14. 2. 2020.

Džerom Dejvid Selindžer, Lovac u žitu (3)




3
      Ja sam najgori lažov na svetu. Jezivo nešto. Čak i kad idem da kupim novine, a neko pita kuda ću, u stanju sam da kažem kako idem u operu. Strava. Kad sam rekao starom Spenseru da moram u fiskulturnu salu da bih pokupio opremu i ostalo, bila je to ordinarna laž. Nikad u životu nisam držao neku prokletu opremu u sali.

      U Pensiju sam bio smešten u Osenburgerovom krilu nove zgrade. Tu su bili samo juniori i seniori. Ja sam bio junior. Učenik sa kojim sam delio sobu bio je senior. Naš deo zgrade dobio je ime po tom Osen-burgeru koji je nekada išao u Pensi. Namlatio je silne pare kao pogrebnik, kad je izašao iz Pensija. Šta je uradio - osnovao je lanac pogrebnih zavoda po čitavoj zemlji, preko kojih čovek može da sahrani članove svoje porodice za jedno pet dolara po komadu. Trebalo je videti starog Osenburgera. Verovamo ih je samo trpao u džakove i bacao u prvu reku. Sve u svemu, poklonio je Pensiju gomilu para, pa su našem delu zgrade dali njegovo ime. Kada je igran prvi ragbi-meč u sezoni, on je stigao u svom monstruoznom 'kadilaku' pa smo svi morali da ustanemo na tribinama i imitiramo lokomotivu - to je kao neki pozdrav. Sledećeg jutra je u kapeli održao govor koji je trajao jedno deset sati. Počeo je s pedesetak bajatih viceva, tek da nam pokaže kako je on neki normalan tip. Jaka stvar. Onda nam je rekao kako se nikad nije stideo, kad se nađe u nekoj nevolji ili negde, da klekne na kolena i pomoli se Bogu. Rekao nam je kako bi uvek trebalo da se molimo Bogu - da razgovaramo s njim i sve - gde god se nalazili. Rekao je kako bi trebalo da mislimo o Isusu kao da nam je drugar. Izjavio je da on neprestano razgovara sa Isusom. Čak i kad vozi auto. To me dotuklo. Lepo sam mogao da vidim tog debelog dvoličnog skota kako ubacuje u prvu i moli Isusa da mu pošalje što više leševa. Jedino što je vredelo u čitavom govoru bilo je baš na sredini. Hvalio nam se kakav je on sjajan momak bio, kakva lafčina i sve, kada je lik koji je sedeo u redu ispred mene, Edgar Maršala, iznenada odvalio taj gromoglasni prdež. Prilično sirova fora, usred kapele i svega, ali komično je ispalo. Dobri stari Maršala. Malo je falilo da razvali krov. Teško da se iko glasno smejao, a stari Osenburger pravio se da ništa nije čuo, ali je stari Tarmer, naš direktor, sedeo odmah do njega na podijumu i lepo se videlo da je on čuo. Ljudi moji, kako je pobesneo. Ništa nije rekao, ali zato nas je predveče poslao u salu za prinudno učenje, a onda došao i održao nam govor. Rekao je kako učenik koji je izazvao nered u kapeli nije dostojan da pohađa Pensi. Pokušali smo da ubedimo starog Maršalu da grune još jednom, baš usred tirade starog Tarmera, ali nije bio adekvatno raspoložen. Sve u svemu, eto gde sam bio smešten u Pensiju. U memorijalnom krilu starog Osenburgera, u novoj zgradi.
      Lepo je bilo vratiti se u sobu posle starog Spensera, jer su svi još bili na utakmici, a u sobi je, za promenu, bilo uključeno grejanje. Baš je prijalo.
Skinuo sam mantil i kravatu i otkopčao kragnu, a onda stavio kapu koju sam tog jutra kupio u Njujorku. To je bila neka crvena lovačka kapa, od onih sa maksimalno dugačkim štitnikom. Video sam je u izlogu neke sportske radnje kad smo izašli iz podzemne, baš kad sam primetio da sam izgubio sve one proklete mačeve. Koštala me samo dolar. Nosio sam je sa štitnikom okrenutim naopako, ka potiljku - prilično kulovski, priznajem, ali tako mi se sviđalo. Dobro mi je stajala naopačke. Onda sam uzeo knjigu koju sam tada čitao i zaseo u fotelju. U svakoj sobi bile su po dve fotelje. Jedna je bila moja, a drugu je koristio učenik s kojim sam delio sobu, Vard Stredleter. Nasloni su im bili u žalosnom stanju, jer je svako uvek sedao na njih, ali bile su to ipak prilično udobne fotelje.

      Knjigu koju sam čitao uzeo sam iz biblioteke, ali greškom. Tek kad sam se vratio u sobu primetio sam da su mi dali pogrešnu knjigu. Dali su mi Iz Afrike, od Isaka Dinesena. Mislio sam da je nešto dosadno, ali nije. Baš dobra knjiga. Prilično sam nepismen, ali dosta čitam. Moj najomiljeniji pisac je moj brat D. B., a sledeći na listi je Ring Lardner. Brat mi je poklonio jednu knjigu Ringa Lardnera za rođendan, pre mog odlaska u Pensi. U njoj su bile neke smešne, sulude komedije, a bila je i jedna priča o saobraćajcu koji se zaljubi u neku jako zgodnu devojku koja uvek prebrzo vozi. Ali taj saobraćajac je oženjen, pa ne može da se venča s njom ili nešto. Onda devojka gine zato što je opet prebrzo vozila. Ta me priča bukvalno oborila. Ja inače najviše volim knjige koje te bar povremeno zasmeju ili nešto. Čitam dosta klasika, kao Povratak u zavičaj i sve, i volim ih, a čitam i dosta ratnih knjiga, detektivskih romana i slično, ali nisam baš zaluđen za sve to. Ono što me stvarno obara je knjiga posle koje poželiš da ti je njen pisac najbolji prijatelj i da možeš da ga okreneš telefonom kad god ti dođe. To se ne dešava baš često. Ne bih imao ništa protiv da okrenem malo tog Isaka Dinesena. I Ringa Lardnera, ali D. B. mi je rekao da je on umro. Uzmimo, na primer, knjigu Ljudski okovi, od Somerseta Moma. Čitao sam je prošlog leta. To je prilično dobra knjiga i sve, ali ne osećam nikakvu želju da okrenem Somerseta Moma. Pre bih okrenuo starog Tomasa Hardija. Sviđa mi se ona njegova Justasja Vaj.
       Sve u svemu, stavio sam novu kapu, seo u fotelju i počeo da čitam tu knjigu, Iz Afrike. Već sam je bio pročitao, ali hteo sam ponovo da pročitam neke delove. Međutim, pročitao sam samo dve-tri stranice kad sam čuo kako neko prolazi kroz zavese oko tuša. Nisam ni morao da gledam, odmah sam znao ko je. Bio je to Robert Ekli, lik iz susedne sobe. Između svake dve sobe u našem krilu bio je zajednički tuš, a stari Ekli je upadao u moju sobu osamdeset pet puta dnevno. Verovatno je bio jedini u čitavoj zgradi, osim mene, koji nije dole na utakmici. Teško da je ikada ikud odlazio. Vrlo čudan lik. Bio je senior i već je pune četiri godine sedeo u Pensiju, ali niko ga nikad nije zvao drukčije nego 'Ekli'. Čak ga ni njegov sobni drug nikad nije zvao 'Bob' ili bar 'Ek'. Ako se ikad bude oženio, i žena će ga verovatno zvati 'Ekli'. Bio je jedan od onih vrlo visokih tipova - imao je oko 193 - spuštenih ramena i kvarnih zuba. Nikada ga nisam video da pere zube. Uvek su gadno izgledali, kao obrasli žabokrečinom, i mogla je skoro muka da ti pripadne kad ga vidiš u sali za ručavanje, ustiju punih pirea i graška ili nečeg. Osim toga, bio je pun bubuljica. Ne samo po čelu ili bradi, kao kod većine, već po čitavom licu. Povrh svega, bio je i prilično zloban tip. Nisam baš ludovao za njim, moram da priznam.

      Osećao sam kako stoji na ivici tuš-kade, iza moje fotelje, i proverava da li je Stredleter tu. Mrzeo je Stredletera, i nikada nije ulazio u sobu kad je Stredleter tu. Gotovo svakoga je mrzeo, u suštini.

      Sišao je sa ivice tuš-kade i ušetao u sobu.
   
 "Zdravo", rekao je. Uvek bi to izgovorio kao da mu je strahovito dosadno ili kao da je užasno umoran. Nije hteo da pomisliš kako ti on dolazi u posetu ili nešto. Hteo je da pomisliš kako je, bože moj, greškom ušetao u sobu.

"Zdravo", rekao sam, ali nisam odvojio pogled s knjige. Kod lika kao što je Ekli, ako samo odvojiš pogled s knjige, gotov si. Gotov si kako god okreneš, ali ne tako brzo ako ne gledaš u njegovom pravcu.

     Počeo je da se muva po sobi, vrlo usporeno kao i uvek, uzimajući usput razne stvari sa stola i komode. Uvek je uzimao tuđe stvari i razgledao ih. Ljudi moji, ponekad me baš nervirao. "Kakvo je bilo mačevanje?" rekao je. Samo je hteo da me prekine u čitanju. Uopšte ga nije zanimalo mačevanje. "Jesmo li pobedili, a?"

"Niko nije pobedio", rekoh. Naravno, nisam pogledao prema njemu.

"Šta?" rekao je. Večito je terao čoveka da mu sve dvaput kaže.

"Niko nije pobedio", rekoh. Krišom sam pogledao u stranu da vidim šta to petlja oko moje komode. Gledao je sliku jedne devojke s kojom sam izlazio u Njujorku, Sali Hejs. Mora da je uzimao i razgledao tu prokletu sliku bar pet hiljada puta od kad sam je dobio. I uvek bi je, kad završi s gledanjem, vratio na pogrešno mesto. Namerno je to radio. Lepo se videlo. "Niko nije pobedio?" rekao je. "Kako to?" "Ostavio sam proklete mačeve i opremu u podzemnoj." I dalje nisam gledao u njega.

"U podzemnoj! Isusel Izgubio si ih, misliš?" "Ušli smo u pogrešan voz. Stalno sam morao da ustajem i gledam u onu idiotsku mapu."

Prišao je i nacrtao mi se baš ispred svetla. "Ej", rekoh. "Već dvadeseti put čitam istu rečenicu otkako si ušao."

Svako drugi osim Eklija shvatio bi prokletu poruku. Ali ne i on.

"Misliš da će te naterati da ih platiš, a?" rekao je.

"Ne znam i ne zanima me. Što ne bi malo seo ili nešto, Ekli-sinko? Stojiš mi na prokletom svetlu." Nije voleo kad mu kažeš 'Ekli-sinko'. Uvek mi je govorio da sam glupi klinac, jer ja imam šesnaest a on osamnaest godina. Izluđivalo ga kad mu kažem 'Ekli-sinko'.

I dalje je stajao na istom mestu. Bio je baš onaj tip čoveka koji neće da se skloni sa svetla kad tražiš da se skloni. On to na kraju i učini, ali mu treba mnogo više vremena kad to tražiš od njega. "Šta, kog đavola, radiš?" rekao je.

"Čitam knjigu."

   Munuo je knjigu prema meni, da bi video naslov. "Valja li nešto?" rekao je.

"Ova rečenica koju čitam je fenomenalna." Umem da budem prilično sarkastičan kad sam raspoložen za to. Ali on nije shvatio. Opet je počeo da se muva po sobi, uzimajući razne moje stvari, a i Stredleterove. Na kraju sam spustio knjigu na pod. Teško je bilo pročitati nešto pored tipa kao što je Ekli. Bilo je u stvari nemoguće.

Duboko sam se zavalio u fotelju i posmatrao starog Eklija kako se baškari kao u svojoj kući. Bio sam nešto kao umoran od putovanja u Njujork i ostalog, pa sam počeo da zevam. Onda sam krenuo malo da se glupiram. Ponekad se tako glupiram do besvesti, samo da se spasem dosade. Šta sam uradio - okrenuo sam štitnik one lovačke kape napred i nabio ga skroz preko očiju. Tako ništa živo nisam mogao da vidim. "Mislim da sam oslepeo", rekao sam nekim krajnje promuklim glasom. "Majčice draga, tako je mračno ovde."

"Ti si lud. Stvarno si lud", reče Ekli.

"Majčice draga, pruži miruku. Zašto nećeš da mi pružiš ruku?"

"Isuse, odrasti već jednom."

Počeo sam da pipam oko sebe kao slepac, ali nisam ustao ili nešto. Samo sam govorio: "Majčice draga, zašto nećeš da mi pružiš ruku?"Uživam ponekad u takvim stvarima. Osim toga, znao sam da to izluđuje starog Eklija. On bi uvek probudio starog sadistu u meni. Prilično sam često bio sadista prema njemu. Na kraju sam ipak prestao. Okrenuo sam štitnik nazad i opustio se.

 "Čije je ovo?" rekao je Ekli. Podigao je Stredleterov bandaž za koleno da mi ga pokaže. Taj Ekli je uzimao što god mu padne pod ruku. Uzeo bi čak i nečije gaće ili nešto. Rekao sam mu da je Stredleterov, pa ga je bacio na njegov krevet. Uzeo ga je sa Stredleterove komode da bi ga bacio na njegovkrevet.

Onda je prišao i seo na naslon Stredleterove fotelje. On nikada nije sedao u fotelju, isključivo na naslon. "Gde si, kog đavola, pokupio tu kapu?" rekao je.

"U Njujorku."

"Pošto?"

 "Dolar."

 "Opljačkali su te." Onda je počeo da krajem šibice čisti proklete nokte. Večito je čistio nokte. To je bilo komično, u neku ruku. Zubi su mu uvek bili kao obrasli žabokrečinom, a uši odvratno prljave, ali je on večito čistio nokte. Valjda je mislio da je zato neviđeno čist i uredan lik. Ponovo se zagledao u moju kapu dok je čistio nokte. "U mom kraju nosili smo takve kape za ubijanje jelena,čoveče", rekao je. "To je kapa za ubijanje jelena."

"Kad bi se zezali", rekoh. Skinuo sam je i pogledao. Škiljio sam na jedno oko, kao da nišanim u nju. "Ovo je kapa za ubijanje ljudi", rekoh. "Ja u ovoj kapi pucam na ljude."

"Znaju li tvoji da si izbačen?"

 "Ne."

"Gde je, kog đavola, taj Stredleter, a?"

"Dole je na utakmici. Poveo je neku ribu." Zevnuo sam. Razbijao sam se od zevanja. U sobi je bilo pakleno vruće. Samo ti se spavalo. U Pensiju se čovek ili smrzavao do smrti ili je umirao od vrućine.

"Čuveni Stredleter", reče Ekli. "Ej. Daj mi časkom makazice, hoćeš? Jesu li ti pri ruci?"

"Ne, već sam ih spakovao. Skroz su tamo gore, u plakaru."

"Izvadi ih časkom, hoćeš?" reče Ekli. "Samo da odsečem ovu zanokticu."

Uopšte ga nije brinulo da li si nešto spakovao i ostavio skroz gore u plakaru. Ipak sam mu ih dao. Zamalo da poginem usput. U trenutku kad sam otvorio plakar, Stredleterov teniski reket - u drvenoj kutiji i sve - pao mi je pravo na glavu. Baš je puklo i gadno me zabolelo. Stari Ekli samo što nije pao mrtav. Počeo je da se smeje kao lud, nekim visokim falsetom. Cerekao se čitavo vreme dok sam skidao kofer i vadio makazice za njega. Na tako neku stvar - kad čoveku padne stena na glavu ili nešto - Ekliju bi i gaće spale od smeha.

"Imaš neviđen smisao za humor, Ekli sinko", rekoh. "Jesi li svestan toga?" Pružio sam mu makazice. "Daj da ti budem menadžer. Ubaciću te na prokleti radio." Seo sam opet u fotelju, a on počeo da seče svoje ogromne rožnate nokte.

"Zašto ne upotrebiš sto ili nešto?" rekoh mu. "Seci ih nad stolom, hoćeš? Nisam baš raspoložen da noćas gazim bos po tvojim kretenskim noktima." On je svejedno nastavio da ih seče na pod. Kakvi bizgovski maniri. Najozbiljnije. "Ko je ta Stredleterova riba?" rekao je. Večito je vodio statistiku s kim Stredleter izlazi, iako ga je toliko mrzeo.

"Ne znam. Zašto?"

 "Onako. Čoveče, baš ne podnosim tog kretena. Nikad nisam podnosio tog kretena."

"On luduje za tobom. Izjavio je da si pravi pravcati princ", rekoh. Prilično često govorim ljudima da su prinčevi. To me kao spašava od dosade, šta li.

"Uvek se drži nekako superiorno", reče Ekli. "Baš ne podnosim tog kretena. Čovek bi pomislio da je..."

"Ej, da li bi hteo da sečeš nokte nad stolom?" rekoh. "Već pedeset puta sam ti..."

"Uvek se drži nekako prokleto superiorno", reče Ekli. "Ne verujem da taj kreten ima mozga u glavi. On samo misli da ga ima. Misli da je neki naj..."

"Ekli! Hoćeš li, molim te, da sečeš proklete nokte nad stolom? Pedeset puta sam ti rekao."

Počeo je da seče nokte iznad stola, za promenu. Jedini način da ga nateraš da uradi nešto bio je da drekneš na njega.

Posmatrao sam ga neko vreme. Onda sam mu rekao: "Besan si na Stredletera zato što je rekao ono o pranju tvojih zuba. Ali nije hteo da te uvredi. Možda to nije rekao kako treba ili nešto, ali nije mislio ništa uvredljivo. Mislio je samo kako bi ti bolje izgledao i bolje se osećao kad bi recimo oprao zube ponekad."

"Perem ja zube. Mani se titoga." "Ne, ne pereš. Lepo sam video da ne pereš", rekoh. Ali nisam to rekao zlobno. Bilo mi ga je nekako žao.

Mislim, nije baš prijatno kad ti neko kaže da ne pereš zube. "Stredleter je u pravu. Nije on tako loš", rekoh. "Ti ga ne poznaješ, u tome je problem

"Svejedno mislim da je kreten. Umišljeni kreten, to je on."

 "Jeste umišljen, ali ume da bude velikodušan u nekim stvarima. Najozbiljnije", rekoh. "Vidi. Uzmimo, na primer, da Stredleter nosi kravatu ili nešto što se tebi sviđa. Recimo da ima kravatu koja se tebi užasno sviđa dajem ti samo primer, razumeš? Znaš li šta bi on uradio? Verovatno bi je skinuo i dao ti je. Ozbiljno bi to uradio. Ili - znaš šta bi uradio? Ostavio bi je na tvom krevetu ili negde. Ali dao bi ti prokletu kravatu. Većina drugih verovatno bi samo..."

"Pa šta", reče Ekli. "Da ja imam njegove pare, i ja bih."

"Ne, ne bi." Odmahnuo sam glavom.

"Ne, ne bi, Ekli-sinko. Da ti imaš njegove pare, bio bi jedan od najvećih..."

 "Ne zovi me 'Ekli-sinko'. Mogu prokleti otac da ti budem." "Ne, ne možeš." Ljudi moji, baš je bio naporan ponekad. Nikad ne bi propustio priliku da te obavesti kako ti imaš šesnaest a on osamnaest godina. "Kao prvo, ne bih te primio u svoju porodicu", rekoh.

"Dobro, samo prestani da me zoveš..."

Najednom su se otvorila vrata i upao je stari Stredleter, u velikoj žurbi. Uvek je bio u nekoj žurbi. Sve je bilo užasno važno. Prišao mi je i prilepio mi dva nazovi-šaljiva šamara - što stvarno može da iznervira ponekad. "Slušaj", rekao je. "Izlaziš li negde posebno večeras?"

"Ne znam. Možda. Šta se, kog đavola, dešava napolju - pada sneg?" Imao je snega po čitavom kaputu. "

Aha. Slušaj. Ako nigde posebno ne izlaziš večeras, da li bi mi pozajmio onaj tvoj karirani sako?"

"Ko je pobedio?" upitah. "Tek je poluvreme. Mi odlazimo", reče Stredleter. "Bez zezanja, hoćeš li da nosiš taj sako večeras ili nećeš? Prosuo sam neko sranje po mom sivom flanelskom."

"Ne, ali neću da ga razvučeš tim tvojim ramenima", rekoh. Bili smo otprilike iste visine, ali je on bio dvaput teži od mene, onako kao razbacan u ramenima.

 "Neću da ga razvučeni." Prišao je plakaru, u velikoj žurbi. "Kako si, Ekli?" rekao je Ekliju. Ako ništa drugo, bio je prilično ljubazan tip, Stredleter. Bila je to delimično lažna ljubaznost, ali bar je uvek pozdravljao Eklija i sve.

Ekli je samo nešto promumlao kad mu je Stredleter rekao "Kako si?" Nije hteo da muodgovori, ali nije imao petlje da ništa ne promumla. Onda mi je rekao: "Idem ja sad. Vidimo se."

"Važi", rekoh. Ne može se reći da je ikad slomio nečije srce odlaskom u svoju sobu.

Stredleter je počeo da skida kaput, kravatu i ostalo. "Mislim da bih mogao da se obrijem na brzinu", rekao je. Imao je prilično jaku bradu, nema šta.

"Gde ti je riba?" upitah.

"Čeka me u aneksu." Onda je izašao je iz sobe, s toaletnim priborom i peškirom ispod miške. Onako bez košulje ili nečega. Večito je šetao naokolo pokazujući svoj goli torzo, jer je mislio da je bogovski građen. I jeste, moram da priznam.

Нема коментара:

Постави коментар