29.02.2020.

Mark Twain, Doživljaji Toma Sojera ( XIII,XIV poglavlje )




Trinaesto poglavlje

       Tom tada donese odluku. Bio je mrk i očajan. Napušten je, bez prijatelja i nitko ga ne voli, reče sam sebi. Kada svi oko njega uvide na što su ga naterali, možda će im biti žao. Nastojao je biti dobar i udovoljiti ostalima, ali mu to nisu dopustili. Budući da i ne žele drugo doli da ga se otresu, neka tako i bude. Neka njega okrive za posledice – ta*, zašto i ne bi? Kakva se prava ima žaliti onaj ko je ostao bez prijatelja? Jest, napokon su ga sami naterali na to: otići će u razbojnike. Drugo mu ne preostaje.
       Dotle je već bio poprilično odmakao Livadnim putem i zvuk školskog zvona koje je pozivalo na nastavu jedva mu je dopirao do uha. Na pomisao da nikada, nikada više neće čuti taj stari poznati zvuk, zajeca – bilo mu je silno teško, no naterali su ga na to: pošto su ga isterali u hladni svet, mora se pokoriti – ali on im svima oprašta. Zbog ovoga se samo još jače rasplaka.
       Baš u tom času srete Joea Harpera, svoga najprisnijeg i najboljeg druga – i njegov je pogled bio mrk, a na srcu mu očito ležala neka velika i kobna odluka. Tu se vidljivo nađoše »dve duše i jedna misao«. Tom obrisa oči rukavom pa poče nešto ridati o odluci da pobegne od zlostavljanja i nerazumevanja na koje nailazi kod kuće – otići će u beli svet i nikada se neće vratiti, a na kraju reče kako se nada da ga Joe neće zaboraviti.
      No, pokaza se da je i Joe hteo Toma zamoliti upravo za istu stvar te je radi toga krenuo u potragu za njim. Majka ga je bila išibala zato što je popio neko vrhnje koje on nije ni okusio niti je što znao o njemu: jasno je da joj je dodijao i priželjkuje njegov odlazak. Pa kad ona tako hoće, njemu ne preostaje ništa drugo nego da se pokori – nadao se da će ona biti sretna i da nikada neće zažaliti što je svojega jadnog dečaka oterala u okrutni svet da onde trpi i umre.
        Idući dalje, dva plači druga sklopiše novi sporazum o tome da će pomagati jedan drugome, da će se pobratiti i da se neće rastajati sve dok ih smrt ne oslobodi muka. Onda počeše kovati raznorazne naume. Joe se zalagao za to da treba postati pustinjak i živeti od korice hleba u nekoj dalekoj špilji, a onda jednog dana umreti od studeni, oskudice i teške tuge. No, nakon što sasluša Toma, priznade da razbojnički život očito ima priličnih prednosti te tako pristade da postane gusar.
       Tri milje nizvodno od St. Petersburga, na mestu gde je reka Mississippi široka nešto malo više od jedne milje, nalazio se dugačak i uzak šumoviti otok s plitkim peščanim sprudom na njegovu gornjem delu, pogodnim za zborno mesto. Ostrvo nije bilo nastanjeno, a ležalo je bliže suprotnoj obali, nasuprot gustoj i gotovo posve nenastanjenoj šumi. Tako njihov izbor pade na Jacksonovo ostrvo, ali se još nisu bili pozabavili pitanjem o tome ko će biti meta njihova gusarenja. Zatim potražiše Huckleberryja Finna, a on im se bez oklevanja pridruži jer je za njega jedan životni poziv bio isti kao i drugi pa je u tom pogledu bio posve nepristran. Ubrzo se rastaše uz dogovor da će se sastati na osamljenu mestu na rečnoj obali, dve milje uzvodno od sela, i to u najpovoljniji čas – naime, u ponoć. Onde je bio privezan omanji drveni splav koju su nameravali zapleniti. Svaki će od njih sa sobom poneti udice i povraze, a od namirnica koliko god bude mogao ukrasti na što zakučastiji i tajanstveniji način – kako i dolikuje odmetnicima. I pre nego što je pao prvi mrak, oni su se već bili nauživali slatke slave šireći vest o tome kako će se u mestu prilično brzo »nešto čuti«, a svako ko je taj neodređeni nagoveštaj primio, ujedno je upozoren i da »drži jezik za zubima i čeka«.
     Oko ponoći stiže Tom s kuvanom šunkom i još nekim sitnicama, zaustavi se u gustom šipražju na obali što se strmo nadvijala nad dogovorenim mestom. Pod sjajem zvezda sve je bilo veoma tiho. Moćna se reka pružala pred njim poput usnula oceana. Tom na trenutak osluhnu, no nikakav zvuk nije remetio tišinu. Tada on tiho i jasno zazvižda. Ispod strmine neko uzvrati. Tom zazvižda još dva puta i na oba poziva dobi jednak odgovor. Zatim nečiji oprezni glas zapita:
    »Stoj! Ko je tamo?«
»Tom Sawyer, Crni Osvetnik s Karipskog mora. Kazujte svoja imena!«
»Huck Finn Krvavoruki i Joe Harper Užas Morski.« Tom je ove nadimke izvukao iz svojega omiljenog štiva.
»U redu. Lozinka!«
        Dva promukla glasa u gluhoj noći istovremeno prošaptaše istu strašnu reč:
       »KRV!«
        Tada Tom baci šunku preko ruba obale pa se i sam otkotrlja za njom, izderavši pri tom pothvatu u znatnoj meri i kožu i odeću. Postojao je pristupačan i udoban puteljak što je vodio duž obale ispod strmine, ali su njemu nedostajale osobine koje gusari toliko cene: teškoća i opasnost.
        Užas Morski doneo je komadinu slanine i gotovo se iscrpio dok ju je dovukao ovamo. Finn Krvavoruki bio je ukrao tavu za prženje i svu silu napola osušena duvanskog lišća, a doneo je usto i nekoliko klipova kukuruza da od njih naprave lule. No, osim njega nijedan od gusara nije pušio niti »žvakao« duvan. Crni Osvetnik s Karipskog mora reče da se s time neće moći ništa započeti bez vatre. To je bila mudra pomisao jer su šibice bile slabo poznate u ono doba. Opaziše vatru koja je tinjala na velikom splavu stotinu jardi uzvodno pa se prikradoše onamo i pribaviše jedan ugarak. Od toga su napravili sjajnu pustolovinu: svaki su čas jedan drugome psikali »Pst!« i naglo se zaustavljali s prstom na ustima, mašali se za držak zamišljenih bodeža i jezivim šaptom određivali da »neprijatelju«, ako se samo makne, treba »bodež sjuriti do drška« jer »mrtva usta ne govore«. Sasvim su dobro znali da su svi splavari sišli u selo da obnove zalihe ili da se napiju, no to nije smeo biti izgovor  za to da se ovaj podvig izvede na neki negusarski način.
         Uskoro se otisnuše od obale: Tom preuze zapovedništvo, Huck stražnje veslo, a Joe prednje. Tom je stajao u sredini broda smrknuta čela i skrštenih ruku te tihim, strogim šaptom izdavao zapovesti:
       »Privetrina! Dovedi je uz vetar!«
»Razumem, kapetane!«
»Miruj, miru-u-u-uj!«
»Mirujem, kapetane!«
»Za jednu zraku u stranu!«
»Za zraku, kapetane!«
      Budući da su dečaci mirno i jednolično terali splav prema sredini reke, nesumnjivo je jasno da su se ova naređenja izdavala samo »reda radi« te da zapravo i nisu imala nikakve posebne svrhe.
»Pod kojim jedrima plovimo?«
»Pod deblenjačama, košnjačama i prečkicom, kapetane.«
»Diži sve vrhovnjače! Šestorica na pramčani jarbol – gornju pramčanu košnjaču i donju pramčanu slemenjaču! Življe, daj!«
»Razumem, kapetane!«
»Razvij glavnu gornju slemenjaču! Zatege i praće! Tako, junaci!«
»Razumem, kapetane!«
»Zavetrina – oštro ulevo! Pazi da zadržiš smer kad okrene! Ulevo, ulevo! Napred, ljudi! Složno! Miru-u-u-uj!«
»Mirujem, kapetane!«
       Splav preplovi na drugu polovinu reke pa dečaci upraviše pramac nadesno i legoše na vesla. Reka nije bila visoka i tekla je brzinom od jedva dve-tri milje. Za sledećih tri-četvrt sata jedva je iko išta progovorio. Sada je splav plovila mimo njihovog mesta što se videlo u daljini. Dva-tri treperava svetla ukazivala su na njegov položaj: ležalo je u spokojnu snu s druge strane nejasne, goleme reke okićene zvezdama, ništa ne znajući o strašnome događaju što se baš u taj čas zbivao. Crni je Osvetnik stajao nepomično i prekrštenih ruku, »pogledom se opraštajući« od poprišta svojih negdanjih radosti i nedavnih patnji, želeći da ga »ona« sada može videti kako, otisnuvši se na pučinu divljega mora, neustrašiva srca prkosi opasnosti i smrti te s okrutnim osmehom na usnama srlja u vlastitu propast. Za njegovu maštu nije bio nikakav napor premestiti Jacksonovo ostrvo negde daleko odakle se njihovo selo i ne može videti pa se stoga, slomljena i zadovoljna srca, »pogledom opraštao« od njega. I drugi su se gusari također pogledom opraštali od svega te su se toliko dugo opraštali da ih je struja gotovo odnela predaleko od ostrva. No, na vreme opaziše opasnost i uspešno je otkloniše. Oko dva sata ujutro splav se nasuka na peščani sprud oko dve stotine jardi niže od vrha ostrva pa su morali gaziti kroz vodu ovamo i onamo, sve dok nisu iskrcali sav tovar. Među opremom na maloj splavi bilo je i jedno staro jedro pa ga raširiše preko skrovišta u grmlju kao šator u kojem će čuvati živež, a oni sami po lepom će vremenu spavati pod vedrim nebom, kako i dolikuje odmetnicima.
       Zapališe vatru pored jedne velike klade, zašavši dvadeset-trideset koraka u tamnu šumsku dubinu, a onda u tavi ispržiše nešto slanine za večeru i potrošiše pola zalihe kukuruznog »hleba« što su ga bili doneli sa sobom. Činilo se sjajnom zabavom gostiti se ovako divlje i slobodno, u devičanskoj šumi na neistraženom i nenastanjenom ostrvu, daleko od svakoga ljudskog prebivališta, pa dečaci zaključiše da se više nikada neće ni vraćati u civilizaciju. Rasplamsala vatra osvetljavala im lica i bacala rumeni odsev na debla drveća što su poput stubova opasivala njihov šumski hram te na blistavo lišće i isprepletene vreže.
      Kada smazaše i poslednji hrskavi režanj slanine i progutaše poslednji komad kukuruznoga hleba, dečaci se zadovoljno ispružiše na travi. Mogli su naći i hladnije mesto, ali se nisu hteli odreći tako romantična doživljaja kao što je pucketava logorska vatra.
»Zar nije veselo?« upita Joe.
»Ludo je!« reče Tom. »Šta bi rekli dečaci da nas sad vide?«
»Šta bi rekli? Ma, dali bi sve na svetu da mogu biti ovde… A, Hucky!«
»I meni bome tako izgleda«, reče Huckleberry. »U svakom slučaju meni ovo odgovara i ne treba mi ništa bolje. Inače obično nemam nikad dosta za jesti, a ovde me čak niko ne meože  tući ni psovati.«
»Ovo je život za mene«, reče Tom. »Ne moraš svako jutro ustati, ne moraš ići u školu, prati se i sve neke takve gluposti. Vidiš, Joe, gusar, kad je na kopnu, ne mora ništa raditi, a pustinjak… e, on ti mora mnogo moliti, a osim toga nema nikakve zabave, nego ti je stalno sam-samcat.«
»E, da, tako je«, reče Joe. »Znaš, nisam ti ja puno o tome razmišljao. Sad kad sam video kako to ide, mnogo mi je draže što sam gusar.«
»Vidiš«, reče Tom, »danas ti ljudi do pustinjaka ne drže onoliko kao u stara vremena, ali gusara uvek cene. Pustinjak mora spavati na najtvrđem mestu koje može naći, oblačiti se u kostret i posipati se pepelom po glavi, pa stajati vani na kiši i…«
»A zašto oblači tu kostret i zašto se posipa tim pepelon po glavi?« raspitivao se Huck.
»Ne znam zašto, ali oni to moraju. Pustinjaci uvek tako rade. I ti bi tako morao raditi da si pustinjak.«
»Bih, đavola!« reče Huck.
»Dobro, a šta bi ti radio?«
»Ne znam, al’ to sigurno ne bih.«
»Ali, Huck, morao bi. Kako bi to izbegao?«
»Pa, naprosto ne bih izdrža’o. Utekao bih.«
»Utekao! No, ti bi bome bio krasan primer za starog pustinjaka. Sve bi osramotio.«
         Krvavoruki ne odgovori jer je imao važnijeg posla. Bio je izdubao jedan kukuruzni klip i u njega utaknuo šuplju trsku, pa ga napunio duvanom, prineo tome žeravicu i sad je duvao  oblake miomirisna dima – sav je cvao od uživanja u toj raskoši. Drugi su mu gusari zavideli na tom veličanstvenom poroku i u sebi odlučivali da će mu se što pre i sami odati. Uskoro Huck upita:
»Šta gusari zapravo rade?«
        Tom odgovori:
»Oh, sjajno se zabavljaju: otimaju lađe pa ih pale, otimaju novac pa ga zakopavaju na strašnim mestima na vlastitom ostrvu, gde ga onda čuvaju duhovi i sve takva neka bića, a na lađama pobiju sve ljude – teraju ih da prošetaju po dasci.«
»A žene odvode na otok«, reče Joe. »Žene ne ubijaju.«
»Da«, složi se Tom, »žene ne ubijaju jer su jako plemeniti. A žene su, osim toga, uvek lepe.«
»A kakvu tek prekrasnu odeću nose! Oh, da vidiš! Sve samo zlato, srebro i dijamanti«, reče s oduševljenjem Joe.
»Ko to?« upita Huck.
»Pa gusari.«
        Huck žalosno promotri vlastitu odeću.
»Izgleda mi da vi ja baš i nisan obučen kao niki gusar«, reče on s bolnim žaljenjem u glasu, »ali i neman drugog odela osim ovih prnja.«
       No, drugi mu dečaci rekoše da će se prilično brzo domoći otmena ruha, samo dok se svi zajedno bace na pustolovine. Objasniše mu da su njegovi jadni dronjci za početak dobri, iako je običaj da imućni gusari na prvi pohod kreću dolično odeveni.
       Postupno zamre razgovor malih beskućnika i drem im se poče neprimetno spuštati na očne kapke. Krvavorukome iz prstiju ispade lula i on zaspi snom klonula pravednika. Užasu Morskom i Crnom Osvetniku s Karipskog mora nije bilo tako jednostavno utonuti u san. Njih dvojica u sebi izmoliše molitve, i to ležeći, jer u blizini nije bilo nikoga starijeg ko bi ih naterao na to da kleknu i mole se naglas. Zapravo, uopšte im se nije ni dalo moliti, ali su se bojali da ne odu predaleko pa da time prizovu kakav nenadan i naročit udarac groma nebeskog. Onda se najednom nađoše na rubu neizbežna sna i zalebdeše nad njim, no sada se pojavi uljez koji se nije hteo ni »maknuti« od njih. Bila je to savest. Uhvati ih nejasan strah da možda nisu pogrešili što su pobegli. Onda pomisliše na ukradeno meso pa ih tek tada počeše razdirati prave muke. Pokušaše ih odagnati podsećajući vlastitu savest na to da su i ranije često znali krasti slatkiše i jabuke, no ona se nije dala umiriti tako slabim izgovorima. Najzad im se učini kako je nemoguće izbeći tvrdoglavu činjenicu da uzeti kakav slatkiš znači tek nešto »maznuti«, dok je uzeti slaninu, šunku i slične dragocenosti, prosto i naprosto krađa – a u Bibliji postoji zapoved koja to zabranjuje. Stoga u sebi odlučiše da se njihovo gusarstvo, koliko god ostali pri tom poslu, više nikada neće okaljati zločinom koji se naziva krađom. Savest tada prihvati primire pa ovi neobično nedosledni gusari mirno usnuše.


Četrnaesto poglavlje


     Kad se Tom ujutro probudio, nije znao gde je. Seo je, protrljao oči i pogledao oko sebe. Onda shvati. Svitala je hladna, siva zora, a duboka i sveobuhvatna tišina i muk odisali su ugodnim osećajem mira i spokoja. Ni list se nije micao, nikakva zvuka koji bi veličanstvenu prirodu trgnuo iz njezine uronjenosti u sebe samu. Po lišću i u travi blistale su kapljice rose. Vatra je ležala zapretana pod belim slojem pepela, a tanki se plavi dašak dima uzdizao ravno uvis. Joe i Huck još su spavali.
        Tada se daleko u šumi oglasi ptica, a druga joj se odazva. Uskoro se začu detlićevo kuckanje. Hladno i mutno jutarnje sivilo postupno se rasvetljavalo, a isto se tako postupno čulo sve više zvukova i život se polako budio. Čudo prirode, stresajući sa sebe san i spremajući se na rad, otkrivalo se pred zamišljenim dečakom. Mala zelena gusenica približi se pužući po rosnom listu, od vremena do vremena odižući u zrak dve trećine svoga tela i »njuškajući oko sebe«, a onda produžujući svojim putem – baš kao da nešto meri, kako to Tom u sebi reče. Gusenica mu se od svoje volje polako primicala, a on je sedeo kao da je od kamena isklesan, dok su mu nade naizmence rasle ili tonule, već prema tome je li se to stvorenje i dalje kretalo u njegovu smeru ili pak pokazivalo nameru da skrene negde drugo, te se, kada se gusenica, izvivši tielo u vazduh, još celi jedan mučni trenutak premišljala da bi se potom odlučno spustila na Tomovu nogu i počela svoje putovanje preko nje, celim srcem uzradovao jer je to značilo da će dobiti novo odelo – i to, bez senke sumnje, kićenu gusarsku odoru. Tada se, naizgled niotkuda, pojavi mravlja povorka i krenu za raznim poslovima: jedan se od mrava muški natezao s mrtvim paukom pet puta većim od sebe i teškom ga mukom vukao ravno uz deblo. Smeđa pegava božja ovčica popela se na vrtoglavu visinu jedne travke, a Tom se sagnuo tik do nje i rekao: »Šaka-bako, šaka-bako, brzo kući sada leti: u plamenu kuća ti je, a deci ti oganj preti.« Bubamara je raširila krila i poletela da se o tome pobrine, što dečaka nimalo ne iznenadi jer je odavno znao koliko je ta bubica lakoverna kada je reč o požaru pa je već u više navrata zloupotrebio njezinu bezazlenost. Zatim, ustrajno valjajući svoju kuglu, naiđe balegar te Tom dotaknu i to stvorenjce, a kukac sklopi nožice uz telo i učini se kao da je mrtav. Do toga su se vremena i ptice već bile dobrano razgalamile. Na drvo iznad Tomove glave slete jedan drozd, severni raznopojac, pa u veselom ushitu stade izvijati glasom oponašajući tako svoje susede. Onda se poput blistave plave munje ovamo obruši šojka kreštalica i zastade na grančici gotovo nadomak dečaku, naže glavu pa s neutaživom znatiželjom uze promatrati neznance. Siva veverica i neki veliki stvor od lisičjega roda doskakutaše ovamo, povremeno sedajući na stražnje noge da se nagledaju dečaka i nabrbljaju se s njima, jer te divlje zverke verovatno još nikada nisu bile videle ljude pa teško da su znale trebaju li ih se bojati ili ne. Cela se priroda sada već bila sasvim razbudila i užurbala. Dugačka koplja sunčanog svetla posvuda su se probijala kroz gusto lišće, a na mesto zbivanja bilo je dolepršalo i nekoliko leptira. Tom probudi i drugu dvojicu gusara pa sva trojica odbrzaše glasno vičući, za časak-dva se svukoše te su već u idućem trenu jurili jedan za drugim i uzajamno se preskakivali u bistrom plićaku kraj beloga peščanog spruda. Nimalo nisu žalili za malim selom što je snivalo u daljini, onkraj veličanstvenoga vodenog prostranstva. Neki zalutali rečni talas ili blagi porast vodostaja bio im je odneo splav, no njih je to samo radovalo, jer je njegovim nestankom na neki način spaljen most između njih i civilizacije.
       U logor se vratiše čudesno osveženi, radosna srca i mrtvi gladni te vatrica doskora ponovno zaplamsa. Huck je u blizini bio pronašao izvor bistre, hladne vode pa dečaci napraviše šolje od širokoga hrastova ili hikoreva lišća, opazivši pritom kako voda, zasladi li se ovakvom šumskom čarolijom, može biti sasvim dobar nadomestak za kafu. Dok je Joe rezao slaninu za doručak, Tom i Huck mu rekoše da časak pričeka pa odoše do zaliva na rečnoj obali koji je mnogo obećavao, baciše onde udice i gotovo u isti tren bijahu nagrađeni. Joea nije ni stigla uhvatiti nestrpljivost pre no što se oni vratiše s nekoliko lepih grgeča, dva bucnja i jednim somićem – hranom dovoljnom za ćčitavu porodicu . Ispržiše ribu na slanini i začudiše se jer im se nikada ranije nikakva riba nije činila tako ukusnom. Nisu znali da je slatkovodna riba to bolja što, kada je upecamo, pre dospe na vatru, a nije im palo na pamet ni da se od spavanja pod vedrim nebom, kretanja na svežem vazduhu i kupanja pripravlja izvrstan umak za ribu, uz glad kao glavni sastojak.
        Posle doručka polegaše u hlad, pa Huck popuši jednu lulu, a onda svi pođoše na istraživački pohod kroz šumu. Veselo su gazili preko natrulih klada, kroz gustu šikaru, između svečanih šumskih vladara po kojima su od krošnje do tla ispod njih visile vreže poput kakvih znakova kraljevske časti. Tu i tamo nailazili su na skrivene delove prekrivene travnatim sagom i ukrašene cvetnim draguljima.
       Otkriše mnoge stvari i oduševiše se njima, ali ih ništa posebno ne iznenadi. Ustanoviše da je ostrvooko tri milje dugačak, a četvrt milje širok i da ga od najbliže obale deli samo uzak tesnac, širok jedva dvesta jardi. Kupali su se otprilike svakih sat vremena, tako da se, kada su se vratili u logor, već bila približila i sredina poslepodneva. Bili su previše gladni da bi se upuštali u pecanje ribe pa zato svesrdno navališe na hladnu šunku, a potom legoše u hlad da malo popričaju. No, razgovor ubrzo poče zapinjati, a zatim i zamrije. Mrtvilo, svečani ugođaj što je prožimao šumu i osećaj samoće počeše delovati na raspoloženje trojice dečaka. Skoliše ih raznorazne misli. Obuze ih neodređena čežnja koja ubrzo poprimi i neki nejasan oblik – to se u njima budila čežnja za domom. Čak je i Finn Krvavoruki sanjario o stepenicama pred kućnim vratima i o praznim bačvama. No, svi su se stideli svoje slabosti i niko nije imao hrabrosti da kaže o čemu misli.
        Već su neko vreme dečaci bili neodređeno svesni nekoga čudnovatog zvuka u daljini, baš kao što čovek katkada čuje kucanje sata, a da na to i ne obraća pažnju. No, sada taj tajanstveni zvuk postade izraženiji i prisili ih da ga primete. Dečaci se trgnuše, letimice pogledaše jedan drugoga pa stadoše osluškivati. Najpre je vladala duga, duboka i nepomućena tišina, a zatim iz daljine dopre dubok, potmuo tutanj.
»Šta je to?« u pol glasa uskliknu Joe.
»Ne znam«, šapatom će Tom.
»Grmljavina nije«, reče Huck sa strahopoštovanjem, »jer grmljavina…«
»Čuj!« reče Tom. »Slušajte… ćutite!«
     Čekali su neko vreme koje im se učini kao večnost, a onda isti prigušeni tutanj ponovno uznemiri svečanu tišinu.
     »Hajde da vidimo!«
       Skočiše na noge i požuriše prema obali koja je gledala u smeru njihovog mesta. Razmaknuše grmlje na strmini pa se, vireći kroza nj, zagledaše preko vode. Mala je parna skela, nošena strujom, plovila otprilike na milju nizvodno od sela. Činilo se da joj je prostrana paluba prepuna sveta. U blizini je skele plovio ili plutao niz struju velik broj laganih čamaca na vesla, no dečaci nisu mogli razabrati šta ljudi u njima rade. Uskoro veliki mlaz belog dima pokulja s boka skele, a kada se taj mlaz rasprši i uzdiže kao leni oblak, do dečaka opet dopre zvuk istoga onog potmulog tutnja.
»Sad znam!« uskliknu Tom. »Neko se utopio!«
»Vala, jeste«, reče Huck. »Tako su radili i prošlog leta kad se utopio Bill Turner: ispalili su top preko vode, a od tog onaj koji se udavio ispliva na površinu. A rade to i tako da uzmu komade hleba i stave u njih živu, pa ih metnu plivati i gde god se neki utopio, oni će otplivati pravo tamo i onde  stati.«
»Da, čuo sam za to«. reče Joe. »Pitam se zašto se to dešava s  hlebom.«
»Oh, nije tu hleb toliko bitan«, reče Tom. »Izgleda mi da je važnije ono što se izgovori nad njim pre nego što ga spuste u vodu.«
»Ai niko ništo ne govori nad hlebom«, reče Huck. »Motrio sam ja to i niko nije ništa rekao.«
»Pa, to je baš čudno«, reče Tom. »Ali možda govore nešto u sebi. Naravno, govore nešto u sebi. Bar bi to svakom trebalo biti jasno.«
        Ostala se dva dečaka složiše da ima smisla u tome što Tom govori jer se od neukoga komada hleba, nepoučena čarobnim rečima, ne može očekivati da će se naročito pametno ponašati kada mu se poveri ovako važan zadatak.
» Kako bih sad voleo biti tamo«, reče Joe.
»A tek  ja«, reče Huck. »Dao bih sve na svetu samo da saznan ko se to utopio.«
      Dečaci su još uvek osluškivali i motrili. Odjednom Tomu u glavi bljesnu jedna misao i otkri mu rešenje zagonetke pa on uskliknu:
    »Dečaci, znam ko se utopio! Pa valjda mi!«
       Istoga se časa osetiše kao pravi junaci. Ovo je bilo veličanstveno slavlje! Njih trojica svima nedostaju, svi ih oplakuju, zbog njih su se mnoga srca slomila i prolevaju se suze, bude se sećanja što optužuju zbog krutosti prema ubogim, nestalim dečacima, sve i svakoga hvata beskorisno kajanje i griža savesti, a najbolje je od svega to što sada čitavo mesto govori samo o njima kao pokojnicima i što im svi dečaci zavide na toj blistavoj slavi. Bilo je to divno. Na kraju krajeva, isplatilo se otići u gusare.
       Kad se spustio sumrak, skela se vrati svom uobičajenom poslu, a čamci nestadoše. Gusari pak okrenuše prema logoru. Nadimali su se od taštine zbog netom stečene glasovitosti i veličanstvene uzbune koju su prouzrokovali. Naloviše riba, pripraviše večeru i pojedoše je, a onda počeše nagađati što se u selu sada o njima misli i govori: slike što su ih zamišljali o opštoj žalosti što vlada zbog njihova nestanka bilo je silno ugodno posmatrati – s njihova gledišta. No, kada se nad njih nadviše noćne sene, postupno prestadoše brbljati pa su samo sedeli zureći u vatru, dok su im misli očevidno kojekuda lutale. Uzbuđenje je sada već bilo minulo pa Tom i Joe nisu mogli zatomiti misli o nekim osobama kod kuće koje u ovoj krasnoj zabavi ne uživaju toliko kao njih dvojica.      Spopadoše ih zle slutnje: uznemiriše se i osetiše se nesretnima. Nehotice im se izvi i uzdah-dva. Naskoro se Joe plašljivo odvaži na zaobilazno »ispipavanje« u pogledu pitanja o tome kako ostali gledaju na mogući povratak u civilizaciju… ne baš odmah, ali…
       Tom ga smrvi svojim prezirom! Huck, koji se do tada još nije bio opredelio, pristade uz Toma, a kolebljivac se brzo »opravda«, sav sretan što se iz škripca izvukao s najmanjom mogućom ljagom što ju je na njega bacala kukavička čežnja za domom. Pobuna je za sada bila delotvorno ugušena.
        Kako je noć dalje odmicala, Huck poče kunjati te ubrzo zatim i zahrka, a Joe odmah za njim. Tom je neko vreme nepomično ležao naslonjen na lakat i napeto ih posmatrao. Konačno se oprezno podiže na kolena i uz treperave odseve što ih je bacala logorska vatra poče tražiti nešto u travi. Podigao je i pregledao nekoliko velikih, napola svijenih komada tanke bele platanine kore te konačno izabra dva koja mu se učiniše najzgodnijima. Zatim kleknu kraj vatre i »crvenom kredom« s mukom napisa nešto na svakome od njih. Jedan komad kore smota i stavi u džep svojega kaputića, a drugu ugura u Joeovu kapu koju malo odmače od njezina vlasnika. U tu kapu stavi i određeno  đačko blago od gotovo neprocenjive vrednosti – između ostaloga, komad krede, gumenu loptu, tri udice i jednu od onakvih klikera koje su poznate kao »prave pravcate staklenke«. Onda se na prstima oprezno odšulja među drveće, a kada mu se učini da ga ona dvojica više ne mogu čuti, smesta nadade u oštar trk prema peščanom sprudu.



Нема коментара:

Постави коментар