6. 12. 2021.

Petar Kropotkin, Zapisi jednog revolucionara - Detinjstvo ( iz memoara )

 


Detinjstvo
I   
        Moskva je rasla polako. Zato su mnogi njeni delovi i do danas začuđujuće dobro sačuvali crte taložene postupnim tokom istorije. Zamoskvorečje, sa širokim snenim ulicama i jednolikim sivim niskim kućama čije su kapije i danju i noću dobro zamandaljene, oduvek je bilo omiljeno mesto trgovaca i uporište zadrtih i despotskih staroveraca, bezmerno odanih formi. I sada Kremlj još predstavlja bastion države i crkve. Ogroman trg ispred njega, oivičen hiljadama magaza i dućančića, od pamtiveka je odisao pravom trgovačkom vrevom, a i danas je srce unutrašnje trgovine prostrane imperije. U Tverskoj i Kuznjeckom Mostu odvajkada su bile koncentrisane modne prodavnice, dok su Pljuščiha i Daragomilovka, nastanjene zanatlijama, sačuvale osobine svojih razuzdanih žitelja iz doba moskovskih careva. Svaki deo grada čini zaseban svet, sa sopstvenim likom i osobenim životom. Čak i stovarišta i radionice, a i natovareni vagoni i lokomotive kada su prodrli u drevnu prestonicu – sve se to koncentrisalo u zasebne celine na periferijama starog grada. 

     Ipak, od svih delova Moskve možda nijedan nije tako karakterističan kao lavirint čistih, mirnih i krivudavih ulica i sokaka rasprostrtih iza Kremlja, između Arbata i Prečistenjke, a poznatih pod nazivom Stara Konjušnička  

     Pedesetak godina ranije tu je živelo i polako odumiralo staro moskovsko plemstvo, čija se imena često pominju u ruskoj istoriji do Petra I. Ona su postepeno nestajala bivajući zamenjena imenima novih ljudi, »raznočinaca«[2], koje je u službu pozvao osnivač ruske imperije. Osećajući da je na peterburškom dvoru potisnuto, staro plemstvo se povuklo na svoje posede u živopisno Podmoskovlje. Odande je nekako prezrivo, a s pritajenom zavišću, posmatralo šaroliku gomilu koja je zaposela visoke državne položaje u novoj prestonici na obalama Neve.
 
      Većina njih u mladosti je takođe tražila sreću u državnoj, a prvenstveno u vojnoj službi. Ali ubrzo bi se, iz ovog ili onog razloga, okanili nje ne dokopavši se visokih činova. Najsrećniji među njima (i moj otac se tu mogao ubrojati) dobili bi mirnu počasnu službu u rodnom gradu, a većina je jednostavno odlazila u penziju. Međutim, u ma koliko zabačeni deo Rusije da ih je bacila služba, staro plemstvo se svakojako dovijalo da starost proživi u sopstvenoj kući u Staroj Konjušničkoj, u blizini one iste crkve u kojoj su bili kršteni i u kojoj su opojani njihovi roditelji. 

      Staro korenje puštalo je nove izdanke. Neki od njih su se razlikovali manje ili više, zavisno od kraja Rusije; neki bi stekli raskošniju, moderniju kuću u drugom delu Moskve ili Peterburga; međutim, istinskom predstavnicom roda smatrana je ona grana, nezavisno od mesta na porodičnom stablu, koja je živela pokraj zeleno, žuto, ružičasto ili smeđe obojene crkve, drage zbog važnih porodičnih datuma. Prema starovremenskom predstavniku porodice odnosili su se s velikim poštovanjem – mada ne bez primese blage ironije, moram da priznam – čak i mladi članovi porodice koji su napustili svoj grad i napravili blistavu karijeru u gardi ili pak na dvoru. Za sve njih starina je bio oličenje porodične tradicije i drevnosti.  

      U tim tihim ulicama, po strani od graje i gužve trgovačkog dela Moskve, sve kuće liče jedna na drugu. Većinom su drvene, sa jasno zelenim limenim krovovima; sve imaju pročelje sa stubovima i fasade vedrih boja. Gotovo sve su bile prizemne, sa sedam ili devet velikih prozora prema ulici. Prvi sprat je, prema običaju, mogao biti samo kao mansarda koja je gledala na prostrano dvorište okruženo mnogobrojnim pomoćnim zgradama; kuhinjama, konjušnicama, šupama, podrumima, sobama za poslugu. U dvorište se ulazilo kroz široku kapiju, a na bronzanoj ploči iznad kapidžika obično je pisalo; »Kuća poručnika ili konjičkog kapetana i kavaljera tog i tog«. Ređe se moglo videti »general major« ili odgovarajući građanski čin. Ali, ako bi se u tim ulicama našla kitnjastija kuća, na ploči je svakako pisalo: »trgovinski savetnik« ili »počasni građanin« taj i taj. Oni su bili neželjeni gosti koji su se utrpali u tu četvrt i susedi ih zato nisu cenili.  

      U ovim tihim ulicama prodavnica nije bilo, izuzev možda poneka bakalnica ili piljarnica, sabijena u barakici koja je pripadala parohijskoj crkvi. Zato se na ćošku skoro obavezno nalazila policijska stražara, na čijem bi se ulazu danju pomaljao sam stražar s helebardom u rukama, da bi tim beskorisnim oružjem salutirao oficirima koji prolaze. U sumrak bi se on ponovo zavlačio u svoju mračnu kućicu; tu bi popravljao čizme ili pripremao nekakav naročito oštar burmut koji je imao dobru prođu kod postarijih slugu iz susednih kuća.  

      U ovom moskovskom Sen Žermenu život je tekao tiho i mirno, bar na prvi pogled. Ujutru na ulicama niste mogli nikoga videti. U podne bi se pojavila deca koja su u pratnji vaspitača – Francuza ili dadilja – Nemica išla u šetnju snežnim bulevarima. Kasnije ste mogli da sretnete i poneku gospoju u dvoprežnim sankama sa jednim lakejem na zapetku[3], ili u starinskoj – glomaznoj i prostranoj kočiji na visokim federima, sa četiri konja, sa kočijašem kod prednjih konja i dva lakeja pozadi. Uveče je većina kuća bila jarko osvetljena, a pošto se kapci nisu zatvarali prolaznici su mogli da se naslađuju gledajući plesače i kartaroše. To još nisu bili dani »ideja«; još nije bilo nastupilo vreme kada se u svakoj od tih kuća začela borba između »očeva i dece«, borba koja se završavala porodičnom dramom ili noćnom posetom žandara. Tada, pre pedeset godina, niko nije mislio ni o čemu sličnom. Sve je bilo tiho i mirno, bar na površini.  

      Tu sam se, u Staroj Konjušničkoj, rodio 1842. godine; tu je proteklo prvih petnaest godina mog života. Otac je kuću u kojoj je umrla naša majka prodao, kupio je drugu, a onda je i nju prodao i mi smo nekoliko zima proveli po iznajmljenim kućama, dok konačno nije pronašao treću po svom ukusu, na nekoliko koraka od crkve u kojoj su ga krstili i gde je održano opelo njegovoj majci. Sve se to zbivalo u Staroj Konjušničkoj. Napuštali smo je samo leti kada smo odlazili u naše selo.  

      II  

     Visoka prostrana soba na uglu naše kuće. U njoj bela postelja na kojoj leži majka. Naše dečje foteljice i stočići primaknuti krevetu. Lepo zastrti stolovi, na njima bombone i ljupke činijice sa želeom – u tu sobu uveli su nas, decu, jednom u neobično vreme – to je moje prvo, maglovito sećanje. Majka nam je umirala od jektike. Imala je samo trideset godina. Poželela je, pre nego što nas zauvek napusti, da budemo pored nje, da nas pomazi, da na tren bude srećna zbog naše razdraganosti; smislila je ovu malu gozbu pored svog kreveta, iz koga više nije mogla da ustane. Sećam se njenog bledog, ispijenog lica sa krupnim tamnokestenjastim očima. Gleda nas nežno, s ljubavlju nas nudi da jedemo, zove da se popnemo na krevet; odjednom grunuše joj suze i poče da kašlje... Izvode nas.  

      Ubrzo zatim, nas decu, to jest mene i brata Aleksandra, prebaciše iz velike u malu, dvorišnu kuću. Aprilsko sunce obasjava sobicu ali nam bona, Nemica m-me Burman i nana Uljana kažu da treba da spavamo. Lica su im okupana suzama. Šiju nam crne košuljice sa širokim belim rubovima. Nama se ne spava. Plaši nas neizvesnost; prisluškujemo prigušeni razgovor naših dadilja. One pričaju o našoj majci nešto što ne možemo da razumemo. Skačemo i pitamo: »Gde je mama? Gde je mama?« Obe žene počinju da ridaju, miluju naše kovrdžave glave, ponavljaju »jadni siročići«. Uljana ne može više da krije i kaže: »Vaša mama je odletela tamo, na nebo, anđelima«.  

      — Kako na nebo? Zašto? – Uzalud se naša dečja mašta trudila da odgovori na ova pitanja.  

      Bilo je to u aprilu 1846. godine. Imao sam samo tri i po, a brat Saša nepunih pet godina. Ne znam gde su tada bili naši stariji brat i sestra, Nikolaj i Jelena; najverovatnije su već otišli na školovanje. Nikolaju je tekla dvanaesta, a Leni jedanaesta godina. Oni su se uvek držali zasebno i mi smo ih slabo poznavali. Tako Aleksandar i ja ostadosmo u dvorišnoj kućici, na brizi m-me Burman i Uljane. Stara dobra Nemica, koja nije imala ni kutka ni roda rođenog, zamenila nam je majku. Podizala nas je kako je umela; povremeno nam je kupovala proste igračke, kljukala nas medenjacima koje je ponekad donosio na prodaju takođe star Nemac, najverovatnije isto tako usamljen i samohran kao m-me Burman. Oca smo retko viđali. Sledeće dve godine prošle su ne ostavivši nikakav trag u mome sećanju.  

      III  

      Moj je otac bio veoma ponosan na svoje poreklo i sa naročitim patosom pokazivao je pergament okačen na zidu u njegovom kabinetu. U pergamentu, na kome je bio naš grb (grb Smoljenske kneževine) sa plaštom od samurovine i okrunjen kapom Monomaha[4], svedočio je i potvrđivao heraldički ured da naš rod potiče od unuka Rostislava Mstislaviča Odvažnog i da su naši preci bili veliki knezovi Smoljenski.  

      — Za ovaj pergament platio sam trista rubalja – često nam je govorio otac.  

      Kao ni većini ljudi njegove generacije ruska istorija nije mu bila jača strana, pa mu je pergament bio važan prvenstveno zbog njegove cene, a ne kao istorijsko svedočanstvo.  

      Naša loza je zaista veoma stara; ali, slično većini rodova koji vode poreklo od Rjurika, bila je potisnuta kada se završio period feudalne rascepkanosti dolaskom na presto Romanovih, koji su započeli ujedinjavanje Rusije. U novije vreme niko od Kropotkinovih, izgleda, nije pokazivao posebnu sklonost prema državnoj službi. Moj pradeda i deda služili su u vojsci, ali su otišli u penziju veoma mladi i požurili da se povuku na svoja porodična imanja. Da kažem uostalom, jedno od tih imanja, Urusovo u Rjazanskoj guberniji, koje je ležalo na visokom bregu okruženom bujnim poljima, svakoga bi očaralo lepotom senovitih šuma, beskrajnim livadama i krivudavom rečicom. Moj deda se penzionisao kao poručnik, povukao se u Urusovo, posvetio se gazdinstvu i počeo da dokupljuje posede u okolnim gubernijama.  

      Po svemu sudeći i moja bi generacija isto uradila, no naš se deda oženio kneginjom Gagarinom, koja je pripadala sasvim drukčijoj sorti. Njen brat je bio poznat kao strastveni ljubitelj scene. Osnovao je sopstveno pozorište i, na užas cele familije, oženio se kmetkinjom, velikom glumicom Semjonovom, rodonačelnicom realističke dramske škole u Rusiji. Semjonova je, bez sumnje, i po karakteru bila jedna od najprivlačnijih ličnosti pozorišnog sveta. Na zaprepašćenje »cele Moskve« Semjonova je i posle udaje nastavila da se pojavljuje na sceni.  

      Ne znam da li je i moja baka imala iste glumačke i literarne sklonosti kao njen brat. Pamtim je iz vremena kada je već bila oduzeta i kada je mogla samo da šapuće. Međutim, sasvim sigurno, već sledeća generacija naše porodice ispoljila je sklonosti za literaturu. Jedan od sinova kneginje Gagarine pisao je pesme, pa je čak objavio i celu knjigu – činjenica koju se moj otac stideo i da pomene. Moja braća od strica, moj rođeni brat i ja sam, u većoj ili manjoj meri imali smo udela u literaturi našeg vremena.  

      Moj otac je bio tipični Nikolajev oficir. Ne radi se o tome da je posedovao naročit ratnički duh, niti da je osobito voleo vojnički život: ne verujem da bi ijednu noć rado proveo pored logorske vatre ili da bi učestvovao u bilo kakvoj bici; za vreme Nikolaja to nije bilo primarno. Prava vojničina bio je u to vreme onaj koji je obožavao mundir i prezirao građansku odeću, onaj čiji su vojnici bili tako izdresirani da su mogli da izvedu prosto neverovatne pokrete nogama i puškama (čuvena veština tog vremena bilo je, na primer, prelomiti kundak u zamahu pri pozdravu puškom); onaj koji je na paradi mogao da postroji tako prav i nepomičan red vojnika, kao da to nisu bili živi već olovni vojnici.  

      — Vrlo dobro! – reče jednom veliki knez Mihail, kada je naterao puk da pola sata drži puške »na pozdrav« – samo dihaju  

      Ideal moga oca bio je, naravno, da što više liči na vojničinu toga doba.  

      Zaista, on je 1828. godine učestvovao u ratu protiv Turske, ali je udesio tako da sve vreme bude u štabovima. Kada smo ga mi, deca, koristeći trenutak njegovog izuzetnog raspoloženja, molili da nam priča o ratu – mogao je da nam ispriča samo kako je tada njega i njegovog vernog slugu Frola dok su prolazili kroz neko selo napao čopor besnih pasa. Otac i Frol morali su da se maše sablji ne bi li se spasli od gladnih životinja. Mi smo, naravno, mnogo više želeli da je to bio odred Turaka, ali smo se mirili i sa psima. Međutim, kada smo posle mnogo navaljivanja uspeli da nateramo oca da nam ispriča kako je dobio Anu s mačevima i zlatnu sablju, ostali smo potpuno razočarani. Priča beše krajnje prozaična. Oficiri generalštaba konačili su u jednom turskom selu kad je u njemu izbio požar. Vatra je za tren oka zahvatila kuće, a u jednoj od njih ostalo je dete. Njegova majka jecala je u očajanju. Frol, koji je uvek išao za ocem, bacio se u vatru i spasao dete. Glavnokomandujući je, videvši to, na licu mesta odlikovao oca krstom za hrabrost.    
      — Ali tatice – vikali smo – pa dete je spasao Frol!  

      — Pa šta – odgovarao je otac najnaivnije – On je moj kmet. Zar to onda nije isto!  

      Moj je otac učestvovao i u ratu protiv Poljaka, za vreme revolucije 1831. godine. U Varšavi, upoznao se sa mlađom ćerkom komandanta korpusa Sulime, i zaljubio se u nju. Venčanje je proslavljeno veoma svečano u dvorcu Lazjenki. Nevestin stari svat bio je Paskevič[5].  

      — Ali, vaša majka – nabacivao je otac stalno – nije mi donela nakakav miraz.  

      Ovo je bila čista istina. Njen otac, Nikolaj Semjonovič Sulima, nikako nije umeo da napravi karijeru i da stekne imetak. Mora da je u njegovim žilama bilo isuviše krvi Zaporožaca, koji su znali da se nose sa izvanredno naoružanim hrabrim Poljacima i sa trostruko jačom turskom vojskom, ali nisu umeli da se zaštite od zamki moskovske diplomatije. Poznato je da su kozaci, posle silnog ustanka 1648. godine, koji je značio početak kraja poljske republike i rata sa Poljacima, pali pod jaram ruskih careva i izgubili sve slobode. Jednog od Sulimâ zarobili su tada Poljaci i mučili ga u Varšavi do smrti, ali su se ostali pukovnici istog kova borili još odlučnije, i Poljska je izgubila Malorusiju[6].  

      Što se mog dede tiče, on je na čelu kirasirskog puka, dvanaeste godine, uspeo da se probije u karé Francuza, ne obazirući se na šumu bajoneta; ostavili su ga na bojnom polju misleći da je mrtav, a on je uspeo da se oporavi, prošavši samo sa dubokim ožiljkom na glavi. Međutim, da postane lakej kod moćnog Arakčejeva nije hteo, pa su ga poslali u svojevrsno počasno progonstvo za general-gubernatora prvo u istočnom, a zatim u zapadnom Sibiru. U to vreme takav se položaj smatrao unosnijim od zlatnog rudnika, ali se moj deda iz Sibira vratio onakav kakav je i otišao. Trojici njegovih sinova i trima kćerima ostalo je samo malo nasledstvo. Kada sam 1862. godine otišao u Sibir, često sam mogao da čujem kako njegovo ime izgovaraju sa velikim poštovanjem. Stravičan lopovluk, koji je tada carevao u Sibiru i sa kojim deda nije imao snage da se izbori, dovodio ga je do očajanja.  

      Moja majka je nesumnjivo bila za svoje vreme izuzetna žena. Mnogo godina posle njene smrti našao sam u našoj seoskoj kući zabačene u ostavi papire ispisane njenim sigurnim i lepim rukopisom. To je bio dnevnik, u kome je opisivala lepotu prirode u Nemačkoj i govorila o svojim tugama i žudnji za srećom. Tu su bile i sveske zabranjene ruske poezije, između ostalog refleksije Riljejeva. U drugim sveskama bile su note, francuske drame, Lamartinovi stihovi, Bajronove poeme. Našao sam takođe puno akvarela koje je naslikala moja mati.  

      Visoka, vitka, sa bujnom kestenjastom kosom i tamnosmeđim očima, malim ustima, gleda kao da je živa sa uljanog portreta koji je s ljubavlju naslikao neki dobar umetnik. Uvek je bila vesela, ponekad bezbrižna i veoma je volela ples. Nikoljske seljanke često su nam pričale kako se dešavalo da s balkona uživajući gleda njihova kola, a onda bi im se, ne mogavši da se uzdrži, pridruživala. Ona je bila umetnička priroda. Jednom se na nekom balu prehladila, a to je dovelo do zapaljenja pluća i završilo se smrću.  

      Svi koji su je poznavali voleli su je. Sluge su se s obožavanjem nje sećale. Zbog nje se madam Burman prihvatila brige o nama. Zbog uspomene na nju nas je Uljana toliko volela. Često bi, dok nas je češljala ili krstila pred spavanje, govorila: »Jadni siročići! Sad vas vaša mamica gleda s neba i plače za vama.«  

      Čitavo moje detinjstvo obavijeno je uspomenom na nju. Kako bi često negde u tami hodnika ruka sluge nežno dotakla mene ili brata Aleksandra. Kako je često neka seljanka kad bi nas srela u polju pitala: »Da li ćete da postanete dobri kao što je bila vaša majka. Ona nas je žalila, dal’ ćete i vi?«  

      »Nas« – to je naravno značilo – kmetove. Ne znam šta bi sa nama bilo da među slugama u kući nismo pronašli atmosferu ljubavi kojom deca moraju biti okružena. Bili smo prava deca naše majke, ličili smo na nju i zato su nas seljaci obasipali brigom, ponekad, kako će se kasnije videti, na veoma dirljiv način.  

      Ljudi žude za besmrtnošću, ali često gube iz vida činjenicu da sećanje na stvarno dobre ljude živi večno. Ono se utiskuje u sledeću generaciju i dalje se prenosi novoj deci. Zar im takva besmrtnost nije dovoljna?  

      IV  

      Dve godine posle smrti, naše majke otac se oženio po drugi put. Sam je već bio nameračio lepu udavaču iz bogate porodice, ali sudbina je drukčije htela. Jednog jutra, dok je otac još bio u kućnom ogrtaču, utrčale su preplašene sluge i izvestile ga o dolasku generala Timofejeva, načelnika šestog armijskog korpusa u kome je otac služio. Ljubimac Nikolaja I beše grozan čovek. Bio je u stanju da zbog greške na paradi naredi da vojnika išibaju skoro do smrti. Takođe je bio u stanju da ražaluje oficira i progna ga u Sibir, ako bi ga samo sreo na ulici nezakopčanih kukica na visokom krutom okovratniku. Za vreme Nikolaja reč generala Timofejeva bila je sve. Tog jutra je general, koji nikada ranije nije bio kod nas, lično došao da provodadžiše ocu nećaku svoje žene, gospođicu Jelisavetu Markovnu Karandino, jednu od kćeri admirala crnomorske flote, kažu – tada veoma lepu devojku pravilnog grčkog profila. Otac je pristao, i druga je svadba, baš kao i prva, bila izuzetno pompezna.  

      — Vi mladi ništa ne razumete kad su takve stvari u pitanju – rekao bi otac uvek na kraju, kad god mi je kasnije sa neizrecivim suptilnim humorom pričao taj događaj. – Znaš li ti šta je u to vreme značio »komandant korpusa«? A šta tek da ti baš on, jednooki đavo, dođe kao svat! Naravno, miraz je bio samo oveći sanduk prepun ženskih krpica, a na njemu još i kmetkinja devojka Marfa, crna kao Ciganka.  

      Ja se, naravno, toga uopšte ne sećam. U sećanju mi se javlja samo velika trpezarija u bogatoj kući, a u trpezariji mlada privlačna dama sa zejtinastim južnjačkim očima koja nam se ulagivala ponavljajući: »Vidite kako ćete veselu mamu da imate!«  

      Saša i ja smo smrknuto odgovarali: »Naša mama je odletela na nebo!« Bili smo nepoverljivi prema toj preteranoj živahnosti.  

      Došla je zima i za nas je počeo novi život. Kuću prodadoše i kupiše drugu, potpuno drukčije nameštenu. Nestalo je sve što je moglo da podseća na majku: njeni portreti, crteži, vezovi. Uzalud je madam Burman molila da ostane u kući obećavajući da će se potpuno posvetiti detetu koje je očekivala maćeha – bila je otpuštena.  

      — Ne želim pored sebe nikoga iz Sulimine kuće! – rekla je maćeha. Ona je prekinula sve veze sa našim ujacima, tetkama i bakom. Uljanu su postavili za ekonomku i udali je za Frola, koga su postavili za upravitelja kuće. Za naše učitelje unajmili su skupog Francuza – vaspitača m’sje Pulena i jeftino – ruskog studenta N. P. Smirnova. U mnogim moskovskim kućama vaspitači su tada bili Francuzi, zaostaci iz velike Napoleonove armije. Pulen joj je takođe pripadao, a tada je baš završio vaspitavanje mlađeg sina romansijera Zagoskina. U Staroj Konjušničkoj Serjoža Zagoskin važio je za izuzetno vaspitanog mladog čoveka pa se moj otac nije dvoumio i unajmio je Pulena za u to vreme visoku sumu od 600 rubalja godišnje.  

    Pulen je došao sa svojim lovačkim psom Trezorom, sa napoleonskom vojničkom džezvom i francuskim udžbenicima i počeo da komanduje nama i kmetu Matveju, koga su nam dodelili kao poslugu. Pulenov vaspitni plan bio je prilično jednostavan. Prvo bi nas probudio, a onda bi skuvao kafu koju je pio u svojoj sobi. Dok smo mi pripremali lekcije, on se veoma brižljivo bavio svojom toaletom: začešljavao je svoju osedelu kosu tako da sakrije sve veću ćelu, oblačio je frak, prskao se i trljao kolonjskom vodom, a onda nas vodio dole da pozdravimo roditelje. Oca i maćehu smo obično zaticali za jutarnjom kafom. Prilazeći im, ponavljali smo ceremonijalno: »Bonjour, mon cher papa«, »Bonjour, ma chér maman«, a onda smo im ljubili ruku. M’sje Pulen je izvodio veoma komplikovanu i elegantnu piruetu, izgovarajući »Bonjour, monsieur le prince«, »Bonjour, madam la princesse«. Pošto bismo sve to obavili, odlazili smo brzo gore u svoje sobe. Ovaj se ritual ponavljao svako jutro.  

    Zatim je počinjalo učenje. M’sje Pulen je zamenjivao frak kućnim kaputom, stavljao je na glavu kožnu kapicu, tonuo u fotelju i počinjao: »Da čujem lekciju«.  

     Govorili smo »napamet« pasus koji nam je on obeležio noktom. M. Pulen je sa sobom doneo gramatiku Noela i Šapsala, koju pamte mnoge generacije ruskih dečaka i devojčica, zatim francuski rečnik, istoriju sveta u jednom tomiću i opštu geografiju, takođe u jednoj knjižici. Morali smo dobro da nabubamo gramatiku, rečnik, istoriju i geografiju. Sa gramatikom, koja je počinjala čuvenom frazom »Šta je gramatika? Umetnost pravilnog čitanja i pisanja« – s gramatikom, kažem, stvari su tekle prilično glatko. Ali, na žalost, istorija je počinjala predgovorom u kome su nabrajane sve koristi od poznavanja te nauke. Sa prvim rečenicama išlo je dosta tečno. Govorili smo: »Vladalac u istoriji nalazi primere plemenitosti koje treba da sledi upravljajući svojim narodom; vojskovođa iz nje uči veštinu uspešnog ratovanja.« Ali sa jurisprudencijom sve bi se pokvarilo. »Juriskonsult nalazi u istoriji...« – ali šta to on nalazi nismo mogli da saznamo. Teška reč »juriskonsult« sve je kvarila. Kad god bismo došli do nje zaustavljali smo se.  

      — Na kolena, gros pouff! (to meni) – vikao je Pulen. – Na kolena, grand dada! (ovo na bratovljevu adresu). I mi smo klečali i gorko plakali, trudeći se bezuspešno da naučimo šta nalazi »juriskonsult« u istoriji.  

      Taj nas je predgovor skupo koštao! Već smo naučili o Rimljanima; bacali smo »kao Bren« štapove na vagu kada je Uljana merila pirinač. Imitirajući Krucija, mi smo se za spas otadžbine bacali u ponor sa stola; ali M. Pulen nas je još uvek povremeno vraćao na predgovor i terao nas da klečimo zbog istog onog »juriskonsulta«. Zar se posle ovoga treba čuditi što smo i ja i brat stekli nesavladivu odvratnost prema jurisprudenciji!  

      Ne znam šta bi bilo s geografijom da je u knjizi M. Pulena takođe bio predgovor. Na sreću, prvih dvadeset strana bilo je iščupano (mislim da nam je tu veliku uslugu učinio Serjoža Zagoskin). Zato su naše lekcije počinjale odmah od dvadeset prve strane, rečima »iz reka, koje navodnjavaju Francusku«.  

      Moram da priznam da se nije sve uvek završavalo samo klečanjem. U učionici je postojala i šiba, koje bi se M. Pulen latio kada više nije bilo nade u napredovanje sa predgovorom ili dijalozima o dobročinstvu i pristojnosti. Ali jednom je sestra Lena, koja se upravo bila vratila iz Jekaterinskog instituta i bila je u sobi ispod naše učionice, čuvši naš plač sva u suzama utrčala u očev kabinet. Gorko ga je korila što nas je prepustio maćehi koja nas je ostavila na milost i nemilost »propalom francuskom dobošaru«.  

      — Naravno! – vikala je uplakana – Ovde nema ko da ih štiti, ali ja ne mogu da gledam kako se taj dobošar odnosi prema mojoj braći.  

      Otac se našao zatečen i zbunio se. Prvo je grdio Lenu, ali je zatim pohvalio njenu ljubav prema braći. Od tada je šiba služila samo da bi se Trezoru utuvila pravila lepog ponašanja.  

      Okončavši teške učiteljske obaveze, gosin Pulen se naglo menjao; pred nama više ne bi bio surovi pedagog, već veseo drug. Posle doručka vodio bi nas u šetnju i tada nije bilo kraja njegovim pričama. Čavrljali smo kao ptičice. Mada sa Pulenom nismo odmakli dalje od prvih stranica sintakse, ubrzo smo naučili da »pravilno govorimo«. Počeli smo da mislimo na francuskom. A kad nam je izdiktirao polovinu knjige o mitologiji (greške je ispravljao prema knjizi, nikada ne pokušavajući da objasni zašto reč mora da se piše tako a ne drukčije), već smo znali i kako se »pravilno piše«.  

      Posle ručka radili smo sa učiteljem ruskog jezika, studentom pravnog fakulteta Moskovskog univerziteta. On nas je poučavao u svim »ruskim« predmetima: gramatici, aritmetici i sličnom. U to vreme još nismo započeli ozbiljno učenje. On nam je takođe svakodnevno diktirao po stranicu iz istorije, i tako smo praktično brzo naučili da potpuno pravilno pišemo na ruskom.  

      Najlepše nam je bilo nedeljom, kada su svi osim dece odlazili na ručak kod generalice Timofejeve. Ponekad se dešavalo da istog dana budu slobodni i Pulen i N. P. Smirnov. Tada se o nama brinula samo Uljana. Ručali bismo na brzinu i odlazili u svečanu salu, gde bi ubrzo došla i mlada posluga. Zapodenule bi se razne igre: žmurke, šuge itd. Onda bi se Tihon, majstor za sve, pojavio s violinom. Započinjao je ples, ni nalik na dosadne monotone igre pod kontrolom tancmajstora Francuza »na gumenim nogama« (i ples je bio deo našeg vaspitnog programa); to nije bila lekcija, već živa igra. Dvadesetak parova vrtelo se na sve strane, ali to je bio tek uvod u još življi kazačok. A kada bi Tihon dao violinu nekom starčiću i počeo da plete nogama zamršene figure, na vratima bi se iskupili kuvari, čak i kočijaši, da gledaju igru koja im je prirasla srcu.  

      U devet sati po naše je odlazila velika kočija. Tihon bi za to vreme, naoružan četkom, puzao po parketu ne bi li mu povratio devičanski sjaj. U kući bi zavladao uzoran red. A ako bi sutradan mene i brata i najstrože ispitivali, ni reč ne bismo rekli o zabavama prethodne večeri. Ni za šta ne bismo izdali nijednog slugu, kao što niko od njih ne bi izdao nas.  

      Jedne nedelje, kada smo se igrali u velikoj sali, brat i ja naletesmo na stalak na kome je bila skupocena lampa. Lampa se razbila u paramparčad. Sluge su se odmah okupile da vide šta će. Niko nas nije grdio. Odlučili su da se Tihon sutradan rano, na sopstveni rizik i odgovornost, iskrade tiho, otrči do ulice Kuznjecki Most i kupi istu takvu lampu. Koštala je petnaest rubalja – za poslugu to je bila ogromna svota. Ali, oni su lampu kupili i nikada nam niko nije prebacio ni reč.  

      Dok sada razmišljam o prošlosti, u sećanju mi se javljaju sve te slike; prisećam se takođe da za vreme igre nikada nismo čuli prostu reč, nismo na plesu videli ništa od onoga što sada serviraju deci čak i u pantomimama. U svojim sobama sluge su svakako koristile masne izraze. Ali, mi smo bili deca, »njena deca«, i zato smo svega toga bili pošteđeni.  

      U ta vremena decu nisu zatrpavali takvom gomilom igračaka kao sada. Mi ih gotovo uopšte nismo imali i morali smo da se dovijamo kako znamo. S druge strane, brat i ja smo rano zavoleli pozorište. Utisci koje su na nas ostavile karnevalske lakrdije sa bitkama i razbojnicima, bili su kratkotrajni: i sami smo se uspešno igrali kozaka i razbojnika. Ali, u Moskvu je stigla prvorazredna baletska zvezda Fani Elsler, i mi smo je gledali. Kada je kupovao karte za pozorište, otac je uvek uzimao najbolju ložu, ne žaleći para; ovog puta je hteo da za taj novac uživa cela porodica. Poveli su i mene, iako sam tada bio veoma mali. Fani Elsler me je impresionirala gracioznošću, lakoćom i profinjenošću svakog pokreta, tako da me otada plesovi koji su bili bliži gimnastičkim vežbama nego umetnosti nisu više zanimali.  

      Ne moram ni da napominjem kako smo odlučili da »Hitanu, špansku Ciganku«, balet u kome je igrala Elsler, postavimo kod kuće, to jest siže baleta a ne sam ples. Scenu smo imali: vrata iz spavaće sobe prema učionici zatvarala su se zavesom. Nekoliko stolica u polukrugu i fotelja za M. Pulena predstavljali su gledalište i carsku ložu. Publiku smo lako okupili: tu su bili Uljana, ruski učitelj i dve tri sobarice. Odlučili smo da po svaku cenu postavimo dva prizora: kada Cigani dovoze u svoj tabor malu Hitanu u kolicima i kada se Hitana prvi put pojavljuje na sceni, silazi s brežuljka i preko mosta prelazi potok u kome se odslikava njen lik. Gledaoci u pozorištu su u tom momentu burno aplaudirali, a mi smo mislili da je pljesak bio izazvan odrazom njenog lika u potoku.  

      Za ulogu Hitane izabrali smo jednu od najmanjih devojčica iz devojačke sobe. Njena poderana šarena haljina dobro se uklopila. Prevrnuta stolica odlično je zamenjivala kolica. Ali šta sa potokom! Od dve fotelje i daske za peglanje krojača Andreja izgradili smo most, a komad plavog pamučnog platna bio je potok. Odraz smo pokušali da dobijemo pomoću okruglog ogledala koje je M. Pulen koristio za brijanje, ali ma koliko da smo se trudili nije nam uspevalo. Posle mnogo uzaludnih pokušaja morali smo da odustanemo. Zamolili smo Uljanu da se ponaša kao da vidi odraz u potoku i da snažno aplaudira. Tako smo, na kraju, i sami počeli da verujemo da se možda nešto ipak vidi.  

      Rasinova »Phèdre«, ili tačnije poslednji čin tragedije, takođe nije loše prošla. Saša je divno deklamovao zvučne stihove:  

      »A peine nous sortions des portes de Trézène«[7] a ja sam sedeo potpuno nepomično tokom celog tragičnog monologa koji me je izveštavao o smrti sina, sve dok, prateći tekst knjige, nije trebalo da izgovorim repliku: »O, dieux!«  

      Ali, ma šta igrali, sve naše predstave obavezno su se završavale scenom pakla. Pogasili bismo sve sveće, sem jedne koju smo stavljali iza providnog papira namazanog crvenom bojom, što je trebalo da dočara oganj. Onda bismo se brat i ja sakrili i počeli očajnički da zavijamo kao kažnjeni grešnici. Uljana se plašila jer nije volela da se noću pominje đavo, a sada se pitam nije li takvo prilično konkretno predstavljanje pakla pomoću lojane sveće i lista papira doprinelo tome da se brat i ja vrlo rano oslobodimo straha od paklenog kotla. Naša predstava je bila dovoljno realna da pobudi sumnju.  

      Bio sam verovatno veoma mali kada sam gledao istaknute moskovske glumce Šćepkina, Sadovskog i Šumskog u »Revizoru« i »Ženidbi Krečinskog«. Ipak, živo se sećam ne samo svih boljih scena u obe komedije već i dikcije naših velikih glumaca realističke škole: njihova mi se gluma snažno urezala u sećanje, tako da kasnije nisam mogao da podnesem interpretaciju francuskih glumaca deklamatorske škole, kada sam iste komade gledao u Peterburgu. Upoređivao sam te glumce sa Šćepkinom i Sadovskim, koji su odredili moj ukus u dramskoj umetnosti. To me uzgred navodi na ovu pomisao – roditelji koji žele da kod dece odneguju umetnički ukus treba da ih vode u pozorište samo ponekad, kako bi gledali dobre glumce u dobrim predstavama, a ne takozvane dečje pantomime.  

      V  

      Kada sam imao osam godina odigrao se događaj koji je odredio tok mog daljeg vaspitavanja. Ne znam baš tačno kojim povodom, pretpostavljam da je bila dvadesetpetogodišnjica dolaska Nikolaja I na presto, u Moskvi je pripreman grandiozni bal. Očekivalo se da ceo dvor stigne u staru prestonicu, pa je moskovsko plemstvo odlučilo da događaj obeleži kostimiranim balom, u kome je trebalo da učestvuju i deca. Odlučeno je da vladara pozdrave sve narodnosti koje su ulazile u sastav imperije. U našoj kući, a isto tako i kod suseda, bile su u toku velike pripreme. Za našu maćehu bio je spremljen divan ruski kostim. Pošto je bio vojnik, otac je svakako morao da se pojavi u mundiru; ali i među našim rođacima koji nisu bili u službi mnoge su dame bile okupirane spremanjem ruskih, grčkih, kavkaskih, mongolskih i drugih kostima. Kad moskovsko plemstvo priređuje bal u čast cara, veče mora da bude izuzetno raskošno. A brata i mene su smatrali premalima da učestvujemo u svečanosti.  

      Ipak, na kraju se ja nađoh na balu. Naša majka je bila dobra prijateljica sa Nazimovom, ženom generala koji je bio viljnski gubernator u vreme kada je počelo da se govori o oslobođenju seljaka. Nazimova, veoma lepa žena, trebalo je da se pojavi u veličanstvenom kostimu persijske princeze, u pratnji desetogodišnjeg sina. Naravno, i sin je trebalo da ima raskošan kostim, utegnut pojasom sa draguljima. Ali pred sam bal dečak se razboleo i Nazimova odluči da jedan od sinova njene najbolje prijateljice može da zameni bolesnika. Sašu i mene povedoše Nazimovoj da probamo kostim. Saši, koji je bio znatno viši, odeća je bila kratka, ali je meni stajala kao salivena. Zato odlučiše da ja predstavljam persijskog princa.  

      Ogromna sala za skupove moskovskog plemstva bila je prepuna gostiju. Svako dete dobilo je žezlo sa grbom neke od šezdeset gubernija ruske imperije. Moje je bilo sa orlom u letu nad plavim morem, što je, kako sam kasnije saznao, bio grb Astrahanske gubernije. Postrojili su nas na kraju te sale, a onda smo u parovima prilazili podijumu na kome su bili imperator i njegova porodica. Kad smo sasvim prišli razdvajali smo se na levo i na desno i tako se postrojili u red ispred podijuma. Onda smo, na znak, spustili sva žezla sa grbovima pred Nikolajem... Apoteoza apsolutizma bila je veoma efektna. Nikolaj je bio ushićen. Sve provincije klanjale su se vrhovnom vladaru. Onda smo mi, deca, počeli polako da se povlačimo u dubinu sale.  

      Tada nastade neko komešanje; užurbaše se kamerheri u mundirima izvezenim zlatom i mene izvedoše iz povorke. Moj rođak knez Gagarin, odeven u Tunguza (nisam mogao da se nagledam njegovog kaftana od fine jelenske kože, njegovog luka i tobolca sa strelama), uze me na ruke i podiže na podijum, ispred cara.  

      Da li zato što sam bio najmanji u procesiji, ili zato što je moje okruglo lice sa kovrdžama izgledalo tako komično pod visokom astraganskom šubarom, ne znam, ali Nikolaju se prohtelo da me vidi na platformi. Kasnije su mi pričali da me je Nikolaj, koji je uvek voleo grube vojničke šale, uzeo za ruku i poveo do Marije Aleksandrovne (prestolonaslednikove žene), koja je čekala treće dete, i rekao joj po vojnički: »Evo kakvu junačinu hoću!« Ta grubost naterala je Mariju Aleksandrovnu da pocrveni. U svakom slučaju, odlično se sećam da me je Nikolaj upitao hoću li bombone, na šta sam odgovorio da bih voleo male perece, kakve su nam davali uz čaj u svečanim prilikama. Nikolaj je dozvao lakeja i istresao ceo poslužavnik u moju visoku šubaru.  

      — Odneću ih Saši – rekoh Nikolaju.  

      Naposletku, Nikolajev brat Mihail, sa držanjem tupave podoficirčine, koga je bio glas da je šaljivdžija, natera me u plač.  

      — Kad si dobro dete, maze te ovako – reče on, prelazeći velikom rukom preko mog lica odozgo nadole.  

      — A kad si nevaljao ovako – i on pređe rukom nagore, gnječeći jako nos koji mi je i bez toga težio da raste uvis. Oči mi se napuniše suzama koje sam uzalud pokušavao da zaustavim. Ipak, dame su me odbranile. Dobra Marija Aleksandrovna uzela me je u zaštitu. Posadila me je pored sebe na visoku somotom presvučenu stolicu s pozlaćenim naslonom. Posle su mi pričali da sam brzo zaspao s glavom na njenim kolenima, a ona se u toku čitavog bala nije pomerila s mesta. Sećam se takođe da su me moji, dok smo čekali kočiju, gladili po glavi, ljubili i govorili: »Peća, bićeš paž!«, na šta sam odgovarao: »Nisam ja paž, hoću kući« – i veoma sam brinuo za moju kapu u kojoj su bili pereci za Sašu.  

      Ne znam koliko je tih pereca došlo do Saše, ali se sećam kako me je čvrsto zagrlio kada su mu rekli koliko sam brinuo za šubaru.  

      Naći se među kandidatima za paževski korpus smatralo se tada za veliku milost cara. Nikolaj ju je retko ukazivao moskovskom plemstvu. Moj otac je bio uzbuđen i već je maštao o blistavoj karijeri svog sina na dvoru. Pričajući o tom događaju, maćeha nikad nije propuštala da doda: »A sve zato što sam ga ja blagosiljala uoči bala«.  

      I Nazimova je bila ushićena, pa je naručila akvarelportret na kome je bila prikazana u persijskom kostimu, a pored nje – ja.  

      Godinu dana kasnije bila je odlučena i Aleksandrova sudbina. U to vreme u Peterburgu je proslavljan jubilej Izmailovskog puka, u kome je i otac služio u mladosti. Jedne noći, dok su svi spavali mrtvim snom, ispred kapije se trešteći zvončićima zaustavi trojka. Iz kibitke je iskočio kurir i glasno povikao: »Otvorite! Nalog njegovog veličanstva gospodara imperatora!...«  

      Lako se može zamisliti kakav je strah ova noćna poseta izazvala u celoj kući. Otac je dršćući sišao u kabinet. »Vojni sud, ražalovanje« – priviđalo se tada svakom oficiru. A to je uistinu bilo strašno vreme. Pokazalo se, međutim, da je Nikolaj jednostavno hteo da dobije imena sinova svih oficira koji su bilo kada služili u Izmailovskom puku, da bi dečake rasporedio po vojnim školama, ukoliko to već nije bilo urađeno. Sa tim su ciljem iz Peterburga poslali u Moskvu kurira, koji je i danju i noću lupao na vrata svih bivših oficira Izmailovskog puka.  

      Drhtavom rukom otac je upisao da njegov stariji sin Nikolaj već uči u Prvom moskovskom kadetskom korpusu, da je mlađi Pjotr kandidat za paževski korpus i da ostaje samo srednji sin Aleksandar koji još nije upisan u vojnu školu. Nekoliko nedelja zatim stigao je dopis, kojim je otac izveštavan o »monarhovoj milosti«. Bilo je naloženo da se Aleksandar odredi u Orlovski kadetski korpus. Otac je morao da uloži dosta vremena i novca da za Aleksandra izdejstvuje Moskovski kadetski korpus. Nova »milost« bila je učinjena samo zato što se stariji sin već školovao u tom korpusu.  

      Tako je voljom Nikolaja I pred nama dvojicom stajalo da steknemo vojničko vaspitanje, iako smo već posle nekoliko godina omrzli vojnu službu zbog njenog besmisla. A Nikolaj se budno starao da svi plemićki sinovi, osim slabunjavih, obavezno izaberu vojničku karijeru. Tako je, na očevu veliku sreću, trebalo da sva trojica postanemo oficiri.  

      VI  

      U to vreme bogatstvo spahije merilo se brojem »duša« koje je posedovao. »Duše« su bili kmetovi muškog pola. Žene se nisu računale. Moj otac je važio za bogatog čoveka. Imao je oko hiljadu i dvesta duša u tri gubernije, i mnogo zemlje. Živeo je u skladu sa svojim statusom. To znači da je kuća bila uvek otvorena za goste i da je otac držao brojnu poslugu. Od porodice bilo nas je osmoro, ponekad desetoro ili dvanaestoro; međutim, pedesetak služinčadi u Moskvi i oko šezdeset na selu nije se smatralo naročitim osobljem. U to vreme bilo je neshvatljivo da se može izaći na kraj bez bar četiri kočijaša, koji su vodili brigu o dvanaestak konja, bez tri kuvara za gospodu i kuvarica za ljudstvo, bez dvanaestak lakeja koji poslužuju za stolom u toku obeda (iza svakog koji je sedeo za stolom stajao je lakej s tanjirom), i bez nebrojanih sobarica u devojačkoj sobi.  

      U to vreme životni san svakog spahije bio je da sve što je potrebno u domaćinstvu prave njegovi vlastiti kmetovi. A evo zašto! Ako neko od gostiju primeti:  

      — Kako vam je klavir dobro naštimovan. Vaš klavirštimer je verovatno Šimel?  

      »Pravi gospodin« bi tad odgovorio:  

      — Ja imam sopstvenog klavirštimera.  

      — Kakav divan kolač! – dešavalo se da usklikne gost kad se na kraju ručka pojavi svojevrsno umetničko delo od sladoleda i biskvita – priznajte kneže, to je od Tremblea (poslastičar koji je tada bio u modi)?  

      — A ne, to je napravio moj lični poslastičar, Trembleov učenik. Danas sam mu pružio priliku da pokaže svoje umeće.  

      Životni san svakog bogatog i viđenog spahije bilo je da ima nameštaj, konjsku opremu, vezove od sopstvenih majstora. Kad bi deca napunila deset godina, davali su ih na obuku u radionice koje su bile u modi. Pet ili sedam godina dete bi čistilo dućan, dobijalo bi bezbrojne bubotke; uglavnom, bilo je potrčko. Moram da kažem da ih je malo izučilo zanat do savršenstva. Krojači i obućari mogli su da šiju odeću i prave čizme samo za služinčad; kad bi zatrebao stvarno dobar kolač naručivali bi ga kod Tremblea, a naš je poslastičar za to vreme lupao u bubanj u kmetskom orkestru. Taj orkestar bio je druga važna tačka taštine moga oca; skoro svaki sluga je, pored svog zanata, bio još i bas ili klarinet u orkestru. Klavirštimer Makar, a on beše pomoćnik upravitelja, još je i svirao flautu. Krojač Andrej svirao je rog. Poslastičareva obaveza je u početku bila da lupa u doboš, ali on je to tako zdušno radio da je svima probio uši. Zbog toga su mu kupili neku ogromnu trubu, u nadi da plućima možda neće moći da pravi takvu buku kao rukama. A kad se i ta nada izjalovila, poslali su ga u vojnike. Što se tiče rošavog Tihona, on je pored bezbroj obaveza u kući, kao svetladžija, parketar ili paradni lakej, bio još i od nemale koristi u orkestru, danas na trombonu, sutra na kontrabasu, a ponekad i kao druga violina.  

      Dve »prve violine« bile su izuzetak od ovog pravila. »One« su bile samo prve violine. Otac ih je kompletno sa porodicama kupio za velike pare od svojih sestara (kmetove on nikada nije kupovao od stranaca niti je svoje prodavao tuđincima). I tako je onih večeri kad otac nije odlazio u klub, ili kada smo imali goste, svirao orkestar od dvanaest ili petnaest muzikanata, i to ne tako loše. Naš orkestar bio je veoma tražen kada su susedi, naročito na selu, priređivali igranke. Naravno, svaki put je bila potrebna očeva dozvola.  

      Za oca nije bilo većeg zadovoljstva nego kad bi mu se neko obratio s molbom za orkestar ili nešto drugo: na primer, da se neko dete da na školovanje o državnom trošku ili da se neko oslobodi kazne koju mu je sud odredio. Iako je bio podložan eksplozijama gneva, otac je po prirodi nesumnjivo bio prilično blag čovek. I, kada su mu se obraćali radi protekcije, slao je na sve strane desetine pisama osobama na visokom položaju, koje bi mogle biti od koristi njegovom protežentu. U takvim situacijama njegova se ionako obimna prepiska povećavala za još pola tuceta specijalnih pisama, pisanih u specifičnom poluoficijelnom, polušaljivom tonu. Svako se pismo, naravno, pečatilo očevim grbom. Velika kvadratna koverta šuštala je kao dečja zvečka, zbog peska kojim je pismo bilo obilno posipano. Za upijaću hartiju tada još nisu znali. Što je veću težinu imala molba otac bi bio uporniji, sve dok ne bi postigao ono što traži za proteženta, koga u mnogim slučajevima nikada nije ni video.  

      Otac je voleo da mu dolaze gosti. Ručali bismo u četiri, a u sedam se cela porodica okupljala oko samovara. U to vreme mogao je da dođe svako ko je pripadao našem krugu. Gosti nam pogotovo nisu manjkali kada se Lena vratila iz instituta. Ako su prozori sa ulice bili osvetljeni, poznanici su znali da su naši kod kuće i da će se obradovati poseti.  

      A gosti su se okupljali skoro svako veče. U sali su rasklapani stolovi za kartanje. Mladež i dame ostajali su u salonu ili bi se okupili oko Leninog klavira. Kad bi dame otišle, kartanje se nastavljalo do svanuća, pri čemu su znatne sume prelazile iz ruke u ruku. Moj otac je stalno gubio. Međutim, za njega nije bilo opasno kartanje kod kuće već u engleskom klubu, gde je ulog bio veći. A naročito je bilo opasno ako oca pozovu na partiju »sa veoma viđenom gospodom« u jednu od najcenjenijih kuća u Staroj Konjušničkoj gde se kockalo po celu noć. U takvim prilikama otac je gubio veoma mnogo.  

      Često su priređivane plesne večeri, da i ne pominjem dva obavezna bala svake zime. Tada otac nije mario za troškove, već je gledao da sve bude najbolje moguće. Istovremeno se u našem svakodnevnom životu ispoljavao takav cicijašluk da bi detalji, kad bih ih opisivao, izgledali kao preterivanje. O jednom pretendentu na francuski presto koji se proslavio veličanstvenim lovačkim zabavama priča se da su u njegovoj kući prebrojavani čak i ostaci lojanica. Takva sitničarska štednja praktikovana je i u našoj kući, a škrtarenje je išlo dotle da smo mi, deca, kad smo porasli mrzeli štedljivost i računicu. Ipak, u Staroj Konjušničkoj je takav životni stil izazivao kod drugih još veći respekt prema mome ocu.  

      — Stari knez, govorahu, štedi u domaćinstvu ali zato zna kako plemiću priliči da živi.  

      U našim tihim i čistim uličicama baš je takav život naročito cenjen. Jedan naš sused, general D. živeo je na visokoj nozi, a u stvari su se između gospodina i kuvara svakodnevno odigravale krajnje komične scene. Posle doručka je stari general, pućkajući na lulu, lično naručivao ručak.  

      — Pa, bratac – govorio je kuvaru u snežnobeloj jaknici i kapi – danas ćemo imati malo, ne više od dvoje-troje gostiju. Priredićeš supu, znaš, sa nekim mladim povrćem: graškom, boranijom...  

      — Razumem, vaše prevashodstvo.  

      — Onda, kao drugo pripremi sam šta hoćeš.  

      — Razumem vaše prevashodstvo.  

      — Naravno, špargla je još poskupa, mada, juče sam u dućanu video krasne vezice...  

      — Baš tako, vaše prevashodstvo, po četiri rublje veza.  

      — Istina. E, tvoji pečeni pilići i ćurke su nam dozlogrdili. Spremi nešto novo.  

      — Dal’ biste naredili divljač, vaše prevashodstvo?  

      — Da, da, bratac, tako nešto.  

      Kad su se sporazumeli oko svih šest jela, stari general upita:  

      — Pa, koliko da ti dam za trošak? Tri rublje, mislim, biće dosta.  

      — Deset, vaše prevashodstvo.  

      — Ne pričaj gluposti, dragi moj. Evo ti tri rublje. Znam da je to i previše.  

      — Kako! Četiri rublje treba samo za šparglu a dve i po za zelen.  

      — Čuj, dragi moj, gde ti je obraz? Ali dobro, dodaću još tri četvrtaka, a ti prištedi.  

      Natezanje bi tako potrajalo oko pola sata. Na kraju bi se našli na sedam rubalja i četvrt, uz uslov da ručak sledećeg dana ne košta više od jedne i po rublje. General, srećan što je sve tako dobro sredio, naređivao je da se upregnu sanke i odlazio u modne prodavnice, odakle se vraćao sav blistajući, noseći ženi bočicu finog parfema za koji je platio besnu cenu u francuskoj radnji. Pritom je kćerki-jedinici saopštavao da će joj od madam te i te poslati na probu »sasvim jednostavnu« i vrlo skupu pelerinu od somota.  

      Čitava naša bezbrojna rodbina sa očeve strane živela je na takav način. Ako bi se ponekad pojavila neka drukčija orijentacija, obično je dobijala religioznu formu. Tako je, na primer, što je veoma zbunilo »celu Moskvu«, jedan knez Gagarin pristupio jezuitskom redu, drugi mladi knez ode u manastir, a nekoliko starih dama postadoše strastvene bogomoljke.  

      Bilo je i izuzetaka. Jedan naš bliži rođak, nazvaću ga Mirski, proveo je mladost u Peterburgu, gde je služio u gardi. Njemu nije bilo važno da ima kmeta krojača ili stolara. Kuća mu je bila raskošno uređena, a nosio je odela od najboljeg krojača. Karte nije voleo i igrao je samo sa damama; ali zato je njegova slabost bilo jelo, na šta je trošio neverovatne sume.  

      Posebno bi se razmahao u vreme posta i Uskrsa. Za post bi se sav bacio na smišljanje delikatnih ribljih specijaliteta. Za to je bio u stanju da prevrne dućane u obe prestonice. Sa imanja su slali specijalne kurire do ušća Volge, da odande dovezu poštanskim kolima (železnice tada još nije bilo) ogromnu, svežu ili usoljenu dimljenu jesetru. A kad bi stigao Uskrs, njegovoj domišljatosti nije bilo kraja.  

      Uskrs je najcenjeniji i najveseliji praznik u Rusiji – praznik proleća. Tope se ogromni smetovi koji su ležali cele zime i brzi potoci jure ulicama. Proleće ne dolazi kao lopov, prikradajući se neprimetno, već otvoreno. Svakoga dana primećuje se promena, ne samo po snežnim gomilama nego i po nabubrelim pupoljcima. Noćni mrazevi tek pomalo usporavaju jugovinu. U moje vreme u Moskvi se Velika nedelja slavila veoma svečano. Gomile naroda hrlile su u crkve, naročito u četvrtak, da čuju ona potresna mesta iz Jevanđelja u kojima se govori o Hristovim mukama. Velike nedelje nije se jela čak ni riba, a na Veliki petak oni najpobožniji hranu ne bi ni pipnuli. Zato je promena na sam Uskrs bila još upadljivija.  

      U subotu su svi odlazili na večernje. Početak je, kao što se zna, veoma tužan. Ali, u ponoć oglašavaju Hristovo vaskrsnuće. Sve se crkve odjednom osvetle. Iz stotina zvonika razleže se radosna zvonjava. Počinje opšte veselje... Crkve, obasjane svetlošću šarene se od prazničnih toaleta. Čak se i najsiromašnija žena trudila da za Uskrs ima nešto novo, pa ako novu haljinu šije samo jednom godišnje onda će to biti za taj dan.  

      I sada, kao i tada, Uskrs je vreme kranje neumerenosti u jelu. U bogatim kućama spremaju se najnakićenije pashe i kuliči[8], i svako se, ma kako siromašan bio, trudio da ima bar jednu pashu i mali kulič, i bar jedno crveno jaje da ih osveti u crkvi i da se omrsi.  

      Večina je sa jelom počinjala još dok je mrak, posle jutrenja, neposredno pošto bi osvećeni kuliči bili doneti iz crkve. A u bogatim gospodskim kućama mrs je odlagan do nedelje. Pred jutro je postavljen ogroman sto sa raznovrsnim jelima, a kad su gospoda ulazila u trpezariju sva je mnogobrojna posluga, sve do poslednje sudopere, dolazila da čestita Uskrs.  

      Cele uskršnje nedelje u sali je stajao postavljen sto, a gosti su pozivani da se založe. Tada bi knez Mirski prevazilazio samog sebe. Svejedno da li je bio u Moskvi ili Peterburgu, skoroteče su mu dovozile iz sela specijalno pripremljen sir za pashe od koga je kuvar spremao svojevrsna umetnička dela. Drugi kurir skočio bi do novgorodskog sela po medveđu šunku, dimljenu specijalno za kneževski uskršnji sto.  

      Kneginja je cele uskršnje nedelje bila veoma utučena, obilazeći sa dve ćerke najstrožije manastire, gde se svako večernje otezalo po tri ili četiri sata, i jela je samo komadić tvrdog hleba u pauzama između službi i poseta pravoslavnim, katoličkim i protestantskim propovednicima. A njen muž je za to vreme svako jutro obilazio čuvene Miljutinove prodavnice u kojima su gurmani mogli naći delikatese iz svih krajeva sveta. Tu je knez birao za uskršnji sto sve najskuplje i najfinije. Zbog toga je tokom cele uskršnje nedelje na stotine gostiju dolazilo kod njega, a nudili su ih da »bar probaju« neki delikates.  

      Na koncu, knez je uspeo da bukvalno proždere svoj poprilični imetak. Njegovu raskošno opremljenu kuću i prelepo imanje prodadoše, tako da u starosti knezu i kneginji nije ostalo ništa, čak ni lični kutak. Morali su da žive kod svoje dece.  

      Tako je tekao život u našim krajevima i ne treba se čuditi što je posle oslobođenja seljaka cela Stara Konjušnička propala. Ali, otišao sam s pričom suviše napred.  

      VII  

      Držati tako brojnu poslugu koliku smo mi imali, bilo bi ravno propasti da smo sve namirnice morali da kupujemo u Moskvi. Ali u vreme kmetstva sve se udešavalo sasvim jednostavno. Na početku svake zime otac bi sedao za sto i pisao:  

      »Mome upravniku, sela Nikoljskog, Kaluške gubernije, Mešćovskog sreza, na reci Sireni, od kneza Alekseja Petrovića Kropotkina, pukovnika i kavaljera – NAREDBA:  

      Po primitku ovoga, čim se napravi put za sanke, nalaže ti se da pošalješ mojoj kući, u grad Moskvu, dvadeset pet seljačkih dvoprežnih kola sa po jednim konjem iz svakog domaćinstva, i po čoveka i saonice iz svakog drugog; natovariti toliko i toliko četvrtalja ovsa, toliko i toliko pšenice, raži, a takođe i kokoške, guske i patke, koje moraju da su zaklane ove zime, dobro smrznute, dobro upakovane i otpremljene prema spisku sa pouzdanim ljudima.« U takvom su tonu tekle dve strane, tačka po tačka. Onda je sledilo nabrajanje kazni koje će stići krivce ako namirnice ne stignu na vreme i u dobrom stanju u kuću tu i tu, broj taj i taj ulice te i te.  

      Neposredno pred Božić, zaista bi dvadeset pet seljačkih saonica ušlo kroz kapiju i ispunilo čitavo veliko dvorište.  

      Tek što bi oca izvestili o tom važnom događaju, on bi počeo glasno da doziva:  

      — Frole! Kirjuška! Jegorka! Pa gde ste? Sve će pokrasti! Frole, idi da primiš zob! Uljana! Požuri da primiš živinu. Kirjuška, zovi kneginju!  

      U celoj kući nastala bi uzbuna. Sluge su jurile tamo-amo kao lude, iz predsoblja u dvorište iz dvorišta opet u predsoblje, ali najčešće u devojačku sobu da saopšte novosti iz Nikoljska; »Paša se udaje posle Božića. Tetka Ana dade dušu bogu.« I slično. Stizala su pisma iz sela. Ubrzo bi se neka sobarica provukla gore, do moje sobe.  

      — Peća, sami ste? Nema učitelja?  

      — Ne, na univerzitetu je.  

      — Onda, ’ajde molim te, pročitaj mi pismo od majke.  

      I ja sam uzimao da čitam prostodušno pismo, koje bi obavezno počinjalo rečima: »Tvoji roditelji šalju ti večni blagoslov.« Odmah zatim sledile su novosti. »Tetka Afrosina je bolesna, bole je sve kosti. Brat se još nije oženio, ali nadamo se ženiće se na Mali uskrs. Tetki Stepanidi lipsala je krava baš na Sve svete.« Posle takvih vesti išle su dve strane pozdrava: »Bratac Pavel šalje pozdrav, a i sestrice Marja i Darja šalju pozdrave i klanjaju se, a takođe i ujak Mitrije« itd. I pored monotonosti nabrajanja, svako ime izazivalo je neku primedbu: »Znači, živa je još jadnica! Evo već devetu godinu leži k’o klada.« Ili: »Gle, nije me zaboravio. Znači vratio se za Božić. Tako sjajan momak! Napisaćete mi pisamce? I njega da ne zaboravim.« Ja bih naravno obećao i kad je trebalo, pisao sam pismo u istom tonu.  

      Kad su sanke bile istovarene, hol bi se ispunio seljacima. Stajali su u seljačkim kaputima preko gunjeva i čekali da ih otac pozove u kabinet da bi ih pitao koliki je sneg napadao i kakvi su izgledi za letinu. Oni su se snebivali da hodaju po ulaštenom parketu, a retko koji bi se odlučio da sedne na krajičak klupe. Stolice su glatko odbijali. Tako bi čekali čitave sate, gledajući tužno svakog ko je ulazio ili izlazio iz kabineta.  

      Nešto kasnije, obično sutradan, neki bi sluga krišom došao do naše učionice.  

      — Sami ste, knežiću?  

      — Da.  

      — Požurite onda u predsoblje. Mužici žele da vas vide. Darove su doneli od dojilje.  

      Kad bih sišao u predsoblje, neki od seljaka predao bi mi zavežljaj s darom: nekoliko ražanih lepinja, pola tuceta tvrdo kuvanih jaja i nekoliko jabuka. Sve je to bilo uvezano u šarenu cicanu maramu.  

      — To su darovi za tebe od dojilje Vasilise. Da se jabuke nisu već smrzle? Sreća, nisu. Celim putem držao sam ih pod miškom. A bože me sačuvaj kakav je mraz! Na širokom bradatom licu blistao je osmeh, a ispod guste strehe brkova sijala su dva niza snežnobelih zuba.  

      — A ovo ti je za bracu od njegove dojilje Ane – dodavao je drugi, pružajući mi još jedan takav zavežljaj. – Sirotan, kaže ona, sigurno je tamo u korpusu uvek gladan.  

      Crveneo bih, ne znajući šta da odgovorim. Najzad bih promrmljao: »Kaži Vasilisi da je ljubim, isto kaži i Ani od mog brata.« Tada bi se lica seljaka još više ozarila.  

      — Pa prenećemo već, naravno.  

      Onda bi Kirila, koji je čuvao stražu kraj vrata očevog kabineta, počeo da šapuće: »Trčite brzo gore, sad će tata da izađu.« – »Ne zaboravite maramu, hoće da je uzmu natrag« – šaputao je sustižući me na stepenicama; i dok sam brižljivo slagao iznošenu maramu, jako sam želeo da pošaljem nešto Vasilisi. Ali nisam imao ništa, čak ni igračke. A džeparac nam nikada nisu davali.  

      Naravno, najbolje dane smo provodili na selu. Posle Uskrsa i Trojica sve su naše misli bile usmerene na Nikoljsko. Međutim, vreme je odmicalo; zamišljali smo, jorgovan mora da je već procvetao u selu, a ipak hiljadu je stvari oca zadržavalo u gradu. Najzad, u dvorište bi ušlo pet ili šest seljačkih kola da pokupe sve što nam je trebalo za selo. Izvezli bi i još jednom pregledali starinske kočije i druga kola za putovanje. Započelo bi pakovanje sanduka. Naše učenje bi se usporilo. Svaki čas bismo prekidali učitelje pitanjima da li da ponesemo ovu ili onu knjigu. Mnogo pre drugih spakovali bismo svoje knjige, tablice i svojeručno napravljene igračke.  

      Konačno, sve je bilo spremno: kola su bila natovarena nameštajem potrebnim za selo, sanducima sa kuhinjskim posuđem i bezbrojnim praznim teglama za slatko i turšiju. Mužici satima čekaju svaki dan u holu, ali naređenja da se krene na put još nema. Otac je stalno pre podne nešto pisao a uveče odlazio u klub. Na kraju bi se umešala maćeha, kad bi se njena sobarica usudila da kaže kako je mužicima poodavno bilo vreme da krenu jer se bliži kosidba.  

      Sledećeg jutra u kabinet bi pozvali upravitelja Frola i prvu violinu Mihajla Aljejeva. Domaru bi predali vrećicu novca za hranu za četrdesetoro-pedesetoro ljudi koji su nas pratili u Nikoljsko, i »spisak«. U spisku su bili nabrojani svi: orkestar u punom sastavu, zatim kuvari i njihovi pomoćnici, pralje i pomoćnica sa šestoro dece, Ćorava Poljka, Domna Velika i Domna Mala. Niko nije bio zaboravljen.  

      Prvoj violini uručivana je maršruta. Dobro je pamtim zato što je otac, videvši da sam nikako ne može da se snađe, uvek davao meni da prepišem maršrutu u »delovodnu knjigu«.  

      »Mome slugi, Mihajlu Aljejevu, od kneza Alekseja Petrovića Kropotkina, pukovnika i kavaljera, naredba:  

      Nalaže ti se da kreneš sa mojom komorom 29. maja, u šest sati ujutru, iz grada Moskve u moje selo Nikoljsko, Kaluška gubernija, Mešćovski srez, na reci Sireni, na dvesta vrsta od ove kuće; da paziš da se ljudi koji su ti povereni dobro ponašaju, a ako neko od njih zgreši pijanstvom ili nepokornošću, prekršioca moraš da predaš načelniku garnizonske službe, zajedno sa priloženim cirkularom i da zatražiš da kazne onoga (»prva violina« je već razumeo koga to) kao primer drugima.  

      Naređuje ti se posebno da nadgledaš da budu na broju stvari koje su ti poverene i da se putuje prema maršruti: prvog dana zaustaviti se u tom i tom selu i nahraniti konje; drugi dan prenoćiti u gradu Podoljsku.« Tako je i dalje bilo precizirano kako provesti svih sedam ili osam dana putovanja.  

      Sledećeg dana, u deset umesto u šest – tačnost ne spada u ruske vrline (»Bogu hvala, nismo Nemci«) – povorka bi krenula na put. Sluge su morale da idu peške. Samo je za dečicu bilo mesta negde u kadi ili u sanduku na samom vrhu natovarenih kola, a i žene su ponekad mogle da prisednu na ivicu. Ostali su pešačili svih dvesta vrsta. Dok su prolazili kroz Moskvu vladala je disciplina: bilo je bezuslovno zabranjeno da se pantalone uvlače u čizme i da se stavlja opasač. Ali, kada bismo posle dva dana sustigli povorku, naročito ako bi se znalo da će otac ostati u Moskvi, nailazili smo na nešto drukčiju sliku. Muškarci i žene u nekakvim neverovatnim seljačkim kaputima, zapojasani maramama, hodali su podupirući se štapovima isečenim usput u šumi. Preplanuli od sunca ili pokisli, više su ličili na cigansku čergu nego na sluge bogatog spahije. Tako su u to vreme putovale sluge iz svih gospodskih kuća. Kada bismo videli gomilu slugu kako prolaze jednom od naših ulica, odmah smo znali da se Apuhtinovi ili Prjanjišnjikovi preseljavaju. Povorka bi tako krenula, a naša porodica se još nije micala. Svima nama dozlogrdilo bi to čekanje. No otac je uporno pisao naredbe upravnicima imanja, a ja sam ih pedantno upisivao u delovodnu knjigu. Onda bi konačno bio izdat nalog da se krene na put. Pozvali bi nas sve da siđemo. Otac bi glasno čitao maršrutu »kneginji Kropotkinoj, ženi kneza Alekseja Petrovića Kropotkina, pukovnika i kavaljera«. Na papiru je detaljno bilo nabrojano gde se treba zaustaviti u toku petodnevnog putovanja. Moram da pomenem da je nalog glasio na 30. maj u šest sati ujutru, a maj bi uveliko minuo i obično smo kretali u podne, što je remetilo sve planove. Ali, kao što je uvek slučaj sa vojnim naredbama o pohodu, takva mogućnost se uzimala u obzir i dopunjavala sledećim paragrafom: »Ako se pak, mimo očekivanja, polazak vaše presvetlosti ne obavi naznačenog dana i časa, opunomoćeni ste da postupite prema sopstvenom nahođenju, da bi se putovanje uspešno privelo kraju.«  

      Pre samog polaska, cela porodica i služinčad seli bi za trenutak, zatim bi se krstili i pozdravljali s ocem. »Preklinjem te Aleksis, ne idi u klub« – šaputala je maćeha. Velika kočija sa četiri konja i kočijašem na prednjem konju čekala je na izlazu. Spuštana je papučica za penjanje. Naša mesta u kočiji bila su tačno određena u planu maršrute, ali, pošto se ne bismo svi smestili, maćeha je morala da naređuje »prema sopstvenom nahođenju«. Na kraju bismo na opšte zadovoljstvo krenuli.  

      Put je predstavljao pravi izvor zadovoljstva za nas, decu. Etape su bile kratke, i mi smo se zaustavljali dvaput dnevno da nahranimo konje. Pošto su dame vriskale i pri najmanjoj neravnini na putu, na usponima i silascima a to znači neprekidno, morali smo da izlazimo iz kočije. To smo koristili da zavirujemo u šumu uz put, ili da protrčimo duž bistrog potoka. Osim toga, na predivnom moskovsko-varšavskom drumu, kojim smo neko vreme išli, nailazili smo na mnoge zanimljivosti: povorke kola, grupe bogomoljaca i puno raznog sveta. Dvaput dnevno zastajali smo u velikim prometnim selima i, pošto bismo se siti nacenjkali oko cene za seno, ovas i samovar, ulazili smo kroz kapiju konačišta. Kuvar Andrej kupio bi kokošku i kuvao supu, a mi smo za to vreme trčali do šume ili bismo razgledali dvorište. Obično smo noćili u Malojaroslavcu, gde su se 1812. godine Rusi usrdno trudili da zaustave Napoleona kad se povlačio iz Moskve. Monsieur Pulen, koji je bio ranjen u vreme španskog pohoda, znao je naravno, ili bar – tvrdio je da zna, sve što se tiče bitke kod Malojaroslavca. Vodio nas je na bojno polje i objašnjavao nam kako su Rusi pokušavali da zaustave Napoleona i kako ih je velika armija odbacila i probila se kroz naše linije. Sve je pričao tako detaljno kao da je i sam učestvovao u bici. Tu su kozaci probali da obiđu Francuze, ali ih je Davu, ili neki drugi maršal, potukao i poterao sve do onog brdašceta desno. Tamo je levo krilo Napoleonove armije odbacilo rusku pešadiju, a evo ovde je sam Napoleon poveo staru gardu protiv centra Kutuzovljeve armije i ovenčao i sebe i gardu večnom slavom.  

      Jednom smo krenuli starim kaluškim drumom i zaustavili se u Tarutinu. Tu monsieur Pulen ne beše tako govorljiv, jer je na tom mestu, posle krvave bitke, Napoleon, planirajući da krene na jug, bio prinuđen da ponovo ide putem ka Smoljensku kroz mesta uništena prilikom napredovanja do Moskve. Ali (tako je bilo po Pulenovim pričama), do svega toga došlo je samo zato što su maršali izigrali Napoleona. Inače bi on krenuo na Kijev i Odesu i njegovi bi se orlovi zavijorili na obali Crnoga mora.  

      Posle Kaluge put je išao šest vrsta kroz čarobnu borovu šumu koja je u meni vezana za najsrećnije uspomene iz detinjstva. Pesak u šumi bio je dubok kao u nekoj afričkoj pustinji. Sve vreme išli smo peške; konji su lagano vukli kočiju i svaki čas zastajkivali. Tada sam se ja izdvajao i išao sam. Sa obe strane puta rasli su ogromni stoletni, prelepi borovi. Do uva je dolazilo samo šuštanje visokog drveća. U omanjoj jaruzi žuborio je bistri potok, gde je neko ostavio za prolaznike posudu od brezove kore pričvršćenu za rascepljen štap. Negde u visini jedva čujno provlačila se veverica. I dole je sve bilo isto tako tajanstveno kao u krošnjama... U toj šumi rodila se moja ljubav prema prirodi i nejasna predstava o njenoj večnosti.  

      Iza šume, prebacivši se skelom preko Ugre, skretali smo s glavnog puta na seoski. Zeleno klasje raži dodirivalo je prozore naše kočije; konji su u hodu štrpkali travu koja je rasla uz ivice puta, uzanog kao šanac. Konačno bi se pored druma pojavile tri potpuno iste vrbe, koje su značile da je naše selo sada blizu, a zatim bi se, čim se izađe na brežuljak, odjednom video vitki svetložuti zvonik nikoljske crkve.  

      Nikoljsko je baš odgovaralo mirnom životu tadašnjih spahija. Tamo nije bilo raskoši koja se mogla sresti na bogatijim posedima. Ali se u obliku građevina, vrta, i uopšte u svemu očitavao umetnički ukus. Osim kuće koju je otac nedavno sagradio, u velikom dvorištu bilo je još nekoliko manjih kuća. One su svojim stanarima omogućavale priličnu nezavisnost, ne remeteći pri tome ustaljene porodične odnose. Veliki »gornji« voćnjak protezao se do crkve; na južnoj padini koja je vodila do reke bio je uređen vrt za šetnju. Tu su se cvetne leje smenjivale s drvoredima lipa, jorgovana i bagrema. S terase velike kuće pružao se prelep pogled na reku i ostatke zemljane Serenske »tvrđave«, u kojoj su se nekada Rusi uporno branili od Tatara. A još dalje, protezalo se ogromno zlatasto more klasja, uokvireno na horizontu šumom.  

      U ranom detinjstvu nas dvojica braće i monsieur Pulen bili smo smešteni u jednom od dvorišnih paviljona. Kada su se posle Lenine intervencije metode poučavanja našeg učitelja ublažile, bili smo s njim u najboljim odnosima. Oca leti tu nikada nije bilo; on je stalno bio na paradama. Maćeha nije obraćala pažnju na nas, naročito otkad je rodila kćer Polinu. Tako smo sve vreme bili sa monsieur Pulenom, koji je uživao u boravku na selu a i nama je ostavljao mogućnost da uživamo. Lepim doživljajima nije bilo kraja: šume, šetnje niz reku, pentranje na brdašca stare tvrđave gde nam je Pulen objašnjavao kako su je Rusi branili i kako su je Tatari osvojili, a ponekad i slučajni susreti sa vukovima. Bilo je i manjih pustolovina. Jednom takvom prilikom M. Pulen je u našim očima postao junak: spasao je Aleksandra, koji se davio u reci. Ponekad bismo odlazili na izlet u velikim grupama, cela porodica sa sobaricama, da beremo pečurke. Tada smo u šumi pili čaj, kod pčelinjaka gde je živeo stogodišnjak pčelar sa malenim unukom. Ili bismo se uputili u jedno od naših sela u kome je bio iskopan duboki ribnjak, gde su seljaci lovili na hiljade zlatnih karaša. Deo ulova išao je spahiji a ostalo su delili među sobom. U tom selu živela je moja dojilja. Njena porodica bila je među najsiromašnijim. Osim muža, u porodici je bio i mali dečak, koji je već pomagao u poslovima, i devojčica, moja sestra po mleku, koja je kasnije postala propovednica i »bogorodica« u raskolničkoj sekti. Dojilja se veoma radovala kada sam odlazio da je posetim. Mogla je da me ugosti samo pavlakom, jajima, jabukama i medom. Ali mene su duboko dirale njena ljubav i nežnost. Stavljala bi na sto snežnobeli stolnjak (čistoća je religiozni kult raskolnika), služila me iz blistavih drvenih tanjira, blago razgovarala sa mnom kao sa rođenim sinom. Isto moram da kažem i o dojiljama moja dva starija brata – Nikolaja i Aleksandra. One su također pripadale porodicama koje su imale znatan udeo u dve raskolničke struje u Nikoljskom. Malo ljudi zna koliko se dobrote krije u srcu ruskog seljaka, iako su vekovi žestokog ugnjetavanja, očigledno, morali da ga ogorče.  

      Za tmurne dane monsieur Pulen je imao spremnu veliku zalihu priča, naročito o ratu u Španiji. Mi smo ga stalno molili da nam ponovo priča kako je bio ranjen i uvek kad bi došao do mesta kada je osetio da mu topla krv curi u čizmu mi smo se bacili na njega poljupcima i nazivali ga raznoraznim nežnim imenima.  

      Sve nas je očigledno pripremalo za vojničku službu: očeva strast (jedina igračka koju nam je on ikada kupio bila je, koliko se sećam, puška i prava stražarnica), Pulenove vojničke priče, a još više od toga naša biblioteka. Ta biblioteka nekada je pripadala dedi naše majke, generalu Rjepnjinskom, istaknutom vojnom predstavniku XVIII veka, a u njoj su bile knjige, najvećim delom fracuske, o istoriji ratovanja, strategiji i taktici, prelepo povezane u kožu i ukrašene mnogobrojnim gravirama. Kada je vreme bilo loše najviše smo voleli da gledamo ilustracije koje su prikazivale razno oružje od vremena Jevreja i planove svih bitaka počev od Aleksandra Makedonskog. Teške tomove koristili smo takođe kao izvrsni građevinski materijal za pravljenje jakih tvrđava, koje su morale da trpe udare ovnova i hice Arhimedovog katapulta (taj je, uostalom, brzo bio zabranjen, pošto je kamenje neminovno pogađalo prozore). Ipak, ni ja ni Aleksandar nismo postali ratnici. Literatura šezdesetih godina raspršila je sve što su nas učili u detinjstvu.  

      Monsieur Pulen je o revolucijama mislio isto što i orleanski časopis »Illustration Française«, čije je stare brojeve dobijao i i čije smo sve crteže odlično znali. Dugo sam revoluciju zamišljao samo kao smrt koja kaska na konju i u jednoj ruci drži crvenu zastavu a u drugoj kosu kojom kosi ljude. Tako ju je predstavljao crtežima »Illustration«. Sada mi se čini da se Pulenova antipatija odnosila samo na ustanak 1848. godine, jer njegova je priča o revoluciji 1789. ostavila na mene dubok utisak.  

      Titula »vaša svetlosti« koristila se u našoj kući u svakoj odgovarajućoj i neodgovarajućoj prilici. Po svemu sudeći, Pulenu to nije bilo prijatno – jednom je stao da nam priča, ono što je znao, o velikoj revoluciji. Sada ne mogu da se setim svega što je govorio, prisećam se samo sledećeg. Pulen je pričao kako su se »grof Mirabo« i drugi odrekli svojih titula i kako je Mirabo, da bi izrazio prezir prema aristokratskim pretenzijama, otvorio radionicu s natpisom »Krojač Mirabo« (priču prenosim kako sam je čuo od Pulena). Dugo sam posle lupao glavu kakvo bih zanimanje ja izabrao da bih postavio natpis »tog i tog posla majstor – Kropotkin«. Kasnije su me moj učitelj N. P. Smirnov i opšti demokratski duh ruske literature naveli na isto i, kada sam počeo da pišem priče, negde u dvanaestoj godini, potpisivao sam se samo »P. Kropotkin«. Tako sam radio i kasnije, kada sam bio u vojničkoj službi, ne obazirući se na primedbe mojih starešina.  

      VIII  

      U jesen 1852. godine Aleksandar je krenuo u kadetski korpus, pa smo se otada viđali samo za praznike i ponekad nedeljom. Od naše kuće do kadetskog korpusa bilo je sedam vrsta, ali, iako smo imali desetak konja, kada je trebalo poslati sanke po brata u korpus uvek se dešavalo da nema nijednog konja. Nikolaj je veoma retko dolazio kući. Relativna sloboda koju je Aleksandar stekao u vojnoj školi, a naročito uticaj dva nastavnika književnosti, doprineli su njegovom brzom razvoju. Kasnije ću još nešto reči o korisnom uticaju koji je on izvršio na mene. Imao sam veliku sreću da imam naprednog starijeg brata koji me je mnogo voleo.  

      Ja sam tada ostao kod kuće. Trebalo je da sačekam svoj red da stupim u paževski korpus, a to se desilo kada mi je bilo skoro petnaest godina. Pulen je dobio otkaz i umesto njega dovedoše učitelja Nemca, koji se pokazao kao idealista kakvi se često mogu sresti među Nemcima. Pamtim posebno kako je recitovao Šilera: oduševljavala me je njegova prostodušna deklamacija. On je kod nas proveo samo jednu zimu. Već sledeće, dali su me u moskovsku gimnaziju i ja sam definitivno bio predat na staranje N. P. Smirnovu. Ubrzo smo postali prijatelji, naročito kada nas je otac obojicu poveo u rjazansko selo. Na putu smo smišljali smešne priče, u kojima su akteri bili naši poznanici, i izvodili razne nestašluke. Utisak koji je na mene ostavio put koji je presecao planinski predeo u Aleksinskom srezu, kada smo iz Rjazanja krenuli u Tulu, još je pojačao ljubav prema prirodi koja je u meni već postojala. Pod uticajem Smirnova počeo je da se razvija i moj literarni ukus, a u periodu od 1854. do 1857. godine već je bio potpuno formiran. Moj je učitelj u međuvremenu diplomirao i dobio neko malo mesto u sudu, gde je provodio po celo prepodne; ja sam do ručka ostajao sam. Pošto bih završio lekcije i prošetao se, ostajalo mi je još dosta vremena za čitanje, a pogotovo za pisanje. U jesen, kada se moj učitelj vraćao u Moskvu u svoj sud, mi bismo i dalje ostali na selu – ja sam ponovo bio sâm. Nije bilo nikakvih časova i pošto bih malo popričao s nekim iz porodice i poigrao se sa maleckom sestrom Polinkom, mogao sam da se posvetim čitanju i pisanju.  

      Sistem kmetstva preživljavao je tada poslednje godine. Sve to i nije bilo tako davno – gotovo juče – i ipak malo je ljudi u Rusiji koji su svesni šta je to značilo. Većina ima tek maglovitu predstavu da su tadašnji uslovi bili loši, ali kako su oni fizički i moralno delovali na živa bića jedva da iko shvata. Potresno je gledati kako su institucije i društveni odnosi koje je kmetstvo stvorilo zaboravljeni čim su prestali da postoje. Kako se brzo menjaju situacije i ljudi! Zato ću se potruditi da ispričam kako se u kmetstvu živelo. Govoriću ono što sam sâm video, a ne i ono što sam čuo od drugih.  

      Ekonomka Uljana stoji u hodniku koji vodi do očevog kabineta i krsti se. Ne usuđuje se ni da uđe ni da se vrati nazad. Najzad, završava molitvu, ulazi u kabinet i jedva čujnim glasom saopštava da su zalihe čaja na izmaku; da je šećera ostalo samo dvadesetak funti, a da i ostalih namirnica skoro da više nema.  

      — Lopovi! Pljačkaši! – viče otac. A ti si uz njih!  

      Cela se kuća trese od njegovog glasa. A maćeha je Uljanu i poslala zato da se na njoj izlije bes.  

      — Frole, pozovi kneginju; – viče otac. – Gde je ona! A kad maćeha uđe, sačekuje je na isti način.  

      — I ti štitiš te pokvarenjake! – i tako dalje čitavih pola sata, a ponekad i duže.  

      Onda otac počinje da proverava račune. Uz to, setio bi se i sena. Šalje Frola da izmeri koliko je ostalo; maćehi naređuje da prisustvuje merenju a sam računa koliko treba da ima sena u seniku. Ispostavlja se da nedostaje prilično pudova, a Uljana ne zna da kaže kako je potrošeno nekoliko funti nekakve namirnice. Očev glas postaje sve strašniji. Uljana se trese. Sada na saslušanje zovu kočijaša. I na njemu se iskaljuje bes. Otac se baca na njega i počinje da ga tuče. Kočijaš stalno tvrdi isto: »Vaša svetlost je izvolela pogrešiti«.  

      Otac ponovo računa. Ovaj put ispada da u seniku ima više sena nego što treba. Vika se nastavlja. Sada otac grdi kočijaša što konjima daje manje hrane nego što treba; ali ovaj se zaklinje svim svecima da konji dobijaju dovoljno hrane. Frol se kune u bogorodicu da kočijaš govori istinu.  

      Ali otac se ne smiruje. Poziva klavirštimera i pomoćnika upravitelja, Makara i nabraja mu sve nedavne propuste i greške. Makar se prošle nedelje napio, a i juče je svakako bio pijan pošto je razbio nekoliko tanjira. U suštini, razbijeni tanjiri bili su prauzrok cele uzbune. Maćeha je to ujutru saopštila ocu i zbog toga je Uljana bila dočekana sa mnogo više grdnje nego što je bilo uobičajeno u sličnim situacijama; zbog toga je došlo do provere sena. Otac nastavlja da viče kako propalice zaslužuju sve moguće kazne.  

      Odjednom se sve smiri. Otac seda za sto i piše: »Pošaljite Makara sa ovom ceduljom u apsanu. Nek’ mu tamo udare sto šiba.«  

      U kući strava i skamenjenost.  

      Izbija 4 sata. Svi silazimo na ručak, ali niko nema volju da jede. Ne diramo ni supu. Za stolom nas je desetoro. Iza svakog stoji »violina« ili »trombon« s čistim tanjirom u rukama, ali Makara nema.  

      — Gde je Makar – pita maćeha – pozovite ga.  

      Makar se ne pojavljuje i naredba se ponavlja. Ulazi Makar, bled, izobličenog lica, smeten, spuštenih očiju. Otac gleda u tanjir. Maćeha, videvši da niko nije ni načeo supu, pokušava da nas oraspoloži.  

      — Zar ne mislite deco – govori na francuskom – da je supa danas izvršna?  

      Mene guše suze. Posle ručka istrčavam, sustižem Makara u hodniku i pokušavam da mu poljubim ruku, ali je on istrgne i govori, ni prekorno ni začuđeno: »Pusti me; bog zna, kad porasteš i ti ćeš biti takav?«  

      — Ne, neću nikada!  

      Pa ipak, moj otac nije spadao u grube spahije. Baš suprotno, sluge i mužici smatrali su ga za dobrog gospodara. Ali ovo što sam opisao dešavalo se svuda, često na mnogo suroviji način. Šibanje kmetova spadalo je u dužnosti policije i vatrogasaca.  

      Jednom je neki spahija pitao drugoga: »Zašto se na vašem posedu broj duša tako sporo uvećava? Vi se svakako ne starate dovoljno da se ljudi žene.«  

      Nekoliko dana posle toga general se vratio u svoje selo. Tražio je da mu se donese spisak njegovih seljaka i zabeležio imena svih momaka koji su dostigli 18 godina i devojaka koje su napunile 16, tojest, svih onih koji su po zakonu mogli biti venčani. Zatim je general izdao naredbu: »Ivan da se oženi Anom, Pavle – Parašom, Fjodor – Praskovjom« itd. Tako je odredio pet parova. »Pet svadbi – glasilo je naređenje – treba da se obavi u nedelju, za 10 dana.«  

      Lelek se razlegao kroz selo. U svakoj kući kukale su žene, mlade i stare. Ana se nadala da pođe za Grigorija. Pavlovi stari već su se dogovorili sa Fjodotovima u vezi s njihovom ćerkom, koja je skoro bila stasala. Uz to, vreme je bilo za oranje a ne za svadbe. A i kako spremiti svadbu za samo 10 dana. Na desetine seljaka dolazilo je da razgovara sa gospodarem. Grupe žena, s komadima finog platna u rukama, čekale su na sporednom ulazu gospodaricu ne bi li obezbedile njenu zaštitu. Ali sve beše uzalud. Spahija je rekao da svadbe treba da budu za 10 dana i tako je moralo biti.  

      Naznačenog dana, svadbene povorke, koje su više ličile na pogrebne, krenuše u crkvu. Žene su jaukale i naricale kao za pokojnicima. Jednog lakeja poslaše da javi iz crkve kad se obred završi. Međutim, lakej je ubrzo dotrčao sav ubledeo i smeten, držeći kapu u rukama.  

      — Paraška se uzjogunila – javio je. Neće za Pavla. Kada je sveštenik upitao: »Pristaješ li?« ona je glasno viknula: »Ne, ne pristajem!«  

      Spahija se razjario. »Idi i reci tom grivonji, ako ne venča Parašku arhijereju ću da prijavim da je pijandura. Kako sme ta rđa da me ne posluša. Reci mu da ću ga oterati u manastir. A Paraškine ću roditelje da pošaljem u stepsko selo.«  

      Lakej je preneo naređenje. Parašku su pritisli i pop i njeni roditelji. Mati je molila na kolenima da ih ne upropasti. Devojka je stalno ponavljala: »neću«, ali sve slabijim i slabijim glasom, onda šapatom, i na kraju je sasvim ućutala. Stavili su joj venčanu krunu. Nije se protivila. Lakej se dovukao u gospodarevu kuću s izveštajem: »Venčaše ih!«.  

      Pola sata kasnije pred kapijom spahijine kuće zazvečali su praporci svadbene povorke. Pet parova siđoše s taljiga, pređoše dvorište i uđoše u predsoblje. Spahija ih je primio i naredio da im se prinese po čašica votke. Roditelji su stajali iza uplakanih kćeri i terali ih da se do zemlje klanjaju gospodinu.  

      Svadbe po naređenju bile su uobičajena pojava, pa su mladi među našim slugama koji se nisu voleli a naslućivali su da će ih naterati na venčanje sklapali kumstva. Tada je po zakonu venčanje postajale nemoguće. Lukavstvo je obično uspevalo, ali se jedan slučaj završio tragedijom. Krojač Andrej zavoleo je devojku koja je pripadala susednom spahiji. Andrej je računao da će ga otac osloboditi danka i da će on, marljivo radeći, uspeti da uštedi novac za devojčino oslobođenje. U protivnom, udajući se za kmeta ona bi takođe postala očeva kmetkinja. A pošto je Andrej naslutio da bi mu mogli narediti da se venča sa jednom našom sobaricom, odlučio je da s njom sklopi kumstvo. Desilo se upravo ono čega su se plašili. Jednom ih pozvaše u kabinet ocu i narediše im da se venčaju.  

      — Mi smo uvek spremni da ispunimo vašu volju – odgovorili su – ali pre nekoliko nedelja mi smo zajedno kumovali. Andrej je takođe rekao kakve su njegove namere. Završilo se tako što su ga poslali u vojnike.  

      U vreme Nikolaja I još nije bilo opšte vojne obaveze kao sada. Plemići i trgovci nisu bili obavezni da služe vojsku. Kada bi bila objavljena nova regrutacija, spahije su bile dužne da pošalju izvestan broj regruta. Obično su u svakom selu seljaci sami pravili redosled, ali sluge su potpuno zavisile od volje spahija. Ako gospodin nije bio zadovoljan slugom uputio bi ga u vojsku i dobijao regrutsku priznanicu, koja je imala priličnu novčanu vrednost pošto je bilo moguće prodati je nekome kome je predstojalo da ide u vojnike.  

      Vojni rok je u to vreme bio grozan: trajao je 25 godina. Postati vojnik, značilo je rastati se zauvek sa rodnim selom i najbližima i biti u potpunoj vlasti nekakvog komandanta, kakav je na primer bio Timofejev o kome sam već govorio. Batine, šibe, palice, pljuštale su svaki dan. Okrutnost je prevazilazila sve što se može zamisliti. Čak se i u kadetskim korpusima, u kojima su se vaspitavala plemićka deca, dešavalo da se nekome dosudi hiljadu udaraca šibom u prisustvu čitavog korpusa, zbog pušenja. Lekar bi stajao iznad zlostavljanog dečaka i zaustavljao kažnjavanje tek kada bi mu puls skoro prestao. Okrvavljenu žrtvu odvodili bi u nesvesnom stanju u bolnicu. Veliki knez Mihail, načelnik vojnih škola, brzo bi smenio direktora u čijoj školi ne bi bilo bar jedne ili dve slične kazne u toku godine. »Nema discipline« — rekao bi on.  

      Sa običnim vojnicima postupali su, naravno, još gore. Ako bi se neko našao na vojnom sudu, presuda bi skoro uvek glasila: propustiti kroz šibe. Tada bi u dva reda postrojili hiljadu vojnika naoružanih veoma tankim štapovima (oni su sačuvali svoj nemački naziv – špicruteni). Osuđenika su terali kroz špalir tri, četiri, pet ili sedam puta, pri čemu je svaki vojnik udarao jednom. Podoficiri su kontrolisali da li vojnici tuku svom snagom. Posle jedne ili dve hiljade udaraca žrtvu koja je pljuvala krv odnosili bi u bolnicu, gde su je lečili samo da bi kazna mogla da se izvrši do kraja čim se vojnik bar malo oporavi. Ako bi on izdahnuo pod batinama, izvršenje presude se okončavalo na lešu. Nikolaj i njegov brat Mihail behu neumoljivi. Nije bilo moguće nikaka ublažavanje kazne.  

      — Proteraću te kroz stroj! Kožu ću ti skinuti batinama! – ovo je bila uobičajena pretnja u to vreme.  

      Užas bi ispunio celu našu kuću kad bismo saznali da će nekoga od služinčadi poslati u vojsku. Stavili bi mu lance i smestili ga u pisarnicu pod stražom, da bi ga sprečili da digne ruku na sebe. Onda bi do samih vrata pisarnice dovezli taljige i izvodili nesrećnika u pratnji dva stražara. Oko njega bi se okupile sve sluge. On bi se svima klanjao i molio da mu oproste sve namerne i slučajne greške. Ako su živeli u selu, i njegovi roditelji bi došli da ga isprate. Nesrećnik bi se roditeljima poklonio do zemlje, a majka i rođake počele bi da nariču kao za pokojnikom: »Zašto si nas ostavio? Ko će se brinuti o nama na tuđoj zemlji? Ko će nas siromahe od zlih ljudi zaštititi?...«  

      Tako je Andreja čekalo dvadeset pet godina vojničkog argatovanja. Sva njegova maštanja o sreći odjednom su srušena.  

      Sudbina jedne sobarice, Pelagije, ili Polje kako su je zvali, bila je još tragičnija. U detinjstvu su je dali u jednu radionicu, gde je do savršenstva naučila fini vez. U Nikoljskom su njeni đerđefi stajali u Leninoj sobi. Ona je često razgovarala sa mojom sestrom i maćehinom sestrom, koja je živela u istoj sobi. I razgovorom i ponašanjem Polja je više ličila na gospođu nego na sobaricu.  

      Ali i nju je zadesila nesreća. Primetila je da će uskoro postati majka. Ispričala je sve našoj maćehi, iz koje su provalile grdnje: »Ne želim više da imam u svojoj kući tu ništariju! Ne dozvoljavam u svojoj kući takvu sramotu. O, bestidnica, đubre!« itd. Na Lenine suze nisu se obazirali. Polji su odsekli kosu i poslali je da brine o stoci. Ali, pošto je ona baš u to vreme vezla jednu divnu bluzu, bilo joj je naređeno da rad završi u prljavoj baraci pored maleckog prozora. Polja je završila posao i uradila još mnogo drugih finih vezova u nadi da će dobiti oproštaj. Ali nije ga bilo. Otac deteta, sluga našeg suseda, molio je za dozvolu da se ženi. Ali pošto nije imao novaca, ni dozvolu nije dobio. »Plemićko ponašanje« Poljino uzeto je kao otežavajuća okolnost. Čekala ju je gorka sudbina. Među našim slugama bio je jedan koji je zbog malog rasta radio kao kočijaš. Zvali su ga Filjka Krivonogi. U detinjstvu ga je snažno udario konj i on je tada prestao da raste. Noge su mu bile krive kao točak, stopala okrenuta na unutra, nos slomljen i iskrivljen ustranu, a vilica unakažena. Za tu su nakazu odlučili da udaju Polju, i udali su je silom. Mladence su poslali u rjazansko selo da rade.  

      Kmetovima nisu priznavana ljudska osećanja, mislilo se da ih čak ni nemaju. Kada je Turgenjev napisao »Mumu«, a Grigorovič svoje priče kojima je naterao publiku da plače nad nesrećnim kmetovima – za mnoge čitaoce to je bilo pravo otkriće. »Je li moguće? Kmetovi vole, baš kao i mi!« – uskliknule bi sentimentalne dame, koje su čitajući francuske romane gorko oplakivale zlu sreću njihovih junaka i junakinja.  

      Obrazovanje, koje su spahije ponekad omogućavale svojim kmetovima, predstavljalo je samo još jedan izvor nesreće. Jednom je moj otac izabrao iz seljačke kuće jednog talentovanog dečaka i poslao ga da se školuje za bolničara. Dečak je bio vredan i za nekoliko godina prilično je uznapredovao. Kada se vratio kući, moj otac je nabavio sve što je potrebno za dobru apoteku. Smestili su je veoma lepo u jednoj od dvorišnih kuća u Nikoljskom. Leti je »Saša doktor«, kako su ga zvali, uporno skupljao i sušio razne lekovite trave. Za kratko vreme postao je veoma popularan u Nikoljskom i čitavom okrugu; bolesni seljaci dolazili su i iz susednih sela. Otac je bio veoma ponosan na uspeh svoje apoteke. Ali to nije dugo trajalo. Jedne zime otac je došao u Nikoljsko, ostao nekoliko dana i otputovao. Te se noći Saša-doktor ustrelio – nehotice, kako su pričali. A pravi uzrok bio je ljubavni slučaj. Voleo je devojku kojom se nije mogao oženiti jer je ona bila kmetkinja drugog spahije.  

      Sudbina drugog mladog čoveka, Gerasima Kruglova, koga je otac dao u moskovsku poljoprivrednu školu, bila je skoro isto tako tužna. On je sjajno završio školu – sa zlatnom medaljom. Direktor škole je dao sve od sebe ne bi li oca ubedio da oslobodi Kruglova i otvori mu put na univerzitet, gde kmetove nisu primali. »Kruglov će svakako biti znamenit čovek – govorio je direktor – možda i ponos cele Rusije. Možete da se dičite što ste uvideli njegove sposobnosti i dali takvog čoveka ruskoj nauci.«  

      — Potreban mi je u selu – odgovarao je otac na ustrajno zauzimanje za mladog čoveka. U stvari, uz tadašnji način vođenja domaćinstva, od koga otac ni po koju cenu ne bi odstupio, Gerasim Kruglov bio je potpuno nepotreban. Pošto je nacrtao plan sela, naložili su mu da sedi u lakejskoj sobi i da s tanjirom u rukama stoji za vreme obeda. Naravno, na Gerasima je to moralo užasno da deluje. On je maštao o fakultetu, o naučnom radu. Njegov je izgled odavao patnju; maćeha je pak posebno uživala da ponižava Gerasima u svakoj pogodnoj prilici. Jednom je, u jesen, nalet vetra otvorio kapiju. Maćeha je viknula: »Geraska, brzo zatvori kapiju!«  

      To je bila poslednja kap. Gerasim odgovori: »Za to imate nastojnika« – i ode svojim putem.  

      Maćeha je plačući utrčala u očev kabinet i stala da cvili: »Vaša posluga vređa me u vašoj kući!«  

      Gerasima su po kratkom postupku bacili u okove i stavili pod stražu da bi ga dali u vojnike. Rastanak starih roditelja sa sinom bio je jedna od najpotresnijih scena koje sam ikada video.  

      Ali ovaj put sudbina kao da se osvetila. Nikolaj I je umro i vojnička služba postade manje nepodnošljiva. Izrazite sposobnosti Gerasimove ubrzo su zapažene i za nekoliko godina on je postao jedan od glavnih delovođa, zapravo duša jednog odeljenja vojnog ministarstva. Desilo se da je moj otac, čovek apsolutno pošten, koji nikada nije primao mito – i to u vreme kada su pomoću mita svi dolazili do položaja – jednom prekršio stroga pravila službe i dopustio grešku kako bi udovoljio svom komandantu korpusa: svrstao je među nesposobne jednog vojnika koji je kod »korpusnog« služio kao upravnik. Oca to samo što nije koštalo generalskog čina koji je trebalo da mu bude dodeljen. Glavni i jedini cilj njegove tridesetpetogodišnje službe bio je ugrožen. Maćeha se pokrenula u Peterburg da izgladi stvar. Posle mnogo muka, rekoše joj konačno da je ostalo jedino još da se obrati jednom delovođi tog i tog odeljenja. Iako je on samo glavni pisar – rekoše joj – u stvari svime upravlja i može da učini šta želi. Ime mu je Gerasim Ivanovič Kruglov.  

      — Zamisli – pričala mi je kasnije maćeha – naš Geraska! Oduvek sam znala kako su velike njegove sposobnosti. Otidoh do njega i rekoh mu o čemu se radi, a on meni odgovori; »Nemam ništa protiv starog kneza i učiniću sve što mogu za njega.«  

      Gerasim je održao reč: napravio je povoljan izveštaj i otac je unapređen. Konačno je mogao da obuče tako dugo željene crvene čakšire, šinjel sa crvenom postavom i kacigu sa perjanicom.  

      To je ono što sam svojim očima video u detinjstvu. Slika bi bila još crnja kada bih pričao i o onome što sam u to vreme čuo od drugih: priče o tome kako su muškarce i žene odvajali od porodica, prodavali ih, gubili ih na kartama ili trampili za par hrtova, a onda ih još i selili u zabiti Rusije da bi se formirala nova naselja; priče o tome kako su roditeljima uzimali decu i prodavali ih surovim ili razvratnim spahijama; o tome kako su s nečuvenom grubošću bičevani kraj konjušnice; o devojci koja se utopila bežeći od silovanja; o starcu koji je osedeo u službi kod gospodina, a onda se obesio pod njegovim prozorom; o seljačkim bunama koje su Nikolajevi generali krotili bičevanjem do smrti svakog desetog ili petog, ili potpunim pustošenjem sela. Posle vojne egzekucije preostali seljaci krenuli bi pod prozore da prose. Što se tiče bede koju sam tokom putovanja video u nekim selima, naročito na feudima koji su pripadali članovima carske porodice – to se rečima ne može opisati.  

      Životni san kmetova bilo je da dobiju slobodu. Ali taj je san bio teško ostvarljiv jer je za oslobođenje trebalo platiti spahiji pozamašnu sumu.  

      — Znaš – reče mi jednom otac – vaša mi se majka pojavila posle svoje smrti. Vi, mladi, ne verujete u takve stvari, ali to je ipak istina. Dremam ja jednom kasno noću u fotelji pored pisaćeg stola. Odjednom, vidim, ulazi ona sva u belom, bleda, užagrenih očiju. Kada je umirala, tvoja majka je tražila da joj obećam da ću dati slobodu sobarici Maši. Međutim, čas zbog ovog čas zbog onog posla, čitavu godinu nisam ispunio obećanje. Ali eto, tvoja se majka pojavila i govori muklim glasom: »Aleksis, obećao si mi da ćeš Maši dati slobodu, zar si zaboravio?« Bio sam prestravljen. Skočih iz fotelje i ona nestade. Zovem ljude: niko ništa nije video. Sledećeg dana odslužio sam opelo na grobu i odmah pustio Mašu na slobodu.  

      Kad je otac umro, Maša je došla na sahranu i mi porazgovarasmo. Tada je bila udata i veoma srećna. Brat Aleksandar je u šali ispričao Maši očevu priču i mi je upitasmo šta ona zna o tom priviđenju.  

      — Sve je to bilo jako davno, pa mogu da vam kažem istinu – govorila je Maša – Vidim ja da je knez potpuno zaboravio na svoje obećanje; tad se ja obukoh u belo, kao vaša mamica, i podsetih kneza na obećanje. Nećete da se naljutite na mene?  

      — Ne, naravno!  

      Jednom, deset ili dvanaest godina posle događaja opisanih na početku ove glave, pričao sam s ocem, u njegovom kabinetu, o prošlosti. Kmetstvo je bilo ukinuto: otac se tužio na novo stanje stvari, ali ne mnogo. Prihvatio je to bez naročitog roptanja.  

      — Priznajte – rekoh – da ste često oštro kažnjavali sluge, ponekad sasvim neosnovano.  

      — S tim se ljudima – odgovori on – drukčije nije ni moglo.  

      Onda se otac zavalio na naslon fotelje i zamislio se.  

      — To što sam ja činio – poče posle duže pauze – bile su sitnice, ne vredi ni pominjati. Eto, onaj Sabljov: izgleda tako blag i govori tako umilnim glasom, a šta sve nije radio kmetovima! Koliko su puta samo pokušali da ga ubiju! Ja barem nikada nisam dirao svoje devojke. A onaj stari đavo T. bio je takav da su se kmetovi spremali da ga dobro osakate... A sad zdravo. Bonne nuit!  

      IX  

      Krimskog rata se dobro sećam. U samoj Moskvi on se nije mnogo osetio. Istina, u svakoj kući uveče se pravila šarpija, ali malo toga je stizalo do ruske vojske: veći deo bio je pokraden ili prodavan neprijatelju. Lena i druge mlade devojke pevale su patriotske pesme; ali velike borbe koje su bile u toku nisu poremetile uobičajeni tok društvenog života. U selima je, nasuprot tome, rat izazvao pravu potištenost. Regrutacije su sledile jedna za drugom. Stalno se čula kuknjava seljanki. Narod je na rat gledao kao na božju kaznu i zato se prema njemu odnosio s ozbiljnošću koja je predstavljala oštar kontrast lakomislenosti koju sam kasnije video u Zapadnoj Evropi. Iako sam bio još veoma mlad, shvatao sam dostojanstvenost uzvišenog trpljenja sudbine kod seljaka.  

      Brat Nikolaj je, kao i ostali, bio obuzet ratnom groznicom i pridružio se kavkaskoj armiji ne završivši kadetski korpus. Nikada ga više nisam video.  

      Godine 1854. naša se porodica povećala: došle su dve maćehine sestre. One su imale kuću i vinograde u Sevastopolju, ali su sada ostale bez krova nad glavom i počele da žive sa nama. Kada su se saveznici iskrcali na Krimu, objavili su stanovnicima Sevastopolja da nemaju čega da se plaše i da samo treba mirno da žive. Ali posle poraza kod Alme, svima je naloženo da se isele što pre jer će grad biti zauzet za nekoliko dana. Konja nije bilo dovoljno; pored toga, puteve je zakrčila vojska koja se prebacivala na jug. Iznajmiti prevoz bilo je skoro nemoguće. Maćehine sestre morale su usput da ostave sav imetak i dosta su propatile dok nisu stigle u Moskvu.  

      Brzo sam se sprijateljio sa mlađom od sestara, tridesetogodišnjom devojkom, koja je palila cigaretu za cigaretom dok mi je pričala o strahotama putovanja. Sa suzama u očima govorila je o sjajnim bojnim brodovima koji su morali biti potopljeni na ulazu u sevastopoljski zaliv i stalno je ponavljala da ne shvata kako će to braniti Savastopolj s kopna kada grad nema baš nikakvo utvrđenje.  

      Bila mi je trinaesta godina kada je umro Nikolaj I. Kasno uveče 18. februara policajci su po kućama delili izveštaje sa informacijama o carevoj bolesti i pozivom stanovništvu da se u crkvama mole za ozdravljenje Nikolajevo. A u stvari, car je već bio mrtav i vlasti su to znale jer su Peterburg i Moskva bili povezani telegrafom. Ali, pošto se do poslednjeg trenutka ni reč nije čula o carevoj bolesti, vlasti su smatrale da narod treba postepeno pripremiti. Svi smo išli u crkvu i molili se uporno.  

      Sutradan, u subotu, ponovilo se isto. Čak su i u nedelju ujutro delili izveštaje o stanju carevog zdravlja. Tek smo u podne od slugu koji su se vratili s pijace saznali o smrti imperatora. Kad se vest konačno pronela, našu i susedne kuće zahvatila je strepnja. Pričalo se da se narod na pijaci veoma sumnjivo ponaša, i ne samo što ne pokazuje žaljenje, nego, nasuprot, tome, govori opasne stvari. Odrasli su razgovarali samo šapatom, a maćeha je stalno ponavljala: »Ah, ne pričajte pred slugama!« Sluge su, sa svoje strane, šaputale o »slobodi« koju će im ubrzo dati. Spahije su svakog trenutka očekivale pobunu kmetova, novu pugačovštinu.  

      U to vreme su se na ulicama «Peterburga intelektualci grlili saopštavajući jedni drugima dobru vest. Svi su predosećali da se bliži kraj rata i teških uslova života. Pričalo se i o tome da se Nikolaj otrovao; kao dokaz navođeno je brzo raspadanje leša. Međutim, istina je izašla na videlo. Smrt je izazvana nešto većom dozom nekog stimulansa koji je Nikolaj bio popio.  

      U provinciji su, u leto 1855. godine, napeto pratili herojsku borbu pod Sevastopoljem za svaki aršin uništenih utvrđenja. Dvaput nedeljno iz naše kuće je kretao kurir u sreski grad po novine, a kada bi se vratio uzimali smo mu ih i otvarali pre nego što bi stigao da siđe s konja. Lena i ja čitali smo ih naglas. Vesti su brzo stizale do sobe za poslugu, odatle u kuhinju, u pisarnicu, pa do sveštenika, a zatim do seljaka.  

      Sa suzama su svi primili vest o poslednjim danima Sevastopolja, o strahovitom bombardovanju i o tome kako je naša vojska napuštala gradove. U svim spahijskim kućama oplakivan je gubitak Sevastopolja kao smrt bliskog rođaka, iako su svi shvatali da će strašnom ratu uskoro doći kraj.  

      X  

      U avgustu 1857. godine, dođe vreme da stupim u paževski korpus i mene odvezoše u Peterburg. Bilo mi je skoro petnaest godina. Iz kuće sam otišao kao dečak, ali karakter čoveka formira se znatno ranije nego što se obično pretpostavlja, i ne sumnjam da sam bez obzira na dečji uzrast već uveliko bio ono što sam kasnije postao. Moj ukus i sklonosti već su bili formirani.  

      Prvi podsticaj u razvoju dao mi je, kao što sam već rekao, učitelj ruskog jezika. Smatram da je divan običaj, koji se već sada nažalost gubi, da u kući bude student koji pomaže dečacima i devojčicama u učenju čak i kada krenu u gimnaziju. Pomoć takvog učitelja je neprocenjiva da bi se bolje savladala školska predavanja a i da bi se uopšte proširilo znanje. Ali, još više, na taj način u porodicu ulazi kultura. Student postaje stariji brat, često čak i više od toga jer ima izvesnu odgovornost za uspeh svojih učenika. A pošto se metode učenja menjaju sa svakom generacijom, student može više da pomogne deci nego i najinteligentniji roditelji.  

      Nikolaj Pavlovič Smirnov imao je izgrađen literarni ukus. U surovo vreme nikolajevštine mnoga sasvim bezazlena dela naših najboljih pisaca nisu mogla biti štampana. Neke druge stvari cenzura bi tako unakazila da su gubile svaki smisao. Na primer, u genijalnoj komediji Gribojedova pukovnika Kezonju[9] morali su da zovu »gospodin Kezonja«, zbog čega je bio okrnjen i smisao i neki stihovi. Prikazati pukovnika kao smešnog smatralo se vređanjem vojske. Štampanje drugog dela tako bezazlene knjige kao što su »Mrtve duše« nije ni dozvoljeno, a bilo je zabranjeno da se ponovo štampa prvi deo kada je prvo izdanje bilo rasprodato.  

      Mnoge pesme Puškina, Ljermontova, Alekseja Tolstoja, Riljejeva i drugih pesnika cenzura nije puštala. Pri tom, ne govorimo o pesmama koje su sadržale nekakvu političku misao ili kritikovale postojeći poredak. Međutim, sve te pesme kružile su u rukopisima. Smirnov ih je prepisivao za sebe i drugove, čak i duža dela Gogolja i Ljermontova, a u tom sam mu poslu ja ponekad pomagao. Kao pravi Moskovljanin on je gajio duboko poštovanje prema piscima koji su živeli u Moskvi (neki od njih baš u Staroj Konjušničkoj). S poštovanjem mi je pokazivao kuću grofice Salijas (Evgenije Tur), naše bliske susetke. Što se tiče Hercenove kuće, nju mi je Nikolaj Pavlovič pokazivao ne samo s poštovanjem već i sa divljenjem. Kuća u kojoj je živeo Gogolj bila je za obojicu predmet naročitog obožavanja. Iako sam kada je Gogolj umro imao samo devet godina i još nisam bio pročitao ni jedno njegovo delo, odlično se sećam kako je Moskvu rastužila njegova smrt. Turgenjev je tu opštu tugu sjajno izrazio u notici zbog koje ga je Nikolaj strpao u aps, a onda ga prognao na selo.  

      »Evgenije Onjegin« je na mene ostavio bled utisak. I do danas se više oduševljavam divnom jednostavnošću i lepotom forme romana nego njegovim sadržajem. Ali je zato Gogolj, koga sam čitao kada sam imao jedanaest ili dvanaest godina, na mene snažno delovao. Svoje prve literarne eksperimente pisao sam, podražavajući Gogolja, u humorističkom žanru, »Jurij Miloslavskij« Zagoskina, Puškinova »Kapetanova kći« i »Kraljica Margo« A. Dime, trajno su me zainteresovala za istoriju. Što se tiče drugih francuskih romana, počeo sam da ih čitam tek kada su se pojavili Zola i Dode. Od ranog detinjstva Njekrasov mi je bio omiljeni pesnik. Mnoge njegove pesme znao sam napamet.  

      Nikolaj Pavlovič me je rano naveo da pišem. Uz njegovu pomoć napisao sam dugačku »Istoriju grivenika[10]«. Smišljali smo razne karaktere ljudi u čije ruke je dospevao grivenik. Saša je međutim ispoljavao više lirske sklonosti. Pisao je romantične priče i rano počeo da piše veoma melodične stihove i to prilično lako. On bi svakako postao zapaženi pesnik da se kasnije nije potpuno posvetio prirodnim naukama i filozofiji. Blago nagnut krov ispod našeg prozora bio je omiljeno mesto na kome je on tražio pesničku inspiraciju, a ja naravno nisam mogao da se uzdržim da ga ne zadirkujem: »Gle, kraj dimnjaka pesnik svoje stihe klepa.« Zadirkivanje se završavalo žestokom tučom koja je Lenu bacala u očajanje. Ali, Saša nije bio zlopamtilo. Mir bi bio brzo uspostavljen i mi smo se i dalje jako voleli. Kod dečaka ljubav i tuča idu ruku pod ruku.  

      Još tada sam pokušavao da postanem novinar. Sa dvanaest godina počeo sam da pravim dnevne novine. Papira nismo imali mnogo i zato je moja novina bila samo na tridesetini tabaka. A pošto -Krimski rat još nije bio počeo i otac je primao samo »Moskovske policijske vedomosti«, nisam imao veći izbor uzora. Zato su se moje novine sastojale od kratkih rubrika koje su saopštavale novosti dana, slično ovom: »Išli smo u šumu. N. P. Smirnov je nalovio drozdova.« Itd.  

      Međutim, ubrzo je to prestalo da me zadovoljava pa sam 1855. godine počeo da izdajem mesečni časopis u kome su se našli Aleksandrovi stihovi, moje priče i još mnogo štošta. Sa materijalne strane časopis je bio potpuno zbrinut, pošto je imao masu pretplatnika: prvo, samog urednika-izdavača i drugo, Smirnova, koji je čak i kada je otišao iz naše kuće redovno davao svoju pretplatničku obavezu, tačnije – određenu količinu papira. Zato sam drugi primerak uredno prepisivao za redovnog pretplatnika.  

      Kada je Smirnov otišao, zamenio ga je student medicine N. M. Pavlov, koji mi je pomagao u pravljenju časopisa. Nabavio je poemu jednog svog druga i, što je još važnije, uvodno predavanje iz fizičke geografije jednog moskovskog profesora. Naravno, predavanje se još nije nigde pojavilo – naš časopis se nipošto ne bi srozao na to da preštampava.  

      Ne moram posebno da pominjem da je Saša bio živo zainteresovan za časopis, koji je zato ubrzo postao popularan u kadetskom korpusu. Tada je nekoliko perspektivnih mladih pisaca zamislilo da izdaje suparnički časopis. Stvar je postajala ozbiljna. Što se tiče poezije i priča mi smo bili u prednosti, ali konkurenti su imali »kritičara«. A »kritičar«, koji povodom beletrističkih dela zadire u sva moguća pitanja koja se ne mogu drukčije razmotriti, predstavlja, kao što je poznato, dušu ruskog časopisa. Konkurenti su imali kritičara, a mi ne! On je čak napisao članak za prvi broj i pokazao ga mome bratu. Članak je međutim bio pretenciozan i slab, pa je Aleksandar brzo napisao antikritiku u kojoj je smlavio i ismejao autora; Onda je rivalski tabor klonuo, saznavši da će se antikritika pojaviti u našem narednom broju. Suparnici odustadoše od ideje da izdaju časopis, a najbolji pisci iz njihovog tabora pređoše kod nas. Trijumfalno smo objavili da smo započeli saradnju sa toliko slavnih pisaca.  

      Časopis je obustavljen u avgustu 1857. godine, posle dve godine postojanja. Odlazio sam u Peterburg, gde me je čekala nova sredina i novi život. Sa tugom sam napuštao kuću, utoliko više što će me rastojanje između Moskve i Peterburga odvojiti od Aleksandra. Uz to, smatrao sam da je nesreća već to što odlazim u vojnu školu.  

      Nastavak: Paževski korpus