moju, i iz pepela te mrtve mudrosti i nauke ispredala bi neke tamne, čudne reči, čije se neobično značenje zapečatilo u mojoj svesti. Onda bih časovima ostajao uz nju; slušao muziku njenog glasa, sve dok, polako, melodija ne bi postala užasna - a tamna senka mi pala na dušu; pobledeo bih, srce bi mi se zgrozilo od tih, čisto nadzemaljskih tonova. I tako, sreća bi naprečac ustupila mesto užasu, najveća lepota bi se pretvorila u najveću gnusobu, kao što je Hinon28 postala Gehena29.

Nije potrebno tačno određivati pravi karakter istraživanja, koja su, proizlazeći iz pomenutih knjiga, bila veoma dugo skoro jedini predmet razgovora između Morele i mene. Ko je izučavao ono što se može nazvati teološkim moralom shvatiće nas lako, a ko nije izučavao, u svakom slučaju teško da će nas razumeti. Strasni panteizam Fihteov; modificirana palingenezija30 Pitagorejaca; i, iznad svega, učenje Šelingovo o identitetu, to behu obično glavne tačke raspravljanja, koje su davale najveću čar umnoj Moreli. Taj identitet, koji se smatra kao lični, g. Lok je, mislim, tačno definisao tvrdeći da se sastoji u „istovetnosti jednog umnog bića“. A kako pod ličnošću podrazumevamo umno biće koje ima svesti, i pošto postoji svesnost koja uvek prati mišljenje, to je baš ono što čini sve nas onim što mi zovemo - mi, razlikujući time sebe od drugih bića koja misle, dajući sebi svoje lično postojanje. Ali principium individuationis,31 saznanje onog postojanja, koje se smrću ili gubi ili ne gubi za svagda, bilo je za mene oduvek pitanje od najživljeg interesa, ne toliko zbog krajnjih zaključaka koji iznenađuju i zadivljuju um, koliko zbog strasnog i uzbudljivog načina s kojim je Morela o tome govorila. Ali, ipak, došlo je vreme kada me tajanstvenost u ponašanju moje žene tištala kao mađija. Nisam više mogao da izdržim dodir njenih bledih prstiju, niti tihi zvuk njenog melodičnog govora, ni blesak njenih tužnih očiju. I ona je sve to znala ali mi nije prebacivala; izgledalo je da je svesna svoje slabosti ili moje ludosti, i sa osmehom nazivala je to Sudbinom. Izgleda da je bila takođe svesna uzroka, meni nepoznatog, postupnom hlađenju moje ljubavi; ali se nije odala ni jednim jedinim znakom, niti je o tome govorila. Pa, ipak, ona je bila žena, i venula je iz dana u dan. Crvene pege izbiše na njenom obrazu, a plave žile na bledom čelu odskočiše, i u jednom trenutku moje se biće topilo od sažaljenja, ali u idućem trenutku susreo bih se sa sjajem njenih umnih očiju, i duša bi mi se razbolevala i svest bi mi se pomutila kao nekom koji bi gledao dole u kakvu strašnu bezdan. Treba li onda da kažem da sam priželjkivao sa ozbiljnom i žarkom željom čas Moreline smrti? Da, priželjkivao sam; i izdržao mnogo dana, mnogo nedelja i teških meseci, dok mi izmučeni živci ne zagospodariše razumom; postao sam besan zbog odlaganja i krvničkim srcem, proklinjao dane, časove i gorke trenutke koji su, izgledalo je, bivali sve duži i duži što se njen nežni život više gasio, kao senke pri smiraju dana.

Ali jedne jesenje večeri kada su vetrovi počivali mirno na nebu, Morela me pozva svojoj postelji. Bila je gusta magla nad celom zemljom, i topla para nad vodama, i duga je bila sigurno pala sa nebeskog svoda sred raskošnog oktobarskog lisnatog granja.

- Ovo je dan nad danima - reče ona kada sam joj se približio - dan nad svim danima da se ili živi ili umire. Lep dan za sinove zemlje i života - ah, a još lepši za kćeri neba i smrti.

Poljubih je u čelo, a ona nastavi:

- Ja umirem, ali ću živeti.
- Morela!
- Nije bilo dana kada si me voleo... ali obožavaćeš kad umre onu koje si se grozio za života.
- Morela!
- Još jednom ti kažem, ja umirem. Ali u meni je zaloga one ljubavi - ah, tako male - koju si osećao prema meni, prema Moreli. I kad moja duša ode, dete će živeti - tvoje dete i moje, Morelino. Ali tvoji dani biće dani tuge, one tuge koja je postojanija od svih osećanja, kao što je kiparis trajniji od svakog drveta. Jer, časovi tvoje sreće su minuli, a radost se ne bere dva puta u životu, kao ruže što dvaput cvetaju. Nećeš onda igrati više ulogu čoveka iz Teosa,32 nego ćeš, ne poznavši slasti slave ni vina, nositi po zemlji svuda svoj mrtvački pokrovac, kao što čine muslimani u Meki.

- Morela! - viknuh - Morela, otkuda ti to znaš? Ali ona okrete svoje lice ka jastuku, lak drhtaj pređe njenim udovima, i tako je umirala, a ja više ne čuh njen glas.

Ali, kao što je prorekla, njeno dete, koje je umirući rodila, i koje nije disalo dok mu mati nije izdahnula, njeno dete, ćerčica, živelo je. Izrasla je velika uzrastom i umom, i bila je savršena slika one koja je umrla, a ja sam je voleo plamenom ljubavlju, većom no što bih verovao da je moguće osećati prema ma kom biću na zemlji. Ali, nebo ove čiste ljubavi potamni, a potištenost, strava i tuga prekriše ga oblacima. Rekao sam da je dete izraslo neobično uzrastom i umom. Neobično, zaista neobično, bilo je njeno telesno napredovanje, ali užasne, ah, užasne i pune uznemirenja bejahu misli što su se rojile u meni, dok sam pratio razvitak njenog duhovnog bića. A zar je moglo biti drukčije, kada sam iz dana u dan otkrivao u mislima deteta snagu i osobine odrasle žene? Kada su lekcije iskustva padale sa detinjih usana? Kad su znanje i strasti zrelog doba svakog časa sevali iz njenih velikih i umnih očiju? Kad je, kažem, sve to postalo očigledno mom užasnom razumu te nisam više mogao to da sakrijem od svoje duše, niti da istrgnem iz moje svesti koja je strepila shvatajući sve to, zar je onda čudno što su se strašne i razdražljive sumnje uvukle u moju dušu, ili što se moje misli vratiše na one divlje priče i potresne pretpostavke zakopane Morele? Sakrio sam od radoznalosti sveta jedno stvorenje koje mi je sudbina dodelila da obožavam, i, u strogoj osamljenosti moje kuće, pazio sam sa velikim strahom na sve što se nje ticalo.

Dok su godine prolazile ja sam iz dana u dan gledao njeno milo, blago i izrazito lice, uživao u njenom sazrevanju, i iz dana u dan otkrivao sam u detetu nove sličnosti s majkom, tužnom i mrtvom. I svakog časa sve tamnije postajahu te senke sličnosti, sve punije i sve određenije, sve čudnije i sve strašnijeg i groznijeg izgleda... Njen osmeh, sličan majčinom, mogao sam da podnesem, ali sam zadrhtao zbog njegove isuviše savršene sličnosti. Oči su joj bile slične Morelinim - i to sam mogao trpeti, ali one su vrlo često zavirivale u dubinu moje duše Morelinom sopstvenom snagom i zapanjujućim značenjem. U konturama njenog visokog čela, u uvojcima svilene kose, u tankim prstima koji su se gubili u kosi, u tužnim zvucima njenog govora, i iznad svega, ah, iznad svega, u izrazima i rečenicama mrtve, koje su dolazile sa usana ljubljene i žive, nalazio sam hrane za misli i užas koji me sažižu, mene - onog crva što nije hteo da umre.

Piođoše tako deset godina njenog života, a moja kći živela je na zemlji još nekrštena. „Čedo moje“ i „dušo moja“ bila su imena koje je ljubav očeva obično upotrebljavala, a hladna osamljenost njenih dana isključivala je svaki drugi dodir sa svetom. Morelino ime umrlo je sa njom. Nikad kćeri nisam govorio o majci; bilo mi je nemoguće. Zbilja, za kratko vreme njenog života, ona nije ništa doznala o spoljašnjem svetu, osim koliko je mogla doznati u uskim granicama njene osamljenosti. Ali vremenom činilo se mojoj duši, rastrojenoj i potresenoj, da će se obredom krštenja osloboditi užasa moja sudbina. Nad krstionicom oklevao sam da izreknem ime. Mnogo imena umnih i lepih, starog i novog doba, moje domovine i stranih zemalja, dolazila su, jatila su se na mojim usnama, sa mnogim imenima nežnim, srećnim i dobrim. Pa šta me je onda nagnalo da uznemirim uspomenu zakopane pokojnice? Kakav me je zli duh naterao da izgovorim onaj glas, koji je samom svojom uspomenom učinio da nabuja rumena krv i kao bujica jurne od slepoočnica ka srcu? Kakav je to demon govorio iz skrovitih zaklona moje duše, kada ispod zamagljenih svodova, u tišini noći, prošaputah na uvo svešteniku slogove - Morela. I ko bi to drugi sem crni đavo zgrčio crte na licu moga deteta, prevukao ih senkama smrti kad, trgnuvši se na tu jedva čujnu reč, podiže svoje sjajne oči sa zemlje k nebu, i padajući mrtva na kamene crne ploče naše porodične crkve, odgovori: „Evo me!“

Jasno, hladno, veoma razgovetno doprlo je to nekoliko prostih reči do mog uva, a zatim kao rastopljeno olovo te reči sa siktanjem jurnuše u moj mozak.

Godine... godine mogu proći, ali uspomena na to vreme nikad! Poznao sam i cveće i vino -ali žalosna vrba i kiparis senčali su me dan i noć. Nisam vodio računa o vremenu ni mestu, i zvezde moje sudbe nestadoše s neba, na zemlji se smrče, a njeni stvorovi promicahu pored mene kao brze senke, i među svima njima ja videh samo - Morelu. Vetrovi nebeski donosili su samo jedan zvuk u moje uvo, a talasići morski žuborili su bez prestanka - Morela. Ali ona je umrla; svojim sopstvenim rukama spustio sam je u grob; smejao sam se dugim i gorkim smehom kada ne nađoh nikakvih tragova od prve - u grobnici, u koju sam položio drugu - Morelu...

1835.

Preveo Momčilo Jojić 

• Edgar Alan Po, Kralj kuga
  
• Edgar Alan Po, Ugovoreni sastanak
• Edgar Alan Po, Neki postupci u životu jednog pisca u modi
  
• Po,Edgar Alan, Rukopis pronađen u boci
• Po,Edgar Alan, Maska crvene smrti
• Po,Edgar Alan, Čovek gomile
• Po,Edgar Alan, Ovalni portret
• Po,Edgar Alan, Crna mačka
• Po,Edgar Alan, Ligeja
• Po,Edgar Alan~Đavo perverznosti
• Po,Edgar Alan, Mecengerštajn
• Po,Edgar Alan, Jama i klatno