05.02.2020.

John Green, Gradovi na papiru ( 5 )



5.

       “Zadatak šesti”, reče Margo kad smo se ponovo vratili na cestu. Mahala
je prstima po zraku, sušeći lak na noktima, kao da prebire po klaviru.
       “Ostaviti cveće na Karininu pragu, zajedno s porukom izvinjenja.”
       “Šta si joj učinila?”
       “Pa, kad mi je rekla za Jasea, ja sam, kako da kažem, ubila glasnika.”
         “Kako?” pitao sam. Stali smo pred jednim semaforom na crveno, a
neki klinci do nas u sportskom autu turirali su motor – kao da bih se utrkivao Chryslerom. Pa čim malo jače pritisnem gas, počne trokirati.
          “Ne sećam se više kako sam je ono nazvala, ali bilo je nešto kao: ‘Ti
cendrava, glupa, konjskozuba, debebeloguza kujo s najodvratnijom frizurom u središnjoj Floridi’ – a to ti nešto govori.”
         “Da, frizura joj je stvarno smešna”, rekao sam.
         “Znam. Samo je to bila istina od svega što sam rekla. Kad nekome govoriš gadosti, moraš paziti da ne kažeš i poneku istinu, jer posle ne možeš potpuno i iskreno povući rečeno, razumeš. Mislim, mogla je raditi senčenje. Mogla je izvući i pramenove. Ali otkud joj ideja da nabaci taj zebra-efekt.”
 
      Dok sam vozio ka Karininoj kući, Margo se na trenutak zavukla u prtljažni prostor i vratila se s buketom tulipana. Na jednoj stabljici bila je zakvačena poruka koju je Margo presavila da izgleda kao omotnica. Čim sam stao, predala mi je buket pa sam potrčao stazicom do kuće, položio ga pred Karinin prag i hitro šmugnuo nazad.
        “Zadatak sedmi”, objavila je kad sam se vratio u auto. “Jedna riba
za dražesnog gospodina Worthingtona.”
    “Ne verujem da je stigao kući”, rekao sam, s jedva primetnom naznakom sažaljenja u glasu.
       “Nadam se da će ga za nedelju dana murjaci pronaći bosonogog i gologuzog kako bunca u nekom jarku uz cestu”, rekla je Margo ravnodušno.
       “Podseti me na to da se nikad ne zafrkavam s Margo Roth Spiegelman”, promrmljao sam, a Margo se nasmiejala.
         “Ozbiljna sam”, rekla je. “Našim se neprijateljima crno se piše.
        “Tvojim neprijateljima”, ispravio sam je.
        “To ćemo tek videti”, brzo je odgovorila, a onda je odjednomživnula i rekla: “Hej, ovo ću obaviti sama. Problem s Jasonovom kućom je taj što imaju nekakav prokleto dobar sigurnosni sistem. A ne treba nam još jedan napadaj panike.”
       “Uh”, rekao sam.


       Jason je živeo ulicu niže od Karin, u tom prebogatom kvartu zvanom
Casavilla. Sve su kuće u Casavilli bile građene u hacijenda-stilu, s krovovima pokrivenim crvenim crepom, samo što ih nisu sagradili Španci, nego Jasonov stari, koji je bio jedan od najbogatijih građevinskih preduzetnika u Floridi.                “Velike ružne kuće za velike ružne ljude”, rekao sam Margo kad smo stigli u Casavillu.
      “Ma je li? Čuj, ako se ikad pretvorim u osobu s jednim detetom i sedam spavaćih soba, učini mi uslugu i upucaj me.”
        “Zaustavili smo se ispred Jaseove kuće, arhitektonskog čudovišta koje bi izgledalo kao prevelika španska hacijenda kad bi se mogla prevideti tri debela dorska stupa koja su se protezala sve do krova.
        Margo je uzela i drugog soma sa stražnjeg sedišta, zubima skinula poklopac sa hemijske olovke i rukopisom koji uopšte nije ličio njenom načrčkala nešto na pakpapiru:

         Ljubav koju je MS osećala prema tebi: Spava s Ribama.

        “Slušaj, ostavi motor upaljen”, rekla je i nabila na glavu Jasonovu bejzbolsku kapu, okrenuvši šilt na zatiljak.
      “Okej”, odvratio sam.
       “I ostavi auto u brzini”, rekla je.
         “Okej”, potvrdio sam i osetio kako mi se puls ponovo ubrzava. Udiši na nos, izdiši na usta. Udiši na nos, izdiši na usta. Noseći u rukama soma i boju u spreju, Margo širom otvori vrata, potrči preko skupog travnjaka Worthingtonovih i sakrije se iza hrasta. Mahnula mi je kroz tamu, ja sam joj odmahnuo, onda je ona teatralno i duboko udahnula, isduvala obraze, okrenula se i potrčala.
           Nije napravila ni nekoliko koraka, a kuća se osvetlila kao božićno drvce na glavnom trgu i alarm je počeo zavijati. Na trenutak sam došao u napast da je prepustim njezinoj sudbini, ali sam ipak nastavio udisati na nos i izdisati na usta dok je ona trčala prema kući. Ubacila je ribu kroz prozor, a alarm je tako glasno zavijao da sam jedva čuo zvuk lomljenja stakla A onda je, što je bilo posve nalik na Margo Roth Spiegelman, uzela malo vremena da sprejem pažljivo ispiše slovo M na delu prozora koji nije bio razbijen. Zatim je iz sve snage pojurila prema autu, dok sam ja jednom nogom pritiskao papučicu gasa, a drugom kočnicu, tako da se Chrysler napeo kao punokrvni trkaći konj. Margo je tako brzo trčala da
joj je s glave odletela kapa i kad je uskočila u auto, već smo kretali, i pre nego što je uspela da zatvori vrata.
         Stao sam tek na kraju ulice, ispred znaka za obvezno zaustavljanje, i Margo je rekla: “Kog se đavola zaustavljaš? Vozi, vozi, vozi”, a ja sam rekao: “Ah, da”, jer sam zaboravio da sam već odbacio svaki oprez i slične trice. Zanemario sam još tri znaka obavezna zaustavljanja u Casavilli i već smo bili prešli dva kilometra po Pennsylvania Avenue kad smo se mimoišli s policijskim autom s upaljenom rotirkom.
            “Ovo je bilo prilično gusto”, rekla je Margo. “Mislim, čak i za mene. Da ti to kažem na Q-način – puls mi se lagano pojačao.”
            “Isuse”, rekao sam. “Mislim, zar je nisi mogla ostaviti u njegovu
autu? Ili barem na pragu?”
           “Mi donosimo jebenu oluju, Q. Ne škropac.”
           “Reci mi da je osmi zadatak manje frkovit.”
            “Ne brini. Osmi zadatak je dečija igra. Vraćamo se u Jefferson Park.
Do Laceyne kuće. Znaš gde živi, je l’ da?” Znao sam, iako se Lacey Pemberton nije nikada udostojila da me pozove. Živela je na drugoj strani Jefferson Parka, oko kilometar i po od mene, u lepom stanu iznad papirnice – zapravo u istom bloku u kojem je živeo i onaj mrtvac. Poznavao sam tu zgradu jer su na trećem spratu živeli prijatelji mojih roditelja. Da bi se došlo do stanova, moraš proći dvoje sigurnosnih vrata koja su uvek zaključana. Kladim se da ni Margo Roth Spiegelman ne može provaliti unutra.

   “Pa, je li Lacey bila zločesta ili dobra?” pitao sam.
   “Lacey je bila drukčije zločesta”, odvratila je Margo. Ponovo je okrenute glave gledala kroz suvozačev prozor i govorila  u stranu da sam je jedva čuo.  “Mislim, prijateljice smo još od vrtića.”
     “I?”
      I prećutala mi je to o Jaseu. I ne samo to. Kad bacim pogled unazad, vidim da je užasna prijateljica. Mislim, na primer, čini li ti se da sam debela?”
     “Zaboga ne”, rekao sam. “Ti si...” A onda sam se ugrizao za jezik i nisam rekao: nisi mršava, ali u tome i jeste tvoj šarm; tvoj šarm je u tome što ne izgledaš kao dečko. “Ne bi trebala smršati.”

    Nasmejala se, odmahnula rukom i rekla: “Toliko voliš moje veliko dupe?” Skrenuo sam na trenutak pogled s ceste i pogledao je, ali nisam trebao, ionako je lako mogla pročitati s moga lica šta mislim, a moje lice je govorilo: Kao prvo, ne bih rekao da je baš veliko, a kao drugo, pre bih rekao da je na neki način spektakularno. Još više od toga. Ne možeš rastaviti osobu Margo od tela Margo. Ne možeš gledati jedno, a ne videti drugo. Kad gledaš Margoine oči, vidiš i njihovu modrost i njihovu margost. Na kraju krajeva , ne možeš reći da je Margo Roth Spiegelman debela ili da je mršava, isto kao što ne možeš reći da je Eiffelov toranj usamljen ili da nije usamljen. Margoina lepota bila je poput neke zapečaćene posude savršenstva – bez pukotine i nelomljiva. “

    Ali stalno je imala te dvosmislene komentare”, nastavila je Margo. “‘Posudiću ti ovaj šorc, ali mislim da ti neće pristajati.’ Ili: ‘Baš si otkvačena. Kako se samo momci zaljubljuju u tvoj karakter.’ Stalno me tako podcenjivala. Mislim da nikada nije rekla nešto što nije bilo pokušaj poniživanja.”

        “Ponižavanja.”
         “Hvala, dosadni gospodine Gramatikaru.”
        “Gramatičaru”, ispravio sam je. “O, Bože, ubiću te!” rekla je, ali pritom se smejala. Vozio sam oko Jefferson parka da izbegnemo vožnju ispred naših kuća, za slučaj da su nam se roditelji probudili i otkrili da nas nema. Vozili smo se uz jezero (Jeffersonovo jezero), a onda skrenuli u ulicu Jefferson Court, koja nas je dovela do lažnog, poslovnog centra Jefferson Parka, sablasno praznog i tihog. Laceyn crni terenac pronašli smo parkiran ispred suši-restorana. Zaustavili smo se blok niže, na prvom parkirnom mestu koje nije bilo ispod ulične svetiljke.

      “Bi li mi molim te dodao poslednju ribu?” zamolila me. Bio sam sretan što ću se konačno rešiti te ribe, jer je već počela vonjati. A onda je Margo svojim specijalnim rukopisom napisala poruku na papiru u koji je bila zamotana riba: 

                Tvoje Prijateljstvo s ms Spava s Ribama. 

         Krenuli smo krivudajući, kako bismo izbegli krugove svetla što su ih bacale ulične svetiljke i nastojeći da se držimo što ležernije. Naravno, koliko to može dvoje, od kojih jedno (Margo) u ruci nosi poveću ribu, a drugo (ja) limenku boje u spreju. Negde u blizini zalajao je pas i oboje smo se smrznuli, ali onda se sve utišalo pa smo ubrzo stigli do Laceyna auta.

     “Dobro, ovo malo otežava stvar”, rekla je Margo videvši da je auto zaključan. Zavukla je ruku u džep i izvukla komad žice koji je nekada bio vešalica. Trebalo joj je manje od minute da provali bravu. Bio sam stvarno impresioniran.
     Kad je otvorila vozačeva vrata, protegnula se i otvorila suvozačeva. “Hej, pomozi mi da podignem sedalo”, šapnula je. Zajedničkim snagama podigli smo stražnje sedište. Margo je tutnula ribu ispod njega, a onda odbrojala do tri, našto smo istovremeno pustili sedište da spljošti ribu. Začuo se odvratan zvuk kad joj je utroba prsnula. Pokušao sam zamisliti kako će Laceyn terenac bazditi nakon što se celi dan bude pržio na suncu, i moram priznati da me preplavila nekakva vedrina. A onda je Margo rekla: “Učini mi uslugu i napiši M na krov.”

        Nisam razmišljao ni sekundu, nego sam potvrdno kimnuo, popeo se na branik, nagnuo se nad krov i jednim potezom nasprejao golemo M preko celoga krova. Uopšte  govoreći, protiv sam vandalizma. Ali isto tako uopšte  govoreći, protiv sam i Lacey Pemberton – i na kraju se ovo drugo pokazalo dubljim uverenjem. Skočio sam s auta. Trčao sam kroz mrak – dok mi je disanje postajalo sve brže i kraće – do našeg kombija koji sam ostavio jedan blok dalje. Kad sam stavio ruke na volan, primetio sam da mi je kažiprst plav. Podigao sam ga da ga i Margo vidi. Nasmejala se i pokazala mi svoj prst, koji je bio isto tako plav, i onda su se naši prsti dotaknuli. Njezin je plavi prst nežno pritisnuo moj i puls mi se počeo smirivati. A onda, nakon cele male večnosti, rekla je: “Zadatak deveti – u centar grada.” Bilo je 2:49 ujutro, ali nikada se u životu nisam osećao tako čilo.


     Green John, Gradovi na papiru , (1 deo )
   Green John,Gradovi na papiru ( 2 deo ) 
   Green John, Gradovi na papiru , (3 deo ) 
   Green John,Gradovi na papiru ( 4 deo ) 

Нема коментара:

Постави коментар