Michael Crichton, Andromedin soj, ( 29 Tri minuta, 30 Odluka, Epilog )

29.Tri minuta

       Proradila je jedna nova sirena, ĉiji se zvuk dizao i padao, a na svim satovima kazaljke su se vratile na 12.00 ĉasova, dok su sekundare poĉele da mere vreme. Sve štoperice zasijale su crveno s jednom zelenom linijom na brojĉaniku, koja je pokazivala kada će nastupiti eksplozija.
       A mehaniĉki glas spokojno je ponovio: –Još tri minuta do nuklearnog samouništenja.
       –Automatski –reĉe Stoun pribrano. –Sistem se sam ukljuĉuje ĉim je horizont kontaminiran. Ne smemo dozvoliti da dođe do eksplozije.
        Hol je držao kljuĉ u ruci. –Postojili neki naĉin da stignem do pomoćne stanice?
        –Ne na ovom horizontu. Svaki sektor hermetiĉki je odseĉen od ostalih.
        –Ali postoje pomoćne stanice, na drugim horizontima?
         –Da ...
       –Kako da se popnem?
        –Ne možete. Svi uobiĉajeni prolazi su zatvoreni.
        –Kako stoji stvar s centralnim jezgrom? –Centralno jezgro povezivalo je sve horizonte.
       Stoun slegnu ramenima. –Osiguranje ...
        Hol se seti da je s Bartonom ranije razgovarao o osiguranju centralnog jezgra. Teorijski, onaj ko bi se našao u centralnom jezgru mogao je da ide gore, do samog vrha. Ali u praksi, oko jezgra su bili postavljeni senzori da bi se to spreĉilo. Isprva namenjeni tome da osujete bekstvo laboratorijskih
 životinja koje bi se mogle probiti do jezgra, senzori su ispuštali gasoviti ligamin, jedan derivat kurarea, koji je bio topljiv u vodi. Bila su tu i automatska oružja koja su ispaljivala strelice s ligaminom.
      Mehaniĉki glas reĉe: –Još dva minuta i ĉetrdeset i pet sekundi do samouništenja.
      Hol se već vratio u laboratoriju i zurio kroz staklo uunutrašnju radnu oblast; iza toga nalazilo se centralno jezgro.
       –Kakvi su moji izgledi? –upita Hol.
       –Jednostavno, nema ih –odgovori Stoun.
        Hol se sagnu i otpuza kroz tunel do plastiĉnog odela. Saĉekao je da se zatvori za njim, a onda dohvatio nož i isekao tunel, kao rep. Udahnuo je vazduh u laboratoriji, koji je bio hladan, svež i zaĉinjen Andromedinim sojem.
        Ništa se nije dogodilo.
       Pozadi, u laboratoriji, Stoun ga je gledao kroz staklo. Hol je video kako mu se usne miĉu, ali nije ĉuo ništa. Onda, trenutak kasnije, zvuĉnik je proradio i do njega dopre Stounov glas: –... najbolje što smo mogli da smislimo.
      –Šta to?
       –Odbrambeni sistem.
       –Najlepše hvala –uzvrati Hol krenuvši ka gumenom zaptivaĉu. Bio je kružnog oblika i priliĉno mali, a vodio je ka centralnom jezgru.
       –Imate samo jednu šansu –reĉe Stoun. –Doze su niske. One su proraĉunate za životinje od deset kilograma, kao što je veći majmun, a vi ste teški oko sedamdeset kilograma. Možete podneti priliĉno veliku dozu pre nego što ...
        –Pre nego što prestanem da dišem –dopuni Hol. Žrtve kurarea su se gušile, jer je otrov izazivao paralizu grudnih mišića i dijafragme. Hol je bio siguran da to nije prijatan naĉin da se umre.
       –Poželite mi sreću –obrati se on Stounu.
       –Još dva minuta i trideset sekundi do samouništenja –reĉe Gledis Stivens
           Hol udari pesnicom zaptivaĉ, koji se pretvori u oblak prašine. Zatim uđe u centralno jezgro.


         Bilo je tiho. Ostavio je za sobom sirene i migajuća svetla na horizontu i zaronio u hladni metalni akustiĉni prostor. Centralno jezgro bilo je široko oko trideset stopa i premazano škrtom sivom bojom; samo jezgro, cilindriĉna cev s kablovima i mašinerijom, ležala je ispred njega. Na zidovima mogao je da vidi preĉage lestvica koje su vodile uvis, ka Horizontu IV.
       –Imam vas na TV monitoru –ĉuo je Stounov glas. –Penjite se uz lestvice. Svakog trenutka može biti pušten gas.
      Jedan novi glas s magnetofonske trake se umeša: –Centralno jezgro je kontaminirano. Osoblju ovlašćenom za odžavanje preporuĉuje se da smesta napusti taj rejon.
       –Idite! –naredi Stoun.
        Hol poĉe da se penje. Pošto je po kružnom zidu prevalio komad puta, obazreo se i video kako bledi oblaci belog dima prekrivaju pod
      –To je gas –reĉe Stoun. –Nastavite.
        Hol se žurno peo, ruku pred ruku, savlađujući preĉage. Disao je teško, delimiĉno zbog napora a delimiĉno zbog uzbuđenja.
       –Senzori su vas otkrili –upozori ga Stoun. Glas mu je zvuĉao muklo.
       Stoun je sedeo u laboratoriji na Horizontu V i posmatrao kontrolne table, kada su elektronske oĉi kompjutera otkrile Hola i prikazale okvirnu konturu njegovog tela kako se kreće uza zid. Stounu je on izgledao bolno ranjiv. Okrznuo je pogledom treći ekran, na kojem se video izbacivaĉ ligamina, koji se obrtao na svom zidnom držaĉu i ĉije su se majušne cevi pokretale da bi uzele nišan.
       –Napred!
        Na ekranu Holova prilika bila je istaknuta kao crvena na živoj zelenoj podlozi. Stoun je još gledao kada se konĉanica optiĉkog pribora nadnela nad telo i usredsredila na vrat. Kompjuter je bio programiran da bira mesto kroz koje protiĉe mnogo krvi; kod većine životinja vrat je bio pogodniji nego leđa.
     Hol, koji se peo uza zid, bio je svestan samo rastojanja i svog umora. Osećao je ĉudnu i potpunu iscrpljenost, kao da se penje već satima. Onda je shvatio da je gas poĉeo da utiĉe na njega.
       –Senzori su vas »uhvatili« –obavesti ga Stoun. –Ali ostalo vam je još samo desetak jardi.
      Hol se obazre i vide jedan senzor. Bio je uperen pravo na njega Još ga je gledao kada je oruţžje opalilo, a mali pramen plaviĉastog dima izbio iz cevi. Ĉuo se zviţžduk, a tada je nešto pogodilo zid do njega i palo na pod.
       –Ovog puta vas je promašilo. Nastavite.
       Druga strelica udari u zid blizu njegovog vrata. On pokuša da požuri, pokuša da se kreće brže. Iznad svoje glave mogao je da vidi vrata s jednostavnim belim natpisom HORIZONT IV. Stoun je bio u pravu; imao je da pređe manje od deset jardi.
        Treća strelica, a onda ĉetvrta. Još je bio netaknut. Nekom ironijom, u magnovenju ga je obuzela srdžba: prokleti kompjuter nije bio ni za šta, nije ĉak mogao da pogodi jednostavnu metu...
         Sledeća strelica dokaĉila mu je rame, zapekla ga ulazeći u meso, a zatim ga je prožeo drugi talas gorućeg bola kada je teĉnost ubrizgana. Hol opsova.
       Stoun je sve to gledao na monitoru. Na ekranu je razmetljivo registrovano POGODAK, a onda je ponovljen snimak događaja: pokazano je kako se strela kreće kroz vazduh i pogađa Holovo rame. To je prikazano triput uzastopce.
        Glas ih je obavestio: –Još dva minuta do samouništenja.
      –To je niska doza! –doviknu Stoun Holu. –Produžite.
       Hol nastavi da se penje. Osećao se trom, kao da je težak ĉetiri stotine funti, ali se ipak peo. Baš kada je stigao do vrata, jedna strelica udari u zid kraj njegove jagodice.
      –Odvratno.
       –Idite! Idite!
       Vrata su imala zaptivku i kvaku. Vukao je kvaku, a u meĊuvremenujoš jedna strelica udarila je o zid.
        –Tako, tako, uspećete –hrabrio ga je Stoun.
        –Ima još devedeset sekundi do samouništenja –javi se glas.

       Kvaka popusti. Uz šištav zvuk vazduha vrata se otvoriše. Hol uđe uunutrašnju komoru baš kada ga jedna strelica pogodi u nogu, što je propratio kratak žareći val toplote. I najednom, u magnovenju, on oteža za hiljadu funti. Kretao se vrlo sporo kada se mašio vrata i zatvorio ih za sobom.
       –Vi ste u vazdušnoj pretkomori –reĉe mu Stoun. –Okrenite kvaku sledećih vrata.
        Hol se uputi ka unutrašnjim vratima. Bila su udaljena miljama –beskonaĉan put, rastojanje od kojeg je gubio nadu. Stopala kao da su mu bila oklopljena olovom, noge kao od granita. Osećao je sanjivost i bolni umor svaki put kada bi napravio jedan korak, a onda još jedan, a onda još jedan.
      –Šezdeset sekundi do samouništenja.
       Vreme je brzo prolazilo. Nije to mogao da shvati: sve je bilo tako brzo, a on je bio tako spor.
       Ruĉica. Sklopio je prste oko nje kao u snu. Pomerio je ruĉicu.
        –Borite se protiv otrova. Vi to možete! –vikao je Stoun.
       Bilo je teško zapamtiti šta se dalje dešavalo. Video je kako se ruĉica pokreće i vrata otvaraju; bio je maglovito svestan devojke, jedne tehniĉarke koja je stajala u hodniku dok se on teturao. Posmatrala ga je oĉiju raširenih od straha kada je naĉinio još jedan nezgrapni korak.
       –Pomozite mi –zamolio je Hol.
       Ona je oklevala; oĉi su joj se još više raširile, a onda je pobegla niz hodnik.
           Ispratio ju je glupavim pogledom i pao na pod. Pomoćna stanica bila je udaljena svega nekoliko stopa –jedna blistava, uglaĉana metalna tabla na zidu.
         –Ĉetrdeset i pet sekundi do samouništenja –reĉe glas, a on se razgnevi jer je glas bio ženski i zavodljiv i snimljen na magnetofonsku traku, jer je neko planirao da se to odigra na ovaj naĉin i ispisao seriju neumoljivih naređenja kao kakav scenario kojeg su sada sprovodili kompjuteri uz svu onu uglaĉanu savršenu mašineriju iz laboratorije. Kao da je to bila njegova sudbina, planirana od poĉetka.
        I bio je gnevan.
       Kasnije, Hol nije mogao dase seti kako je uspeo da puzeći pređe poslednje rastojanje; niti se sećao kako mu je pošlo za rukom da se uspravi na kolena i kljuĉem posegne nagore. Ali zato se sećao kako ga je okrenuo u bravi i ugledao kako se zelena lampica opet upalila.
        –Samouništenje je opozvano –najavi glas kao da je to sasvim normalno.
       Hol je skliznuo na pod težak, iscrpljen, i posmatrao kako se mrak zgušnjava oko njega.


Dan peti
Odluka
30.Poslednji dan


        Glas iz velike daljine reĉe: –On se bori protiv toga.
        –Zaista?
         –Da. Gledajte.
         A onda, trenutak kasnije, Hol se zakašlja kada je nešto izvuĉeno iz njegovog grkljana i opet se zakašlja hvatajući vazduh i otvori oĉi.
        Zabrinuto žensko lice naginjalo se nad njim. –Jeste li dobro? To brzo prolazi.
        Hol pokuša da odgovori, ali nije uspeo. Leţžao je vrlo mirno na leđima i osećao sopstvene udisaje. Isprva, bio je pomalo ukrućen, ali uskoro je postalo lakše, rebra su mu se dizala i spuštala bez napora. Okrenuo je glavu i upitao: –Koliko?
        –Oko ĉetrdeset sekundi –odgovori devojka. –Bar prema našoj proceni. Ĉetrdeset sekundi niste disali. Bili ste malo modri kad smo vas našli, ali mi smo vam odmah uvukli cev u grkljan i prikljuĉili na ureĊđaj za veštaĉko disanje.
       –Kad je to bilo?
        –Pre dvanaest do petnaest minuta. Ligamin kratko deluje, ali smo ipak bili zabrinuti za vas... Kako se osećate?
         –Dobro.
         On se obazre po sobi. Bio je u bolnici, na Horizontu VI. Na suprotnom zidu nalazio se televizijski monitor, na kojem se videlo Stounovo lice.
       –Zdravo –reĉe Hol.
          Soun se isceri. –Ĉestitam.
       –Pretpostavljam da bomba nije ...
        –Nije –odgovori Stoun.
         –To je lepo –izusti Hol i zatvori oĉi. Spavao je duže od jednog sata, a kada se probudio, televizijski ekran bio je zamraĉen. Jedna medicinska sestra saopštila mu je da doktor Stoun razgovara s bazom Vandenberg.
        –Šta se desilo?
         –Prema prognozama, mikroorganizam se sada nalazi iznad Los Anđelosa.
         –I?
          Sestra slegnu ramenima. –Ništa. Izgleda da nema nikakvog efekta.



        –Uopšte nikakvog efekta –rekao je Stoun mnogo kasnije. –Oĉigledno, mutirao je u dobroćudni oblik. Još ĉekamo izveštaje o ĉudnim smrtima i bolestima, ali već je prošlo šest ĉasova i svakog minuta verovatnoća je sve manja. Mi pretpostavljamo da će najzad migrirati nazad i napustiti atmosferu, jer ovde dole ima suviše kiseonika. Ali, naravno, da je bomba eksplodirala u »Grĉkoj vatri«....
       –Koliko je vremena bilo ostalo? –upita Hol.
         –Kada ste okrenuli kljuĉ? Oko trideset i ĉetiri sekunde.
         Hol se osmehnu. –Vremena na pretek. Nije bilo razloga za uzbuđenje.
      –Možda tamo gde ste vi bili –uzvrati Stoun. –Ali dole, na Horizontu V, bilo je i te kako uzbudljivo. Zaboravio sam da vam kažem da je, kako bi se poboljšalo njeno dejstvo, trideset sekundi pre podzemne nuklearne eksplozije trebalo da bude ispumpan sav vazduh iz Horizonta V.
         –Oh –ote se Holu.
          –Ali sada kontrolišemo situaciju –obavesti ga Stoun. –Imamo mikroorganizam i možemo nastaviti da ga izuĉavamo. Već smo poĉeli da određujemo ĉitav niz mutantnih oblika. Taj organizam prosto zapanjuje svojom raznovrsnošću. –On se osmehnu. –Mislim da moţžemo biti sasvim uvereni da će organizam preći u gornje slojeve atmosfere ne priĉinjavajući dalje teškoće na površini Zemlje, tako da ovde nema problema. A što se tiĉe nas ovde, mi shvatamo šta se sada događa u okviru mutacija. To je najvžnije: shvatiti.
       –Shvatiti –ponovi Hol.
        –Da –reĉe Stoun. –Moramo to sasvim shvatiti.


Epilog


            Zvaniĉno, gubitak »Androsa-5«, svemirskog broda s ljudskom posadom, koji je sagoreo pri ponovnom ulasku u atmosferu, objašnjen je pojavom mehaniĉke greške.Toplotni štit prevuĉen plastikom i volframom, navodno, potpuno je erodirao usled toplotnog udara prilikom povratka u atmosferu i NASA je povela istragu o proizvodnim postupcima primenjenim kod izrade ovog štita.
         U Kongresu i u štampi ĉuli su se buĉni zahtevi za sigurnim svemirskim brodom. Pod pritiskom vlade i javnosti, NASA je odluĉila da odloži buduće letove s ljudskom posadom na neodređeno vreme. Ovu odluku saopštio je Džek Meriot, »glas Androsa« na konferenciji za štampu u Centru za letove s ljudskom posadom u Hjustonu. Sledi jedan izvod iz dijaloga vođenog na konferenciji.



P: Džek, kada to odlaganje stupa na snagu?
O: Odmah. Upravo sada, dok vam govorim, prekidamo posao.
P: Šta predviđate, koliko će taj prekid trajati?
O: Bojim se da je na to nemoguće odgovoriti.
P: Može li potrajati mesecima?
O: Može.
P: Džek, može li potrajati i godinu dana?
O: Ja, jednostavno, nisam u stanju da na to odgovorim. Moramo ĉekati rezultate istražnog odbora.
P: Vidim da je Dţžeremi Stoun na spisku ĉlanova istržnog odbora. Kako to da je uvršćen jedan bakteriolog?
O: Profesor Stoun je u prošlosti uĉestvovao u radu mnogih nauĉnih savetodavnih tela. Mi cenimo njegovo mišljenje u širokom dijapazonu tema.
P;Hoće li to odložiti planirani termin spuštanja na Mars?
O: Svakako, to će odgoditi naš projekt.
P: Džek, za koliko?
O: Iskreno da vam kažem, to je nešto što bismo svi mi ovde voleli da znamo. Mi gledamo na neuspeh »Androsa-5« kao na nauĉnu grešku, slabost u sistemskoj tehnologiji, a ne kao na specifiĉno ljudsku grešku. Nauĉnici sada razmatraju problem, i mi moramo ĉekati njihova otkrića. Stvarno, odluka nije u našim rukama.
P: Džek, da li biste to ponovili?
O: Odluka nije u našim rukama

K R A J

Chrichton  Michael,Andromedin soj (ceo roman u nastavcima: Romani u nastavcima ) 

Chrichton Michael, Andromedin soj (26 Izolacija, 27 Smrtni strah, 28 Proba )

26.Izolacija



       U hodniku je ugledao migajući signal koji je ukazivao na izvor nevolja: AUTOPSIJE. Hol je mogao da pogodi u ĉemu je problem: hermetiĉka izolacija je negde bila probijena i došlo je do kontaminacije. To je pokrenulo alarm.
       Dok je trĉao niz hodnik, jedan spokojan, umirujući glas dopre iz zvuĉnika: –Izolacija je probijena u sobi za autopsije. Izolacija je probijena u sobi za autopsije. Ovo je vanredno stanje.
        Njegova asistentkinja iziđe iz laboratorije i ugleda ga: –Šta je to?
       –Barton, mislim, širenje zaraze.
       –Je li on dobro?
        –Sumnjam –odgovori Hol žureći. Ona je trĉala uporedo s njim.
        Livit iziđe iz sobe s naznakom MORFOLOGIJA i prikljuĉi im se sprintujući niz hodnik koji je skretao u blagom luku. Hol upravo pomisli da se Livit sasvim dobro kreće za svoje godine, kad mikrobiolog iznenada zastade.
       Stajao je kao ukopan. I zurio pravo preda se u migajući znak i svetlo iznad njega, koje se palilo i gasilo.
     Hol se obazre. –Hodite –pozva ga.
       Onda se javi tehniĉarka: –Doktore Hol, njemu nije dobro.
          Livit se nije ni pomerio. Stajao je otvorenih oĉiju, ali po svemu drugom moglo se pretpostaviti da spava. Ruke su mu mlitavo visile niz bokove.
        –Doktore Hol.
         Hol zastade i vrati se.
         –Piter, stari moj, hajde, potrebna nam je vaša...
          Nije završio reĉenicu, jer ga Livit nije slušao. Zurio je pravo pred sebe u treperava svetla. Nije reagovao kada mu je Hol mahnuo rukama ispred lica. A onda se Hol setio drugih treperavih svetlosti, od kojih je Livit okretao glavu, što je uvek propraćao šaljivim primedbama.
         –Kuĉkin sin –reĉe Hol. –Baš je našao vreme.
         –Šta mu je? –upita tehniĉarka.
         Iz ugla Livitovih usta kapnulo je malo pljuvaĉke. Hol žurno zakoraĉi iza njega i obrati se tehniĉarki: –Stanite ispred njega i pokrijte mu oĉi. Nemojte mu dozvoliti da gleda u treperavo svetlo.
       –Zašto?
        –Zato što trepće tri puta u sekundi –odgovori Hol.
        –Vi mislite ...
        –Može da ga uhvati svakog trenutka.
       I Livita je zaista uhvatilo.
        Zastrašujućom brzinom kolena ga izdadoše i on se sruši na pod. Ležao je na leđima i ĉitavo njegovo telo stalo je da podrhtava. Poĉelo je sa šakama i stopalima, zatim zahvatilo cele ruke i noge i najzad ĉitavo telo. Škrgutao je zubima, a iz grudi mu se oteo iskidan prodoran krik. Glavom je treskao o pod; Hol je poturio nogu pod Livitov potiljak i pustio ga da udara o njegove prste. Bilo je to bolje nego da glavom lupa o tvrdi pod.
       –Nemojte pokušavati da mu otvorite usta –posavetova Hol. –To ne biste mogli. Vilice su mu ĉvrsto stegnute.
        Dok su gledali, oko Livitovog struka poĉela je da se širi žuta mrlja.
       –Moţže da nastupi epileptiĉki status –reĉe Hol. –Idite do apoteke i donesite mi sto miligrama fenobarda. Odmah. U špricu. Kasnije ćemo preći na »dilantin«, ako budemo morali.
        I pored toga što sumu zubi bili stegnuti, Livit je plakao kao životinja. Telo mu je, nalik na kruti štap, lupalo o pod. 
       Nekoliko trenutaka kasnije tehniĉarka se vratila sa špricom. Hol je saĉekao da se Livit opusti, da napad prođe, a onda mu ubrizgao sredstvo za umirenje.
         –Ostanite s njim –obrati se on devojci. –Ako dobije još jedan napad, samo postupite kao ja... gurnite mu nogu pod glavu. Mislim da će mu biti bolje. Ne pokušavajte da ga pomerite.
        I Hol požuri dalje, ka sobi za autopsije.




         Kraće vreme pokušavao je da otvori vrata sobe, a onda je shvatio da su hermetiĉki zatvorena. Laboratorija je bila kontaminirana. Otišao je do glavne kontrolne sobe i zatekao Stouna kako gleda Bartona na ekranima interne televizije.
       Barton je bio prestrašen. Bled u licu, disao je brzo, iskidano i nije mogao da govori. Izgledao je upravo onako kako bi se oĉekivalo od nekoga na njegovom mestu: ĉovek koji ĉeka da smrt dođe po njega.
       Stoun je pokušavao da ga uteši: –Samo mirno, stari moj. Samo mirno. Biće vam dobro. Samo mirno.
       –Strah me je –izusti Barton. –O, Isuse, kako me je strah...
       –Samo mirno –ponovi Stoun blagim glasom. –Znamo da Andromeda ne uspeva dobro u kiseoniku. Sada u vašu laboratoriju pumpamo ĉisti kiseonik. To bi trebalo da vam pomogne za poĉetak.
        Stoun se okrete ka Holu. –Niste mogli malo brže da dođete? Gde je Livit?
        –Ima napad –odgovori Hol.
        –Šta?
        –Vaša svetla migaju tri puta u sekundi i dobio je nastup.
         –Šta?
          –Petit mal.Onda je to prešlo u napad grand mal:naglašen kloniĉni napad, ispuštanje mokraće –sve zajedno. Dao sam mu fenobarb i došao ovamo što sam brže mogao.
        –Livit ima epilepsiju?
       –Tako je.
         Sigurno nije znao –reĉe Stoun. –Mora biti da nije shvatao.
        A onda se Stoun seti zahteva za ponovni elektroencefalogram.
       –Oh –uzvrati Hol –znao je zacelo. Izbegavao je migajuća svetla koja bi mogla da izazovu napad. Siguran sam da su kod njega nastupali trenuci kada odjednom ne bi znao šta se s njim događa, kada bi jednostavno izgubio nekoliko minuta svog ţživota i ne bi mogao da se seti kuda su ti minuti otišli.
       –Je li mu sada dobro?
       –Držimo ga pod sedativom.
        Stoun zatim nastavi: –Snabdevamo Bartona ĉistim kiseonikom. To bi trebalo da mu pomogne dok ne budemo znali nešto više. –On pritisnu dugme mikrofona preko kojeg je mogao da se usmeno sporazumeva s Bartonom i prekide vezu. –U stvari, proći će nekoliko minuta dok se ne uspostavi dovod kiseonika, ali ja sam mu rekao da je to već poĉelo. Tamo je hermetiĉki zatvoren, pa će se infekcija zaustaviti na tom mestu. Ostatak baze je bezbedan, bar zasad.
        –Kako se to desilo, ta kontaminacija? –upita Hol.
       –Izolacija je, mora biti, negde probijena –odgovori Stoun. Zatim tišim glasom dodade: –Znaćemo pre ili posle. Svaka izolacija posle izvesnog vremena popusti.
       –Mislite da je to sluĉajni događaj?
       –Da –potvrdi Stoun. –Prosto, nesreća. Postoji toliko i toliko izolatora, toliko i toliko gumenih zaptivaĉa takve i takve debljine. Svi popuštaju; samo im dajte vremena. Barton se sluĉajno zatekao tamo kada je jedan otkazao.
        Za Hola to nije bilo tako jednostavno. Gledao je Bartona, koji je ubrzano disao, a grudi su mu se od straha nadimale.
       –Koliko je prošlo otada? –upita Hol.
         Stoun pogleda u »štopericu«, specijalni satni mehanizam koji se automatski ukljuĉuje u trenutku izbijanja vanrednog stanja. »Štoperice« su sada merile period od ĉasa kada je izolacija probijena.
       –Ĉetiri minuta.
       –Barton je još ţiv –reĉe Hol.
       –Da, hvala bogu. –A onda se Stoun namršti. Shvatio je poentu.
       Zašto?–upita Hol. –Zašto je još ţživ?
       –Kiseonik...
       –Sami ste rekli da kiseonik još ne pritiĉe. Šta štiti Bartona?

      U tom trenutku Barton se javi preko interne veze: –Ĉujte, želim da nešto uĉinite za mene.
         Stoun ukljuĉi mikrofon. –Šta?
        –»Kalocin« –odgovori Barton.
        –Ne.–Stounova reakcija bila je munjevita.
        –Do đavola, u pitanju je moj život.
        –Ne –ponovi Stoun.
         –Možda bismo mogli da pokušamo... –primeti Hol.
        –Apsolutno ne dolazi u obzir. Ne smemo. Ĉak ni sada.
         »Kalocin« je bio mođžda najbolje ĉuvana ameriĉka tajna u protekloj deceniji. To je bio lek kojeg je firma »Džensen« usavršila u proleće 1965, pod eksperimentalnim hemijskim nazivom UJ-44759W ili kraće K-9. Otkriven je kao rezultat uobiĉajenih granulometrijskih analiza koje je »Džensen« sprovodio kod svih novih jedinjenja.
        Kao većina farmaceutskih kompanija, »Džensen« je sve nove lekove ispitivao pomoću istog sistema, u nizu standardnih proba usmerenih ka otkrivanju svake važnije biološke aktivnosti. Ovi testovi sprovođeni su na laboratorijskim životinjama –pacovima, psima i majmunima. Sve u svemu, bila su tu dvadeset i ĉetiri testa.
       Firma »Džensen« otkrila je nešto priliĉno ĉudno kod K-9: koĉio je rast. Mladunĉe životinje kojem bi bio dat lek nikada ne bi doseglo punu veliĉinu odraslog primerka.
       Ovo otkriće ubrzalo je daljne testove, koji su doneli još upadljivije rezultate. U »Džensenu« su utvrdili da lek spreĉava metapliziju –promenu normalnih telesnih ćelija u nov i nenormalan oblik, što prethodi raku. U »Džensenu« su se uzbudili i odredili intenzivan program prouĉavanja tog leka.
       Do septembra 1965. godine više nije bilo sumnje: »kalocin« je zaustavljao rak. Nekim nepoznatim mehanizmom on je koĉio reprodukciju virusa, prouzrokovaĉa mijelogene leukemije. Kod životinja koje su primale lek bolest se nije razvila, a na životinjama kod kojih je bolest već uzela maha zapaženo je znatno poboljšanje kao posledica davanja leka.
     Uzbuđenje u firmi »Džensen« više ništa nije moglo da zaustavi. Ubrzo je shvaćeno da je lek antivirusni agens širokog spektra. Ubijao je viruse deĉje paralize, besnila, leukemije i obiĉne bradavice. Osim toga, zaĉudo, »kalocin« je ubijao bakterije.
    I gljive.
    I parazite.
      Lek je nekako uspevao da uništi sve organizme jednoćelijske strukture, ili manje. Nije imao uticaja na organske sisteme –grupe ćelija organizovane u veće jedinice. U tom pogledu lek je bio savršeno selektivan.
    U stvari, »kalocin« je bio univerzalni antibiotik. Ubijao je sve, ĉak i manje klice koje su izazivale obiĉnu kijavicu. Naravno, bilo je sporednih efekata –normalne bakterije u crevima bivale su uništene, tako da su svi primaoci leka dobijalijaku dijareju –ali izgledalo je da je to mala cena za leĉenje raka.
      Decembra 1965. vest o leku privatno je cirkulisala među vladinim agencijama i visokim službenicima Ministarstva zdravstva. A onda, prvi put, pojavio se otpor prema ovom leku. Više ljudi, meĊđu kojima je bio i Džeremi Stoun, založilo se za zabranu »kalocina«.
       Ali argumenti za zabranu izgledali su više teorijski, i farmaceutska kompanija »Džensen«, osećajući da su joj milijarde dolara na dohvat ruke, energiĉno se borila za kliniĉko ispitivanje. Najzad su se vlada, Ministarstvo zdravstva, Savezno udruženje za kontrolu lekova i drugi složili s rukovodstvom firme »Džensen« i odobrili kliniĉko ispitivanje, uprkos protestima Stouna i ostalih.
        U februaru 1966. preduzet je prvi pokušaj da se lek kliniĉki ispita. U tu svrhu poslužilo je dvadeset neizleĉivih bolesnika od raka i dvadeset zdravih dobrovoljaca iz Državnog zatvora u Alabami. Svih ĉetrdeset osoba uzimalo je lek svakodnevno u toku mesec dana. Rezultati su ispunili oĉekivanja: zdrave osobe iskusile su neprijatne prateće pojave, ali ništa ozbiljno. Kod kanceroznih bolesnika zapaženo je upadljivo slabljenje simptoma, koje se moglo poistovetiti s leĉenjem.
        Prvog marta 1966. ĉetrdeset ljudi prestalo je da uzima lek. U roku od šest ĉasova svi su bili mrtvi.
     Dogodilo se ono što je Stoun proricao od poĉetka. On je isticao da se kod ĉoveĉanstva, stolećima izloţženog infekcijama, razvio brižljivo regulisani imunitet na većinu mikroorganizama. Na koži ĉoveka, u vazduhu, u njegovim plućima, u želucu, pa ĉak i u krvotoku nalaze se stotine razliĉitih virusa i bakterija. Potencijalno, oni su smrtonosni; ali ĉovek im se tokom vremena prilagodio, pa samo retki mogu još da prouzrokuju bolest.
       Sve to predstavlja brižljivo uravnoteženo stanje stvari. Ako bi se sad uvelo novo sredstvo koje ubija sve bakterije, poremetila bi se ravnoteža i upropastio vekovni rad evolucije. I otvorila bi se vrata superinfekciji –problemu novih mikroorganizama koji donose nove bolesti.
      Stoun je bio u pravu: svih ĉetrdeset dobrovoljaca umrlo je od neobjašnjivih i straviĉnih bolesti za koje ranije niko nije znao. Jedan ĉovek doživeo je da mu telo otekne od glave do pete, pokrije se vrućim nabubrelim otocima, dok se nije ugušio zbog plućnog edema. Drugi ĉovek pao je kao žrtva mikroorganizma koji je za nekoliko ĉasova iz jeo njegov želudac. Treći je bio pogođen jednim virusom koji mu je mozak rastvorio u pihtije.
     I tako dalje.
     Firma »Džensen« je, oklevajući, povukla lek i pristala da se ispitivanja prekinu. Shvativši da je Stoun na neki naĉin razumeo šta se dogodilo, vlada se složila s njegovim ranijim predlogom i strogo zabranila i objavljivanje rezultata i eksperimentisanje s »kalocinom«.
      I tako je stvar mirovala dve godine.
      Sada je Barton hteo da mu dadu lek.
       –Ne –ponovi Stoun. –Nipošto. Mogao bi da vas izleći za kratko, ali ni u kom sluĉaju ne biste preživeli kasnije, kad biste prestali da ga primate.
      –Lako vam je da to kažete tamo gde ste.
      –Nije mi lako da to kažem. Verujte mi, nije. –Stoun ponovo pokri rukom mikrofon. Onda se obrati Holu: –Znamo da kiseonik koĉi razvoj Andromedinog soja. To ćemo davati Bartonu. Koristiće mu ... Malo će ga ošamutiti, doprineti da se opusti i usporiti njegov dah. Siromah je iskusio smrtni strah.
       Hol klimnu glavom. Ko zna zašto, Stounova fraza zadržala mu se u mozgu: smrtni strah. Razmislio je o tome i uĉinilo mu se da je Stoun naleteo na nešto važno. Ta fraza bila je kljuĉ. Bio je to odgovor.
        On se spremi da pođe.
           –Kuda idete?
           –Moram da razmislim.
           –O ĉemu?
          –O smrtnom strahu.

27.Smrtni strah


         Hol se vratio u svoju laboratoriju i kroz staklo zagledao u starca i bebu. Posmatrao ih je i pokušavao da razmišlja, ali duh mu je hitao u sumanutim krugovima. Teško mu je padalo da logiĉki misli, pa su njegove prvobitne sumnje da je na pragu otkrića išĉezle.
        Nekoliko minuta zurio je u starca dok su mu slike proletale ispred oĉiju: Barton na samrti, ruke pritisnute uz grudi. Los Anđeles u panici, na sve strane leševi, pomahnitala kola kojima niko ne upravlja...
        Tada shvati da je i njega obuzeo strah. Smrtni strah. Te reĉi opet su mu se vratile u sećanje.
        Smrtni strah.
        Na neki naĉin, to je bio odgovor.
        Polako, prisiljavajući sebe da bude metodiĉan, on ponovo pređe u mislima ono što ga je muĉilo.
       Policajac sa šećernom bolešću. Policajac koji nije uzimao insulin i ĉesto je padao u ketoacidozu.
         Starac koji je pio patoku, što je vodilo metanolizmu i acidozi.
         Beba koja je... šta? Šta je kod nje moglo izazvati acidozu?
         Hol odmahnu glavom. Stalno se vraćao na bebu, koja je bila normalna, a ne acidotiĉna. On uzdahnu.
         Hajde od poĉetka, reĉe sebi. Budi logiĉan. Ako jedan ĉovek pati od metaboliĉke acidoze –bilo kakve acidoze –šta ĉini?

        Takav ĉovek ima suviše kiseline u telu. Može da umre od te suvišne kiseline baš kao da je ubrizgao u vene hlorovodoniĉnu kiselinu.
       Suviše kiseline znaĉi smrt.
        Ali telo može da to izravna. Ubrzanim disanjem. Na taj naĉin pluća ispuštaju ugljen-dioksid i smanjuju u telu zalihu ugljene kiseline, zapravo onoga što ugljen-dioksid obrazuje u krvi.
      Naĉin da se ĉovek oslobodi kiseline.
       Ubrzano disanje.
       A Andromedin soj. Šta se događa s mikroorganizmom kad je ĉovek acidotiĉan i ubrzano diše?
        Moţžda je ubrzano disanje spreĉavalo mikroorganizam da uđe u pluća i prodre u krvne sudove. Možda je to bio odgovor. Ali ĉim mu je to palo na um, odmahnuo je glavom. Ne... nešto drugo. Neka jednostavna prosta ĉinjenica. Nešto što su oduvek znali, ali na šta nekako nisu obraćali pažnju.
        Mikroorganizam je napadao preko pluća.
        Prodirao je u krvotok.
        Lokalizovao se u zidovima arterija i vena, naroĉito u mozgu.
        Nanosio je štete.
       To je dovodilo do zgrušavanja krvi. Zgrušavanje se prenosilo kroz ĉitavo telo, ili bi došlo do krvarenja, ludila i smrti.
       Mđutim, da bi se za tako kratko vreme nanela tolika šteta bilo je potrebno mnogo mikroorganizama. Milioni i milioni koncentrisani u arterijama i venama. Ĉovek verovatno ne bi mogao da udahne toliku koliĉinu.
       Dakle, mora biti da su se razmnoţžavali u krvotoku.
        Velikom brzinom. Fantastiĉnom brzinom.
       A ako je ĉovek bio acidotiĉan, je li to zaustavljalo razmnožavanje?
        Možda.
       On ponovo odmahnu glavom. Osobe sa acidozom kao što su Vilis i Džekson bile su jedno. Ali šta da se kaže o bebi?
        Beba je bila normalna. Ako je ubrzano disala, postala bi alkalotiĉna–suviše baze, premalo kiseline –a ne acidotiĉna. Beba bi otišla u drugu krajnost.
 
    Hol pogleda kroz staklo i baš u tom ĉasu beba se probudi. Gotovo istovremeno poĉe da urla, lice joj se obli crvenilom, male oĉi nestadoše u borama, a iz bezubih usta s glatkim vilicama dopre otegnut krik.
     Smrtni strah.
      A onda ptice sa svojim brzim metabolizmom, brzim radom srca, brzim ritmom disanja. Ptice kod kojih se sve događalo ubrzano. One su takođe preživele.
     Ubrzano disanje?
      Zar je stvarno bilo tako jednostavno?
     On odmahnu glavom. Nemoguće.
       Zatim sede i protrlja oĉi. Glava ga je bolela i osećao je umor. Stalno je mislio na Bartona, koji je mogao da umre svakog trenutka. Barton koji je sedeo tamo, u hermetiĉki zatvorenoj sobi.
       Napetost je postala nepodnošljiva. Hol iznenada oseti neodoljivu želju da joj utekne, da pobegne od svega.
       TV ekran se osvetli. Pojavi se slika njegove asistentkinje. –Doktore Hol, smestili smo doktora Livita u bolnicu.
        A Hol zaĉu sopstveni glas: –Odmah dolazim.



      Znao je da ĉudno postupa. Nije imao razloga da poseti Livita. Livit je bio dobro, potpuno zbrinut, van opasnosti. Polazeći k njemu, Hol je znao da pokušava da zaboravi druge, preĉe probleme. Dok je ulazio u bolnicu, muĉilo ga je osećanje krivice.
        Njegova asistentkinja saopšti: –On spava.
      –Postiktalna pojava –zakljuĉi Hol. –Ljudi obiĉno spavaju posle napada.
       –Da poĉnemo s »dilantinom« ?
       –Ne. Treba saĉekati i videti. Možda će biti dovoljan fenobarb. Poĉeo je da sporo i preterano pedantno pregleda Livita. Asistentkinja koja ga je posmatrala primeti: –Umorni ste.
        –Da –potvrdi Hol. –Propustio sam vreme za spavanje.
        Pod normalnim okolnostima, u ovo doba vozio bi se autoputom kući.


         Livit takođe –svojoj porodici koja je živela u Pacifiĉkim Palisadama. Tamo je vodio autoput za Santa Moniku.
       Za trenutak je to živo video, dugu kolonu vozila kako polako mili.
        I saobraćajne znakove  kraj ivice puta. Ograniĉenje brzine na 65 milja maksimum, 40 minimum. U špic ĉasovima to je uvek liĉilo na surovu šalu.
       Maksimum i minimum.
        Spori automobili ugrožavali su ostale. Trebalo je paziti da se saobraćaj obavlja približno ujednaĉenim tempom, da razlika između najbržeg i najsporijeg bude mala i trebalo je...
       On se ukoĉi.
        –Bio sam budala –promuca.
        I okrete se ka kompjuteru.


      U nastupajućim nedeljama Hol je o tome govorio kao o svojoj »drumskoj dijagnozi«. Princip je bio tako jednostavan, tako jasan i oĉevidan da se ĉudio kako se nijedan od njih toga ranije nije setio.
       Bio je uzbuđen dok je kompjuteru davao naloge za program RAZVOJ. Morao je to triput da ponavlja; prsti su ga stalno izdavali.
       Najzad, program je bio postavljen. Na ekranu za vizuelno prikazivanje video je ono što je tražio: razvoj Andromede kao funkciju pH, faktora kiselosti-alkalnosti.
       Rezultati su bili potpuno jasni:

       Andromedin soj razvijao se unutar uskog dijapazona. Ako je hranijiva podloga bila suviše kisela, mikroorganizam se ne bi razmnoţžavao. Ako je bila suviše alkalna, takođe se ne bi razmnožavao. Rastao je dobro samo između vrednosti pH 7,39 i pH 7,24.
        Sekundu-dve Hol je zurio u grafikon, a onda potrĉao ka vratima. Izlazeći, osmehnuo se svojoj asistentkinji i rekao: –Sve je gotovo. Naše muke su završene.
       Nije ni slutio koliko se vara.


28.Proba


        U glavnoj kontrolnoj sobi Stoun je sedeo ispred televizijskog ekrana na kojem se video Barton u hermetiĉki odvojenoj laboratoriji.
        –Kiseonik pritiĉe –reĉe Stoun.
        –Prekinite to –naredi Hol.
        –Šta?
        –Prekinite to odmah. Vratite ga na sobni vazduh.
        Hol je gledao Bartona. Naekranu se jasno primećivalo da je kiseonik poĉeo da utiĉe na njega. Više nije disao tako žurno; grudi su mu se polako pomerale.
       On zgrabi mikrofon.
       –Bartone, –povikao je –ovde Hol. Našao sam rešenje. Andromedin soj raste u uskom dijapazonu pH. Da li razumete? U veoma uskom dijapazonu. Bilo da ste acidotiĉni ili alkalotiĉni, nemate se ĉega bojati. Želim da izazovete kod sebe respiratornu alkalozu. Želim da dišete što brže možete.
         Barton se pobuni: –Ali, ovo je ĉisti kiseonik. Suviše ću oksidisati krv i onesvestiti se. Već sam malo ošamućen.
        –Ne. Vraćamo vas na obiĉni vazduh. A sad poĉnite da dišete što brže možete.
       Hol se ponovo okrete ka Stounu. –Dajte mu atmosferu s više ugljen-dioksida.
         –Ali mikroorganizam u ugljen-dioksidu cveta.
        – Znam, ali ne pri nepovoljnim vrednostima pH krvi. Vidite, to je problem: vazduh nije vaţžan, ali krv jeste. Moramo da ostvarimo nepovoljnu kiselost Bartonove krvi.
       Stoun iznenada shvati. –Dete –reĉe on. –Vrištalo je.
      –Da.
       –A onaj starac se drogirao aspirinom.
       –Da. I uz to pio patoku.
        –I oboje su đavolski poremetili svoju kiselinsko-alkalnu ravnoteţžu–zakljuĉi Stoun.
         –Da –potvrdi Hol. –Moj problem je bio što sam se zakaĉio za acidozu. Nisam shvatao kako bi beba mogla postati acidotiĉna. Naravno, odgovor glasi da se to i nije desilo. Postala je alkalotiĉna –s premalo kiseline. Ali to je bilo povoljno... Moţžete odabrati oba naĉina, suviše ili premalo kiseline... do god ste izvan dijapazona potrebnog za razvoj Andromède.
       On se opet okrete ka Bartonu. –Sada je u redu. Nastavite da dišete žurno. Nemojte prekidati. Uposlite pluća i izbacujte ugljen-dioksid. Kako se osećate?
     –Dobro –grcao je Barton. –Bojim se ... ali... inaĉe dobro.
     –U redu.
       –Ĉujte –reĉe Stoun –ne možemo veĉito održavati Bartona na ovaj naĉin. Preili posle ...
      –Da –odgovori Hol. –Alkalizovaćemo njegovu krv.
        Zatim reĉe Bartonu: –Pogledajte po laboratoriji. Vidite li nešto ĉime biste mogli da dignete svoj krvni pH?
       Barton se obazre. –Ne, ne, zaista.
       –Soda bikarbona? Askorbinska kiselina? Sirće?
       Barton je sumanuto tražio između flašica i reagens-boca na polici i naposletku odmahnuo glavom. –Ovde nema niĉeg što bi dejstvovalo.
       Hol ga je jedva ĉuo. Brojao je Bartonove udisaje; bilo ih je trideset i pet u minutu, dubokih i punih. To će ga drţžati neko vreme, ali pre ili kasnije posustaće –disanje je težak posao –ili se onesvestiti.
         On pogleda po laboratoriji s povoljnog mesta na kojem se nalazio. I baš tada primeti pacova. Crnog norveškog pacova koji je mirno sedeo u kavezu u uglu sobe i posmatraoBartona.
         Hol se ukoĉi.
       –Onaj pacov...
       Životinja je disala lagano i mirno. Stoun ugleda pacova i upita: –Šta kod đavola ...
       A onda, dok su ga još gledali, svetiljke ponovo poĉeše da migaju, dok je kompjuter na komandnoj tabli signalizirao:

POĈETNI ZNACI OŠTEĆENJA NA ZAPTIVNOM ŠAVU V-112-6886


      –Isuse, –ote se Stounu.
     –Šta razdvaja taj zaptivaĉ?
      –To je jedan od zaptivaĉa jezgra. On povezuje sve laboratorije. Glavna izolacija je ...
       Kompjuter se ponovo javi:

       ZNACI OŠTEĆENJA NA ZAPTIVNIM ŠAVOVIMA A-009-5478
      V-430-0030
       N-966-6656

      Oni su zapanjeno gledali u ekran. –Nešto nije u redu –reĉe Stoun.
      –Uopšte nije u redu.
        U brzoj seriji kompjuter ispisa brojeve još devet zaptivaĉa koji su bili probijeni.
        –Ne razumem ...A onda Hol izusti: –Dete. Naravno!
         –Dete?–I onaj prokleti avion. Sve se slaže .
       –O ĉemu to govorite? –upita Stoun.   
           Dete je bilo normalno –objasni Hol. –Moglo je da plaĉe i poremeti kiselinsko-alkalnu ravnoteţžu. Lako i dobro. To bi spreĉilo Andromedin soj da mu prodre u krvotok, namnoži se i ubije ga.
        –Da, da –reĉe Stoun. –Sve to ste mi već kazali.
        –Ali šta se događa kad dete prestane da plaĉe?
        Stoun je zurio u njega. Nije izustio ni reĉi.
        –Mislim –nastavi Hol –da je to dete pre ili posle moralo prestati da plaĉe. Nije moglo da plaĉe veĉito. Ranije ili kasnije prestalo bi i uspostavila bi se normalna kiselinsko-alkalna ravnoteža. Onda bi opet postalo podloţno Andromedi.
       –To je istina.–Ali ono nije umrlo.
       –Možda neki spontani oblik imuniteta ...
       –Ne. Nemoguće. Postoje samo dva objašnjenja. Kada je dete prestalo da plaĉe, ili se mikroorganizam više nije nalazio tamo –bio je oduvan, odnet vazdušnom strujom –ili se mikroorganizam...
        –Izmenio –dopuni Stoun. –Mutirao.
        –Da. Mutirao u neinfektivan oblik. I možda mutacije još traju. Sada više nije direktno opasan po ĉoveka, ali jede gumene zaptivaĉe.
       –Avion!
         Hol klimnu glavom. –Nacionalna garda mogla je da boravi na tlu i da joj se ništa ne dogodi. Ali pilot se srušio sa svojim aparatom zato što se plastika istopila pred njegovim oĉima.
       –I tako je Barton sada izložen neškodljivom organizmu. To je razlog što je pacov živ.
      –To je razlog što je Barton živ –dopuni Hol. –Ubrzano disanje uopšte nije potrebno. On je živ samo zato što se Andromeda izmenila.
       –Može opet da se izmeni –upozori Stoun. –I ako većina mutacija pada u vreme razmnožavanja, onda kada se mikroorganizmi najbrže razvijaju...
         Odjednom zaurlaše sirene, a kompjuter crvenim slovima ispisa obaveštenje:


     ISPRAVNOST ZAPTIVAĈA RAVNA NULI. HORIZONT V             
      KONTAMINIRAN I ZATVOREN.

         Stoun se okrete ka Holu. –Brzo izlazite odavde! U ovoj laboratoriji nema pomoćnih stanica. Morate da odete u sledeći sektor.
        Za trenutak Hol nije razumeo. Produžio je da sedi, i tek onda kada ga je saznanje porazilo bacio se ka vratima i izjurio u hodnik. No, u tom ĉasu zaĉuo je šištavi zvuk i tresak kada se masivna ĉeliĉna ploĉa pomolila iz zida i skliznula zatvarajući hodnik.
        Stoun to vide i opsova. –Eto ti ga sad –reĉe. –Uhvaćeni smo u zamku ovde. A ako bomba eksplodira, rasejaće mikroorganizme po celoj površini. Tamo će se događati na hiljade mutacija, od kojih će svaka ubijati na drugi naĉin. Nikad se nećemo ratosiljati te napasti.
       Jednoliĉan mehaniĉki glas saopšti iz zvuĉnika: –Horizont je zatvoren. Horizont je zatvoren. Ovo je vanredno stanje. Horizont je zatvoren.
        Za ĉasak bilo je tiho, a onda se zaĉulo škripanje kada je pušten novi snimak –i gospođica Gledis Stivens iz Omahe, Nebraska, mirno je rekla: –Još tri minuta do nuklearnog samouništenja.

Chrichton  Michael,Andromedin soj (nastavak: Romani u nastavcima ) 

Crichton Michael, Andromedin soj ( 23. Topeka, 24. Procenjivanje, 25 Vilis )

23. Topeka



         Prostorija je bila ogromna, velika kao fudbalsko igralište. Bila je oskudno nameštena: samo nekoliko stolova raštrkanih naokolo. U prostoriji su odjekivali glasovi kada su se tehniĉari dozivali da bi odredili položaj delova srušenog aviona. Istražna ekipa rekonstruisala je olupinu »Fantoma« u ovoj sali, raspoređujući bezobliĉne delove zgužvanog metala u isti položaj u kojem su bili nađeni na pesku.
         Tek tada je moglo da poĉne intenzivno ispitivanje.
       
     Major Manĉek, umoran, podbulih oĉiju i sa šoljicom kafe u ruci stajao je u jednom uglu i posmatrao. Ĉinilo mu se da u ovoj sceni ima neĉeg surealistiĉkog: desetak ljudi u dugaĉkoj beloj sali u Topeki rekonstruisalo je udes.

      Jedan biohemiĉar mu priđe noseći prozraĉnu plastiĉnu vrećicu. On protrese sadržaj Manĉeku ispred nosa.

–Ovo je upravo stiglo iz laboratorije.
–Šta je to?
–Nikad nećete pogoditi. –Ĉovekove oĉi uzbuđeno su blistale.

      U redu, pomisli Manĉek razdraženo, nikad neću pogoditi. –Šta je to?
   
      –Jedan depolimerizovani polimer –odgovori biohemiĉar zadovoljno cokćući jezikom. –Upravo stiglo iz laboratorije.

        –Kakav polimer?

        Polimer je samoponavljajući molekul, nastao spajanjem hiljada istih jedinica, kao slog domina. Većina plastiĉnih materijala –najlon, rajon, biljna celuloza, pa ĉak i glikogen u ljudskom telu –su polimeri.
      Polimer plastike od koje je naĉinjena cev za dovod vazduha u »Fantomu«. Maska za lice pilota. To smo i mislili.
         Manĉek se namršti. Obazrivo se zagledao u trošni crni prah u vrećici.
       
        –Plastika?
      –Da. Jedan depolimerizovani polimer. Razložen. Ali to nije posledica vibracija. To je biohemijski efekat, ĉisto organski.

      Polako, Manĉek poĉe da shvata. –Mislite da je nešto razorilo plastiku?
        –Pa, moglo bi se reći –odgovori biohemiĉar. –To je pojednostavljivanje, naravno, ali...
         –Šta ju je razorilo?
          Biohemiĉar slegnu ramenima. –Neka hemijska reakcija. To je mogla da uĉini kiselina, ili visoka temperatura, ili...
       –Ili?
          –Mikroorganizam, pretpostavljam. Ako postoji neki koji jede plastiku. Ukoliko razumete šta hoću da kaţem.
           –Mislim da vas razumem –odgovori Manĉek.

       Izišao je iz sale i otišao do teleprintera, koji se nalazio u drugom delu zgrade. Ispisao je poruku za grupu »Grĉka vatra« i dao je tehniĉaru da je otpremi. Dok je ĉekao, upita: –Da li je stigao kakav odgovor?
   
         –Odgovor, gospodine? –upita tehniĉar.
        –Od »Grĉke vatre« –objasni Manĉek. Bilo mu je neshvatljivo da još niko nije reagovao na vest o udesu »Fantoma«. Toliko je oĉigledno da su ta dva događaja u vezi...
       –»Grĉke vatre«, gospodine? –upita tehniĉar.
      Manĉek protrlja oĉi. Bio je umoran: moraće da povede raĉuna i drži jezik za zubima.
        –Zaboravite to –uzvrati on.




       Posle razgovora s Piterom Džeksonom, Hol je posetio Bartona. Ovaj je bio u sobi za autopsije i pregledavao uzorke uzete dan ranije.
         – Našli ste nešto? –upita Hol.
        Barton se odmaĉe od mikroskopa i uzdahnu. –Ne, ništa.
         –Stalno razmišljam o ludilu –reĉe Hol. –Razgovor s Džeksonom podsetio me je na to. Veliki broj ljudi u tom mestu poludeo je tokom veĉeri... ili je bar zastranio i zapao u samoubilaĉku psihozu. Mnogi od tih ljudi bili su stari.
       Barton se namršti. –Pa šta?
     –Stari ljudi –objasni Hol –sliĉni su Džeksonu. Oni imaju mnogo nedaća. Tela im propadaju na mnogo naĉina. Pluća su slaba. Srce je slabo. Jetra je oštećena. Krvni sudovi su zakreĉeni.
       –I to menja proces oboljenja?
       –Možda. Stalno se pitam zbog ĉega neka osoba naprasno poludi.
        Barton odmahnu glavom.
          –Ima tu još nešto –nastavi Hol. –Džekson se seća da je ĉuo kako jedna žrtva neposredno pre smrti uzvikuje: »Oh, bože, moja glava«.
        Barton je zurio u prazno. –Neposredno pre smrti?
       –Neposredno.
       –Mislite na krvarenje?
         Hol klimnu glavom. –To je logiĉno –reĉe on. –Vredi bar proveriti.
         Ako je Andromedin soj iz nekog razloga prouzrokovao krvarenje u mozgu, to je moglo dovesti do naglih, neubiĉajenih duševnih poremećaja.
        –Ali mi već znamo da organizam ubija zgrušavanjem ...
         –Da –prekide ga Hol –kod većine ljudi. Ne kod svih. Neki prežive, a neki polude.
        Barton klimnu glavom, iznenada uzbuđen. Ako, pretpostavimo, organizam deluje tako što izaziva oštećenja krvnih sudova, ona bi prouzrokovala zgrušavanje. Kad god se zid krvnog suda pocepa, iseĉe ili sagori –poĉinje zgrušavanje. Prvo bi se trombociti sjatili oko povređenog mesta štiteći ga, spreĉavajući gubitak krvi. Onda bi se prikupila crvena krvna zrnca. Zatim bi fibrinska mreža povezala sve elemente zajedno. I, najzad, zgrušana krv postala bi ĉvrsta i tvrda.
         To je bio normalni redosled.
        Ali ako je oštećenje bilo šire, ako je poĉinjalo u plućima i produţavalo se ...
         –Pitam se –reĉe Hol –da li to naš mikroorganizam napada zapravo zidove krvnih sudova. Ako je tako, dolazi do zgrušavanja. Ali ako je zgrušavanje kod izvesnih osoba spreĉeno, onda mikroorganizam može da razjeda dalje i da kod tih ljudi izazove krvarenje.
        –I ludilo –dodade Barton, zirkajući kroz stakla s uzorcima. Našao je tri s uzorcima iz mozga i pregledao ih.
         Patološke promene bile su oĉigledne. U unutrašnjem sloju cerebralnih sudova nalazile su male zelene naslage. Barton nije sumnjao da bi se pod jaĉim uvećanjem ispostavilo da su heksagonalnog oblika.
        Žurno je pregledao ostala stakla s krvnim sudovima iz pluća, jetre i slezine. U nekoliko navrata otkrio je zelene taĉke na zidovima sudova, ali nigde u tolikoj koliĉini kao u moždanim sudovima.
        Oĉigledno, Andromedinsoj pokazivao je sklonost ka cerebralnoj vaskulaturi. Bilo je nemoguće odgovoriti zašto, ali znalo se da su krvni sudovi u mozgu neobiĉni iz više razloga. Na primer, u okolnostima pod kojima se normalni krvni sudovi šire ili skupljaju –na primer, na velikoj hladnoći ili prilikom telesnog napora –moždana vaskulatura se ne menja nego održava ujednaĉeno stalno snabdevanje mozga krvlju.
        Prilikom telesnog napora, priliv krvi u mišić može se povećati pet do dvadeset puta. Ali mozak uvek ima ujednaĉen priliv –bez obzira da li njegov vlasnik polaže ispit ili drema, cepa drva ili gleda televiziju. Mozak prima istu koliĉinu krvi svakog minuta, sata i dana.
         Nauĉnici nisu znali razlog ovome, ni taĉan sistem autoregulacije krvnih sudova u mozgu. Ali fenomen je bio poznat, i na moždane krvne sudove gledalo se kao na poseban sluĉaj među telesnim arterijama i venama, po neĉemu jasno razliĉit.
        A sada su otkrili mikroorganizam koji je prvenstveno njih razarao.
       Ali kada je o tome bolje razmislio, Bartonu se dejstvo Andromedinog soja nije uĉinilo tako neobiĉno. Na primer, sifilis prouzrokuje zapaljenje aorte, veoma specifiĉnu ĉudnu reakciju. Shistosomijaza, jedna infekcija izazvana parazitima, pokazuje tendenciju da napada krvne sudove u bešici i u crevima –zavisno od vrste.Dakle, takva specifiĉnost nije bila nemoguća.
      – Ali tu postoji još jedan problem –reĉe Barton. –Kod većine ljudi zgrušavanje poĉinje u plućima. Mi to znamo. Verovatno, tamo poĉinje i uništavanje krvnih sudova. Kakva je razlika.
      On ućuta.
        Setio se pacova kojima je dao antikoagulans. Onih koji su uprkos svemu uginuli, ali je Barton propustio da ih secira.
      –Gospode!
       Izvukao je jednog pacova iz hladnjaĉe i rasekao ga: krvario je. Žurno, rasekao je glavu, oslobađajući mozak. Ovde je našao mnogo krvi, koja se širila preko sive površine mozga.
       –Eto vam –reĉe Hol.
       –Ako je životinja normalna, ona umire od zgrušavanja koje poĉinje u plućima. Ali ako je koagulacija spreĉena, onda mikroorganizam nagriza krvne sudove u mozgu i nastupa krvarenje.
       –I ludilo.
        –Da. –Barton je sada bio veoma uzbuđen. –A koagulacija moţže biti spreĉena svakim poremećajem krvne slike. Ili manjkom vitamina K. Sindromom loše apsorpcije. Lošim funkcionisanjem jetre. Oslabljenom sintezom proteina. I usled desetak drugih uzroka.
       –A svi onise ĉešće sreću kod starih osoba –dopuni Hol.
        –Ima li Džekson neku od tih tegoba?
        Holu je trebalo dugo da odgovori. Napokon reĉe: –Ne. Jetra mu je obolela, ali ne ozbiljno.
        Barton uzdahnu. –Onda smo opet na poĉetku.
       –Ne sasvim. Jer i Dţžekson i beba su preživeli. Kod njih nije bilo krvarenja, bar koliko mi znamo. Ostali su netaknuti. Sasvim netaknuti.
      –A to znaĉi?
        –To znaĉi da je nešto spreĉilo primarni proces... drugim reĉima, prodor mikroorganizma u krvne sudove u telu. Andromedin mikroorganizam nije dospeo u pluća ni u mozak. Nije dospeo nikud.
       – Ali zašto?
     –  Znaćemo to –reĉe Hol –kad utvrdimo šta jedan šezdeset devetogodišnji ĉiraš koji pije patoku ima zajedniĉko s dvomeseĉnom bebom.
        –Izgledaju kao sušta suprotnost jedno drugom –primeti Barton.
        –Izgledaju, je li? –reĉe Hol. Proći će sati pre nego što uvidi da mu je Barton dao rešenje zagonetke –ali bezvredno rešenje.


24.Procenjivanje


       Ser Vinston Ĉerĉil jednom je rekao da »istinska genijalnost leži u sposobnosti za procenu neizvesnih, opasnih i protivreĉnih informacija«. U »Grĉkoj vatri« bilo je ĉudno to što je, uprkos fantastiĉnim mogućnostima pojedinih svojih ĉlanova, grupa u celini u nekoliko mahova pogrešno protumaĉila podatke.
        Ĉovek mora da se seti Montenjove opore primedbe: »Ljudi pod pritiskom lude i zaluđuju sami sebe«. Bez sumnje ekipa »Grĉka vatra« bila je izložena pritiscima s mnogo strana, ali ona je takođe bila spremna da ĉini greške. Nauĉnici su ĉak prorekli da bi se to moglo desiti.
        Ono što nauĉnici nisu predvideli bile su zapanjujuće razmere grešaka »Grĉke vatre«. Oni nisu oĉekivali da će završna greška biti kombinacija tuceta malih tragova koje je ekipa propustila i šake kljuĉnih ĉinjenica koje je ispustila.
         Grupa je bolovala od slepila koje je Stoun kasnije opisao na ovaj naĉin: –Bili smo orijentisani problemom. Sve što smo preduzimali i mislili bilo je usmereno ka nalaženju rešenja, leka za Andromedin soj. I, razume se, bili smo usredsređeni na događaje koji su se odigrali u Pidmontu. Smatrali smo: ako ne nađemo rešenje, nikakvog rešenja neće biti i ĉitav svet će na kraju proći kao Pidmont. Sporo smo se oslobađali takvih zabluda.
          Greška je poĉela da dobija ogromne razmere prilikom ispitivanja kultura.
         Stoun i Livit uzeli su iz kapsule na hiljade kultura. One su gajene u najrazliĉitijim atmosferskim i temperaturnim uslovima, pod razliĉitim pritiscima. Rezultate toga mogao je da analizira samo kompjuter.
         Koristeći program RAZVOJ TRANSMATRICA, kompjuter je ispisivao ne ishode svih mogućih kombinacija razvoja nego samo znaĉajne pozitivne i
negativne rezultate. To je ĉinio pošto bi izmerio težinu svake Petrijeve posude i eventualni razvoj ispitao svojim fotoelektriĉnim okom.
        Kada su Stoun i Livit poĉeli da ispituju rezultate, otkrili su nekoliko upadljivih opštih pravaca. Njihov prvi zakljuĉak bio je da podloga za razvoj kulture uopšte nije vaţžna: organizam je podjednako dobro rastao na šećeru, krvi, ĉokoladi, ĉistom agaru ili staklu.

OZNAKA KULTURE:     779.223.187 OZNAKA ATMOSFERE:223
ANDROMEDA                                     OZNAKA OSVETLJENJA: L87
OZNAKA PODLOGE: 779                  ULJ/JAKO
                                                               KONAĈNI  ISPIS  SKANERA


       Primer jednog skanerskog ispisa iz fotoelektriĉnog oka koje je ispitivalo sve podloge za rast. U kružnoj Petrijevoj posudi kompjuter je opazio prisustvo dve zasebne kolonije. Kolonije su »oĉitavane« u segmentima od 2 mm2i po gustim gradirane na skali od jedan do devet.
     Od presudnog znaĉaja bili su gasovi koji su okruživali posude, kao i svetlost.
      Ultraljubiĉasti zraci podsticali su razvoj u svim uslovima. Totalni mrak i do izvesnog stepena infracrvena svetlost koĉili su razvoj.
      Kiseonik je koĉio razvoj u svim uslovima, a ugljen-dioksid ga je podsticao. Azot nije imao uticaja.
       Prema tome, najbolji razvoj bio je postignut u atmosferi sa stopostotnim sadrţžajem ugljen-dioksida, osvetljenoj ultraljubiĉastim zracima. Najslabiji razvoj zabeležen je u ĉistom kiseoniku i potpunom mraku.
       –Šta mislite o ovome? –upita Stoun.
       –Liĉi na sistem za potpunu konverziju –odgovori Livit.
       –Pitam se –uzvrati Stoun.
        Dao je kompjuteru koordinate za zatvoreni sistem razvoja. Zatvoreni sistemi razvoja služili su za prouĉavanje bakterijskog metabolizma merenjem apsorbovanih gasova i hranljivih supstanci, kao i izluĉenih otpadnih produkata. Bili su potpuno izolovani i sadržavali su sve što im je potrebno. Jedna biljka, na primer, u takvom sistemu će konzumirati ugljen-dioksid a ispuštati kiseonik i vodu.
         Kada im je kompjuter predoĉio proraĉun za zatvoreni sistem, otkrili su nešto izuzetno: organizam nije ništa izdvajao. U periodu inkubacije u atmosferi bogatoj ugljen-dioksidom i pod ultraljubiĉastim zracima stalno je rastao dok ne bi konzumirao sav ugljen-dioksid. Rast je tada prestajao. Nije bilo izbacivanja nikakvog gasa niti otpadnih proizvoda.
       Nisu postojali otpadni proizvodi.
      –Izuzetna efikasnost –zakljuĉi Stoun.
      –To se moglo oĉekivati –reĉe Livit.
       Bio je to organizam krajnje adaptiran na svoju sredinu. Konzumirao je sve –nije odbacivao ništa. Savršeno za jalovu egzistenciju u kosmosu. Sekund-dva Stoun je razmišljao o tome, a onda ga je nešto prosto porazilo. I Livita je porazilo u isto vreme.
     –Bože blagi!
       Livit se već mašio telefona.
      – Dajte Robertsona –naredio je. –Dajte ga odmah.
       – Neverovatno –reĉe Stoun tiho. –Nema otpadnih proizvoda. Nije mu potrebna hranljiva podloga. Može da raste u prisustvu ugljenika, kiseonika isunĉeve svetlosti. I ništa više.
      –Nadam se da nismo zakasnili –dopuni Livit, nestrpljivo gledajući ekran na komandnoj tabli kompjutera.
       Stoun klimnu glavom. –Ako ovaj organizam zbilja pretvara materiju u energiju i energiju u materiju –direktno –onda funkcioniše kao mali reaktor.
       –A jedna atomska eksplozija...
        –Nezamislivo –reĉe Stoun –prosto nezamislivo.
        Ekran ožive; na njemu su videli Robertsona, umornog izgleda, kako puši cigaretu.
      –Džeremi, morate mi dati vremena. Nisam uspeo da se probijem do...
     –Ĉujte –reĉe Stoun –želim da uredite da Direktiva 7-12 ne bude sprovedena. To je izuzetno važno: nikakva atomska bomba ne sme da eksplodira u okolini organizma. Doslovce, to je poslednja stvar na svetu koju smemo da uĉinimo.
       U kratkim crtama objasnio je šta je otkrio.
       Robertson zviznu. –Na taj naĉin bismo samo obezbedili fantastiĉno bogatu hranljivu sredinu.
       –Tako je –uzvrati Stoun.
        Problem bogate hranljive podloge zadavao je ĉlanovima ekipe »Grĉka vatra« posebnu muku. Zna se, na primer, da u normalnoj sredini postoje mehanizmi kontrole i ravnoteže. Oni uspevaju da zaustave prekomerni razvoj bakterija.
       Matematiĉki prikazi nekontrolisanog razvoja su zastrašujući. Jedna jedina ćelija bakterije E. coli u idealnim uslovima deli se svakih dvadeset minuta. Na prvi pogled, to nije naroĉito uznemirujuće, ali je ĉinjenica da se bakterije množe geometrijskom progresijom: od jedne postaju dve, od dve postaju ĉetiri, od ĉetiri osam, i tako dalje. Na taj naĉin moguće je demonstrirati da bi, teorijski, u toku jednog jedinog dana samo jedna ćelija E. coli mogla da obrazuje superkoloniju jednaku po veliĉini i težini celoj planeti Zemlji.
      Što se to nikad ne dešava, razlog je jednostavan: razvoj se ne može nastaviti beskonaĉno u »idealnim uslovima«. Hrane nestaje. Kiseonik se i scrpljuje. Lokalni uslovi u koloniji se menjaju i ograniĉavaju porast organizma.
      S druge strane, kad biste imali mikroorganizam sposoban da direktno pretvara materiju u energiju i ako biste ga snabdeli bogatim izvorom energije kao što je atomskaeksplozija ...
        –Preneću vaše preporuke Predsedniku –obeća Robertson. –Biće mu milo kad sazna da je doneo pravilnu odluku u sluĉaju 7-12.
       –Možete mu ĉestitati na njegovoj nauĉnoj dalekovidosti –reĉe Stoun. –U moje ime.
       Robertson se poĉeša po glavi. –Imam neke nove podatke o udesu »Fantoma«. To se desilo u zoni zapadno od Pidmonta, na visini od dvadeset i tri hiljade stopa. Istražna ekipa našla je dokaze o raspadanju koje je pilot pomenuo, ali uništeni materijal bio je neka vrsta plastike. On se depolimerizovao.
      –Šta je istražna ekipa zakljuĉila iz toga?
       –Ne znaju ni sami šta bi kog đavola mogli da zakljuĉe –priznade Robertson. –Ima još nešto. Našli su nekoliko komadića kosti, koja je identifikovana kao ljudska. Delovi mišićne kosti i cevanice. Upadljivo je da su ĉisti –gotovo uglaĉani.
      –Je li meso sagorelo?
       –Ne izgleda tako –uzvrati Robertson.
       Namršten, Stoun se okrete ka Livitu.
      –A kako izgleda?–Izgleda kao ogoljena uglaĉana kost –reĉe Robertson. –Kaţu mi da je to vraški ĉudno. Ima još nešto. Proverili smo kako stoji stvar s Nacionalnom gardom kod Pidmonta. Sto dvanaesta je stacionirana u preĉniku od sto milja i ispostavilo se da su slali patrole u zonu duboku pedeset milja. Imali su ni manje ni više nego sto ljudi zapadno od Pidmonta. Nema smrtnih sluĉajeva.
       –Nema? Potpuno ste sigurni?
       –Apsolutno.
       –Je li bilo ljudi na tlu u zoni koju je »Fantom« nadleteo?
       –Da. Dvanaestorica. Baš oni su bazu obavestili o udesu.
          Izgleda kao da je pad aviona puka sluĉajnost –reĉe Livit.
        Stoun klimnu glavom. Onda se obrati Robertsonu. –Sklon sam da se složim  s Piterom. U odsustvu žrtava na tlu...
       –Možda je to samo u gornjim slojevima vazduha.
        –Možda. Ali mi znamo bar jednu stvar: kako Andromeda ubija. Ona to ĉini koagulacijom. Ni raspadanjem, ni ogoljivanjem kostiju, ni nekim drugim metodom. Zgrušavanjem.
       –U redu –reĉe Robertson. –Da zaboravimo zasad taj avion.
       Posle ovoga razgovor se završio.




        –Mislim da ne bi bilo zgoreg da proverimo kakva je biološka potencija našeg odgajenog organizma –predloţi Stoun.
        –Da probamo neke od njih na pacovu?
         Stoun klimnu glavom. –Da se uverimo da su još virulentni. Da su još oni stari.
        Livit se sloţi. Morali su da se osvedoĉe da organizam nije mutirao, to jest izmenio se u nešto radikalno drugaĉije po svom efektu.
       Upravo su se spremali da poĉnu kada je monitor na Horizontu V zapucketao, a iz zvuĉnika dopro glas: –Doktore Livit. Doktore Livit.
         Livit se odazva. Na ekranu kompjutera ugledao je prijatno lice jednog mladića u belom laboratorijskom mantilu.
        –Da?
       –Doktore Livit, dobili smo vaš elektroencefalogram iz kompjuterskog centra. Siguran sam da je sve to greška, ali... –Njegov glas se prekinu.
        –Da? –progunđa Livit. –Nešto nije u redu?
         –Pa, gospodine, vaši rezultati su oznaĉeni kao stepen ĉetiri, atipiĉni, verovatno dobroćudni. Ali morali bismo opet da proverimo.
         –To je, mora biti, greška –reĉe Stoun.
        –Da –ponovi Livit –mora biti.
         – Nesumnjivo, gospodine, –složi se mladić –ali voleli bismo da ponovo izvršimo snimanje.
         –Ja sam sada priliĉno zauzet –izjavi Livit.
        Stoun se umeša i obrati direktno tehniĉaru: –Doktor Livit će ĉim bude mogao doći da još jednom proverite njegov EEG.
        –Razumem, gospodine –reĉe tehniĉar.
       Kada se ekran zamraĉio, Stoun primeti: –Ima dana kad ova prokleta tekuća praksa ide ĉoveku na živce.
       Upravo su se spremali da otpoĉnu biološko testiranje kultura sa raznih hranljivih podloga kada je kompjuter signalizirao da su pripremljeni preliminarni izveštaji o obavljenoj rendgenskoj kristalografiji. Stoun i Livit napustili su prostoriju da vide rezultate, odlažući tako biološke testove kulture. To je bila nesrećna odluka: da su ispitali podloge, shvatili bi da njihove pretpostavke nisu taĉne i da su na pogrešnom tragu.


25.Vilis


       Analiza rendgenske kristalografije pokazala je da Andromedin mikroorganizam nije saĉinjen od komponenata kao normalna ćelija, koja sadži jedro, mitohondrije i ribozome. Andromeda nije imala podjedinice, manje delove. Umesto toga, izgledalo je da istovetna supstanca obrazuje i zidove i unutrašnjost. Ta supstanca proizvodila je karakteristiĉnu precesionu fotografiju, ili crtež rasipanja rendgenskih zraka.
       Gledajući rezultate, Stoun primeti: –Niz heksagonalnih prstenova.
      –I ništa drugo –dopuni Livit. –Kako to, do đavola, funkcioniše?
       Dva ĉoveka nisu umela da objasne na koji naĉin jedan tako prostorganizam može da koristi energiju za svoj razvoj.
       –Priliĉno uobiĉajena prstenasta struktura –reĉe Livit. –Fenolska grupa, ništa više. Bilo bi logiĉno da je neaktivna.
      –Pa ipak, može da pretvara energiju u materiju.
       Livit se poĉeša po glavi. Opet je mislio na analogiju s gradom i analogiju s moždanom ćelijom. Molekul je bio jednostavan po svojoj gradnji. Kao osnovna jedinica, nije posedovao nikakvu izuzetnu moć. Ali kolektivno –imao je veliku moć.
      –Možda postoji kritiĉni nivo –napomenu on. –Strukturna složenost koja omogućuje ono što nije moguće u sliĉnoj ali jednostavnoj strukturi.
       –Stari argument s mozgom šimpanze –podseti Stoun.
        Livit klimnu glavom. Koliko je moglo da se utvrdi, mozak šimpanze je isto tako složen kao ljudski. Postoje izvesne strukturne nepodudarnosti, ali glavna razlika je u veliĉini: ljudski mozak je veći, s više ćelija i više međusobnih veza.
       A to, na neki suptilan naĉin, diferencira ljudski mozak. Neuropsiholog Tomas Voldrin je jednom ušali rekao da je glavna razlika između mozga šimpanze i ljudskog u tome što »šimpanzu možemo koristiti kao eksperimentalnu životinju, a obratno ne ide«.
       Stoun i Livit mozgali su nad ovim problemom nekoliko minuta, dok nisu stigli do Furijeovih redova gustine elektrona. Ovde je verovatnoća prisustva elektrona u strukturi bila prikazana na karti koja je podsećala na topološku.
       Primetili su nešto ĉudno. Struktura je postojala, ali je zato Furijeovo kartografisanje izgledalo promenljivo.
      –Prosto se stiĉe utisak –reĉe Stoun –da je deo strukture na neki naĉin iskljuĉen.
      –Dakle, nije jedinstvena –primeti Livit.
       Stoun uzdahnu gledajući kartu. –Gorko ţalim što u ekipu nismo doveli jednog struĉnjaka za fiziĉku herniju.
      Neizgovoreni deo primedbe trebalo bi da glasi: »Umesto Hola«.
      Prikaz gustine elektrona u strukturi Andromede, dobijen na osnovu mikrografskih istraživanja. Ovaj prikaz otkriva razliĉitost aktivnosti unutar inaĉe jedinstvene strukture. Snimak dobijen ljubaznošću»Grĉke vatre«

Prikaz gustine elektrona u strukturi Andromede, dobijen na osnovu mikrografskih istraţivanja. Ovaj prikaz otkriva razliĉitost aktivnosti unutar inaĉe jedinstvene strukture.Snimak dobijen ljubaznošću »Grĉke vatre«.Umoran, Hol protrlja oĉi i srknu kafu, ţaleći što nema šećera. Bio je sam u restoranu, u kojem je vladala tišina, ako se izuzme muklo kucanje teleprintera u uglu.Posle izvesnog vremena on ustade i priĊe teleprinteru da bi pogledao rolne hartije, koje je aparat izbacivao. Većina informacija za njega je bila besmislena.Ali tada je ugledao jednu belešku koja je poticala iz programa UPOREĐIVANJE SMRTNIH SLUĈAJEVA. Bio je to novi kompjuterski program za pretraţivanje vesti, koji je registrovao sve znaĉajnije smrtne sluĉajeve prema kriterijumu kojim je »nahranjen«. U ovom sluĉaju kompjuter


je bio upozoren da skuplja vesti o svim smrtima u rejonu Arizona-Nevada-Kalifornija i preštampava ih.Vest koju je proĉitao mogla je proći nezapaţeno da Hol nije razgovarao s Dţeksonom. U vreme kada je razgovor voĊen, Holu se ĉinilo da je nevaţan, da od njega ima malo koristi a da mu je odneo dosta vremena.Ali sada je bio u nedoumici

KRAJ ISPISA
KRAJ PROGRAMA
SVRŠETAK

Hol se prisetio da se policajac Vilis ranije te noći provezao kroz Pidmont –samo koji minut pre nego što je bolest izbila. Provezao se bez zaustavljanja.
A kasnije je poludeo.
     Veza?
     On se dvoumio. Mogla je postojati. Svakako, mogao je da zapazi dosta sliĉnosti: Vilis je imao ĉir, uzimao je aspirine i na kraju je izvršio samoubistvo. 
  To, razume se, nije dokazivalo ništa. Mogao je to biti niz događaja bez ikakve veze. Ali vredelo je proveriti.
    Hol pritisnu dugme na kontrolnoj tabli kompjutera. TV ekran se osvetli i devojka iz centrale, sa slušalicama koje su joj pritiskivale frizuru, uputi mu osmeh.
     –Hoću da razgovaram s naĉelnikom sanitetske službe drumske patrole države Arizona. Za zapadni sektor, ako takav naĉelnik postoji.
     –Da, gospodine, –uzvrati ona poslovno.

      Nekoliko trenutaka kasnije ekran se ponovo osvetli. Bila je to devojka iz centrale. –Pronašli smo doktora Smitsona, koji je sanitetski oficir drumske patrole Arizone zapadno od Flagstafa. On nema televizijski monitor, ali možete razgovarati s njim preko zvuĉnih sredstava veze.

      –Odliĉno –reĉe Hol.

        Ĉulo se pucketanje i mehaniĉko zujanje. Hol pogleda ekran, ali devojka je iskljuĉila zvuk i bila zauzeta odgovaranjem na poziv iz nekog drugog dela laboratorije »Grĉka vatra«. Dok ju je posmatrao, ĉuo je dubok otegnut glas koji je sumnjiĉavo upitao: –Ima li nekoga?
        –Halo, doktore, –odgovori Hol –ovde doktor Mark Hol iz... Feniksa. Javljam se zbog nekih informacija o jednom vašem patroldžiji, policajcu Vilisu.
       – Devojka je rekla da je to neka državna stvar –oteže Smitson. –Je li to taĉno?
 –   Upravo tako. Nama su potrebne ...
      –Doktore Hol, –prekide ga Smitson, i dalje odugovlaĉeći –kako bi bilo da mi kažete ko ste i šta predstavlja vaša agencija?
       Hol shvati da verovatno postoji neki pravni problem u vezi sa smrću policajca Vilisa. Možda je Smitson bio zabrinut iz tog razloga?
       –Nemam ovlašćenja da vam taĉno kažem šta je... –poĉe Hol.
        –Pa onda me ĉujte, doktore. Ja ne dajem informacije preko telefona, a pogotovu ne onda kada tip s druge strane žice neće da mi odgovori u ĉemu je problem.
        Hol duboko udahnu vazduh. –Doktore Smitson, moram da vas pitam ...
       –Pitajte šta vas volja. Žao mi je, ali ja jednostavno neću...
       U tom trenutku na liniji se oglasi jedno zvono i jednoliĉan mehaniĉki glas saopšti:
      –Pažnja, molim. Ovo jes nimak. Monitori kompjutera koji analiziraju kablovske karakteristike ove veze utvrdili su da spoljna strana snima ovaj razgovor na magnetofonsku traku. Sve strane moraju biti obaveštene da je za spoljno registrovanje razgovora koji se vodi preko klasifikovanih vladinih sredstava veze predviđena kazna zatvora u trajanju od najmanje pet godina. Ako se snimanje nastavi, veza će biti automatski prekinuta. Ovo je snimak. Zahvaljujemo.
       Nastala je duga tišina. Hol je mogao da zamisli koliko je Smitsonovo iznenađenje; i sam je to osećao.
       –Kakvo je, do đavola, to mesto odakle se javljate? –upita Smitson napokon.
        –Iskljuĉite magnetofon –reĉe Hol.
       Nastupila je pauza, ĉulo se jedno »klik«, a zatim glas: –U redu, iskljuĉen je.
       –Javljam se iz jednog klasifikovanog vladinog objekta –reĉe Hol.
       –Pa, vidite, gospodine ...
      –Dozvolite da otvoreno govorim –reĉe Hol. –Ovo je stvar od izuzetnog znaĉaja i tiĉe se policajca Vilisa. Nema sumnje da će se povesti sudska istraga o tom sluĉaju, i da ćete i vi biti umešani. Mi ćemo možda moći dokazati da policajac Vilis nije bio odgovoran za svoje postupke, nego da je bio žrtva jednog ĉisto medicinskog problema. Ali to ne možemo da uĉinimo dok nam vi ne kažete šta znate o njegovom zdravstvenom stanju. A ako nam to ne kažete, doktor Smitson, i to vraški brzo, rizikujete da odete u zatvor na dvanaest godina, zbog ometanja zvaniĉne vladine istrage. Nije me briga da li verujete ili ne. Kažem vam to, i bolje biste uĉinili da mi poverujete.
       Sada je pauza bila veoma duga i najzad je stigao otegnut odgovor: –Nema razloga da se uzbuđujete, doktore. Naravno, sada, pošto razumem situaciju...
      –Je li Vilis imao ĉir?
       –Ĉir? Ne. To je tek tako rekao, ili je bilo javljeno da je rekao. Nikad nije imao ĉir, koliko je meni poznato.
        –A neko drugo oboljenje?
         –Šećernu bolest –odgovori Smitson.
         –Šećernu bolest?
         –Da. I to je priliĉno olako shvatao. Utvrdili smo to pre pet-šest godina, kada mu je bilo trideset. Dosta ozbiljan sluĉaj. Prepisali smo mu insulin, pedeset jedinica dnevno; ali kao što rekoh, olako je to shvatio. Jednom ili dvaput dopremili su ga u bolnicu u komi, pošto nije uzimao insulin. Rekao je da mrzi igle. Malo je falilo da ga otpustimo, jer smo se bojali da mu dozvolimo da vozi kola... Plašili smo se da ne dođe do acidoze i da za volanom ne izgubi svest. Pošteno smo ga zaplašili i on je obećao da će paziti. To je bilo pre tri godine i, koliko ja znam, otada je redovno uzimao insulin.
         –Jeste li sigurni?
        –Pa, tako sam bar mislio. Ali kelnerica u onom restoranu, Sali Konover, rekla je jednom našem isledniku da je posumnjala da je Vilis pijan, jer je mogla da oseti alkohol u njegovom dahu. A ja znam izvesno da Vilis u životu nije okusio ni kap pića. Spadao je u one zaista religiozne momke. Nije ni pušio ni pio. Uvek je vodio primeran život. Zato se toliko i jedio zbog svoje šećerne bolesti: smatrao je da to nije zaslužio.
      Hol se opusti u naslonjaĉi. Sada se primakao cilju, potpuno mu se približio. Odgovor je bio na dohvat ruke; konaĉni odgovor, kljuĉ za sve.
      –I poslednje pitanje –reĉe Hol. –Je li Vilis prošao kroz Pidmont one noći kada se ubio?
       –Da. Javio je to radijem. Malo je kasnio po rasporedu, ali je prošao. Zašto? Jesu li posredi neka ispitivanja koja vlada tamo vrši?
        Ne –odgovori Hol, ali je bio siguran da mu Smitson nije poverovao.
       –Pa, ĉujte, mi smo ovde u gadnom škripcu, i ako imate neke informacije koje bi nam ...
        –Ostaćemo u vezi –obeća Hol i prekide razgovor.
        Na ekranu se ponovo pojavi slika devojke iz centrale. –Je li vaš razgovor završen, doktore Hol?
      –Da. Ali potrebno mi je obaveštenje.
      –Kakvo obaveštenje?
      –Želim da saznam jesam li ovlašćen da zatraţim neĉije hapšenje?
       –Proveriću, gospodine. Pod kakvom optužbom?
        –Bez optužbe. Jednostavno, da bude lišen slobode.

        Prošlo je sekund-dva dok je ona gledala na svoju komandnu tablu kompjutera.
        –Doktore Hol, ovlašćeni ste da zatražite zvaniĉno vojno saslušanje svakoga ko je umešan u ovaj projekt. To saslušanje može trajati do dvadeset i ĉetiri ĉasa.
       –Dobro –reĉe Hol –uredite to.–Da, gospodine. Ko je osoba?
       –Doktor Smitson –odgovori Hol.
        Devojka klimnu glavom i ekran se zamraĉi. Hol je žalio Smitsona, ali ne mnogo; ĉovek će se preznojavati nekoliko ĉasova i neće doživeti ništa ozbiljnije. Ali bilo je neophodno da su zaustave glasine o Pidmontu.

    Hol se zavali u naslonjaĉi i poĉe da razmišlja o onome što je ĉuo. Bio je uzbuđen i osećao je da je na pragu vaţnog otkrića.

Tri osobe:
Jedan dijabetiĉar u acidozi zbog toga što je propustio da uzme insulin.
Jedan starac koji je pio patoku i uzimao aspirin, dakle u acidozi.
Jedna beba.

   Od ovih osoba jedna je preţživela nekoliko ĉasova, dok su druge dve preživele duže i verovatno su van opasnosti. Jedna je poludela, druge dve nisu. Na neki naĉin, sve one bile su u vezi.
      Na vrlo jednostavan naĉin.
       Acidoza. Ubrzano disanje. Sadržaj ugljen-dioksida. Zasićenost kiseonikom. Vrtoglavica. Umor. Sve to bilo je nekako logiĉno povezano. A sve troje držalo je kljuĉ da se pobedi Andromeda.
      U tom ĉasu alarmno zvono se oglasi odjekujući prodorno, nametljivo,i istovremeno poĉe da miga jarka žuta svetlost.
       Hol skoĉi i istrĉa iz sobe.

 Crichton Michael, Andromedin soj (nastavak: Romani u nastavcima )

Crichton Michael,Andromedin soj (21. Ponoćno savetovanje , 22.Analiza )

21.Ponoćno savetovanje

         Sreli su se ponovo, u istoj prostoriji, na isti naĉin. Stoun je pogledao ostale i video da su umorni; niko, ukljuĉujući i njega samog, nije dovoljno spavao.
 
    –     Poĉeli smo suviše oštro –reĉe on. –Ne moramo da radimo neprekidno, niti je to poţželjno. Umorni ljudi greše –i u razmišljanju i u postupcima. Uskoro ćemo ispuštati stvari, raditi nepovezano i površno. I pravićemo pogrešne pretpostavke, izvoditi netaĉne zakljuĉke. To ne sme da se desi.

     Ĉlanovi ekipe složili su se da se odmaraju bar tokom šest od dvadeset i ĉetiri ĉasa. To je izgledalo razumno, pošto na površini nije bilo problema; zaraza u Pidmontu bila je zaustavljena atomskom bombom.

   Možda bi i dalje ostali u tom uverenju da Livit nije predložio da se iz datoteke zatraži kodirano ime. Podsetio je da raspolažu jednim organizmom i da je za njega potreban kod. Ostali su se složili.

     U jednom uglu prostorije nalazio se teleprinter s uređajem za automatsko šifrovanje. Kloparao je po ceo dan otkucavajući materijale poslate spolja. Bila je to dvonamenska mašina: materijal za odašiljanje morao je biti kucan malim slovima, dok je primljeni kucan velikim.

       Još od njihovog dolaska na Horizont V niko se nije potrudio da pogleda ulaz teleprintera. Svi su bili prezauzeti; osim toga, većina unetih podataka predstavljala je tekuća vojna saopštenja koja su bila upućivana ekipi »Grĉke vatre«, ali nisu morala da je se tiĉu. »Grĉka vatra« bila je jedna od potcentrala »Kruga hlađenja«, ironiĉno nazvanih »gornjih dvadeset«. Ove potcentrale bile su povezane preko podruma Bele kuće i predstavljale su dvadeset najvažnijih strategijskih taĉaka u zemlji. Među druge potcentrale spadali su Vandenberg, Kenedi, Komanda protivvazdušne odbrane SAD i Kanade, Paterson, Detrik i Virdţžinija Ki.

     Stoun ode do teleprintera i otkuca svoju poruku. Poruka je preko kompjutera upućena u centralnu jedinicu za kodove, stanicu koja je upravljala kodiranjem svih projekata podvedenih pod sistem »Kruga hlađenja«.

Prenos poruka tekao je ovako:

otvorite liniju za prenos
POTVRĐENO NAVEDITE POREKLO
stoun projekt grĉka vatra
NAVEDITE PRIMAOCA
centralna jedinica za kodove
POTVRĐENO CENTRALNA JEDINICA ZA KODOVE
poruka sledi
PREDAJTE
izolovali vanzemaljskl organizam donet prilikom povratka sonde sedam
želimo kod za organizam kraj poruke
PRIMLJENO

       Posle ovoga nastala je duga pauza. Teleprinter s automatskim uređajem za šifrovanje zujao je i kvrckao, ali nije ništa otkucao. Najzad, mašina poĉe da izbacuje poruku na dugaĉkoj papirnoj traci:

PORUKA IZ CENTRALNE JEDINICE ZA KODOVE SLEDI POTVRĐEN PRIJEM
VESTI O NOVOM ORGANIZMU MOLIMO KARAKTERIZACIJU
KRAJ PORUKE

Stoun se namršti. »Ali, mi ne znamo dovoljno«. Međutim, teleprinter je bio nestrpljiv:

PREDAJTE ODGOVOR CENTRALNOJ JEDINICI ZA KODOVE

         Trenutak kasnije, Stoun je otkucao: sledi poruka centralnoj jedinici za kodove

ne možemo da ga okarakterišemo u ovom trenutku ali
predlažemo probnu klasifikaciju kao bakterijskog
soja
kraj poruke
PORUKA IZ CENTRALNE JEDINICE ZA KODOVE SLEDI
POTVRĐEN ZAHTEV ZA KLASIFIKACIJU BAKTERIJE
OTVARA SE NOVA KATEGORIJA KLASIFIKACIJE
PREMA REFERENTNOM STANDARDU ICDA
KOD ZA VAŠ ORGANIZAM BIĆE ANDROMEDA
KOD ĆE SE ĈITATI ANDROMEDIN SOJ
REGISTROVANO PO LISTI ICDA KAO 053.9
(NESPECIFIKOVANI ORGANIZAM) DALJNA REGISTRACIJA KAO
E866 (AVIONSKA NESREĆA) OVA REGISTRACIJA JE NAJBLIŽA UVEDENIM KATEGORIJAMA

       Stoun se osmehnu. »Izgleda da se mi ne uklapamo u uvedene kategorije«.
      On otkuca odgovor:

razumeli kodiranje kao andromedin soj
prihvatamo
kraj poruke
PRIMLJENO

–Pa –reĉe Stoun –to bi bilo sve.

       Barton je preturao po trakama papira iza teleprintera. Uređaj je poruke ispisivao na dugaĉkim rolnama papira, koje su padale u jednu kutiju. Bilo je tu na desetine jardi hartije koju niko nije pogledao. On ćutke proĉita jednu poruku, otcepi je od ostatka trake i pruži Stounu.

1134/443/KK/Y-U/9
STATUS INFORMACIJE
PREDAJA ZA SVE STANICE
KLASIFIKACIJA STROGO POVERLJIVO
ZAHTEV ZA DIREKTIVU 7-12 DANAS PRIMLJEN KOD IZVRŠNIH ORGANA I SAVETA NACIONALNE BEZBEDNOSTI –KOBRA
POREKLO VANDENBERG/GRĈKA VATRA
U SARADNJI SA  NASA/AMC
PRVI ODGOVORI RUKOVODILAC MANĈEK, ARTUR, MAJOR SAD
NA ZATVORENOJ SEDNICI OVA DIREKTIVA NIJE STUPILA NA
SNAGU
KONAĈNA ODLUKA ODLOŢENA ZA DVADESET I ĈETIRI DO ĈETRDESET
I OSAM  ĈASOVA
PREISPITIVANJE POSLE TOG ROKA
SADA JE U TOKU ALTERNATIVNO RAZVIJANJE
JEDINICA PREMA DIREKTIVI 7-11
BEZ NAJAVE
KRAJ PORUKE
SVIM STANICAMA
KLASIFIKACIJA STROGO POVERLJIVO
KRAJ PREDAJE

      Ekipa je s nevericom zurila u poruku. Dugo vremena niko nije progovorio. Najzad Stoun prevuĉe prstom preko gornje ivice lista i tiho reĉe:
       –Ovo nosi broj 443. To znaĉi da se radi o specijalnoj predaji. Trebalo je da ovde dole zvoni.
      –Na ovom teleprinteru nema zvona –reĉe Livit. –Samo na Horizontu I u sektoru pet. Ali oni su dužni da nas obaveste kad god...
      –Dajte vezu sa sektorom pet –prekide ga Stoun.

        Deset minuta kasnije, užasnuti narednik Morisdao je Stounu vezu s Robertsonom, šefom Predsednikovog Nauĉnog savetodavnog odbora, koji se nalazio u Hjustonu.
      Nekoliko minuta Stoun je razgovarao s Robertsonom, koji je isprva izrazio ĉuđenje što mu se već ranije niko nije javio iz »Grĉke vatre«. Zatim se razvila žestoka diskusija o Predsednikovoj odluci da ne odobri Direktivu 7-12.–
      Predsednik ne veruje nauĉnicima –reĉe Robertson. –Ne oseća se prijatno u njihovom društvu.
       –Vaš je posao da se oseća prijatno –odgovori Stoun. –A vi ga niste dobro obavili.
     –Džeremi...
     –Postoje samo dva izvora kontaminacije –reĉe Stoun. –Pidmont i ovaj objekt. Mi ovde smo adekvatno zaštićeni, ali Pidmont...
      –Džeremi, slažem se da je bomba trebalo da bude baĉena.
      –Onda ga obrađujte. Ostanite mu na grbaĉi. Naterajte ga da odobri 7-12 što je pre moguće. Možda je već prekasno.

      Robertson odgovori da hoće i da će ih pozvati telefonom. Pre nego što je prekinuo vezu, dodao je: –Uzgred, imate li neku ideju o »Fantomu« ?
     –O ĉemu?
      –O »Fantomu« koji se srušio u Juti.

      Nastao je trenutak zbunjenosti pre nego što su ĉlanovi grupe »Grĉka vatra« shvatili da su propustili još jednu važnu teleprintersku vest.

      –Redovni nastavni zadatak. Ipak, mlaznjak je zalutao u vazdušni prostor iznad blokirane zone. To je zagonetka.
      –Još neki podaci?
       –Pilot je rekao nešto kao da mu se cev za dovod vazduha topi. Vibracije ili tome sliĉno. Njegova poslednja saopštenja bila su dosta ĉudna.
       –Kao da je lud? –upita Stoun.
       –Da, baš tako –odgovori Robertson.
       –Je li na mesto udesa upućena ekipa?
       –Da. Ĉekamo obaveštenja od njih. Mogu stići svakog ĉas.
       –Prosledite ih –reĉe Stoun. A zatim zastade. –Ako je data Direktiva 7-11 umesto Direktive 7-12, onda se u rejonu oko Pidmonta nalaze trupe.
       –Da, Nacionalna garda.
       –To je jezivo glupo –reĉe Stoun.
      –Ĉujte, Džeremi, slažem se ...
       –Kad prvi od njih umre –nastavi Stoun –hoću da znam kada i kako je umro. I, što je naroĉito važno, gde.Vetar je tamo pretežno istoĉni. Ako poĉnete da gubite ljude zapadno od Pidmonta....
       –Pozvaću vas, Džeremi, –obeća Robertson.

     Razgovor je završen i ekipa je, vukući noge, napustila sobu za savetovanja. Hol je ostao još koji trenutak pregledajući neke rolne papira u kutiji i ĉitajući poruke. Većina mu je bila nerazumljiva: ĉudna mešavina besmislenih saopštenja i kodova. Posle izvesnog vremena je odustao; uĉinio je to taman pre nego što je stigao do preštampane vesti koja se ticala neobiĉne smrti policajca Martina Vilisa iz drumske patrole u Arizoni.




Dan ĉetvrti

Širenje

22. Analiza

         Pod novim pritiskom, zbog ograniĉenog vremena, rezultati spektrometrije i analize aminokiselina, ranije od perifernog interesa, odjednom su dobili poseban znaĉaj. Gajena je nada da će ove analize, bar u opštim crtama, odgovoriti na pitanje koliko je Andromedin mikroorganizam stran u odnosu na zemaljske oblike života.
      Zato su Livit i Barton s interesovanjem posmatrali izlazne podatke o masenoj spektrometriji –kolone brojeva ispisane na zelenom papiru.
      Komadić crne stene sadrţžavao je vodonik, ugljenik i kiseonik, sa znatnim koliĉinama sumpora, silicijuma i selena, kao i tragove nekoliko drugih elemenata.
      Zelena pega, s druge strane, sadržavala je vodonik, ugljenik, azot i kiseonik. Ništa drugo. Njima dvojici izgledalo je ĉudno što su komadić stene i zelena pega tako sliĉnog hemijskog sastava. I bilo je ĉudno što zelena pega sadrži azot, dok ga u steni nema.
      Zakljuĉak se sam nametao: »crna stena« uopšte nije bila stena, nego neka vrsta materijala sliĉnog zemaljskom organskom životu. Bilo je to nešto blisko plastici.
      A zelena pega, za koju su pretpostavljali da je živa, bila je saĉinjena od elemenata, po gruboj proceni, u istoj razmeri kao kod živih bića na Zemlji. Ta ista ĉetiri elementa –vodonik, ugljenik, azot i kiseonik –na Zemlji su zastupljena s 99 odsto u svim živim organizmima.

Ljudi su bili ohrabreni ovim rezultatima, koji su nagoveštavali sliĉnost izmeĊu zelene pege i ţivota na Zemlji. Ali njihove nade bile su kratkotrajne kada su se okrenuli analizi aminokiselina:


IZLAZNI PODACI O ANALIZI AMINOKISELINA
ŠTAMPANJE
UZORAK 1 –CRNI OBJEKT NEPOZNATOG POREKLA –
UZORAK 2 –ZELENI OBJEKT NEPOZNATOG POREKLA
                                                      –UZORAK 1     UZORAK 2

NEUTRALNEAMINOKISELINE

GLICIN                                             00.00                 00.00
ALANIN                                           00.00                  00.00
VALIN                                               00.00                 00.00
IZOLEUCIN                                     00.00                 00.00
SERIN                                               00.00                 00.00
TREONIN                                          00.00                00.00
LEUCIN                                             00.00                00.00

AROAMTIĈNE AMINOKISELINE

FENILALANIN                                00.00                00.00


TIROZIN                                          00.00                 00.00
TRIPTOFAN                                    00.00                 00.00

SUMPORNE AMINOKISELINE

CISTIN                                            00.00                    00.00
CISTEIN                                          00.00                   00.00
METIONIN                                      00.00                   00.00

SEKUNDARNE AMINOKISELINE

PROLIN                                           00.00                     00.00

HIDROKSIPROLIN                        00.00                    00.00

DIKARBONSKE AMINOKISELINE

ASPARAGINSKA KISELINA         00.00                  00.00
GLUTAMINSKA KISELINA          00.00                  00.00

OSNOVNEAMINOKISELINE

HISTIDIN                                          00.00                  00.00
ARGININ                                           00.00                 00.00
LIZIN                                                  00.00                 00.00
HIDROKSILIZIN                              00.00                  00.00
UKUPNI SADRŽAJ AMINOKISELINA  00.00         00.00

KRAJ ŠTAMPANJA
KRAJ PROGRAMA
–STOP

 ––Isuse –uzviknu Livit zureći u list. –Pogledajte ovo!
–Nema aminokiselina –primeti Barton. –Nema proteina.
–Život bez proteina –izusti Livit, odmahujući glavom; izgledalo je da se ostvaruju njegove najstrašnije sumnje.

     Na Zemlji organizmi su evoluirali zato što su nauĉili da biohemijske reakcije sprovode na malom prostoru uz pomoć proteinskih enzima. Biohemiĉari su sada uĉili da kopiraju te reakcije, ali samo tako što su izolovali jednu reakciju od ostalih.
       Žive ćelije su drugaĉije. Tu se na maloj površini odigravaju reakcije koje osiguravaju energiju, rast i pokret. Nema separacije i ĉovek to ne može da kopira, baš kao što ne može da pripremi potpun obed –od aperitiva do dezerta –tako što će sve potrebne sastojke pomešati u jednu veliku posudu, skuvati ih i nadati se da će kasnije odvojiti pitu s jabukama od umaka sa sirom.
     Ćelije mogu da izvode stotine separatnih reakcija koristeći enzime. Svaki enzim je kao jedan radnik u kuhinji, koji obavlja samo jedan posao. Kao što
pekar ne može da isprži šniclu, tako ni majstor kraj roštilja ne može da pomoću svog pribora pripremi aperitiv.
     Ali enzimi su korisni u još jednom pogledu. Oni omogućuju hemijske reakcije koje se inaĉe ne bi odigrale. Jedan biohemiĉar može da kopira reakcije koristeći veliku toplotu ili veliki pritisak ili jake kiseline. Međutim, ljudsko telo ili pojedinaĉna ćelija ne mogu da tolerišu takve ekstreme u svojoj sredini. Enzimi, provodadžije života, pomažu da se hemijske reakcije odigravaju pri telesnoj temperaturi i na atmosferskom pritisku.
     Enzimi su neophodni za život na Zemlji. Ali ako je neki drugi oblik života nauĉio da opstane bez njih, morao je da evoluira na potpuno drugaĉiji naĉin.
       Prema tome, imali su posla s totalno stranim organizmom.
      A to je opet znaĉilo da će analiza i neutralizacija trajati mnogo, mnogo duže.




       U sobi s oznakom MORFOLOGIJA Džeremi Stoun izvadio je malu plastiĉnu kapsulu u kojoj se ugnezdila zelena pega. Stavio je sada stvrdnutu kapsulu u mengele, stegao ih i poslužio se zubarskim svrdlom da sljušti plastiku dok se nije ukazao zeleni materijal.
       To je bio delikatan postupak i iziskivao je više minuta strpljivog rada. Pri kraju tog vremena Stoun je zgulio plastiku na takav naĉin daje ostala piramida od plastike sa zelenom pegom na vrhu.
        Odvrnuo je mengele i izvadio plastiku. Odneo ju je do mikrotoma, noža s obrtnim seĉivom, i isekao veoma tanke listiće plastike i uklješteno zeleno tkivo. Ti režnjevi bili su okrugli; s komada plastike padali su u posudu s vodom. Debljina reţžnja mogla se oceniti po tome kako je reflektovao svetlost: ako je svetlost bila bledosrebrnasta, bio je suviše debeo; nasuprot tome, ako su se na njemu prelamale sve dugine boje, imao je pravu debljinu, od svega nekoliko molekula.
       Kada je Stoun odvojio pogodni komadić tkiva, brižljivo ga je podigao pincetom i stavio na malu okruglu bakarnu rešetku. Ovo je, pak, uložio u metalno dugme. Najzad, dugme je stavio u elektronski mikroskop, kojeg je zatim zatvorio.
      Elektronski mikroskop koji je korišćen u laboratoriji »Grĉke vatre« bio je BVJ model JJ-42. Bio je to aparat velike jaĉine, s dodatkom za rezoluciju slike. Princip rada elektronskog mikroskopa dosta je jednostavan: funkcioniše baš kao optiĉki mikroskop, ali umesto da fokusira svetlosne zrake, fokusira snop elektrona. Svetlost se fokusira soĉivom ili krivim staklom; elektroni se fokusiraju magnetskim poljima.
        Stoun priguši svetlosti u sobi i ukljuĉi mlaz elektrona. Zatim podesi nekoliko skala da bi fokusirao snop. U magnovenju slika se izoštri, zelena i crna na ekranu.
     Bilo je to neverovatno.
     Džeremi Stoun uhvati sebe kako zuri u izdvojenu jedinicu organizma. Bio je to savršeni šestougaonik, koji se na svim stranama preplitao s drugim šestougaonicima. Unutrašnjost šestougaonika bila je podeljena na klinove, koji su se sretali taĉno u centru strukture. Spoljni izgled bio je akuratan, s nekom vrstom matematiĉke preciznosti koju nije mogao da poveže sa ţivotom na Zemlji.
       To je izgledalo kao kristal.
       On se osmehnu: to će se dopasti Livitu. Livit je voleo spektakularne, najneverovatnije stvari. Livit je takođe ĉesto razmatrao mogućnost života zasnovanog na nekoj vrsti kristala, gde bi se pojavio u nekom pravilnom obliku.
      Odluĉio je da pozove Livita.

      Jedan od prvih Stounovih crteža heksagonalne strukture Andromedinog soja. Snimak dobijen Ijubaznošću projekta »Grĉka vatra«.


       Ĉim je stigao, Livit reĉe: –Pa, evo odgovora kojeg smo tražili.
      –Odgovora na šta?
      –Što se tiĉe pitanja kako ovaj organizam funkcioniše, video sam rezultate spektrometrije i analize aminokiselina.
       –I?
       –Organizam je saĉinjen od vodonika, ugljenika, kiseonika i azota. Ali uopšte nema aminokiselina. Nijednu. Što znaĉi da nema proteina kakve mi poznajemo i nema enzima. Pitao sam se kako može da opstane kad nije zasnovan na proteinima. Sada znam.
       –Kristalna struktura.
        –Liĉi na to –reĉe Livit piljeći u ekran. –U tri dimenzije to je verovatno heksagonalna ploĉa, kao komad crepa. Osmostrana ploĉa, s gornjom i
donjom plohom u obliku šestougaonika. Unutra one klinaste pregrade vode u centar.
      –One bi mogle dobro da posluže za separaciju biohemijskih funkcija.
       –Da –uzvrati Livit i namršti se.
        –Nešto nije u redu?

     Livit je razmišljao pokušavajući da se seti neĉega što je zaboravio. Jednog sna o kući i gradu. Naprezao je mozak za trenutak, a onda je zamisao poĉela da mu se vraća. Jedna kuća i jedan grad. Funkcija izdvojene kuće i njena funkcija u gradu.
        Sve se vratilo.
   
         –Znate –reĉe on –zanimljiv je naĉin na koji je ova jedinica povezana s ostalima koje je okruţžuju.
        –Pitate se da li vidimo deo višeg organizma?
       –Taĉno. Da li je ova jedinica sama sebi dovoljna, kao bakterija, ili predstavlja deo većeg organa ili većeg organizma. Na kraju krajeva, kad vidite jednu ćeliju jetre, možete li da pogodite iz kakvog organa potiĉe? Ne. A kakva korist od jedne moždane ćelije bez ostatka mozga?
       Stoun je dugo zurio u ekran. –Priliĉno neobiĉan par analogija. Zato što jetra može da se regeneriše, može da raste, ali mozak ne.
       Livit se osmehnu. –Informaciona teorija.
       –Ĉovek mora da pomisli na nju –potvrdi Stoun.
       Informaciona teorija poticala je od Džona Semjuelsa, inženjera specijalizovanog za komunikacije. U govoru na Petoj godišnjoj konferenciji o astronautici i komunikacijama, izneo je neke teorije o naĉinu koji bi jedna vanzemaljska kultura mogla odabrati da kontaktira s drugim kulturama. Tvrdio je da su i najnapredniji koncepti komunikacija pri sadašnjoj zemaljskoj tehnologiji nezadovoljavajući i da će savršenije civilizacije naći bolje metode.
         –Pretpostavimo da jedna civilizacija želi da pretraži svemir –govorio je on. –Pretpostavimo da oni žele da imaju neku vrstu »glasnika« na galaktiĉkom nivou, da bi formalno najavili svoje postojanje. Oni žele da rasture informacije, tragove o svom postojanju, u svim pravcima. Koji je najbolji naĉin da to uĉine? Radio? Teško: radio je suviše spor, suviše skup i kratkog veka. Jaki signali oslabe posle nekoliko milijardi milja. Televizija je još gora. Proizvodnja svetlosnih zraka fantastiĉno je skupa. Ĉak i ako bi neko otkrio naĉin da izazove eksploziju ĉitave zvezde, da razori jedno sunce kao neku vrstu signala, to bi bilo preskupo.
Pored toga što iziskuju troškove, svi ovi metodi imaju tradicionalni nedostatak svake vrste zraĉenja: snaga im opada s rastojanjem. Jedna sijalica može biti nepodnošljivo svetla na razdaljini od deset stopa, može biti snažna na hiljadu stopa i vidljiva na deset milja. Ali na milion milja ona je potpuno mraĉna, jer energija zraĉenja opada s ĉetvrtim stepenom radijusa. Jednostavan, nepobitan fiziĉki zakon.
     Zato nećete upotrebiti fiziku da prenesete svoj signal. Iskoristićete biologiju. Stvorićete sistem komunikacije koji ne slabi s rastojanjem, nego posle milion milja ostaje isto tako snažan kao na svom izvoru.
    Ukratko, izumećete jedan organizam da prenese vašu poruku. Organizam će biti samoumnožavajući, jeftin i proizvodiće se u fantastiĉnom broju. Za nekoliko dolara moći ćete proizvoditi milijarde tih organizamai razaslati ih po svemiru. To će biti žilave, otporne klice, sposobne da podnesu surovost svemira; moći će da rastu, dele se i množe. U toku nekoliko godina postojaće bezgraniĉan broj mikroorganizama u Galaksiji i žuriće u svim pravcima ĉekajući da uspostave kontakt s drugim oblicima života.
      A kad to uĉine? Svaki mikroorganizam nosiće u sebi mogućnost da se razvije u celovit organ ili celovit organizam. Oni će, po susretu sa živim bićima, poĉeti da rastu u kompletne mehanizme za komuniciranje. To je kao razašiljanje milijarde moždanih ćelija od kojih je svaka sposobna da pod odgovarajućim okolnostima izraste u potpuni mozak. Tek izrasli mozak obratio bi se tada novoj civilizaciji –obavestio je o prisustvu druge i sugerisao naĉine na koje se može uspostaviti kontakt.
      Semjuelsova teorija o informacionoj klici izazvala je veselost među nauĉnicima-praktiĉarima, ali sada nije smela da bude tek tako odbaĉena.
        –Pretpostavljate li –upita Stoun –da se to već razvija u nekakav organ za komuniciranje?
      –Mođda će nam hranijive podloge reći više –odgovori Livit.

       –Ili rendgenska kristalografija –reĉe Stoun. –Odmah ću je zatražiti

         Horizont V imao je opremu za rendgensku kristalografiju, iako se u vreme planiranja objekta vodila žestoka prepirka o tome da li je neophodna. Rendgenska kristalografija predstavlja najmoderniji, najsloženiji i najskuplji metod strukturne analize u savremenoj biologiji. Unekoliko je sliĉna elektronskoj mikroskopiji, ali je otišla jedan stepen više. Zbog veće osetljivosti njome se materija može ispitivati dublje –doduše, uz velike troškove u pogledu vremena, pribora i radne snage.
       Biolog R. A. Janek jednom je rekao: »Ukoliko je vidik veći, veći su i troškovi«. Pri tom je mislio da svakoj mašini koja ĉoveku omogućava da vidi finije i manje uoĉljive detalje cena raste brže nego njena moć razdvajanja. Ovu surovu stranu istraţživanja prvi su otkrili astronomi, koji su s bolom uvideli da je izgradnja jednog teleskopa s ogledalom preĉnika dvesta inĉa kudikamo teža i skuplja od konstruisanja teleskopa s ogledalom preĉnika sto inĉa.
      Ovo je podjednako važilo i u biologiji. Optiĉki mikroskop, na primer, tako je mali aparat da ga neki tehniĉar može lako poneti u jednoj ruci. Može da prikaže ćeliju, i za tu pogodnost nauĉnik plaća oko 1.000 dolara.
     Elektronski mikroskop može da prikaže male strukture unutar ćelije. To je veliki uređaj i košta do 100.000 dolara.
     Nasuprot tome, rendgenska kristalografija moţe da prikaže pojedine molekule. Nauka se pomoću nje približila fotografisanju atoma koliko je to bilo moguće. Ali uređaj ima dimenzije većeg automobila, ispunjava celu jednu prostoriju, iziskuje specijalno obuĉene operatore i potreban mu je kompjuter za analizu rezultata.
      Razlog je u tome što se rendgenskom kristalografijom ne dobija direktna vizuelna slika posmatranog objekta. U tom pogledu aparat nije mikroskop i funkcioniše drugaĉije i od optiĉkog i od elektronskog mikroskopa.
      Ovaj aparat stvara difrakcioni crtež, a ne uobiĉajenu sliku. Crtež se pojavljuje kao skup geometrijskih taĉaka na foto-ploĉi, sam po sebi priliĉno misteriozan. Korišćenjem kompjutera moţe da se analizira crteţ sastavljen od taĉaka i tako dobiju informacije o strukturi.
     Bila je to relativno nova nauka, koja je zadržala staromodno ime. Kristali su sada retko korišćeni; izraz »rendgenska kristalografija« poticao je iz vremena kada su kristali uzimani kao uzorci za probe. Kristali imaju pravilnu strukturu, pa je zato lakše analizirati taĉkasti crtež dobijen pomoću snopa rendgenskih zraka upravljenih na kristal. Ali u novije vreme rendgenski zraci koriste se za ispitivanje nepravilnih objekata svakojakih vrsta. Zraci se pri tom odbijaju pod razliĉitim uglovima.

         Kompjuter može da »ĉita« fotografsku ploĉu, meri uglove i na osnovu toga određuje oblik objekta koji je izazvao određenu refleksiju. Kompjuter »Grĉke vatre« vršio je beskonaĉne i jednoliĉne proraĉune. Da su to ljudi obavljali ruĉno, utrošili bi godine, možda vekove. A kompjuter je to radio za nekoliko sekundi.




      –Kako se osećate, gospodine Džekson? –upita Hol.

      Starac žmirnu i pogleda Hola u njegovom plastiĉnom odelu.
      –Dobro. Ne najbolje, ali dobro.
       On se suvo osmehnu.
      –Jeste li raspoloženi za kraći razgovor?
       –O ĉemu?
       –O Pidmontu. 
      –Šta o Pidmontu?
        –O onoj noći –odgovori Hol. –Noći kada se sve odigralo.
        –Pa, reći ću vam. Živeo sam u Pidmontu celog ţživota. Malo sam putovao... skoknuo do Los Anđelosa ili Friska. Na istoku sam stigao do Sent Luisa, što je za mene puna kapa. Ali Pidmont, tu sam živeo. I rekao sam vam ...
       –O onoj noći kada se sve odigralo –ponovi Hol.
       Starac okrete glavu u stranu. –Ne želim da mislim o tome.
          –Morate da mislite o tome.
          –Ne.Kraće vreme i dalje je gledao u strahu, a onda se ponovo okrenuo ka Holu. –Svi su pomrli, je li?
          –Ne svi. Još jedan je preživeo. –Hol pokaza krevetac pored Džeksona.

       Dţžekson se upilji u gomilu pokrivaĉa. –Ko je to?
        –Jedna beba.
         –Beba? Mora biti Riterovo dete. Džejmi Riter. Sasvim mali, je li?
        –Oko dva meseca.
         –Da, to je on. Pravi mali drekavac. Kao i njegov otac. Stari Riter mnogo je galamio, a iver ne pada daleko od klade. Mali je urlao po celo jutro, dan i noć. Roditelji nisu smeli da drže otvorene prozore, sve zbog tog urlanja.
        –Ima li još nešto neobiĉno u vezi s Džejmijem?
       –Ništa. Zdrav je kao dren, osim što urla. Sećam se da se one noći drao k‘o sam crni Đavo.
         –Koje noći? –upita Hol.
         –Onda kada je Ĉarli Tomas doneo onu prokletu stvar. Svi smo je videli, dakako. Naišla je s neba k‘o zvezda, sva sjajna, i pala severno od mesta. Svi su bili uzbuđeni, a Ĉarli Tomas odvezao se da je donese. Vratio se dvadeset minuta kasnije s onom stvari u prtljažniku svog kombija marke »Ford«. Nova novcata kola. Grdno se ponosi tim kombijem.
      –Šta se zatim desilo?
       –Pa, svi smo se okupili i zijali. Mislili smo da je, mora biti, jedna od onih svemirskih stvari. Ani je govorila da je s Marsa, ali znate kakva je Ani. Ima dana kad pusti mašti na volju. Mi ostali nismo verovali da je s Marsa. Nagađali smo da je to nešto poslato iz Kejp Kanaverala. Znate, ono mesto u Floridi odakle puštaju rakete?
       –Da. Nastavite.
       –Elem, kad smo to isterali na ĉistac, nismo znali šta da radimo. U Pidmontu se takve stvari nisu ranije dešavale, znate. Hoću da kažem, bio je jednom neki turista s kuburom koji je pucao na motel »Poglavica Komanĉa«, ali to se dogodilo još ĉetrdeset osme, a osim toga bio je to vojnik koji nije više imao novca za piće, pa mu je pao mrak na oĉi. Ženska ga je ostavila dok je bio u Nemaĉkoj ili na nekom drugom prokletom mestu. Niko mu to nije uzeo za zlo; razumeli smo kako mu je. Ali odonda se ništa nije desilo, poštenja mi. Miran grad. Sviđao nam se takav, mislim.
       –Šta ste uradili s kapsulom?
       –Pa, nismo znali šta ćemo snjom. A1 je rekao da je otvorimo, ali mi smo se nećkali, naroĉito zbog toga što su unutra mogle biti neke nauĉne stvari,pa smo se razmišljali. A onda Ĉarli, koji je tu stvar prvi i doneo, Ĉarli dakle reĉe, ̳ajd da je damo doktoru; mislio je na doktora Benedikta. On je lekar u našem mestu. štaviše, neguje i one iz okoline, i Indijance. Dobar je ĉovek i završio je škole. Jeste l‘ videli one diplome na zidovima? Pa, mislili smo da će doktor Benedikt znati šta da poĉne s tim. Tako smo mu odneli stvar.
      –Kada je to bilo?
      –Tu negde oko pola osam.
        –Šta je Benedikt uradio sa satelitom?
      –Uneo ga je u kuću. Niko od nas nije ga ponovo video. Znate, sve je poĉelo oko osam, pola devet. Bio sam na benzinskoj pumpi i priĉao s Alom, koji je te noći radio. Hladna noć, ali sam hteo da priĉam i ne mislim na bol. I da uzmem malo soda-vode iz aparata da sperem aspirin. Bio sam odozgo još i žedan; od procetka ĉovek uvek ožedni, znate.
       –Pili ste te noći patoku?
        –Tu negde oko šest sati gucnuo sam malo, ne lažem.
       –Kako ste seosećali?
         –Pa, dok sam bio s Alom, dobro sam se osećao. Malo mi se mantralo i stomak me boleo, ali sam se dobro osećao. A1 i ja sedeli smo u njegovoj kancelariji, znate, priĉali, kad najednom on povika: »Oh, bože, moja glava!«. Skoĉio je, istrĉao napolje i pao. Baš nasred ulice, i nije više ni zucnuo.

     Elem, nisam znao šta mu je. Mislio sam da je srce ili kap, ali bio je suviše mlad za takvo što, pa sam pošao za njim. Ali on je bio mrtav. Onda... svi su poĉeli da izlaze. Mislim da je gospođa Lengdon, udova Lengdon, bila sledeća. Posle se više ne sećam; bilo ih je toliko. Izgledalo je da prosto vrve napolje. Samo bi se uhvatili za grudi i pali k‘o da su se okliznuli. Jedino što posle nisu ustajali. I niko da izusti ni reĉ.
      –Šta ste mislili?
        –Nisam znao šta da mislim ... sve je bilo tako vraški ĉudno. Prepao sam se, pošteno vam kažem, ali sam pokušao da ostanem miran. Nisam mogao, naravno. Moje staro srce je lupalo i stezalo se i skakalo. Prepao sam se. Mislio sam da su svi mrtvi. Onda sam ĉuo kako beba plaĉe, pa sam znao da ne mogu baš svi biti mrtvi. A tada sam video generala.
      –Generala?
       –Oh, mi smo ga samo tako zvali. Nije on bio general; samo je bio u ratu, i voleo je da se toga sećamo. Dakle, on je stariji od mene. Dobar ĉovek, Piter Arnold. Ĉvrst k‘o stena celog života. Vidim kako stoji na tremu, u uniformi od glave do pete. Mraĉno je, ali ima meseĉine. On me primećuje na ulici i pita: »To si ti, Piter?«. Nas dvojica smo imenjaci, razumete? I ja kažem: »Da, taj sam«. A on pita: »Šta se kog đavola dešava? Jesu li Japanci došli?«. I ja mislim: baš je ĉudno što to kaže. On dodaje: »Mislim da su to Japanci; došli su da nas sve pobiju«. A ja ću: »Piter, jesi li šenuo«. On odgovara da se ne oseća dobro i ulazi unutra. Jamaĉno da je šenuo, jer je pucao u sebe. Ali i drugi su šenuli. Bila je to boleština.
       –Otkud znate?
       –Ljudi se ne samospaljuju niti sami sebe dave ako imaju pameti u glavi, zar ne? Sav narod u gradu bio je dobar, normalan do te noći. A onda su svi poludeli.
    –Šta ste vi uĉinili?
       –Mislio sam da sanjam, da sam suviše popio. Tako sam otišao kući i legao misleći da će mi izjutra biti bolje. Tu negde oko deset sati ĉujem šum kola i evo mene napolju da vidim ko je. To je neka vrsta zatvorenih kola, znate, od onih specijalnih vozila. Unutra dva tipa. Pođem ja k njima i, vrag da ga nosi, obojica padnu mrtvi. Najgroznije što ste videli. Ali je ĉudno.
       –Šta je ĉudno?
        –To što su one noći prošla samo dvoja kola. Obiĉno ih ima sijaset.
       –Bila su još neka kola?
        –Da. Vilis iz drumske patrole. Provezao se kroz grad petnaest do trideset sekundi pre nego što je sve poĉelo. Doduše, nije stao, kao što ponekad uĉini. Zavisi od toga da li kasni po rasporedu; to je redovna patrola, znate, i mora da se drži plana.
       Džekson uzdahnu, a glava mu klonu na jastuk. –A sada, ako nemate ništa protiv, ja bih malo pospavao. Odrah grlo priĉajući.
      On zatvori oĉi. Hol otpuza natrag kroz tunel, iziđe u prostoriju i sede; kroz staklenu pregradu gledao je Džeksona i do njega bebu u njenom krevecu. Dugo je tako ostao, gledajući ih.

Crichton Michael,Andromedin soj ( vidi : Romani u nastavcima   )