Pismo Borislava Pekića Danilu Kišu

10-4-65
Vojna bolnica za sušičave

Dragi Danilo,
najpre, insistiram na tome da primiš moja uveravanja da ovu hartiju sa monogramom nisam nabavio lično nego mi je poklonjena. Ne želim da izgubim jednog prijatelja zbog jednog pisma.
Ljiljana mi je prenela poruku koja se odnosi na moju fotografiju, biografiju i ugovor sa Prosvetom.
Ugovor ćeš, naravno, ti potpisati umesto mene. Pretpostavljam da za tako nešto nije potrebno neko posebno ovlašćenje.
Već kod fotografije su nastali problemi. Ne radi se o estetskoj strani jer tu, srećom, nema pomoći. Imam neke fotografije iz kafane i neke iz bolnice. Ove druge dokazuju ako ništa drugo ono da i jugoslovenski pisac može sebi kupiti jednu kravatu.
U svakom slučaju lice koje na njima vidiš lišeno je svake dileme i dužne brige za čoveka i njegovo dostojanstvo. (…) Između tih fotografija izaberi jednu. Moj lični izbor izražen je brojem na poleđini ali ga se ti ne moraš obavezno držati. Takođe, ne moraš izabrati najgoru.
Sa biografijom nastaju prave poteškoće. Najpre zato što svaku biografiju prezirem, ne što je neizbežno lažna nego što je neizbežno glupa. A zatim, nijedna biografija koju sam bio pozvan da napišem nije mi donela sreću. Samo neprilike.
Predložiću ti nekoliko varijanata:
Rođen je u Titogradu 1930. godine. Gimnaziju pohađao u Beogradu gde je i studirao psihologiju na Filosofskom fakultetu. Objavljivao pripovetke u listovima Vidici i Danas. Radi u filmskoj industriji kao pisac scenarija.
Tek sada vidim da je lakše živeti jedan život nego napisati jednu biografiju. Moja biografija se sastoji od postupaka koji drugome smetaju i od onih koji smetaju meni. Da sam Davičo možda bi mojih šest godina robije bilo od nekog interesa.
Šalu na stranu, stidim se što sam pisao scenarija za rđave filmove, uglavnom stoga što nameravam i dalje da ih pišem. Gladan sam, i dete mi takođe. Moj rad na filmu – na tome insistiram – može biti spomenuto samo u opštem obliku, po mogućnosti sa napomenom da to đubre pišem pod pseudonimom.
(Podrazumeva se da pseudonim nije za objavljivanje.)
Ne znam kakvog smisla objavljivati moju saradnju sa listovima kad sam objavio samo tri priče. Na taj način moja bi se biografija svela na jedino relevantnu istinu da sam se rodio.
Još ne znam kako ću ti dostaviti ovo pismo, ali ću videti.
Molim te javi mojoj ženi šta je bilo sa onim ispravkama koje sam ti dao.
Pročitao sam u Vidicima odlomak iz proze.
Izvrsno deluje. Govorim ozbiljno. Ja nisam Brana. Samo mi nemoj doći i reći da si to čuo još od nekog drugog! (šta misliš o ovom?).
Trenutno primam neku specijalnu terapiju koja treba da ubrza lečenje i možda da eliminiše odlazak u sanatorijum. Postoji mogućnost da dođem pre avgusta. U svakom slučaju, dolazim u iduću nedelju pa ćemo se dogovoriti za sastanak.
Sve srdačno pozdravi. Mnogo pozdrava tvojoj supruzi.
Tvoj Pekić
P.S. Reci Filipu da ću mu se javiti ovih dana. Mislim na vas u vezi onog razgovora o vezivanju za neko filmsko preduzeće. Naime, javili su mi iz Lovćena da imaju nameru da osnuju scenarističko odeljenje pa da i na mene računaju.
Ja ću verovatno odbiti ali ću gledati da uguram dvojicu od vas. Mislim na Filipa i tebe, jer Mirko već radi, a Miro ne verujem da bi pristao. Lovćen je izrazito antiklerikalna organizacija. (Za divno čudo!)
P.


priredila Ljiljana Pekić

Ching Shih: Lepa, okrutna i pedantna

Rođena je na jugu Kine, oko 1775., u porodici ribara. Pretpostavlja se da ju je kao devojčicu, zbog dugova, porodica prodala u jedan bordel u gradu Guandongu. Tu će se 1801. odigrati fatalni susret i početak jedne od najneobičnijih ljubavnih, poslovnih i krimi-priča svih vremena. Ching Shih, žena čije originalno ime istorija nije upamtila, no u literaturi poznata i kao Zheng Shi, Jihng Sih, Zheng Yi Sao, Jihng Yat Sóu, danas slovi za najuspešnijeg, najslavnijeg i najneobičnijeg pirata svih vremena. Popularna zapadna kultura i dečija literatura nametuli su i ovde stereotipe, te tako pirate zamišljamo s jednom drvenom nogom, kao raspojasane razbojnike, s obaveznom bradom i povezom preko oka koje nedostaje. Ching Shih nije se uklapala niti u jedan od tih stereotipa, te čak i oskudni podaci o njenom životu dokazuju koliko, zapravo, malo znamo o neobičnom svetu piraterije i ljudima koji su ga činili. Bila je, pre svega, žena i to jedna od najlepših žena svog doba, ako ništa drugo.

Ime Ching Shih se prvi put spominje 1801. godine, kada je bordel u kojem je radila ova prostituka posetio jedan od najopasnijih ljudi tog doba, najveći pirat kineskih mora, čovek po imenu Cheng I, potomak porodice koja se „uspešno” bavila piraterijom skoro 300 godina. Nešto se ovom morskom razbojniku dopalo u bordelu koji je posetio, te je odlučio sa svojim momcima da se tamo obavezno vrate. I vratili su se, te bordel opljačkali, no gusar Cheng nije na svoj brod odneo samo novac koji je oteo. Sa sobom je poveo i lepu, mladu prostitutku koju je u nesretnom bordelu zatekao, ona ja za njim pošla dobrovoljno, te se za njega i udala. Brak nije bio bezuslovan. Ching Shih je od svog potencijalnog muža tražila potpunu ravnopravnost i pravo da s njim odlučuje o poslu. Sretno zaljubljeni gusar nije mnogo razmišljao, prihvatio je uslove za brak i nije se pokajao, te je supruga postala njegova desna ruka u poslu, koji je bio mnogo više od puke pljačke.

Sa stotinama brodova i brojem gusara u službi koji se kretao i do 80.000 hiljada, s teritorijom koja se protezala od Burme do Koreje, kriminalna imperija bračnog para Cheng bila je strah i trepet za službeni Peking, kao i portugalsku, holandsku i britansku mornaricu. Velike pomorske i trgovačke sile tada su radije pregovarale s ovim gospodarima azijskih mora, nego što su im se suprotstavljale.
Inače, brak ovo dvoje kineskih “Bonny & Clyde” dobro je funkcionisao. Dok je muž Cheng I uspešno vodio pomorske bitke i pljačkaške pohode u Južnom kineskom moru, njegova supruga, ne samo da je uspešno vodila domaćinstvo nego je i pravila uspešne vojne strategije, bavila se logistikom njihove velike vojske, te kao neka vrsta guvernera upravljala tom neobičnom zločinačkom imperijom, brinući se, pre svega, da vlada mir između raznih grupa gusara koja je bila pod njenom komandom. Tako je žena koja je do svoje 26. godine radila kao prostitutka u bordelu postala jedan od napoznatijih vojnih stratega svih vremena, te diplomata čije su ime i reč poštivali najveći vladari tog doba.

Strašni zakoni jedne žene

Godine 1807. bračna idila gusarske porodice Cheng bit će tragično okončana, kada glava porodice pogine u brodolomu tokom tajfuna pred obalama Vijetnama. Ching Shih tada se nije mnogo dvoumila kada je stigla vest da je njen muž sahranjen na dnu mora. Mogla je uzeti zagarantovanu poziciju udovice ili pronaći nekoga ko će zameniti njenog muža na poziciji prvog čoveka najveće kriminalne organizacije svih vremena. Ching Shih tada hrabro odlučuje uzeti kormilo u svoje ruke i postati prva osoba velike gusarske „države”.

Oko 1810. Ching Shih kao vrhovni komandant gusarske flote i njen 21-godišnji usvojeni sin, kojeg je postavila za komandanta napada i pljački, kontrolisali su ne samo mora, nego i gotovo celu južnu Kinu, što je izluđivalo kineskog cara, koji je gubio bitku za bitkom kad god bi se njegova armija sukobila s gusarima pod komandom Ching Shih. Iako žena, i to žena izuzetne lepote, kada je reč o ratu, nije imala nimalo damske manire. Kada su se dva grada na jugu pobunila protiv njene vlasti, te se udružili u jednu veliku armiju, Ching Shih ih je porazila, te na čelu svojih trupa ušla u ova dva grada, porušila ih do temelja i bez milosti ubila sve njihove muške stanovnike.

Istoričari se ne dvoume kada je vladavina Ching Shih u pitanju. Bila je to najveća kriminalna družina svih vremena, po svojoj strukturi najsličnija sicilijanskoj mafiji. Gusarska družina se finansirala na dva načina, pljačkom i iznudom. Svi koji su bili pod vlašću Ching Shih i njene Flote crvenog barjaka morali su plaćati „zaštitu”, bilo da je reč o seljacima, zanatlijama, trgovcima ili trgovačkim brodovima zapadnih zemalja. Svi brodovi koji s prolazili kroz teritoriju Flote crvenog barjaka, morali su platiti prolaz i zaista oni koji bi platili onoliko koliko se od njih traži, nisu imali nikakvih problema. Oni koji nisu želeli platiti, morali su računati na gorku sudbinu koja ih je čekala.
Kao odličan manager, Ching Shih je znala da su novac i porezi vitalni za fukcionisanje njene organizacije, kao što je znala da su tako velikoj i heterogenoj grupi potrebni i strogi zakoni zbog kojih će vladati red i disciplina među vlastitim ljudima. Treba naglasiti da od 80.000 gusara, koliko je služilo Ching Shih na vrhuncu njene moći, nisu bili samo muškarci, bilo je tu i jako mnogo žena. Bila je to prva velika armija modernog doba u kojoj su se ravnopravno borili pripadnici oba spola. Nažalost, bilo je i slučajeva silovanja, te seksualnog uznemiravanja, što se Ching Shih nije nimalo dopalo, te je stoga izdala stroge naredbe u svom čuvenom Kodu.

– Onaj koji počini silovanje bez dopuštenja komandanta svoje jedinice, bit će kažnjen otkidanjem glave i bacanjem tela u more;
– Onaj koji bude imao seksualni odnos na dužnosti, bit će kažnjem otkidanjem glave i njegovo telo bit će bačeno u more, a žena koja bude upetljana u ovaj čin bit će vezana i po hitnom postupku bačena u more.

Bilo je to verovatno prvi put u istoriji ljudskih društava da je silovanje i seksualno uznemiravanje na radnom mestu bila označeno kao zakonski kažnjivo i apsolutno nedopušteno ponašanje. Izuzetno strogi Kod koji je donela Ching Shih zabranjivao je još i pljačkanje seljaka koji rade za Flotu, samovoljno pljačkanje plena, napade na brodove i gradove koju su Floti platili “zaštitu”, samovolju i bilo kakav vid dezerterstva. Kazne za ova nedjela bile su stravične, od rezanja ušiju, preko bacanja u more do odrubljivanja glave i čejrečenja, odnosno komadanja. Zanimljiv je i deo gusarskog Koda koji tretira pitanje roblja. U Kodu admiralke Ching Shih stajalo je da sve ružne zarobljene žene moraju biti momentalno oslobođene, a one lepe bile su prodavane na tržištu robova ili su dodeljivanje zaslužnim piratima, kao nagrada. Pirati koji su dobili lepotice kao ratnu nagradu morali su da ih ožene, te imali obavezu da lepo postupaju s njima. Ukoliko to ne bi činili, rizikovali su pogubljenje, toliko je bio strog zakon koji je donela jedna žena.

Gusarska penzija u 35. godini života

Bilo je jasno da je među gusarima pod komandom Ching Shih vladala čelična disciplina, te da je ta armada bila praktično nepobediva. Krajem 1810. kineski car sklapa još jedan savez s Portugalcima, Holanđanima i Britancima usmeran na lomljenje gusarske flote, no i ovog puta svi zajedno doživljavaju poraz. Kineski car zatim menja taktiku te gusarskoj kraljici daje amnestiju, koju ona najpre odbija. Ipak, Ching Shih je bila inteligentna, razborita žena koja je znala sabrati “dva i dva”, te razabrati da se neće moći večno boriti protiv celog sveta. Jedne noći, krajem 1810., ona se pojavila u kući guvernera provincije Canton, te zatražila mir. Za mir je tražila sledeće: dvadeset brodova koji bi ostali pod njenom komandom, da zadrži sve aristokratske titule i kompletno blago koje je stekla pljačkom na moru te da gotovo svi njeni ljudi dobiju amnestiju. Zauzvrat je obećala da će njena flota biti raspuštena, a njeni ljudi se smiriti i preseliti na kopno.

Mir je sklopljen, Flota je prestala da postoji, njeni ljudi su gotovo svi amnestirani, njih više od 70.000 hiljada, a dobili su i pravo da zadrže sve što su opljačkali kao pirati. Njihova glavnokomandujuća, nekadašnja prostitutka Ching Shih, otišla je u piratsku penziju u 35. godini života i vratila se svom starom biznisu. Otvorila je kockarnicu i bordel, te mirno živela do svoje 69. godine, kada je preminula prirodnom smrću. I danas biografija Ching Shih izaziva sporenja: da li je ona bila sociopat, beskrupulozni pljačkaš i ubica ili je bila najnaprednija žena svog doba.

 

Hakslijevo pismo Orvelu: 1984 i Vrli novi svet

1984 i Vrli novi svet

 

U oktobru 1949. godine, nekoliko meseci nakon objavljivanja distopijskog remek dela 1984, Džordž Orvel je primio fascinantno pismo od kolege autora Oldus Hakslija – čoveka koji je 17 godina ranije objavio svoju košmarnu viziju sveta, u romanu Vrli novi svet. Ono što počinje kao pismo hvale uskoro postaje kratko poređenje dva romana, i objašnjenje zašto Haksli veruje da njegovo delo ipak realističnije predviđa budućnost sveta.

Ovo nije prvi kontakt ova dva velika pisca: trideset godina ranije, Oldos Haksli je privremeno Orvelu predavao francuski na koledžu Iton.

 

 

Rajtvud, Kalifornija
21. oktobar, 1949

Poštovani gospodine Orvel,

Vrlo ljubazno od Vas što ste tražili od svojih izdavača da mi pošalju primerak vaše knjige. Stigla je dok sam bio u sred posla koji iziskuje mnogo čitanja i proveravanja referenci; budući da sam, zbog lošeg vida, prinuđen da smanjim obim čitanja, morao sam da sačekam dugo vremena pre nego što sam bio u stanju da se upustim u čitanje 1984. 

 

 

                                     

Slažem se sa svim što su kritičari do sad pisali i mislim da ne moram da Vam ponavljam, još jedanput, koliko je Vaša knjiga izuzetna i fundamentalno važna. Dozvolite mi da umesto toga govorim o onome čime se knjiga bavi – konačnom revolucijom.

Prvi nagoveštaji filozofije konačne revolucije, revolucije van politike i ekonomije, koja ima za cilj potpuno psihološko i fizičko potčinjavanje pojedinca, mogu se naći kod Markiza de Sada, koji je za sebe smatrao da je nastavio i upotpunio ideje Robespjera i Babeufa. Filozofija vladajuće manjine u 1984 je sadizam koji je doveden do svog logičnog zaključka: prevazilaženja i odbacivanja seksa. No čisto sumnjam da bi u stvarnosti politika direktnog ugnjetavanja mogla da potraje.

 

 

 

Verujem da će vladajuća oligarhija pronaći manje naporne i štedljivije načine upravljanja i zadovoljavanja svoje žudnje za moći, i da će ovi načini nalikovati onim koje sam opisao u Vrlom novom svetu. Nedavno sam imao prilike da proučavam istoriju biomagnetizma i hipnoze, i zaprepastio sam se kako je svet, čitavih sto pedeset godina, odbijao da ozbiljno razmotri otkrića Mesmera, Brejda, Ezdajla, i drugih.

 

 

 

Delimično zbog preovlađujućeg materijalizma, a delom zbog svog uticajnog ugleda, filozofi i naučnici devetnaestog veka nisu bili voljni da istražuju čudnovatije aspekte psihologije – one koji bi za praktične ljude, kao što su političari, vojnici i policajci, bili upotrebljivi u cilju kontrole.

 

 

Zahvaljujući svojevoljnom neznanju naših predaka, konačna revolucija je odložena za pet ili šest generacija. Još jedna srećna okolnost bila je Frojdov neuspeh sa hipnozom, i njegovo posledično obezvređivanje hipnoze. Ovo je odložilo primenu hipnotizma u psihijatriji za najmanje četrdeset godina. Ali, sada se psihoanaliza kombinuje sa hipnozom… a hipnoza se postiže lako, i neograničeno produžava putem upotrebe barbiturata, koji indukuju hipnoidno i sugestibilno stanje čak i kod najtvrdoglavijih subjekata.

 

 

 

 

Verujem da će svetski vladari u narednim generacijama otkriti da su uslovljavanje dece i narko-hipnoza efikasnije sredstvo kontrole od pendreka i zatvora, a da se žudnja za moći može sasvim zadovoljiti i navođenjem ljudi da zavole svoje ropstvo isto toliko koliko i šibanjem i prisiljavanjem na poslušnost.

 

 

Drugim rečima, predosećam da je strahoti 1984 pre suđeno da se preinači u košmarni svet sličniji onom koji sam zamislio u Vrlom novom svetu. Promena će se desiti iz potrebe za povećanjem efikasnosti. U međuvremenu, naravno, može da se desi neki veliki biološki ili atomski rat – u kom slučaju ćemo imati noćne more neke potpuno druge, nezamislive vrste.
Hvala Vam još jednom na knjizi.

Iskreno Vaš,
Oldus Haksli

izvor
 

Vajninger, Strindberg, Kafka,Gogol,Tesla i žene

Oto Vajninger

 

 

Deo knjige koji se odnosi na žene je svakako, kako to s pravom navodi Vladeta Jerotić,  "najteže razumljiv, najmanje prihvatljiv i svakako najsporniji... Vajninger se bavi ženom, njenom psihologijom, logikom i etikom, suštinom žene i njenim smislom u svemiru, odnosno njenim položajem u čovečanstvu. Kada Vajninger negira svaku vrednost bića žene, on je radikalan i nemilosrdan, često ubedljiv i logičan, ali uvek subjektivan. Pošto žena nema nikakav pravi odnos prema logici, a ni prema etici, ona nema ni apsolutnog Ja u sebi, pa ne može nikada biti genijalna. Talentovane žene  u umetnosti ili nauci mogu da zahvale za svoje uspehe samo muškom delu u sebi, otud se najviše u stvaranju može očekivati od najmuškobanjastijih žena. Koliko, medjutim, žena ima malo stvarnog odnosa sa svakim dubljim stvaralaštvom dokazuje nepostojanje žena-filozofa, da ne govorimo o ženama kao religioznim predvodnicima, a upravo su filozofija i religija najdublje oblasti stvaralaštva do kojih  - prema Vajningeru - dopire samo dubina muškarca. Ono što ženu jedino istinski zanima i prema čemu ima jedini suštinski odnos, to je sve ono što je u bližoj ili daljoj vezi sa seksom. Zato Vajninger kaže: ‘Zena je samo seksualna, muškarac je i seksualan'. Pošto je seksualnost za Vajningera očevidno niža sfera ljudske delatnosti, prema kojoj oseća ne samo prezir već i odvratnost, žena nikada ne može da bude moralna. Ona čak nije ni nemoralna, već amoralna, kao što je i alogična. Ona se nikada ne oseća stvarno krivom, ona neprestano laže, zavidljiva je, nesocijalna, nema sopstvenih ubedjenja, već ih prima samo od muškarca. Žena je najbolji medijum, a muškarac njen najbolji hipnotizer. Jednom reči, žena je Vajningeru biće bez duše, ona nema Ja, ni individualnosti, ličnosti, ni slobode, karaktera ni volje. Žena je ili majka ili bludnica (mada na jednom mestu Vajninger dopušta da ‘možda u većini žena postoje obe mogućnosti'). Ali ni tip majke ne prolazi kod Vajningera mnogo bolje nego tip bludnice. Majka je sva cilj vrste i produženje vrste joj je cilj. Ni majka, kao ni bludnica, nije u stanju istinski da voli. Majci je potreban muškarac ne njega radi, već vrste radi. Ona se ponaša podjednako majčinski prema mužu kao i prema sinu. Ovo ponašanje se svodi na brigu za telo, ne i za dušu muškarca, jer je njen odnos prema njemu pre svega telesni. Materinskoj ljubavi je sporedna individualnost deteta, i to je ono što je duboko nemoralno u njoj. S druge strane, prostitutka oseća odvratnost prema produžavanju vrste, prema radjanju uopšte, dakle i prema detetu; ona sva bitiše u snošaju, u kome hoće da nestane kao realnost, da bude uništena. Pri svemu tome, umno najrazvijenije žene spadaju u kategoriju prostitutke, a muškarci od vrednosti uvek su voleli samo tip prostitutke. Kad je već jednom počeo da seksualnost i ženu slika u najjačim mogućim bojama, Vajninger se više ne zaustavlja. Ljubav i požuda su za njega dva tako različita, suprotna stanja da je u muškarca, kada zaista voli, savršeno neshvatljiva pomisao na telesno spajanje sa voljenim stvorenjem. Pa, ko tvrdi da još voli ženu koju poželi, taj ili laže ili nikad nije znao šta je ljubav. Postoji zato samo ‘platonska' ljubav, ljubav prema Beatriči, sve ostalo spada ‘u carstvo krmaka'. Kada muškarac voli ženu, on u njoj voli svoj ideal, jer se žena kao takva ne može voleti. On zbog toga neminovno strada, i svojim ljubavnim stradanjem on nastoji da vrati ženi dušu koju joj je oteo. Muškarac je forma, žena je materija koja prima svaku formu. Od žene se može načiniti što se hoće. Muškarcu se jedino može pomoći da bude ono što on hoće. Stoga ima smisla vaspitati samo žene, a ne muškarce. I poslednja poruka Vajningera muškarcu nosi u sebi nešto od tragične groteske. Kada je muškarac postao seksualan, kaže Vajninger, stvorio je ženu. Žena je otud krivica muškarca. Sve što se može prebaciti ženi jeste krivica muškarca. Ljubav treba da prekrije krivicu. U snošaju se žena najdublje unizuje, u ljubavi najviše uzdiže. To što žena traži snošaj, a ne ljubav, znači da ona želi da bude unižena, a ne uzdignuta. Najveći protivnik ženine emancipacije (koju je, uostalom, muškarac izmislio i za nju se bori) jeste - žena. Muškarcu je prema ženi mogućno samo jedno moralno ophodjenje: ni seksualnost, ni ljubav, jer obe upotrebljavaju ženu samo kao sredstvo za strane svrhe, već jedino pokušaj da je razume. Kako? Muškarac mora sebe da oslobodi pola, pa će tako i samo tako osloboditi i ženu. Ona, doduše, tako propada kao žena, ali samo zato da bi se uzdigla iz pepela kao čisti čovek. Odricanje seksualnosti ubija samo telesnog čoveka, i to samo zato da bi duhovni stekao pun život".
 ceo tekst

August Strindberg

Isidora Sekulić, u eseju o Augustu Strindbergu, švedskom velikanu pisane reči, govori i o njegovom čudnom odnosu prema ženama, jer je taj odnos Strindbergov bio veoma kompleksan i teško shvatljiv. On nije mogao bez žena, ali kada je bio sa njima onda ih je najčešće duboko mrzeo, mučeći pritom i njih i sebe. Tako Isidora beleži: „Strindberg nije pisac ni mladih ni starih, ni srećnih ni nesrećnih, ni muških ni ženskih. Poznajemo ga, čitali smo ga, drugovali smo s njim ponekad baš bratski, ili ga prstom pokazivali kao velikog učitelja, ali slabo navodimo njegove tekstove, sliku njegovu ne držimo na stolu, milo nam je što mu je lepa kuća tako daleko... Zašto? - pitamo nekoga, ili pitamo sami sebe. I odmah, malo jetko odgovaramo istom rečju: zašto? Hja, kad je nekom dato od Boga da ume kao lav rikati, onda ga ne volimo čuti da kao mangup psuje... ". A nešto kasnije Isidora nastavlja: „Negde u sebi, da li u strasti ili u intelektu, Strindberg je morao nositi ideal žene. A kako je bio i vrlo strastan, i vrlo detinjast ljubavnik, on je ponekad, ričući, ponekad plačući, tražio da taj ideal domaši rukom, ili se s njime venča. Naravno, što god je privenčao ili privezao uza se, to nije bio ideal. Nastupa raskid, bol iskustva, intelektualni obračun, satanski tačno znanje čime sve žena odstupa od ideala. Zatim ponovo fantazira da raj na zemlji mora biti u ženi; a kad nije, Strindberg s najvećom mržnjom i s naučničkim rečnikom nasrće na čulnu i sensualnu ženu. Od dveju venčanih Strindbergovih žena, prva je bila glumica, a druga čista intelektualka. Lovio je dakle nesrećni čovek po graničnim oblastima. Dve žene, dva mučenja. Ljubavnica je Strindberg imao čitavu seriju, ali, izgleda, sve iz reda 'prostačkog'. Strindberg je leteo u iskustva sa slobodama izuzetnog čoveka... Naravno, on je znao da tamo gde nema idealnih žena, da u tom svetu nema ni idealnih muškaraca. I izveo je zaključak: da je čovek, ma ko on bio, samo sluga instinkata, i da je život, ma kakav bio, samo divljaštvo. Ali čim naidje na čoveka koji je žena, Strindberg gubi vladanje nad sobom, nasrće na ženu bezmalo fizički, i bori se s njom kao sa opasnom divljom zverkom".

Franc Kafka

Poznato je da se i Franc Kafka, jedan od onih velikih pisaca koje, pored ostalih, naročito vole drugi pisci, itekako mučio po pitanju žena. Hteo je, veselnik, da ostvari čvršću vezu sa ženom, ali svaki put kada je za to imao priliku - povlačio se, sa osećanjem dečačke zbunjenosti i gorčine, jer nije sebe razumeo do kraja po tom pitanju. Njegova pisma Mileni Jesenskoj, prevoditeljki njegovih dela na češki, spadaju u red lepših ljubavnih pisama u novijoj svetskoj književnosti. Sastali su se njih dvoje nekoliko puta, ali ti kratki susreti nisu pomogli da dodje do većeg zbližavanja, ma koliko su to oboje priželjkivali. Kafka je u toj vezi nesiguran, previše samokritičan, žudi za ljubavlju ali se boji njene realizacije, tako da na mahove izgleda da mu više odgovara samo platonska veza. On sve vreme pati zbog toga, krivi sebe, ljut je što mu nedostaju duhovne i fizičke snage, progoni ga strah. I, sve je ostalo na tome, do kraja njegovog kratkog života.

Nikolaj Vasiljevič Gogolj

Gogolj se nije ženio, a izgleda da nije imao ni sentimentalnih veza sa ženama, te je u tom pogledu bio priličan osobenjak. Neki ga smatraju jednim od tužnijih slučajeva seksualnog samosputavanja u povesti svetske književnosti, ali ima i onih koji veruju da je bio - aseksualan.

U većini biografija Gogolja obično se ne govori posebno o njegovom odnosu prema ženama. Ipak, povremeno se nadju članci i knjige na tu temu. Tako u članku „Pravi Gogolj" ruski kritičar Ilija Goleniščev-Kutuzov, uz duboko uvažavanje književnog stvaralaštva Gogoljevog, ukazuje na njegov osoben odnos prema ženama, analizirajuć kako je autor prikazivao žene u svojim književnim delima. S tim u vezi, on navodi da se u Gogoljevim delima žene često javljaju kao kobne lepotice, iz nekakve skoro mistične daljine, da njihova lepota ponekad nosi pogibelj, ili da su komične, kao junakinje u „Revizoru" i provodadžika u „Ženidbi".


U komediji „Ženidba" (Женитьба) Gogolj samom činu ženidbe umnogome prilazi kao tragi-komičnoj pojavi. Govori, naravno, o pokušaju da se napravi bračna veza izmedju dvoje mladih; medjutim, sve se završava bez hepienda, jer će, na kraju, verenik pobeći kroz prozor, glavom bez obzira, u želji da se, jadničak, spase. Komad se završava sa ovom rečenicom: „...Kad bi još kroz vrata pobjegao, hajde de, ali kad već ženik strugne kroz prozor, e, onda laku noć"! Potom dolazi, kao što rekoh:  Конец.

U izvrsnoj priči „Ivan Fjodorovič Šponjka i njegova tetka" (Иван Фёдорович Шпонька и его тётушка), protagonista, koji je poručnik u prevremenoj penziji, na pragu četrdesete godine, nikako ne može da se odluči da isprosi devojku, iako njegova tetka (koja njime upravlja kao što rukovodi i celim imanjem), to želi. Evo jednog opisa muka Ivanovih: „Zaista, Marija Grigorijevna je sasvim prijatna mlada devojka; ali da se ženi! Ovo mu je izgledalo tako čudnovato, tako neobično da nije mogao o tome misliti bez straha. Živeti sa ženom... nerazumljivo je. On neće biti sam u svojoj sobi, svuda mora da budu udvoje... Znoj mu se javio na licu, dok se udubljivao u svoje razmišljanje... Potom sledi detaljan opis dugog sna u kome jadnog Ivana žena juri i spopada na mnoge stravično/komične načine.

U "Nevskom prospektu" Gogolj slika kontrast izmedju ideala i pogleda na koji se neretko nailazi, pomoću dva mladića koji su u potrazi za ljubavlju; prvi je nepopravljivi romantičar (u prostitutki vidi svoju boginju), a drugi u devojci vidi samo objekt svoje telesne požude. Osobenost ove priče vidi se na njenom kraju: obe sudbine završavaju se tragično/banalno (nepopravljivi romantičar vrši samoubistvo). Kao da se kaže da su sve situacije apsurdne i besmislene, kraj je uvek isti za bilo kakav pristup, a razlika je samo u doživljavanju.

Goleniščev-Kutuzov još pominje ljubav starog vrača prema vlastitoj kćerci u „Strašnoj osveti", kao i prikazivanje žena u „Viju", jednoj od Gogoljevih najboljih fantastičnih skaski, kao i još nekim njegovim delima, potencirajući taj Gogoljev „čudan odnos prema ženama", ali bez većeg elaboriranja po pitanju njegove seksualnosti, if any.

izvor

Šarl Bodler

Pesnik čitave cikluse pesama posvetio ženama. Njegov odnos prema ženi izuzetno je čudan. Za razliku od ostalih pesnika koji su ženu uzdizali do nebeskih visina, Bodler prezire ženu nazivajući je s demonom, mučenicom, prokletnicom. Smatra žene ograničenim, glupim i bićima sposobnim samo da zadovoljavaju muškarca. Išao je iz krajnosti u krajnost, čudi se što žena ima pristup u crkvu.

Tesla

O životnom delu Nikole Tesle zna se relativno mnogo. Poznato je gde se rodio, gdje se školovao, gde je radio, poznate su njegovi usponi i padovi i borba s nepoštenim ljudima kao što je Tomas Alva Edison, poznato je šta je izumio, te gde je i kako je (bedno) umro. Svet je napustio bez novčića u džepu, bez prijatelja i bez naslednika. U njegovom burnom životu desilo se mnogo toga, no žena nije bilo. Je li Tesla bio homoseksulac? Prema svemu dostupnom i poznatom o njegovom životu, nije. Da li je Tesla mrzio žene? Daleko od toga. Veliki naučnik imao je mnogo prijateljica, naročito iz visokog društva, a njihovi dnevnici svedoče kako je Tesla bio veliki gospodin, džentlmen i čovek u čijem su prijatnom društvu žene itekako uživale. Još jedna opšteprihvaćena zabluda o Tesli i ženama jeste da je Tesla bio suviše zauzet naukom i izumima, te da nije imao vremena razmišljati o ženama. Istina je, naravno, bitno drugačija.

Najveći um modernog vremena razmišljao je mnogo šire izvan zidova svoga laboratorija, briljantno analizirajući svet oko sebe, svet koji se rapidno menjao ne samo u tehničko-tehnološkom pravcu, nego i u političkom, sociološkom i antropološkom smislu. Tesla je itekako bio svestan toga, o čemu svedoči njegov briljantni intervju iz 1924., koji je dao za teksaški list “Galaveston Daily News”, gde Tesla objašanjava „zašto se nikada neće oženiti”. No, osim toga, Tesla ima za današnje pojmove vrlo kontroverzne, ali kristalno jasne pojmove kada je reč o muško-ženskim odnosima i feminizmu koji je pre 90 godina bio u strelovitom usponu

 

Prema intervjuu, Tesla se u početku divio ženskom rodu, dizao ga na pijadestal, ali žene su ga razočarale. Kada su dobile moć, nisu se ponašale mnogo bolje od muškaraca.

– Sada, ova žena nežnog glasa koju sam obožavao je nestala. Na njeno mesto došla je žena koja misli da je njen glavni uspeh u životu da bude što više kao muškarac – u oblačenju, u ponašanju, u sportu i dostignućima bilo koje vrste. Žene postaju jače od muškaraca, i fizički i mentalno. Svet je iskusio mnoge tragedije, ali, prema mom mišljenju, najveća tragedija od svih jeste trenutna ekonomska situacija u kojoj su žene protiv muškaraca, i u mnogim slučajevima uspevaju da uzurpiraju njihova mesta u profesijama i industriji. Ova rastuća tendencija žena da zasene muškost znak je civilizacije u propadanju… Ženska odlučnost da se takmiče s muškarcima u biznis svetu ruši neke od najboljih tradicija – stvari koje su se pokazale kao pokretački faktori u ovom sporom, ali osetnom napretku sveta – tvrdio je Tesla davne 1924. godine.

....Tesla je tvrdio da je svet išao napred zbog želje muškaraca da zadive svoje žene i osvoje njihova srca. Toga je nestalo i svet stagnira.

Muškarci pate

Tesla je smatrao da muškarci pate zbog te nove neravnoteže „snaga” i da žensko nezadovoljstvo čini svet nesretnim i više stresnim. Također je smatrao da će muškarci kao takvi jednostavno biti meta u dominantno feminističkom društvu.

– Izgleda da je muškarac u ljudskom društvu postao beskoristan. Evo, stvarno ne znam. Naša civilizacija će potonuti u jedno stanje koje se viđa kod pčela, mrava i drugih insekata – stanje u kom se muškarac surovo ubija. U ovom matrijarhalnom svetu biće uspostavljena vladavina žena. Kako žene preuzimaju dominaciju, muškarci su u njenoj milosti. Muškarac se smatra bitnim samo u funkciji produžavanja vrste – smatrao je Tesla.
izvor

 

Ernest Hamingway

Roman  "Kome zvona zvone" je napisan na osnovu Hemingvejevog iskustva u Španiji tokom rata.
Na obema stranama, napisao je Hemingway, zbivao se pravi karneval, podmetanja i doušništva i pokvarenosti.
Uticaj Španskog građanskog rata još nije izbledeo kada je izbio Drugi svetski rat u septembru 1939. godine. Hemingvej je ovo predvideo u pismu koje je poslao porodici i prijatetjima. Verovao je da ceo svet treba da se pobuni i ustane protiv fašista kao što su Musotini i Hitter. Istorija je kasnije pokazala da je Hemingvej bio u pravu.

"Kad kao dečak odeš u rat, imaš veliku iluziju o besmrtnosti. Uveren si da samo drugi ljudi ginu. Ali, kada te prvi put rane, ta iluzija se istog trenutka raspline i postaneš svestan da se i tebi može dogoditi da stradaš."

ZA KIM ZVONA ZVONE

Ležao je ispružen na šumskom tlu, smeđim od borovih iglica, s bradom na skrštenim rukama, a visoko gore duvao je vetar u vrhovima borova. Planinska padina na kojoj je ležao blago se spuštala ali je dole bila strma i mogao je da vidi tamne prage automobilskog ulja na putu koji je skretao kroz prolaz. Duž puta se nalazio potok, i daleko u dnu prolaza video je strugaru pored potoka i vodu kako pada preko brane, belu u letnjoj sunčevoj svetlosti.
"Je li to strugara!" upita.
"Da."
"Ne sećam je se."
"Sazidana je pošto si ti otišao. Stara strugara je dole neže, daleko ispod prolaza." Razastro je fotografisanu  vojnu kartu na šumsko tle i pažljivo je gledao. Starac je gledao preko njegovog ramena. Starac je bio malen i čvrst u crnoj seljačkoj bluzi i sivim čelično krutim pantalonama i nosio je cipele s džonovima od konopca. Zbog penjanja je teško disao i ruku je stavio na jedan od dva teška sanduka koje su nosili.

"Znači most se ne može videti odavde. "
"Ne može", reče starac.
"Ovo je manje vrletan deo prolaza gde potok blago teče. Tamo niže, gde se put na zaokretu gubi iz vida u drveću, potok odjednom pada i tu je strmi klanac."
"Sećam se."
 "Preko klanca je most."
 "A gde su njihovi položaji!"
 "Jedan položaj im je kod vodenice koju vidiš tamo."
Mladi čovek koji je proučavao teren izvadi dvogled iz džepa svoje izbledele flanelske košulje kaki boje, obrisa stakla maramicom, podesi ih dok mu se iznenada jasno ne pokazaše daske strugare i vide drvenu klupu pored vrata veliku gomilu strugotine koja se dizala iza otvorene šupe gde je stajala mašina za struganje i deo ustave pomoću koje su se prebacivali balvani s planinske padine na drugu obalu potoka. Kroz dvogled potok je izgledao bistar i gladak i, ispod zavojne linije vode koja je padala, vetar je nosio penu s brane.
"Nema straže."
 "Ali dimi se na strugari", reče starac. "I odela vise na konopcu."
"Vidim ih, ali ne vidim nijednog stražara."
"Možda je u hladu", objasni starac. "vrućina je sad tamo. Možda je u senci s onog kraja koji mi nevidimo."
 "Verovatno. Gde je sledeći položaj!"
"Iza mosta. Kod putareve kolibe na petom kilometru od početka prolaza."
 "Koliko vojnika ima tamo!" On pokaza na strugaru.
"Možda četiri i kaplar."
"A dole!"
" Više. Saznaću."
 "A na mostu!"
"Uvek dvojica. Sa svake strane po jedan. Izvestan broj ljudi, koliko ljudi možeš da dobiješ da ti ih dovedem.
"Koliko god želiš."
 "Ovde u brdima. "
"Koliko! "
Ima ih više stotine. Ali su u malim grupama. Koliko ljudi će ti biti potrebno!"
"Obavestiću te kad proučimo most.. "
"Možeš sad da ga proučavaš."
" Ne, sada hoću da odemo gde ćemo sakriti ovaj eksploziv dok mu ne dođe vreme. Hteo bih da ga sakrijemo na vrlo sigurno mesto, da ne bude od mosta udaljeno više od pola sata, ako je moguće."
 "To je prosto", reče starac. "Odande kud mi sad idemo most će se nalaziti dole nizbrdo. Ali sad se stvarno moramo malo penjati da bismo onamo stigli. Jesi li gladan!"
"Da "-odgovori mladi čovek.
"Ali ješćemo kasnije. Kako se ti zoveš! Zaboravio sam."
 Učiini mu se loš znak što je zaboravio.
"Anselmo", reče starac. Zovem se Anselmo iz Barkodeavila sam. Da ti pomognem da ponesem taj paket. "
Mladi čovek,koji je bio visok i mršav s pramenjem od sunca poplavele kose i licem izgorelim od sunca i vetra, koji je nosio od sunca izbledelu planelsku košulju, seljačke pantalone i cipele s džonovima od konopca, nagnu se provuče ruku kroz jedan naramenjak i zabaci teški denjak na rame. Onda provuče drugu ruku kroz drugi naramenjak i smesti težinu denjka na leđa. Košulja mu je još bila mokra na mestu gde se ranije denjak nalazio. 
"Natovarih ga"- reče. Kuda sad idemo!"
"Penjemo se" reče Anselmo.
 Savijajući se pod teretom denjka, znojeći se, penjali su se istrajno kroz borovu šumu koja je po krivala planinsku stranu. Nije bilo nikakvog traga koji bi mladi čovek mogao da primeti, ali oni su se probijali naviše i uz planinu i onda pređoše potočić i starac je istrajno išao napred do ivice stenovitog korita potoka. Bilo je sve strmije i teže za penjanje, dok najzad nije izgledalo da se potok obrušava preko ivice glatkog granitnog grebena koji se dizao iznad njih, i starac pričeka podno grebena da se mladi čovek popne do njega.
"Možeš li!"
 "Mogu"- reče mladi čovek.
On se sav preznojavao i mišići na bedrima su mu se tresli zbog penjanja ovom uzbrdicom.
"Sad me pričekaj ovde. Idem ja napred da ih pripremim. Nećeš valjda da te ucmekaju s tim tvojim stvarima. "
"Ne, ni u šali"-reče mladi čovek. Je li to daleko!"
" Vrlo je blizu. Kako te zovu!"
"Roberto"- odgovori mladi čovek.
On spusti denjak niza se i stavi ga polako između dva kamena pored korita potoka. o
"Onda pričekaj ovde, Roberto, a ja ću se vratiti po tebe. "
 " Nameravaš li ti da ideš tuda dole ka mostu!"
 "Ne. Kad budemo išli ka mostu ići ćemo drugim putem. Kraćim i lakšim. "
 "Ja ne bih hteo da smestim ovaj materijal daleko od mosta. "
" Videćeš. Ako ne budeš zadovoljan mestom stavićemo ga na drugo. "
"Videćemo"-reče mladi čovek.
Sedeo je pored denjka i posmatrao starca kako se penje grebenom. Nije mu bilo teško penjati se, i po načinu na koji je starac nalazio rupe za prihvatanje rukama i ne tražeći ih, mladi čovek je video da se on penjao tuda više puta. Ipak, ma ko da se gore nalazio pazio je mnogo da ne ostavi nikakvog traga. Mladi čovek, koji se zvao Robert Džordan, bio je krajnje zabrinut. Često je bio gladan, ali nije često bio zabrinut jer nije pridavao nikakvog značaja onom što se njemu samom dešavalo i znao je iz iskustva kako je prosto kretati se iza neprijateljskih linija svuda u celoj ovoj zemlji. Bilo je isto toliko prosto kretati se iza njih koliko i proći kroz njih, ako imate dobrog vodiča. Jedino je pridavao važnost onom što može da mu se desi ako ga uhvate. Moraš potpuno da veruješ svetu s kojim radiš, ili da mu uopšte ne veruješ, a ti moraš da se odlučiš u pogledu poverenja. Ali to ga sad nije zabrinjavalo. Bilo je drugih stvari.
Taj Anselmo je bio dobar vodič i izvanredno se kretao po planinama. Robert Džordan je i sam mogao dobro da pešači, ali je znao, idući od jutra za starcem, da ga ovaj svojim hodom može na mrtvo da izmori. Robert Džordan je imao poverenja u tog čočeka,Anselma, dosad, u svemu izuzev u sudu. Još nije imao prilike da proweri njegov sud, a, u svakom slučaju, sud je bila njegova sopstvena odgovornost. Ne, nije on bio zabrinut zbog Anselma, i problem mosta nije bio teži od mnogih drugih problema. On je znao kako se diže u vazduh svaki most koji bi mu čowek spomenuo, i on je digao u vazduh mnogo mostova svih veličyna i konstrukcija. Bilo je u ta dva denjka dovoljno eksploziva i materijala da se taj most digne u vazduh kao što treba, čak i da je dva puta veći no što ga je Anselmo obavestio, pa čak da je veći no što ga se on seća kad je ono prelazio preko njega na putovanju za La Granhu, prilikom izleta koji je napravio peške 1933 godine, ili kakvog mu ga je Golc opisao pretprošle noći u gornjoj sobi u kući izvan Eskorijala.

 'Dići most u vazduh nije ništa'-rekao je Golc, pokazujući olovkom po velikoj mapi.
Svetlost lampe se sjajila na njegovoj izbrijanoj glawi s ožiljcima.
'Razumete?'
'Da, razumem.'
Apsolutno ništa. Samo dići most u vazduh je neuspeh.'
 'Da, druže generale!'
 'Dići most u vazduh u odredženom satu baziranom na vremenu predviđenom za napad jeste ono što treba uraditi. Prirodno, vi to i sami vidite. To vaše je tačno i to treba tako uraditi.'

Golc je gledao u olovku i onda je njome poćeo da lupka po zubima.
Robert Džordan nije ništa rekao.
 ' Razumećete, to vaše je tačno i to treba uraditi '- produžavao je Golc gledajući ga i mašući glavom. Lupkao je sad olovkom po mapi. 'Ja bih tako to uradio. Ali ne možemo. '

 'Zašto, druže generale?'
' Zašto?'- ree Golc ljutito. 'Koliko napada ste videli, i vi me pitate zašto? Ko može da garantuje da se moja naređenja nisu izmenila? Ko može da garantuje da napad nije odložen? Ko može da garantuje da on neće početi šest sati pre nego što treba da počne? Da li je ijedan napad bio kakav je trebalo da bude?'
' Počeće na vreme ako je to vaš napad- re RobertDžordan.
, Nikad to nisu moji napadi' - reče Golc. - Ja ih vršim, ali oni nisu moji. Artiljerija nije moja. Moram joj se podvrgavati. Nikad nisam dobio ono što sam tražio, čak i kad su postojale mogućnosti. Ali to je još najmanje. Ima drugih stvari. Vi znate kakav je taj svet. Nije potrebno ulaziti u sve to.Uvek nešto postoji. Uvek će se neko umešati. Zato sad svakako nastoj da razumeš. '
'Onda kad treba da je most dignut u wazduh?'- upita Robert Džordan. 
'Kad napad počne. Čim napad počne, a ne pre.Tako da nikakwa pojačanja ne dođu tim putem. '
On pokaza olovkom.
 'Ja moram znati da ništa neće doći tim putem. A kada je napad? Kazaću vam. Ali vam dan i sat treba da služe samo kao indikacija verovatnoće. Morate biti spremni do tog vremena. Dići ćete most kad napad počne. Razumete?. ' - pokazivao je olovkom. 'To je jedini put kojim oni mogu dobiti pojačanja. To je jedini put kojim mogu dovući tenkowe ili artileriju, ili čak i krenuti kamionom prema prolazu.'

_______________________________________________

Kome zvona zvone

NIKO NIJE OTOK

"Nijedan čovek nije otok, sasvim sam za sebe; svaki je čovek deo kontinenta, deo Zemlje; ako More odnese grudu zemlje - Evrope je manje, kako da je odnelo kakav rt, posed tvog prijatelja ili tvoj vlastiti, smrt svakog čoveka smanjuje mene, jer sam obuhvaćen u čovečanstvu.
I zato nikad ne pitaj kome zvono zvoni; Tebi zvoni."

 U ovom delu Hemingvej je bio pod očitim uticajem  dela John Donne i Tomas Mertona (Niko nije otok ).

No man is an island, entire of itself every man is a piece of the continent, a part of the main if a clod be washed away by the sea, Europe is the less, as well as if a promontory were, as well as if a manor of thy friends or of thine own were any man's death diminishes me, because I am involved in mankind and therefore never send to know for whom the bell tolls it tolls for thee.

  John Donne

Meditacije XVII
_________________________________________

STARAC I MORE


Bio je to starac što je sam samcit, u malom čunu, ribario u Golfskoj struji a da, eto, za osamdeset i četiri dana, nije ulovio ni jednu jedinu ribu. Prvih četrdeset dana uz njega se nalazio neki mladić. Ali, posle četrdeset jalovih dana, roditelji su rekli svome sinu da je starac sada svakako zauvek salao, što je označavalo nesreću u najteem vidu, i on je na njihovo traženje prešao na drugi čamac koji je u toku prve tri nedelje ulovio bogat plen. Mladiću je bilo žao kad bi video starca kako se svakog dana vraća svojim malim čamcem praznih ruku. I on je silazio svakodnevno da mu pomogne, da iznese užad namotanu u klupčad i kuke za ribe ili harpune, kao i jedro omotano oko jarbola. Jedro beše zakrpljeno džakovima od brašna, i savijeno u balu, pa je izgledalo kao zastava posle beskrajnih poraza.

Starac je bio tanak i suv, s dubokim brazdama na potiljku. Na jagodicama je imao zagasate mrlje kožnog tumora koji izaziva odsjaj sunca sa površine tropskog mora. Mrlje su mu pokrivale dobar deo lica a na rukama su mu se otkrivali duboko urezani ožiljci od neprekidnog izvlačenja konopaca sa teškim ribama. Ali, nijedan od onih ožiljaka ne beše svež. Oni su bili isto toliko stari kao i erozije u kakvoj pustinji bez riba. Na njemu je sve, osim očiju, izgledalo staro, a oči su mu bile boje mora i sijale vedro i nepobedivo.
"Santijago", reče mu mladić kad su se uspeli uz obalu uz koju je pristao čamac. "Sad mogu da ti se vratim. Puno smo zaradili".
Starac je naučio maldića ribolovu, i on ga je voleo.
"Ne", reče starac. "Ti si sad na čamcu koji donosi sreću. Pa, ostani na njemu."
"Ali sećaš li se onih osamdeset sedam dana kada nisi ulovio nijednu ribu, pa smo zatim svakodnevno, čitave tri nedelje lovili velike ribe?"
"Sećam se", reče starac. »Znam da me nisi napustio iako te je nagrizala sumnja."
"Tata je to bezuslovno želeo, a ja sam još mlad te ga moram slušati."
"Znam", reče starac. "To je sasvim prirodno. On nema mnogo vere."
"Nema", reče starac. "Ali mi je imamo, je li?"
"Da", reče mladić. "Da li te smem pozvati na čašu piva na Terasi, a zatim da odnesemo pribor kući?«
"Zašto da ne?" reče starac. "Među ribarima..."

Sedeli su na Terasi i mnogi ribari su peckali starca, ali on se nije ljutio. Nekoliko starijih ribara posmatrali su ga i bili tužni. Ali, oni to nisu pokazivali i govorili su pristojno o morskim strujama i dubinama, i o stalno lepom vremenu, i o tome šta su sve videli. Ribari, koji su toga dana imali dobar lov, već su se vratili s mora, drali svoje tunjeve i prebacivali ih, u celoj dužini preko dve daske na čijim su krajevima po dva čoveka posrtala pod teretom, u riblji magacin gde su čekali na kola ledenjaču koja je trebalo da ih preveze na pijacu u Havani.
Oni, koji su ulovili ajkulu, odnosili bi je u fabriku na suprotnoj strani zaliva, gde joj se vadi jetra, odstranjuju peraja, i koža guli, a meso se čereči i usoljava.Kad se istočni vetar smiri, širi se pristaništem miris iz fabrike za preradu ajkulinog mesa. Ali, danas se on jedva osećao, jer je vetar duvao prema severu a zatim se umirio, i na Terasi je bilo prijatno i sunčano.
"Santjago", reče mladić.
"Da", izusti starac. Držao je čašu u ruci i razmišljao o davno prohujalim godinama.
"Hoćeš li da ti za sutra nabavim sardine?"
"Ne. Idi igraj bezbol. Još sam u stanju da veslam sam, a Rodželjo će izbaciti mrežu."
"Rado bih išao. Ako ne smem da ribarim s tobom, onda da ti se barem u bilo čemu nađem pri ruci."
"Pa, eto, platio si mi pivo", reče starac. "Već si čovek."
"Koliko sam imao godina kada si me poveo na more? "
"Pet, i skoro da nisi poginuo kada sam se nagnuo, prerano,da izvučem ribu, a ona zamalo da razmrska čamac. Sećaš li se toga?"
"Kako da ne! Rep joj je udarao tamo-amo. Sećam se kako se klupa slomila i kako je ječala motka. Sećam se kako si me bacio na pramac gde su leţžala savijena mokra užad i kako se ceo čamac tresao i onog treska kada si nasrnuo maljem na nju, a u ušima mi je zvonilo baš kao kad se stablo obara u gori, a sećam se i slatkog mirisa krvi svuda oko sebe."
"Sećaš li se zaista ili sam ti ja pričao o tome?"
"Sećam se svega od prvog dana kad smo zajednički isplovili."

Starac ga pogleda svojim od sunca potamnjelim i iskrenim očima.

"Da si moj sin, poveo bih te sobom, pa kako bude", reče on. "Ali, ti si sin svoga oca i svoje majke, a nalaziš se u čamcu koji donosi sreću."
"Smem li da se pobrinem za sardine? Znam i gde ću nabaviti četiri mamca."
"Imam ih još od ranog jutra. Usolio sam ih i stavio u sanduče."
"Daj da ti donesem četiri nova."
"Jednog", reče starac.
Nadu i sigurnost nije nikada sasvim gubio. Ali, sada, i nada i sigurnost se nadimahu u njemu kao da ih je vetar uzvitlao.
"Dva", reče mladić.
"Dva", starac pristade. "Nisi ih ukrao?"
"Ne prezam od toga", reče mladić. "Ali ove sam kupio."
"Hvala", reče starac.
Bio je suviše prostodušan da bi se upitao otkad je postao tako skrušen i pokoran. Ali, znao je da je takav postao i bio je svestan da to nije bilo ponižavajuće i da u tome nema gubitka pravog ponosa.
"Sutrašnji dan biće plodan u ovoj struji", reče on.
 "Gde ćeš loviti? "zapita mladić.
"Daleko na pučini, a kada vetar promeni pravac, vratiću se natrag. Isploviću još pre no što svane."
"Pokušaću da i onoga moga privolim da lovi daleko na pučini", reče mladić. "Pa ako naiđeš na kakvu veliku ribu, tada ćemo moći da ti priteknemo u pomoć."
"On ne ribari rado daleko na pučini."
"Ne", reče mladić. "Ali ja ću se napraviti kao da sam ugledao nešto što on ne može videti, recimo neku ribu grabljivicu i tada će se on dati u poteru za delfinima."
"Zar mu je vid tako slab? "
"Skoro je slep."
"Čudnovato", reče starac, "nije išao nikada u lov na kornjače. U. tom lovu se obično izgube oči."
"Ali, i ti si išao godinama u lov na kornjače kraj Moskitove obale, a oči su ti ipak dobre."
"Ja sam neobičan starac."
"Samo, da li si sada zaista dovoljno snažan da izađeš na kraj sa velikom ribom?"
"Mislim da jesam. A pored toga, znam ti ja i puno majstorija kojima čovek sve savlada."
"Hajde da pribor odnesemo kući", reče mladić, pa da uzmem mrežu i da pođem u lov na sardine."

Uzeli su alat iz čamca. Starac je nosio jarbol na leđima, maldić drveni sanduk sa mrkim, savijenim, čvrsto isprepletanim konopcima, kukom i harpunom sa ručicama. Sanduci sa mamcima su ležali pod krmom čamca, pored malja koji je služio da se dotuku velike ribe. Niko ništa ne bi ukrao starcu, ali je ipak bilo bolje da se jedro i teški konopci prenesu kući, jer rosa nije dobra za njih, a i pored toga što je bio sasvim siguran da ga niko od meštana neće pokrasti, starac je smatrao da ljude izlaže nepotrebnom iskušenju ako ostavi kuku i harpun u čamcu.

Pošli su zajednički uz ulicu koja vodi do starčeve kolibe i ušli kroz vrata koja su bila otvorena. Starac nasloni jarbol sa obavijenim jedrima o zid, a i mladić tu spusti sanduk i ostali alat. Jarbol beše skoro isto toliko dug koliko i ova jedina prostorija kolibe. Koliba je bila sagrađena od žilave kore pupoljka kraljevskih palmi, zvane »guano«, i u njoj se nalazio krevet, sto, stolice kao i ognjište na zemljanom podu gde se moglo kuvati na drvenom uglju. Na mrkom zidu od presovanog, isprepletenog lišća žilavog guana visila je slika svetog Isusovog srca u boji kao i slika Gospe od Kobre. Ove relikvije su pripadale njegovoj ženi. Ranije je visila na zidu i fotografija njegove žene u boji, ali ju je skinuo, jer se pod pogledom sa slike osećao suviše usamljen, i sada je slika njegove žene bila na polici u uglu pod njegovom čistom košuljom.
"Šta imaš za jelo? "upita mladić.
"Lonac žutog pirinča sa ribom. Hoćeš li probati?"
 "Ne, ješću kod kuće. Da naložim vatru?"
"Nemoj, naložiću je kasnije. A mogu pojesti hladan pirinač."
"Da uzmem mrežu? "
"Naravno."

Mreže nigde nije bilo i mladić se seti časa kada su mu je prodali. Ali, ova komedija se odigravala svakog dana. Nije postojao nikakav lonac žutog pirinča sa ribom, a dečak je i za to znao.
"Osamdeset pet je srećan broj", reče starac. "Kako bi ti se dopalo kad bih doneo ribu, tešku hiljadu funti?"
"Uzeću mrežu i otići po sardine. Sedi ti tu na suncu pored vatre. Hoćeš li?"
"Da. Imam jučerašnje novine i čitaću vesti o bezbolu. "
Mladić nije znao da su i jučerašnje novine njegova izmišljotina. Ali starac ih izvadi ispod kreveta. "Perino mi ih je dao u 'bodega'", objasni on.

izvor

_________________________________________

"... Posmatrao je kako se nebo razvedrava iznad dugog vidika močvare I vrativši se u potopljeno bure preletao je pogledom zamrznutu lagunu I močvaru, ugledavši u daljini bregove pokrivene snegom. Iz onako niskog položaja u kome se nalazio, on nije mogao da vidi brežuljke i izgledalo je da planinski visovi izrastaju direktno iz ravnice. Dok je gledao u pravcu bregova, osećao je hladan povetarac po licu i znao da će kada odande stigne vetar zajedno s izlazećim suncem sigurno s mora doleteti
tada i neke ptice, uznemirene vetrom."

Preko reke i u šume,

___________________________________________



(lica: Fransis Makomber, Fransisova žena Margo, unajmljeni lovac Vilson)



„Znate, ja mislim da se više nikada neću ničega uplašiti“, reče Makomber Vilsonu. „Nešto se zbilo u meni otkako smo ugledali onog prvog bivola i počeli da ga gonimo. Kao kad prsne brana. Osećao sam pravo oduševljenje.“

„Pročiti to krv čoveku“, reče Vilson. „Ljudima se dešavaju đavolski čudne stvari.“…..

.“Znate, ja bih voleo da se ogledam još sa jednim lavom“, reče Makomber,“Sada ih se zaista ne plašim. Na kraju krajeva, šta oni mogu čoveku?“

„Tako je“, reče Vilson. „Najgore što mogu to je da vas rastrgnu. Kako beše ono? Od Šekspira. Đavolski dobro. Čekajte ako mogu da se setim. Ih, đavolski dobro rečeno. Nekada sam to voleo da citiram. Čekajte da se podsetim. „Tako mi vere, ja ne marim; čovek može samo jedanput da umre; mi dugujemo bogu samo jednu smrt, bilo ovako ili onako; onaj koji ove godine umre, podmirio je dug za iduću.“

Kratki srećni život  Fransisa Makombera

________________________________________

 

(lica: Pako, Enrikve)

Ali Enrikve je trčao niz Carrera San Jenonimo do stanice za prvu pomoć koja radi cele noći, a Pako je bio sam i prvo je sedeo, zatim se zgrčio, onda pao na pod, sve dok nije bilo gotovo, osećajući kako život odlazi iz njega kaošto se prljava voda prazni iz kada kad se izvadi čep. Bio je užasnut i osećao se slabim, i pokušao je da očita jednu pokajničku molitvu, i setio se kako počinje, ali pre no što je rekao, što je god brže mogao:

„ On, Bože moj, od sveg srca žali što sam uvredio Tebe koji si dostojan sve moje ljubavi i čvrsto odlučujem…“, oseti se suviše slab i ležao je licem okrenut podu, i bilo je vrlo brzo totovo. Povređena butna arterija prazni se brže no što možete da verujete.

Kada se doktor iz stanice za prvu pomoć peo uz stepenice, praćen jednim policajcem koji je držao Enrikva za ruku, dve Pakove sestre još su bile u bioskopu u ulici Gran Via, gde su se veoma razočarale filmom Grete Garbo koji je prikazivao veliku zvezdu u sasvim bednoj sredini, dok su one navikle da je gledaju okruženu velikim luksuzom i sjajem. Gledaocima se film uopšte nije dopao, i oni su protestvovali zviždanjem i lupanjem nogu. Kada se desila nesreća, sva druga lica iz hotela činila su ono isto što su činila i ranije, sem što su dva sveštenika završila molitve i spremala se da legnu i što je sedi pikador preneo svoje piće za sto sa dve otrcane prostitutke. Malo docnije, on izađe iz kafane sa jednom od njih. To je bila ona kojoj je matador, koji je izgubio srčanost, plaćao piće.

Dečak Pako nikada nije saznao ništa o tome niti je znao šta će sav ovaj svet raditi sutradan i sledećih dana. On nije pojma imao kako su oni u stvari živeli ni kako su završili. On je umro, kao što kaže ona španska poslovica, pun iluzija. Nije u svom životu imao vremena da bilo koju izgubi, a na kraju čak ni da završi pokajničku molitvu.
Nije čak imao vremena ni da se razočara u film Grete Garbo koji je nedelju dana razočaravao čitav Madrid.

 

Prestonica sveta

 

___________________________________

 

"Ti si udata za mene."
 “Ustvari nisam. Ne u crkvi. Nisi hteo da se venčaš sa mnom u crkvi i to je slomilo mojoj majci srce, ti to dobro znaš. Bila sam toliko zaljubljena da sam bila gotova da slomim svačije srce zbog tebe. Gospode, ala sam bila luda. I svoje rođeno srce sam slomila. Slomljeno je i mrtvo. Sve ono u šta sam verovala i do čega mi je bilo stalo, ostavila sam radi tebe, jer si bio tako divan i toliko si me voleo, jer je jedino ljubav bila važna. Ljubav je bila najveća stvar na svetu, zar ne? Samo smo mi znali šta je ljubav, niko drugi i nikad. Ti si bio genije, a ja tvoj život. Bila sam tvoj drug i tvoj crni cvetić. Ludorije. Ljubav je bila samo jedna prljava laž više. Ljubav, to su pilule da se izvučem, jer si se ti bojao bebe. Ljubav, to je kinin i opet kinin dok od njega ne ogluvim. Ljubav, to su oni odvratni pobačaji na koje si me gonio. Ljubav, to je moja isprevrtana utroba. To su irigatori I zaglušujući tuševi. Znam ja sve o ljubavi. Ljubav se uvek završava iza vrata kupatila. Miriše na lizol. Do đavola s ljubavlju. Ljubav, to je kad me usrećiš, pa onda zaspiš otvorenih usta, dok ja ležim budna cele noći bojeći se da se molim bogu, jer znam da na to nemam više prava. Ljubav, to su one gadne male majstorije kojima si me naučio i koje si verovatno pokupio iz neke knjige. U redu. Dosta mi je tebe i dosta mi je ljubavi. Tvoje balave ljubavi. Ti, pišče.”

 “Ti, mala droljo.”

Imati i nemati

O pisanju


"Od stvari koje su se desile i od stvari koje postoje i od stvari koje znate i svih onih koje ne možete da znate, vi stvarate nešto pomoću svoje imaginacije što nije prezentovanje nego potpuno nova stvar, istinitija od svega istinitog i živog, i vi to smatrate živim, i ako ga uradite doista dobro, dajete mu besmrtnost. Zbog toga čovek i piše, koliko ja znam, ni zbog čega drugog. A šta da se kaže o svim onim razlozima koje niko i ne zna?
Evo kako sam naučio pisati – čitajući Bibliju"


… Ako pisac prestane da posmatra, on je gotov. Ali on ne mora da posmatra svesno niti da razmišlja kako će mu to biti korisno. Možda tako biva u početku. Ali kasnije sve ono što on vidi ide u veliku rezervu stvari koje on zna ili koje je video.Ako smem pomenuti, ja uvek pokušavam da pišem po principu sante: sedam osmina svakog njenog dela koji se ne vidi nalazi se pod vodom. Sve ono što znate možete eliminisati i to samo pojačava vašu santu. Onaj deo koji se vidi daje joj snagu. Ako neki pisac izostavi nešto zato što on to ne zna, onda nastaje rupa u pripovesti…


… Pokušavao sam da pišem i video sam da mi najveću teškoću predstavlja (pored teškoće da saznam šta sam istinski osetio, a ne šta je trebalo da osetim, ili šta su me učili šta treba da osetim) da uočim šta se zaista dešavalo, koje su to stvari odista bile koje su izazvale osećanje što sam ga doživeo… Tako sam pokušavao da se naučim pisati, počinjući sa najjednostavnijim stvarima…

… Pisati što se bolje može znači usamljen život… Kako bi jednostavno bilo pisanje kad bi samo bilo potrebno pisati na drugi način ono što je već dobro napisano. Baš zato što smo u prošlosti imali tako velike pisce, pisac je prisiljen da pođe daleko izvan mesta gde se nalazi, tamo gde mu niko ne može pomoći…


.... Proza je teža od poezije… Ali njome može ili mora da se piše bez trikova i zavaravanja.  Bez ičeg što bi docnije moglo biti rđavo.

Možeš uvek pisati, ako te ljudi ostave nasamo i ne smetaju ti. Ali najbolje se ipak piše kad si zaljubljen.

Što su pisci bolji, to manje govore o onome što su napisali.

____________________________________

...sav život koji imaš i koji ćeš možda ikada imati je ovo danas, noćas, sutra, i opet iznova (nadam se), razmišljao je, i zato ti je najpametnije da iskoristiš to vreme i budeš zahvalan na njemu. ... Možda je to ono što mi je život namenio. Možda je to moj život, i umesto da proživim sedamdeset godina, proživeću četrdesetosam sati, ili sedamdeset, ili možda sedamdesetdva.


Mislim da se u sedamdeset sati može proživeti isto tako pun život kao i u sedamdeset godina; pod uslovom da ti je život bio ispunjen do onog časa kad počne otkucavati tih sedamdeset sati...

..celi tvoj život i jest samo sadašnjost. Nema ničega osim sadašnjosti. Pouzdano ne postoji nikakvo jučer, i nikakvo sutra. Koliko čovek mora imati godina da to shvati? Postoji samo sadašnjost, a ako tu sadašnjost čine samo dva dana, onda su ta dva dana tvoj život i sve u njemu bit će usklađeno s tim.

...Bio je to osećaj da ispunjavaš svoju dužnost prema svim potlačenima na svetu, osećaj o kojemu je isto tako teško i neukusno govoriti kao i o verskom iskustvu, pa ipak je on isto toliko istinit kao i osećaj kad slušaš Bacha... Sve te to čini delom nečega u što možeš potpuno i u celosti verovati, u čemu se osećaš povezan sa svima onima koji također pripadaju tome. Nikada pre to nisi doživeo, a sada si to iskusio i pridaješ tome toliku važnost, smatraš to toliko opravdanim da ti se vlastita smrt čini posve nevažnom i želiš je izbeći samo zato da uspeš obaviti svoju dužnost. Ali najlepše je to što si u stanju poduzeti nešto za taj osećaj i tu svoju potrebu. Možeš se boriti....

...Kako malo znamo od onoga što se može znati. Voleo bih da mogu još dugo poživeti, da ne moram danas umreti, jer u ova sam četiri dana naučio mnogo o životu; čini mi se više nego ikad pre. Voleo bih ostariti i zaista znati. Pitam se nastavlja li čovek učiti ili svako može pojmiti samo do određenih granica. Mislio sam da znam toliko stvari o kojima pojma nemam. Da barem ima više vremena."

Možete li zamisliti nekog čoveka koji bi tražio smrt celog svog života i ne bi mogao da je nađe, pre nego što napuni 54 godine? Jedna stvar je biti u blizini smrti, a sasvim druga stvar je tražiti je. Koliko ja znam, nju je od svega najlakše naći… Sebe smatram kao veoma veselu i duhovitu osobu, koja voli život, dobre ljude, svoje snove i svoju ženu, lov, dobre knjige, jaka pića i veselje…


Uvek su me zbunjivale reči svet, slava, žrtva i uzalud. Slušali smo ih stojeći na kiši skoro van dometa sluha, tako da su samo dovikivane reči dopirale do nas, i čekali smo ih na proklamacijama izlepljenim dugo vremena jednoj poviše druge, po stubovima, i ja nisam video ništa sveto, i stvari koje su bile slavne nisu sadržavale ničeg slavnog i žrtve su bile kao obori u Čikagu, samo se sa tim mesom nije moglo ništa drugo uraditi nego da se ukopa. Bilo je mnogo reči koje čovek nije mogao da sluša, i najzad samo imena mesta imala su nekog dostojanstva…

Možda čovek ponekad izgubi sve što mu je drago i oseti se napušten sam, sasvim sam.

Možda ponekad razočaraš se u ljude i sve oko sebe (čak i u sebe) i kao ptica bez gnezda tražiš utočište pod tuđim krovom.

Možda ponekad, ali jednom sigurno isprečiće se neko pred tobom, neko preko koga ne možeš tako preći, pogledati ga preko ramena.Jednom, sigurno shvatićeš da nekog duboko voliš.
________________________________

Ponekad poželim da sam kroz ta vremena prošao trezan da ih se mogu sećati, ali, s druge strane, da sam bio trezan, ona ne bi bila vredna sećanja.
 

Karl Ove Knausgaard,Min Kamp (citati, prikazi)

O DECI

Nekoliko je minuta iza osam ujutro. Četvrti je mart 2008. Sedim u radnoj sobi, okružen knjigama od poda do stropa, i slušam švedski bend Dungen dok razmišljam o ovome što sam napisao i o tome kamo to vodi. Linda i John spavaju u susednoj sobi, Vanja i Heidi su u vrtiću, gde sam ih ostavio pre pola sata…
I Linda i ja živimo na rubu haosa, ili osećaja haosa, sve se može u bilo kojem trenutku raspasti, a sve što život s malom decom zahteva, nešto je s čime se moramo pomiriti…
Sva su deca puna života i prirodno streme sreći, pa vam to daje dodatnu energiju i dobri ste prema njima, a ona u tren oka zaborave svoj prkos i bes. Ubija me, naravno, što mi spoznaja da samo treba biti dobar prema njima ni najmanje ne pomaže kad se nađem usred toga (dečjeg besa), nekako uvučen u močvaru suza i frustracije. A jednom kad sam u močvari, svaki me novi događaj povlači sve dublje. I barem jednako ubojita jest svest da je o deci reč. Da me to deca vuku dole. Nešto je u tome silno sramotno. U takvim sam situacijama od osobe koja želim biti toliko daleko da dalje ne mogu biti. Ništa od toga nisam znao pre nego što sam dobio decu. Tada sam mislio da će sve biti u redu ako samo budem dobar prema njima.


O OCU

Te večeri imao sam osam godina, moj otac trideset i dve. Iako i dalje ne mogu reći da ga razumem ili znam kakva je osoba bio, činjenica da sam sad sedam godina stariji nego što je on tada bio pomaže mi da lakše dohvatim neke stvari.

O MAJCI

Kuća se tada činila drugačijom, kad je ona bila unutra, a čudna je stvar bila da sam to mogao osetiti; ako bih, na primer, otišao na spavanje pre nego se ona vratila i probudio usred noći, mogao sam osetiti da je ona tamo, nešto bi se promenilo u atmosferi bez da bih mogao upreti prstom u to što tačno, osim da je imalo utešni učinak. Isto je vredilo i za one prilike kad bi došla kući ranije nego što se očekivalo, a ja sam bio vani: u trenutku kad bih nogom stupio u predvorje, znao sam da je u kući.

O ALKOHOLU

Danas je dvadeseti i sedmi februar. Sati je 23.43. Ja, Karl Ove Knausgård, rođen sam u decembru 1968., a u trenutku dok ovo pišem imam 39 godina. Imam troje dece - Vanju, Heidi i Johna - i u drugom sam braku, s Lindom Boström Knausgård. Svih četvero spava u sobama oko mene, u stanu u Malmöu, gde živimo godinu i po. Osim nekih roditelja dece u Vanjinom i Heidinom vrtiću, nikoga ne poznajemo ovde. Nismo na gubitku, barem ne ja, ionako ništa ne dobivam od socijalizovanja. Nikad ne govorim šta doista mislim, no uvek se više ili manje slažem s kim god da razgovaram u određenom trenutku, pretvaram se da mi je zanimljivo to što govore, osim kad pijem, u kojem slučaju mnogo češće, nego ne, odem predaleko, i probudim se u strahu da sam prešao granicu. To je tokom godina postalo jače izraženo i sada može trajati nedeljama. Kad pijem, događaju mi se i pomračenja i potpuno gubim kontrolu nad mojim delima, koja su uglavnom očajnička i glupa, ali također povremeno i očajnička i opasna. Zbog toga više ne pijem.

O SAMOĆI

Uvek sam imao veliku potrebu biti sam, trebaju mi velika prostranstva samoće, a kad to ne dobijem, kao što je slučaj u zadnjih pet godina, frustracija zna preći u paniku ili agresivnost. Pa kad je tako ono što me pokretalo celog mog odraslog života, ambicija da napišem nešto izuzetno, ugroženo, moja jedina pomisao, koja me glođe iznutra poput štakora, jest da se moram maknuti. Da mi vreme izmiče, nestaje poput peska između prstiju dok ja… radim, šta tačno? Perem pod, perem odeću, kuham ručak, perem posuđe, idem u trgovinu, igram se s decom na igralištu, vodim ih kući i svlačim, kupam, čuvam dok ne odu u krevet, spremam ih u krevet, vešam rublje, suho slažem i spremam u ormar, pospremam, čistim stol, stolice, ormare. Borba je to i premda nije junačka, protivnik mi je ipak viša sila…



O KĆERI HEIDI

Nije prošlo puno, a ona je već točno našla ono što me pretvaralo u divljaka, osobitu vrstu vriska, ne plač ni jecanje niti histerija, nego fokusirani, agresivni vriskovi zbog kojih sam, nezavisno o situaciji, mogao potpuno izgubiti kontrolu, skočiti i pojuriti prema jadnoj devojčici, na koju se potom vikalo ili ju se treslo dok se vriskovi ne bi pretvorili u suze, a njezino telo omlohavilo i tad ju se konačno moglo utešiti.


O SREĆI (I DECI)

Čak i ako osećaj sreće koji mi to pruža nije baš poput uragana, nego bliže zadovoljstvu ili spokojstvu, svejedno je to sreća. Čak možda, u nekim trenucima, radost. I nije li to dovoljno? Nije li dovoljno? Jest, da je radost cilj, bilo bi dovoljno. No, radost nije moj cilj, nikad nije bila, što će meni radost? Porodica  također nije moj cilj. Da jest, a mogao sam posvetiti tome svu svoju energiju, bilo bi nam fantastično, u to sam siguran.

O DECI I STARENJU


Jedino što sam naučio u životu jest da ga trebam izdržati i nikad život dovoditi u pitanje, a čežnju koja se tako stvara sažeći pisanjem. Otkud mi taj ideal, ne znam, a sad kad ga vidim crno na belo pred sobom, izgleda mi gotovo perverzno: zašto dužnost pre sreće? Pitanje sreće je banalno, no pitanje koje ga sledi nije, pitanje smisla. Kad pogledam u predivnu sliku, dođu mi suze na oči, ali ne i kad pogledam u svoju decu. To ne znači da ih ne volim, jer ih volim, svim srcem, to jednostavno znači da smisao koji proizvode nije dovoljan da ispuni celi život. Svakako ne moj. Uskoro ću imati četrdeset, a kad navršim četrdeset, neće proći mnogo pre nego budem imao pedeset. A kad budem imao pedeset, neće proći mnogo pre nego budem imao šezdeset. A kad budem imao šezdeset, neće proći mnogo pre nego budem imao sedamdeset. I to će biti to. Moj epitaf bi mogao glasiti: Ovde leži čovek koji se mrštio i trpio. I na kraju je zbog toga crknuo.    

DEVOJKE

Već prvog dana škole bacio sam oko na jednu curu, zvala se Inger, imala je lepe uske oči… no delovala je distancirano… Umesto toga spetljao sam se njezinom sestričnom Sussane… S njom sam mogao manje toga izgubiti, manje se bojati, ali i manje dobiti. Imao sam četrnaest godina, ona petnaest i u nekoliko dana smo se spetljali, kako to često ide u toj dobi. Ubrzo nakon toga Jan Vidar prohodao je s njezinom prijateljicom Margrethe. Naše su veze bile nešto poput veza između dečjeg sveta i sveta mladih, a granica između tog dvoga je bila skliska.


________________________________




KRITIKA


Karl Ove Knausgård nagrađivani je pisac mlađe generacije za čiji roman o odrastanju i porodici se moglo očekivati da će biti hvaljen od kritike, ali ne i da će isprovocirati neku veću javnu pozornost ili raspravu. Međutim, upravo to se dogodilo - Knausgårdov roman (ili autobiografija? Žanr dela drugačije je označen u različitim izdanjima dela!) isprovocirao je ogromnu i žučnu raspravu o etici i književnosti te je osigurao autoru etiketu 'zločestog dečAka' norveške književnosti. Također, roman je prodan u pola miliOna primeraka u Norveškoj. ŠtA se dogodilo?

Sam naslov romana Moja borba - evokacija naslova Hitlerove knjige - ukazuje da se radi o nečem provokativnom. Međutim, naslov je ironičan: radnja doslovno prati ličnu  borbu glavnog lika sa članovima porodice i potragu za vlastitim identitetom, a autor je ovako naslovio knjigu jer mu je bilo komično kako je nešto privatno i sveprisutno kao što je 'moja borba' zadobilo značenje zle nacističke ideologije. Nemcima naslov nije bio zabavan pa su objavili Knausgårdovu knjigu s izmenjenim naslovom.

Međutim, najveći razlog kontroverznosti knjige je činjenica da autor u šest delova Moje borbe iznosi sve neugodne privatne podatke o odnosima u svojoj porodici : u prvom delu opisuje smrt svog oca alkoholičara, u drugim delovima progovara o problemima s bivšom ženom koja pati od bipolarnog poremećaja te o svojoj nelagodi zbog toga što je roditelj.

Skandalozno ili smešno? U zapadnim društvima,  takav ispovedni roman verojatno bi prošao nezapaženo ili uz blago mrštenje. U Norveškoj je, pak, delo izazvalo pravu buru. Komentatori su zgroženi ovakvim javnim prikazivanjem 'prljavog veša', mediji se konstantno bave preispitivanjem etičnosti ovakvog pisanja, a članovi porodice tražili su od pisca da ne objavi delo ili da barem promeni njihova imena.

Sam Knausgård opisao je objavljivanje knjige kao svestan čin 'literarnog samoubistva', a pompu koja je nastala nakon objavljivanja nazvao je 'paklom'. Ipak, ne žali što je objavio roman.

 Ko je na kraju lud? Norvežani koji se zgražaju nad javnim iznošenjem porodičnih tajni ili druge kulture koje ne nalaze ništa posebno u takvom činu? Ili svi skupa?

izvor:
New York Times

______________________________

Faust iz Norveške

20.05.2014 // Seo je i počeo neumorno da piše o svom životu, po 20 stranica dnevno, ogoljeno i bolno iskreno. Usledio je razvod braka, pretnje smrću, ali i status najkontroverznijeg pisca današnjice.

Novi književni bauk kruži Evropom! Još kad dodamo da se, usred krize slične onoj iz dvadesetih godina prošlog veka, zove Moja borba (Min Kamp), svako bi se razuman uplašio da će se istorija ponoviti, premda s Hitlerovim štivom ima više zajedničkog u marketinškim namerama negoli u ideologiji. A te namere čini se da su ostvarene – o malo kome se danas priča više nego o Karlu Uveu Knausgardu, jurodivom norveškom piscu i nekadašnjem muzičaru.

Poređenja radi, zamislite da neka ovdašnja zvezda iz osamdesetih odluči da napiše romansiranu autobiografiju u čak šest tomova, a da za pojasom već ima nagradu za najbolji nacionalni roman koju je, prva i jedina, osvojila debitantskim ostvarenjem.  Zamislite, potom, da u autobiografiji ne govori dopola skromno o svom usponu ka slavi, već, potpuno otvoreno, o padu ka alkoholizmu, depresiji i mizantropiji od koje, čini se, više ni ne želi da pobegne. Svako koga znate, uključujući i vas, želeo bi da makar zaviri među korice, a, kažu ljudi, ko u ovom slučaju pregura prvu stranu – nastaviće da čita i ostalih 3.500. Nije ni čudo što je svaki deseti građanin Norveške kupio Moju borbu, a što ju je, prema nekim tvrdnjama, svaki peti čitao.

„Za razliku od većine književnih kontroverzi, ova je manje interesantna od dela koje ju je podstaklo. Knausgrad je napisao jednu od onih estetski toliko moćnih knjiga da je zapravo revolucionarna. Digresivnost Zebalda ili Prusta kod njega je pretvorena u direktni, nemetaforički jezik što gura roman skoro do ruba nečitljivosti, gde se ispostavlja da je hipnotišući i adiktivni“, pisao je Džesi Baron u Pariskoj reviji.

Kako je, međutim, Knausgardova borba počela? Prema sopstvenom priznanju, nakon dva uspešna romana, fikcija ga je umorila – gde god bi se okrenuo, od televizije i novina, preko filmova do, naposletku, drugih knjiga, primećivao je namernu dramatizaciju života, priče koje su odabrane da budu pripovedane. Seo je jedne februarske noći 2008. i počeo neumorno da piše, po 20 stranica dnevno, o sebi i ljudima u svom okruženju kojima čak ni imena nije promenio, ogoljeno, brutalno iskreno. Rezultati – razvod braka, prekid komunikacije s više od pola svoje porodice, nekoliko optužbi za klevetu i pretnji smrću, ali i neslućena slava.

Ovakva nagodba, kako i Knausgard primećuje, umnogome podseća na faustovsku – žrtvovao je gotovo sve, od ljubavi svojih bližnjih, preko intime do tuđeg poštovanja, ali je stekao i obožavaoce toliko fanatične da se preselio u Švedsku.
Pa, čime ih je pridobio? Neposrednošću, na primer. „Nikad ne govorim šta zaista mislim, no uvek se manje ili više slažem s kim god da razgovaram u određenom trenutku, pretvaram se da mi je zanimljivo to što govore, osim kad pijem, a tada odem predaleko, češće no što ne odem, i probudim se u strahu da sam prešao granicu“, piše Knausgard o svojim naporima da održi privid normalnog, funkcionalnog čoveka.
O roditeljstvu takođe nema da kaže mnogo lepog – deca ga „vuku dole“, a piscu, svesnom da u tome ima „nešto duboko sramotno“, ostaje samo konstatacija da je „verovatno najdalje moguće od osobe koja želi da bude“. S takvim zaključkom, ipak, mirniji je negoli s neiskrenošću, svojom ili tuđom, jer, kako kaže, uskoro će imati četrdeset, nedugo potom pedeset, pa šezdeset i, ako doživi, sedamdeset godina. I to će, veli Knausgard, biti to: „Moj epitaf bi mogao da bude: Ovde leži čovek koji se mrštio i trpeo. I na kraju je zbog toga crkao.“

Što, ako ćemo iskreno, niko ne želi – čak bi većina ljudi, makar teoretski, bila spremna na korake daleko radikalnije od pisanja i objavljivanja ovoliko sumorne vizije svoje svakodnevice kako bi izbegla bezizlazan život. I tu se, verovatno, krije jedan od glavnih razloga popularnosti ovog štiva – svojevrsna mešavina čitalačkog voajerizma i autorovog egzibicionizma.

Knausgard možda jeste prevashodno surov prema sebi, svom odrastanju, komplikovanom odnosu s ocem, supružničkoj nevernosti i uživanju u dozvoljenim i nedozvoljenim opasnim supstancama, ali je ovakav pokajnički stav, opterećen sopstvenim gresima, istovremeno i najbolja pozicija da se sudi ostalima, želeli to oni ili ne. „Skrivanje onoga zbog čega se stidiš nikad neće proizvesti nešto vredno“, kako kaže Knausgard, isprva sebi, a potom i drugima. A ljudi najviše vole da, čitajući o drugima, čitaju o sebi.

Bilo bi, međutim, nepošteno reći da je ovaj napet odnos između želje za spoznajom i samospoznajom jedini uzrok popularnosti Moje borbe. Jer, čitalačkim hvalospevima su se pridružili i kritičarski. Kritičar Njujorkera Džejms Vud priznao je da je bio zaintrigiran čak i u dosadnijim pasažima.
Zbog specifične mešavine faktografije – od prve rečenice, kojom Knausgard u sadašnjem vremenu napominje tačno vreme kada je počeo da piše – lucidnih esejističkih digresija zahvaljujući kojima pisac, čini se, u tek nekoliko poteza povezuje naizgled razuđene teme, poput svoje dece, besa, smrti i beznadežnog ideala sreće, kao i afektivnog, emocijama bremenitog jezika, Moja borba predstavlja poslasticu i za književne sladokusce kojoj je moguće, primera radi, spočitati nemoralnost, ali ne i pretencioznost. Jer, borba je žestoka, bolna, ali i beskompromisna.
S tim je saglasna i Siri Hustved, američka spisateljica norveškog porekla, koja insistira da Knausgardova pripovest nije od onih koje bi mogle biti prikazane na nekom večernjem tok-šou programu kao simpatična, inspirativna priča.
„Njegov narativ nije ‘Gledajte me, mnogo sam srećan jer sam otkrio unutrašnju istinu’. Zapravo, mnogo toga ostaje nerasvetljeno. Nije on psiholog. On je izveštač koji posmatra, ali ne analizira.

To potvrđuje i kraj šestotomnog rovarenja po sopstvenoj svesti koji je Knausgard pisao dok je slušao o monstruoznom zločinu Andreasa Brejvika. Pisac je, kao i Brejvik, otišao na jedno od norveških ostrva, ali, dok se prvi borio perom sa svojim i tuđim licemerjem, koliko god, može se reći, bezobzirno, potonji je, kako je verovao, činio isto, ali – puškom. 

„Bilo je tako čudno, ubio sam možda 17 tinejdžera, stajali su ispred zida, nisu se ni pomerili. Zašto se nisu micali? Očekivao sam da pokušaju da pobegnu, ali su samo stajali dok sam ih ubijao“, svedočio je Brejvik pred sudom, ali i, preko televizije, pred Knausgardom, koji je na simboličkoj ravni svoju borbu okončao istog trenutka kada se susreo s najekstremnijim posledicama osećanja o kojima je naveliko pisao. „I roman se tu završava, na tom mestu, između apstraktnog neba nad našim glavama i našeg fizičkog bića“, rekao je pisac u jednom od malobrojnih intervjua. Između neba pod kojim je mržnja prema sebi i drugome moguća i fizičkog bića koje je, kako je Brejvik pokazao, i previše lako ugasiti.
Knausgard je zapalio čitalačku znatiželju, ostaje da se nadamo da ćemo srpskim prevodom uskoro otkriti i zašto.


Ovaj tekst je originalno objavljen na nin.co.rs. Autor je Stefan Slavković
izvor

____________________________________________


 Književni monstrum sa severa


Književni monstrum, sa šest tomova knjiga koje obuhvataju 4500 stranica, preti da pokori Evropu. Pri tome, autor tvrdi: roditeljstvo je naporno i primitivno, brak dosadan, prijatelji gnjavatori, očevi bezosećajni, alkohol (tu i tamo) spas. A sve to u knjigama koje su “zanimljive i kad su dosadne”, konstatovao je književni kritičak New Yorkera: “čak i kad sam se dosađivao, gutao sam dalje”, priznaje.  I sve iz prve ruke, sve iz “ja”: pravi reality show. Da, to sam ja koji mislim, doživljavam i bez problema objavljujem, kao da kaže 45-godišnji autor Karl Ove Knausgård.

“50 nijansi sive” sad se čine dosadnim, zastarelim, da – baš sivim. Naprotiv, “Moja borba” – “Min kamp” (naslov se slučajno poklapa s onim Hitlerova “dela”, ali Karl Ove Knausgård u njoj ne opisuje kako pokoriti svet nižih rasa, nego do najsitnijih detalja čereči svoj intimni, ili pak porodični mikrosvet), nešto je potpuno neočekivano: zasad je u Norveškoj prodao 450.000 primeraka “Moje borbe”, a on sam se od obožavatelja sklonio u Švedsku. Nakon što je završio šestu knjigu, primio se posla kao savetnik na norveškom prevodu Biblije.

“Sreo sam ga nekoliko puta pre no što je počeo objavljivati ‘Moju borbu’”, kaže za Globus Fredrik Wandrup, književni urednik u jednim od najtiražnijih norveških novinama Dagbladet, i sam nagrađivani pisac koji je napisao četiri publicističke knjige. Na naše pitanje – kako objašnjava njegov fenomen, Fredrik pre svega napominje da je Karl nekada bio rock zvezda u Norveškoj – svirao je u bendu. Time se sigurno može objasniti osećaj publike da ga već poznaje.

Ali tajna njegove sveprisutnosti ipak je u nečem drugom – njegovoj potpunoj otvorenosti, izostanku bilo kakve cenzure. Na pitanje o čemu je Karl najviše pisao, Fredrik priznaje da nije pročitao sve te knjige – velik je to posao, kao da se opravdava – a u onom što je pročitao Karl se dočepao svoje porodice, oca (taj je, čini se, najgore prošao), te piše o teškoćama vlastite očinske i supružinske uloge.

Nezadovoljnici. “Očito je imao vrlo kompliciran odnos sa svojim pokojnim ocem, ali opisao je i njihovu ljubav, kad je bio dete i mladić… Takođe piše i o sebi kao ocu, što ni za njega nije lagano. Opisao je u detalje svoju vlastitu privatnost, unutrašnja proživljavanja i što mu se u stvarnosti dogodilo, tako da je to sigurno vrlo neobično. Ne bih vam mogao dati primer, jer, kako sam rekao, to je delo tako ogromno, preplavljujuće, da mnoge stvari zaboravite. Znam da je bilo mnogo ljudi koji nisu bili zadovoljni onim što su o sebi pročitali. S druge strane njegov je uspeh i vrlo začuđujući, zato što ljudi obično ne čitaju tako debele knjige u tolikim količinama, ha-ha. Ali ta količina iskrenosti mislim da je ljude očarala toliko da čak i oni koji ne žive tim načinom života, mogu prepoznati osećaj o kojem piše, život s decom u mladim godinama, prirodnost koja pogađa čitaoca. I to su sada bestseleri bez premca”, rekao nam je Fredrik.

Knausgårdov literarni debi zbio se 1998., kad je objavio roman “Out of the World”, osvojivši godišnju kritičarsku nagradu što se prvi put dogodilo debitantu, sledeće, “A Time for Everything” (2004.) ponovo oduševljava kritičare.
Ali sve dok nije objavio prvi tom “Moje borbe”, on je bio “samo” odličan pisac, ali čim je izašao prvi tom, iskočile su goleme kontroverze: je li smeo ulaziti toliko u privatnost svojih prijatelja, supruge, dece – jer, pseudonima nema, nema krinke.
Kritike su bile oduševljene, a u Norveškoj, zemlji s manje od pet miliona stanovnika, knjiga je prodana u 450.000 primeraka.

“Knausgård je napisao jednu od onih knjiga koje su tako estetski snažne da su zapravo revolucionarne. Digresivnost Sebalda ili Prousta kod njega je pretvorena u direktni, nemetaforički jezik, gurajući knjigu na rub nečitljivosti, da biste upravo u tom trenutku shvatili koliko su ovisničke i hipnotičke”, tvrdi Jesse Brown u intervjuu s njim u The Paris Reviewu.

izvor
__________________________________________
Min Kamp

Prva knjiga Moje borbe Karl Uvea Knausgora početak je monumentalnog autobiografskog dela u šest tomova. U prustovskim reminiscencijama, ovaj autor bespoštedno govori o sebi, svom životu, ljudima iz svog okruženja, o svojoj prošlosti i sadašnjosti. Onaj o kome se piše ujedno je i onaj koji piše, a njegova sećanja su materija naracije i njen glavni materijal. Pa ipak, Moja borba nije klasična autobiografija.

Drugi tom Moje borbe Karla Uvea Knausgora roman je o ljubavi i prijateljstvu, roditeljima i deci, o pisanju kao spasu od banalnosti, a iznad svega o bolno iskrenom i bespoštednom suočavanju sa sopstvenim demonima.
Knausgor ne izmišlja, ne laže, ne ulepšava stvarnost i ne pokušava nikome da se dopadne. Do krajnjih granica ogoljavajući trivijalnost i rutinu, koje čine najveći deo svakodnevice, on žudi za istinom i punoćom egzistencije, i to po svaku cenu.
Dok minuciozno secira život, priznaje svoje najmračnije porive, rekapitulira potrošene zanose i zablude, Knausgor ne štedi ni sebe ni bližnje, ispisujući stranice sa sugestivnošću koja čitaoca primorava da se i sâm suoči s najdublje zakopanim samoobmanama i slabostima.

Knausgor sve vreme balansira po ivici između realnosti i fikcije, poigravajući se konceptima sećanja i stvaralaštva, njihovom pouzdanošću i uzajamnom zavisnošću. Ovo je i vešta književna konstrukcija u kojoj se esejistička razmišljanja o smrti i percepcija realnosti povezane s njom mešaju sa smrću autorovog oca i njegovim složenim i problematičnim odnosom s njim. Moja borba je autobiografija koliko i roman, ispovest koliko i esej, knjiga o vremenu, sećanju, stvarnosti i smrti koliko i priča o jednom ocu i sinu.

Serijal je postigao veliki uspeh u Skandinaviji i u svetu, ali je izazvao i velike kontroverze zbog otvorenosti s kojom autor piše o stvarnim ličnostima i događajima. Pokrenuo je i niz rasprava o odnosu realnog i fiktivnog, biografskog i književnog, ali i moralnog u umetnosti - takozvanu Knausgor debatu.

Moja borba po značaju i uticaju prevazilazi književne okvire. Ova knjiga je postala globalni kulturni fenomen, predmet analiza i studija i moćan artefakt vremena, od onih dela po kojima će se pamtiti prve decenije XXI veka.

„Remek-delo, pedantno detaljno, mučno, čudnovato lepo… Ovaj prikaz raspada porodice predstavlja jedno od najmoćnijih literarnih dela poslednjih godina.“

Observer

„Divan i nepokolebljivo iskren, hiperrealističan prikaz života jednog čoveka i njegove porodice.“

Guardian

„Živi heroj koji veličinu dostiže bez korišćenja literarnih trikova, car koji je golotinjom zasenio dvorsku raskoš. Ne mogu da dočekam da prevodilac završi ostale delove.“

Džonatan Letem

„Čitajte Knausgora zbog razmišljanja o sećanju i porodici, umetnosti i životu, zbog opisa oblaka na nebu i ljudi na ulicama, zbog vrtoglave manipulacije prostorom i vremenom, fiktivnim i stvarnim, privatnim i javnim. Književnost još može da postoji na nov način na ovom svetu.“

 

Dagblade