Okej, možda i nismo tako izvrsno opskrbljeni kao što sam mislio. Ispostavilo se da smo u svojoj onoj gužvi Ben i ja učinili neke ne baš male (iako ne i fatalne) greške. Dok je Radar sam na prednjem edištu, Beni ja sedimo iza njega, otvaramo svaku vrećicu i dodajemo artikle Lejsi u pozadini. Lejsi ih sortira u hrpe prema organizacionoj šemi koju samo ona razumije.
“Zašto lek protiv prehlade nije na istoj hrpi kao i analgetici?”pitam. „Ne bi li svi lekovi trebali biti na istoj hrpi?“
„P, srce. Ti si dečko. Nemaš ti pojma kako se takve stvari rade. Analgetik No Doz je s čokoladom i Mountain Devom jer svi oni sadrže kofein i pomažem ti da ostaneš budan. NiKuil, lek protiv prehlade, je s goveđom šunkom jer i jedenje mesa izaziva umor.”
“Fascinantno,” kažem ja. Nakon što sam Lejsi predao i zadnju namirnicu iz vrećice, ona upita: „K, a gde je hrana koja je – kako dakažem – dobra?”
"Uh?"
Lejsi pronalazi popis za kupovinu koji je napisao za mene i čita iznjega. „Banane. Jabuke. Sušene brusnice. Grožđice.”
“Ah”, kažem ja. „Ah, tačno. Četvrta grupa nisu bili krekeri.
“P!” Kaže ona besno. “Ja ne mogu jesti ništa od ovog!”
Ben stavlja ruku na njezin lakat. “Pa možeš jesti kod bake kolačiće. Oni ti ne mogu škoditi. Proizvela ih je baka. A baka ti nikad ne bi učinila ništa nažao.
Lacei otpuhne pramen kose s lica. Čini se da je zaista ozlovoljena.„Plus“, kažem joj, „tu su i GoFast pločice. Obogaćene su vitaminima!“
„Aha, vitaminima je oko trideset grama mase”, ona kaže.
S vozačeva mesta oglasi se Radar: „Ne pokušavajte govoriti loše oGoFast pločicama. Želite li da zaustavim ovaj auto?”
„Kad god pojedem GoFast pločicu“, kaže Ben, „uviek mislim nešto kao: Ah, takav dakle okus komarcima ima naša krv.”
Napola odmotam štangicu GoFasta s kakao i držim je ispredLaceinih usta.”Samo pomiriši”, kažem. „Pomiriši tu vitaminiziranu slasnost.”
„Zbog tebe ću se udebljati. ”
„Dobijam bubuljice“, kaže Ben. “Ne zaboravi bubuljice.”
Lejsi uzima pločicu i nevoljko je zagrize. Mora zatvoriti oči da bi prikrila orgazmičko zadovoljstvo koje prati okus GoFastu. "Ah. Moj.Bože. Ovo je okus nade.”
Konačno raspakiramo i poslednju vrećicu. Ona sadrži dve velike majice kratkih rukava, zbog kojih su Radar i Ben vrlo uzbuđeni, jer to znači da mogu biti klinci koji nose ogromne majice preko šašavih toga, umesto samo klinci koji nose šašave toge.
Ali kad Ben razmota majice, uočava dva problema. Prvo, majicaVeličina L iz benzinske pumpe u Georgiji nije iste veličine kao ona kod, recimo, Old Navija. Majica s benzinske je divovska, i više je vreća za smeće nego majica. Manja je, doduše, od maturskih toga, iako nije puno. Ali taj problem nije ništa u poređenju sa drugim problemom, a to je da su obe majice ukrašene ogromnom reljefnom izvedbom konfederacijske zastave. Preko zastava su otisnute riječi NASLEĐE, A NE MRŽNJA.
„Ma ne, nisi valjda“, kaže Radar kad sam mu pokazao zbog čega se smejemo. „Bene, nisi valjda svom jedinom crnom prijatelju kupio rasističku majicu?”
“Samo sam zgrabio prve majice koje sam video, buraz.”
„Nemoj ti meni buraz baš sada“, kaže Radar i odmahuje glavom, ali smejući se pritom. Dodam mu njegovu majicu i on se uvuče u nju pridržavajući volan koljenima. „Samo se nadam da ću me zaustaviti“,kaže. „Voleo bih videti reakciju policajca na crnom momku koji nosi majicu Konfederacije preko crne toge.
Sat šesti
Iz nekog razloga eo ceste 1-95 južno do Florencea, u Južnoj Karolini, savršeno je mesto za vožnju autom u petak navečer. Zaglibili smo u prometu na više kilometara, iako Radar očajnički želi prekoračiti ograničenje brzine, sretan je ako može voziti i pedeset. Radar i ja sedimo napred i pokušavamo odagnati brige igrajući igru koju smo upravo mislili i nazivali je Ovaj tip je žigolo. U toj igri zamišljamo živote ljudi u autima oko sebe.
Pokraj nas vozi Hispanoamerikanka u izlupanoj i staroj TojotiCorolli. Promatram je kroz rani sumrak. „Ostavila je svoju porodicu da bi došla ovamo”, kažem. „Ilegalka. Šalje novac kući svakog trećeg utorka u mesecu. Ima dvoje male dece – muž joj je sezonski radnik. Sada je upravo u Ohiju – samo tri ili četiri meseca godišnje provodi kod kuće, no ipak se dobro slažu.”
Radar se naginje u mom smeru i pogleda je na trenutak. „Kriste, K,uopšte nije sve tako melodramatragično. Ona je sekretarica u pravnoj kompaniji –pogledaj samo kako je odevena. Trebalo joj je pet godina, ali sada je blizu da stekne svoju pravničku diplomu. I nema ni dece ni muža. Ima, doduše, prijatelja. On je pomalo površan. Plaši se vezivanja. Beli prijatelj, koji je pomalo nervozan zbog međurasnog aspekta njihovog odnosa.”
“Ali nosi venčani prsten”, ističem njemu usuprot. U Radarovu odbranu moram reći da imam mogućnost dobro je promotriti. S desne jestrane i baš ispod mene. Mogu je videti kroz njezine zatamnjene prozore, i promatram je kako peva prateći neku pesmu s radija i netremice gleda put pred sobom. Toliko je mnogo ljudi na svetu. Lako je smetnuti s uma kako je svet igra reči ljudi, igra reči uraditi raspucavanja, i svakoga od tih ljudi možemo zamisliti i da uvek pogrešimo. Osećam da je ovo važna ideja, jedna od onih koje mozak mora polako probaviti, onako kako se udav hrani, ali pre nego što stignem malo zamisliti, Radar me prekine .
“Nosi ga samo zato da joj se ne upucavaju perverznjaci kakav si ti”objašnjava on.
„Možda.” Smeškam se i uzimam napola pojedenu GoFast štangicu iz krila pa odgrizem griz. Ponovo je na trenutak tiho, a ja razmišljam otome kako ljude možeš videti i istovremeno ne videti, razmišljam o zatamnjenim staklima između mene i te žene, koja i dalje vozi uporedo s nama, o svim prozorima i ogledalima posvuda oko nas dok gmižemo po pretrpanom auto putu. Kad Radar ponovo progovori, shvatam da je i na o tome razmišljao.
„S tom igrom Ovaj tip je žigolo “, kaže Radar, „mislim, fora s tom igrom kao igrom je da na kraju otkriva puno više o osobi koja zamišlja nego o osobi koju se zamišlja.”
„Da“, kažem. “I ja sam baš razmišljao o tome.” I ne mogu se oteti misli da je Vitmen, uza svu svoju blistavu lepotu, bio ipak malo previše optimističan. Možemo čuti druge, možemo putovati prema njima i bez kretanja, možemo ih i zamišljati, i zaista smo svi međusobno povezani ludim spletom m korenja, kao vlati trave – ali igra me tera da se pitam možemo li ikada zaista postati onaj drugi.
Sat sedmi
Konačno prolazimo pored šlepera koji je sletieo s ceste i možemo povećati brzinu. Radar iz glave izračunava da ćemo zbog gubitka tempa odavde do Agloea odsada morati voziti prosečnom brzinom od stodvadeset četiri kilometra. Prošao je već čitav sat otkako je Ben objavio da mora pišati, a razlog je jednostavan: zaspao je. Toačno u šest uzeo je lek protiv prehlade. Legao je na klupu, a zatim smo Lejsi i ja prebacili preko njega oba pojasa i vezali ga. To je samo povećalo neudobnost njegov položaj, ali 1. bilo je to za njegovo lično dobro, a 2. svi smo znali da mu za dvadeset minuta više ništa neće smetati, jer će spavati kao mrtav. Tako je i bilo. Probudićemo ga u ponoć. Upravo sam, u 21:00, spremio Lejsi na spavanje, u istom položaju, ali na srednjoj klupi. Probudit ćemo u 2:00. Dogovor je da svako odspava jednu smenu, tako da sutra, kada budemo ulazili u Agloe, ne budemo morali selotejpom držati oči otvorene.
Kombi je postao nešto poput male kuće: ja sedim na suvozačevom mestu;to nam je brlog. Mislim da je to najbolja soba u kući: ima puno prostora, a i sedište je prilično udobno.
Na tepihu ispod suvozačevog sedišta je kancelarija kojia sadrži mapu Sjedinjenih Država, koju je Ben nabavio na BP-ovoj benzinskoj pumpii, uputstva koje sam isprintao i komad starog papira na kojem je Radar škrabao svoje kalkulacije o brzini i udaljenostima.
Radar je na mestu vozača. U dnevnom boravku. Poprilično sliči brlogu, smo što se u njemu ne možeš opustiti. A također je i čišći.
Između dnevnog boravka i brloga centralna je konzola ili kuhinja.Tu čuvamo obilne zalihe goveđe šunke i GoFast štangica i ono magično piće zvano Bluefin, koje je Lejsi stavila na popis. Bluefin dolazi u malim, maštovito zaobljenim staklenim bocama i ima okus kao plava šećerna vuna. Takođe te drži budnim bolje od ičega, iako te čini pomalo trzavim. Radar i ja složili smo se da ćemo ga piti do dva sata pre svog odmora. Moj počinje u ponoć kada Ben ustaje.
Prednja klupa je naša spavaća soba. To je manje poželjna soba, jer je blizu kuhinje i dnevne sobe, gde su ljudi budni i razgovaraju, a ponekad se čuje i muzika s radija.
Iza nje je druga spavaća soba, tamnija i tiša, i uopšte puno bolja od prve spavaće sobe.
A iza toga je hladnjak, koji trenutno sadrži 210 boca piva u koje Ben još nije mokrio, sendviče s puretinom koja izgleda kao šunka i nekoliko Koka-kola.
Ova naša nastamba luksuzno je opremljena. Pod je potpuno pokriven tepihom. Ima centralno grejanje i klimu. Svaka soba ima ugrađene zvučnike. Istina, ima samo pet kvadratnih metara životnog prostora. Ali to što nema zidove nenadmašna je prednost
Sat osmi
Tek što smo prešli granicu Južne Karoline, uhvatim Radara kako zeva pa insistiram da ga zamenim za volanom. Jonako volim voziti – paneka ovo vozilo i jest običan kombi, ali je moj kombi. Radar naglo iskočisa svog sedišta i prebacuje se u prvu dnevnu sobu, dok ja čvrsto držim volan i prekoračivši preko kuhinje, sedam u vozačko sedište.
Na ovakvom putovanju, to otkrivam, naučiš mnogo o sebi samome. Na primer, nikada nisam mislio da sam tip osobe kojoj bi palo na pamet da mokri u napola prazne boce Bluefin energetskog pića dok vozi kroz Južnu Karolinu brzinom od sto dvadeset četiri kilometra na sat– ali zapravo, baš sam takva osoba. Dosad takođe nisam znao da ak opomešaš puno mokraće s malo energetskog pića Bluefin, dobiješ kao rezultat zadivljujuće fluorescentnu tirkiznu boju. Izgleda tako lepo da je želim začepiti i ostaviti u držaču šalicu da je pokazao Lejsi i Benu kad se probude.
Ali Radar misli drukčije. „Ako smesta ne baciš to govno kroz prozor, prekidam naše jednoaestogodišnje prijateljstvo”, kaže.
“Nije govno”, kažem ja. „To je mokraća .”
“Napolje”, kaže. Pa sam bacio. U bočnom retrovizoru gledam kako boca pada na asfalt i rasprskava se kao vodeni balon. I Radar to vidi.
“O, moj Bože”, kaže. „Nadam se da je ovo jedno od onih traumatskih iskustava koja toliko oštećuju psihu da jednostavno zaboraviš da si ih ikada doživeo.”
Sat deveti
Dosad nisam znao da se možeš umoriti od jedenja GoFast energetskih štangica. Ali možeš. Bio sam tek kod drugog zalogaja četvrte ovodnevne, kadli mi se želudac okrenuo. Otvorim središnju konzolu i vratim štangicu natrag. Taj deo kuhinje zovemo smočnicom.
„Želio bih da imamo jabuku“, kaže Radar. „Bože, kako bi mi sada prijala jabuka.”
Uzdahnem. Glupa četvrta grupa namirnica. Osim toga, iako sam već prie nekoliko sati prestao piti Bluefin, i dalje se često trzam.
„Još se osećam nekako trzavo“, kažem.
„Istina“, kaže Radar. „Ja ne mogu prestati lupkati prstima.”Pogledam dole. Tiho lupka prstima po kolenu. „Hoću reći“, kaže,„jednostavno se ne mogu zaustaviti.”
„Okej, ali zato nisam umoran, pa možemo ostati budni do četiri, a onda bismo ih mogli probuditi i odspavati do osam.”
„Okej“, kaže on. Ćutimo neko vreme. Cesta se sada ispraznila; ostali smo samo mi i šleperi, a ja se osećam kao da mi mozak obrađuje informacije u tempu jedanaest puta brže od normalnog, i pada mi na um da je ovo što radim tako lako, da je vožnja po međudržavnom autoputu najlakša i najugodnija stvar na svetu: sve što treba činiti jeste ostati između linija i pobrinuti se da mi niko nije preblizu i da ja nisam nikome preblizu, i samo voziti dalje. Možda se i ona tako osećala, ali ja se ne bih ovako osećao da sam sam na putu.
Radar prekida ćutanje. “Pa, kako nećemo spavati do četiri...”
Dovršim njegovu rečenicu. „Da, onda bismo mogli da otvorimo novu bocu Bluefina.”
I tako učinimo.
Sat deseti
Vreme je za naše drugo zaustavljanje. Sad je 00:13 ujutro. Svoje prste više ne osećam kao prste; osećam ih kao čiste pokrete. I lupkam po volanu dok vozim.
Nakon što Radar pronalazi najbližu BP-ovu postaju na svom dlanovniku, odlučimo probuditi Lacei i Bena.
Kažem, Hej, ljudi, uskoro se zaustavljamo. Nema reakcije.
Radar se okreće natrag i stavlja ruku na Lacejno rame. "Čipka, vreme za ustajanje.” Ništa.
Uključim radio. Nalazim stanicu koja vrti stare hitove. To suBeatles i. Pjesma Dobro jutro. Malo je pojačam. Bez odgovora. Radar pojača još. Aonda još. A onda krene refren i on počne pevati. Ja mu se priključim. Mislim da je moje falš pevanje ono što ih je konačno probudilo.
“UGASITE TO!” viče Ben. Stišamo muziku.
„Bene, zaustavljamo se. Trebaš li pisšati?”
On okleva i čuju se neodređeni zvukovi iz mraka u pozadini, a ja se pitam postoji li neka fizička metoda kojom proverava puninu svog mehura. „Zapravo, mislim da ne trebam”, kaže. Žao nam je, pregled trenutno nije dostupan.
Okej, onda ti točiš benzin.”
„Kao jedini muški koji dosad nije pišao u autu, prvim rezervisanim wc”, kaže Radar.
“Šššš”, mrmlja Lejsi. “Šššš. Prestanite govoriti.”
Lejsi, treba ustati i piškiti“, kaže Radar. „Uskoro se zaustavljamo.”
“Možeš kupiti jabuke”, kažem joj.
“Jabuke”, mrmlja ona slatkim glasićem male devojčice. „Volim jabuke.”
„Poslije je tvoj red za vožnju “, kaže Radar. “Stvorno se moraš razbuditi.”
Lejsi se uspravi i svojim uobičajenim glasom kaže: „To mi se baš i ne sviđa.”
Skrećemo na izlaz s autoputa i do BP-ove benzinske pumpe ostaje još kilometar i po, što se ne čini mnogo, ali Radar kaže da će nam dto oduzeti četiri minuta, a kako nas je promet u Južnoj Karolini već usporio, onda bismo mogli imati i pravu muku zbog radova na puitu, za koje Radar kaže da nas čekaju za sat vremena. Ali meni nije dozvoljeno brinuti se. Lacei i Ben dovoljno su se razbudili da bi zauzeli položaj pokraj kliznih vrata, baš kao prošli put, i kad se zaustavimo ispred crpke, svi izleću napolje, a ja dobacujem ključeve Benu, koji ih hvata u
vazduhu .
Dok Radar i ja žustro špartamo pokraj belca iza blagajne, Radar se zaustavlja, jer je uočio da je tip blenuo u njega. „Da“, kaže Radar bez srama. „Da, nosim majicu s natpisom NASLEĐE A NE MRŽNJA preko moje maturske toge. Nego, prodajete li ovde hlače?”
Momak je sasvim zbunjen. “Imamo kamuflažne hlače tamo kod motornih ulja.”
„Izvrsno“, kaže Radar. Pa se okrene k meni i kaže, „Budi dobar i izaberi mi neke kamuflažne hlače. I možda neku malo bolju majicu?”
„Smatraj to obavljenim”, odgovaram. Ispostavlja se da maskirne hlače ne dolaze u uobičajenim veličinama. Ima ih samo u veličini M i L. Uzimam veličinu M, a zatim i veliku majicu sa natpisom NAJBOLJA BAKA NA SVETU.
I tri boce Bluefina.
Sve te stvari predajem Lejsi kad je izašla iz toaleta i ulazim u toalet za devojke, jer je Radar još uvek u muškom. Ne sećam se da sam ikad pre bio u ženskom toaletu na benzinskoj pumpi.
Razlike: Nema automata s kondomima.
Manje grafita.
Nema pisoara.
Miris je manje-više isti, što je pomalo razočaravajuće. Kad iziđem napolje, Lejsi plaća za blagajnom, a Ben je već nervozno nalegao na trubu, pa nakon nekoliko trenutaka zbunjenosti odjurim prema autu.
„Izgubili smo minutu“, kaže Ben sa suvozačeva mesta. Lacei skreće na put koji će nas dovesti na međudržavni autoput.
“Oprostite”, odgovara Radar sa zadnjeg sedišta, gde sedi pokraj mene, i pokušava navući svoje nove maskirne hlače ispod maturske halje. “Dobra je stvar što konačno imam hlače. I novu majicu. Gde je majica, Q?” Lacey mu je dodaje. “Vrlo smešno.” Svlači togu i ipak je zamenjuje baka-majicom, dok se Ben žali da njemu nitko nije kupio hlače. Svrbi ga stražnjica, kaže. I kad malo bolje razmisli, kao da mu se piša.
Sat jedanaesti
Naleteli smo na deo puta koji se obnavlja. Autoputa se sužava na jedanu traku, a mi smo zapeli iza tegljača koji precizno održava maksimalno dopuštenu brzinu pri radovima na cesti od 50 kilometara na sat. Lacey je pravi vozač za ovakvu situaciju; ja bih već lupao po volanu, ali ona samo prijazno čavrlja s Benom, da bi se u jednom trenutku napola okrenula i rekla: “Q, zaista moram na toalet a mi i tako gubimo vreme iza ovog kamiona.”
Samo sam kimnuo. Ne mogu je kriviti. Ja bih nas već odavno prisilio da stanemo kad ne bih mogao mokriti u bocu. Herojski je od nje što je uspela izdržati tako dugo.
Stala je na prvoj benzinskoj pumpi koja radi celu noć; i ja izlazim protegnuti svoje odrvenele noge. Kad se Lacey trčeći vrati do kombija, ja već sedim na mestu vozača. Čak i ne znam kako mi je došlo da jednem na vozačko mesto, zašto sam završio tu umesto Lacey.
Ona obiđe auto, dođe do prednjih vrata i ugleda me, a kako je prozor otvoren, ja joj kažem: “Mogu i ja voziti.” Na kraju krajeva, moj auto i moja misija. Ona pita: “Siguran si?” a ja kažem: “Da, da, spreman sam za pokret”, i ona jednostavno otvori klizna vrata i legne na prvu klupu.
