Edgar Alan Po, Ugovoreni sastanak

UGOVORENI SASTANAK

Stay for me there! I will not fail.
To meet thee in that hollow vale.
(Exequy on the death of his wife, by Henry King, Bishop of Chichester.)

Čekaj me onde, i veruj u to:
doći ću k tebi u duboki do.
(Pogrebna pesma povodom smrti njegove supruge.)
Henri King6 biskup čičesterski

Tajanstveni i zle kobi čoveče! - smeten sjajem svoje sopstvene uobrazilje, i sažežen ognjevima svoje sopstvene mladosti! Opet te u mašti vidim! Još jednom tvoj se lik ukazao preda mnom! - ne - oh, ne onakav kakav jesi - u hladnoj dolini i senci - već onakav kakav bi trebalo da jesi - traćeći život blistavog razmišljanja u onome gradu mutnih snoviđenja, tvojoj Veneciji -koja je Elizijum mora zaljubljenih zvezda, čiji široki prozori sa paladinskih dvoraca gledaju dole sa dubokim i gorkim razumevanjem na tajne njenih nemih voda. Da! Ponavljam to - onakav kakav bi trebalo da jesi. Ima izvesno drugih svetova osim ovoga - drugih misli osim misli mnoštva - dragih umovanja osim umovanja sofista. Ko onda da ospori tvoje ponašanje? Ko da te kudi zbog tvojih vidilačkih časova, ili da osudi kao traćenje života ona zanimanja koja bejahu samo prelivanja tvojih večitih delotvornosti?

Bilo je to u Veneciji, ispod pokrivenog zasvođenog prelaza koji tamo zovu Ponte di Sospiri7, gde sam po treći ili četvrti put sreo osobu o kojoj govorim. Zbrkanih sećanja dozivam u svoj um okolnosti toga susreta. No ipak pamtim - ah! kako bih zaboravio? - duboku ponoć, Most uzdisaja, lepotu žene, i Duh romantike koji je dostojanstveno stupao gore-dole uskim kanalom.

Bila je noć neobične tmine. Veliki sat na Pijaci bio je oglasio peti čas italijanske večeri. Trg Kampanile prostirao se nem i pust, a svetlosti u Duždevom dvoru umirale su brzo. Vraćao sam se kući sa Pijaćete, Velikim Kanalom. Ali kad je moja gondola doplovila prema ušću kanala San-Marko, neki ženski glas prolomio se odjednom u noći iz njegovog zalaza, u pomamnom, histeričnom i dugom vrisku. Trgnuvši se na taj krik, skočio sam na noge: dok je moj gondolijer, ispustivši jedino veslo, izgubio ga nepovratno u kao katran crnoj tmuši bili smo ostavljeni nošenju matice koja ovde prelazi iz velikog u manji kanal.

Kao neki ogroman kondor vranih pera polako smo klizili nadole ka Mostu uzdisaja, kad tisuću buktinja, blesnuvši sa prozora i niza stepenica Duždevog dvora, pretvori odjednom tu duboku tminu u modrikast i natprirodan dan. Jedno dete, skliznuvši iz naručja svoje majke, bilo je palo sa jednog od gornjih prozora visokog zdanja u duboki i mračni kanal. Tihe vode behu se mirno sklopile nad svojom žrtvom; i, premda je moja gondola bila jedina na vidiku, mnogi odvažni plivač, već u vodi, uzalud je tražio po površini blago koje se već nalazilo, avaj! u ponoru. Na širokim crnim mermernim pločama kod ulaza u dvor, nekoliko stepenika nad vodom, stajala je jedna prilika koju niko ko je tada video ne može nikad zaboraviti. To je bila markiza Afrodita - predmet obožavanja cele Venecije

- Najradosnija međ radosnim - najljupkija onde gde su sve divne - no još uvek mlada supruga starog i spletkarskog Mentonija, i majka onog ubavog čeda, njenog prvenca i jedinca, koje je sad duboko ispod tamnih voda mislilo u ojađenosti srca na njena nežna milovanja, i iscrpljivalo svoj mali život mučeći se da dozove njeno ime.

Stajala je sama. Njena mala, bosa, i srebrnasta stopala bleštala su na crnom ogledalu mermera pod njom. Njena kosa, sad još upola raspletena za noćni počinak posle gizdanja za plesnu dvoranu, padala je, usred obilja dijamanata, oko njene klasične glave, u uvojcima kao što su cvetovi mladog zumbula. Neka snežnobela kao izmaglica svilena tkanina bila je kanda bezmalo jedina odeća koja je pokrivala njeno nežno telo; ali letnji ponoćni vazduh bio je vreo, tmuran, i tih, i na kipu podobnom obličju nije se micao ni jedan nabor tog haljetka od same izmaglice koji je padao oko njega kao što teški mermer pada oko Niobe. Pa ipak - čudno je reći! Pogled njenih krupnih sjajnih očiju nije bio usmeren dole u onaj grob u kojem je njena najsvetlija nada ležala sahranjena - već bio je prikovan u posve različnom pravcu! Tamnica stare republike je, čini mi se, najveličajnije zdanje cele Venecije - no kako je ta gospođa mogla tako netremice da zuri u nj, kad je ispod nje ležalo daveći se njeno jedino čedo? Onaj mračni, sumorni udubak, isto tako, zjapi upravo prekoputa prozora njene odaje - pa šta onda može biti u njegovim senkama - u njegovom građevinarstvu - u njegovim u bršljan obraslim dostojanstvenim vencima, a da se tome markiza di Mentoni nije već pre toga tisuću puta divila? Nesmisao! Ko se ne seća da, u prilici kao što je ova, oko, kao razbijeno ogledalo, umnožava slike svoje žalosti, i vidi u bezbrojnim dalekim mestima onaj jad koji je blizak.

Mnogo stepenika iznad markize, a ispod luka kapije koja vodi kanalu, stajala je, u večernjem odelu, satirska spodoba samoga Mentonija. On se na mahove zabavljao udaranjem u gitaru, i izgledao je do krajnosti ennuye8, dok je s vremena na vreme davao uputstva za spašavanje svoga deteta. Zabezeknut i preneražen, nisam bio kadar da se maknem iz uspravnog stava koji sam zauzeo u trenutku kad sam čuo vrisak, i očima usplahirene grupe ljudi morao sam pružati sablasnu i zlokobnu sliku, dok sam, bleda lica i ukočenih udova, plovio naniže pored njih u toj pogrebničkoj gondoli.

Svi napori pokazali su se uzaludni. Mnogi najrevnosniji u traganju posustajali su u svojim naporima, i predavali su se tmurnoj žalosti. Izgledalo je da ima malo nade za dete; (koliko manje nego za majku!) ali sad, iz unutrašnjosti mračnog udubka koji je već pomenut kao sastavni deo stare republičke tamnice, i nalazio se prekoputa markizinog rešetkastog prozora, jedna prilika, umotana u ogrtač, kročila je napolje na domak svetlosti, i, zastavši jedan čašak na ivici vrtoglavog nagiba, zaronila je glavačke u kanal. I kad je, trenutak docnije, kročila na mermerne prilazne ploče i stala pored markize, sa još živim detetom koje je disalo na njenim rukama, njen ogrtač, otežao od upijene vode, otkopčao se, i pavši u naborima oko njenih nogu, otkrio je zadivljenim posmatračima ljupku osobu jednog veoma mladog čoveka, čije je glasovito ime tada zvonko brujalo u većem delu Evrope.

Ni reči ne izusti spasilac. Ali markiza! Ona će sad primiti svoje dete - priviće ga ni svoje srce - pripiće se uz njegovo malo telo, i gušiće ga svojim milovanjem. Vaj! druge ruke su ga prihvatile od neznanca - druge ruke su ga oduzele, i odnele su ga daleko, neprimećeno, u dvor! A markiza! Njena usna - njena divna usna dršće: suze naviru u njene oči - one oči što su, kao Plinijev akantus,9 „blage i bezmalo tečne“. Da! suze naviru u te oči - gle! cela je žena ustreptala do same duše, i kip je počeo da živi! Bledilo mermernog lika, nabujale mermerne grudi, samu čistotu mermernih stopala odjednom je ozarila plima nesavladive rumeni; i lak drhtaj treperi po njenom nežnom telu, kao što raskošni srebrni ljiljani u travi dršću na lako ćarlijanje napuljskog povetarca. Zašto bi oblio rumen tu gospođu! Na to pitanje nema odgovora - sem što je, ostavivši u nagloj hitnji i užasu materinskog srca, osamljenost svog boudoira,10 zapostavila da svoja majušna stopala zasužnji papučama, i potpuno zaboravila da preko svojih mletačkih ramena prebaci ovaj šal koji im pripada. Kakav je drugi mogućan razlog mogao postojati što nju tako obliva rumen?

- Što njene oči tako raspamećeno i molećivo gledaju? što su njene grudi tako uskomešane i srce tako snažno tuče? što njena uzdrhtala ruka tako grčevito steže - ona ruka koja se, kad je Mentoni ušao u dvor, slučajno, spustila na ruku neznančevu. Kakvog je razloga moglo biti za onaj tihi -čudesno tihi glas nepojamnih reči koje je gospođa žurno izustila opraštajući se s njim? „Ti si pobedio“ - kazala je ona, ili me je žubor vode varao - „ti si pobedio - jedan sat posle izlaska sunca - videćemo se - neka tako bude!“

Metež se stišao, svetlosti zgasnuše u dvoru, a neznanac, koga sad poznah, stajaše sam na kamenoj ploči. Stresao se od nepojmljivog nemira, i osvrtao se okolo tražeći neku gondolu. Najmanje što sam mogao da učinim bilo je da mu ponudim da se posluži mojom; i on primi tu uslugu. Pošto smo kod kapije koja vodi kanalu pribavili jedno veslo, zaplovili smo zajedno ka njegovom obitavalištu, a on se brzo pribrao, i govorio o našem pređašnjem neznatnom poznanstvu rečima na izgled vrlo srdačnim.

Ima nekih predmeta o kojima uživam da govorim u tančine. Osoba neznančeva - dopustite da ga zovem tim imenom, jer on je za ceo svet još uvek bio neznanac - osoba neznančeva je jedan od tih predmeta. Rastom je mogao biti ispod pre negoli iznad srednje visine: premda bilo je trenutaka žestoke strasti kada se njegov telesni sastav stvarno širio i uterivao u laž to tvrđenje. Laka, bezmalo tanušna simetrija njegovog tela obećavala je više one spremne delotvornosti koju je ispoljio kod Mosta uzdisaja, nego one herkulovske snage po kojoj je bio poznat i umeo da gospodari njome bez napora u prilikama opasnije nužde. Sa ustima i bradom nekog božanstva -čudesnim, žudnim, krupnim, bistrim očima, čija se tama prelivala od kestenjaste do sjajne i kao gagat crne - i obiljem kovrdžave crne kose, iz koje je na mahove zračilo neobično visoko čelo, sve od svetlosti i slonovače - takve behu njegove crte, da ih klasično pravilnijih nisam video, osim, možda, mermernih crta cara Komoda.11 Ipak, njegovo je lice bilo jedno od onih koje je svako video jednom u svome životu, i potom ga nikad više nije video. Ono nije imalo neke osobenosti - nije imalo nekog utvrđenog preovladujućeg izraza koji bi se urezao u pamćenje; to je bio lik koji se vidi i trenutno zaboravi - ali zaboravi se sa prisenkom neprestane želje da se opet dozove u sećanje. Ne zato što duh svake nagle strasti, ni u jednoj prilici, nije bacao svoj jasni odblesak na ogledalo toga lica - već zato što ogledalo, baš kao ogledalo, nije zadržavalo traga o strasti, kad je strast minula.

Opraštajući se od njega te noći našeg doživljaja, on me je zamolio, na način vrlo usrdan, da ga posetim veoma rano sledećeg jutra. Shodno tome, uskoro po izlasku sunca našao sam se pred njegovim palazzom12, jednim od onih ogromnih zdanja sumornog mada fantastičnog sjaja koja se uzdižu nad Velikim Kanalom u blizini Rialta. Uz široke zavojite stepenice sa mozaicima beh poveden ka jednoj dvorani čiji neuporedivi sjaj sinu kroz otvorena vrata sa takvim bleskom, da obnevideh i osetih vrtoglavicu od te raskošnosti.

Znao sam da je moj poznanik bogat. Govorilo se o njegovoj imovini rečima koje sam se usuđivao da nazovem smešno preteranim. Ali dok sam zurio okolo, nisam mogao da nateram sebe da verujem da bi bogatstvo ma kojeg podanika u Evropi moglo da pribavi taj vladarski sjaj koji je bleštao i buktao svud okolo.

Iako je, kao što kažem, sunce već bilo izašlo, odaja je još uvek bila sjajno osvetljena. Po toj okolnosti, kao i po izgledu iscrpljenosti na licu moga prijatelja, sudim da on nije legao u postelju čitave prethodne noći. Građevinarstvo i ukrašenost dvorane očevidno su bili smišljeni da zasene i iznenade. Malo pažnje bilo je poklonjeno dekoru onog što se stručno naziva skladnost, ili svojstvenosti narodnosti. Pogled je lutao s predmeta na predmet, ne zaustavljajući se ni na jednom - ni na groteskama grčkih slikara, ni na skulpturama iz najboljih italijanskih dana, ni na ogromnim rezbarijama neukog Egipta. Raskošne draperije u svakom delu sobe podrhtavale su uz treperenje tihe setne muzike, čije se poreklo nije dalo otkriti. Čula su gušili neki pomešani i oprečni mirisi, koji su isparavali iz čudesnih uvojitih kadionica, zajedno sa nebrojenim plamsavim i treperavim jezicima smaragdne i ljubičaste vatre. Zraci novorođenog sunca rasipali su se po svemu, kroz prozore načinjene od po jednog okna rujno obojenog stakla. Odsijavajući ovde-onde, u tisuću odblesaka, sa zavesa koje su padale sa svojih venaca kao vodopadi istopljenog srebra, zraci prirodnog sjaja stapali su se najzad, na mahove, sa veštačkom svetlošću, i padali su uskomešani u prigušenim mlazevima po raskošnom ćilimu kao od žeženog zlata.

- Ha! ha! ha! - ha! ha! ha! - smejao se vlasnik, pokazujući mi gde da sednem kad uđoh u sobu, a sam se svom dužinom baci na jednu sofu. - Vidim - reče on, opažajući da ne mogu odmah da se priviknem na bienseance13 tako čudne dobrodošlice - vidim da se divite mome stanu - mojim kipovima - mojim slikama - mojoj originalnosti poimanja građevinarstva i kućnog nameštaja - potpuno ste opijeni, zar ne, mojom divotnošću? Ali oprostite mi, moj dragi gospodine (ovde njegov glas dobi prizvuk sušte srdačnosti), oprostite mi što se ovako nemilosrdno smejem. Izgledali ste tako iskreno zadivljeni. Sem toga, neke su stvari tako savršeno apsurdne da čovek mora da se smeje ili da umre. Umreti smejući se zacelo je najslavnija od svih slavnih smrti. Ser Tomas Mor - krasan je čovek bio ser Tomas Mor - ser Tomas Mor je umro smejući se, sećate se. Isto tako, u Besmislenostima Ravizija Tekstora ima dug spisak lica čiji se život okončao na isti velelepan način. Znate li vi, međutim - nastavi on zamišljeno - da u Sparti (koja je sad Paleohori), u Sparti, velim, zapadno od citadele, usred haosa jedva vidljivih ruševina, nalazi se jedna vrsta cokle na kojoj se još mogu razabrati slova LASM. Ona su bez sumnje deo reči GELASMA14. U Sparti, pak, bilo je hiljadu hramova i svetilišta posvećenih hiljadama različitih božanstava. Koliko je to preko mere čudesno što je oltar Smeha nadživeo sve druge! No u sadašnjem slučaju - nastavi on, sa neobičnom promenom u glasu i ponašanju - ja nemam prava da budem veseo na vaš račun. Vi ste s razlogom mogli da se zadivite. Evropa ne može pokazati ništa ovako krasno kao što je ovo, moj mali kraljevski kabinet. Moje druge odaje nisu nipošto slične ovoj; sve same ultra15 pomodarske neukusnosti. Ovo je bolje nego moda - zar ne? No ovo mora samo da se vidi pa da postane pomama - to jest, za one koji mogu da podnesu izdatak po cenu celokupne svoje očevine. Ja sam se čuvao, međutim, svakog takvog obesvećenja. Sa jednim jedinim izuzetkom vi ste jedino ljudsko biće, sem mene i mog valeta,16 koje je imalo pristup u tajanstva ovih carskih područja, otkada su ona bila urešena ovako kao što ih vidite.

Poklonih se u znak priznanja; jer neodoljivo osećanje sjaja i mirisa, i muzike, zajedno sa neočekivanom nastranošću njegovog opštenja i ponašanja, omeli su me da izrazim, rečima, moje zadovoljstvo zbog onog što sam mogao da protumačim kao kompliment.

- Evo - nastavi on, ustajući i držeći me pod ruku dok je hodao po odaji - evo slika od Grka do Čimabuea17, i od Čimabuea do dana današnjeg. Mnoge su odabrane, kao što vidite, sa malo podleganja mnenjima posvećenih. Sve su one, međutim, prikladna tapiserija za dvoranu kao što je ova. Evo, isto tako, nekih chefs d'oeuvre18 neznanih velikih - a evo i nezavršenih skica ljudi, slavnih u svoje vreme, čija su sama imena, zahvaljujući visprenosti akademija, ostavljena muku i meni. Kako vam se dopada - reče on, okrenuvši se naglo dok je govorio - kako vam se dopada ova Madonna della Pieta?

- To je Gvidovo19 vlastito! - rekoh ja sa svim žarom moje prirode, jer bejah pomno motrio njenu nenadmašnu ljupkost. - To je Gvidovo vlastito! - kako ste mogli doći do nje? - ona je bez sumnje u slikarstvu ono što je Venera u vajarstvu.

- Ah! - reče on zamišljeno. - Venera - divna Venera - Venera Mediči? - ona sa malom glavom i zlaćanom kosom? Deo leve ruke (ovde on tako spusti glas da se jedva čuo) i cela desna su restaurisana, i u koketeriji te desne ruke počiva, čini mi se, kvintesencija svekolike izveštačenosti. Meni dajte Kanovu!20 Apolon, isto tako! - kopija je - o tome nema sumnje - i ja, slepa luda da bi li luda, što ne mogu da uvidim to hvaljeno nadahnuće Apolona! Ja ne mogu -žalite me! ne mogu da ne pretpostavim Antinoja. Je li to Sokrat rekao da je kipar našao svoj kip u gromadi mermera? Onda Mikelanđelo nije bio nimalo originalan u svome distihu:

Non ha l'ottimo artista alcun concetto
Che un marmo solo in se non circonscriva.21

Primećeno je, ili treba da se primeti, da smo u ponašanju pravog gospodina uvek svesni nečega po čemu se ono razlikuje od držanja prostaka, a da pri tom nismo odmah kadri da odredimo u čemu se tačno sastoji ta razlika. Dopuštajući da se ta opaska može u punoj snazi primeniti na spoljašnje držanje moga poznanika, osetio sam, tog značajnog jutra, da je ona još većma primenljiva u njegovoj moralnoj prirodi i karakteru. I ne umem bolje da odredim tu osobenost duha, koja ga je tako bitno izdvajala od svih drugih ljudskih bića, nego ako je nazovem navikom ušredsređenog i neprekidnog mišljenja, koja je prožimala čak i njegove najbeznačajnije radnje - nametala mu se u trenucima vragolanja - i upletala se u same bleske njegove veselosti - kao guje koje plaze iz očiju iskeženih maski na vencima hramova u Persepolju.

Nisam mogao, međutim, a da više puta ne zapazim, u pomešanom tonu lakomislenosti i svečane ozbiljnosti sa kojim je raspredao o stvarima od male važnosti, izvestan prizvuk nemira -jedan stepen nervoznog žara u reči i postupku - neku nemirnu razdražljivost u ophođenju koja mi je uvek izgledala neobjašnjiva, a u ponekoj prilici čak me ispunjavala nespokojstvom. Isto tako, zastajući često usred neke rečenice čiji je početak očevidno bio zaboravio, izgledao je da najpomnije osluškuje, kao da je ili u očekivanju neke trenutne posete, ili pak čuje šumove koji zacelo postoje samo u njegovoj uobrazilji.

Za vreme jednog od tih snatrenja ili stanki očevidne zamišljenosti, okrenuvši jednu stranicu ivne tragedije Orfej (prve domaće italijanske tragedije), od pesnika i učenjaka Policijana22, koja je ležala blizu mene na sofi, našao sam jedan odlomak pri kraju trećeg čina - odlomak koji najvećma potresa srce - odlomak koji iako obojen skarednošću, nijedan muškarac ne može pročitati bez ustreptalosti novog čuvstva - nijedna žena bez uzdaha. Cela stranica bila je pokapana svežim suzama, i, na suprotnom umetnutom listu, bili su sledeći engleski stihovi, napisani rukopisom tako različnim od osobenih pismena moga poznanika, da sam ga jedva poznao kao njegov vlastiti.

Sve si mi bila, ljubavi,
Sve što mi duša ište,
Moj zelen otok, ljubavi,
I česma, i svetište;
Svud venci voća, cvetne hvoje,
I sve to beše moje.
Prelepi snu, ne traješ više!
O, zvezde nade, što ste sjale,
Sad oblaci vas skriše!
Glas Budućeg mi viče: „Dalje!“
Ali moj duh se, lebdeć, njiše
Nad tamnim morem prošle sreće Užasnut, nijem, sve tiše.
Jer jao! Jao, u meni Života svjetlo trne
„Nikad, već - nikad za te,“
(kao da valove crne slušam što šapuću kleti)
„Spaljeno stablo ne cvate,
Orao ranjen ne leti.“
Svi sati su mi poput zore,
A noć ko sanja čista,
Gde tvoje tamne oči gore,
I gde ti korak blista:
U kojem plesu sad se vije,
Kraj kojih voda Italije?
Prokleto bilo ono doba:
Od ljubavi su odveli te.
Za tuđi ležaj tad su zloba
I crni zločin odeli te,
Od naših magla i od mene,
Gde srebro tužnih vrba vene23

Što su ti stihovi bili napisani na engleskom - jeziku za koji nisam verovao da njihov pisac vlada njime - dalo mi je malo povoda za iznenađenje. Ja sam bio isuviše svestan obimnosti njegovog znanja, kao i čudnog zadovoljstva koje je nalazio u tome da ih prikriva od opažanja, da bi me slično otkriće začudilo; ali oznaka mesta, moram priznati, nemalo me je zaprepastila. Bilo je prvobitno zapisano London, pa je potom pažljivo precrtano - ne, međutim, tako uspešno da bi skrilo tu reč od ispitivačkog oka. Velim, to me je nemalo zaprepastilo; jer dobro se sećam da sam, u jednom ranijem razgovoru, naročito upitao mog prijatelja da li se kojom prilikom u Londonu video sa markizom di Mentoni (koja je nekoliko godina pre svoje udadbe boravila u tom gradu), i da sam iz njegovog odgovora razumeo, ako se ne varam, da on nikad nije posetio glavni grad Velike Britanije. Mogao bih isto tako ovde da pomenem da sam više no jednom čuo (naravno, ne poklanjajući vere glasu koji je povlačio za sobom tolike mnoge neverovatnosti) da je čovek o kojem govorim ne samo rođenjem nego i po vaspitanju Englez. *

- Ima jedna uljana slika - reče on, ne znajući da sam primetio tragediju - ima još jedna uljana slika koju niste videli. - I povukavši ustranu jedan zastor, on otkri portret markize Afrodite u punoj veličini. Ljudska veština nije mogla da učini više da bi naslikala njenu nadljudsku lepotu. Ona ista eterična prilika koja je stajala preda mnom prethodne noći na stepenicama Duždevog dvora, stajaše opet preda mnom. Ali u izrazu lica, koje je celo zračilo od osmeha, još uvek se skrivalo (nepojmljiva anomalija!) ono ćudljivo senčenje sete koje se uvek pokazuje nerazdvojno od savršene lepote. Svoju desnu ruku držala je savijenu na grudima. Levom je pokazivala naniže ka jednoj čudesno uobličenoj vazi. Jedno malo, vilinsko stopalo, jedino vidljivo, tek je doticalo zemlju - i, jedva razabirljiv u blistavoj atmosferi koja se činila kao da okružuje i pohranjuje njenu ljupkost, lebdeo je par najnežnije zamišljenih krila. Moj pogled pade sa slike na priliku moga prijatelja, i snažne reči Čapmanove24 tragedije Bisi d 'Amboa zatreperiše mi nagonski na usnama: Ustao je.

Tu, k'o rimski kip, on će stajati
dok u mermer ne pretvori ga smrt.25

- Hajte! - reče on najzad, prilazeći stolu od raskošno emajliranog i masivnog srebra, na kojem stajahu nekoliko čaša od fantastično obojenog stakla, zajedno sa dvema etrurskim vazama, uobličenim prema istom izvanrednom uzoru one u prednjem planu portreta, i napunjenim nečim što mišljah da je johanis-berger.26 - Hajte! - reče on naglo - pijmo! Rano je, ali pijmo. Zaista je rano - nastavi on zamišljeno, kad odaja odjeknu od udara zlatnog čekića kojim je jedan heruvim oglasio prvi sat sunčeva izlaska - zaista je rano, ali šta je s tim? Pijmo! Nalijmo žrtvu livenicu onom svečaničnom suncu koje bi ove gizdave svetiljke i kandila tako rado da uguše! - I, nateravši me da mu nazdravim punom kupom, on brzo iskapi jednu za drugom nekoliko čaša vina. - Sanjati! - nastavi on, dajući opet površan prizvuk razgovoru, dok je prema žarkoj svetlosti kandila držao jednu od raskošnih vaza, - sanjati, bila je moja svrha života. Zato sam uobličio za se, kao što vidite, cvetnjak snova. Jesam li mogao podići nešto bolji u srcu Venecije? Doduše, vi vidite oko sebe šarenilo građevinarskih ukrasa. Čednost Jonije vređaju prepotopski nacrti, a sfinge Egipta opružene su na ćilimu od zlata. Pa ipak, utisak je nesaglasan samo za bojažljive.

Prikladnosti mesta, a naročito vremena, bauci su koji straše ljudski rod da se zanese veličanstvenim. Jednom sam i sam bio dekorist27, ali ta sublimacija ludosti izgubila je čar za moju dušu. Sve ovo sad je tim podesnije za moju svrhu. Kao plamen iz ovih arabesknih kandila, moj duh se previja u ognju, i delirijum ovog prizora prilagođava me za radosnija viđenja one zemlje stvarnih snova kuda sada brzo odlazim. - Ovde on naglo zasta, obori glavu na grudi, i izgledaše da osluškuje neki šum koji ja ne mogah čuti. Najzad, uspravivši se telom, on pogleda gore i izusti stihove biskupa čičesterskog:

Čekaj me onde, i veruj u to:
doći ću k tebi u dubok do.

Sledećeg trenutka, priznajući snagu vina, on se svom dužinom baci na sofu.

Sada se čuše užurbani koraci na stepenicama, a ubrzo potom snažno kucanje na vratima. Pohitao sam da predupredim još jedno uznemirenje, kad jedan paž Mentonijevog doma hrupi u sobu, i promuca, glasom koji se gušio od uzbuđenja, nepovezane reči, „Moja gospođa! - moja gospođa! - otrovana! - otrovana! Oh lepa - oh lepa Afrodita!“

Smeten, pohrlih ka sofi da prenem spavača da shvati ovu zaprepasnu vest. Ali njegovi udovi behu ukočeni - njegove usne sivoplave - njegove donedavno blistave oči uprte u smrt. Posrćući priđoh opet stolu - ruka mi pade na jednu napuklu i pocrnelu kupu - i svest o celokupnoj i strašnoj istini sinu mi odjednom u duši.

1834.

Preveo Borivoje Nedić

Edgar Alan Po, Morela

Isto samo po sebi i kroz sebe, jedino i večito.< r /> Platon, Simpozium 211, XXIX

Osećanje duboke ali veoma čudne naklonosti gajio sam prema svojoj prijateljici Moreli. Slučajem bačen u njeno društvo pre mnogo godina, moja je duša, od prvog našeg sastanka, planula ognjem koji nikad dotle nije poznavala; ali taj oganj nije bio oganj ljubavi. Postepeno uverenje da ne mogu nikako da razjasnim neobično njegovo značenje, niti da savladam njegovu neodređenu snagu postajalo je sve gorče i teže. Ali mi smo se našli; sudbina nas je spojila pred oltarom; a ja nikad niti sam govorio o strasti, niti mislio o ljubavi. Ona je, međutim, izbegavala društvo, i priljubivši se uz mene činila me srećnim. Sreća je diviti se; sreća je sanjariti. Morelino znanje bilo je temeljno. Svega mi, njeni darovi nisu bili obični; njena duševna snaga bila je ogromna. Osećao sam to, i u mnogim stvarima postao njen učenik. Uskoro sam dočekao da stavi ispred mene gomilu onih mističkih spisa, valjda zbog svog vaspitanja u Presburgu, koji se obično smatraju samo kao ostatak ranije nemačke književnosti. To joj je, nisam mogao da razumem zašto, bilo omiljeno i stalno štivo, a vremenom postade i moje, možda po onom prostom ali snažnom uticaju navike i primera.

U svemu tome, ako se ne varam, moj um nije imao mnogo udela. Moja načela, ako nisam zaboravio sam sebe, nisu ni najmanje bila izmenjena mojim idealom, niti se makar i senka misticizma od onog što sam čitao mogla naći bilo u mojim delima, bilo u mojim mislima, sem ako me sasvim pogrešno ne razumete. Uveren u to, predao sam se sav svojoj ženi da me vodi i pošao sam bez ikakvog snebivanja, spokojnog srca, krivudavim stazama njene nauke. I tada, tada, kada sam duboko zamišljen nad tajanstvenim listovima osetio kako se u meni pali neki zabranjeni duh, Morela bi položila svoju hladnu ruku na moju, i iz pepela te mrtve mudrosti i nauke ispredala bi neke tamne, čudne reči, čije se neobično značenje zapečatilo u mojoj svesti. Onda bih časovima ostajao uz nju; slušao muziku njenog glasa, sve dok, polako, melodija ne bi postala užasna - a tamna senka mi pala na dušu; pobledeo bih, srce bi mi se zgrozilo od tih, čisto nadzemaljskih tonova. I tako, sreća bi naprečac ustupila mesto užasu, najveća lepota bi se pretvorila u najveću gnusobu, kao što je Hinon28 postala Gehena29.

Nije potrebno tačno određivati pravi karakter istraživanja, koja su, proizlazeći iz pomenutih knjiga, bila veoma dugo skoro jedini predmet razgovora između Morele i mene. Ko je izučavao ono što se može nazvati teološkim moralom shvatiće nas lako, a ko nije izučavao, u svakom slučaju teško da će nas razumeti. Strasni panteizam Fihteov; modificirana palingenezija30 Pitagorejaca; i, iznad svega, učenje Šelingovo o identitetu, to behu obično glavne tačke raspravljanja, koje su davale najveću čar umnoj Moreli. Taj identitet, koji se smatra kao lični, g. Lok je, mislim, tačno definisao tvrdeći da se sastoji u „istovetnosti jednog umnog bića“. A kako pod ličnošću podrazumevamo umno biće koje ima svesti, i pošto postoji svesnost koja uvek prati mišljenje, to je baš ono što čini sve nas onim što mi zovemo - mi, razlikujući time sebe od drugih bića koja misle, dajući sebi svoje lično postojanje. Ali principium individuationis,31 saznanje onog postojanja, koje se smrću ili gubi ili ne gubi za svagda, bilo je za mene oduvek pitanje od najživljeg interesa, ne toliko zbog krajnjih zaključaka koji iznenađuju i zadivljuju um, koliko zbog strasnog i uzbudljivog načina s kojim je Morela o tome govorila. Ali, ipak, došlo je vreme kada me tajanstvenost u ponašanju moje žene tištala kao mađija. Nisam više mogao da izdržim dodir njenih bledih prstiju, niti tihi zvuk njenog melodičnog govora, ni blesak njenih tužnih očiju. I ona je sve to znala ali mi nije prebacivala; izgledalo je da je svesna svoje slabosti ili moje ludosti, i sa osmehom nazivala je to Sudbinom. Izgleda da je bila takođe svesna uzroka, meni nepoznatog, postupnom hlađenju moje ljubavi; ali se nije odala ni jednim jedinim znakom, niti je o tome govorila. Pa, ipak, ona je bila žena, i venula je iz dana u dan. Crvene pege izbiše na njenom obrazu, a plave žile na bledom čelu odskočiše, i u jednom trenutku moje se biće topilo od sažaljenja, ali u idućem trenutku susreo bih se sa sjajem njenih umnih očiju, i duša bi mi se razbolevala i svest bi mi se pomutila kao nekom koji bi gledao dole u kakvu strašnu bezdan. Treba li onda da kažem da sam priželjkivao sa ozbiljnom i žarkom željom čas Moreline smrti? Da, priželjkivao sam; i izdržao mnogo dana, mnogo nedelja i teških meseci, dok mi izmučeni živci ne zagospodariše razumom; postao sam besan zbog odlaganja i krvničkim srcem, proklinjao dane, časove i gorke trenutke koji su, izgledalo je, bivali sve duži i duži što se njen nežni život više gasio, kao senke pri smiraju dana.

Ali jedne jesenje večeri kada su vetrovi počivali mirno na nebu, Morela me pozva svojoj postelji. Bila je gusta magla nad celom zemljom, i topla para nad vodama, i duga je bila sigurno pala sa nebeskog svoda sred raskošnog oktobarskog lisnatog granja.

- Ovo je dan nad danima - reče ona kada sam joj se približio - dan nad svim danima da se ili živi ili umire. Lep dan za sinove zemlje i života - ah, a još lepši za kćeri neba i smrti.

Poljubih je u čelo, a ona nastavi:

- Ja umirem, ali ću živeti.
- Morela!
- Nije bilo dana kada si me voleo... ali obožavaćeš kad umre onu koje si se grozio za života.
- Morela!
- Još jednom ti kažem, ja umirem. Ali u meni je zaloga one ljubavi - ah, tako male - koju si osećao prema meni, prema Moreli. I kad moja duša ode, dete će živeti - tvoje dete i moje, Morelino. Ali tvoji dani biće dani tuge, one tuge koja je postojanija od svih osećanja, kao što je kiparis trajniji od svakog drveta. Jer, časovi tvoje sreće su minuli, a radost se ne bere dva puta u životu, kao ruže što dvaput cvetaju. Nećeš onda igrati više ulogu čoveka iz Teosa,32 nego ćeš, ne poznavši slasti slave ni vina, nositi po zemlji svuda svoj mrtvački pokrovac, kao što čine muslimani u Meki.

- Morela! - viknuh - Morela, otkuda ti to znaš? Ali ona okrete svoje lice ka jastuku, lak drhtaj pređe njenim udovima, i tako je umirala, a ja više ne čuh njen glas.

Ali, kao što je prorekla, njeno dete, koje je umirući rodila, i koje nije disalo dok mu mati nije izdahnula, njeno dete, ćerčica, živelo je. Izrasla je velika uzrastom i umom, i bila je savršena slika one koja je umrla, a ja sam je voleo plamenom ljubavlju, većom no što bih verovao da je moguće osećati prema ma kom biću na zemlji. Ali, nebo ove čiste ljubavi potamni, a potištenost, strava i tuga prekriše ga oblacima. Rekao sam da je dete izraslo neobično uzrastom i umom. Neobično, zaista neobično, bilo je njeno telesno napredovanje, ali užasne, ah, užasne i pune uznemirenja bejahu misli što su se rojile u meni, dok sam pratio razvitak njenog duhovnog bića. A zar je moglo biti drukčije, kada sam iz dana u dan otkrivao u mislima deteta snagu i osobine odrasle žene? Kada su lekcije iskustva padale sa detinjih usana? Kad su znanje i strasti zrelog doba svakog časa sevali iz njenih velikih i umnih očiju? Kad je, kažem, sve to postalo očigledno mom užasnom razumu te nisam više mogao to da sakrijem od svoje duše, niti da istrgnem iz moje svesti koja je strepila shvatajući sve to, zar je onda čudno što su se strašne i razdražljive sumnje uvukle u moju dušu, ili što se moje misli vratiše na one divlje priče i potresne pretpostavke zakopane Morele? Sakrio sam od radoznalosti sveta jedno stvorenje koje mi je sudbina dodelila da obožavam, i, u strogoj osamljenosti moje kuće, pazio sam sa velikim strahom na sve što se nje ticalo.

Dok su godine prolazile ja sam iz dana u dan gledao njeno milo, blago i izrazito lice, uživao u njenom sazrevanju, i iz dana u dan otkrivao sam u detetu nove sličnosti s majkom, tužnom i mrtvom. I svakog časa sve tamnije postajahu te senke sličnosti, sve punije i sve određenije, sve čudnije i sve strašnijeg i groznijeg izgleda... Njen osmeh, sličan majčinom, mogao sam da podnesem, ali sam zadrhtao zbog njegove isuviše savršene sličnosti. Oči su joj bile slične Morelinim - i to sam mogao trpeti, ali one su vrlo često zavirivale u dubinu moje duše Morelinom sopstvenom snagom i zapanjujućim značenjem. U konturama njenog visokog čela, u uvojcima svilene kose, u tankim prstima koji su se gubili u kosi, u tužnim zvucima njenog govora, i iznad svega, ah, iznad svega, u izrazima i rečenicama mrtve, koje su dolazile sa usana ljubljene i žive, nalazio sam hrane za misli i užas koji me sažižu, mene - onog crva što nije hteo da umre.

Piođoše tako deset godina njenog života, a moja kći živela je na zemlji još nekrštena. „Čedo moje“ i „dušo moja“ bila su imena koje je ljubav očeva obično upotrebljavala, a hladna osamljenost njenih dana isključivala je svaki drugi dodir sa svetom. Morelino ime umrlo je sa njom. Nikad kćeri nisam govorio o majci; bilo mi je nemoguće. Zbilja, za kratko vreme njenog života, ona nije ništa doznala o spoljašnjem svetu, osim koliko je mogla doznati u uskim granicama njene osamljenosti. Ali vremenom činilo se mojoj duši, rastrojenoj i potresenoj, da će se obredom krštenja osloboditi užasa moja sudbina. Nad krstionicom oklevao sam da izreknem ime. Mnogo imena umnih i lepih, starog i novog doba, moje domovine i stranih zemalja, dolazila su, jatila su se na mojim usnama, sa mnogim imenima nežnim, srećnim i dobrim. Pa šta me je onda nagnalo da uznemirim uspomenu zakopane pokojnice? Kakav me je zli duh naterao da izgovorim onaj glas, koji je samom svojom uspomenom učinio da nabuja rumena krv i kao bujica jurne od slepoočnica ka srcu? Kakav je to demon govorio iz skrovitih zaklona moje duše, kada ispod zamagljenih svodova, u tišini noći, prošaputah na uvo svešteniku slogove - Morela. I ko bi to drugi sem crni đavo zgrčio crte na licu moga deteta, prevukao ih senkama smrti kad, trgnuvši se na tu jedva čujnu reč, podiže svoje sjajne oči sa zemlje k nebu, i padajući mrtva na kamene crne ploče naše porodične crkve, odgovori: „Evo me!“

Jasno, hladno, veoma razgovetno doprlo je to nekoliko prostih reči do mog uva, a zatim kao rastopljeno olovo te reči sa siktanjem jurnuše u moj mozak.

Godine... godine mogu proći, ali uspomena na to vreme nikad! Poznao sam i cveće i vino -ali žalosna vrba i kiparis senčali su me dan i noć. Nisam vodio računa o vremenu ni mestu, i zvezde moje sudbe nestadoše s neba, na zemlji se smrče, a njeni stvorovi promicahu pored mene kao brze senke, i među svima njima ja videh samo - Morelu. Vetrovi nebeski donosili su samo jedan zvuk u moje uvo, a talasići morski žuborili su bez prestanka - Morela. Ali ona je umrla; svojim sopstvenim rukama spustio sam je u grob; smejao sam se dugim i gorkim smehom kada ne nađoh nikakvih tragova od prve - u grobnici, u koju sam položio drugu - Morelu...

1835.

Preveo Momčilo Jojić

Ogledi o Markizu de Sadu (1 deo)

Ivan Čolović 

 
PODSTICAJ-ODGOVOR BIJHEVIORIZAM
Većina Sadovih junaka smatra sebe filozofima. Njihovi "sistemi" i "načela" čine dobar deo Sadovih romana. U tom pogledu autor Žistine blizak je mnogim svojim savremenicima, posebno Volteru, а njegova dela približavaju se obrascu "filozofske priče" XVIII veka. S druge strane, govoreći jezikom današnjih klasifikacija, Sadova dela mogla bi se opisati као "romani s tezom" "romani ideja", s obzirom па to da okosnicu čitavog njegovog opusa čini borba dva načela - vrline i poroka - i teza prema kojoj porok iz te borbe uvek izlazi kao pobednik. Tako su Sadovi filozofi u stvarl filozofi poroka.

Ali uprkos spremnosti da opširno razvijaju teorijsku argumentaciju, njihova filozofija nije čisto spekulativna: menjajući naša shvatanja, ona treba da dovede i do promena u našem ponašanju, da "naznači neke planove ponašanja"1.U tom pogledu Sad ispoljava veru u naučnu, materijalističku filozofiju svojstvenu njegovom dobu i, istovremeno, nagoveštava neke savremene pokušaje zasnivanja naučne, na eksperimentu zasnovane i na praktičnu primenu usmerene psihologije.

Od tako shvaćene filozofije, njeni poklonici očekuju pre svega da sa njih skine odgovornost za izvesne nastrane sklonosti, bilo tako što će im pribaviti imunitet nedužnih žrtava bolesti ili tako što će njihovo prestupničko i zločinačlo ponašanje objasniti dubokim zakonima prirode.Sad tu okleva između zahteva za trpeljivošću prema zločinu, priznavanja ravnopravnosti načelu uništavanja i načelu stvaranja i, najzad, uzdizanja zločina i razaranja iznad stvaranja i vrline. U svakom slučaju, filozofija ili običan razum treba da pokažu da je opiranje poroku i njegovo kažnjavanje u suprotnosti sa prirodom, sa najdubljim načelima njenog opstanka. 

Ovu tezu Sadovi filozofi potkrepljuju argumentima sa područja više nauka. Oni očekuju da će anatomija "otkriti odnos između ustrojstva čoveka i sklonosti koje njime vladaju"; etnografija treba da potvrdi relativnost jedinih moralnih normi;biologija u razaranju vidi preduslov stvaranja novih oblika života;politička ekonomija opravdava rasipanje ljudskih života ističući prednost država sa malim brojem stanovnika; istorija nas uči tome da je republika utemeljena na zločinu, na ubistvu kralja; erotologija - čiji je Sad osnivač - pokazuje da je ljubavni zanos najjači u blizini smrti.

Filozof proniče u psihološku, biološku i društvenu stvarnost da bi objasnio i opravdao sebe, ali i s ciljem da u ljudima probudi sposobnost ispravnog mišljenja i da im omogući saznavanje njihovog života i sveta. Jer "svet je pun lutaka od krvi i mesa koje hodaju, rade, jedu, vare, a da nikada ne shvataju ništa od svega toga "Ljudima treba razjasniti načela i prirodu njihovog ponašanja i jednom za svagda razbiti predrasude o vrlini, religiji, osećanjima, transcendenciji. Jer nema osnova, smatraju Sadovi filozofi, da se veruje u postojanje takvih entiteta kao što su bog, duša, vrlina, porok; čovek je proizvod svog fizičkog sklopa i okoline.

Iz čoveka ili iz njegove okoline dolaze prepoznatljivi stimulansi koji predodređuju njegovo ponašanje.Na primer to da li će čovek učiniti neko dobro delo ili zločin zavisi od "određenog toka tekućine, od određene vrste vlakana, od jačine i njihove krvi, kiseline"*. Pojava strasti objašnjava se delovanjem spoljašnjih podsticaja. Prema definiciji jedne Sadove junakinje, strasti su "vatra koju u električnom fluidu izazivaju spoljašnji predmeti".

"Ako je ta vatra slaba, zbog debljine organa koji ometa
brzo delovanje spoljašnjeg predmeta na nervni fluid, ili
zbog sporosti sa kojom mu mozak prenosi dejstvo ovog
pritiska, ili pak zbog slabe pokretljivosti tog fluida, onda
se pod dejstvom ove čulnosti okrecemo vrlini. Ali ako,
nasuprot tome, spoljašnji predmeti snažno deluju na naše
organe, ako ih žestoko uzbuduju, ako snažno ubrzavaju
cestice nervnog fluida koje struje nervnim kanallma, u
tom slučaju bicemo, pod dejstvom naše čulnosti, okrenuti
poroku."*

Sadovi junaci najviše nastoje da sebi razjasne odnose između podsticaja i odgovora па planu erotskog života, kako bi ovladali zakonima tih odnosa. Tako oni otkrivaju da je za njihovo čulno zadovoljstvo često potreban stimulans u vidu "nadražaja bola izazvanog na predmetu naše strasti". Samo takav nadražaj - koji mi danas zovemo sadističkim - izaziva "potres u električnom fluidu" i dovodi čoveka u stanje sladostrasnog pijanstva.

"Опај, dakle, koji u ženi izazove najburnije uzbudenje,
onaj koji najviše poremeti celo ženino ustrojstvo, svakako
če uspeti pribaviti najveću mogućnu strast..."r

Mnogi Sadovi junaci naročito cene onu vrstu podsticaja koji se javljaju u vidu neposrednog, bolom praćenog fizičkog delovanja na njihovo sopstveno telo. Oni na sebi primenjuju postupke i tehnike kojima inaće podvrgavaju "predmete svoje strasti", to jest svoje žrtve, da bi u njima izazvali stimulativne reakcije. Ovim podsticajima - prema modernoj terminologiji: mazohističkim - pribegavaju pre svega stariji bludnici i oni koji nastoje da što brže povrate svoju istrošenu snagu. Često oni predstavljaju subjektivno udvajanje ili prelamanje postupaka kojima je podvrgnuta žrtva. Tako se u stvari jedna ista vrsta stimulansa - telesna reakcija izazvana bolom - istovremeno javlja kao prizor i kao unutrašnji doživljaj. Na kraju jedne orgije, četvorica bludnih kaluđera iz Sent Mari de Boa, bez obzira na svoje posebne sklonosti, pribegavaju ovom udvojenom podstrekavanju: traže da sa njima postupaju onako kako oni sami postupaju sa svojim žrtvama. Kleman štipa, a istovremeno i njega štipaju; Antoan gnječi i tuče, а i "njega su gnječili i tukli, ра je plod mučenja izazvao i njegovo uzbuđenje"; Žerom se služi samo zubima, i "dok su njega drugi isto tako snažno grizli, on utoli svoju pomamu".

Slični odnosi između podsticaja i odgovora mogu se pratiti i u jednoj drugoj ravni erotskog života Sadovih junaka, која se, za razliku od ravni neposredno fizičkog, može zvati ravan posrednog i imaginativnog. Obilje snažnih podsticaja Sadov junak ume da nađe па uobraziljnom, intelektualnom i moralnom planu. Zbog toga se među njegovim najvažnijim osobinama nalaze snažna uobrazilja i sposobnost logičnog rasuđivanja, koje zajedno čine ono što Sad naziva "dobro skrojenom glavom" Ovi podsticaji su ujedno i najsnažniji, njima se nedvosmisleno daje prednost nad neposredno fizičkim stimulansima. Tako Žilijeta objašnjava Delkuru, "dželatu iz Nanta", da to što mu se podala treba da zahvali manje njenoj čulnosU, а više njenoj "glavi", koja je "sasvim posebne vrste", a Dolmanse iz Filozofije u budoaru divi se uobrazilji svoje mlade štićenice Evgenije, jer ona "svršava iz glave, bez fizičkog dodira. Međutim, nikako ne treba izgubiti iz vida da podlogu i ovih podsticaja čine fizičko-hemijski procesi odnosni kretanje "električnog fluida".

Uobrazilja (l'imagination) jedna je od najhvaljenijih osobina u Sadovom svetu. Nabrajajući Žilijetine dobre strane, Sen Fon na prvo mesto stavlja "sjajnu uobrazilju", pre "hladnokrvnosti u zločinu" i "veUčanstvenog dupeta". Ona "upravlja svime, ona je pokretač svega". Ona rađa nadražujuće slike i ideje, i to ne samo one koje se neposredno odnose na pohotu, već i svakojake zločinačke naume i zamisli u vezi sa drugim, od pohote na izgled nezavisnim strastima i sklonostima, kao što su, па primer, tvrdićluk, nezdrava ambicioznost, svire- post, čak i neumerenost u jelu. Jer ljudi koji imaju "dobro skrojenu glavu" znaju da je pohota u osnovi svih drugih strasti, "što dokazuje činjenica da je čovek bez jaja čovek bez strasti".

"Nema nijednog načina da budem рогоčna koji nije raspalio
moju pohotu; ili, bolje reči, buktinju pohote, pošto je u
meni izazvala požar svih poroka, bacajući na sve njih
božansku vatru samo njoj danu, prenela je na sve taj
slasni osećaj koji slabo skrojeni ljudi očekuju samo od nje."

Uobraziljne slike, maštovite bludne zamisli i zločinački naumi već i sami nadražujuće deluju, raspaljuju, podstiču kretanje nervnog fluida, izazivaju vrtoglavicu, ali se mnogi od njih materijalizuju. Neke od ovih zamisli jesu u stvari mali umetnički projekti, a njihovi rezultati prava umetnička ostvarenja. To važi za obli- kovanje prostora, raznih dvorana za zadovoljstvo, mučionica i "svetilišta", koji imaju svoje stalne rekvizi- te, ali se često ukrašavaju prigodnim dodacima, na primer kolažima od ljudskih genitalija uokvirenih crnim florom i znalački aranžiranim. Maštovite zamisli Ostvaruju se pre svega u obliku "živih slika", "grupa" i "prizora", čije bogatstvo i originalnost idu do poslednje granice mogućeg.

Osnovno načelo kompozicije tih slika i prizora jeste simetrija ljudskog tela, simetrični raspored čula, a time i njihovih erotskih valenci. U većini slučajeva u njihovom središtu nalazi se jedno telo, žrtve ili bludnika, а ostali učesnici nadovezuju se ргеша mogućnostima koje za to pruža položaj tela i njegova anatomija.

"Sen Fon je nosio na kanape u dnu salona da bi je
tamo naguzio, naredujući mi da mu za to vreme pišam
u usta; četiri mladica raspoređuju se tako da dvojicu
on nadražuje rukama, dok treči zajahuje gospodu Noarsej,
a četvrti, nešto uzdignut, omogućava mi da ustima dohvatim
njegov kurac; za to vreme peti mladić guzi samog Sen Fona."

U toku jedne seanse učesnici obrazuju veći broj prizora, s tim što se svaki od njih gradi iz osnova, posle potpunog razgrađivanja prethodnog prizora. Slike se razgrađuju uglavnom zbog toga što je dinamika njihovog oblikovanja dostigla krajnju tačku u kojoj su sve valence vezane i svi učesnici seanse uključeni u sliku. Zato su Sadovi junaci naročito osetljivi na manjkavost i nedovršenost pojedinih kompozicija. Tako Dolmanse ukazuje gospođi od Sent Anža na nepotpunost prizora koji je ona aranžirala:

"Čini mi se, gospodo, da vašoj slici nedostaju bar dva-tri
kurca; zar žena koju ste tako namestili ne bi mogla da
ima jedan u ustima i po jedan u svakoj ruci?"

Nema prelaza iz jedne slike u drugu, nema kontinuiteta među njima, jer one obrazuju niz međusobno nezavisnih celina. Likovno načelo potpuno potiskuje dramsko. Sad je toga svestan. Opisujući jedan erotski prizor sa petnaest osoba, njegova junakinja Žilijeta naziva ga "umetničkom slikom", posebno opisuje levu i desnu stranu te slike i na kraju uzvikuje: "Ah, zaista je šteta što neki graver nije preneo potomstvu ovu strasnu i božansku sliku!"

Jedan od najjačih estetskih stimulansa predstavlja umetnost pripovedanja. Učesnici jedne orgije u Napulju najpre se povlače sa svojim žrtvama u posebne prostorije, а zatim se ekupljaju i "jedni drugima raspaljuju maštu iznoseći pojedinosti sramnih dela koja su upravo počinili". Žistina naivno pripoveda krvopiji Žer- nandu o svojim nevoljama "i ne opažajući da ga svojim pričama još više raspaljuje". Pripovedačice iz Zilinga opisuju šest stotina perverzija, koje gospodari zamka, nadraženi tim opisima, često na licu mesta probaju. Međutim, 'odnos između podsticaja i Odgovora ovde nije uvek jednosmeran. Za uspeh pripovedanja ponekad su potrebni čulni podstreci. Delben, jedna od prvih Žilijetinih "vaspitačica", drži udove dvojice bludnika dok pripoveda. "Hoću", veli ona, "da se snaga koju budu stekli pod mojim prstima prenese na moje pripovedanje i videćete kako moja rečitost raste"

Pojava ovih estetskih momenata ne povlači za sobom skretanje seksualne energije Sadovih junaka na estetski plan: do sublimacije nikada ne dolazi. I estetski stimulansi nedvosmisleno razgorevaju pohotu. Uostalom, Sad očekuje da će oni takvo dejstvo imati i na njegove čitaooe. Kao što neki njegovi junaci maštaju o zločinu čije će ih posledice nadživeti, Sad očekuje da će njegovi romani uzburkati "nervni fluid" u živcima čitalaca i posle smrti svoga tvorca. Na početku 120 dana Sodome on se neposredno obraća "prijatelju čitaocu", upozoravajući ga па to da mu se mnoge nastranosti opisane u toj knjizi neće svideti. "Ali, biće među njima i takvih", dodaje Sad, "koje će te raspaliti toliko da će ti se jajca isprazniti, a to je sve čemu se nadamo."

Današnji cenzori Sadovih dela kao da potvrđuju da je ova njihova "efikasnost" snažna i posle dva veka. Tačka u kojoj erotsko-estetski prizor dostiže zaokruženost često se podudara sa trenutkom orgazma; u svakom slučaju, to je tačka u kojoj podsticaj dostiže najveću jačinu, pa time daje mogućnost postizanja orgazma. Medutim, Sadovi junaci ne žele uvek da iskoriste tu mogućnost: kao da im cilj i nije orgazam, makar i ovako snažno stimulisan. Najveći bludnici se ustvari više trude da izbegnu, da odlože orgazam nego da ga postignu. Jer, kako kaže jedan od njih, "sreća se ne sastoji u zadovoljstvu, već u želji" —; drugi "plače od besa" što je njegova "belouška suviše brzo pustila otrov"^\ Sen Fon se hvali svojom veštinom da pojača želju strogom apstinencijom, pri čemu on pod apstinencijom ne podrazumeva uzdržavanje od svakog zadovoljstva, već samo od onog koje dovodi do gubljenja sperme:

"Ima osam dana kako nisam svršio; niko kao ja ne ume
tako vešto da izoštri strasti smišljenim uzdržavanjem;
zbog toga se ipak ne lišavam zadovoljstava: za ovo vreme
naguzili su me možda dvesta puta i video sam sto ili sto
pedeset osoba oba pola, ali pri svem tom nisam izgubio ni
kap sperme. Rezultat ove male podvale prirodi je taj da sam
sada obuzet željom koja će biti kobna za bića na koja
će se sručiti oluja, a ja hoču da ona ovde grune..."

Јег Sadov junak zna da će mu orgazam doneti vrhunsko zadovoljstvo samo ako je vezan za zločin, to jest za negativni moralni čin. Na primer žrtve i pomagači, učesnici erotskih prizora, ne ostaju uvek na pasivnom pokoravanju; njihov ulog ne svodi se па telo. Od njih se, recimo, traži da učestvuju psovkama, huljenjem, svetogrdem (sem kad im nije namenjena uloga da simbolizuju vrlinu, odnosno kad su sami predmet svetogrđa). Više puta Sadovi bludnici ih па to podsećaju. Tako Klervil daje uputstva za jednu scenu u kojoj se опа sama podvrgava šibanju i traži da je za to vreme obasipaju "uvredama i pretnjama", jer njenu uobrazilju najviše zagrevaju psovke koje čuje oko sebe. Đolmanse poučava mladu Evgeniju da je u zadovoljstvima razvrata "bitno izgovarati jake i prljave reči... ukrasiti ih najraskošnijim izrazima, one treba što više da skandalizuju"

Hula čini srž i funkciju i onih erotskih podstreka koji se javljaju u vldu filozofskog veličanja zločina i osporavanja vrline. Izlaganje zločinačkih "sistema", "načela" i ."inaksima" ne remete tok bludnih seansi već, naprotiv, u njih unosi retorički žar i fanatičku strast. Na prvi pogled, osnovni cilj ovlh načela 1 maksima jeste pravdanje, pred ličnostima koje su "žrtve predrasuda" i pred čitaocem, svih vrsta sklonosti, pa i zločinačkih, koje čoveku ulivaju njegov telesnl sklop i kroj njegove glave. Oni su tu, reklo bi se, da ubede i umire ali niz nesaglasnosti i protivurečnosti slabi njihovu ubedljivost i valjanost, naravno, ukoliko se sačuva sposobnost da se o njima hladnokrvno i razumno sudi. Međutim, načela i sisteml imaju moć da "zavrte mozak", da izazovu vrtoglavicu. Očigledno je da oni za Sada imaju vrednost i van teorijskog plana: oni treba da deluju trenutno, kao skandal, ili kao otkrovenje, da potresu temelje naše intelektualne i moralne stabilnosti svojim cinizmom i ludilom. Takvom funkcijom filozofskih sistema u Sadovom delu Klosovski objašnjava njihovu nekoherentnost:

"Uostalom, njegove ličnosti, gonjene strastima, sa savršenom
lakoćoom prelaze sa jednog sistema n a drugi, nimalo se ne
obazirući na protivurečiiosti. De Sad na taj način želi da
pokaže da temperament nalaže izbor filozofije i da je sam um
na koji se pozivaju filozofi njegovog doba,samo oblik strasti."

Markiz de Sade, Filozofija u budoaru, Libertincima / Prvi i drugi dijalog

Majka će kćeri naložiti čitanje ovoga štiva.

LIBERTINCIMA

Razbludnici svih uzrasta i spolova, jedino vama darujem ovo delo: napajajte se njegovim načelima, ona podupiru vaše strasti, a te strasti, kojima vas hladni i plitki ćudorednici plaše, samo su sredstva u rukama prirode da bi čovek dosegao nazore koje ona o njemu ima; osluškujte samo te divne strasti; jedino vas njihov glas može dovesti do sreće.
Pohotnice, neka vam sladostrasna Saint-Ange bude uzor; prezrite kao i ona sve što se protivi božanskim zakonima čulne naslade koji su je sapinjali čitavoga života.
Devojke predugo sputavane besmislenim i opasnim okovima izmišljene vrline i gnusne vere, povedite se za vatrenom Eugenie; uništite, pogazite hitro kao i ona sva smešna pravila koja su vam u glavu utuvili slaboumni roditelji.
A vi, mili razvratnici, koji od mladosti nemate drugih kočnica do vlastitih želja i drugih zakona do svojih hirova, neka vam bezočni Dolmance bude primer; zastranite koliko i on, ako, poput njega, želite proputovati svim cvetnim stazama koje vam pripravlja putenost; uverite se u njegovoj školi da samo šireći područje vlastitih sklonosti i želja, samo žrtvujući doista sve pohoti, nesretna jedinka po imenu čovek, i protiv svoje volje bačena u ovaj kukavni svet, može uspeti posijati koju ružu na trnju života.

PRVI DIJALOG

GOSPOĐA DE SAINT-ANGE, VITEZ DE MIRVEL

GOSPOĐA DE SAINT-ANGE: Dobar dan, brate. No, što je s gospodinom Dolmanceom?

VITEZ: Doći će točno u četiri sata, a mi večeramo tek u sedam; imaćemo, kao što vidiš, pregršt vremena za brbljanje.

GOSPOĐA DE SAINT-ANGE: Znaš li, brate, da se pomalo kajem i zbog radoznalosti i zbog svih besramnih nakana koje sam za danas skovala? Zaista, prijatelju, ti si suviše popustljiv prema meni; što bih ja trebala biti razboritija, to mi se više prokleta glava uzbuđuje i tone u razuzdanost: ti mi sve praštaš, a to me samo kvari...S dvadeset i šest godina trebala bih već biti bogobojazna, a ja sam još uvek najraspuštenija među ženama
...Ne može se ni zamisliti, prijatelju, ono što ja smišljam, ono što bih htela raditi. Mislila sam, ako se budem zadržala na zadovoljavanju sa ženama, da ću se urazumiti;...da moje želje, usredotočene na vlastiti spol, neće više stremiti vašemu; varljivih li tlapnji, prijatelju; naslada koju sam si želela uskratiti samo mi je još žešće obuzela duh, i uvideh da, kada je neko, poput mene, rođen za raskalašenost, zalud mu je i pomišljati da bi se mogao zauzdati i sebi nametnuti okove: pomamne žudnje ubrzo bi ih skršile. Napokon, mili moj, ja sam prevrtljivi stvor; volim sve, rugam se svemu, želim sjediniti sve ukuse; ali, priznaj, brate, nije li moja želja da upoznam onog neobičnog Dolmancea koji u životu, kažeš, nije vidio ženu onako kako to običaj nalaže, i koji, u načelu skotoložac, ne samo da obožava svoj spol, već se našemu podaje isključivo pod posebnim uvjetom da mu se pruže omiljene čari na koje je naviknuo s muškarcima, nije li ova nastranost sasvim baš meni nalik? Vidiš, brate, evo koja je moja neobična želja: želim biti Ganimed ovom novom Jupiteru, želim uživati u njegovim željama i njegovoj razularenosti, želim biti žrtva njegovih zabluda - dosad, ti to znaš, dragi, na taj sam se način podavala samo tebi, da bih ti ugodila, i pokojem od mojih slugu, koji, plaćeni da bi me na taj način obradili, pristajahu na to isključivo iz koristi; danas, to više nije ni ugađanje niti hir, već me sama sklonost navodi na to...Među postupcima kojima sam se pokoravala i onima kojima ću se tek podvrgnuti zbog te neobične strasti, vidim neobjašnjivu razliku, i želim je upoznati. Opiši mi tog tvog Dolmancea, molim te, tako da ga imam u glavi pre no što ga ugledam kako stiže; jer, ti znaš da ga poznajem samo zato što sam ga neki dan susrela u kući, u kojoj sam s njim provela tek nekoliko trenutaka.

VITEZ: Dolmance je, sestro, upravo navršio trideset i šest godina; visok je, vrlo lepo izgleda, doista krasnoga lica, veoma vatrenog i oštroumnog pogleda, ali mu se nešto pomalo okrutno i zlobno, i protiv volje, ocrtava u licu; ima najlepše zube na svetu, malo nežniji stas i držanje, nesumnjivo iz navike da tako često preuzima naoko žensko ponašanje; besprekorno je otmen, ima lep glas, sposoban je, i nadasve je po naravi veoma mudar i slobodouman.

GOSPOĐA DE SAINT-ANGE: Nadam se da ne veruje u Boga.

VITEZ: Oh, ma što to govoriš! Ta on je najslavniji bezbožnik, najrazvratniji čovek...Oh! Zaista je to najsavršenija i najpotpunija pokvarenost, najopakiji i najprokletiji čovek koji može postojati na svijetu.

GOSPOĐA DE SAINT-ANGE: Kako li me sve to raspaljuje! Zaludeće me taj čovek. A njegove sklonosti, brate?

VITEZ: Znaš ih; skotološke slasti podjednako su mu drage i kada ih vrši i kada ih trpi; u uživanju voli samo muškarce, i, ako kadšto ipak pristane iskušati ženu, to čini jedino pod uslovom da su one dovoljno popustljive da s njim promene spol. Pričao sam mu o tebi, uputio sam ga u tvoje namere; on ih prihvata i podseća te sa svoje strane na uslove pogodbe. Upozoravam te, sestro, da će te sasvim glatko odbiti, ako ga nameravaš uvući u nešto drugo: "Ono u što se pristajem upustiti s vašom sestrom je", kako on to kaže, "izvesna razuzdanost...izvesna obest kojima se čovek može okaljati tek retko i uz mnoge mere sigurnosti."

GOSPOĐA DE SAINT-ANGE: Okaljati se!... mere sigurnosti!... Obožavam jezik tih ljubaznih muškaraca! I mi žene imamo, isto tako, među sobom, takvih isključivih reči koje, kao ove, dokazuju duboki užas koji nas obuzima zbog svega što se ne drži usvojenih obreda...Eh, pa reci mi, dragi, da li te imao? S tvojim divnim licem i s tvojih dvadeset godina, može se, verujem, očarati takav čovek!

VITEZ: Neću ti kriti svoje ludorije s njim - suviše si oštroumna da bi ih osuđivala. U suštini ja volim žene, i tim se neobičnim sklonostima odajem samo kada me kakav ljupki čovek na to privoli. Tada nema ničega na što ne bih pristao. Nimalo nisam sklon onoj smešnoj nadutosti zbog koje su naši mladi vetropiri uvereni da na takve predloge valja odgovoriti udarcima štapom; vlada li čovek vlastitim željama? Treba žaliti one koji imaju neobične sklonosti, ali nikada ih vređati: njihova je pogreška, pogreška prirode; nisu oni, ništa više od nas, odlučili doći na ovaj svet s različitim sklonostima; ni nas se, isto tako, nije pitalo hoćemo li se roditi krivonogi ili dobro građeni. Uostalom, zar vam neki čovek govori nešto neugodno ako iskaže želju da s vama uživa? Ne, zacelo ne; pa on vam laska; zašto onda na to odgovarati psovkama ili pogrdama? Jedino glupani mogu tako razmišljati; nikada razuman čovek neće o tome zboriti drukčije od mene, ali, nevolja je u tome da je svet napučen prostim i plitkim budalama koje misle da ih vređate, priznate li im da ih smatrate zamamnima i podatnima za nasladu, i, koji sebi utvaraju, zato što su ih žene iskvarile, a one su uvek ljubomorne na sve ono što im izgleda kao napad na njihova prava, da su Don Quijotti onih svakidašnjih prava, te surovo postupaju sa svima onima koji ne priznaju da su ona opšteuvažena i sveobuhvatna.

GOSPOĐA DE SAINT-ANGE: Ah! Prijatelju moj, poljubi me! Ne bi mi bio brat kada bi drukčije mislio; ali, malo pojedinosti, preklinjem te, i o fizičkom izgledu tog čoveka i o vašem zabavljanju.

VITEZ: Jedan od mojih prijatelja rekao mu je kakvim sam veličanstvenim udom obdaren, kao što i sama znaš; naveo je markiza de V...da me pozove s njim na večeru. Kada sam već bio onde, trebalo je svakako pokazati što imam; činilo se da je isprva znatiželja bila jedini povod; no, vrlo lepa guzica koju mi je okrenuo, kao i njegovo preklinjanje da ga posjedujem, ubrzo su mi dokazali da je u ovom proveravanju sudelovala isključivo želja. Upozorih Dolmancea na sve poteškoće pothvata; ništa ga nije zastrašilo. "Iskušava me ovan - odolevam i njegovom udarnom kljunu, ni on me neće dokrajčiti", reče mi, "a vi čak nećete požeti slavu da ste najstrašniji muškarac koji je nabio guzicu koju vam nudim!" Markiz je bio onde; sokolio nas je dirajući, pipkajući, ljubeći sve što smo obojica iznosili na videlo. Pokažem se...Želim barem nekakav uvod: "Nemojte očekivati nikakvu pripremu, dobro se čuvajte toga!" reče mi markiz. "Oduzeli biste polovicu uzbuđenja što ga Dolmance od vas očekuje; on želi da ga se raseče...on želi da ga se razdere." -"Biće zadovoljen!" odvratili, slepo ponirući u bezdan...I možda misliš, sestro, da sam se mnogo namučio?...Ni govora; kurac mi je, premda ogroman, nestao a da nisam to ni slutio, i dotaknuo sam mu dno utrobe, a činilo se da ga lupež nije ni osetio. Postupao sam s Dolmanceom prijateljski; prekomerna slast koju je okusio, njegovo koprcanje, zamamne reči, sve je to ubrzo i mene uzbudilo, i orosio sam ga. Tek što sam ga izvukao, Dolmance mi, okrenuvši se prema meni, razbarušen i zajapuren poput kakve bakantice, reče: "Vidiš li u koje si me stanje doveo, dragi viteže?" pokazujući mi suh i uzjogunjen kurac, vrlo dugačak i barem šest palaca širok; "Hajde, preklinjem te, o ljubavi moja!, udostoji se, budi žena nakon što si mi bio ljubavnik, da mogu reći da sam u tvome božanskom naručju okusio svu nasladu sklonosti koju tako silno ljubim." Kako mi ni jedno ni drugo nije teško padalo, pristao sam; a markiz me, pošto je preda mnom skinuo hlače, stade preklinjati da pristanem još malo biti muškarac s njim, dok sam njegovom prijatelju žena; obradio sam ga kao i Dolmancea, koji mi je, vraćajući mi stostruko ono nabijanje kojim sam šatro onoga trećega, ubrzo duboko u guzicu ispustio onu čarobnu tekućinu kojom sam i ja, gotovo istovremeno, natopio guzicu markiza de V...

GOSPOĐA DE SAINT-ANGE: Mora da si najviše uživao, brate, onako između dvojice; kažu da je to bajno.

VITEZ: Sasvim sigurno je to, anđele moj, najbolje mesto; ali, ma što se o tome pričalo, sve su to nastranosti koje nikada neću pretpostaviti nasladi opštenja sa ženama.

GOSPOĐA DE SAINT-ANGE: Dakle, ljubavi moja draga, da bih danas nagradila tvoju tankoćutnu susretljivost, podaću tvome žaru jednu nevinu devojku, lepšu i od samoga Amora.

VITEZ: Kako molim? Uz Dolmancea...pozivaš k sebi ženu?

GOSPOĐA DE SAINT-ANGE: Reč je o odgoju; to je devojčica koju sam prošle jeseni upoznala u samostanu, dok mi je muž bio u toplicama. Onde nismo mogle ništa, nismo smele ništa učiniti, odviše je očiju u nas zurilo, ali, obećale smo jedna drugoj da ćemo se sastati čim to bude moguće; opsednuta jedino tom željom, upoznala sam njezinu porodicu, samo zato da bih je ispunila. Otac joj je razbludnik... kojega sam očarala. Napokon lepotica dolazi, iščekujem je; provest ćemo dva dana zajedno...dva prekrasna dana; najveći deo toga vremena upotrebiću da bih odgojila ovu mladu osobu. Dolmance i ja ćemo u tu lepu glavicu usaditi sva načela najrazuzdanije raskalašenosti, raspalićemo je našim žarom, napojiti našom filozofijom, pobuditi u njoj sve naše želje, i, kako želim malo primene dodati samim načelima, kako želim da se, dok se raspravlja, sve zorno prikazuje, tebi sam, brate, spremila žetvu Kiterine mirte, a Dolmanceu žetvu Sodominih ruža. Uživaću u isti mah dvostruko - u zadovoljstvu da se i sama naslađujem tim kažnjivim slastima, i u užitku što je poučavam, što budim želju za njima u ljupkom nevinašcu koje mamim u naše mreže. Dakle, viteže, nije li ova nakana dostojna moje mašte?

VITEZ: Samo ju je ona i mogla smisliti; božanstvena je, sestro, i obećajem ti da ću savršeno odigrati bajnu ulogu koju si mi namenila. Ah!, vragolanko, kako li ćeš se samo naslađivati odgajanjem toga deteta! Kakve li slasti za tebe - da je iskvariš, da u tom mladom srcu ugušiš svaku klicu vrline i vere koju su joj udahnule njezine učiteljice! Zaista, to je previše razvratno i za mene.

GOSPOĐA DE SAINT-ANGE: Sasvim je sigurno da ništa neću štedeti da bih je izopačila, da bih omalovažila i suzbila sva lažna moralna načela kojima su je već mogli zaludeti; želim je, u dva dana obuke, učiniti isto toliko prokletom... bezbožnom...raskalašenom kao što sam ja. Upozori Dolmancea, uputi ga čim dođe, da bi otrov njegovog razvrata, pronoseći se tim mladim srcem s otrovom koji ću ja sama ubrizgati, začas uspeo iskoreniti svaku klicu vrline, koja bi u njemu bez nas mogla niknuti.

VITEZ: Nemoguće bi bilo naći prikladnijega čoveka: bezbožnost, bogohuljenje, svirepa nečovečnost, razvratnost i slobodoumlje izviru iz Dolmanceovih ustiju, kao nekada tajnovito pomazanje s usana poznatog nadbiskupa iz Cambraija; to je najveći zavodnik, najpokvareniji, najopasniji čovek...Ah, draga moja prijateljice, neka tvoja učenica dolično odgovori na učiteljevu brižljivost, i garantujem ti da će se naskoro upropastiti.

GOSPOĐA DE SAINT-ANGE: S njenim sklonostima, za takvo što joj sigurno neće trebati mnogo vremena...

VITEZ: Ali, reci mi, draga sestro, zar se nimalo ne bojiš roditelja? Ako devojka, kada se vrati kući, počne brbljati?

GOSPOĐA DE SAINT-ANGE: Ništa se ti ne boj, zavela sam joj oca...moj je. Trebam li ti napokon i to priznati? Podala sam mu se da bi zatvorio oči; on ne zna šta nameravam, ali, nikada se neće usuditi, neće ni pokušati temeljitije proučiti ili prozreti moje nakane...Moj je, imam ga.

VITEZ: Tvoje je ponašanje užasno, kao i sredstva koja koristiš!Kadra si sve učiniti.

GOSPOĐA DE SAINT-ANGE: Takvo ono mora biti, da bi bilo pouzdano.

VITEZ: No, reci mi, molim te, kakva je ta mlada osoba?

GOSPOĐA DE SAINT-ANGE: Zovu je Eugenie, kći je nekog Mistivala, jednog od najbogatijih zakupaca poreza glavnoga grada, starog oko trideset i šest godina; majka ima najviše trideset i dve, a devojka petnaest. Mistival je onoliko razvratan koliko mu je žena pobožna. Što se Eugenie tiče, uzalud bih ti je, prijatelju moj, pokušavala oslikati - ona je uvelike iznad onoga što mogu moji kistovi; neka ti bude dovoljno da budeš uveren da niti ti niti ja nismo nikada videli ništa tako prekrasno na svetu.

VITEZ: Ali barem mi je skiciraj, ako je već ne možeš opisati, da otprilike znam s kim imam posla, i da bolje zamislim idola kojem ću prineti žrtvu.

GOSPOĐA DE SAINT-ANGE: Pa dobro, prijatelju, kestenjastu kosu jedva da joj možeš uhvatiti, spušta se do ispod stražnjice; put joj je blistavo bela, nos pomalo orlovski, oči crne poput ebanovine i neopisivo vatrene!...Oh, prijatelju, nemoguće je odoleti tim očima...Ne možeš ni zamisliti sve gluposti na koje su me nagnale...Da samo vidiš lepe obrve koje ih krase...prikladne veđe koje ih obrubljuju!...Ustašca su joj sićušna, zubi divni, i sve to tako izuzetno sveže!...Jedna od njenih lepota jest i otmenost u načinu na koji joj lepa glava leži na ramenima, uzvišeno držanje kada je okrene...Eugenie je visoka za svoju dob; dali bi joj sedamnaest godina; stas joj je uzor otmenosti i finoće, vrat prekrasan...i one dve zaista najlepše dojke!...Jedva da ti mogu ispuniti šaku, ali tako slatke...tako sveže...tako bele!...Dvadeset puta gubila sam glavu ljubeći ih! A da si tek video kako se samo raspalila od mojih milovanja...Kako su mi samo ona dva njena krupna oka oslikavala stanje njene duše!...Ja, prijatelju moj, ne znam kakvo je ono ostalo. Ah, ako o tome treba suditi prema onome što mi je poznato, nikada Olimp nije imao božanstvo koje bi joj bilo ravno...Ali, čujem je...Ostavi nas; iziđi kroz vrt, da je ne bi susreo, i nemoj kasniti na sastanak.

VITEZ: Slika koju si mi upravo opisala jamči ti da ću biti tačan...Oh, bože! Izaći...Rastati se u stanju u kojem sam!...Zbogom...jedan poljubac...jedan jedini poljubac, sestro, da se zadovoljim barem dotada. (Ona ga poljubi, kroz hlače mu dodirne kurac, i mladić naglo i užurbano izlazi.)

DRUGI DIJALOG

GOSPOĐA DE SAINT-ANGE, EUGENIE

GOSPOĐA DE SAINT-ANGE: Eh! Dobar dan, lepotice moja; očekivala sam te s nestrpljenjem koje ti veoma lako naslućuješ, ako mi čitaš iz srca.

EUGENIE: Oh! Krasotice moja mila, pomislila sam da nikada neću stići, toliko sam nestrpljivo i gorljivo iščekivala da što pre budem u tvome naručju; sat vremena pre polaska strepila sam da se sve ne promeni; moja se majka bezuslovno protivila ovom prekrasnom izletu; tvrdila je da nije primereno da devojka moje dobi ide sama; ali, otac se prema njoj tako loše poneo prekjučer, toliko ju je zlostavljao, da je samo jedan njegov pogled poništio sve njene reči, naterao gospođu de Mistival da se ponovno povuče i zamukne; napokon je pristala na ono što mi je otac dopustio, i dotrčala sam. Daju mi dva dana; prekosutra me tvoja kočija i jedna od tvojih služavki moraju vratiti kući.

GOSPOĐA DE SAINT-ANGE: Kako je samo to razdoblje kratko, mili moj anđele! Jedva da ću ti u tako malo vremena moći izraziti sve ono što u meni budiš...Uostalom, moramo razgovarati; zar ne znaš da te za ovoga susreta moram uputiti u najskrivenije Venerine tajne? Hoćemo li u dva dana imati dovoljno vremena za to?

EUGENIE: Ah! Ako ne naučim sve, ostaću...Ovde sam došla da bih se obrazovala, i neću otići dok sve ne budem znalački poznavala.

GOSPOĐA DE SAINT-ANGE, ljubeći je: Oh, ljubavi draga, šta ćemo sve jedna drugoj raditi i izgovoriti! Ali, zbilja, baš mi pade na pamet, hoćeš li ručati, kraljice moja? Može se dogoditi da obuka potraje.

EUGENIE: Ne osećam, draga prijateljice, potrebu ni za čim osim da tebe slušam; ručali smo milju odavde; sada do osam sati uveče neću osetiti ni najmanju želju za jelom.

GOSPOĐA DE SAINT-ANGE: Pređimo onda u moj budoar, onde će nam biti ugodnije; već sam obavestila služinčad; budi uverena da nas se neće usuditi prekidati. (One, obgrlivši jedna drugu, prelaze u budoar.)

Markiz de Sade, Filozofija u budoaru- uvod

Markiz de Sade,
Donatien Alphonse Francois
(1740.-1814.)

       Kada Simone de Beauvoir svoj članak o de Sadeu  sa nazivom Hoćemo li spaliti de Sadea?, njezino nam se pitanje čini na prvi pogled upravljeno samo malograđanskoj učmaloj svesti pojedinaca koji su se, udobno smešteni u svoje skučene duhove, do danas uspeli očuvati kao relikti, skupa sa svojom isključivom logikom svrstavan ja svega postojećeg u zakučaste "ladice". No, sam pokušaj da odgovorimo na nj vodi nas mnogo dalje.

      Jedan od razloga zašto se često prećutkuje ili zanemaruje njegov uticaj, dok se mnogi u okviru veoma raznolikih društvenih praksi na njega pozivaju, jest i priča o njegovom životu. Rođen je 2. jula 1740. g. u Parizu. Jedna od njegovih slavnih pretkinja je i Petrarcina Laura, koja se 1325. g. udala za Paula de Sadea. Obrazovanje je stekao kod benediktinaca i isusovaca. Borio se u ratu protiv Pruske, i iz vojske je otpušten sa činomkapetana u konjičkoj pukovniji u Burgundiji Navodno je bio zaručen s dvema devojkama, ali se na očev nagovor venčao sa kćerkom predsednika Poreskog odbora u Parizu, Renee-Pelagiede Montreuil, koja mu je ostala verna skoro do kraja života. Već nekoliko meseci nakon venčanja osuđen je zbog prestupa u javnoj kući. U Parizu ima ljubavnicu, plesačicu Beauvoisin, koju lažno predstavlja kao suprugu u La Costi, njegovom omiljenom posedu u Provansi. Zbog zlostavljanja nezaposlene tkalje Rose Keller (šibanja, rezanja i prelivanja rana crvenim i belim voskom) zatvoren je nekoliko meseci. Iako je imenovan konjičkim pukovnikom, ne odaje se zvanju vojnika, već zavodi ženinu sestru, Anne- Prospere de Montreuil. Sledeće je godine utamničen zbog skandala u Marseilleu, gde; pet mladih prostitutki optužuje njega i njegovog slugu Latoura za heteroseksualnu sodomiju, trovanje španskom muvom ili anisovim semenom, te za niz drugih opačina. Nakon simboličnog pogubljenja i spaljivanja u Aixu, te bega na svoje imanje u La Costi, na kom mnoge sluge uvlači u orgije, luta po Italiji godinu dana pod imenom grof de Mazana. Na povratku ga hapsi pariški inspektor Marais, koji ga već duže vreme prati. Kralj ga nagovara da zatraži pomilovanje pod izgovorom ludila, no de Sade odbija, i čeka suđenje. Vrhovni sud ga kažnjava samo za razuzdanost (oprašta mu trovanje u Marseilleu), novčanom kaznom i zabranom dolaska u Marseille na tri godine. Upućen je u Vincennes, gde ga očekuje novo suđenje, beži i vraća se u La Coste; tek ga sledeće godine Marais hapsi  i zatvara u ćeliju broj šest u Vincennesu, iz koje će biti pušten tek nakon revolucije.
         U ćeliji broj šest počinje njegova paklena odmazda društvu, njegov novi život - jedini dovoljno podatan da mu pruži svu nasladu prekoračivanja svih granica - život pisca, "apsolutnog pisca" (Barney Rosset). Da bi mu se unutar prljave i mračne ćelije uskovitlala mašta i održala napetost čula, on mora preuveličati svoje iskaze, povećati jaz između zbilje i mašte, "glumiti gnev", kako kaže Ihab Hassan, on mora preuzeti visoki retorički stil, i osporavati sve važeće zakone obraćajući se Prirodi i Razumu.
Opsednutost pojedinostima, kao i njihovo beskrajno umnožavanje, odražavaju njegovo stanje, njegova ga "aritmetika očaja" (Hassan) tera da iscrpi sve mogućnosti, da u nedogled razmešta likove u trenucima naslade, da na neki način ostvari svemoć, i postane Bog u svom zatvorenom svetu.  Klaustracija pogoduje otkupljivanju vremena - do 1790. g. opus mu zauzima petnaest oktavo svezaka, od kojih je do nas stigla otprilike četvrtina.

 Nakon Francuske revolucije je oslobođen. Žena mu se povlači u samostan, a on anonimno objavljuje Justine 1791., i, iste godine, doživljava uspeh s komadom Grof Oxtiern. Nakon nekog vremena postaje predsednik Section des Piques (jedne od neformalnih skupina revolucionarne Francuske), agituje, deli političke pamflete i odbija osuđivati zatvorenike. Ponovno ga zatvaraju, i za razdoblja Terora, i nakon njega. Na kraju završava u bolnici za umobolne u Charentonu, gde mu se pridružuje dugogodišnja ljubavnica, gospođa Quesnet, koja se izdaje za njegovu kćer. Ondje piše i režira dramske komade u kojima glume žitelji grada. I sam Napoleon smatra ga opasnim. Donatien Alphonse Francois umire 2. prosinca 1814. g. od plućne opstrukcije. Iako je u svojoj "Poslednjoj volji i testamentu" jasno izrazio želju da ga sahrane bez verskog obreda u jarku, na njegovom imanju u Malaisonu, pokopan je kao katolik na groblju Saint-Maurice. 

Danas se, nažalost, njegovo ime, uprkos pozamašnom opusu, često vezuje samo uz seksualnu devijaciju koja je po njemu nazvana krajem 19. stoleća. U okvirima prosvjetiteljstva, kozmogonije književnosti 18. st., Sadea treba promatrati kao književnika i mislioca-"filozofa". Naprotiv, Masoch, po kome je dobila ime upravo dijametralno suprotna sklonost, mazohizam, odmah je po izdavanju svoje Venere požeo neverovatan uspeh, delo je prevedeno na dvadesetak jezika, dok je danas tek književni kuriozitet i spada u trivijalnu produkciju sumnjive estetske vrednosti.

Filozofija u budoaru jedno je od dva njegova dijaloška dela (sedam dijaloga) koje istovremeno nije namenjeno izvođenju na sceni. Izdano je 1795. g. kao "posthumno delo autora Justine","posthumno" iz sličnih razloga kao i Chateaubriandovi memoari.

 Dijaloška forma nastavlja tradiciju sličnih dela iz 17.st., koja simuliraju svakodnevnu konverzaciju u kružoku, kao i tradiciju dijaloga i drugih antičkih banketa, gde raspravljanje o idejama prate telesni užici.
"Čestit čovek" (l'honnete homme) iz 17. stoleća evoluira u libertarijanca, koji nije samo razbludnik, već i slobodoumnik, agnostik, ateist, čovek koji ima svoju "filozofiju". Opsednutost seksualnošću, i to onom promiskuitetnom, također je u duhu vremena (Montesquieu, Volaire, Diderot, Laclos). Sade, dakle, i formom i idejno-filozofskom podlogom dela poštuje konvencije žanra.

Dijalozi prate fizičko, moralno i filozofsko obrazovanje mlade libertinke Eugenie (15 godina.). Delo svesno ili nesvesno ukazuje i na jaz između privatnog obrazovanja (aristokratskog), i onog javnog – još Rousseau uviđa koliko je teška zadaća obrazovanje pojedinca istovremeno i kao čoveka i kao građanina (Emile). I u ovom Sadeovom delu ogleda se njegov san o svemoći - učitelji su libertinci, slobodoumnici i razbludnici, koji uživaju u svim prednostima koje im daje njihova plemenita krv. Dečju naivnost zameniće cinizam zrelosti; optimističnost prosvetiteljstva nasleđuje potpuno i sveobuhvatno razočaranje.
Sade, kao i enciklopedisti, kritikuje lažne vrline (aristokratsku čast, ćudoređe u pogledu seksualnosti...) i hrišćanstvo (jedinu religiju koju još može prihvatiti jest poganstvo). Mašta mu dopušta da izvuče vlastiti zaključak prema kojem smrt Boga nužno vodi okrutnosti, a zločin postaje nužan kao jedina sloboda koju čovek može u prirodi ostvariti. 

Artikulaciju njegove vizije prirode i koncepcije čoveka omogućuje mu ideja energije. Na temelju njegove makijavelističke slike prirode, kao i relativnosti običaja (jedna od sve češćih tema u 18. st.) zaključuje da razaranje služi stvaranju (Bouffon), i da cilj prirode nije nastavljanje vrste, već seksualni život koji utelovljuje potragu za užitkom. Pravi moral, prema Sadeu, ne mari za moral. Vrlina u njega ponovno pronalazi svoj etimološki smisao individualne snage, muževnog potvrđivanja sebe kao pojedinca. U ime svog prava na apsolutnu slobodu on opisuje, klasifikuje i pojašnjava seksualne devijacije i interiorizuje razmišljanja o seksualnosti koja su jednaka od pamtiveka; ipak, on pronalazi i veze između seksa i ljudskog ponašanja koje još nisu primećena (brani partikularnost ukusa - npr. pravo na homoseksualno opredeljenje žena), i utvrđuje nerazdvojnu povezanost užitka i boli. Promičući apsolutno pravo na užitak, Sade promoviše promišljenu ljudsku okrutnost.

 U pismu supruzi on priznaje da mu sećanja pomažu da prebrodi zatočeništvo. Taj zamišljeni svet zamenjuje cikličko vreme, vreme postaje otvoreno, diktira ga samo svesna i osvieštena želja, koja se umnogome razlikuje od snatrenja prepuštenog samome sebi. Volja da se uživa u zločinu sazreva u zatvoru (u kojem je proveo gotovo tri desetleća) i ona uključuje ne samo uživanje, već i neminovno bogohulno proklamovanje toga zločina.  Sade zahteva denunciranje onoga što zakonodavac nameće - Lacan ga stavlja uz rame Kantu. Samo korak ovde deli fizičko od moralnog.

 Maniru Bildungsromana (Eugenina inicijacija i njezin povratak prirodi) prekida pamflet umetnut u peti dijalog Francuzi, još jedan napor ako želite biti republikanci. Plaidoyer, koji zauzima oko četvrtinu dela, nastao je kasnije (spominje se Robespierre) i evocira raspravu o novom zakonodavstvu za vreme revolucije. Ona poziva građane da prestanu progoniti i tzv. zločine protiv Boga (ateizam, svetogrđe, huljenje) i one protiv ljudi (klevetu, krađu, prostituciju, preljub, rodoskvnuće, silovanje, sodomiju) i one protiv samih sebe (samoubistvo), jer je osnovno načelo libertanca njegov vlastiti užitak.  U brošuri Sade promoviše novi kazneni zakon koji bi trebao voditi brigu o zakonima prirode. U okviru pamfleta gradacija opisanih zločina je isključivo pravnička. Njegov je interes za zakone značajan, ali i objašnjiv psihijatrijski(koja ga je, pored psihoanalize kao književno-teoretskog pristupa, konsakrirala); nauka je relativno nerazvijena, i u pravničkom je svetu angažovano mnogo ljudi. Inverzija vrednosti o kojoj je reč ipak pretpostavlja zadržavanje norme, kako bi transgresija tih normi i dalje garantovala užitak. Ma koliko Sade prezirao žene i njihovu utrobu, ovaj pamflet istovremeno proklamuje i njihovu slobodu (jednako pravo žene, kao i muškarca, da uživa u svim delovima svoga tela, kao i s pripadnicima obaju spolova, jer je i priroda sama i ženska i muška, pa niti jedan lik u Filozofiji u budoaru nije isključivo heteroseksualan) i njihovu potčinjenost željama svih muškaraca.

Nedvosmisleno tumačenje nije moguće - radi li se o slobodarskoj utopiji ili o parodiji neučinkovitih zakona za vreme revolucije? 

Sve je dopušteno, čovek se mora povoditi samo za vlastitim željama. Za Sadea ne postoji Drugi - on je solipsist - tokom čitave knjige taj se Drugi naziva objet - u smislu "objekta", predmeta koji živi samo da bi pružio nasladu onome "ja". Zbog toga zločin ne postoji. Zločin pretpostavlja postojanje onoga Drugoga. Kako je svaki čovek sam, njemu patnja Drugoga ne može predstavljati ništa, ako nije izvor naslade.

"Konačno, de Sadeov svet jeste zatvor svesti. U tamnici Jastva nestaje moći Poroka i Vrline, životnosti Prirode. U trenutku orgazma sadeovsko Jastvo očajnički teži tome da postane nešto drugo. A ipak ne može; na kraju, utamničuje svet i sebe samog. Kao despot, u svojoj tamnici, Jastvo ne podnosi zadovoljstva u drugih. Ono zadaje bol da bi upilo druge u svoje jedinstveno postojanje."

Eugenin povratak Prirodi potčinjen je samo Sadeovoj premisi da je priroda zla i da, ravnajući se prema njoj, moramo činiti zla. Kao ni Rousseau, ni Sade ne vidi prepor između Prirode i vlastite prirode, već između vlastite prirode i lažnih društvenih načela. Inicijacija nevinog bića nije čin, već proces koji iziskuje i telesni i duševni angažman. Kao i svaka poduka, počinje s jednostavnim, da bi završila na najneobičnijem - od sodomije do koprolagnije i sifilisa razvidna je ideja gradacije (i u tematici i u jeziku), koju prati i postupno povećavanje muških spolovila uključenih u poduku. Smešno veliki udovi pri kraju knjige imaju zadatak naglasiti paroksizam delirija i žestine. Obilje, koje je prema Stevenu Marcusu jedna od opštih odlika pornografije, obilje semena, bezbroj orgazama koji su ravni smrti i ponovnom rađanju, odraz su duhovnog naprezanja, volje da otelovi vlastitu logiku.

 Sadeov "irealizam" ili "nadrealizam" ukazuje na jednu od osnovnih osobina njegovoga pisma. U tradiciji filozofske priče, on naglašava ideološki sadržaj nauštrb i verovatnosti i mogućnosti individualiziranja psihologije likova. Njegov je stil neodređen, u smislu da svi likovi (osim sluge Augustina) progovaraju istim jezikom, nema onoga kolorita koji je već Moliere doveo do savršenstva. Sadeovski je dijalog zapravo monolog muškarca-zatočenika koji mašta. Sadeov strah od monotonije je opravdan - već i zbog pristupa, koji i ovu knjigu pretvara u neku vrst moralno-filozofske rasprave.  Kumufliranje, ponavljanje i variranje grozota podseća pomalo na Voltaireovog Candidea, i ostavlja i pomalo parodični, groteskni dojam. Sve vrvi od stenjanja, dahtanja, psovki, vulgarizama i blasfemije, likovi zazivaju i Boga i đavola, jer im je to još jedan izvor užitka. Njegov svet ipak nije moralno neutralan. Iako zauzima stav čoveka koji živi onkraj dobra i zla, koji želi stvoriti apsolutni moralni vakuum, maniheizam (parnjaci Dobro/Zlo, Vrlina/Porok) ostaje prisutan u njegovoj prozi, jer se užitak, kao plod negiranja apsoluta, ne može ostvariti ako ne postoje zakoni koje treba prekršiti, svetinje koje treba pogaziti. Ipak, retorički se ton raspravljanja zadržava i u trenucima opijenosti užitkom, u metežu pohote likovi oslovljavaju jedni druge s "Vi", pa su svi ti uzdasi i svo to primenjeno poučavanje izrazito književni, pomalo kao nadopisani u tekst. 

I sam Sade dolazi do zaključka da je pravi užitak, pravi skandal u mašti, u reči, u jeziku, a ne u samome činu. Seksualno uzbuđenje potiču žar i žestina. Seksualnost je "stvar mozga" - ako se raspiri mašta, fizičko se menja u moralno. Mašta je motiv svega, ona je vrhunac užitka. 

Njegovi su vatreni susreti knjiški - njegovo je svetogrđe danas više simbolično, jer je isključivo u slikama - rečenice mu se zagrijavaju prema slici. Opisi su "izvanjski", animirani isključivo pogledom (nema ni okusa ni mirisa), jer je Sade zapravo sam. Mnogo je skandalozniji film 120 dana Sodome P. P. Pasolinija, ali ovde nećemo ulaziti u raspravu o razlikama između slikovnog i pojmovnog, između slike i reči.
Sadeovi opisi nisu naučni, više su nalik skici (u pogledu dojmljivosti), ne evoluiraju i nemaju "svoju" priču osim obilnih "ah, ah" i "oh, oh". Upravo zbog toga više je smešan no konzervativan stav nekih koji se i danas sablažnjavaju nad ovakvom literaturom. Međutim, mnogo puta spominjana Sadeova jednoličnost rezultat je krivoga čitanja, bavljenja motivom, a ne jezikom. Svesno odvajanje od oponašanja zbilje (mimesis) usmerava našu pažnju prema namernom izazivanju utrtih puteva i zacrtanih granica govora. Priča o njegovom životu zavodi nas, skloni smo ga jednostavno proglasiti realističnim piscem, no, on je romanopisac. U pronicljivom eseju Idee sur les romans (1800.) on nam jasno izlaže svoju teoriju pripovedne proze. On odbija pisati romane prema vladajućoj sentimentalnoj retorici i traži da se čovekova priroda shvati u svoj svojoj višeznačnosti. Pomoću moći onih urođenih, životinjskih nagona, on pokušava ljubav osloboditi vlastite predmetnosti i pretvoriti je u neograničenu slobodu. On je zatočenik, ali kaže: "Ja sam slobodan". 

Vidljiva Sadeova želja za sistematizacijom, katalogiziranje i slobodna igra mašte zauzdani su zakonima fikcionalnosti. Seksualnost koja obuhvata sve od pubertetske polucije i onanije do zločina može biti shvaćena i kao simbol kaznenog prava.

Ancien Regimea i svih njegovih kulturnih zasada (pedofilija kao društveno prihvatljiva seksualna praksa, sodomija kao smrtni greh koji je za sobom povlačio smrtnu kaznu).

 Zapitajmo se - zašto Sadeovo delo više sablažnjava naš moral no izvesni puritanizam? Upravo zbog njegove volje za zlom. On, pre Baudelairea, nalazi najveću čar upravo u svesti da Čini zlo. On insistira da je gotovo uvek prava srž užitka zapravo zlo. Zlo mu omogućuje oslobađanje. Sadeova je originalnost i u tome što u seksualnim devijacijama otkriva toksikomanijakalnu težnju uzbuđenju (Yvon Belaval).
Roland Barthes ukazuje na razliku između sadeovskog i današnjeg erotizma. Ona se ne artikuliše zavisno o prisutnosti, odnosno odsutnosti zločina u njemu. Današnji je erotizam, po Barthesu, sugestivan i metaforičan, dok je onaj sadeovski potvrdan i kombinatorski. U Sadea on ostaje vezan uz raspravljanje, "filozofiranje", uz potrebu usustavljivanja novoga ljubavnoga koda, novoga jezika, "jezika" činova. Čisto književno ustrojstvo dela ustupak je njegovom pokušaju bega iz "tamnice svesti"; reči su melem koji omogućuje oticanje "božanstvenoga nektara".

 Devijacija je više pitanje društva no same telesnosti. Sam orgazam ima manju težinu od opijenosti zanosom. Društvo nas seksualizira prema vlastitim normama i brani seksualnosti status prirodnog fenomena. Osporavanje zakona tako postaje neiscrpan izvor za igru mašte, jer oni ionako ne uspevaju obuhvatiti pojedinca kao zasebnu osobnost. Okrutnost je, po njemu, samo čovekova energija koju civilizacija nije uspela iskvariti, pa je prema tome ona vrlina, a ne greh. Još jedan njegov doprinos istoriji ideja jest da on slavi prirodnu okrutnost, ali je protiv svake političke i verske okrutnosti (npr. protivi se smrtnoj kazni).

Sade, za razliku od Rousseaua, isključuje identifikaciju putem samilosti, jer prvotno stanje po njemu nije prestrašenost već rat i razaranje.

Zbog čega je Sade i danas zanimljiv? Po čemu je moderan? Njegova dela postavljaju jedno izuzetno moderno pitanje pitanje jezika. Paradoks između Sadeova stvarnoga položaja, samotnog truljenja u smradnoj tamnici i njegove neukrotive mašte na neki ga način prinuđuju da posegne za jezikom, kako bi se zavarao, kako bi ovaj dokinuo njegovu čamu, ali, varajući drugoga, taj jezik obmanjuje sam sebe. Stil mu se pretvara u gomilanje jednadžbi, neumorno umnožavanje varijanti, ponavljanje istoga a opet različitoga, stil mu se pretvara u matematiku, da bi opasno zašao i u sam besmisao. Ako je dijalog zapravo monolog jedne svesti, ako se jezik pretvara u neku vrstu anti-jezika koji obmanjuje, ako čak ni forma dela (filozofski dijalog) ne može vladati tematikom, onda se Sadeovo delo približava "anti-literaturi"(Hassan). Delo ostaje samo, na vetrometini, kao izdvojeno iz istorije, kao izvan vremena i mesta, ne poštujući ni načelo verojatnosti, bliskosti istini (vraisemblance), ni načelo primerenosti (bienseance), suočeno samo s vlastitim jezikom. "On bi isto tako mogao biti prvi koji će oslikati modernu svest unutar njezine praznine.(...)  Istinski duh sadovskog jastva prijapsko je i neprestano negiranje. To ga na kraju dovodi do negiranja sebe prizivanjem praznine koja može progutati čak i vlastitu nemoć. De Sadeova svest, uzdignuta na najvišu razinu, jest anti-svest, kao što je njeno djelo anti-literatura. Duh i jezik uhvaćeni u mržnji, traže olakšanje od vlastitih oblika u ćutanju, razmernoj s okrutnošću vizija."

Večni zatočenik, materijalista, ateista, "filozof, reformator i utopista, markiz deSade primer je osvedočenoga libertinca - i slobodoumnika-agnostika i razbludnika.

Iako je proglašavan čudovištem i luđakom, on ipak nastavlja tradiciju barem tri generacije francuskih libertinaca iz 17. st. Danas de Sade posvedočuje vlastitu istinu i, iako solipsist, zalažući se za kulturni i verski relativizam, paradoksalno, poučava nas snošljivosti prema Drugome. Kao jedan od primera metafizičke pobune, prethodnik je mnogih velikana - Darwina, Freuda, Nietzschea, u neku ruku čak i Bakunjina. Imao je golem uticaj na romantičku dekadenciju, a istovremeno ga svojataju i nadrealisti. U jednom smislu on pretskazuje anti-literaturu. Danas nas njegova ostavština podseća na Thanatos, koji je uvek naličje Erosa.

 "Libertinac jesam, ali nisam ni ubica ni zločinac.

prevela : Maja Zorica

Izvor

https://pt.scribd.com/doc/38881295/MarkizDeSade-Justine-Ili-Nedace-Kreposti

Isaac Bashevis Singer, Sud, Šesto , sedmo poglavlje

Šesto poglavlje

Iako je Kalman nameravao da otputuje u Jampol odmah nakon praznika Ševuot, u poslednjem trenutku je odlučio da ostane u Maršinovu za šabat. Dogovoreno je da Temerl i Johanan dođu na Šajndlinu svadbu u šabat posle posta devetog dana meseca Ava i, ako bude Božja volja, tada će se održati veridba. Kalman je obećao da će poslati kočiju po ugledne goste. Uprkos nagovaranju reb Jeheskiela Vinera da se veridba odmah ozvaniči u Maršinovu, Kalman je odlučio da sačeka pristanak Miriam-Libe. Vremena su se promenila, kćerke više nisu primoravali na brak.

Pri kraju jednosatnog razgovora sa rabinom iz Maršinova, Kalman je svom domaćinu uručio dvesta rubalja za molitve za njegovu dušu. Zatim ga je reb Šimon odveo u svoje odaje. Ubrzo im se pridružila i rabinova žena. Oboje su se prema Kalmanu ophodili kao da je već član porodice. Od reb Mošea, rabina iz Hmjelova, dobio je komad ćilibara koji je blagoslovio još njegov deda; ćilibar je navodno imao moć da zaustavlja krvarenja.

Čim je prošao šabat, Gec je, požurivan od Kalmana, žurno upregao konje u kočiju. Kalman se već brinuo za svoje jampolske poslove i sve nerešene stvari. A uz to, Joheved je trebalo da se porodi svakog dana.

Na povratku su Mejer-Joel i reb Menahem-Mendel raspravljali o hasidskom pokretu. Reb Mendel je tvrdio da se, uprkos svim vrlinama, Maršinov i njegov rabin ne mogu porediti sa Turzijskom i svetošću tamošnjeg rabina. Svaki od tih svetih ljudi je drugačiji, napomenuo je reb Mendel. Na primer, reb Mendel iz Rimanova prima znatne priloge od svojih sledbenika i nosi zlatnu tabakeru, ali drugi hasidski rebeovi žive u siromaštvu. Za jednog duhovnog vođu najvažnija stvar je duboko proučavanje Tore, za drugog – molitva, za trećeg – dobročinstvo, svakome po njegovom nahođenju. Mejer-Joel je klimnuo glavom u znak saglasnosti, iako ga je iritiralo to hvaljenje Turzijska. Kako se Turzijsk može porediti sa Maršinovom? Čuo je da duhovni vođa Turzijska koristi propovednička tumačenja, a šta se time dobija?

Glavni razlog njegove iritacije, međutim, bio je Azriel. Kakav nedostatak poštovanja! Čim se pojavio kod rabina, u hederu se povukao u predvorje među mlade dokoličare i ološ. Čak se hvalio da nije slušao šta rabin govori. Mejer-Joel je rekao tastu za Azrielovo drsko ponašanje, ali Kalman mu je odgovorio:

— Pa čak i ako nije pravi hasid, pa šta s tim? I dalje može biti Jevrej. — Time je dao do znanja da se Mejer-Joel hvata za sitnice. Bilo je jasno da Kalman nema ni najmanju nameru da raskine veridbu.

Mejer-Joel je bio u lošem raspoloženju. Kako glasi ona stara poslovica? „Ne može se od svinjskog uha napraviti svilena kesa.” Njegov tast nije zao, jednostavno mu nedostaje otmenosti. Mejeru je bilo stalo do toga da Johanan bude njegov šurak. Po njegovom osećaju, Kalman se nije sasvim uklapao među njih. Joel se našao u ponižavajućoj situaciji. Kada Joheved rodi dete, zahtevaće pripadajući miraz i napustiće imanje, pa makar ne otišli dalje od Jampola. Nagovoriće tasta da mu u gotovini isplati sumu za godine izdržavanja koju mu još bude dugovao. Mejer-Joel je želeo da stane na sopstvene noge. Bio je zainteresovan za jedan vodenicu. Nije nameravao da izgubi legat koji mu pripada od tasta, ali nipošto nije želeo da provede ceo život među takvim prostacima. Sa dolaskom noći u kočiji je zavladala tišina. Kalman je zadremao, razmišljajući o svojim poljima žita, železničkim pragovima, rudnicima krečnjaka i sporednom koloseku čija je izgradnja već počela. Imamo je ogromne finansijske obaveze, čak su i vlasti nestrpljivo čekale železničku liniju. Jedna od njegovih kćeri spremala se da se uda ni za koga drugog do za unuka samog rabina iz Maršinova. Pre samo nekoliko godina ismejao bi onoga ko bi mu prorekao trenutni položaj ili nagovestio da će preuzeti takve platne obaveze. Sasvim sigurno mu je sada bilo potrebno božansko vođstvo kako bi se sačuvao od pogrešnih koraka.

Reb Menahem-Mendel potonuo je u nesrećne misli o svom jedincu Azrijelu. Mladić se neodgovorno ponašao u Maršinovu. Šta ako Kalman raskine veridbu? Azriel bi bio osramoćen. Mogli bi ga čak, ne daj Bože, odvesti u vojsku! Zašto ne može da obuzda svoje loše sklonosti bar dok se ne oženi? Reb Menahem-Mendel je preklinjao Boga za milost. Pre zbog poštovanja prema uspomeni na svoje svete pretke nego radi dobra svog sina.

Azriel, koji je prvog dana Ševuota u Maršinovu upoznao mladića po imenu Aron-Ašer Lipman, takođe je imao o čemu da razmišlja. Zajedno sa svojim novim poznanikom stajali su u predvorju sa molitvenicima u rukama, ali se nisu molili. Na trenutak su se posmatrali, a zatim su započeli razgovor. Aron-Ašer je bio veoma niskog rasta, imao je ogromnu glavu, mršav i kratak trup, nekoliko dlaka na bradi, bujne pejse i tamne oči. Azriel je obratio pažnju na njegov uski pojas, dobro uglancane cipele, zakopčanu kragnu košulje, a pre svega na izraz očiju, i došao do zaključka da je to obrazovan čovek.

— Zašto su Bogu svakog dana potrebni novi anđeli? — upitao je šaljivo Aron-Ašer prilazeći Azrielu. Mislio je na specijalne stihove za Ševuot, koje je kantor recitovao iz odgovarajućeg odlomka Akdamut.

— Možda ovi stari usmrde — odgovorio je Azriel u šali.


Pre nego što se služba završila, Aron-Ašer je ispričao Azrielu sve o sebi. Imamo je ženu i troje dece; njegov tast, koji je držao prodavnicu tekstila, još uvek ga je izdržavao, ali mu je i on s vremena na vreme pomagao u poslu, putujući u Varšavu po robu za prodavnicu. U tom velikom gradu upoznao je prosvetljene ljude. Želeo bi da ode u Vilnjus ili Kenigsberg kako bi tamo studirao svetovne nauke, ali njegova žena je bila religiozni fanatik, a njihovim domom je upravljala tašta. Da je samo uspeo da uštedi za kartu, već odavno bi pobegao, iako s druge strane nije mogao da podnese pomisao na napuštanje svoje dece. Govorio je i govorio: rabin iz Maršinova već ima starački um, reb Šimon intrigira želeći da preuzme vođstvo, Johanan je budala, reb Moše licemer. Dalja sudbina Jevreja u Poljskoj je pod znakom pitanja. Broj trgovaca premašuje broj kupaca. Jevreji su se našli u slepoj ulici. Licemerni Jevreji su odvratii cara Nikolaja od davanja zemlje kada je bio sklon da to učini, a sada je već prekasno. Ne koriste pravi jezik, već žargon. Odevajući se azijatski, ovdašnji Jevreji pripadaju epohi kralja Sobjeskog. Takvo stanje stvari ne može trajati.

— Vidiš li neko rešenje? — upitao je Azriel.
— Sami moramo da se ispetljamo. Sami moramo da ga nađemo.
— Ali kako?

U tom trenutku svi okupljeni su ustali da saslušaju Osamnaest blagoslova, i razgovor je prekinut. Kasnije su dvojica mladića otišla u šetnju putem drvoredom hrastova koji je vodio izvan grada. Aron-Ašer, sedam godina stariji od Azriela, čitao je mnoge zabranjene knjige i časopise. Govorio je monotonim glasom, a da bi naglasio neku temu, gurkao je Azriela u rebra kažiprstom omotanim resom sa pojasa.

— Naše metode vaspitanja moraju se reformisati. Jevreji moraju naučiti nemački, kao i poljski i ruski jezik. Deca se moraju osposobiti za zanimanje, dugi halati se moraju ukinuti, brade obrijati ili podrezati. Tamo negde u Palestini ili na Krimu, ko zna da li će biti moguće dobiti zemlju za osnivanje kolonije. Svet ide napred, a ne unazad. Čak je i Isus Navin uspeo da zaustavi Sunce samo na nekoliko sati — završio je sa ironičnim namigivanjem.

Nedelju dana pre Šajndline svadbe Kalman je poslao kočiju u Maršinov. Gec je doveo Temerl, Johanana i sluškinju po imenu Kajla. Tokom leta Kalman je proširio kuću dogradivši osam soba, pa je sada mogao udobno da smesti goste. Miriam-Liba, sa kojom je razgovarao o Johananu, izrazila je svoje rezerve — smatrala je da on nije prikladan za rabinovu snahu, ali je obećala da će osmotriti mladića. Ako joj se svidi, dobro, pristaje, ali ako ne, otac će potpuno odustati od te udaje. Kalman je smatrao da je takvo rešenje ispravno, iako bi ga drugi mogli smatrati nerazumnim. Iza zavesa svoje sobe na potkrovlju Miriam-Liba je posmatrala goste koji su izlazili iz kočije. Kalman, Mejer-Joel, Zelda, Šajndl i sluškinja Fajgl čekali su da ih dočekaju. Prva je izašla Kajla sa svežnjem u ruci, visoka žena muških crta lica. Zatim se Temerl, uz pomoć sluškinje, odvojila od jastuka na sedištu za koje kao da je prirasla. Sa molitvenikom u jednoj ruci i maramicom u drugoj, odevena u crnu kapicu, svileni šal sa dugim resama i crnu svilenu haljinu sa šlepom, pogledala je oko sebe i napravila grimasu — smrad kravljeg đubriva izazvao je napad kijanja. Poslednji je izašao Johanan. Ramena su mu bila pogurena, bio je sitan, bled, sa predugim pejsima, nosio je somotni šešir i halat do same zemlje, vezan širokim pletenim pojasom. Slično kao i majka, u ruci je držao maramicu i neku pobožnu knjigu. Miriam-Libi se istovremeno i smejalo i plakalo. — Miriam-Liba, gde si? — doviknula je Zelda.

Miriam-Liba, ni sama ne znajući zašto, odmah je osetila odbojnost prema Temerl i nakratko se pravila da ne čuje majčin poziv. Obrazi su joj goreli, želela je da ostane skrivena. Čak ju je i prisustvo rođene sestre dovodilo u neprijatnost, jer je ona celu posetu prihvatala kao dobru šalu, sa zabavljenim očima...

Miriam-Liba je nabacila šal na ramena, da bi ga već sledećeg trenutka skinula. „Ne moram da se trudim zbog ovih budala, pljujem na njih!” Osećala se posramljeno zbog nedostatka hrabrosti, a ujedno i nezadovoljno svojom prahovitošću. Na kraju krajeva, ti ljudi joj nisu uradili ništa nažao. Otac je neće udati pod pretnjom pištolja. Počela je da silazi niz stepenice sa poljskom knjigom u ruci, neka vide da radi ono što joj se sviđa. Ali se posle trenutka predomislila. Zašto da briga roditelje? A ipak, neka unutrašnja sila ju je navodila da tera inat tim ljudima koji su došli ovamo da je procene kao grlo stoke. Tek kada je trebalo da pređe prag, shvatila je glupost takvog ponašanja. Okrenula se i, skrivajući knjigu u ostavu, zakačila lonac sa pavlakom — morala je da odskoči da se ne bi poprskala.

— Tu sam, mamo. — Sa tim rečima konačno se pojavila pred došljacima.
— Gde si se sakrila? — Zelda je izvršila predstavljanje. — Ovo je rabinova kći, a ovo je moja mlađa kći, Miriam-Liba.

Miriam-Liba je znala da je trebalo da pozdravi goste, ili bar da pogne glavu pri predstavljanju, ali je stajala ukočeno, bez pokreta, pod prodirućim pogledom Temerl.

— Lepa devojka!
— Hvala.
— I visoka. Da je ne ureknu.

Johanan, zadubljen u misli, nabrao je obrve i odjednom skrenuo pogled — pogledao je žensku osobu! Šajndl, videvši njegovu zbunjenost, počela je da se smeje.

— Dovolite da vam pokažem kuću — predložio je Kalman Temerl. — Nemamo salon, naše domaćinstvo je veoma skromno.
— Kome trebaju saloni? Ah, boli me glava, ne želim to nikome.
— Možda čašu mleka?
— Ne pre molitve.

Zelda je odvela gošću u sobu namenjenu njoj, gde je Temerl odmah oprala ruke, dok je njena sluškinja držala peškir u pripravnosti. Zatim je pogledala po sobi. Izgledala je besprekorno, a drveni, sveže obojeni pod mirisao je na borovinu. Uz uzglavlje kreveta stajala su, jedno na drugom, tri nagomilana jastuka naslonjena na podmetač koji obično koriste bogati seljaci.

— Gde je ovde istočni zid?
— To je ovaj — pokazala je Zelda.

Johanan, koga je Kalman odveo u sobu namenjenu njemu, postavio je isto pitanje:

— Gde je ovde istočni zid?
— To je ovaj.
— Zar zaista ovde nema minjana za obavljanje molitvi?
— Odakle bi bio? Izvan grada smo.
— U tom slučaju dozvoljeno je moliti se sam.

Johanan je oprao ruke i počeo da šapuće molitve, okrenut licem više ka jugoistočnom nego ka istočnom zidu sobe. Završivši uvodne jutarnje molitve, stavio je tefilin. Osećao se umorno od puta, misli su mu bile rasejane. Do njega su doprle glasine da treba da se oženi jednom od Kalmanovih kćeri. Zašto je morao da dolazi čak ovamo? Podneo je ovo putovanje zahvaljujući tome što se udubio u čitanje svete knjige koju je poneo sa sobom i zahvaljujući recitovanju psalama napamet, a ujedno moleći Gospoda da ga sačuva od loših misli. Nije mogao, međutim, da se uzdrži da ne baci pogled na livade, polja, seljake, stoku, taj spoljni svet koji nije želeo da posmatra, jer bi ga mogao odvratiti od dužnog služenja Stvoritelju. Treba nepokolebljivo savladavati sve prepreke. Setio se preporuke da molitve treba izgovarati tako polako kao da se broje zlatnici. A zar svete reči nisu dragocenije od najvećeg broja zlatnika? „Gospod je pravedan u svim svojim delima i milostiv u svim svojim radovima... Gospod je blizu svih koji ga prizivaju, svih koji ga prizivaju u istini. Ispuniće želju onima koji ga se boje, čuće vapaj njihov i spasiće ih.” Kakve reči! Bog je blizu svih koji ga prizivaju. Treba samo moliti, i On će odgovoriti. Kako su beznačajne ludosti sveta naspram istine! Johanan je osećao da viče Svevišnjem svojim umom, srcem i celim svojim bićem: „Pomozi mi, Gospode! Želim samo Tebi da služim sa predanošću, do poslednjeg daha. Ništa više ne tražim.”

Mejer-Joel je došao po Johanana i, budući uveren da je ovaj već završio molitve, otvorio je vrata. Ali sveti mladić nije obratio pažnju na njega i nastavio je da šapuće Osamnaest blagoslova. Na dan Šajndlinog venčanja Kalman je vodio ozbiljan razgovor sa Miriam-Libom. Petnaest minuta kasnije kćerka je izašla od njega sa rumenim obrazima i drhtavim nozdrvama. Otišla je u kuhinju da kaže majci da otac želi da je vidi. Miris medenjaka i sveže pečenih hlebova od pšeničnog brašna sa dodatkom šafrana ispunjavao je kuhinju. Živina i govedina već su bile očišćene po pravilima košera. Zelda je obrisala ruke o kecelju i izašla iz kuhinje. Ubrzo se vratila nasmejana, ali sa tragovima suza na obrazima. Ušla je mala Cipel; iako još nije imala ni jedanaest godina, visinom je skoro dostizala Šajndl. Kosu je nosila spletenu u duge kike, ali se i dalje ponašala kao dete. Kuvarica je za nju ispekla poseban medenjak sa slovom „C” na vrhu i uvila ga u zlatnu hartiju. Devojčica je, zgrabivši vruć medenjak, prebacivala ga iz ruke u ruku, žaleći se da je peče. Zelda je privukla kćerkicu k sebi, zagrlila je i poljubila, a suze su joj tekle u potocima iz očiju.

— Ah, moje jadno dete! — prošaputala je.
— Ali gospođo, pa to je svadba! — javila se jedna od pomoćnica u kuhinji.
— Idi kod oca, dušo, hoće da priča sa tobom — rekla je Zelda.
— Sa mnom?
— Da, moje pile.
— Pogledaj, tato — Cipel je pozdravila oca i pokazala mu medenjak. — Na njemu je moje slovo.
— Siguran sam da će biti veoma ukusan. Dođi k meni, dušo.
Kalman, koji je sedeo na čelu stola, pokazao je Cipel na stolicu. Jedva je mogla da veruje u to, jer joj se nikada ranije nije obratio da sedne. To je bio dokaz da odrasta.
— Cipel, jesi li videla Johanana? — upitao je Kalman uzevši je za ruku.
— Rabinog sina? Videla sam.
— Kako ti se sviđa?
— Ima tako lepe pejse!
— Da li bi ga želela za verenika?

Cipel se uozbiljila.

— A zar on ne namerava da se veri sa Miriam-Libom?
— Miriam-Liba ga neće.
— A zašto?
— Ni sama to ne zna. Cipel, voleo bih da te vidim verenu sa Johananom.

Devojčica je pocrvenela i odgovorila:

— Suviše sam mlada.
— Ne nužno. U stara vremena udavali su osmogodišnje devojčice. A pravo venčanje se neće održati još nekoliko godina. Kao mlada nevesta dobićeš lepe poklone. Taj mladić je čudo prirode, njegov deda je mudrac iz Maršinova. Snaći će nas velika čast.
— A šta je sa Miriam-Libom?
— Božjom voljom neće ostati stara devojka. Naći će sebi muža. Pa šta kažeš, Cipel?
— Kako tata želi.
— Zapamti, Cipel, ovo više nije dečja igra. Johanan je veoma učen, a uz to je i polusiroče. Ne sme se povrediti. Udaćeš se za njega, ako Bog da. Ta izrašćeš iz dečijeg doba.
— Znam to.
— Pa, hoćeš li ga?
— Zašto da ne?
— Pa dobro, ne želim da odlučujem bez tvog pristanka. Slažeš se, tako da je sve u redu. Uz Božju pomoć sreća će ti osmehnuti. Bićeš moj ponos i radost.
— Mogu li sada da idem?
— Čemu žurba? Kolač ti neće pobeći. Verena devojka mora se ponašati dostojanstveno. Dobićeš na poklon sat sa lančićem, kao i miraz i opremu. Johanan je stariji od tebe, ali ne mnogo.
— Koliko ima godina?
— Šesnaest.
— Oj.
— To nije tako mnogo.
— On je već mladić...
— Naravno. Šta s tim? I ti si mlada gospođica.
— Znam to.
— Pre nego što primetiš, porašćeš uz Božju pomoć. Vreme ne stoji, dušo. Da li sam ja davno imao tvoje godine, šta misliš? Čini se kao da je bilo juče.
— Ali tata već ima tako dugačku bradu! — nasmejala se Cipel.
— Pa šta s tim? I Johananu će izrasti brada. Kada uz Božju pomoć postaneš udata žena, nosićeš kapu. Uz Božju pomoć dočekaćeš i decu.
— Ja kao mamica?
— I tvoja majka je nekada bila mala devojčica. Sećam je se kada je imala tvoje godine. Tvoj deda, neka mu duša počiva u miru, kao siromašan ali pobožan Jevrej prepisivao je sveta pisma. Svaki put pre nego što bi seo da prepisuje, obavljao je obredno pranje; tvoja baka je bila vrla žena. Oboje su se već sjedinili sa svojim precima.
— Zašto?
— Niko ne živi večno. Čovek koji se ne pripremi na ovom svetu, stupa na onaj drugi praznih ruku. Udajom za mudraca doživećeš radost na oba sveta.
— Tata misli da će on mene hteti?
— Johanan? On ne gleda devojke, biće poslušan svojoj majci. Lepa si, da te urokljivo oko zaobiđe. Imaš crnu kosu, svetlo lice. Svidećeš mu se. Bićeš vrla jevrejska kći. I verna. Je li tako?
— Jeste.
— Sačekaj, imam nešto za tebe. — Pretražujući po džepovima našao je srebrnu rublju. — Evo, uzmi ovo.
— Stvarno?
— Naravno.
— Ach, hvala ti...
— Kupi sebi nešto. Ali sada dođi k meni.

Cipel je pritrčala ocu, zagrlili su se i poljubili. Prošla mu je prstima kroz bradu. Kalman bi voleo da je posadi na koleno i poskakuje je kao na konju — što je radio još pre godinu dana — ali je obuzdao tu želju.

— E pa, to bi bilo sve — rekao je na kraju.
— Mogu li svima da kažem?
— Ne, za sada je to tajna.
— Dobro.

Uzevši svoj medenjak, Cipel je izašla, ali se još jednom okrenula da pogleda za sobom. Iza vrata je čekala majka sa raširenim rukama.

— Sve sam čula, dušo. Imam samo jednu molbu Bogu: da doživim tvoju svadbu; najpre Miriam-Libinu, pa onda tvoju.
— Mamice...

Majka i kćerka su se strasno poljubile, Zelda je plakala. Kalman je otišao u Temerlinu sobu, a žena je ubrzo pošla za njim. Nakon njihovog odlaska Temerl je poslala sluškinju po Johanana. Cipel je ostala još trenutak u kući, a zatim je otrčala do štale i uvukla se na sve četiri u ugao sa niskim kosim krovom koji joj je služio kao skrovište. U blizini je rasla vrba i stajao zasečeni panj koji se koristio za cepanje drva. Cipel je sedela u skrovištu i, jedući svoj medenjak, posmatrala srebrni novčić.

Kada je sluškinja došla po Johanana, sedeo je duboko udubljen u čitanje Svetog pisma. Nlutio je, sudeći po šapatu okolo, da se nešto dešava. Par puta, stavši uz prozor, video je devojke kako prolaze, pa je pretpostavljao da je jedna od njih njegova buduća verenica. Smeh i razgovori dopirali su iz susednih soba. Iako je sve bilo stvar sudbine, preklinjao je Boga da mu da mirnu i vrlu ženu, a ne nekog vetropira. Čemu se tu smejati? Kada bi čovek bio svestan koliko se demona krije okolo, kako je lako posrnuti i upropastiti budući život, strah bi ga sprečio da se smeje. Označavajući mesto do kog je stigao u komentarima Talmuda, Johanan se u duhu izvinio autorima što prekida duhovno opštenje sa njima. Srce mu je kucalo brže nego obično. Zaustavio se u predsoblju da poravna pejse. Možda će njegovi budući tast i tašta želeti pažljivo da ga osmotre...



Sedmo poglavlje

Grof Jampolski je sa porodicom stigao na Šajndlino venčanje i upravo tamo je Miriam-Liba upoznala mladu groficu Helenu. Poljaci su voleli Miriam-Libu, koja je govorila poljski tečnije od svojih sestara. Razlika u godinama između dve devojke iznosila je jedva nekoliko meseci. Čim se ceremonija venčanja završila, grof sa ženom i kćerkom Felicijom vratio se u dvorac, ali je Helena insistirala da želi da ostane. Sedavši pored Miriam-Libe za devojački sto, pojela je malo praznične kokošije supe, zalogaj šarana i pšeničnu zemičku. Nekoliko žena, koje su se ustručavale da priđu grofici, okružile su Helenu i počele da razgovaraju mešavinom poljskog i jevrejskog. Kada je zasvirao orkestar i kada su devojke počele da se hvataju u parove za ples, Helena se obratila muzičarima tražeći mazurku, pa je prema običaju bacila novčić na bubanj, poklonila se kao elegantan kavaljer pred Miriam-Libom i pozvala je na ples. Društvo je posmatralo taj neobičan prizor kako poljska grofica pleše sa Jevrejkom, a nije nedostajalo smeha, galame i aplauza. Obe devojke su imale sličnu građu, iako se Helena odlikovala bujnijim poprsjem. Bila je odevena u belu haljinu sa izrezom napredu i na leđima, sa pufnastim rukavima i u srebrne cipele na visokim, tankim štiklicama. Medaljon joj je krasio vrat, a kosu je podigla visoko na francuski način. Gomila stanovnika Jampola stajala je na vratima, posmatrajući i gurajući se.

— Sve se može videti ako se živi dovoljno dugo — rekla je jedna od žena svojoj susedki.


Pre kraja večeri Helena je pozvala Miriam-Libu u dvorac. Ali tek na dan Cipelinih veridbi — dok su hasidi bučno gozbovali na dvoru, piškeći pod drvećem, gazeći travu i koristeći lišće sa drveća kao toalet-papir — Miriam-Liba je obukla novu haljinu i sa buketom poljskog cveća konačno krenula u dvorac.

Helena je predala buket sobarici, naredivši da ga stavi u vodu, i uvela Miriam-Libu u sobu kako bi je predstavila porodici. Grofica je uveravala mladu gošću da uopšte ne izgleda kao Jevrejka, nakon čega se povukla u svoju sobu. Feliciju je ljutilo što mora da primi Kalmanovu kćer, a ujedno je u sebi prekoravala sebe što krši zavet poniznosti i života bez lažnog ponosa. Tek juče je u svoj dnevnik zapisala: „Ako ne mogu da ispunjavam Isusove zapovesti, više volim da umrem.” Stoga je podarila Miriam-Libi osmeh i pohvalila njenu haljinu koju je sašio krojač Nisen. Miriam-Liba joj je brzo uzvratila sličnim komplimentom.

Grof, odeven u nedavno kupljene čakšire i sako sa škotskim kariranim uzorkom, primio je Miriam-Libu sa ljubaznošću demokratke. Sedavši naspram devojaka na klupu u letnjikovcu, pričao je o strašnim zimama u severnoj Rusiji, o državnim službenicima sa kojima su se zatvorenici bratimili, o znatnoj slobodi u kojoj je uživao u izgnanstvu, gde mu je bilo dozvoljeno da jaše konja, lovi i kliza se. Sibirski seljaci su odlazili u lov na medvede naoružani samo motkama. Lokalno stanovništvo mučile su štetočine. Kada je grof počeo da opisuje kako su se u domaćinstvima steniče gnezdile u mahovini između plafonskih greda i padale odozgo u mraku kako bi sisale krv svojim žrtvama, Helena je briznula u glasna smeh, a Miriam-Liba se blago osmehnula. Felicija je, međutim, stajala na izvesnoj udaljenosti i odavala utisak da ne sluša, pa je neprimetno pljunula u maramicu opsivenu čipkom.

— Kako možeš o tome da pričaš, oče?
— Ako je stenicama svejedno, zašto bih se ja brinuo? Svi smo stvoreni od iste protoplazme.

I Felicija je otišla puna gađenja. Otac ni o čemu drugom nije govorio osim o vašima, stenicama, prljavštini i ritama, o svemu što je odvratno. Čak i dok je jeo, njegove misli su bile okupirane odvratnostima. Svakome bi moglo da se smuči, a Felicija je znala da joj otac to radi inata radi. Tokom izgnanstva Rusi su ga zarazili svojim nihilističkim stavovima i bezbožničkim materijalizmom. Punio je lulu jakim, seljačkim duvanom koji je smrdeo u celom stanu. I ta Rusinja — svi su već znali da je doveo sa sobom ženu koja je zauzela kolibu na Peskovima, gde su ranije živeli Jevreji. Sve se odigralo onako kako je Felicija predviđala. Otac je pio, koristio vulgarne reči i kaljao dobro ime stare plemićke porodice, živeći otvoreno sa bludnicom. Da nije smatrala svojom hrišćanskom dužnošću da podnosi patnju sa poniznošću i da nije toliko volela staru, nesrećnu majku, pobegla bi od kuće ili bi se ubila.

Felicijin odlazak nije zabrinuo grofa, samo je slegao ramenima. Sada je razgovor prešao na Jevreje.

— Mi, Poljaci, trebalo bi da učimo od vas — rekao je grof. — Mi pretvaramo zlato u blato, a vi pretvarate blato u zlato.

Miriam-Liba je pocrvenela.

— Ima takođe i mnogo siromašnih Jevreja.
— Ma znam, znam, ali vi svi provodite vreme smišljajući kako da se obogatite!

Helena je povela Miriam-Libu u obilazak dvorca, zaklanjajući usta lepezom dok je zevala. Pokazala joj je redom plavu sobu, zlatni salon, svoj sopstveni budoar, biblioteku. Miriam-Liba je samo jednom bila u dvorcu, pre mnogo godina, kada je kao dete pratila oca tokom jedne od njegovih poseta. Od tada se zgrada veoma promenila. Prokišnjavanje krova izazvalo je oštećenja u unutrašnjosti. Prozori su se iskrivili, zidovi su slegli. U vlažnoj biblioteci knjige — uglavnom žitija svetaca i istorija naroda — prekrile su se buđom. Helena je, pokazavši Miriam-Libi stolicu sa visokim naslonom, sama sela na klupicu.

— Ovde je tako gluho da ponekad mislim da bih rođeno tako mogla već da ne budem živa. Tokom cele godine ne sretnem nijednog lepog mladića — poveravala se. — A šta će biti sa vama? Da li ćete se udati za Jevrejina?
— Samo ako mi se bude dopao.
— Imate pravo. Nikada ne bih mogla da se udam bez ljubavi. Nedavno, tokom boravka u Zamošću, tetka mi je predstavila sina svoje prijateljice. Otišla sam sa njim u šetnju, a on je odmah počeo da baljezga o ljubavi. Kada smo prelazili preko mosta, rekao je: „U ovoj vodi ima mnogo malih ribica, veoma malih ribica.” Zamrzela sam ga čim je izgovorio te reči „male ribice”. Pomislila sam u sebi: „Sam nisi ništa drugo nego mala ribica.” Zar to nije čudno?
— Savršeno vas razumem.

Te večeri pao je sneg i sipao je bez prestanka celu noć. Velike pahulje snega padale su gusto i bile su suve kao so. Ujutro se temperatura spustila, stegao je mraz. Dvorac je povratio svoju nekadašnju lepotu. Zakrpe na krovu su nestale, balkoni i rezbareni venci istakli su svoje obline. Kristalne ledenice visit će sa prozorskih okvira, a mraz je šarao stakla cvetnim šarama. Čak se i dim koji se dizao iz dimnjaka ka vedrom nebu savijao u elegantne spirale. Dva psa, Vuk i Grom, lajala su bez prestanka, krava u štali je čeprkala rogovima o vrata, pevci su pevali, gavranovi grakali. Polja posejana ozimicom, koja je već počela da klija, obavijala je beskrajna belina. Iz žbunja je provirio zaičić i posmatrao podmlađeni dvorac — grof je zgrabio dvocevku i opalio. Zec je nestao, ostavljajući jedva vidljive tragove.

Grof je ustao dok je još bio mrak. Iako je sve izgubio — i imanje i sina Lucjana — njegov žar za uživanjem u životu nije usahnuo. Odmah je na noge navukao čizme, a ne kućne papuče, i promarširao kroz sobe, zalupivši vratima i budeći sve. Gladan i žedan izašao je u dvorište da se umije pored bunara. Sanjao je o lovu, ali nije imao lovačke pse za praćenje i donošenje divljači.

U kuhinji je dadilja Barbara mlela zrnastu kafu u ručnom mlinu. Hvalila se time da je od baba i prababa preuzela veštinu kuvanja kafe. Grof je proždrljivo jeo ražani hleb sa puterom i gutao crni, nezaslađeni napitak. Iako je znao da to prkosi lepom vaspitanju, ipak je posle svakog gutljaja štucao kao izgladneli seljak. Lizao je jezikom mrvice koje su se lepilese za brkove. Tokom izgnanstva došao je do zaključka da cela etiketa ne vredi ni prebijene pare. Ponovo je pročitao Rusoova dela. U Poljskoj su se preterano poštovali lepi maniri.

Završivši doručak, grof je otišao u ženinu spavaću sobu. Grofica je spavala tako lakim sanom da bi je probudio i najmanji šum. Već je stigla da zapali sveću koja je stajala na noćnom stočiću. — Majko, ustaj i pogledaj sneg. Dubok je skoro metar.
— Vladislave, više puta sam te molila da me ne zoveš majkom.
— Nećeš da doručkuješ? Da popiješ nešto toplije?
— Hvala, ne želim ništa.
— Smršala si do koske. Od ničega se ništa ne pravi. Krećem u varoš.
— Zašto stalno tamo ideš?
— Da popričam sa Jevrejinima.
— Zašto sa Jevrejinima?
— A ima li tamo koga drugog? Poljaci umeju samo da plaču. Dosadni su mi. Jevrejin će te prevariti, izvući iz tebe poslednju rublju, ali nije živi leš niti se večito hvali nekakvim glupim poreklom. — Neka ti Bog oprosti takve bogohulne reči.
— Šta bi htela iz grada? Doneće ti pomorandže.
— Ne želim pomorandže.

Vojčeh je pokušavao da pomogne grofu da se popne u male sanke — velike sanke su bile preteške i zahtevale su zapregu od četiri konja — ali grof to nije dozvolio. Grofica, čuvši da joj muž odlazi, uzela je sa noćnog stočića Bibliju. Znala je kod koga je tako žurio. Otvorila je Knjigu psalama i počela poluglasno da čita svete reči. Kada je stigla do stihova o siromašnom bogobojaznom čoveku na koga zli ljudi oštrenjem zuba kidišu i okružuju ga kao čopor pasa spremnih da ga razdrpu — zaustavila se. Zar se ne nalazi u položaju tog čoveka? Zar ona, Marija, nije okružena zlom? Od dva sina, jedan, Lucjan, više nije živ, a drugi, Juzef, nalazi se u izgnanstvu u dalekoj Engleskoj. Najstarija kći Felicija ostaje usidelica, imanje im je konfiskovano, a muž je vara. Kada je stigla do odlomka: „Otac i majka su zaboravili na mene, a Bog će me uzeti k sebi”, počela je da jeca. Bolele su je grudi. Da, kada je sve izgubljeno, ostaje Bóg Svemoćni. Obično bi se posle plača grofica osećala bolje, ali ovoga puta bilo je drugačije. Zatvorivši svetu knjigu, poljubila je krst uklesan na koricama i pozvonila srebrnim zvončićem za Barbarom.

— Pozovi Feliciju.
— Dobro, izvolite, milostiva gospođo.

Kada je kćerka došla, grofica joj je pokazala fotelju pored kreveta.

— Felicijo, moram sa tobom otvoreno da razgovaram — počela je. — Nisi više dete. Ja neću živeti večno. Znaš da na oca ne možeš da se osloniš. Nadala sam se da će ga ovo teško iskušenje, progonstvo na Sibir, promeniti na bolje, ali naprotiv, njegova duša je postala još crnja. Šta će se dogoditi posle moje smrti? Bojim se da će otac osramotiti i sebe i tebe.
— Mamo, biće ti bolje.
— Možda... Otvori moju torbicu. U njoj je ključić. Da, to je taj.
— Zašto?
— Radi šta ti kažem. Sada otvori donju fioku sekretarice. Na samom dnu, sa desne strane, naći ćeš kutiju sa nakitom. Izvadi je, da, baš tu, i dodaj mi je u ruke.

Felicija je pažljivo izvadila ebanovinsku kutiju inkrustiranu slonovačom i predala je majci, koja je otvorila poklopac. Unutra su ležali nizovi bisera, broševi, narukvice, minđuše i prstenje svake vrste, uglavnom optočeni dijamantima.

— Sve ovo pripada isključivo meni, Felicijo, i to je celo moje imanje, moje sopstveno, doneto iz roditeljske kuće. Ne želim da dopadne u ruke tvog oca. Lako bi proćerdao taj novac. Sve namenjujem tebi, osim ovog manjeg niza bisera. Daj ga Heleni na dan njenog venčanja, ali ne ranije. Ona je sličnija ocu, nije tako bespomoćna kao ti. Metnula si na mene. Molim se da nađeš odgovarajućeg muža. Međutim, u slučaju potrebe imaćeš ove dragocenosti. Želim da ih uzmeš već sada.

— Mamo, to nije neophodno.
— Sve sam promislila. Ne znam koliko to vredi, sigurno bar četrdeset hiljada rubalja, a možda i mnogo više. Ako, ne daj Bože, budeš morala da ih prodaš, nemoj ići kod jeftinog kujundžije. Idi u Varšavu, na Krakowskom Przedmiešću nalazi se časovničar i zlatar Adam Nosek. Njemu možeš verovati.
— Mamo, pred tobom su još cele godine života...
— Imam poslednju molbu za tebe.
— Šta to, mamo?
— Znam da Lucjan nije živ. Da je živ, našao bi neki način da stupi u kontakt sa nama. On je na nebu sa anđelima i uskoro ću se tamo sresti sa njim. Želim da posle moje smrti na spomeniku bude uklesano njegovo ime pored mog.
— Mamo, cepaš mi srce.
— Želim da budeš spremna. Tako će biti bolje. Naša zemlja je dolina tuge. Šta sam doživela od tvog oca? Mnogo bola, malo radosti. Moja duša već želi da napusti telo. Pogledaj kako sam smršala, propala. Ni sama sebe više ne prepoznajem. Kada bih te samo videla srećnu! Nađi sebi muža, Felicijo, i nemoj previše da biraš. Ne mora da bude bogat. Samo da bude plemenit i verujući čovek. Šta se dogodilo sa našim bogatstvom? Ali dosta o tome. Uzmi kutiju i sakrij je kod sebe. Gde ćeš je staviti?
— U svoj toaletni stočić.
— Zaključavaš li ga? Dobro. Želim da umrem ne posedujući ništa. Bog voli siromašne. Sada možeš da ideš.

Felicija je oklevala.

— Da uzmem to odmah?
— Da. Koliko puta moram da ti ponavljam!
— Ali, mamice... — Nagnuvši se nad majkom, počela je da joj ljubi ruke i čelo. Žalosni, tihi plač Felicije ličio je na mjaukanje ma četa. Grofica se nestrpljivo obratila osorno:
— Molim te, idi već jednom.

Felicija je jecajući uzela kutiju i nesigurnim korakom izašla iz sobe. Kakvu korist može imati od svih tih dragocenosti? Zaključala je kutiju u toaletnom stočiću u budoaru. Posle nekog vremena suze su joj se osušile. Stala je pored prozora i pogledala napolje. Gornja stakla bila su prekrivena mrazom, donja su se već otopila. Napolju je sijalo sunce. Primetila je tragove sanki svog oca i otiske konjskih kopita. Dve vrane su kljucale zob iz konjskog đubriva i lepršale krilima. Odjednom je ugledala Helenu sa Miriam-Libom, Kalmanovom kćerkom, odevenom u pleteni žaket i debelu suknju od sive vune. Helena je nosila tamnozeleni kostim sa reverima ukrašenim aplikacijom u obliku lovorovog lišća. Obe devojke su nosile klizaljke i išle ka zaleđenom jezeru. Felicija je okrenula pogled. Otac se povezao sa Rusinjom, a sestra se sprijateljila sa bogatom Jevrejkom. Brinuli su samo o zadovoljstvima. Majka leži bolesna, a Helena ide na klizanje. Potpuno je bez srca.

U tom trenutku Felicija je već znala šta će uraditi kada joj majka umre. Stupiće u samostan, uneseće te dragocenosti kao miraz i narediti da se od njih napravi kruna za Presvetu Bogorodicu. Nisu joj potrebna nikakva svetovna bogatstva za sebe. Jednom zauvek iščupaće iz svog srca sve zemaljske nade i snove o ovozemaljskoj sreći. Hleb i voda i tvrda klupa — to je sve što joj treba. 

  PDF poljski 

Prethodna poglavlja na blogu :

Prvo i drugo poglavlje

Treće, Četvrto poglavlje

Peto poglavlje