Justejn Gorder

Sofijin svet

Kako razum guši maštu

To je jasno svim umetnicima. Ali se onda iznenada desi kao da su sva vrata otvorena i sve fijoke otvorene. Sve navre samo od sebe - i mi možemo da uzmemo upravo one reči i one slike koje su nam potrebne. To se događa kada malo" podignemo" poklopac nesvesnog. To je Sofija ono što možemo nazvati nadahnućem.

Izgleda nam kao da ono što slikamo ili pišemo ne dolazi od nas samih.
To mora biti čudesno osećanje. Ti si to sigurno i sama doživela. Takvo stanje nadahnuća se lako može proučavati, na recimo, preumornoj deci. Događa se da deca budu toliko umorna da deluju kao da su potpuno budna. Iznenada počinju da pričaju - izgleda kao da koriste reči koje još uvek nisu naučili. Ali oni ih jesu naučili, reči i misli su bile" latentne" u svesti, ali tek tada kada su popustili sva obazrivost i sva cenzura, one naviru.

I za jednog umetnika može biti važno da razum i naknadno promišljanje ne dobiju pravo da kontrolišu jedno manje ili više nesvesno stvaranje.
Da ti ispričam jednu kratku priču koja to ilustruje?
- Rado!
- To je istovremeno i jedna veoma ozbiljna i veoma tužna basna.
- Samo ti kreni.

Bila jednom jedna stonoga koja je fantastično plesala svojim nogama. Kada bi plesala, skupile bi se sve šumske životinje da je gledaju. I sve su bile zadivljene njenim izuzetnim plesom. Ali postojala je i jedna životinja kojoj se nije svidelo što stonoga pleše. To je bila jedna žaba krastača. Valjda joj je samo zavidela.

Kako da navedem stonogu da prestane da pleše? Razmišljala je krastača. Nije mogla tek tako da kaže kako joj se ples ne dopada. Nije mogla ni da kaže da sama bolje pleše, jer bi to bilo smešno već i kao iskaz. Ali je onda smislila jedan đavolski plan.
- Da ga čujem!
Sela je i napisala stonogi pismo.

"O, ti neuporediva stonogo!" Napisala je. " Ja sam odani obožavalac tvog izuzetnog umeća u plesu. I jako bih volela da znam šta ti činiš kada plešeš. Da li ti prvo podigneš levu nogu broj 28 a, zatim desnu nogu broj 59? Ili počinješ ples podižući desnu nogu broj 26 pre nego što podigneš desnu nogu broj 99? Očekujem odgovor. Pozdrav od krastacče."
-Ogavno!

Kada je stonoga primila pismo, odmah je počela da razmišlja o tome šta stvarno čini kada pleše? Koju nogu prvo pomeri?
Šta mislis, šta se dogodilo? Mislim da stonoga nije nikad više zaplesala.
Tako se završilo.
I tako se to događa kada naknadno razmišljanje razuma uguši maštu.

Kratak sažetak -
Dragi prijatelji, ovom pričom sam htela samo da ukažem na to , da treba biti ponekad obazriv po pitanju svoje mašte i stvaralštva. Da se nebi dogodilo da dozvolimo da čitavog života nečiji razum guši našu maštu. Mašta je veoma važna u našim životima jer potstiče ono dobro i lepo u svima nama. Nažalost dešava se da i sami to sebi radimo ali nehotice i bezazleno. Imam tu sreću da sam okružena prijateljima koji mi daju inspiraciju, i kada sama svojim razumom po nekada ugušim maštu, tu su divni ljudi koji mi bude inspiracija, a koji me nisu nikada pitali ono a," kako"?


 ________________________________

 Dovde si možda uspela da me pratiš, draga Sofija. Ali da li je Platon zaista tako mislio. Zar je mislio da takvi uzorci postoje u nekoj sasvim drugoj stvarnosti? On to nije smatrao baš tako bukvalno tokom celog svog života, ali se tako mora shvatiti bar na osnovu nekih od Platonovih dijaloga. Pokušajmo da pratimo njegove argumente. Kao što sam rekao, jedan filozof pokušava da odredi nešto što je večno i nepromenljivo. Naprimer, nebi bilo baš nešto posebno korisno napisati jednu filozofsku raspravu o postojanju nekog određenog mehura od sapunice. Za početak nebi niko uspeo da ga dobro prouči pre nego što bi se on odjednom rasprsnuo. Kao drugo, verovatno bi bilo teško prodati jednu filozofsku raspravu o nečemu što niko nije video i što je, osim toga, postojalo samo pet sekundi. Platon je smatrao da se sve što vidimo u prirodi oko nas, da, sve što možemo da dodirnemo i osetimo, može uporediti sa mehurom od sapunice. Jer ništa od onoga što postoji u svetu čula nije trajno. Tebi je, naravno, jasno da se svi ljudi i sve životinje pre ili kasnije raspadnu i umru. Ali čak se i jedan blok mermera menja i lagano raspada. Akropolj je danas ruševina, Sofija! Skandal, ako mene pitaš. Ali je tako. Platonova poenta je da mi nikada nemožemo steći pouzdano znanje o nečemu što se stalno menja. O onome što pripada svetu čula- i što možemo dodirnuti i osetiti- imamo samo nesigurna poimanja ili pretpostavke. Sigurno znanje možemo imati samo o onome što vidimo razumom.

Da, da, Sofija, objasniću ovo bliže: Jedan pojedinačan kolačić sa začinima može biti toliko obezobličen nakon sveg oblikovanja, narastanja testa i pečenja da nije lako reći kakvu figuru predstavlja. Ali pošto sam video 20-30 takvih kolačića - koji mogu biti manje više perfektni - mogu s velikom pouzdanošću reći kako modla za kolače izgleda. Do tog zaključka mogu doći mada samu modlu nikada nisam video. Nije sigurno ni da bi bila neka prednost videti golim okom samu modlu. Jer mi se nemožemo pouzdati u naša čula. Uostalom, čulo vida se može razlikovati od čoveka do čoveka.

Međutim, možemo se pouzdati u ono što nam razum kazuje, jer razum je isti kod svih ljudi. Ako sediš u učionici zajedno sa drugih 30 učenika i nastavnik vas upita koja je najlepša boja duge - sigurno će dobiti mnogo različitih odgovora. Ali ako upita koliko je 8 puta 3, celo odeljenje bi trebalo da dođe do istog rezultata. Jer tada razum donosi sud, a razum je na neki način nešto potpuno suprotno od stavova i osećaja. Mi možemo reći da je razum većan i univerzalan upravo zato što govori samo o većnim i univerzalnim
odnosima.


Platona je inače veoma zanimala matematika. Razlog je taj što se matematički odnosi nikada ne menjaju. Zato i možemo imati pouzdano znanje o njima. Ali sada nam je potreban jedan primer: Zamisli da u prirodi nađeš jednu okruglu šišarku. Možda ćeš reći da ti "smatrš" da je ona skroz okrugla - ali Jorun smatra da je ona malo spljoštena s jedne strane i onda se posvađate. Međutim, vi nemožete biti sigurne u ono što vidite svijim očima, ali zauzvrat možete s punom sigurnošću da je zbir svih uglova u jednom krugu 360 stepeni. U tom slučaju govorite o jednom idealnom krugu, kakav možda ne postoji u prirodi, ali koga sa druge strane, možete sasvim jasno videti u sebi.

Kratak rezime: Mi možemo imati samo nesigurna primanja onoga što primamo čulima. Ali zato možemo postići pouzdano znanje o onome što uviđamo razumom. Zbir uglova jednoga trougla je 180 za svu večnost. Tako će i "ideja" konja imati četiri noge čak i ako svi konji u svetu čula budu hromi.



_______________________________________



PARABOLA O PEĆINI


Zamisli neke ljude koji žive u nekoj podzemnoj pećini. Sede i vezane su im i ruke i noge tako da mogu gledati samo u zid pećine. Iza njih je jedan visok zid, a iza toga zida opet neke spodobe nalik na ljude koji iznad ivice zida podižu razne figure. Pošto iza tih ljudi gori vatra, te figure bacaju lelujave senke na zid pećine. Jedino što stanovnici pećine mogu da vide, jeste to “pozorište senki”. On su u tom položaju od kako su se rodili i naravno veruju da su te senki jedino što postoji.
Zamisli da jedan od stanovnika pećine uspe da se otrgne iz zarobljeništva. Kada bude ugledao figure koje neko drži iznad zida prvo će ga zaslepiti jako svetlo. Zaslepiće ga š to što vidi oštre obrise figura – s obzirom da je do tada video samo senke tih figura. Ako bi uspeo da pređe zid i počeo da se vere pored vatri i izašao u prirodu van pećine, još i više bio zaslepljen. Ali pošto bi protrljao oči, pogodilo bi ga kolko je sve lepo. Video bi stvarne životinje i cveće, a ne senke u pećini. Onda bi se zapitao otkuda potiču sve te životinje i svi ti cvetovi.
Pošto misli na one koji su ostali dole u pećini, vraća se da bi ih ubedio kako umesto lelujavih senki na zidovima postoje stvarne stvari. Ali niko mu ne veruje. Na kraju ga ubiju.

Platonova poenta je da odnos između mraka pećine i prirode van nje odgovara donosu između sveta čula i sveta ideja.



________________________________________

Devojka sa pomorandžama



Moj otac je umro pre jedanaest godina. Imao sam tada samo četiri godine. Nisam verovao da će mi se više javljati, ali eto, sada zajedno pišemo knjigu.

    Ovo su prvi redovi te knjige, i njih pišem ja, a na mog oca će red doći kasnije. On ima više da ispriča.

    Nisam siguran koliko ga se dobro sećam. Verovatno mi se samo čini da ga se sećam,jer sam toliko puta gledao sve njegove fotografije.

   Potpuno sam ubeđen da se sećam samo nečega što se dogodilo jednom dok smo sedeli zajedno na terasi i gledali zvezde.

   Na jednoj od fotografija otac i ja sedimo na žutoj kožnoj sofi u dnevnoj sobi. Izgleda kao da mi priča nešto zabavno. Sofu još uvek imamo, ali on više ne sedi na njoj.
Na drugoj slici, smestili smo se u zelene stolice za ljuljanje na zastakljenoj verandi. Ta slika visi ovde napolju još otkako je umro. Sada, dok pišem, sedim u toj zelenoj stolici za ljuljanje. Pokušavam da se ne ljuljam, jer pišem u veliku beležnicu. Kasnije ću sve zajedno da unesem u stari kompjuter moga oca. Ima ponešto da se ispriča i o tom kompjuteru, ali na to ću se vratiti kasnije.

Uvek mi je bilo čudno što imam sve te stare fotografije. One pripadaju vremenu drugačijem od sadašnjeg.U sobi imam čitav album s njegovim fotografijama. Skoro da mi je neprijatno što imam toliko fotografija čoveka koji više nije živ. Imamo i video kasetu na kojoj je otac.Mislim da je pomalo zastrašujuće čuti njegov glas. Imao je pravi gromki glas.
Možda bi trebalo zabraniti gledanje video- snimaka nekoga ko više ne postoji, ili nekoga ko više nije među nama, kao što kaže moja baka po ocu. Osećam da nije u redu špijunirati mrtve.

Početak romana

_________________________________

Za mene je ovaj svet uvek bio svet magije, od najmanjih nogu, i mnogo pre nego što sam ulicama Osla počeo da pratim neku devojku s pomorandžama. I dalje imam osećaj da sam video nešto što niko drugi nije. Teško je opisati to osećanje jednostavnim rečima, ali, zamisli ovaj svet pre sveg ovog modernog raspredanja o prirodnim zakonima, evolucionističkoj teoriji, atomima, molekulima DNK, biohemiji i nervnim ćelijama – da, pre nego što je ova lopta počela da se okreće, pre nego što je svedena na „planetu” u svemiru, i pre nego što je ponosno ljudsko telo podeljeno na srce, pluća, bubrege, jetru, mozak, krvni sistem, mišiće, želudac i creva. Pričam o onom vremenu kad je ljudsko biće bilo ljudsko biće, to jest celovito i ponosno ljudsko biće, ni manje ni više. Tada svet nije bio ništa drugo do iskričava bajka.

Srna iznenada iskoči iz šumskog gaja, jednu sekundu te skoncentrisano gleda – i onda nestaje. Kakva to duša pokreće životinju? Kakva to nedokučiva sila ukrašava Zemlju cvećem u svim duginim bojama, a noćno nebo kiti raskošnim vezom treperavih zvezda? Tako ogoljeno i neposredno osećanje prirode možeš naći u narodnoj književnosti, na primer u bajkama braće Grim. Pročitaj ih, George. Pročitaj islandske porodične sage, pročitaj grčke i nordijske mitove, pročitaj Stari zavet.

Posmatraj svet, George, posmatraj svet pre nego što nabubaš suviše fizike i hemije. U ovom trenutku velika krda divljih irvasa jezde preko vetrovite visoravni Hardangervida. Na ostrvu Kamarg, između dva rukavca na ušću reke Rone, gnezdi se na hiljade plamenocrvenih flamingosa. Čaroban je prizor krda vitkih gazela koje skakuću preko afričke savane. Hiljade i hiljade kraljevskih pingvina brblja na ledenoj plaži na Antarktiku, i nije im teško, dopada im se. Ali, nije bitna samo brojnost. Usamljeni, zamišljeni los promalja glavu iz jelove šume u istočnom delu Norveške. Pre godinu dana jedan od njih je zalutao čak u ulicu Humlevejen. Na smrt preplašeni leming trči između dasaka u našoj šupi na Fjelstelenu. Bucmasta foka skače na stomak u vodu s jednog od ostrvaca kraj Tensberga. Ne možeš da mi kažeš da priroda nije čudo. Nemoj mi reći da svet nije bajka. Onaj ko to nije uvideo, možda neće ni shvatiti pre nego što bajka već bude pri kraju. Naime, tada dobijamo, još jednom, priliku da skinemo povez sa očiju, da protrljamo oči od iznenađenja, priliku da se prepustimo tom čudu s kojim se tada opraštamo i napuštamo ga.

Pitam se da li razumeš šta pokušavam da iskažem, George. Niko se ne oprašta, gušeći se u suzama, od Euklidove geometrije ili periodičnog sistema elemenata. Niko se ne rasplače zato što će biti isključen s interneta ili odvojen od tablice množenja. Nekad poželim da sam živeo pre pronalaska tablice za računanje, ili bar pre moderne fizike i hemije, pre nego što smo razumeli sve – mislim, u PRAVOM SVETU MAGIJE! Ali, baš tako mi se svet ukazuje sada, u ovom trenutku dok sedim pred kompjuterskim ekranom i pišem ove redove za tebe. I sam sam naučnik, i ne odbacujem nijednu od nauka, ali posedujem i mističan, skoro animistički pogled na svet. Nikad nisam dopustio ni Njutnu ni Darvinu da nadvise samu misteriju života.

                                 ___________________________________

Jednom sam nastavnici rekao da je Betoven imao mnogo i božanskog i đavolskog u sebi. Zinula je u čudu. Rekla je da sam shvatio poentu! Onda mije ispričala nešto interesantno. Nije sam Betoven nazvao ovu sonatu Mesečevom sonatom. On ju je nazvao Sonatom u cis molu, Opus 27 broj 2 s dodatkom Sonata quasi una fantasia, a to znači samo „sonata poput fantazije". Nastavnica klavira je smatrala da ova sonata ima suviše mračnih slutnji da bi se mogla nazvati Mesečevom sonatom. Rekla je da je mađarski kompozitor Franc List drugi stav nazvao „cvetom između dva ponora". Ja bih je možda nazvao „zabavnim lutkarskim pozorištem između dve tragedije".

__________________________________

Naše mesto je na ovoj planeti. Ne želim to da pobijam. Mi smo deo žive prirode naovoj planeti. Ovde smo od majmuna i gmizavaca naučili kako smo nastali, i nemam nikakvih primedbi na to. (U nekoj drugoj prirodi bi možda sve zajedno bilo mnogo drugačije, ali mi smo ovde. I ponoviću da to ne poričem. Samo smatram da to ne treba da nas spreči da se potrudimo i pogledamo malo dalje od vrha svoga nosa.

„Teleskop" otprilike znači virnuti u nešto što je daleko. Ali da li zaista ova priča o„devojci s pomorandžama" ima bilo kakve veze sa svemirskim teleskopom?

Cilj postavljanja teleskopa u svemir nije naravno bio prići zvezdama i planetarna koje bi se videle teleskopom. To bi bilo otprilike jednako glupo kao popeti se na prste da bi se bolje videli krateri na Mesecu. Cela poenta svemirskog teleskopa jeste proučavanje svemira iz tačke van Zemljine atmosfere.

Mnogi ljudi veruju da zvezde na nebu trepere, ali one to zapravo ne čine. To samo nestabilna atmosfera stvara takav utisak, kao što nemirna površina vode može da stvori utisak da se kamenje u nekom jezeru pomera i kreće. Ili obrnuto: sa dna bazena za kupanje nije uvek lako videti šta se pomera gore kod ivice bazena.

Na Zemlji ne postoji teleskop koji nam može dati zaista oštre slike svemira. To može samo Hubble Space Telescope. Zbog toga nam on može reći mnogo više o onome Što jeste tamo daleko od teleskopa na Zemlji.

Mnogi ljudi su tako kratkovidi da ne mogu da razlikuju konja od krave, ili, kad smo već kod toga, nilskog konja i zebru. Takvim ljudima su potrebne naočare kako bi bolje videli.

Napisao sam da je otkrivena ozbiljna greška u uglačanosti glavnog ogledala teleskopa Habl i da je posada Endevera uklonila tu grešku decembra 1993. Ali oni zapravo nisu ništa uradili sa samim ogledalom. Samo su mu stavili naočare. Ove naočare su se sastojale od deset malih ogledala i nazvane su COSTAR, ili Corrective Optics Space Telescope Axial Replacement.

______________________________________


Možda se nijedna druga vrsta intimnosti ne može uporediti s dva pogleda koja se susreću s
istom sigurnošću i odlučnošću i jednostavno odbijaju da se puste.

Ne možes da mi kažes da priroda nije čudo! Nemoj mi reći da svet nije bajka.
Onaj ko to nije uvideo, možda neće ni shvatiti pre nego što bajka već bude pri kraju.

Naime, tada dobijamo još jednom, priliku da skinemo povez sa očiju, da protrljamo oči od
iznenađenja, priliku da se prepustimo tom čudu s kojim se tada opraštamo i napušatmo ga.
Niko se ne oprašta, gušeći se u suzama, od Euklidove geometrije ili periodnog sistema elemenata.
Opraštamo se od sveta, od života, od bajke. A opraštamo se i od malog broja ljudi koji su nam zaista dragi.

Svemir je možda star petnaest milijardi godina. A ipak, niko još nije uspeo da otkrije kako je stvoren.
Živimo zajedno u jednoj velikoj bajci za koju niko ne zna šta je. Plešemo, igramo se, čavrljamo se
i smejemo se u svetu čiji postanak ne možemo da shvatimo. Taj ples i igra su muzika života.
Pronaćićeš je svuda gde ima ljudi, baš kao što postoji šum u svakom telefonu.

_____________________________________

Prvi filozofi u Grčkoj rado se nazivaju “filozofima prirode” jer su se pre svega zanimali za prirodu i prirodne procese.

Mnogi od današnjih ljudi misli da je ono što postoji nekada nastalo ni iz čega. Ta misao nije bila podjednako raširena među Grcima. Iz nekog razloga su smatrali da to “nešto” oduvek postoji.

Kako je sve moglo nastati ni iz čega nije, dakle, bilo ključno pitanje. Grci su se pitali kako voda može da se pretvori u živu ribu i kako beživotna zemlja može da se pretvori u visoko drveće i jarko šarene cvetove. A da i ne govorimo o tome kako jedno malo dete može da nastane u stomaku svoje majke!

Filozofi su svojim očima videli kako se u prirodi neprestano događaju promene. Ali kako su te promene moguće? Kako nešto može da se od jedne tvari pretvori u nešto sasvim drugo – na primer život.

Zajedničko svim prvim filozofima je bilo da su smatrali da mora postojati neka određena pratvar koja čini osnovu svih promena. Teško je reći kako im je to palo na pamet. Mi samo znamo da se razvila predstava o tome da postoji neka pratvar koja se na neki način skriva iza svih promena u prirodi. Po njima, moralo je postojati “nešto” iz čega sve proishodi i čemu se sve vraća.

Za nas nije najzanimljivije do kojih su odgovora stizali ti prvi filozofi. Zanimljivo je koja su pitanja postavljali i za kakvim su tipom odgovora tragali. Nas više zanima kako su razmišljali nego šta su mislili.

Možemo utvrditi da su postavljali pitanja o vidljivim promenama u prirodi. Pokušavali su da pronađu neke večne zakone prirode. Želeli su da shvate zbivanja u prirodi ne posežući za nasleđenim mitovima. Pre svega su pokušavali da shvate prirodne procese proučavajući samu prirodu. A to je nešto sasvim drugo nego objašnjavati munje i gromove, zimu i proleće zbivanjima u svetu bogova!

Na taj način se filozofija oslobodila religije. Možemo reći da su filozofi prirode učinili prvi korak ka naučnom načinu razmišljanja. Time su dali podstrek kasnijem razvoju prirodnih nauka.

Najveći deo onoga što su filozofi rekli i napisali, izgubljeno je za poznija vremena. Ono malo što znamo, nalazi se u Aristotelovim spisima (Ἀριστοτέλης, 384. pne. – 322. pne.), a on je živeo par stotina godina nakon prvih filozofa. Aristotel upućuje samo na rezultate koje su prethodni filozofi postigli. To znači da mi ne možemo uvek znati kako su stizali do svojih zaključaka. Ali mi ipak znamo dovoljno da možemo tvrditi da se “projekat” prvih grčkih filozofa sastojao od pitanja o pratvari i promena u prirodi. “

 “Sofijin svet”

Filozofija prirode



Prvi filozofi u Grčkoj rado se nazivaju “filozofima prirode” jer su se pre svega zanimali za prirodu i prirodne procese.

Mnogi od današnjih ljudi misli da je ono što postoji nekada nastalo ni iz čega. Ta misao nije bila podjednako raširena među Grcima. Iz nekog razloga su smatrali da to “nešto” oduvek postoji.

Kako je sve moglo nastati ni iz čega nije, dakle, bilo ključno pitanje. Grci su se pitali kako voda može da se pretvori u živu ribu i kako beživotna zemlja može da se pretvori u visoko drveće i jarko šarene cvetove. A da i ne govorimo o tome kako jedno malo dete može da nastane u stomaku svoje majke!

Filozofi su svojim očima videli kako se u prirodi neprestano događaju promene. Ali kako su te promene moguće? Kako nešto može da se od jedne tvari pretvori u nešto sasvim drugo – na primer život.


Zajedničko svim prvim filozofima je bilo da su smatrali da mora postojati neka određena pratvar koja čini osnovu svih promena. Teško je reći kako im je to palo na pamet. Mi samo znamo da se razvila predstava o tome da postoji neka pratvar koja se na neki način skriva iza svih promena u prirodi. Po njima, moralo je postojati “nešto” iz čega sve proishodi i čemu se sve vraća.

Za nas nije najzanimljivije do kojih su odgovora stizali ti prvi filozofi. Zanimljivo je koja su pitanja postavljali i za kakvim su tipom odgovora tragali. Nas više zanima kako su razmišljali nego šta su mislili.

Možemo utvrditi da su postavljali pitanja o vidljivim promenama u prirodi. Pokušavali su da pronađu neke večne zakone prirode. Želeli su da shvate zbivanja u prirodi ne posežući za nasleđenim mitovima. Pre svega su pokušavali da shvate prirodne procese proučavajući samu prirodu. A to je nešto sasvim drugo nego objašnjavati munje i gromove, zimu i proleće zbivanjima u svetu bogova!

Na taj način se filozofija oslobodila religije. Možemo reći da su filozofi prirode učinili prvi korak ka naučnom načinu razmišljanja. Time su dali podstrek kasnijem razvoju prirodnih nauka.

Najveći deo onoga što su filozofi rekli i napisali, izgubljeno je za poznija vremena. Ono malo što znamo, nalazi se u Aristotelovim spisima (Ἀριστοτέλης, 384. pne. – 322. pne.), a on je živeo par stotina godina nakon prvih filozofa. Aristotel upućuje samo na rezultate koje su prethodni filozofi postigli. To znači da mi ne možemo uvek znati kako su stizali do svojih zaključaka. Ali mi ipak znamo dovoljno da možemo tvrditi da se “projekat” prvih grčkih filozofa sastojao od pitanja o pratvari i promena u prirodi. “

Justejn Gorder – “Sofijin svet”

 

______________________________________________________

                                            ARHIVA BLOGA AT OR WITH ME ~  KNJIŽEVNOST

Liz Willis, Žene u španskoj revoluciji

 

Uvod

Na neki način, čisto je zavaravanje pokušati izolirati ulogu žena u bilo kom istorijskom događaju. Kako bilo, ipak ima razloga zašto s vremena na vreme treba pokušati, kao prvo, treba se podrazumevati da kada istoričari/ke pišu o „ljudima” ili „radnicima” govore kako o muškarcima, tako i o ženama. Tek od nedavno se istorija žena počela proučavati pažnjom koja je prikladna važnosti žena — čineći, kao što i činimo, otprilike pola društva na svim nivoima.
U njihovom opsežnom opusu „Revolucija i građanski rat u Španiji” (Faber&Faber, 1972.), Pierre Brow i Emile Temime izjavljuju da je ušestvovanjee žena u Španskoj revoluciji 1936. bilo masivno i opšte, i uzimaju to kao pokazatelj koliko je uopšte duboko revolucija išla. Nažalost, detalji ovih aspekata su retki drugde u knjizi, ali izvori pružaju neku opštu sliku. U procesu istraživanja kako su se žene borile, šta su postigle i kako im se svest razvijala u razdoblju intenzivnih društvenih promena, možemo očekivati uvid u mnogo malih delova događaja. Bilo koji zaključak koji iskrsne, treba imati značenje  za slobodare  i za ženski pokret u sadašnjosti.

Pozadina

Uslovi života za žene u Španiji pre 1936. su bili opresivni i represivni do krajnosti. Rad je bio težak, dug i loše plaćen, a kada su se napredci i pokazali, nisu uvek bili u potpunosti korisni za žene. Brojke iz Instituta socijalnih promena (citirano u S.G.Payne, Španjolska revolucija, Weindenfeld &Nicolson, 1970.), pokazuju da su u tih desetak godina (1913. -1922.) plate muškaraca porasle za 107.1% a plate žena samo 67.9%, dok su troškovi života porasli za 93%. Kada je 1931. Republika utvrdila osmosatni radni dan za poljoprivrednike/ce, to je, prema seljacima u Seviljskom zatvoru koji su razgovarali sa Arthurom Koestlerom, značilo da su muškarci išli na sastanke i tračanje, dok su njihove žene mogle doći kući tek u pet popodne, skuvati ručak i pobrinuti se za čistu dečiju odeću.

Međutim, unesene su minimalne reforme koje uključuju nadoknadu za materinstvo i uobličene su u ciljeve progresivnih grupa. Politički gledano, Ustav republike iz 1931. donosi — glasanje za oba pola od 23 godine, radikalan pomak za to vreme i mesto. Isprva, rečeno je (Alvarez del Vayo, u „Borba slobode”), glasanje žena je samo udvostručilo moć njihovih muževa ili ispovednika, ali situacija je bila ipak promenjena. Republika donosi mere obrazovanja i svetovnosti, uključujući i dozvolu za „bezrazložan” razvod. Unatoč težini unutarnje inferiornosti pod kojom su morale raditi, mnoge žene su se počele aktivno uključivati u politiku.
Sa slobodarske strane, snažan anarhistički pokret je uključivao određenu svesnost o nužnosti drugačijih odnosa između ljudi. Za njegove naslednike, bar je rušenje ozakonjenog braka bilo na popisu. Teže je proceniti do kom su se opsega u njihove lične živote unosile promene u stavovima, ali čini se da im pojedinačni problemi žena, nisu bili glavna briga.
U biti, ništa im i nije bilo glavna briga. Margareta Nelkin, socijalistkinja koja je trebala postati zamenica na sudu, piše o „Socijalnom stanju žena u Španiji” (Barcelona, 1922.) i „Žene na sudu” (Madrid, 1931.); postojao je pokret za ženska prava u ranim dvadesetima, ali imao je reformističku i karijerističku orijentaciju, temeljenu na ženama u profesijama. Za anarhiste, reformiste, minimalni ili prelazni programi su bili manje — više neprihvatljivi. Fokus je bio na prožimajućoj društvenoj revoluciji. Nažalost, svaka teoretska rasprava o tome — što takva revolucija može uključivati, je često odbačena u zamenu za usvajanje ideje da će stvari proraditi spontano i na najbolji mogući način.

Revolucija

Kao odgovor vojnoj pobuni protiv Republike, uistinu se desio moćan element te spontanosti. Događaji su obuzeli stranke i vođe, uključujući „vodeće militante” CNT-FAI (sindikalistička Nacionalna konfederacija rada i Iberijska anarhistička federacija). Jedna od poslednjih, Federica Montseny, aludirala je kasnije da je to „revolucija koju smo svi priželjkivali ali nismo očekivali tako skoro”.
Žene su imale važnu ulogu. Prema mišljenju Alvarez Del Vayo, bile su dominantne u odgovoru na pobunu i predstavljale su kičmu otpora. Broue i Temime kažu da su bile sveprisutne — u odborima, u miliciji, na fronti. U ranim bitkama građanskog rata, podrazumevalo se da se žene bore uz muškarce.
Žene su nužno i prirodno bile uključene u razvoj društvene revolucije, u kolektivima koji su se osnivali u gradu i selu, nakon odlaska mnogih šefova i gospodara. Ova činjenica implicira određene promene, u njihovom načinu života, njihovom stupnju otuđivanja u poslu i slobodnom vremenu (kada bi ga imale), načinu razmišljanja, stavovima drugih o njima. Ali promena u društvenim odnosima, posebno položaja žene u zajednici, bila je daleko od celovite, čak i u područjima gde su slobodari imali najveću kontrolu nad vlastitom situacijom.
Jednostavni pokazatelj kontinuirane inferiornosti položaja žena vidi se u statistikama plata unutar zajednica. Žene su često slabije plaćene od muškaraca. Evo nekih primera:

1. u maloprodajnim trgovinama u Puigcerdi, muškarci su zarađivali 50 peseta sedmično, a žene 35 peseta
2. U Segorbaškom agrikulturnom kolektivu, muškarci su zarađivali 5 peseta na dan,  4 peseta  žena koja je neudana, i 2 ako je udana.
3. u Muniesi, muškarci su dobijali 1 peset na dan, žene i devojke 75 centimosa, a one ispod 10 godina 50 centimosa.

Mnogi agrikulturni kolektivi su se složili oko „porodične plate”, prilagođavajući se brojkama, po principu „svakome po potrebi”. Domaćinstvo gde i muž i žena rade jer nemaju dece, mogu dobiti 5 peseta na dan, dok domaćinstvo u kom muškarac radi za kolektiv, a njegova supruga brine za 2, 3 ili 4 dece, mogu dobiti 6, 7 ili 8 peseta.
Prema Hugh Thomasu gotovo svugde su posebne skale isplate za supružnike koji rade, sa drugačijim bonusima za sinove koji rade, manjine i invalide, posebni iznosi za neženje, udovice i penzionisane parove. Iznosi mogu varirati od 4 do 12 peseta na dan. Ponekad su određene kategorije žena u poređenju s drugima prošle dobro. U Villaverdeu, udovice su shvaćene isto kao neženje, plus dečji doplatak — s druge strane, neženje su  imali besplatan pristup komunalnom restoranu, dok su drugi morali platiti 1 pesetu.

Ideja skale plata koja direktno diskriminiše žene nije, dakle, tačna u svakom slučaju. Ali postoji očit dokaz raštrkanih pretpostavki baziranih na konceptu patrijarhalne porodice, gde žena nije tražila jednaku isplatu. Mišljenja promatrača slobodara se razlikuju po tom pitanju. Jose Peirats je smatrao da je porodićna plata bila način spajanja želje za privatnošću i više intimnog načina života. H. E. Kaminski zauzima žešći stav, braneći stav da je porodična kartica stavila najpotlačenija ljudska bića u Španiji— žene — pod kontrolu muškaraca. Uzeo je to kao dokaz da je anarhistički komunizam sela Alcore Ťizuzeo svoju prirodu iz stvarnog stanja stvari.

Kao mera reforme, novi platni sistem imao je svoj pozitivni aspekt. Ako ništa, bar su prava žena u smislu sredstava za život bila generalno prepoznata, bez obzira na ulogu koju su imale u društvu; kao i prava dece. Peirats iznosi da domaćice nisu bile obavezne da rade izvan kuće, na zemlji, osim ako to nije bilo nužno potrebno (dodatne bi bile „pozvane” od gradskog izvikivača da u slučaju potrebe rade na poljima), a trudne žene su bile tretirane s posebnom obzirnošću. Kćeri seljačkih porodica više nisu bile prisiljene ići u službu u gradove ili u inostanstvo. Zbrinute porodičnom platom, mlade žene su ponekad donirale svoj rad radeći uniforme — što je bio samo podsetnik da radnicima/cama veličina paketa plate sad nije od tolike vitalne važnosti. Situacija je imala stupanj fleksibilnosti dozvoljavajući više izbora nego pre, uprkos kontinuiranoj podeli rada koja je dodeljivala sve kućne zadatke ženama.

Možda osnovni faktor pridavanja manje važnosti otuđenju plaćenog rada (za anarhistički ideal društva bez plaće, zapravo društvo bez novca nije bio praktičan zbog ograničenog i fragmentiranog karaktera revolucije) je bila šansa za sučestvovanje u kolektivnom donošenju odluka. Politika i praksa svakog kolektiva bi bila donesena od strane Generalne skupštine, koju je obično birao Administrativni odbor. Opseg koliko su žene bile izravno uključene u određivanje vlastitog položaja je neutvrđen. Hugh Thomas je smatrao: „Nije sigurno da je svaki član kolektiva ponekad bio uključen, žene i svakako deca koja rade, ili ijedni od njih, a više je moguće da se samo od radnika očekivalo da učestvuju.”
Ovo bi bila ozbiljna optužba kolektiva ako je shvatimo doslovno, ali Thomasovo nagađanje o tom što čini i pokreće slobodare i nije najpouzdanija interpretacija.
Gaston Leval u „Kolektivima u španskoj revoluciji” (preveo Vernon Richards, Freedom Press, 1975: pp. 207-213), izveštava sa sastanka seoske skupštine koji je pohodilo „oko 600 ljudi uključujući oko 100 žena, devojaka i nekoliko dece”. Dogovor je uključivao predlog za „organizaciju radionice gde bi žene mogle doći i raditi umesto da gube vreme tračajući na ulici. Žene su se smejale, ali je predlog ipak prihvaćen”. Još se ističe „imenovanje novog direktora bolnice (a mi saznajemo da je direktor žena, što je, jasno, neobično)”. Beleži očiti interes i uključenost u diskusije, čak do toliko da „niko nije otišao pre kraja nijedna žena ni dete nije otišla/lo na spavanje”. Žene su, uopšteno gledajući, mogle biti prisutne, ali ne nužno ili potpuno ravnopravno uz muškarce.

Uprkos tome, Thomas je primetio „odsutnost celog kompliciranog stroja tradicionalnog katoličkog života i svih stvari koje s tim idu (kao što je podređivanje žena)” kao faktor koji je bio izvor stalnog veselja ogromne većine radnika/ca. Usvajanje ženskih funkcija i ženstvenosti nisu, naravno, odbijene preko noći. Leval je pisao o ženama koje kupuju za proviziju, trgovinama odećom koje proizvode modnu odeću za žene i devojke, mlade devojke se učilo šivanju odeće za njihovu buduću decu, pored ostalih neupitnih odraza „stvarnog stanja stvari”. Ali utisak značajnih promena u stavovima i u društvenoj atmosferi je prenesen od strane mnogih promatrača iz prve ruke.
 1936., Franz Borknau uočio je samopouzdanje kod žena u Barceloni, dosad neuobičajeno za španske žene u javnosti. Milicajke su stalno nosile hlače, što je pre bilo nezamislivo; ali čak i kad su naoružane, španske žene su još bile pod pratnjom, za razliku od ženskih volonterki drugih nacionalnosti. U Madridu je isto bio očigledno promenjen položaj žena; moglo se videti mlade radnice kako okupljene u stotinama, možda i hiljadama, prikupljaju stvari za Međunarodni Crveni krst. Opisuje očito uživanje u onom što je za mnoge bilo prvo pojavljivanje u javnosti — okupljanje u parovima, šetnje po ulicama i odlazak u elegantne kafiće, neograničen razgovor sa strancima i milicajcima.
No svejedno, uprkos negodovanjima drugih komentatora o „promiskuitetu”, smatrao je da postoji opšta odsutnost bilo kakvog dubokog prevrata u seksualnom životu, manje nego u Velikom ratu. No postojala je barem težnja za zajedništvom ili pojednostavljivanjem zakonskih formalnosti. Umesto braka, anarhisti su favorizirali slobodnu združenost koja se bazira na međusobnom poverenju i podeli odgovornosti; povezanost između ljubavnika je u mnogim situacijama gledana jednako kao bračna veza. U kolektivima, prema Levalu, ceremonija zakonskog braka je postojala zato što su ljudi uživali u njoj kao u svečanoj prigodi — drugovi bi prošli proceduru pa onda uništili dokumentirane dokaze.

. Ljudi koji su se venčali su često obasipani darovima, dodatnim sredstvima i pomoći sa kućanstvom; s druge strane, kolektiv je imao moć da zadrži privilegije kao što su sredstva potrebna za prevoz do grada, ako se svrha činila neprikladnom. Kamenski je video seoski odbor Alcore u ulozi pater familiasa; pa navodi reči člana kolektiva koji je rekao: „Nema mesta za poroke”. Preživljavanje tradicionalnih stavova je uključivalo neobično usvajanje u nekim kolektivima da su odvojene dnevne sobe nužne za muškarce i žene, kao deo ljudskog dostojanstva. Segragacija je isto bila upotrebljavana u kući za siromašnu decu u Madridu, gde je dečake smeštalo, hranilo i učilo osoblje učiteljica, u Palace hotelu, a devojčice — u drugoj zgradi.
Sa svim svojim ograničenjima, Španska revolucija je u svojoj prvoj fazi donela nove mogućnosti za žene, u zonama koje nisu preuzeli Nacionalisti, i za neke u elementu ličnog oslobođenja. Jedna grupa koja je pokušala imati slobodarsku perspektivu situacije je bila Mujeres Libres (Slobodne žene). Do kraja 1936. godine imala je sedam Odelenja rada — Prevoz, Javna služba, Negovanje, Oblačenje, Pokretne brigade za ne-specijaliste, i brigade koje su zamenjivale muškarce koji su učestvovali  u ratu. Federacija je rasla, omogućujući ženama da učine maksimalan doprinos svakom praktičnom radu koji je trebao biti napravljen. Njene članice su osećale da imaju važnu odgojnu funkciju, radeći na emancipaciji žena od tradicionalne pasivizacije, neznanja i eksploatacije od kojih će biti oslobođene, idući ususret sporazumevanju između žena i muškaraca, koji/e bi radili/le zajedno bez međusobnog isključivanja. Uvidele su potrebu da probude u ženama bitnu svest o njihovom pokretu, i da ih uvere da je izolirana i čisto ženstvena aktivnost zasada nemoguća. Videle su se bazirane na širokim ljudskim težnjama za emancipacijom, ostvarivoj samo u društvenj revoluciji, koja će osloboditi žene od stagnacije osrednjosti.
Politički gledano, slogani Mujeres Libres su opisivali situaciju jednostavno, kao borbu između dve klasa i dve ideologije: rad nasuprot privilegija; sloboda nasuprot diktature. Ali dokazati je bilo puno kompliciranije. Karakteristična anarhistička mešavina užarene retorike, nacrta teorije i intenzivnih praktičnih aktivnosti nije odgovarala potrebama strašne političke stvarnosti, unatoč stvarnim postignućima grupa pod teškim uslovima.

Obrana Madrida

Naravno, pretnja od Nacionalista je bila snažno prisutna, omogućujući isprva kako poticaj, tako i pretnju revolucionarnim akcijama, kako su ljudi uzimali borbu protiv te pretnje u svoje ruke. Otpor koji je pružen u obrani Madrida, a protiv nacionalističke vojske ranih meseci 1936. godine, obnovio je duh hitnog odgovora na vojni ustanak, i opet su žene odigrale veliku ulogu kao u prvim danima rata. Bataljon žena borio se ispred mosta Segovia. Kod Gastafa, u centru severne fronte, žene su bile pod paljbom celo jutro i bile su među zadnjima koji su otišli. Tokom povlačenja u Madrid, jedan muški promatrač je primetio kako neke žene u miliciji izgledaju više vojnički od mnogih mušakraca, dok su druge pak uredne, njegovane i sređene. Među talijanima u Internacionalnoj brigadi u Madridu bila je šesnaestogodišnja djvojčica iz Ciudad Reala, koja se pridružila nakon što su joj otac i brat poginuli. Imala je iste dužnosti kao muškarci, delila je njihov način života, i pričalo se da je jako dobar strelac.
Unutar grada, žene su organizovale masivne demonstracije, radeći propagandu i slogane uključujući slavni No Pasaran („Neće proći”, koje se pripisuje La Pasionari), gradile su i barikade, često uz pomoć dece i nekada i pod paljbom.
Odbori su bili utvrđeni po kvartovima, kućama i blokovima, zbog nabavke hrane, municije i radi komunikacije. Žene su aktivno doprinosile obrani, uključujući motrenje zračne fronte i nadziranje sumnjivih petokolonaša. Njihovi odbori su organizirali kolektivne obroke i pranje rublja; dečje jaslice i domovi za majčinstvo su  funkcionisali su kako su najbolje mogli. Broue i Temimesu su opisali širenje Kućnih i komšijskih odbora kao snažan oblik druge Madridske revolucije, kao bazu iskonske Komune.
.....

čitaj dalje  

Fernardo Pessoa

Iz " Knjige nespokoja"

Bog me je stvorio da budem dete i ostavio me da celog života budem dete. Ali zašto je onda dozvolio životu da me bije, da mi otima igračke i da me ostavlja samog u školskom dvorištu da gužvam svojim slabašnim ručicama plavu prljavu keceljicu, svu umrljanu suzama?

Ako već ne mogu da živim bez nežnosti, zašto su mi je uskratili? Ah, kad god vidim na ulici neko dete kako plače, neko dete prognano od drugih, boli me, više od tuge tog deteta, užas koji je prepatilo moje nespremno, iznureno srce. Boli me celom dužinom i širinom mog proživljenog života, i moje su one ruke koje gužvaju keceljicu, moja su ona usta izobličena od pravih suza, moja je ona slabost, ona samoća, a smeh odraslih prolaznika koristi moju žalost kao svetlost šibica ukresanih na osetljivom tkivu moga srca.

 

_________________________________________

 

Bankar anarhista

Samo što smo završili večeru. Preda mnom je moj prijatelj bankar, čuveni trgovac izvrsni profiter, pušio sve u šesnaest. Аli, razgovor je zamro među nama. Pokušao sam da ga oživim. Okrenuh se k njemu, uz osmeh!

" Je li istina da ste nekad, tako mi rekoše pre neki dan, bili anarhista."

"Ne da sam bio. Bio sam i još uvek sam. Nisam se promenio što se toga tiče. Ja jesam anarhista."

"Ovo je dobro! Vi anarhista! U čemu ste ni anarhista? Jedino ako toj reči ne pridajete neko drugo značenje...

"Drugačije od uobičajenog. Ne, tu reč koristim u pravom smislu."

" Hoćete da kažete, dakle, da ste isti onakav anarhista kakvi su oni iz radničkih organizacija? Znači da između vas i tih podmetača bombi i sindikata nema razlike?"

 "Razlike, razlike ima... Sigurno da ima razlike. Аli, nije to što mislite. (i sumnjate da su moje društvene teorije iste kao njihove!"

" Аha, shvatam. Vi ste anarhista kada je reč o teoriji, ali u praksi..." 

"U praksi sam isti anarhista kao i u teoriji. I što se prakse tiče, veći sam, mnogo sam veći anarhista od tih koje ste citirali. Celi moj život to pokazuje."

" Eh?!

" Sav moj život to pokazuje, dragi moj. Nikada niste ozbiljno tome posvetili pažnju.Zato vam se čini da govorim gluposti ili da se poigravam s vama.

"O, čoveče, ja ništa ne razumem... osim ako... ako ne smatrate svoj život haotičnim i antidruštvenim, pa pridajete ovakav smisao anarhizmu..."

"Već sam vam rekao da ne. Dakle, rekao sam vam da pod anarhizmom podrazumevam ono što se o njemu uobičajeno misli."

" U redu... i dalje mi nije jasno... O, čoveče, hoćete da kažete da nema razlike između vaših istinskih anarhističkih teorija i vašeg života u praksi, ovakav kakav je on sada.? Uveravate me da je vaš život potpuno isti kao život običnih anarhista?"

"Ne, nije to. Ono što hoću da kažem jeste da između mojih teorija i života koji živim nema nikakve razlike već da je to potpuno isto. Ja živim drugačije od tih tipova iz sindikata i  podmetača bombi, to je tačno. Аli, oni žive van granica anarhizma, ja ne. Što se mene tiče, kod mene, bankara, čuvenog trgovca, profitera, ako želite, teorija i praksa su jedno. Vi ste me uporedili sa tim sindikalcima i bombašima da biste mi pokazali da sam drugačiji od njih. I jesam, ali razlika je u ovome, oni da, (oni, a ne ja) jesu anarhisti samo u teoriji, a ja sam i u teoriji i u praksi. Oni su suludi anarhisti, ja sam pametni anarhista.To znači, stari moj, da sam ja pravi anarhista.  Oni, sindikalci i bombaši, (ja sam tamo već bio i izašao sam odatle baš zbog pravog  anarhizma ) , oni su otpad anarhizma, te zentare velike slobodarske doktrine.


-------

"Što se tiče materijalnog prilagođavanja, rekoh, ima još jedna mogućnost. A to je revolucionarna diktatura."

"Kakva sad revolucionarna diktatura?"

 

"Kao što sam vam objasnio, nema materijalnog prilagođavanja nečemu što još ne postoji kao materijalno. Аli, ako bi se nekim iznenadnim pokretom podigla socijalna revolucija, odmah bi se uspostavil diktatura koja bi trebalo da omogući zasnivanje slobodnog društva. Već sada postoji, mada još u povoju, nešto materijalno iz slobodnog društva. Dakle, ta materijalna stvar čemu se čovečanstvo prilagođava već je tu. I to je činjenica kojom bi manguparija koja zastupa diktaturu proletarijata branila svoj stav, kada bi bila kadra da ga obrazloži, odnosno da misli. Taj argumenat je, naravno, moj a ne njihov. To je teškoća koju treba prebroditi… I kao što ćete se uveriti, ta diktatura je lažna. Jedna revolucionarna vlast, kada postoji, kakav god da joj je cilj ili ideja-vodilja, materijalno je samo jedno – revolucionarna vlast. Ta revolucionarna vlast je zapravo ratna diktatura, drugim rečima, despotski vojni režim, jer je društvu ratno stanje nametnuo onaj deo društva koji je revolucijom uzurpirao vlast. Šta to može da iznedri? Iznedriće to da onaj ko se prilagodi vlasti – pošto je ona materijalna, a u isti mah i despotski vojni režim – prilagođava se, dakle, tom despotskom vojnom režimu. Ideja koja je vodila revolucionare ka cilju sasvim je nestala u društvenoj stvarnosti, potpuno zaokupljenoj ratnim fenomenom. Tako, ono što revolucionarna diktatura stvara – a što ona duže traje time će to dobiti potpuniji oblik – jeste ratno društvo diktatorskog soja, dakle vojni despotizam. Čak ne bi moglo ni da bude nešto drugo. Uvek je bilo tako. Ne poznajem istoriju tako dobro, ali ono što znam jeste da se sve u njoj slaže sa ovim što sam rekao; ne bi ni moglo da se ne slaže. Šta su izrodila politička previranja u Rimu? Rimsko carstvo i njegov vojni despotizam. Šta je dala Francuska buržoaska revolucija? Napoleona i njegov vojni despotizam. A videćete šta će da se izlegne iz Ruske revolucije… Čudo koje će decenijama da unazadi ostvarivanje slobodnog društva. A šta biste i mogli da očekujete od tog naroda nepismenjaka i mističara? Najzad, to i nije tema razgovora… Jeste li razumeli moje stavove?

 

"Savršeno."

"Razumete da sam došao do ovakvog zaključka: cilj – anarhističko društvo, slobodno društvo; način – preobražaj građanskog u slobodno društvo bez tranzicije. Ovaj preobražaj treba da bude pripremljen i omogućen snažnom, detaljnom i pitkom propagandom, koja bi svim duhovima bila dostupna i koja bi sve prepreke prevalila. Jasno je da reč “propaganda” ne koristim samo doslovno već pod njom podrazumevam sve: neposrednu ili indirektnu akciju, ukoliko može da doprinese slobodnom društvu i oslabi otpor koji bi da ga osujeti. Na taj način, socijalna revolucija, kada bi došlo vreme, nemajući prepreke pred sobom, bila bi nagla, jednostavna i ne bi morala da uspostavlja nikakvu revolucionarnu diktaturu, jer ne bi imala kome da se suprotstavlja. Ovo ne bi moglo da se izvede na taj način ako bi anarhizam bio neostvarljiv; a ako je anarhizam neostvarljiv, onda je jedino opravdano i pravično društvo – građansko društvo.

"Eto vam zašto i kako postah anarhista, i zašto odbijam druge, manje radikalne društvene doktrine, kao neozbiljne i suprotne prirodi. Hajde sad da nastavim priču."

 Zapalio je šibicu i sporo prineo pla-men cigari. Usredsredio se i produžio:

"Bilo je i drugih momaka koji su mislili kao ja. Većinom su bili radnici, ali je bilo I par drugih; spajalo nas je siromaštvo i to, ako se dobro sećam, što nismo bili glupi. Želeli smo da se obrazujemo, da učimo, i istovremeno da vršimo propagandu, da zagovaramo naše ideje. Želeli smo i za nas i za druge – za celo čovečanstvo – novo društvo, teslimljeno svih predrasuda koje ljude čine veštački nejednakim i nameću im podređenost, patnju i teskobu, koje im mati priroda nije namenila. Što se mene tiče, ono što sam čitao, potvrđivalo je moje stavove. Pročitao sam skoro sve anarhističke knjige. U to vreme je bilo sijaset sličnih jeftinih knjiga. Odlazio sam na skupove i slušao govore ondašnjih propagandista. Svaka knjiga i svaki govor još više su me uveravali u ispravnost i pravičnost mojih ideja. Ono što sam onda mislio – ponavljam vam, prijatelju – jeste ono što i danas mislim; jedina razlika je što sam onda to samo mislio, a danas tako i radim."


"Svakako, jasno mi je kako ste postali takav anarhista i potpuno razumem da ste to i ranije bili. Ne treba i dalje da me uveravate u to. Ono što me zbunjuje jeste kako ste iz svega toga izašli kao bankar… Kako ste, na kraju, postali bankar… Mada, već nagađam."

"Ma ne nagađate ništa… Znam šta hoćete da kažete… Oslanjate se na činjenice koje ste upravo čuli, mislite da sam anarhizam smatrao neostvarljivim i da sam zato, kao što rekoh, jedino opravdano i pravično društvo video u građanskom društvu, zar ne?"


"Pa, manje-više tako…"

"Аli, kako bi to moglo da bude, kada vam od početka razgovora ponavljam da sam anarhista, da to nisam samo bio nego da sam to i dan-danas? Da sam postao bankar i trgovac zbog toga što vi mislite, onda ne bih bio anarhista već malograđanin."

"Pa, u pravu ste… Onda kako, dođavola? Hajde, kažite…"

"Rekoh vam već da sam uvek bio bistar i energičan. To su mi prirodne vrline, nisu mi ih prineli u kolevku (ako sam je uopšte imao), sam sam ih doneo u nju. E tako. Smatrao sam da je neizdrživo da budem anarhista pasivac, koji će samo da sluša govore i da o njima razglaba s prijateljima. Ne, nešto je trebalo da se uradi! Da se radi i bori za notlačene i za žrtve društvenih konvencija! Rešio sam da se žrtvujem za tu ideju, ako mi se ukaže prilika. Počeo sam da razmišljam kako bih mogao da budem od koristi toj slobodarskoj ideji. Napravio sam nacrt plana akcije. Šta želi anarhista? Slobodu – slobodu za sebe i za druge, za celo čovečanstvo. Želi da bude oslobođen uticaja ili pritiska društvenih fikcija; da bude slobodan kao kada se prvi put pojavio na ovom svetu od majke rođen, baš kako bi trebalo da bude po pravdi. Ne mogu svi da budu jednaki pred prirodom: neki se rađaju visoki, neki niski, neki jaki, neki slabi, neki više a neki manje inteligentni… Ali, svi bi mogli da budu jednaki od tog trenutka pa nadalje, ali ih društvene fikcije sprečavaju u tome. Te fikcije je, dakle, trebalo uništiti. Trebalo ih je uništiti… Ali mi nije promakla jedna stvar: trebalo ih je uništiti u cilju slobode, neprekidno imajući u vidu stvaranje slobodnog društva. Jer, proces uništenja fikcija društva može da doprinese stvaranju slobode, kao što može da ustanovi razne druge socijalne fikcije, podjednako loše jer su isto tako izmišljene. Tu je trebalo voditi računa. Trebalo je utanačiti tok delovanja, bio on buran ili ne (jer je sve opravdano u borbi protiv društvenih nepravdi), da bi se doprinelo uništenju socijalnih fikcija, a da se pritom ne osujeti stvaranje buduće slobode, već da se, ukoliko je moguće, počne sa stvaranjem nečega iz čega bi prava buduća sloboda tek trebalo da izraste. Jasno je da je ta sloboda, koja treba da pazi da ne ugrožava, u stvari ona buduća sloboda, danas zvana sloboda potlačenih društvenim fikcijama. Očigledno je da ne treba da pazimo da ne narušavamo “slobodu” moćnika, dobrostojećih, svih koji predstavljaju društvene fikcije i od njih imaju koristi. To nije prava sloboda već sloboda da se drugi tiranizuju, što je oprečno istinskoj slobodi. Protiv te nazovi slobode trebalo bi najžešće da se borimo i da je osujećujemo. Čini mi se da je ovo sada jasno…

"Potpuno. Nastavite…"

 

"Za koga anarhista želi slobodu? Za celo čovečanstvo. Na koji način može da osvoji slobodu za čitavo čovečanstvo? Potpunim uništenjem društvenih fikcija. A kako je moguće potpuno uništiti društvene fikcije? Već sam vam predočio objašnjenje, kada sam vam, na vaše pitanje, obrazložio druge napredne sisteme i zašto sam bio i još uvek sam anarhista… Da li se sećate mog zaključka?

"Sećam se."


"Jedna žestoka, sirova, brišuća društvena revolucija, koja bi učinila da društvo u skoku pređe iz građanskog u slobodno društvo. Ta društvena revolucija bi trebalo da bude pripremljena pregornim i upornim radom, neposrednim i posrednim delovanjem, spremna da sve duhove pripremi za dolazak slobodnog društva i da oslabi, do besvesnog stanja, sav otpor buržoazije. Izvinite što vam ponavljam razloge koji neizbežno vode do ovog zaključka koji leži unutar anarhizma; već sam obrazložio i već ste ih razumeli."


"Da."


"Najbolja bi bila svetska revolucija, istovremena u svim krajevima sveta, ili barem u onim važnim krajevima sveta; a ako se ne da, onda zahvatajući svaku naciju munjevito i bez ostatka, šireći se iz jednog u drugi kraj. Vrlo dobro. Šta sam ja mogao da uradim u tu svrhu? Nisam mogao sam da izvedem svetsku revoluciju, čak ni u zemlji u kojoj sam bio. Ono što sam mogao bilo je da svojski radim na pripremi te revolucije. Već sam vam objasnio kako: boreći se svim sredstvima protiv društvenih fikcija; nikada ne prekidajući borbu niti propagandu slobodnog društva, odnosno buduće slobode i sadašnje slobode potlačenih – stvarajući, ukoliko je moguće, nešto što bi bila buduća sloboda."

Rasterao je dim i, posle kratkog predaha, nastavio.

"Dakle, prijatelju moj, upregnuo sam svu svoju pamet u akciju. Raditi za budućnost – u redu, mislio sam; raditi da bi drugi bili slobodni – tako treba. A šta je sa mnom? Jesam li ja niko? Da sam bio hrišćanin, radio bih, srećan, za dobrobit drugih, jer bi me na nebu čekala nagrada; ali da sam bio hrišćanin, ne bih bio anarhista, jer bi te nejednakosti bile nebitne u našem kratkotrajnom životu; bile bi samo stanje našeg dokazivanja, koje bismo nadoknadili u potonjem, večnom životu. Аli, ja ne bejah hrišćanin, kao što nisam ni danas, pa sam se pitao: za koga bih se ja to žrtvovao u svemu tome? I pre svega, zašto bih se žrtvovao? Skolili bi me ponekad trenuci sumnje; vi razumete da je to bilo opravdano… Ja sam materijalista, razmišljao sam, nemam drugog života do ovog; zašto bih se mučio društvenim nejednakostima, propagandama i ostalim pričama, kada mnogo više mogu da uživam i da se zabavljam ako se ne bavim time? Ko ima samo ovaj život, ne veruje u večni život, ko priznaje samo zakone Prirode, ko se opire državi jer ona nije prirodna, braku, jer je neprirodan, novcu jer ni on nije prirodan, svim društvenim fikcijama, jer ni one nisu prirodne, zašto onda svim silama brani čovekoljublje i žrtvovanje za druge i za čovečanstvo, kada altruizam i žrtvovanje takođe nisu prirodni? Da, isti rezon koji mi govori da se čovek ne rađa da bi se oženio, niti da bi bio Portugalac, bogat ili siromašan, isti rezon mi govori da se čovek ne rađa da bi bio solidaran već da bi bio sam; dakle, suprotno od altruiste i solidarca – krajnji samoljubac. Nadmudrivao sam se sam sa sobom oko ovog pitanja. Vidi ti, govorio sam sebi, mi se rađamo kao pripadnici ljudskog roda i zato imamo obavezu da budemo solidarni s drugim ljudima. Ali, da li je ideja o dužnosti prirodna? Odakle potiče ta zamisao o dužnosti? Ako me ta ideja o dužnosti obavezuje da žrtvujem svoje blagostanje, ugodnost, instinkt za održanjem i druge prirodne instinkte, u čemu bi se razlikovao čin ove ideje od čina bilo koje druge društvene fikcije, koja u nama budi istovetan osećaj? Iako u početku oprečna prirodnom egoizmu, ova ideja o dužnosti, o ljudskoj solidarnosti, mogla bi da bude prirodna ako bi u sebi imala egoističnu nadoknadu, jer bi u tom slučaju tom egoizmu pružala kompenzaciju i, na kraju krajeva, ipak mu se ne bi suprotstavljala. Žrtvovati zadovoljstvo, jednostavno ga žrtvovati, nije prirodno; žrtvovati neko zadovoljstvo zbog drugog, to je već u samoj Prirodi: u redu je da se između dve prirodne stvari, kada već ne mogu da se imaju obe, odabere jedna. E pa koja samoživa ili prirodna kompenzacija može da mi pruži posvećenost pitanju slobodnog društva i buduće ljudske sreće? Samo svest o izvršenoj dužnosti, o pregoru u najbolje svrhe. I nijedna od tih stvari nije sebična nadoknada niti samozadovoljstvo već je to užitak nastao iz fikcije, kao što je užitak činjenica da ste neizmerno bogati ili da ste rođeni u povlašćenom društvenom soju. Priznajem vam, stari moj, da sam pokatkad bio neverni Toma… Osećao sam se kao nevernik, izdajnik sopstvenog učenja… Ali sam ubrzo sve prevazišao. Ideja pravde je bila tu, u meni, mislio sam. Ona je za mene bila prirodna. Osećao sam da postoji viša dužnost od brige za ličnu sudbinu, te nastavih da se borim za svoju ideju.
Čini mi se da tom odlukom niste pokazali veliku mudrost… Niste rešili problem… Pustili ste da vama zavlada sentimentalnost…


"Dabome. Ali, ono što vam sada pričam jeste kako sam postao anarhista, kako sam to ostao i danas. Verno ću vam obrazložiti sve nedoumice i teškoće koje sam imao i kako sam ih savladao. Slažem se da sam u tom trenutku pobedio logiku dušom a ne razumom. Ali, morate da shvatite da sam kasnije, kada sam svesno spoznao anarhističku doktrinu, sve te teškoće, tada bez racionalnog odgovora, u celosti savladao."


"Zanimljivo…"

 

 

ceo tekst : Scribd

______________________________________________

Sloboda je moć izolacije. Slobodan si ako možeš da se udaljiš od ljudi a da te ne primorava da
ih tražiš ni potreba za novcem, ni nagon stada, ni ljubav, ni žudnja za slavom, ni radoznalost –
nijedan od tih poriva koji ne mogu da opstanu u tišini i samoći. Ako ti je nemoguće da živiš sam, znači da si rođen kao rob.
Možeš posedovati najviše vrline duha i duše, a ipak da ostaneš rob – otmeni rob ili inteligenti sluga – svejedno, ali nećeš biti slobodan. I to nije tvoja tragedija, jer tragedija što si se rodio takav ne tiče se tebe nego samo Sudbine. Ali teško tebi ako te breme života primora da postaneš rob. Teško tebi ako si rođen slobodan, kadar da budeš samom sebi dovoljan i da se odvojiš od ljudi, a onda te siromaštvo prinudi da živiš sa drugima. Tada je to zaista tvoja tragedija, tragedija koju svuda nosiš sa sobom.
Roditi se slobodan, to je najveća ljudska veličina koja uzdiže bednog isposnika iznad kraljeva pa čak i iznad bogova, koji su sami sebi dovoljni zato što su silni a ne zato što su prezreli silu.

Zatvaram, umoran, krila mojih prozora, isključujem spoljni svet i uživam, na časak, u slobodi. Sutra ću ponovo biti rob; ali sada, sam samcijat, bez potrebe za bilo kim, jedino strepim da me nečiji glas ili prisustvo ne prekinu dok raspolažem svojom malom slobodom, trenucima uzvišenosti. Na stolici, zavaljen, zaboravljam život koji me tišti. Ne boli me više, izuzev što me je boleo.

 

______________________________________________

 

Gotovo sam ubeđen da nikad nisam budan. Ne znam da li ne sanjam kad živim ili ne živim dok sanjam, i nisu li san i život u meni dve izmešane, ukrštene stvari čijim se međusobnim prožimanjem obrazuje moje svesno biće.

Ponekad, usred aktivnog života u kome, kao i svi drugi ljudi, jasno sagledavam sebe, okrzne me neko čudno osećanje sumnje; ne znam da li postojim, osećam da je lako moguće da sam nečiji tuđi san, učini mi se, s gotovo telesnom opipljivošću, da bih mogao biti lik iz nekog romana, koji se kreće, nošen dugim talasima pripovedačkog stila, kroz stvarnost jedne opštirne pripovesti.

Zapazio sam više puta da pojedini likovi iz romana dobijaju za nas značaj koji nikad ne bi mogli da dostignu naši poznanici i prijatelji, oni koji s nama pričaju i koji nas slušaju u vidljivom i stvarnom životu. I zato mi se javi, kao u snu, pitanje nije li sve u ovom svekolikom svetu samo naizmenični niz snova i romana, poput malih kutija u većim kutijama koje su, opet, umetnute u druge, još veće – nije li sve samo jedna priča sazdana od mnoštva priča, kao u „Hiljadu i jednoj noći“, koja se raspliće i razmotava, lažljiva, u večitoj noći.

Ako mislim, sve mi izgleda besmisleno; ako osećam, sve mi izgleda čudno; ako želim, ono što želim sakriveno je negde duboko u meni. Uvek kad se nešto pokrene u meni, uvidjam da to nisam ja pokrenuo. Ako sanjam, samom sebi ličim na nešto što drugi pišu. Ako osećam, ličim na platno koje drugi slikaju. Ako želim, imam utisak da su me utovarili u kamion kao nekakvu robu i da se vozim, kao po sopstvenoj volji, prema nekom mestu na kome uopšte ne želim da budem, barem ne pre no što do njega stignem.

Kako je sve zbrkano! Neuporedivo je bolje gledati nego misliti, i bolje čitati nego pisati! Ono što vidim, može da me obmane, ali ga barem ne smatram delom sebe. Ono što čitam, može da mi se ne dopadne, ali ne moram da se kajem što sam ga napisao. Kako sve postaje bolno ako o tome mislimo potpuno svesni da mislimo, kao duhovna bića u kojima se odigralo ono drugo udvajanje svesti zahvaljujući kome znamo da znamo. Iako je dan prekrasan, ne mogu da prestanem da mislim. Da mislim, ili osećam il nešto treće što se zbiva medju kulisama gurnutim u stranu. Čamotinja sutona i zapuštenosti, sklopljena lepeza, zamor od prinude da se živi...

_________________________________________

 

Samo jedna stvar me čudi više od gluposti s kojom većina ljudi živi svoj život: inteligencija koja se krije u toj gluposti.
Jednoličnost običnih života je, naizgled, zastrašujuća. Ručam u ovoj prostoj kafani i gledam tamo, iza pulta, figuru kuvara i ovde, pored mene, kelnera, već ostarelog, koji me služi kao što, koliko mi je poznato, već trideset godina služi u ovoj istoj kući. Kakvi su životi tih ljudi? Već četrdeset godina ona senka od čoveka provodi gotovo čitav dan u kuhinji; retko uzme poneki dan odmora; spava relativno malo; odlazi s vremena na vreme u svoj zavičaj, odakle se vraća bez kolebanja i bez žaljenja; odlaže na stranu polagano novac koji lagano pristiže, bez namere da ga troši; razboleo bi se kad bi morao zauvek da napusti svoju kuhinju i da se povuče na zemlju koju je kupio u svojoj rodnoj Galiciji; već četrdeset godina živi u Lisabonu, a nikad se nije prošetao čak ni do Rotunde, niti je bio u pozorišti, ako ne računamo onaj jedan jedini put kad je gledao predstavu u Koloseumu – klovnove u unutrašnjim ruševinama njegovog vlastitog života. Oženio se, ne znam ni kako ni zašto, ima četiri sina i jednu kćer, a osmeh koji mu zaigra na licu kad se nagne preko pulta prema stolu za kojim sedim, izražava jednu ogromnu, svečanu i samozadovoljnu sreću. Ali on je ne glumi, niti ima razloga da je glumi. Ako je oseća, to je zato što je zaista srećan.
A stari kelner koji me služi i koji upravo spušta ispred mene sigurno već milionitu kafu jednog života provedenog u spuštanju šoljica za kafu na stolove? Vodi isti život kao i kuvar – s razlikom od četiri ili pet metara, koliko iznosi rastojanje izmedju kuhinje i sale za ručavanje. Što se ostalog tiče, ima samo dvoje dece, odlazi češće u svoju Galiciju, bolje poznaje Lisabon od onog drugog, a poznaje i Porto, gde je živeo četiri godine, i podjednako je srećan.
Posmatram s užasom panoramu tih života i otkrivam, u času kad me obuzima jeza, revolt i sažaljenje prema njima, da nikakvu jezu, revolt niti sažaljenje ne osećaju upravo oni koji bi najviše imali prava da ih osećaju, odnosno njih dvojica koji takvim životima žive. To je suštinska greška književne imaginacije: pretpostavka da su drugi isto što i mi i da moraju da osećaju kao mi. Ali, srećom po čovečanstvo, svaki čovek je onaj koji jeste, a samo je geniju dato da bude još ponešto.
Uostalom, sve što je dato odgovara onome čemu je dato. Mala ulična svadja zbog koje kuvar istrčava na vrata zabavlja ga više nego što mene može da zabavi promišljanje najoriginalnije ideje, čitanje najbolje knjige, najsladji od svih zaludnih snova. A ako je život po svojoj suštini jednoličan, činjenica je da taj kuvar izbegava jednoličnost života uspešnije nego ja. I neuporedivo lakše od mene. Istina nije ni na njegovoj ni na mojoj strani, jer ona nije ni na čijoj strani, ali je zato sreća zaista na njegovoj.
Mudar je onaj ko monotono živi, jer u takvom životu i najsitniji dogadjaj ima draž čarolije. Za lovca na lavove, posle trećeg lava, lov gubi čar pustolovine. Za mog monotonog kuvara svaka ulična tuča poprima razmere jedne skromne apokalipse. Za nekoga ko nikad nije napuštao Lisabon, vožnja autobusom do Benfike predstavlja putovanje do ruba beskraja, a ako jednog dana ode i do Sintre, imaće utisak da je otputovao na Mars. Putnik koji je obišao celu zemaljsku kuglu, posle predjenih pet hiljada milja ne oseća čar novine jer nailazi samo na nove stvari; na svakom koraku nešto novo, starost večite novine, ali apstrakni pojam novine ostao je na dnu mora, posle drugog susreta s nečim novim.
Čovek, ako je obdaren istinskom mudrošću, može uživati u prizoru čitavog sveta sedeći u svojoj naslonjači, pa čak i ako ne ume da čita, pa čak i ako ni sa kim ne razgovara. Dovoljno je da upotrebi čula i dušu koja ne zna za tugu.
Mogu da zamišljam da sam sve, jer nisam ništa. Da sam nešto, ne bih mogao da zamišljam. Pomoćni knjigovodja može da sanja da je rimski imperator; Kralj Engleske to ne može, jer je Kralj Engleske lišen mogućnosti da bude, u snovima, neki drugi kralj, osim onog koji jeste. Njegova stvarnost ne dopušta mu da sanja.

_____________________________________

 

Fernardo Pessoa : poezija

Fernardo Pessoa : Ultimatum Evropi

 

                                ARHIVA NA BLOGU AT OR WITH ME ~ KNJIŽEVNOST  

T.S.Eliot

Devojka koja plače

O kako te se spomenem...

Stani na najvišu stepenicu stubišta-
Nasloni se na baštensku urnu-
Utkaj, utkaj sunca sjaj u svoju kosu-
Privi cveće na grudi u bolnom shoku-
Tresni ga o zemlji i idi
S prolaznom mržnjom u oku:
Al' utkaj, utkaj sunca sjaj u svoju kosu.


Želeo bih, znači, da on ode,
Znači želeo bih da nju patnja bode,
Da ode on, da ode,
Kao što duša odlazi od tela ranjenog i bolnog,
Kao što duh odlazi od tela iskorišćenog.
Našao bih
Neki način neuporedivo lak i vest,
Lak za obostrano shvatanje,
Lak i bezveran kao osmeh, kao rukovanje.

Otišla je, ali je jesen kao sen
Robi mi maštu dane i dane,
Mnoge dane i mnoge čase:
Njene kose preko ruku, njene ruke- žive važe.

I pitam se kako su mogli skupa!
Trebalo je da se lišim pokreta i poze.
Katkad ove bludnje uznemire
Nemirnu ponoć i podnevni mir.

_________________________________

Četiri kvarteta (početak prvog, Bernt Norton)

Vreme sadašnje i vreme prošlo
Su oba možda prisutna u vremenu budućem,
A vreme buduće sadržano u vremenu prošlom.
Ako je čitavo vreme večno prisutno
Čitavo vreme je neiskupivo.
Što je moglo da bude jeste apstrakcija
I ostaje stalno mogućnost
Samo u svetu spekulacije.
Što je moglo da bude i što je bilo
Pokazuje jedan kraj, koji je uvek prisutan.
Koraci odjekuju u sećanju
Niz hodnik koji nismo birali
Ka vratima koja nikad ne otvarasmo
U ružičnjak. Moje reči odjekuju
Tako, u tvojoj duši


Da bi stigao do onoga što ne znaš,
Moraš ići putem koji je put neznanja.
Da bi posedovao ono što neposeduješ
moraš ići putem rasposedovanja
Da bi stigao do onoga što nisi
Moraš ići putem na kom nisi.
I ono što ne znaš je jedina stvar koju znaš
I ono sšo poseduješ je ono što ne poseduješ
I gde jesi jeste gde nisi.

___________________________________

"Pa dobro! A šta ako ona umre u neko popodne,
Popodne sivo i dimljivo, veče žuto i rujno;
Umre i ostavi mene s perom u ruci da sedim
Dok dim se spušta na krovove;
Za trenutak mi nije jasno,
Ne znam šta da osećam, ni da li smisao sledim,
Ni da l' je to mudro il' ludo, prerano ili kasno...
Ne bi li, zapravo, prednost bila na njenoj strani?
Ta muzika deluje kad 'umire i pada',
A kad je već reč o smrti-
Da li bih imao pravo da se nasmešim tada?"

                              ARHIVA NA BLOGU AT OR WITH ME ~ KNJIŽEVNOST
                                         T.S.Eliot~ Pusta zemlja, poetična simfonija
                                                       

Piter Singer ~Bog i žene u Iranu

Piter Singer

Moja baka bila je prva žena koja je studirala matematiku i fiziku na Univerzitetu u Beču. Kada je diplomirala, 1905, univerzitet ju je nominovao za njihovo najveće priznanje, nagradu koja podrazumeva poklanjanje prstena sa ugraviranim inicijalima cara. Nijedna žena prethodno nije nominovana za ovo priznanje.


Više od veka kasnije neko bi mogao da pomisli da smo do sada prevazišli verovanja da žene nisu podesne za najviši stepen obrazovanja, bilo koje oblasti studiranja. Uznemirujuća je vest, stoga, da je više od 30 iranskih univerziteta zabranilo ženama da pohađaju više od 70 smerova počev od inženjeringa, nuklearne fizike i kompjuterskih nauka do engleske književnosti, arheologije i biznisa. Prema rečima Širin Ebadi, iranske pravnice, aktivistkinje za ljudska prava i dobitnice Nobelove nagrade, ograničenja su deo vladine politike da ograniči mogućnosti žena izvan zemlje.
Zabrane su naročito ironične ako se ima u vidu da Iran ima najveći procenat, prema podacima UNESCO, muškaraca i žena koji studiraju u inostranstvu. Prošle godine, žene su činile 60 odsto svih studenata po stopi prolaznosti na ispitima, dok žene takođe dobro prolaze i u tradicionalno dominantnim muškim disciplinama poput inženjeringa.
Neki tvrde da idealna ravnopravnost polova predstavlja naročito kulturno stanovište i da mi zapadnjaci ne treba da pokušavamo da namećemo naše vrednosti drugim kulturama. Istina je da iranski spisi na različite načine dokazuju superiornost muškaraca nad ženama. Ali, isto bi se moglo reći i za jevrejske i hrišćanske spise; pravo na obrazovanje, bez diskriminacije je garantovano u nekoliko međunarodnih deklaracija i ugovora, kao što su Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, sa kojom se saglasila većina zemalja, među kojima i Iran.
Diskriminacija žena je deo šireg obrasca zvanične nejednakosti u Iranu, naročito protiv onih koji nisu ni muslimani ni članovi jedne od tri manjinske religije - zaratustrizam, judaizam i hrišćanstvo - priznate u iranskom ustavu. Da bi se upisali na fakultet, na primer, najpre treba da se deklarišete kojoj od četiri priznate religije pripadate. Ateisti, agnostici ili članovi iranske bahai zajednice nisu prihvatljivi.
Zamislite kako bi reagovali ako bi neko pokušao da opravda rasnu diskriminaciju tvrdeći da je pogrešno nametati jednu kulturu drugima. To je, uostalom bila godinama „kultura“ u nekim delovima SAD po kojoj bi ljudi afričkog porekla trebalo da sede u zadnjem delu autobusa i idu u odvojene škole, bolnice i univerzitete.
Bila je to „kultura“ aparthejda u Južnoj Africi prema kojoj su crni ljudi trebalo da žive odvojeno od belaca i za njih su važile drugačije, inferiornije obrazovne mogućnosti. Ili, da budemo precizniji, bila je to kultura belaca koji su imali moć na ovim mestima u to vreme.
Isto važi i u Iranu. Vladari zemlje su sve muškarci i muslimani. Poziv vrhovnog lidera ajatolaha Alija Hameneija iz 2009. na „islamizaciju“ univerziteta doveo je do izmene nastavnog programa i zamene pojedinih akademika konzervativnijim ličnostima. Pre dva meseca, Hameneji je izjavio da bi Iranci trebalo da se vrate tradicionalnim vrednostima i imaju više dece - što ima jasnu implikaciju o ulozi žene.
Međunarodne sankcije protiv Irana koje su trenutno na snazi imaju za cilj da spreče režim da napravi nuklearno oružje a ne da ih ubedi da okončaju diskriminaciju protiv žena ili na religijskoj osnovi. Nema masovnijeg bojkota iranskih univerziteta ili njihovih proizvoda, kao što je bilo protiv aparthejda u Južnoj Africi. Čini se da mi i dalje uzimamo seksualne i religiozne diskriminacije manje za ozbiljno nego što uzimamo rasne i etničke diskriminacije.
Možda smo više spremni sa prihvatimo da su biološke razlike između muškaraca i žena relevantnije za ulogu koju igraju u društvu. Postoje takve razlike ali one nisu isključivo fizičke. Stoga ne bi trebalo da prenagljujemo u zaključku da su većina inženjera muškarci, jer bi u tom slučaju mogli diskriminisati žene. Možda više muškaraca od žena žele da budu inženjeri. To je, međutim, sasvim drugo pitanje od toga da li bi ženama koje žele da postanu inženjeri i kvalifikovane su da studiraju inženjering trebalo uskratiti priliku da ostvare svoju ambiciji. Eksplicitnim sprečavanjem žena da pohađaju nastavu koja je otvorena za muškarce, Iran je preduzeo korak koji je neodrživ kao rasna diskriminacija, i koji bi trebalo osuditi isto kao i nasilno ponašanje.
Autor je profesor bioetike na Prinstonu i počasni profesor na Univerzitetu Melburn
Copyright: Project Syndicate, 2012.
www.project-syndicate.org

izvor
 

Franc Kafka, delovi iz Procesa

Proces

Glava prva



Neko mora da je oklevetao Jozefa K., jer je, iako nije učinio nikakvo zlo, jednog jutra bio uhapšen. Kuvarica gospođe Grubah, njegove gazdarice, donosila mu je svakog dana doručak oko osam časova, ali tog jutra nije došla. To se još nikad nije desilo. K. pričeka još jedan časak, pogleda sa jastuka u staru ženu koja je stanovala preko puta i koja ga je sad posmatrala nekom za nju sasvim neobičnom radoznalošću, a zatim, začuđen i gladan, on zazvoni. Odmah se ću kucanje na vratima i u sobu uđe neki čovek koga on u svom stanu još nikad nije video. Bio je vitak ali čvrsto građen i na sebi je imao pripijeno crno odelo na kome je, slično putničkim odelima, bilo mnogo nabora, džepova, pređica, dugmeta i jedan pojas. Usled toga ono je, a da čovek nije bio načisto čemu sve to služi, izgledalo naročito praktično.
„Ko ste vi?" upita K. i upola se uspravi u postelji.
Iz susedne sobe dopro je prigušen smeh, a po njegovom zvuku nije bilo jasno ne učestvuje li u njemu i više osoba. I mada stranac ovim nije mogao saznati ništa što mu već ranije ne bi bilo poznato, oni pak reče K.-u tonom saopštenja:
„Nemoguće je."
„To je nešto novo" - reĉe K., skoči iz postelje i brzo obuče čakšire.
„Pogledaću kakvi su to ljudi i kako će gospođa Grubah opravdati preda mnom ovo uznemiravanje."
Doduše, odmah mu je palo na um da to nije smeo glasno da kaže, jer time je u neku ruku priznao strancu pravo nadzora, ali to mu sad nije izgledalo važno. Stranac je svakako to tako i shvatio jer reče:
„Zar ne biste radije ostali ovde?"
„Ja niti želim da ostanem ovde niti želim da mi se vi obraćate dokle god mi se ne predstavite." „Bilo je u najboljoj nameri", reče stranac i sada dobrovoljno otvori vrata. U susednoj sobi, u koju K. uđe sporije nego što je mislio, izgledalo je na prvi pogled isto onako kao i prošle večeri. Bila je to soba gospođe Grubah, a u toj sobi prepunoj nameštaja, pokrivača, porculana i fotografija bilo je danas možda nešto više prostora nego obiĉno. To se nije moglo odmah primetiti, utoliko manje što se glavna promena sastojala u prisustvu jednog čoveka koji je pri otvorenom prozoru sedeo sa knjigom sa koje je sad podigao oči.
„Trebalo je da ostanete u svojoj sobi! Zar vam Franc to nije rekao?"
„Pa šta vi u stvari hoćete?" upita K. i pogleda na novog poznanika, u onoga nazvanog Franc koji je zastao na vratima, pa se opet zagleda u prvoga. Kroz otvoren prozor opet se videla stara žena koja je sa pravom staračkom radoznalošću prišla prozoru preko puta da bi I dalje mogla sve da gleda.
„Ali ja želim gospođu Grubah", reĉe K., uĉini pokret kao da se otrže od dva čoveka, koja su, međutim, stajala daleko od njega, i htede da produži.
„Ne", reče čovek kraj prozora, baci knjigu na stočić i ustade.
„Vi ne smete da odete, vi ste uhapšeni."
„Tako izgleda", primeti K. „A zašto?" upita zatim.
„Mi nismo pozvani da vam to kažemo. Idite u svoju sobu i pričekajte. Postupak je pokrenut, i vi ćete sve na vreme saznati. Kad vam se ovako prijateljski obraćam, ja postupam van svog naloga. Ali nadam se da to niko neće č uti sem Franca, a on je i sam ljubazan prema vama protivno svim propisima. Ako i dalje budete imali toliko sreće kao pri određivanju vaših stražara, onda možete biti puni pouzdanja."

K. htede da sedne, ali tad vide da se u celoj sobi može sesti jedino kraj prozora.
„Vi ćete se još uveriti koliko je to sve tačno", reče Franc i priđe mu zajedno sa onim drugim. Ovaj je pogotovo bio znatno viši od K., i često ga je lupkao po ramenu. Obojica su ispitivali K.-ovu noćnu košulju. Rekoše mu da će sad morati da obuče mnogo lošiju košulju, ali da će mu oni ovu košulju, kao i sve ostalo rublje, sačuvati i vratiti u slučaju da se njegova stvar povoljno svrši.
„Bolje je da predate svoje stvari nama nego u depo", rekoše mu, „jer u depou se često dešavaju pronevere, a sem toga tamo se posle izvesnog vremena prodaju sve stvari bez obzira na to da li je dotični postupak završen ili ne. A koliko samo traju takvi procesi, naročito u poslednje vreme! Doduše, vi biste, na kraju krajeva, dobili od depoa novac za prodate stvari, ali taj iznos je, prvo, već po sebi mali - jer pri prodaji ne odlučuje visina ponude nego veličina mita, a zatim iskustvo je pokazalo da se ti iznosi smanjuju kad iz godine u godinu idu iz ruke u ruku." K. nije gotovo ni obraćao pažnju na ove reči, pravo da raspolaže svojim stvarima koje je još možda imao nije mnogo cenio; bilo mu je mnogo važnije Da shvati svoj položaj, ali u prisustvu ovih ljudi nije bio u stanju ni da razmišlja;

   _______________________________________

Pogled mu pade na poslednji sprat kuće kraj kamenoloma. Kao što svetlost sevne otvoriše se tamo krila jednog prozora, i pojavi se čovek, na toj daljini i visini slabačak i mršav, daleko se naže pružajući još dalje ruke. Ko je to? Prijatelj? Dobar čovek? Neko ko saučestvuje? Neko ko hoće da pomogne ? Da li je to jedan čovek? Jesu li to svi? Ima li još pomoći? Ima li prigovora na koje se zaboravilo? Sigurno da ih ima. Logika je doduše nepokolebljiva, ali ona ne odoleva čoveku koji hoće da živi. Gde je sudac koga on nikada nije video? Gde je visoki sud do koga nikada nije došao? On podiže ruke i raširi sve prste. Ali na K-ov grkljan položiše se ruke jednoga od gospode a onaj drugi zari mu nož duboko u srce i dvaput ga okrene. Očima koje su se gasile K. vide još kako gospoda tik pred njegovim licem, priljubivši obraz uz obraz, posmatraju izvršenje presude. Kao pseto! reče on, i činilo se da će ga stid nadživeti."

__________________________________


Trebalo bi da pozdravljam jednodušnost, a ja sam tužan kad naiđem na nju. Trebalo bi da se, zahvaljujući jednodušnosti, osećam potpuniji, a ja - jesam li potišten? Kažeš: trebalo bi - da se osećam; izražavaš li time neku zapovest koja je u tebi?
Pa mislim tako.
Da li je to stalna ili samo povremena zapovest?
O tome ne mogu ja da odlučujem, ipak verujem da je to stalna zapovest, ali ja je samo povremeno čujem.
Na osnovu čega to zaključuješ?
Na osnovu toga što je unekoliko čujem i onda kad je ne čujem, tako što ona sama ne biva čujna, ali prigušuje ili postepeno čini gorkim suprotan glas, koji mi, naime, kvari jednodušnost.
Baš to, čak povremeno verujem da ništa drugo ni ne čujem osim suprotnog glasa, sve ostalo je tek san i ja puštam san da se oglasi po danu.
Zašto unutrašnju zapovest upoređuješ sa snom?
Deluje li ona kao besmislena; nepovezana; neizbežna, poput nečeg što je jednom i nikad više; bezrazložno usrećujuća ili zastrašujuća; u celini nesaopštiva, a iziskuje da bude saopštena?
Sve to: besmislena, jer samo ako je ne sledim, mogu ovde da opstanem; nepovezana, jer ne znam ko je izdaje i na šta on cilja; neizbežna, jer me zatiče nepripremljenog i podjednako neočekivano, kao snovi spavača, koji bi ipak morao, pošto je legao da spava, da računa na snove; jednokratna, ili makar izgleda kao takva, jer nisam kadar da je sledim, ne meša se sa stvarnošću i time održava netaknutom svoju jednokratnost; bezrazložno usrećuje i zastrašuje, dabome znatno ređe prvo nego drugo; nesaopštiva je, budući da nije dokučiva i iz istog razloga, iziskuje da bude saopštena.


_________________________


Ispred zakona stoji vratar. Ovom vrataru dolazi čovek sa sela i moli ga da ga pusti u zakon. Ali vratar mu veli da mu sada ne može dopustiti ući. Čovek premišlja, a potom ga upita hoće li, dakle, posle smeti ući. »Možda«, veli vratar, »ali sada ne.« Budući da su vrata što vode do zakona kao uvek otvorena, a vratar stao u stranu, čovek se sagne da kroz vrata pogleda u unutrašnjost. Kada vratar to opazi, smeje se i veli: »Ako te to toliko mami, a ti pokušaj da odeš onamo i protiv moje zabrane. Ali upamti: ja sam moćan. A ja sam samo poslednji po činu. No ispred svake dvorane stoji po deset vratara, jedan moćniji od drugoga. Već sam pogled na trećega čak ni ja ne mogu izdržati.«Takve poteškoće čovek sa sela nije očekivao; ta zakon, kažu, morao bi svakom i svagda biti pristupačan, pomisli, ali kada malko pozornije pogleda vratara u bundi, njegov šiljasti nos, dugu, proretku, crnutatarsku bradu, odluči da ipak radije pričeka dok mu ne dopusti ući. Vratar mu daje klupicu te mu naredi da sedne s jedne strane vrata. Sedeći onde, provodi dane i godine. Poduzima mnogo pokušaja da uđe, dosađujući vrataru svojim molbama. Vratar ga često saslušava, ispituje ga o njegovoj domovini i još o mnogo čemu drugom, no to su ravnodušna pitanja kakva postavljaju velika gospoda, a najposle uvek veli da ga još ne može pustiti. Čovek koji se izdašno bio pripremio za put, upotrebljava sve, ma kako skupoceno bilo, ne bi li kako podmitio vratara. Ovaj, doduše, sve prima, ali pri tom kaže: »Ja to uzimam samo zato da ne bi rekao da si štogod propustio«. Za tih mnogih godina, taj čovek gotovo netremice posmatra vratara. Zaboravlja na druge vratare, a ovaj ovde, čini mu se, jedina je prepreka za ulazak u zakon. Proklinje svoj nesretni udes, prvih godina bezobzirno i u sav glas, posle, kada ostari, samo još gunđa u bradu. Postaje detinjast, i jer je dugogodišnjim promatranjem vratara upoznao i buhe u njegovu krznenom ovratniku, moli njih da mu pomognu sklonuti vratara. Najposle mu oslabi vid, i on ne zna postaje li zaista sve mračnije oko njega, ili ga samo oči varaju. Ali ipak, sada razabire u mraku neki sjaj što neugasivo izbija kroz vrata zakona. Potom su mu dani izbrojani. Pred samu smrt, u glavi mu se sva iskustva tih dugih godina slože u jedno pitanje, koje do sada još nije postavio vrataru. Rukom mu dade znak da mu se približi, jer više nije mogao uspraviti telo što mu je bivalo sve ukočenije. Vratar se mora sagnuti duboko k njemu, jer razlika u visini se uvelike promenila na štetu toga čoveka. »A što bi sada još hteo znati?« upita vratar, »ti si nezasitan.« »Ta svi streme k zakonu«, reče čovek, »pa kako onda da za tih mnogih godina niko osim mene nije tražio da uđe?« Vratar shvati da je čovek već na izdisaju, i da bi dopro do njegova sluha koji se već gubio, izdere se na nj: »Ovde niko drugi nije mogao biti pušten, jer ovaj ulaz beše za tebe određen. A sada idem da ga zatvorim.


izvor