Zvezde

Tri dana i tri noći more i nebo bili su spojeni u ludom zanosu, zaslepljeni sevovima munja i zaglušeni parajućom lomljavom gromova. Talasi su se uzdizali dodirujući vrhovima otežale oblake, lomili se, prosipajući belu penu ispred sebe, pa ponovo spajali u moćne vodene planine, da bi se konačno svom silinom obrušili na peščani sprud.

 

Priroda divna, priroda zastrašujuća; nežna i divlja, pitoma i brutalna.
A kada se nebo stišalo i more umirilo, na sprudu je ostalo hiljade morskih zvezda. Ležale su kao pali ratnici; kao nemi svedoci tek završene bitke. Žive, ali bespomoćne, čekale su smrt na samo korak od spasonosne vode.
Posmatrao sam ovaj mučan prizor umiranja i razmišljao o tome kako je svako živo biće, u svakom trenutku, samo korak udaljeno od života i od smrti; od radosti i patnje. 
Šetajući žalom, samo stotinak koraka dalje, primetio sam dečaka kako prilazi jednoj po jednoj zvezdi, podiže ih nežno obema rukama i spušta u more ulazeći skoro do kolena u vodu. Kako bi jednu vratio, tako bi odmah pogledom tražio sledeću. Izmamio mi je osmeh; sažaljiv osmeh. Pa tamo ih je hiljade i hiljade, a on jednu po jednu vraća. Proći će možda sat ili dva i umoriće se, a plaža će i dalje biti prekrivena umirućim zvezdama.
Pogledao me je kratko, zadihan i znojnog čela, zatim se obrisao nadlanicom ostavivši trag od peska i odmah nastavio da vraća zvezde u more.
"Dobar dan." - javio sam mu se prvi,
"To što radiš je divno i plemenito, ali uzaludno. Koliko god se trudio, ostaće ih puna plaža. Ne možeš vratiti sve. Tvoj posao nema mnogo smisla."
Pogledao je ka meni, kao da me meri, zatim zvezdu u rukama, onda ponovo mene; okrenuo se i krenuo ka moru. U jednom trenutku je zastao, osvrnuo se, podigao zvezdu visoko i odmah zatim je vratio u more.
"Za ovu je imalo smisla." - rekao je i pogledom potražio sledeću koja je bila samo korak dalje.

Leni Rifenštal – lepota i zlo

"Kada je 8. septembra 2003. ovaj svet napustila Leni Rifenštal, bio je to kraj jednog po svemu sasvim osobenog života.

Imala je punu 101 godinu i zaokružila je svojim životom čitav jedan vek, “doba ekstrema” kako je 20. vek nazvao britanski istoričar Erik Hobsbaum.

Rifenštal, koju je britanski časopis “Tajm” svrstao među “najuticajnije i najimpresivnije umetnike 20. veka”, izopštena i prokažena decenijama, zbog realne činjenice da je bila vodeći propagandista nacizma, bila je ličnost čiji su višestruki osobeni darovi malo koga ostavljali ravnodušnim.

Od detinjstva svesna da ima umetničke sklonosti, i pored oštrog protivljenja oca, ili možda baš zbog toga, kretala se linijom koja je pratila unutrašnje porive, neretko nasuprot stavovima sveta u kojem je živela. 

Helena Berta Amelija Rifenštal rođena je 1902. godine u Berlinu, tada prosperitetnoj prestonici carstva Hoencolerna, u dobrostojećoj građanskoj porodici. Okvir koji je nametao takav porodični kontekst nije je učinio, kako je svedočila u “Sećanjima”, osobom koja teži da ponovi matricu koju su činili njeni roditelji.

Cinjenica je da se u godinama njenog formiranja svet duboko i umnogome tragično preobrazio, nije mogla ostati bez posledica. Veliki, po obimu i stradanjima nezabeleženi svetski rat, srušio je temeljito staru Evropu, sa njom, pored svega drugog, i Nemačko carstvo.

“Jučerašnji svet” kako ga je nazvao Štefan Cvajg, odjednom je tada delovao kao daleki neprežaljeni ideal.

Međutim osim reakcije, odnosno desnice, ili snaga ekstremne levice, po uzoru na revolucionarne prilike u Rusiji, iz same utrobe nemačke nacije tada se pomaljaju i nove političko-vrednosne koncepcije, ne samo ekstremno nacionalne nego i duboko rasističke. Bio je to nacionalsocijalizam.

Leni Rifenštal na snimanju filma Trijumf volje (Sammlung Berlin Document Center / Wikimedia Commons)

Leni Rifenštal počela je kao filmska glumica, ali dva njena rediteljska ostvarenja u tim prelomnim vremenima, odrediće joj u potpunosti sudbinu: “Trijumf volje” (1934) film u kojem je na osoben način prikazala kongres Nacionalsocijalističke partije u Nirnbergu 1934. godine, i docnije “Olimpija“(1938) na temu Olimpijskih igara održanih u Berlinu 1936. godine. 

Dela koju su je proslavila, i obeležila, bila su izraz vrhunskog propagandnog veličanja nacističke ideologije, ali i pokazatelj sasvim izuzetnog osećaja za antičke estetske uzore. Što je, uostalom takođe, u potpunosti bilo posledica estetskih nazora kakve je usvojio i nametao nacizam. Mladost, borbenost, monumentalnost, fidijevski obrisi ljudskih tela, igre svetla i senki u kojima se uz lik velikog vođe pomalja sunce, masovna histerija svetine, nepregledni redovi utegnutih uniformi, sve to našlo se u njenim filmskim ostvarenjima, nagrađenim ubrzo prvom nagradom na festivalu u Veneciji 1935. i potom na Svetskoj izložbi u Parizu 1937. godine.

Mnogi su bili zadivljeni viđenim, i ne samo viđenim. Njena filmska ostvarenja delovala su neopisivo zamamno, bio je to spoj lepote i zla, vrhunske stručnosti i izrade i moralnog idiotizma.

Godinama docnije, omiljena Hitlerova rediteljka tvrdila je da je u svemu tome ona bila samo mlada devojka bez zanimanja i uopšte interesovanja za politku, koja je, eto, dobila jedinstvenu priliku da radi i iskaže svoje talente.

Može biti da ima ponečeg u tom opravdanju, i za nju, kao i za hiljade drugih, pojavile su se, kao što uvek biva u vremenima krupnih društvenih lomova, prilike koje bi inače teško dobili i koje su otuda prigrabili svim srcem.

Gotovo svi su se docnije pravdali da nisu znali, nisu pretpostavljali, razumeli, o čemu je reč.

Adolf Hitler i Leni Rifenštal (Sammlung Berlin Document Center / Wikimedia Commons)

Ako je u istoriji postojao politički koncept koji je bio potpuno brutalno otvoren, od samog početka, to je bio nacizam. U programskoj knjizi “Majn kampf” (Moja borba) Adolf Hitler je otvoreno rekao praktično sve što je potrebno da se razume nacizam.

Ta čudna knjiga, svojevrsni galimatijas sećanja, ličnih i opštih razmišljanja, prožeta mestimično krupnim političkim tumačenjima i opasnim najavama, predočila je sve što je bilo potrebno da bi se stvar razumela.

Slavljena i prezirana, nesumnjivo i sama žrtva istorijskih okolnosti, Leni Rifenštal je sigurno bila više od nekakvog Hitlerovog dvorskog reditelja, bila je svojevrsni genije.

Ali za svestranu umetnicu, koja se pored snimanja filmova i fotografije, bavila glumom i baletom, zauvek će ostati vezana, u najmanju ruku kontroverzna prošlost.

Posle Drugog svetskog rata Rifenštal se našla izopštenom, tako se najzad posvetila fotografiji i podvodnom filmu. Njene reportaže o plemenima u Sudanu su joj sedamdesetih godina takođe donele veliki međunarodni uspeh. Pošto je bila poznata kao omiljena Hitlerova rediteljka, nakon Drugog svetskog rata nije više mogla da radi na filmu.

Kako je sama komentarisala:

Kako je sama komentarisala: "U Holivudu mi nikada ne bi dozvolili da snimam filmove kakve sam mogla da snimam u Nemačkoj. Nisam dozvolila da me unište kao umetnicu."
 

 

Otuda se posvetila fotografiji. No estetika koju je negovala nanovo je izazvala reakcije. Njen serijal fotografija sudanskih Nubijaca umnogome je ličio na estetičke uzore njene mladosti. U najmanju ruku bilo je to divljenje lepoti ljudskog tela u naponu zdravlja i mladosti.

Potom se sa 70 godina posvetila ronjenu, odnosno podvodnom filmu. Otuda takođe fascinantan film “Podvodne impresije“. 

Uči proslave 100. rođendana, braneći se, kao i uvek, od optužbi da je bila nacistički propagandista, tvrdila je da je “Trijumf volje” dokumentarni snimak, da nije nikakva nacistička propaganda, već “umetnost i to dobra”, vajkajući se što se tridesetih, poput recimo Frica Langa ili Marlen Ditrih, nije zaputila u SAD.

Žalila je što je poznavala Hitlera:

"To je najveća katastrofa u mom životu, koja će me pratiti do smrti (...) Lako je sada reći da je on bio čudovište, ali mi to tada nismo znali."



Uvek je negirala da je podržavala nacizam, odnosno da je negovala prisne relacije sa Adolfom Hitlerom, iako u stvari nikada nije krila da mu se pre rata divila.

Za sebe je tvrdila da je politički naivan umetnik, ni više ni manje.

Njena sudbina je sastavni deo, i unekoliko primer, jednog strašnog vremena, u ponečem veličanstvenog u gotovo svemu tragičnog.

Da je Leni Rifenštal bila žrtva istorije nesumnjivo je, no čini se da joj ni ona nije ostala dužna, svesno ili nesvesno, stvar je ipak počela obratno, prvobito je istorija bila njena žrtva, njena i njenih saboraca.

 

Nebojša Barec; Tanjug

B92

Izgubljeni život Eve Braun

I. DEO
NIKAD VIŠE TAKVE NEDUŽNOSTI

 Prvo poglavlje Prvi razgovor: neobičan i koban SchellingstraSe prolazi samim središtem Munchena, u smeru istok -zapad, a u toj se ulici nalaze tri veličanstvene galerije, zajedno poznate pod nazivom Pinakothek. Reč  je o glavnoj prometnici u Schwabingu, delu grada koji obeležava kombinacija atmosfere londonskog Bloomsburvja i Sohoa, intelektualna i nekonformistička. Nemačka reč Schellen (npr. SchellingstraSe) ima mnogo značenja, od karo dečka do zvoncanja praporaca, od vrste tamburina do kape dvorske lude - odražavajući nezavisnu, razigranu  prirodu ulice. Ipak, podreklo naziva ulice verovatno je prozaičnije i odnosi se na Friedricha Schellinga, nemačkog filozofa iz 19. veka. Danas je ta ulica  prepuna barova (u kojima se, s obzirom na to daje ipak reč  o Munchenu,  toči više piva nego vina), knjižara (s intenzivno rabljenim udžbenicima izloženima na pločniku), kafića (koji gostima nude i besplatne novine), restorana i otrcanih prodavaonica rabljene odeće. Mušterije su siromašni boemi, uglavnom studenti s okolnih fakulteta. U dobi od sedamnaest do dvadeset pet  godina Eva Braun u toj je ulici provela veći deo života nego igde drugde, ne  zbog toga što se zabavljala ili studirala, nego jer je radila kao naučnica i prodavačica u Foto Hoffmannu, vrlo uspešnoj prodavaonici fotografske opreme i fotografskom studiju u prizemlju i podrumu kuće na broju 509. Danas onde nema nikakvog znaka ili ploče na osnovu koje bi prolaznik zaključio da se onde, u listopadu 1929. godine, Eva Braun prvi put našla oči u oči s Adolfom Hitlerom. Emst »Putzi« Hanfstängl, o kojem će više reči biti kasnije, taj je deo zvao »münchenskim Montpar-nasseom« (Unheard Witness, str. 31).
------
Ubrzo nakon što se onde zaposlila, studio se preselio u obližnju Amalienstraße, no Eva je i dalje često dolazila u Schellingstraße, jer se onde i dalje nalazilo sedište Hitlerove stranke i aktivnosti kojima su se bavili u slobodno vreme.

Izgubljeni život Eve Braun

Heinrich Hoffmann, vlasnik studija, vrlo je brzo spoznao da je Hitler rođeni  politički vođa, prava potencijalna ikona, te je još 1922. godine, kad se stekao utisak da vatreni govornik iz NSDAP-a (Nazional Sozialistische Deutsche  Arbeitpartei, odnosno Nacionalsocijalistička nemačka radnička stranka, ubrzo tek Nacistička stranka) praktički i nije vredan spomena, lukavo osigurao dužnost njegova službenog fotografa. Tokom sledećih dvadeset godina, Hoffmann je snimio dva i po miliona Fuhrerovih fotografija, te tako ponudio sveobuhvatnu istoriju tog čoveka i celokupnog Reicha. Usto je uzimao  proviziju za svaku prodanu snimku, pa je već deset godina kasnije bio milioner, a nakon još deset godina i multimilioner. Domaćin i parazit međusobno su se potpomagali. Ijedan i drugi bili su od neprocenjive važnosti drugom članu simbioze, a Hoffmann je to dobro znao, te je ljubomorno čuvao svoj povlašteni položaj.

Eva se silno zanimala za fotografiju sve otkako je u dobi od približno trinaest godina na dar dobila prvi fotoaparat.

Četiri godine kasnije već je s neizoštrenih snimaka nasmešenih školskih prijateljica bila prešla na ambiciozne snimke članova porodice, snimljenih uz pozadinsko svetlo na balkonu. Snimala je i sebe (to joj je uvek bio najdraži motiv) ispred ogledala, u karnevalskom kostimu ili najnovijoj sveč anoj haljini. Njezin se otac nadao da će nekako moći potaknuti tu skromnu nadarenost, a Eva je bila uverena da će joj učenje fotografskog zanata omogućiti uzbudljiviji život nego u slučaju da postane sekretarica u nekom bezličnom uredu. Foto Hoffmann nalazio se na idealnome mestu, u

vidi dalje Scribd

Angela Lambert, Izgubljeni život Eve Braun, 2006.


Iako je Albert Speer izjavio da će Eva Braun predstavljati „razočarenje za istoričare“ knjiga koju danas predstavljam doista je više nego intrigantna. Kako kaže sama autorica Angela Lambert, marginalizacija Eve Braun u istoriji verovatno proizlazi iz činjenice da su o njenoj ulozi u pravilu pisali muškarci, a da je ona prva žena koja o njoj piše. I doista, čak i ako ste pročitali puno knjiga o Hitleru, kod Angele Lambert saznati ćete celi niz novih uvida ne samo o Evi Braun, već i o „Führerovoj“ličnosti i nacizmu uopšte .

Uloga Eve Braun, uza svu uštogljenost Hitlera, bila je ogromna već i u Berghofu pre rata, a vrlo velika u zadnja dva meseca rata. Iako je izbegavao bilo kakvo pojavljivanje Eve u javnosti, ipak joj je Hitler dozvoljavao da bude šefica domaćinstva ili da na privatnim fotografijama stoji odmah do njega. Hitlerove zadnje reči čula je upravo Eva Braun, koje je i mirno odnela sa sobom u grob, iskazujući daleko veću hrabrost i privrženost Hitleru od recimo Göringa ili Himmlera.
Međutim, nakon čitanja knjige ostaje utisak da je autorica mogla reći i više. To je stoga, jer kao prvo ona nije istoričarka, već novinarka, pa se više oslanjala na literaturu i intervjue nego na arhivska istraživanja. Čini se da je premalo vremena uložila u svoj rad, naime tek nešto više od dve godine, što bi bilo prikladno vreme za vrhunskog istoričara, ali ne i za nekoga ko nema dovoljno predznanja, kako faktografskog, tako u naučnom radu. Zato nam neki delovi knjige izgledaju tek kao popunjavanje stranica radi njihove kvantitete, a tu pre svega mislim digresije o opštoj istoriji i sasvim nepotrebne identifikacije vlastite porodice s događajima o kom je autorica pisala. Štaviše, u knjizi postoji i više ponavljanja i posve krivih zaključaka.Na primer, jedna te ista beleška (br. 515, 526 i 674) ponovljena je tri puta, a osim toga u njoj stoji da je sovjetska vojska pobedila Nemce zahvaljujući „brojnosti, divljaštvu i hladnoći“, što je vrlo paušalna ocena rata na Istoku. Nemci su rat izgubili prvenstveno zbog brojnih strateških pogrešaka, napose vojno-političkih, a tek onda zbog zime ili „divljaštva“ sovjetskih vojnika.

U knjizi su zanimljive analize izjava, pisama i fotografija, posebno u kontekstu razvoja odnosa Hitlera i Eve. Važna komponenta među njima vremenom svakako postaje i materijalna strana, jer Hitler je bio vrlo velikodušan ljubavnik, iako se Eva nije obogatila niti je novac bio razlog zašto se vezala uz Hitlera. Zanimljivo je proučavati i samu seksualnost Hitlera uz neizbežno pitanje da li je ikada vodio ljubav s Evom? Čini se da to ipak nije sporno, ali lako je moguće da mu je ona bila prva i zadnja ljubavnica u životu. Premda se to možda čini suviše intimnim pitanjem, važno je primetiti da s u pozadini svega skriva patološki strah Hitlera od potomstva jer je većina njegove obitelji imala ozbiljne mentalne poremećaje koji su se vrlo lako mogli preneti i na njegovu decu. Štaviše, i sam brak bio je upitan iz tog razloga, jer de facto po rasnim zakonima Hitler nije imao pravo na ženidbu. Na kraju lako je moguće da je zbog nekog fizičkog kompleksa Hitler tražio da se njegovo telo spali, a ne da postane predmet „poruge“. I bez toga, kako vidimo iz knjige, neke crte Hitlerove ličnosti doista su smešne, od čitanja romana Karla Maya, preko obožavanja američkih filmova do prejedanja kolačima i predoziranja lekovima uz istovremeno „zalaganje“ za visoku umetnost i zdrav život.

Važne su opservacije autorice o ulozi tj. „krivnji“ Eve Braun za događaje tokom Drugog svetskog rata. Amerikanci su po pobedi uhapsili njene roditelje i ubrzo ih pustili, jer ih nisu imali za šta optužiti. Eva nikada nije postala članica stranke niti je mogla znati što se dešava u Evropi. Osim što je to bilo relativno teško saznati čak i prosečnom Nemcu, Hitler je striktno zabranio da se Evi dostavljaju novine ili da sluša radio. Trajno je odbijao s njom voditi bilo kakav razgovor o politici. ....


Zaključno, onaj ko pročita ovu knjigu neće zažaliti, ali neće ni u potpunosti zadovoljiti svoju znatiželju. O biografiji Eve Braun zasigurno će se moći još ponešto saznati u budućnosti.(izvor)

 

Savremena ruska ženska proza

Dmitrij Golinko-Volfson

Bilo bi pravedno reći da fenomen ruske ženske proze na početku 21. veka stoji na čvrstim temeljima. Ženski je glas postao istaknut i pridobio je publiku te, nakon jedne decenije liberalno-demokratskih reformi u Rusiji, žene imaju mogućnost biti jednako uspešne u intelektualnim i poslovnim ciljevima kao i muškarci, koji su pre u svojim kolegicama tražili samo društveni stereotip.
Sve donedavno fenomen ruske ženske proze nepravedno su zanemarivali i profesionalni krugovi I čitateljstvo. Čak se i danas termin “ženska proza” retko pojavljuje u književnoj kritici, a ruske ženske knjige gotovo se nikad ne pojavljuju u programu univerzitetskih kolegija.
Postoji niz razloga za takve okolnosti, kako istorijskih tako i kulturnih. Za početak, ruska je proza – i kultura uopšte – i dalje je zavisna o kasnosocijalističkoj avangardi, koja se pokazala kao najuticajniji, najrevolucionarniji i zato najrepresivniji estetski pokret dvadesetog veka. Utopijski program ruske avangarde sastojao se od radikalnih reformi, potpunog uništenja starog modela postojanja te izgradnje novog, čovekovom rukom načinjenog raja povrh bezobličnih ostataka starog modela. Graditelji tog avangardnog utopijskog sna, naravno, bili su muškarci prožeti “muškom” voljom i strogom privrženošću takozvanom muškom razumu. Žena je u avangardi igrala sporednu, podređenu ulogu. Često su se žene i “ženske” osobine nepoželjno povezivale sa starim režimom, a najveći predstavnici ruske avangarde poput Vladimira Majakovskog i Kazimira Maljeviča bezobzirno su propovedali potrebu za uništenjem “ženskog” unutar kulture.
Zato je istorijsku avangardu obeležavala muška surovost i nadčovečnost. Nihilističko povezivanje avangardnih teorija koje su se odnosile na “ženu” nikako nije bila pobuna protiv tradicionalne verske kulture; upravo suprotno, bio je to isti onaj destruktivni odnos prema ženskom koji je podupirala i tradicionalna eklezijastička misao. U etičkom traktatu Opravdanie dobra (Opravdanje dobroga) filozof Vladimir Solovjov (1853 – 1900) poziva na “pobedu” nad spolom putem spajanja individualnih snaga volje – na brisanje spola, te s njim i porođaja. Slično tome, mizoginija u delima Andreja Bjelog, Velimira Hljebnikova i Vladimira Majakovskog ponekad doseže preteran nivo histerične averzije prema svemu vezanom za žene.

 Ana Radlova  Olga Forš
      Lidija Ginzburg

Avangardne književnice, poput Ane Radlove (1891 – 1949), Olge Forš (1873 – 1961) te poznate filologinje-formalistice Lidije Ginzburg (1902 – 1990) bile su prisiljene potpuno izbegavati ženska pitanja i usredotočiti se na muške teme, poput pobune protiv uobičajene rutine te izgradnje nove, “eksperimentalne” stvarnosti. Tako su mizoginistička politika avangarde i njezino gađenje prema ženskom liku po inerciji prešli na ženske pisce – a u kontekstu društvene hijerarhije ženska se proza pogrešno kategorizovala kao “drugorazredna” književnost. Ali u devedestima, epohi demokratizacije i društveno-privrednih reformi, postalo je jasno da se ta vrsta diskursa mora promeniti. Potvrda dostojanstva ženske proze kao žanra činila se izvedivom samo pomoću dekonstrukcije avangardnih ideologija, koje su još – čak i danas – srazmerno dominantne u svetu ruske umetnosti.

Ženska postavljanja “muških” pitanja

Tatjana Tolstaja  

Prve pokušaje tog uspona u devedesetima, koji su strateški težili dekonstruisati estetiku avangarde i legitimisati žensku prozu unutar kulture, potaknule su upravo književnice koje su već stekle ugled u Rusiji i čija su dela objavljivana na Zapadu, koje su dobro i često prevođene te su osvojile važne nagrade. Tako, na primer, Tatjana Tolstaja (rođ. 1951), koja u svom distopijskom romanu Kys’ (Ocat) konstruiše postapokaliptični ruski krajolik kao posledicu nuklearne eksplozije, gde je na mestu beskrajnoga carstva ostalo parohijsko i obogaljeno kraljevstvo mutanata. U satiričnom stilu Tolstaja ismejava klišeje ruske istoriozofije i imperijalne mitologije služeći se slikama neizbežne kataklizme i magične transformacije Rusije.

Ljudmila Petruševskaja

Drugi je primjer Ljudmila Petruševskaja (rođ. 1938), čije su drame i romani prepuni slika mraka i beznađa koje imaju ulogu proširene metafore ljudskog postojanja  – beskrajne metafizičke pustoši. Roman Kazus Kukotskovo (Slučaj Kukotski) Ljudmile Ulickaje (rođ. 1942), koji je osvojio ruskog Bookera za 2002, porodična je saga nekoliko naraštaja ruskih (i sovjetskih) naučnika i biologa čija se izdržljivost pripisuje njihovim strategijama preživljavanja, njihovoj hrabrosti, odanosti konceptu Istine te mističnim silama koje su na delu u njihovim ljubavnim i porodičnim pitanjima.

Jedna zanimljivost: kada se okreće elementima poput distopijskog fanatizma, proročke intonacije i eksperimentiranja nacionalnim simbolizmom, Tolstaja oponaša sredstva koja su se nekada pripisivala isključivo muškom pismu. Mračna obrada stvarnosti u tekstovima Pertuševskaje oponaša mušku ideju inertne prostornosti koja onemogućuje otkrivanje sebe. Na sličan način tekstovi Ulickaje postavljaju “muška” pitanja o porodićnim vrednostima u odnosu na biološki determinizam i društvene ustanove. Drugim rečima, poznatije književnice iz osamdesetih i devedesetih vole igrati prema muškim pravilima pokušavajući nadmašiti muške autore na njihovom vlastitom ideološkom teritoriju. Kao rezultat toga većina tekstova Tolstaje, Petruševskaje i Ulickaje ne može se nužno definisati kao žanr “ženske proze”.

Dve arhetipske slike žene

Još jedan razlog zbog kojeg sve donedavno nije bilo velike potražnje za ženskom književnošću jest nepostojanje svesti o teorijama pola koje su razvili feministička psihoanaliza i cyberfeminizam. Nažalost, i uprkos aktivnom istraživanju pola i studijama (uglavnom u institucijama kulturnih metropola) koje su se provodile u akademskim središtima, pitanja feminizma u Rusiji i dalje su razmerno nepoznata i neprihvaćena. Između 1960. i 1990. ruska je književnost gradila dva arhetipa ženskog lika. S jedne strane kapricioznu kraljicu lepote, femme fatale, koja je bila duhovita i dobro obrazovana, ali je bila primorana (svojom ili tuđom voljom) nositi masku fatalne zavodnice. Takvi se ženski likovi pojavljuju, na primer, na stranicama romana Andreja Bitova Puškinskii dom (Puškinski dom) — prototipu ruskog postmodernizma. S druge strane bila je podređena majka porodice koja robuje i danonoćno se brine za kućanstvo odgajajući decu i ponizno donoseći čizme pijanom mužu. Takozvana “seoska proza” preplavljena je takvim likovima koji odražavaju patrijarhalne vrednosti ruskoga ruralnog života. Osim te dve arhetipske slike žene nije bilo puno drugačijih. Naravno, od autora se ne zahteva da bude stručnjak za teorije pola, ali u idealnom slučaju autor, čitatelj i posebno kritičar trebaju biti upoznati barem s nekim idejama – vrlo često upravo te teorije služe kao početne tačke za posmatranje društvene dobrobiti žena.

Također, instinktivna predrasuda koja ruskog čitatelja često odvraća od toga da uzme u ruke knjigu koju je napisala ruska žena jest verovanje da će autorica od prve stranice početi razglabati o prepucavanju s mužem, pranju pelena i stajanju u redu – domaćinskim trivijalnostima koje okružuju i opterećuju čitatelja u svakodnevnom životu. Postsovjetski čitatelj, koji se često doslovce morao brinuti o monotonoj svakodnevici nabavljanja “komadića hleba”, nije bio previše zainteresovan da, još jedanput, sluša o takvoj domaćinskoj stvarnosti. Od književnosti se očekivalo da zabavi svojim hrabrim i društveno grotesknim slikama.

Zanimanje za emocionalna iskustva

Aleksandra Marinina

Aleksandra Marinina (rođ. 1957) i Daria Doncova (rođ. 1952), autorice tzv. “komercijalnog vala” čiji se romani izdaju u velikim nakladama, pokušale su razviti takve slike. U njihovim delima obična su domaća pitanja bila isprepletena s detektivskim radnjama, ekstravagantno ispričanim, oponašajući holivudske trilere i ruske policijske serije. Na kraju su se sva ta dela pretvorila u košmarnu fantazmagoriju s manijacima, serijskim ubojicama i psihopatama koji vrebaju u mračnim uličicama (vrlo često u policijskim odorama ili belim laboratorijskim mantilima). Štaviše, takav je fantazam postao uobičajen. Činilo se da čitatelj devedesetih očekuje da će naići na istu količinu nasilja u ženskoj prozi poput one u televizijskim serijama i časopisima.

Daria Doncova
 

Kako su se na početku 21. veka počele povećavati ekonomska stabilnost i sentimentalističke tendencije u ruskoj kulturi, više se pozornosti davalo ženskoj prozi i njenoj ulozi u kulturi, što je potaknulo i veće zanimanje među čitateljima i povoljnije stajalište odbora za dodelu nagrada. Savremena književnost trebala je izražavati ispovedne i ozbiljne – donekle univerzalne – teme. Zamenjujući mesijansku retoriku avangarde i postmodernih parodija, tekstovi se sada vrednuju prema intenzitetu i važnosti emocionalnog iskustva. To povećano zanimanje za književnost u kojoj je težište na “čistoj emociji” prevladalo je u ženskom pismu. A starija generacija, u čije su pamćenje još bila urezana sećanja na uslove u kojima su živele žene u komunističkoj eri, kao i mlađi autori u tridesetim godinama, počeli su u novim načinima pisanja tražiti nove načine izgradnje ženskog identiteta. Umesto tradicionalnih prikaza žena – odana žena, brižna majka i svadljiva ljubavnica – sada nam se nude nove mogućnosti. Najpopularnija je stroga poslovna žena: ona zarađuje jednako kao i muški kolege, ako ne i više od njih, donosi vlastite odluke o budućnosti za sebe i svoju porodicu, gradi karijeru te poduzima rizične inicijative. U isto je vreme ona zarobljena u emocionalnoj zavisnosti o svom ljubavniku, što pomaže oblikovati njezin osebujan i neobičan karakter. Neizbežno kolebanje između društvenog uspeha i nesređene ljubavne veze daje primer (prema mnogim autoricama) društvenog položaja savremene žene.

Ispovedni monolozi o traumatičnim događajima

 Marina  Višneveckaja
 

U delima Višel mesiac iz tumana (Iz magle se pojavio mjesec) i Bris’, krokodil! (Briši, krokodilu!) Marine Višneveckaje (rođ. 1955   Марина Вишневецкая ) potraga za ženskim identitetom utemeljena je kao drama u žanru lirske parabole. Junakinje ispituju što to znači “biti žena” u kontradiktornim društvenim ideologijama postsovjetske epohe. Iskrivljena provedba zakona kapitalističke potrošnje često se ne poklapa s patrijarhalnim modelom porodice, što se zauzvrat diskredituje ciničnim gledištima sovjetskoga građanina. Kako tvrdi Višneveckaja, junakinja se može “osloboditi čarolije”, drugim rečima: otkriti svoju bit, ili “istrebiti” – izbrisati ono što je preterano neshvatljivo. Te će metafizičke operacije ili razotkriti ženinu bit ili je pretvoriti u automat. Da naglasimo, otkrivanje zarobljene ženske biti ili obratno, njezino zatomljavanje, ne nameće toliko ni vanjski svet ni muškarac kojega je izabrala za ljubavnika ili koji je izabrao nju, nego žena sama.

Problematika ženske introspekcije doseže vrhunski opseg u Višneveckajinu delu Opiti(Iskustva), koje je bilo uključeno u njezinu zbirku Bris’, krokodil! Te nesretne alegorične priče, ispripovedane u prvom licu, opisuju sporedne i “pozadinske” likove, marginalne pojedince koji pripadaju različitim društvenim i dobnim skupinama te epohe. Naslov svake novele u knjizi odgovara inicijalima “pripovedača”, koji se obično ne razotkriju, te  fraze o jedinstvenom iskustvu, koje će on ili ona podeliti s čitateljem. Strukturno, svaki deo podseća na ispovedni monolog o određenom traumatičnom ili terapeutskom događaju, koji kroz proces otkrića – ili nadilaženja sebe – oblikuje ženski identitet u njegovoj celovitosti. Gotovo svi Višneveckajini opisi svakodnevnih iskustava – poteškoća, nadanja, privlačnosti, rastanaka, monotonije itd. – mogu se sažeti u jedno sveobuhvatno iskustvo “otkrivanja sebe”.

Iskustvo ljubavi

Najintenzivniji deo toga teksta, A. K. C. (opit ljubvi) (iskustvo ljubavi), kritika je dosta hvalila, a 2003. dobio je i ugledne nagrade. Paralizirana žena koja umire od raka i koju je rodbina smestila u sanatorij snima priču svoje oskudne i obične biografije. Tek je prešla četrdesetu, a provincijalno detinjstvo provela je u sivoj i malodušnoj birokratskoj diktaturi (komunističke) partije. Preselila se u Moskvu, studirala na institutu, udala se za čoveka kojeg zapravo nije volela, rodila je dete kako bi povećala svoj životni prostor, dobila drugu diplomu iz prava nakon perestrojke i počela raditi u dobro plaćenoj advokatskoj firmi, gde upoznaje ljubav svog života – investicijskog bankara. Naravno, ljubav joj nije uzvraćena, s obzirom na to da se on poigrava njenim srcem i napušta je nakon što mu ubrzo dosadi njezina infantilnost i naivnost. Moglo bi se nabrojati hiljade takvih trivijalnih ženskih sudbina u postsovjetskoj Rusiji. I teško je dati jedinstven odgovor jesu li te sudbine potpuno slomljene i uništene ili su, naprotiv, poprimile čvrste osobine kamena – da ostaju iste u svim uslovima.

Ovde se Višneveckaja prema iskustvu ljubavi odnosi kao prema nastavku društvene neadekvatnosti. Zbog zaljubljenosti junakinja se mora odreći mogućnosti napredovanja u karijeri (tako što dopusti svom ljubavniku da izvede financijski trik u tvrtki u kojoj ona radi), odreći se svojih porodičnih dužnosti i svega ostalog za što je naporno radila. Kada odluči potpuno se posvetiti predmetu svoje ljubavi, ne trudi se čak ni ispitati partnerove motive: što on zapravo želi od njihove veze? U Višneveckajinim tekstovima, kao i u tradicionalnoj ruskoj književnosti, muški svet poslovnog uspeha supostavljen je ženskom svetu empatije i nežnosti. Tema dramatizacije jest da trijumf “surovog kapitalizma” sredinom devedesetih nije bio u stanju ceniti osećaje poput suosećanja kao vrednu strategiju. Pa ipak, upravo iskustvo ljubavi – prepoznavanje užasne neadekvatnosti – omogućava junakinji da sebe upozna, dajući njenoj običnoj, na trenutke čak banalnoj biografiji određeno značenje, kao i versku dimenziju. Iako je rođena u zemlji nacionalnog ateizma i celi je život odbijala veru, smrtno bolesna junakinja okreće se pravoslavlju. Ona je rastrgana između verske pobožnosti ili ekstaze i ostataka čiste “instinktivne” privlačnosti prema objektu svoje ljubavi. Zadnje stranice ove novele daju naslutiti da “instinktivna” komponenta ženskog karaktera ostaje neporažena, zahvaljujući čemu žena spoznaje sebe i postaje sposobna analizirati vlastita dela.

Gubitak voljene osobe

Veza između muškog pogleda i slike žene, koja je osnova različitih književnih shema i feminističkih teorija, na zanimljiv se način obrađuje u noveli V. D. A. (opit neučastia) (iskustvo nesudelovanja). Ironičnim, distanciranim stilom pripovedač opisuje svoju interakciju sa ženama kao “japanski minimalizam”: on niti ih dodiruje, niti im govori – samo razmenjuje poglede. Upućujući ženi  zastrašujući pogled koji je prisiljava da se smrzne ili od oduševljenja ili od neobjašnjiva užasa, on je uvlači u nepravednu igru koju je ona već izgubila. Kao posledica takvih voajerskih romanci, nekoliko je njegovih kolegica prisiljeno dati otkaz; u međuvremenu poslovna žena koju je upoznao na bilijaru gine  u sudaru (možda samoubistvu ili nesreći). U knjizi muškog autora ta bi vrsta diskursa mogla sugerisati želju lika da vlastitu maštu vidi odraženu u ženi (kao poslušnoj i dobro istreniranoj marioneti). Ali Višneveckaja implicira upravo suprotno: “najiskrenije” muško viđenje žene jest sposobnost da je vidi kao čistu enigmu, a ta je hemija neshvatljiva obama spolovima.

U Višneveckajinoj prozi osećajna i neizbežna iskustva rastave i raskida pojavljuju se kao glavni elementi izgradnje ženske subjektivnosti. U novelama Y. X. B. (opit inogo) (iskustvo drugoga) i J. A. U. (opit isčeznovenia) (iskustvo iščezavanja), dve potpuno različite junakinje – stara seljanka, čiji je muž ubijen pre puno godina i koja otkriva da je njezina sestra s njime začela decu, i mlada gradska devojka koja se mora odreći svog ljubavnika, a klinička shizofrenija njezine majke izravna je biološka pretnja njenom potomstvu – prolaze istovetno iskustvo: otkriće određene praznine (ili, govoreći psihoanalitički, traume) koja se javlja u trenutku gubitka voljene osobe, gubitka na koji je uticao ili vanjski svet ili mi sami. Štaviše, dani i godine koje proizlaze iz toga trenutka ne olakšavaju neželjene traumatične učinke, nego oblikuju samu bit ženina karaktera. Takve neiscrpive teme daju Višneveckajinoj prozi određenu oštricu i savremenost.

Elegantno odevanje u žalovanju

Crni humor novele P. I. B. (opit demonstracii traura) (iskustvo pokazivanja žalosti) jasno odskače od lirskog tona knjige, obogaćujući njene stilističke kvalitete. Grotesknost priče iskazuje se besmisleno teškim postupkom odabira prikladne haljine koja će istaknuti ženstvenost i privlačnost junakinje. Ali ona na kraju svoju elegantnu odeću može nositi samo kad odlazi na pogreb – najpre svojih bliskih rođaka, zatim sovjetskih vođa, generalnih sekretara komunističke partije. U ruskoj tradicionalističkoj kulturi čini se da je način odevanja najvažniji element ženina simboličkog i semiotičkog ponašanja. On simbolizira ne samo njen društveni status nego i psihološke značajke njezina karaktera. Odeća omogućuje ženi da istakne vlastitu individualnost i različitost a da istodobno ostane ograničena parametrima etike koju joj nameće društvo. Ironično je, ističe Višneveckaja, da se moderna ruska žena odeva elegantno (drugim rečima, prepoznaje svoje značajke) samo kad je u žalovanju te na taj način ispunjava zadatak žalovanja (koji je prikazan u Freudovom delu Trauerarbeit). Ako stavimo na stranu izrazitu hiperboličnu parodičnost ove novele, njeno značenje počiva na najvažnijem motivu ženske subjektivnosti, koji nije izgrađen na racionalnim objašnjenjima njene sudbine, nego na gusto koncentriranom emocionalnom iskustvu.

Višneveckajina zbirka Opiti – ne samo prema mojoj  proceni nego i sudeći po uspehu kod čitateljstva i nagradama – jedno je od najuverljivijih i najsnažnijih dostignuća u areni savremene ruske ženske proze. No ostali tekstovi, koji nisu toliko usmereni na tu tradiciju koliko na eksperimentalnu inovaciju, također su vredni naše pažnje . Književnice starije generacije potaknule su proučavanje paradigmatskih promena u društvenim ulogama žena tokom totalitarističkog sovjetskog i kasnije liberalnog postsovjetskog društva. Zato su njihove junakinje pripadale heterogenim i često sukobljenim društvenim slojevima, u opsegu od urbane inteligencije do kvazipismenih seljaka. Mlađe generacije, u pravilu, svojim junakinjama daju dobro definirane i stabilne društvene značajke. Vrlo se često junakinja prikazuje kao stanovnica megalopolisa, ima izvrsnu izobrazbu, posao te vreme i novac za višestrano istraživanje svog identiteta. Te autorice odbijaju metanarativnu formu i gravitiraju više prema gusto skiciranim tekstovima. Njihove minijature namerno zamagljuju granicu između poezije i proze – to su kratke lirske priče koje stilom podsećaju na verse libre. Te mlađe književnice uključene su u proces preispitivanja nasleđa kako moderne tako i postmoderne ere.

Stilski eksperimenti


 

Izrazito je popularna među ruskom inteligencijom proza iseljenice Margarite Mekline (rođ. 1972), koja trenutačno živi u San Franciscu. Njena knjiga Sraženie pod Peterburgom (Bitka kod Sankt Peterburga) dobila je 2003. nagradu Andrej Bjeli za stilski eksperimentalizam i lingvističku inovaciju. Meklinina proza “pregledava” skrivene delove ženske psihe, koji se skrivaju pred drugima. Njene priče otkrivaju žensku psihu (često skrivenu od društvenih struktura) pomoću simbiotskog uslojavanja diskurzivnih svetova snova, kulture, sećanja i mrtvih. Ženin identitet – koji nije fiksan i koji se stalno menja – podseća na identitet iseljenika: ona je stranac i u rodnoj zemlji i u onoj drugoj, bez obzira na njezino gostoprimstvo i blagodati. Subjekti njene proze, na primer homoseksualni pisac, žigolo beskućnik koji se oženio bogatom cirkuskom zabavljačicom, egipatski teroristi – u biti su simboli fantomskih i krhkih stvarnosti, promatranih očima žene koja je večno nesigurna u vlastiti identitet te pokušava potvrditi samu sebe svakom gestom ili frazom. U Meklininim tekstovima nadrealistička fantazmagorija koja podseća na Andrea Bretona obojana je primesom opšteg skepticizma i tekstovne međuigre, izvučenim iz romana Johna Bartha i Thomasa Pynchona. Sastavni deo knjige Sraženie pod Peterburgom i romana Izmena (Izdaja) lirska je ispovest  junakinje koja je rastrzana između starog ljubavnika Vakhida i mlađeg supruga Aldoa, što ističe pitanje ženske percepcije fiziologije (seksualne žudnje). U tradicionalnoj kulturi ono drugo se ili zatomljuje ili pažljivo proučava kroz muško razmišljanje; u Meklininim tekstovima emancipacija upravo tih “fizioloških osećaja” stvara kulturniji pogled.

Anastasia Gosteva

 

 U svojim se tekstovima Moskovljanka Anastasja Gosteva (rođ. 1975) hvata ukoštac s pitanjem ženske individualnosti iz drugoga kuta. Njezini romani Travel agnets (Putnički jaganjac božji) i Priton prosvetljonih (Jazbina prosvijetljenih) mogu se dovesti u blisku vezu sa žanrom novinarskih putopisa. Gosteva nudi prepoznatljiv i gotovo poopćen portret savremene žene: ona je uspešan stručnjak, iz gornje srednje klase, zauzeta jedino samom sobom. U Travel agnetsu junakinja kreće na put u Indiju sa slučajnim putnikom u potrazi za neobičnim događajima, gde lakomisleno menja svoj laptop za tibetanske mirisne štapiće, te se u jednoj epizodi pušenja hašiša s meštanima pokušava pomiriti sa svojom slikom o sebi. Gostevini likovi jure za čudima, autentičnošću i mističnim iskustvima ili putem egzotičnih putovanja ili uzimanjem droga. Ali spoznaja sebe događa se na “najjednostavnije” načine, magijom detalja svakodnevnog života ili nepredvidljivim preokretima u ljudskim odnosima.

Uticaj internetske komunikacije

Olga Zondberg
 

Drugi primeri takvih istraživanja mogu se naći u knjigama Očen’ spokoinji rasskaz (Vrlo spokojna priča) Olge Zondberg (rođ. 1972) i Ne mestnie (Nepripadajući) Linor Goralik (rođ. 1975). Lakonska neemotivna pripovetka Zondbergove sažima opise događaja koji su neprimetljivi i ne privlače previše pozornosti (netko izlazi iz višekatnice; par se nalazi u parku; neko je u kafiću; neko radi nešto drugo – svakodnevne i uobičajene stvari). Zajedno te arabeske čine psihološko raspoloženje intuicija koje nikad neće biti ostvarene, iskustvo koje je simboličko za modernu ženu u ubrzanom gradu. Ako je stil Zondbergove kontrolisan i povremeno suh, tada se Goralikova sigurno razlikuje od te druge osobine svojim profinjenim i sarkastičnim tonom. Njeni tekstovi podsećaju na aforizme i basne (najefektnija je basna o dvema “lezbijkama”, veverici i liji, koje dok vode ljubav čeznu za “pravim” heteroseksualnim osećajima). Psihologija ženske junakinje u kratkim – često pola stranice dugim – tekstovima Goralikove, dihotomno fluktuira između oslanjanja na pozitivne i negativne slike, na entuzijazam i raspad iluzija.

 Linor Goralik
 

Teško je ne primetiti uticaje oblika internetske komunikacije – na primer LiveJournala Russian Neta — na književnost mlađih žena. Cybertekst znatno modernizuje stilske elemente savremene proze uvodeći konverzacijsku intonaciju, uz neobvezno učestvovanje, dajući veću prednost komentarima nego samom tekstu te obraćajući se manjoj zajednici unutar mreže, a ne heterogenoj publici. Najnoviji oblik ženskog pisma aktivno se  i kritički okreće tim cybertekstualnim procesima. U svojoj knjizi Aljonka-partizanka Ksenija Bukša (rođ. 1983) iz Petrograda služi se idejama kolažiranja iz Live Journala – ali u ovome trenutku nije jasno kako će taj princip kolektivizma na Internetu potaknuti napredak autoričinih individualnih ideologija.

 Ksenija Bukša

 

Određena tendencija koja se primećuje na polju ženskog izdavaštva jest dob: prednost se često daje mlađim i nepoznatim autoricama. Serija Soft Wave iz New Literary Reviewa odredila je sebi zadatak otkriti potencijal mlađeg naraštaja žena koje su kritičarima manje poznate. Te se autorice upuštaju u rizične eksperimente s formom, koji dobivaju trenutačan emocionalni (osetni) odgovor. Na neki je način danas pojava svakog novog glasa koji se prihvata pitanja ženske proze također i komercijalni događaj.

Bilo bi pravedno reći da fenomen ruske ženske proze na početku 21. stoljeća stoji na čvrstim temeljima. Drugim rečima, ženski je glas postao istaknut i pridobio je publiku te, nakon jedne decenije liberalno-demokratskih reformi u Rusiji, žene imaju mogućnost biti jednako uspešne u intelektualnim i poslovnim ciljevima kao i muškarci, koji su pre u svojim kolegicama tražili samo društveni stereotip.

S engleskoga prevela Ksenija Švarc.

Objavljeno u e-časopisu Context, www.centerforbookculture.org/context/no15/dmitry15.html
izvor

Maga Magazinović

Prva lasta feminizma

Pred svetom je glumila ženu potčinjenu vremenu u kom su vladali muškarci. U potaji, Maga Magazinović osvajala je svoje slobode …
__________________________

Začetnica slobodne igre u Srbiji, socijalistkinja i humanistkinja; prva žena praktikant u Narodnoj biblioteci, prva žena novinar u Politici; klasna učiteljica u Višoj ženskoj školi, profesorka filozofije u Prvoj ženskoj gimnaziji; bolničarka u balkanskim ratovima; učila glumu u školi Maksa Rajnharta i balet kod Šarlote Šniter u Minhenu, prisustvovala časovima slobodne igre Isidore Dankan; učila igru kod Dalkroza; u Cirihu slušala predavanja Lenjina i Plehanova; osnovala Školu za ritmiku i plastiku; balerina, koreograf, pedagog; autor nekoliko knjiga o ritmici i baletu; osnivač Studentske folklorne grupe s kojom je gostovala po Evropi. Penzionisana kao profesorka gimnazije; u penziji vodila folklornu grupu u Abraševiću i predavala u Baletskoj školi, majka i baka...

Ovaj impresivan spisak postignuća pripada jednoj sitnoj, neobično vitkoj ženi dugog i lakog koraka, kraljevskog držanja,  s oreolom neposlušne zagasite kose koja joj pada na lice, sa očima lutalice, sanjara, devojčice, majke, ljubavnice, umetnice, ni crnim ni plavim, radoznalim i nemirnim. Maga Magazinović je bila istinska vizionarka, zagledana u Minhen i Berlin koji vrve od umetnosti. Pred svetom je igrala ulogu žene potčinjene vremenu u kome se muškarci isturaju napred i nagrađuju za zasluge. U potaji, da niko ne zna, osvajala je svoje slobode. Korak po korak. Svaki dan po jednu.
Sve što je naučila u svetu, koji je bio darežljiv prema njoj, donela je u otadžbinu. Pre svega radikalan, osnovni pristup telesnoj kulturi u svim njenim domenima. U svom plesnom izrazu anticipirala je narodnu tradiciju i savremeni pokret i tako stvorila nov umetnički svet. Ono što je bila njena borba za omasovljenu telesnu kulturu i umetnost danas prepoznajemo u pokretima savremenog teatra i plesa. Srbija je, međutim, i tada imala „preče“ poslove od prihvatanja avangarde koju je ova krhka žena puna entuzijazma uvlačila u sve pore društva. Uspavanu pozorišnu publiku koja je, pokušavajući da uhvati korak sa svetom, polako izlazila iz opanaka i postajala „gospodska“ Maga je šokirala modernim baletom. A tek bosonogim plesačicama! Ni čuveni Ben Akiba (Branislav Nušić) nije odoleo a da se u svom stilu ne podsmehne toj „novoj tendenciji“. Njen pravi život, do kraja posvećen umetnosti, počinje 1896. godine, kada njen otac Risto dobija posao u Narodnom pozorištu u Beogradu. Njemu posao terzije i plata, njoj besplatne karte. Nedelju provodi u pozorištu (na trećoj galeriji), ostalih šest dana marljivo uči, igra i peva u Kulturno-umetničkom društvu Obilić.
Osam godina kasnije, 1904, napravila je prvi korak u borbi za ženska prava – izborila se da i devojke mogu dobiti diplomu iz filozofije, a ne samo da je fakultativno slušaju i polažu, kao što je dotad bila praksa. U svojoj knjizi Moj život, koju je 2000. objavila izdavačka kuća Clio, a priredila Jelena Šantić, napisaće: „Moja borbenost bunila se protiv takvog stanja. Ideš uredno na predavanja, radiš revnosno, često savesnije od mnogih redovnih slušalaca, a ovamo nikakva prava, kao kakvi pastorčići! ...Zašto da nam ne daju indeks, pa neka na njemu piše ono vanredni slušalac! ...To je bio prvi korak u mojoj borbi za ženska prava – za feminizam. Ali je većina vanrednih studentkinja, po navici i liniji najmanjeg otpora, i dalje polagala ispit u vidu kolokvijuma.“ U istoj knjizi piše i da je koren feminizma povukla iz ranog detinstva, kada se sa braćom igrala hajduka. „Ja nikada nisam mogla biti ’arambaša’, a svaki smolja mogao je“, piše Maga. „I ja sam usrdno, do iznemoglosti trčala da se ’provučem ispod duge’ na nebu, ne bih li postala dečak, pa da budem i ja arambaša! Ali mi je duga uvek izmicala...“

Završila je nemački jezik i 1909. polazi za Minhen, gde je imala priliku da uči i sarađuje s najznačajnijim ljudima tog vremena. Pohađa školu čuvenog Maksa Rajnharta, paralelno uči balet i budno posmatra način rada u školi Elizabete Dankan, sestre čuvene osnivačice modernog plesa, Isidore Dankan.  Balet je učila kod Šarlote Šniter. Iz straha da je ne odbije, učiteljici nije smela da prizna koliko joj je godina. „Slagala sam da imam tek više od 20“, piše. U stvari, imala je 25 godina. „Preko 20 se ne počinje“, rekla joj je gospođica Šmit, „ali, izuzetno, da pokušamo. A i strankinja ste, u čijoj zemlji nema baleta, te ćete ga, možda, preko mene, tamo presaditi.“ Tako je i bilo. Po povratku u Beograd 1910. Maga Magazinović osniva Školu za recitaciju, estetičku gimnastiku i strane jezike, koja će kasnije postati Škola za ritmiku i plastiku. Bila je to „samonikla“ škola, bez smeštaja i bez potpore tada uobičajenog zaštitnog odbora beogradskih gospođa. Školarinu su plaćala samo  imućnija deca, za siromašnu časovi su bili besplatni. Jedan od njenih učenika kasnije biće i čuveni Luj Davičo.

Godinu dana nakon što je diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu Maga Magazinović sarađuje s tek pokrenutim listom Politika. U svojim tekstovima za žene traži više slobode i prava u odlučivanju i u izboru sopstvenog puta. Rubriku Ženski svet uređivala je šest meseci. Redakcija joj je ostala u najboljem sećanju, mada tadašnje kolege nisu krile da im nije po volji što im se u posao meša jedna žena. Vladislav Ribnikar, vlasnik lista, često bi je pecnuo zbog njenog fenimizma i proricao da će se jednoga dana srećno udati za oficira, kome će „sa zasukanim rukavima, opasana belom keceljom i zarumenjena od šporeta, kao i sve ’poštene žene’, pažljivo stavljati na sto činiju vruće supe...“ Ribnikar nje bio u pravu.

Prvu serenadu prijateljski joj je otpevao Stanislav Binički, poznati srpski kompozitor, dirigent i pedagog. Čovek njenog života, međutim, bio je Gerhard Gezeman, s kojim se upoznala na časovima glume kod Maksa Rajnharta. Uz glumu, Gerhard je studirao slavistiku. Učenje srpskog jezika mu je bio izgovor da se preseli bliže Magi i da je posećuje svaki dan. Gezeman je brzo ovladao srpskim jezikom, što pokazuju i pisma ispisana na čitkoj ćirilici koja je slao Maginoj majci potpisujući se s „Vaš Švaba“. Zavoleo je i Srbe, oduševljavao se narodnom poezijom i marljivo je sakupljao. Bio je šest godina mlađi od Mage. Prvi put su se poljubili tek kada ju je zaprosio. Zbog Mage je prešao u pravoslavlje i venčali su se u Sabornoj crkvi u Beogradu 1914. On je dobio nedelju dana odmora za medeni mesec. Ona nije. Svakog dana je pratio na posao i čekao da joj se časovi  završe pa da prošetaju do kuće. Maga je tada bila unapređena u redovnu nastavnicu Prve ženske realne gimnazije, a on je radio u Prvoj muškoj gimnaziji i kao lektor na Univerzitetu u Beogradu.

Nedugo nakon venčanja počinje Prvi svetski rat i Maga i Gezeman beže kroz Srbiju: Kragujevac, Kraljevo, Vranje... Maga će u zbegu roditi svoje i Gezemanovo prvo dete – sina Harolda (Rajka). Sa sinom se sama vratila u Beograd, a muž joj je goloruk i nežan prešao Albaniju sa srpskom vojskom. Neko vreme njemu se gubi svaki trag, a mali Rajko umire s nepunih godinu dana. Ubrzo posle smrti deteta Maga od nemačkih vlasti saznaje da joj je muž u Švajcarskoj i da je bolestan. Odlazi da ga obiđe i tu doživljava još jedan udarac. Gezeman je u sanatorijumu u kome se lečio upoznao i zavoleo drugu ženu. To ne krije od Mage, kao ni to da je u noći kada je mali Rajko umirao bio u krevetu s ljubavnicom. Maga zna da je to kraj. Neverstvo mu nikada neće oprostiti, ali pristaje da poslednji put s njim vodi ljubav u nadi da će ponovo dobiti sina koji bi nadomestio gubitak malog Rajka. Devet meseci kasnije rodiće devojčicu. Nazvaće je Rajna. S njom se vraća u Beograd i razvodi od Gezemana, koji je deset godina kasnije sa istom ljubavnicom dobio sina Volfa (Vuka). Maga i Gezeman su se povremeno viđali, zbog Rajne, a kasnije su je upoznali s polubratom Volfom. Trideset godina nakon razvoda Volf je, slušajući Magu i Gezemana kako ne mogu da se izrazgovaraju, začuđeno upitao oca: „Zašto ste se vas dvoje razveli kada imate toliko toga jedno drugom da kažete?“. Gerhar Gezeman je krajem 1939. u Beogradu osnovao Nemački institut. Umro je 1948. godine u Gornjoj Bavarskoj. Maga Magazinović je zauvek sklopila oči tačno dve decenije posle njega, 1968, u dubokoj starosti, ne nauživavši se u zaslugama koje je imala za kulturu svog naroda.


Tekst: Jasmina Lazić
izvor

_________________________________________________

Gerhard Gezeman (stoji) sa porodicom Magazinović (Maga sedi)

Po očevoj liniji poreklom iz Metkovića, po majčinoj iz Dervente, u Beogradu je filosofiju završila kod Branislava Petronijevića. Bila je prva žena novinar u tek osnovanoj „Politici”. Baletsku umetnost usavršila je u Nemačkoj, kod najpoznatijih umetnika i teoretičara tog vremena Elizabete i Izadore Dankan, Minete Vegman, Žana Dalkroze, Rudolfa fon Labana. Glumu pohađala kod velikog Maksa Rajnharta. Sve što je naučila donela je u Srbiju. U Beograd i pravoslavlje dovela je i znamenitog Gerharda Gezemana (1888-1948), sa kojim je dobila sina Rajka i kćerku Rajnu. Toliko toga što je činilo njen život bilo je prerano, sve dok nije postalo prekasno. Ali njen neizbrisivi trag u srpskoj kulturi i našem sećanju je ostao.



Zamislite ženu neobično vitku, dugog i lakog koraka, kraljevskog držanja, s oreolom neposlušne zagasite kose koja joj pada na lice. Njene oči nisu ni crne ni plave, već oči žene koja se nikada nije pomirila ni predala, oči lutalice, sanjara, oči nemirne, radoznale. Oči devojčice, majke, umetnice, ljubavnice.

To je ona, Maga Magazinović, žena koja je donela moderan ples u Srbiju, prva žena novinar početkom prošlog veka u tek osnovanom dnevnom listu Politika, nemački đak, učenica Maksa Rajnharta. Žena evropskog obrazovanja i širine, zanimljiva ličnost. Zadužila je srpsku kulturu mnogostruko, ali nije umakla sudbini onih koji idu neutabanom stazom. Na takvu stazu stupila je rano i ostala neshvaćena.

Prve godine XX veka Srbija, još okrenuta završavanju nekih prečih poslova, nije spremna da prihvati Magin avangardni duh. Uspavana pozorišna publika polako izlazi iz opanaka i pogospođuje se, pokušava da uhvati korak sa svetom. Za moderan balet i bosonoge plesačice, izgleda, još nema razumevanja. Rano je.
Maga će, tako, svet napustiti u dubokoj starosti, ne nauživavši se u zaslugama koje je imala za kulturu svog naroda, za moderan balet posebno.
A sada? Lako je diviti se.
Sve je u životu ove žene zarađeno pošteno i sa pokrićem.
Od prezimena. Pre nego što su poneli prezime Magazinović bili su Smiljanići, starinom iz okoline Metkovića. Tamo se, jednom, neki rođak, dečačić, potukao sa Italijančetom i dobro ga izudarao. Iz jarosti i osvete, pretučeni je povikao: „Maznu me magazin!”
Tako Smiljanići postadoše Magazinovići, a Maga, mada krštena kao Marija, dobi lep i kratak nadimak. Od dalekog pretka nasledila je prezime, nadimak i borbeni duh.
Magina majka Stana, rođena Isailović, bila je iz Dervente. Valjda je tako u Maginu krv kanula i kap poželjne bosanske usporenosti, osećaj za to kada treba „stati, ne jurišati”. Istina, u njenom životu to behu retki dani. Jer, gotovo da je sve bilo juriš i borba.
Istorija porodice Magazinović je istorija seoba na ovim prostorima. Selili se iz Metkovića u Trebinje, iz Trebinja u Mostar, iz Mostara u Užice, gde se u Cetini Maga rodila 1. oktobra 1882. i tu završila četiri razreda realke.
Poslednja stanica je Beograd. U toj varoši raspakovali prtljag i zauvek ostali.

POGLED SA TREĆE GALERIJE

Pravi život, onaj koji je Magu rođenjem odabrao, počeo je kada otac Risto dobio posao u Narodnom pozorištu. To je uvodi u svet umetnosti. Njemu posao terzije i plata, a njoj besplatna karta. Nedeljom je u pozorištu, na trećoj galeriji, ostalih šest dana marljivo uči, i igra i peva u Kulturno-umetničkom društvu „Obilić”.

Po povratku sa prvog gostovanja, u Jagodini, oduševljena zapisuje svoje utiske u dnevnik (koji je vodila tokom celog života): „Imala sam krem haljinu od batista sa sitnim plavim tačkama, ukrašenu belim vezom. Igrala sam u cipelama koje mi je nana kupila kod Isaka Demaja u radnji ,Kod dve lepe devojke’, u Vasinoj ulici, za četiri dinara. A kakvo je tek uzbuđenje nastalo posle koncerta, na igranci u ,Šarenoj kafani’! U zagrljaju partnera, igrala sam kao da letim...”

Ta čarolija igranja nikada je neće napustiti.
Mladost devojke, iako ispunjena nemaštinom, uzbudljiva je i puna očekivanja. I rezultata. U junu 1904. ona diplomira kod Brane Petronijevića na Filosofskom fakultetu. Ubrzo po osnivanju lista Politika, u vreme kada je u Srbiji najveći ženski uspeh dobra udaja, krči put ženama kroz novinarstvo: pola godine uređuje Politikinu rubriku „Ženski svet”.Primećen je njen uvodnik Obrazovanje ženskinja u Srbiji. Vlasnik lista gospodin Vlada Ribnikar prima je za stalnog saradnika, sa dva zlatnika akontacije. Maga piše rame uz rame sa kolegama. S ironijom slika domaće navike provodadžisanja, balskog pirlitanja, pokondirenosti mladih devojaka i njihove udaje za „dobre partije”. Ona traži za njih, ali i za sebe, više slobode i prava u odlučivanju i u izboru životnog puta.
Magazinovićeva je više od blistavog studenta, dobrog novinara ili igračice u „Obiliću”. Ona je vizionar. Zagledana u Minhen i Berlin, koji vrve od umetnosti, žudi za svetom.

 

Moderna, koliko joj dozvoljava vreme. Kontrolisano moderna, da je ne proglase ludom ili nastranom. Naučila da vodi dvostruki život. Pred svetom je potčinjena vremenu u kome se muškarci isturaju ispred. U potaji, da niko ne zna, korak po korak, osvaja svoje slobode. Svaki dan po jednu. Čita zabranjene knjige, postavlja pitanja koja niko neće da postavi, pomera granice zanimanja za „njih” i „njega”, žudi za većim dostojanstvom žene.

 

 

 

 

 

JEDAN STARI LJUBAVNI RAČUN

 

Profesor Brana Petronijević je hrabri da sa malom ušteđevinom produži školovanje u Nemačkoj, usavrši nemački i doktorira.
Jednog sparnog jula Maga polazi na put, ima kartu za Evropu. Na put je vodi želja da savlada ritmiku i plastiku kod najpoznatijih umetnika i teoretičara tog vremena: Elizabete i Izadore Dankan, Minete Vegman, Žaka Dalkroza i Rudolfa fon Labana. Najzad, pohađa i glumu kod velikog Maksa Rajnharta.

 

Ova nova umetnička saznanja tamo na izvoru, gde se rađaju nove scenske senzacije, svojevrsna su pobeda mlade žene na početku veka. Iako još usamljena i nesigurna u sopstvenim vizijama, Maga čini prvi korak. Vraća se iz Nemačke posle četiri godine, obogaćena saznanjima o modernom baletu, i sa prijateljicom iz studentskih dana Zorom Pricom osniva Školu za recitaciju, estetičku gimnastiku i inostrane jezike.

 

Od prvog dana to je samonikla škola, bez smeštaja i potpore tada uobičajenog zaštitnog odbora gospođa. Školarinu su plaćala samo imućnija deca, za siromašnu su časovi besplatni.

 

Ali, priča o Magi Magazinović ne bi bila potpuna bez začina kao što je ljubav. Čovek njenog života je Gerhard Gezeman, sa kojim se srela na časovima glume kod Maksa Rajnharta. Sa najvećom čežnjom ona je čekala da se sretnu u rano popodne, pre časova, u berlinskoj Aveniji pod lipama. Dolazio joj je u susret, vitak i mlad, visoko uzdignutog čela, sa naramkom knjiga pod rukom. Ona se pojavljivala iz svojih visina, dugim korakom gazele, nekad blistala, a nekad bila mrgodna i neraspoložena.

 

Uz glumu, Gerhard Gezeman je studirao slavistiku. Pored Mage Magazinović ovladao je srpskim jezikom, upoznao srpske pisce, posebno zavoleo Boru Stankovića. Voleo je Srbe, oduševljavao se narodom poezijom i marljivo je skupljao. Maga ga je nežno volela, a on, šest godina mlađi, uzvratio joj ljubav. Zbog te žene, po mnogo čemu fatalne, prešao je u pravoslavlje. Venčali su se u Sabornoj crkvi u Beogradu 1914. Zaposlio se u Prvoj muškoj gimnaziji, radio i kao lektor Univerziteta u Beogradu. Ona je unapređena u redovnu nastavnicu Prve ženske realne gimnazije.

 

Ubrzo, i njih dvoje će preživeti golgotu Prvog svetskog rata. Beže kroz Srbiju. Kragujevac, Kraljevo, Vranje... Ona sa stomakom do zuba. Tu u zbegu rodila je i njihovog sina sa dva imena: nemačkim Harold i srpskim Rajko. Sa sinom se sama vratila u Beograd. A njen muž, Nemac, srpski zet, goloruk i nežan, prešao je Albaniju sa srpskom vojskom.

 

Maga nema sreće. Muž je netragom nestao, a jedini sin, plod njihove ljubavi, dete o kojem su jednom zagrljeni maštali pored reke Špreje u Berlinu, umire sa nepunih godinu dana. Ubrzo, od nemačkih vlasti u Beogradu nesrećna žena saznaje da joj je muž bolestan i odlazi u Švajcarsku da ga obiđe.

 

Ta poseta biće poslednji čin njene ljubavne drame.
U sanatorijumu gde se leči, Gerhard je upoznao i zavoleo drugu ženu. Ne krije da je zaljubljen.
Maga zna da je to kraj, neverstvo mu neće oprostiti. Jedino želi da još jednom budu bliski, da na svet ponovo donese njihovo dete. I kao u pravim melodramama, godinu dana kasnije u Lucernu rodiće ćerku Rajnu i sa njom se ubrzo vratiti u Beograd.
Rođenjem devojčice bio je namiren jedan stari ljubavni račun.
Maga Magazinović je zauvek sklopila oči tačno dve decenije posle Gerharda Gezemana, 1968, u dubokoj starosti

 

 

Proricanje

 Redakcija Politike ostala je Magi Magazinović u najboljem sećanju, mada tadašnje kolege nisu krile da im nije po volji što im se u posao meša jedna žena. Vlasnik lista Vlada Ribnikar često bi je pecnuo zbog njenog feminizma i proricao kako će se jednog dana srećno udati za oficira. Govorio je: „Gospođice Mago, nećete uteći sudbinama tolikih žena. Utopićete se i vi u tu prosečnost. Sa zasukanim rukavima, opasani belom keceljom i zarumenjeni od šporeta, kao i sve ,poštene žene’, pažljivo ćete stavljati na sto činiju sa supom, dok će vaš oficir otpasati sablju, skinuti mundir i podvrnuti rukave od košulje, pa kusajući slatko supu uštinuti ženicu za obraz i reći joj: ,Pile moje’, a potom pevušiti ,Rado ide Srbin u vojnike’.”

 

 

 

Odlasci

 Nakon razlaza sa Magom Magazinović, Gerhard Gezeman (1888–1948) oženio se svojom novom ljubavi, sa kojom je imao sina Volfa. Krajem 1939. osnovao je u Beogradu Nemački institut i naimenovan je za upravnika. Kada su Nemci napali Srbiju i Beograd, on se, razočaran i nervno rastrojen, povukao sa Instituta. Sa suprugom i sinom vratio se u Prag.
Ali, tek završetak rata je za njega bio koban. Morao je da napusti Prag, sve rukopise i svoju bogatu biblioteku od pet hiljada knjiga (na svakoj od njih stajala je vinjeta sa likom Filipa Višnjića). Sa sinom i ženom, pribežište je našao u Telsu, u Gornjoj Bavarskoj.
Umro je 1948. godine.

 

Dragana Bukumirović

izvor

____________

 

 

Gerhart Gezeman

 

Veliki doprinos slavistici dao je Gerhart Gezeman (Gerhardt Gesemann), On je živeo u Beogradu pre i neposredno posle Prvog svetskog rata. Za vreme rata povlačio se sa srpskom vojskom preko Albanije, o čemu je napisao roman Bekstvo,u formi dnevnika.
Kasnije je postao profesor slavistike u Pragu, gde je izdavao mesečnik
Slavistische Rundschau, sa stručnim tekstovima o srpskoj književnosti. Na svojim putova-njima po Jugoslaviji proučavao je narodne pesme, a autor je dela Die serbokroatische Literatur (Srpsko-hrvatska književ-nost). Svojim radom zainteresovao je Odbor za jugoistok Nemačke akademije u Minhenu da se pozabavi otkrivanjem balkanskih književnosti, pa su tako nastala njihova izdanja: „Buechrei Suedosteuropa“ (Biblioteka Jugoistočna Evropa) i časopis Stimmen aus dem Suedosten(Glasovi sa Jugoistoka). Izuzetno značajan doprinos srpskoj nauci o književnosti dao je objavivši kritičko izdanje narodnih pesama, tzv. Erlangenski rukopis.
Nemačko govorno podru je je uopšte od 19. veka imalo ogroman značaj za razvoj naše nauke o književnosti, po-sebno narodne, pa je tako ostalo i u međuratnom periodu, kada su ogroman doprinos ovoj oblasti dali upravo Šmaus i Geze-man.

 

Ranka Gašić - Beograd u Hodu Ka Evropi

________________________

 

komentar na jedan tekst iz Politike

 

Miloš Busarac | 02/10/2014

Gerhard GEzeman je preživeo albansku golgotu,zahvaljujući dnevniku kojeg je pisao u najtežem vremenskom intervalu,pešačenja od Prizrena do Peći.od Peći preko Crne Gore do Skadra,i od Skadra do Valone,odakle je savezničkim italijanskim brodom prevezen na sigurno. U tom dnevniku je utkana ljubav prema Srbima, iako mu je namera bila da opiše detaljno stradanja. Interesantno je da se nije hteo odreći dnevnika na putovanju kroz Italiju,čak i kad mu je bio život ugrožen zbog njega(sumnjičili su ga da je austrijski špijun)!