Skice o životu Lorda Bajrona

Ostavio sam za kraj najvećeg i u najvećoj meri engleskog od svih engleskih umetnika; on je toliko velik i toliko en-gleski da će nam sâm pružiti o svojoj zemlji i svom vremenu više istine nego svi ostali zajedno. Za njegova života proklinjali su njegove ideje; nakon njegove smrti nastojali su ocrniti njegov genij. Još i danas, engleski su kritičari prema njemu nepravedni. On se čitav život borio protiv sveta iz kojeg je potekao, i za života kao i posle smrti podnosio je teret mržnje koju je izazvao i odbojnosti koje je pobudio. Strani kritičar može biti pravičniji i slobodno hvaliti snažnu ruku čije udarce nije osetio.

Ako je ikada postojala duša snažna i izvanredno oset­ljiva, ali nesposobna da se oslobodi od sebe same, uvek uznemirena, ali u zatvorenom krugu, predodređena za poeziju svojim urođenim žarom, ali ograničena svojim prirodnim preprekama na samo jednu vrstu pesništva, to je bila njegova duša.

Ta pripravnost na preterana uzbuđenja bila je kod njega porodično nasleđe i posledica odgoja. Ujak njegove majke, jadan mahniti luđak i čovekomrzac, ubio je u dvoboju u nekoj krčmi, pri svetlosti sveće, gospodina Chawortha, svoga rođaka, i bio saslušan pred Domom lordova­. Njegov otac, razbludnik i grubijan, oteo je ženu lorda Carmarthena, upropaštenu i zlostavljanu gospođu Gordon, svoju drugu ženu, i nakon što je živeo kao raskalašen i nepošten čovek, otišao je umreti na kontinent, odnevši sa sobom poslednji novac svoje porodice. Njegova majka, u trenucima nastupa besa, razderala bi svoje šešire i haljine. Kad je umro njen bedni muž, gotovo je poludela, a njeni su se krici čuli na ulici. Kakvo je detinjstvo proveo Byron u jazbini »te lavice«, u kakvom je vihoru pogrda prekidanih povremenim nežnostima živeo i sâm, isto tako podložan strastima i još žučniji, mogla bi reći samo duga priča. Ona je jurila za njim, nazivala ga šepavim derištem, vikala i bacala mu u glavu žarač i mašice. On bi ćutao, prelazio preko svega, ali zbog toga nije ništa manje osećao uvredu.

Jednoga dana kad je bio »u jednoj od svojih nemih razarenosti«, morali su mu oteti iz ruke nož koji je uzeo sa stola i koji je već prinosio svojim grudima. Drugom prigodom svađa je bila toliko strašna da su sin i mati, krijući to jedan od drugoga, otišli apotekaru »da doznaju je li onaj drugi dolazio tražiti otrov da bi se ubio, i da ga upozore  da mu ga nipošto ne proda«. Kad je išao u školu, »njegova prijateljstva«, kaže on sâm, »bila su strasti«.11

 Mnogo godina kasnije nikad nije mogao čuti kako se izgovara ime Clare, ime jednoga od njegovih starih prijatelja, »a da mu ne zakuca srce«. Dvadeset puta dovodio je sebe u neprilike zbog svojih prijatelja, stavljajući im na raspolaganje svoje vreme, svoje pero i svoj novčanik. Jednoga dana, u Harrowu, jedan stariji učenik maltretirao je njegova dragog Peela, i videvši da se ne pokorava, udarao ga je po mesnatom­ delu ruke, koju je zavrnuo da bi bila osetljivija. Byron, isuviše mali i ne mogavši se suprotstaviti krvniku, priđe mu crven od besa, sa suzama u očima, i uzdrhtalim glasom upita koliko mu udaraca misli zadati.
»Što se to tebe tiče, balavče?«
– »Pa ja bih, ako dozvolite, hteo primiti polovicu«, odgovori Byron pružajući svoju ruku.12

 Plemenitosti­ je, kao i ostalog, bilo kod njega u izobilju. »Nikad«, rekao je neko ko ga je prisno poznavao u njegovoj mladosti, »nije sreo nesretnika a da mu ne pomogne.«13 Kasnije, u Italiji, od sto hiljada franaka koje bi potrošio, na milostinju bi dao dvadeset i pet hiljada. Živi izvori bili su u tom srcu prepuni i bujno su izlevali dobro i zlo na najmanji dodir. U osmoj godini, kao Dante, zaljubio se u devojčicu koja se zvala Mary Duff.

»Zar nije čudno«, pisao je sedamnaest godina kasnije, »da sam bio tako potpuno, tako beznadno zaljubljen u to dete, u godinama kad nisam mogao nikako osetiti ljubav, niti znati smisao te reči?... Sećam se svega što smo jedno drugom govorili, naših nežnosti, njenih crta; nisam više imao mira, nisam mogao spavati... Moj duševni nemir, moja ljubav bili su tako snažni da se ponekad pitam jesam li otada osetio drugu istinsku predanost... Kad sam kasnije doznao da se udala, bilo je to kao udar groma, gušio sam se, skoro sam pao u samrtnički grč.«14

Isto je tako, kad je u dvanaestoj godini zavoleo svoju sestričnu Marguerite Parker, izgubio zbog toga san, nije više jeo.

 »Imao sam razloga verovati da me ona voli, a ipak je najveća briga moga života bila da mislim na vreme koje će proteći do našega idućeg susreta. A razmaci od jednoga do drugoga sastanka bili su otprilike dvanaest sati! Ali bio sam tada lud, a ni danas nisam mnogo pametniji...«15

On to nije bio nikada: mnogo pročitanih knjiga u ko­ledžu, preterane vežbe, kasnije, u Cambridgeu, Newsteadu i Londonu, noćna bdenja, neumerenost u jelu i piću i preterani post, razoran način života, sve je više srljao napred do dna svih zadovoljstava i svih krajnosti. Kako je bio dendi, i to jedan od najsjajnijih, umirao bi od gladi od straha da se ne udeblja, a zatim bi pio, i večerao do iznemoglosti tokom noći prepuštanja.
»Dva prethodna dana«, rekao je jednom njegov prijatelj Moore, »Byron nije ništa stavio u usta osim nekoliko biskvita, i žvakao je mastiks16 da bi umirio želudac. Sevši za stol, ograničio se na morske rakove i pojeo ih dva ili tri, iskapivši s vremena na vreme katkad malu likersku čašicu čiste jake rakije, katkad veliku čašu vruće vode, zatim opet čistu rakiju; popio ih je otprilike šest, posle čega smo nas dvojica slistili dve boce bordoa i rastali se oko četiri sata izjutra.«

 Drugi put nalazimo u njegovu dnevniku ovu zabeleešku:

 »Večerao jučer sa Scropeom Davisom kod Cocoa. – Od šest sati do ponoći za stolom. – Nas dvojica popili jednu bocu šampanjca i šest boca bordoa. Nijedno od ovih vina ne deluje mnogo na mene.«

Kasnije, u Veneciji:

»Jedva da sam sklopio oči čitavu prošlu nedelju. Imao sam nekoliko zanimljivih doživljaja kao maska na karnevalu. – Iscrpiću rudnik svoje mladosti do poslednje rudne žile metala, i posle...laku noć. Živeo sam, zadovoljan sam.«17

Takvim tempom organi se troše, a povremena razdoblja umerenosti­ nisu dovoljna da ih poprave. Želudac se kvari, živci se remete, duša razara telesni stroj, koji sa svoje strane razara dušu.

»Budim se uvek«, pisao je u Italiji, »u pravom nastupu očajanja i gađenja prema svemu, čak i prema onome što mi se sinoć sviđalo. U Engleskoj, pre pet godina, imao sam istu vrstu hipohondrije, ali praćenu tako neodoljivom žeđi, da sam pio i po petnaest boca soda-vode u toku jedne noći nakon što sam već bio legao u postelju, a da mi žeđ nikako nije prestajala, pa sam naginjao boce iz čiste nestrpljivosti žedna čoveka...«

Duh i telo potpuno bi se upropastili i s manjim. Tako žive te plahe duše, koje neprestano potiče i slama vlastiti zamah, poput zaustavljene topovske kugle koja se vrti a izgleda nepokretna, toliko se brzo okreće, ali koja na najmanju prepreku skače, odbija se, pretvara sve u prah i najzad je pokriju ruševine. Najpronicljiviji od promatrača, Beyle, koji je s njim živeo nekoliko nedelja, rekao je da je bilo dana kada je bio lud; drugi pak put, našavši se pred lepim stvarima, postajao je uzvišen. Iako je suzdržan i ponosan, muzika bi ga rasplakala. Ostalo vreme, sitne engleske strasti, oholost na svoj društveni položaj, na primer, taština­ dendija dovodile bi ga do provala besa: o Brummelu je uvek govorio »drhteći sav od zavisti i divljenja«. Ali, velika ili mala, trenutačna strast rušila se na njegov duh poput oluje, dizala ga, uznosila do ludosti i do genija. Njegov dnevnik, porodična pisma, sva njegova nehotična proza kao da drhti od duhovitosti, gnjeva, oduševljenja; krik osećanja tu zatreperi u najmanjim rečima; od Saint-Simona nismo videli življe ispovesti. Svi stilovi izgledaju bledi i sve duše nepokretne pored njegove duše.

U tom veličanstvenom poletu razuzdanih i raspojasanih sposobnosti koje se zaleću u pustolovinu i kao da ga bacaju na sve četiri strane sveta, postoji jedna koja preuzima­ uzde i baca ga o zidine o koje se razbio.

»Jadni Byron!«, govorio je Walter Scott,18  bio je čovek uistinu dobra srca i s najnežnijim i najlepšim osećajima. Bedno se upropastio bezumnim preziranjem javnog mišljenja. Protivljenje javnosti, umesto da ga upozori ili uzdrži, samo ga je izazivalo na još gore postupke. Kao da je rekao: »Ah! vi to ne volite? Dobro, dobićete gore; to vam je kazna.«

Taj nagon pobune u samoj je rasi; postoji čitav snop divljih strasti19 koje je stvorilo podneblje i koje ga hrane: mračno raspoloženje, bujna imaginacija, neobuzdana oholost, sklonost prema opasnosti, potreba za borbom, unutarnji zanos koji se utažuje samo razaranjem, i ono mračno ludilo koje je teralo napred skandinavske bersekere 20 kad su se u otvorenoj barci, pod nebom koje je parao grom, prepuštali­ oluji, čiji su bes udisali. Taj nagon je u krvi: rađa se takav, kao što se rađa lav ili buldog.21

Byron je bio još sasvim malo dete, u odelcu, kad ga je njegova dadilja grubo ukorila što je uprljao novu haljinicu, koju je tek obukao. Zapao je u jedan od svojih nemih besova, zgrabio je haljinicu obema rukama, poderao je po dužini, stao uspravno, nepomičan i natmuren, pred dadiljom koja je besnila, da bi je što više izazvao. Kod njega se gordost prelevala. Kada je, navršivši deset godina, nasledio titulu lorda i kada su prvi put u školi prozvali njegovo ime stavljajući ispred njega titulu dominus, nije mogao izgo­voriti uobičajenu reč adsum, 22 ostao je nepomičan među­ svojim prijateljima, koji su razrogačili oči, i najzad je briznuo u plač. Drugi put, u Harrowu, u jednoj svađi koja je podelila školu, jedan učenik je rekao:

 »Byron nam ne želi pristupiti, jer nigde ne voli biti drugi.«

Ponudili su mu vodstvo, i tek se onda udostojio opredeliti. Nikada ne trpieti gospodara, svim svojim bićem ustati protiv svega što nalikuje zahvaćanju u tuđe pravo ili nadmoćnost, očuvati svoju ličnost netaknutu i nepovređenu pod svaku cenu­ do kraja i protiv svih, odvažiti se na sve radije nego pokazati i najmanji znak pokoravanja, to je bit njegove prirode. Zbog toga je bio spreman radije sve podneti nego pokazati i najmanji znak slabosti. U desetoj godini, iz ponosa bio je stoik. Bolno su mu ispravljali nogu u jednoj drvenoj napravi za vreme sata latinskoga jezika, a njegov učitelj ga je žalio.

»Ne obraćajte pažnju na to što trpim, gospodine Roger«, reklo je dete, »nikakav trag toga nećete primetiti na mom licu.«23

Takav je bio kao dete, takav je ostao i kao čovek. Duhom i telom on se bori ili se priprema za borbu.24 Svakoga dana satima boksa, gađa iz pištolja, vežba se u rukovanju sabljom, trči i skače, jaše konja, ukroćuje otpor. To su podvizi njegovih ruku i njegovih mišića; no njemu su potrebni i drugi. U nedostat­ku neprijatelja, hvata se u koštac s društvom i objavljuje mu rat. Poznato je do kakvih je krajnosti išla netolerancija vladajućih nazora. Engleska je bila na vrhuncu rata s Francuskom­ i verovala je da ratuje za moral i slobodu. U njezinim očima u tom su trenutku Crkva i Ustav svete stvari: dobro se čuvajte da ih ne dirnete, ako ne želite postati državni neprijatelj! U toj preteranosti nacionalne strasti i protestantske­ strogosti svako ko ističe slobodne misli ili običaje nalik je palikući i podiže protiv sebe instinkt posednika, učenja moralista, interese političara i predrasude naroda. Baš taj trenutak Byron je izabrao da hvali Voltai­rea i Rousseaua, da se divi Napoleonu,25 priznavao je da je skeptik, izjašnjavao se za prirodu i zadovoljstvo, protiv canta 26 i pravila, govorio je da visoko englesko društvo, puno poroka­ i licemerja, proizvodi fraze i ubija ljude da bi sačuvalo svoje povlastice i trule burgove.27 Kao da te političke mržnje nisu bile dovoljne, navlači ne sebe još i književna neprijateljstva, napada čitava društva kritičara,28 omalovažava­ novo pesništvo, izjavljuje da su najslavniji »Klaudijanci, ljudi kasnog Rimskog carstva«, ustremljuje se na jezerske­ pesnike i stiče u Southeyu otrovna i neumorna neprijatelja. Budući da je tako nagomilao neprijatelje, izložio se sa svih strana. Iz mržnje prema cantu, iz želje da prkosi, sâm sebe iznosi na zao glas čoveka koji se hvali porocima. Slika sebe u svojim junacima, ali u crnoj boji, tako da ga svako može prepoznati i misliti o njemu da je još gori nego što jeste. Walter Scott, pročitavši Childea Harolda, iznosi svoje prve dojmove:

»Spev velike vrednosti,­ ali koji ne daje dobro mišljenje o srcu ni o moralu pisca. Porok bi morao biti malo skromniji, i potrebna je bestidnost gotovo jednako toliko velika koliki je talent plemenita lorda da bi ozbiljno zahtevao da ga žalimo zbog jada i gađenja koje je stekao u društvu svojih kafanskih­ prijatelja i svojih ljubavnica. Postoji tu i čudovišna taština, da nas, male ljude, poučava, da naši sićušni zastareli­ obziri savesti i naši propisi o trezvenosti nisu dostojni njegove pozornosti«.29

Eto to su osećaji koje je izazivao u svim časnim staležima; on je u tome nalazio zadovoljstvo i činio još i gore, dajući do znanja da se u svojim postolovinama na Istoku drznuo na štošta, i nimalo se nije ljutio kad su ga brkali s njegovim junacima. Jednoga je dana rekao:

 »Voleo bih doživeti uzbuđenje koje oseća čovek nakon što je izvršio ubistvo«.

Drugom prilikom piše u svom dnevniku:­

 »Hobhouse me izvestio o neobičnoj glasini da sam ja pravi Conrad, istinski gusar, i da je jedan deo mojih putovanja­ prošao bez svedoka. Hm! Ljudi katkad pogode sasvim­ blizu istine, ali nikada celu istinu. Hobhouse ne zna čime sam se bavio godinu posle njegova odlaska s Levanta. Ni on, ni iko, – ni, – ni, – ni. – Međutim, to je laž,...30 ali ja ne volim te laži koje nalikuju istini.«

Opasne reči koje su se okrenule protiv njega poput bodeža; ali on je voleo opasnost, smrtnu opasnost i osećao se zadovoljnim­ samo kad bi video kako su se oko njega načičkali oštri vrhovi svih besova. Sâm protiv svih, protiv naoružana društva, uspravan, nepobediv, čak i pri zdravom razumu, čak i svestan toga, tada bi u svim svojim zategnutim živcima osećao uzvišeno i strašno uzbuđenje prema kojemu­ nehotično stremi čitavo njegovo biće.

Poslednja nepromišljenost izazvala je napad. Dok je bio neoženjen, njegovi ispadi mogli su se pravdati onim žarom suviše snažna temperamenta koji često pobuni mlade ljude ove zemlje protiv lepoga ponašanja i pravila; ali brak ih dovodi u red, a Byrona je baš brak dokraja poremetio. Ispostavilo se da je njegova žena utelovljena vrlina, »pravi uzor«, kako su navodili, »utelovljenje ispravnosti«, besprekorna­ i hladna, nesposobna da pogreši i da oprosti.

»To je zaista čudno«, govorio je njegov sobar Fletchter, »nikada nisam video damu koja ne bi umela vladati Milordom, osim gospođe.«

Ona je pomislila da je Byron lud i tražila je da ga pregledaju lekari. Saznavši da je umno zdrav, napustila ga je, vratila se svojoj porodici i odbila da ga ikad ponovno vidi. Posle toga, držali su ga čudovištem. Novine ga zasuše klevetama; prijatelji su tražili od njega da više ne ide u pozorište ni u Parlament, bojeći se da ne bude izviždan ili vređan. Koliko je duša toliko silovita, prerano naučena na bleštavu slavu, osetila besa i mučenja u tom opštem napadu pogrda, može se doznati samo iz njegovih stihova. On ne popušta, odlazi da u Veneciji utone u sladostrasni talijanski život, čak i u niski razvrat, da bi bolje naneo uvredu puritanskoj pretvornoj čednosti koja ga je osudila,­ i iz njega izlazi tek posle greha koji je doživeo još veću osudu, nakon javne veze s mladom groficom Guiccioli.

Međutim, pokazao se isto toliko žestoko revolucionaran u politici kao i u moralu. Posle 1813, pisao je:
 »Pojednostavnio­ sam svoju politiku; ona je sada sadržana u smrtnoj mržnji prema svim vladama koje postoje.«31
Ovoga puta, u Raveni, njegova kuća bila je središte i arsenal zaverenika, i on se velikodušno i nepromišljeno pripremao da oružano s njima­ istupi da bi pokušali osloboditi Italiju.

»Oni žele ovde dići ustanak«, pisao je u svom dnevniku,32 »i moraju me počastiti pozivom. Nikako neću izostati, iako ne verujem da su po broju i po odlučnosti dovoljno jaki da učine nešto naročito; ali napred! – Što značim ja? Jedan čovek ili milion ljudi, nije važno; treba širiti duh slobode. U takvim prilikama ne sme biti sebične računice, i ja danas ne ću biti taj koji će je praviti.«33

U međuvremenu je imao oštrih sukoba s policijom, nadgledali su njegovu kuću, pretili mu ubistvom, a ipak je svakoga dana išao na jahanje i vežbao gađanje iz pištolja u obližnjoj borovoj šumi. To su osećaji čoveka koji se nalazi na otvoru napunjenoga­ topa, u očekivanju da opali: uzbuđenje je veliko, čak herojsko, ali nije ugodno, i sigurno je da je čak i u trenutku tog velikoga uzbuđenja bio nesretan; ništa nije pogodnije da zatruje sreću od borbena duha.

»Zašto sam se«, pisao je, »čitavoga života više ili manje dosađivao?... Ne znam šta bih odgovorio, ali mislim da je to u mojoj naravi,... kao i to da se budim utučen, što mi se neprestano događa već više godina. Umerenost i vežbe kojima sam se katkad i dugo bez prekida bavio, snažno i silovito, pomogle su samo malo ili nimalo. Jake strasti više su mi vredile. Kada sam bio pod njihovim neposrednim delovanjem, – to je čudno, – bio sam uzbuđen, a ne klonuo. – Što se tiče vina i jakih alkoholnih pića, ona me čine mračnim i divljim do okrutnosti, — ali ćutljivim i usamljenim, nimalo svadljivim, ako mi se ne obraćaju. Plivanje me također oporavlja;­ ali, uopšteno, loše se osećam i svakoga dana sve lošije. Tome nema leka, jer ne osećam onakvu dosadu kao u devetnaestoj godini. Dokaz tome je što sam u to doba morao kockati ili piti, ili se na bilo kakav način uzbuditi, jer sam bez uzbuđenja bio jadan... Sada me najviše spopa­da mrtvilo i neka vrsta gađenja, jača od ravnodušnosti. Ako se iz toga trgnem, to biva iz razjarenosti.34 – Nedavno je ušao Lega s pismom iz Venecije u kojem je bila reč o nekom računu za koji sam mislio da je isplaćen pre deset meseci. Obuzeo me takav silan bes da sam se skoro onesvestio... Pretpostavljam da ću završiti kao Swift, to znači da ću umreti od glave, osim ako to ne bude ranije, nesretnim slučajem.«35

Strašno iščekivanje, koje ga je op­sedalo do kraja! Na svojoj samrtničkoj postelji, u Grčkoj, odbio je, ne znam više zbog čega, da mu se pusti krv i više je voleo odmah skončati. Pripretili su mu mogućnošću da poludi; skočio je iz postelje: »Pa učinite to, vi krvnici!« i pružio je ruku. Između takvih sjajnih trenutaka i takvih strepnji proveo je život; podnošenje muka, prkošenje opasnosti,­ kroćenje otpora, uživanje u bolu, sve veličine i žalosti mračne ratoborne sumanutosti, za tim je slikama osećao potrebu da mu lebde pred očima. U nedostatku delovanja imao je snove, a povlačio se u snove samo zbog nedostatka delovanja. Ukrcavši se za Grčku, sâm je govorio da je izabrao poeziju u nedostatku boljega te da ona nije za njega.

 »Šta je pesnik? Šta on vredi? Što on radi? To je običan brbljavac.«

Proricao je loše poeziji svoga veka, čak i svojoj, govoreći da bi, kad bi živeo još deset godina, od njega dočekali nešto drugo a ne stihove. Zaista, bio bi u većoj meri na svome mestu kad bi bio kralj mora ili vođa bande u srednjemu veku. Osim dve-tri zrake talijanskoga sunca, njegova poezija i njegov život su poezija i život skalda 36 (skandinavski majstori pevači)  prenetog u savremeni svet, koji u tom svetu nije našao svoje mesto.

__________________________

11 »My school-friendships were with me passions / for I was always violent. / I never hear the word Clare /Lord Clare/ withouth the beating of the heart, even now.«

(»Moja su školska prijateljstva bila strastvena /jer sam uvek bio silovit/. Kad god začujem reč Clare /Lord Clare/, srce mi brže zakuca, čak i danas«.)

[H. Taine navodi u belešci engeski izvornik. U ovoj belešci i na sličnim mestima preveden je i engleski izvornik, jer ga Taine ne navodi u celosti u vlastitom pripovednom tekstu. Kad Taine direktno prevodi Byronove engleske rečenice na francuski jezik i uklapa ih u svoj tekst, te su rečenice prevedene s francuskoga (tj. preveden je Taineov prevod), a u belešci je ostavljen engleski izvornik, onako kako je to učinio Taine. U tom slučaju engleski izvornik nije preveden. op. prev.]

12 »’Because, if you please’, said Byron holding out his arm, ’I would take half’«.

[H. Taine u belešci navodi Byronov izvornik. Prevod u tekstu nastao je na osnovu Taineova francuskoga prevoda Byrona, op. prev.]

13 Moore, sv. I, str. 121, 1807.

14 »How very odd that I should have been so utterly, devotedly fond of that girl at an age when I could neither feel passion, nor know the meaning of the word!... I remember all our caresses,... my restlessness, my sleeplessness. My misery, my love for the girl were so violent, that I sometimes doubt, if I have ever been really attached since.«

15 »My passion had its usual effects upon me. I could not sleep; I could not eat. I could not rest, and although I had reason to know that she loved me, it was the texture of my life to think of the time which must elapse before we could meet again, being usually about twelve hours of separation. But I was a fool then, and am not much wiser now.«

16 Verojatno guma od mastika.


17 »I have hardly had a wink of sleep this week past. I have had some curious masking adventures, this carnival... I will work the mine of my youth to the last vein of the ore, and then... good night. I have lived and am content.« [H. Taine u bilješci navodi Byronov izvornik. Prijevod u teks-tu nastao je na temelju Taineova francuskoga prijevoda Byrona, op. prev.]

18 Lockhart, Life of Sir Walter Scott, II, 238.

19 »If I was born, as the nurses say, with a silver spoon in my mouth, it has stuck in my throat, and spoiled my palate, so that nothing put into it is swallowed with much relish, unless it be Cayenne... I see no such horror in a dreamless sleep, and I have no conception of any existence wich duration would not make tiresome.«
(»Ako sam rođen, kao što dadilje kažu, sa srebrnom kašikom u ustima, ona mi ja zapela u grlu i pokvarila mi ukus, tako da što god stavim u njih, progutam bez uživanja, izuzev ako je to Cayenne... Ne vidim takav užas u spavanju bez sna i ne mogu zamisliti nikakvo postojanje čije trajanje ne bi postalo dosadno.«)

20 U staronordijskoj mitologiji neustrašivi junaci koji su bez oklopa išli u bitku. [op. prev.]

21 »I like Junius, he was a good hater... / I don’t understand yielding sensitiveness. What I feel is an imense rage for 48 hours.« / (»Volim Juni-usa, on je znao tako dobro mrziti... / Ne shvatam podavanje osetljivosti. Osećam strašan gnev već 48 sati.«)

22 Prisutan.

23 »Never mind, Mr Roger, you shall not see any signs of it in me.«

24 »I like energy, – even animal energy, – of all kinds – and have need of both, mental and corporal.«

25 Nazivao ga je »svojim junakom iz romana«.

26 Cant – označava licemerno ili preterano pokazivanje prividnoga stida i strogosti u vanjskim znacima pristojnosti, snobovsko držanje. [op. prev.]

27 Le bourg pourri – engleska sela s trgovima čiji su glasači lako prodavali glasove kandidatima koji su želeli biti poslani u parlament. [op. prev.]

28 English Bards and Scottish Reviewers.

29 »Childe Harold is, I think, a very clever poem, but gives no good symptom of the writer’s heart or morals. Vice ought to be a little more modest, and it must require impudence almost equal to the noble lord’s other powers, to claim sympathy gravely for the ennui arising from his be-ing tired of his wassailers and his paramours. There is a monstrous deal of conceit in it too, for it is informing the inferior part of the world, that their little old-fashioned scruples of limitation are not worthy of his regard...
My noble friend is something like my old peacock, who chooses to bivouac apart from his lady, and sits below my bed-room window, to keep me awake with his screeching lamentation. Only I own he is not equal in melody to lord Byron.«

30 Ovde dolazi jedan citat iz Macbetha koji prevodim drugim, odgovarajućim
31 »I have simplified my politics into an utter detestation of all existing governments.«
32 Godine 1821.

33 »They mean to insurrect here and are to honour me with call there-upon. I shall not fall back, though I don’t think them in force and heart sufficient to make much of it. But onward: What signifies self?... It is not one man nor a million, but the spirit of liberty that must be spread... The mere selfish calculation ought never to be made on such occasions and, at present, it shall not be computed by me... I should almost regret that my own affairs went well, when those of nations are in peril.«

34 »I always wake in actual despair, and despondency, in all respects, even of that which pleased me over night.
In England, five years ago, I had the same kind of hypocondria, but accompanied with so violent a thirst, that I have drunk as many as fif-teen bottles of soda-water in one night, after going to bed, and been still thirsty... striking off necks of the bottles from mere thirsty impatience.
What I feel most growing upon me are laziness, and a disrelish more powerful than indifference. If I rouse, it is into fury.«

35 »Lega came in with a letter about a bill unpaid at Venice which I thought paid months ago. I flew into a paroxysm of rage, which almost made me faint.
I presume that I shall end (if not earlier by accident) like Swift ‘dying at the top’.
I have always had ‘une âme’ which not only tormented itself, but every body else in contact with it, and an ‘esprit violent’, which has al-most left me without any ‘esprit’ at all.«

36 Skaldi – skandinavski majstori pevači. [op. prev.]

izvor

DODATAK

Kada je lord Džordž Gordon Bajron planirao da iznajmi Vilu Diodati na Ženevskom jezeru tokom čitavog leta 1816. godine, planirao je ne samo da pozove svoju ljubavnicu Kler Klermon i svoje prijatelje, slavnog romantičarskog pesnika Persija Šelija i njegovu (još uvek nevenčanu) suprugu Meri, te svog briljantnog ličnog lekara, dr Džona Polidorija, već i da sa njima provede letnje dane u opuštenoj zabavi na otvorenom. Gosti su pristigli, ali su se vremenski uslovi, potpuno neočekivano, ispostavili kao nepovoljni – praktično svaki dan je pljuštala neobično hladna kiša, što je onemogućilo planirane aktivnosti. “Vlažno, tmurno leto” zapisala je buduća gospođa Šeli u kasnijoj belešci.
Veličanstvena Vila Diodati stoji i danas na istom mestu kao i pre dva veka, kada je bila preteča savremenog koncepta turizma. Tog hladnog i kišnog leta, ona je postala poprište neobičnog književnog projekta, kada je lord Bajron predložio da svako od njih napiše po horor-priču. Doktor Polidori, inspirisan beleškama koje je Bajron napravio tokom putovanja po Balkanu, napisao je novelu Vampir – prvo književno delo ikada posvećeno ovom (autentično srpskom!) brendu nemrtvih i najveća inspiracija za mnogo docnijeg Stokerovog Drakulu. Sam Bajron je nešto kasnije napisao poemu Tmina koja na zastrašujući način dočarava buduću apokalipsu i eshatološki svemir koji, nakon gašenja zvezda, tone u hladnoću i tamu. Međutim, najznačajnije delo nastalo tog leta poteklo je iz pera osobe od koje se to najmanje očekivalo.
Meri Godvin Šeli, kojoj je u to doba bilo 18 godina (!), rešila je da napiše novelu sa temom koja će uključivati neke, u to doba savremene i misteriozne, naučne eksperimente, poput Galvanijevih ogleda sa kontrakcijom mišića pod dejstvom elektriciteta. Sama ideja došla joj je u snu, što je zabeležila mnogo godina kasnije u jednom predgovoru, na osnovu kojeg je nedavno (2011. godine) astronom Donald Olson zaključio da se, na osnovu opisa Meseca i zvezdanog neba, moralo desiti 16. juna 1816. godine, između 2 i 3 sata ujutro. Rezultujuće delo, koje se pojavilo u konačnom obliku u štampi 1818. godine, definisalo je čitav žanr i danas se smatra prvim ostvarenjem žanra naučne fantastike – roman Frankenštajn, ili moderni Prometej.

izvor

Milorad Pavić

Damaskin

“– Vi mislite da ja ovo sviram? – obrati se podsmešljivo Damaskinu – ni govora!
Ja tim zvucima zalivam cveće u basti pod prozorom. Ono tako bolje raste. Ima pesama koje cveće voli. Kao što ima pesama koje mi volimo. Ali ima i onih drugih, retkih i dragocenih pesama, koje umeju nas da vole. Neke od tih pesama nikada nismo čuli i nikada nećemo čuti, jer mnogo je više u svetu pesama koje umeju nas da vole od onih, koje mi volimo. Isto vredi i za knjige, slike ili kuće.
Zbilja, šta da kažemo o kućama? Jednostavno, neke kuće imaju dar da nas vole, a neke ne. Kuće su ustvari permanentna prepiska izmedu zidara i onih koji u njima stanuju. Domovi ljudi su nešto kao velika lepa ili ružna pisma. Stanovanje u njima može ličiti na poslovnu prepisku, na prepisku između dva neprijatelja puna mržnje, prepisku između gospodara i sluge, između sužnja i tamničara, ali to može biti i ljubavna prepiska. Takvu kuću koja liči na ljubavno pismo hoću da mi sagradiš.
Ja znam, nije svakome dato da zapali vatru. Nekima to nikako ne polazi za rukom. Ali, ti možeš. Ja znam da možeš.

– Kako znate, cenjena gospođice? – upita Damaskin i natače kolut dima s mirisom suvih šljiva na njusku hrtu, koji kinu.
– Otkuda znam? E, pa ćuj, moj gospodičiću! U svojoj sedmoj godini javile su mi se prvi put misli. Misli jake i stvarne kao konopci. Duge do Soluna i zategnute tako da mi drže uši slepljene s obe strane uz glavu. I nad njima isto tako jake maštarije i osećanja, šta li. Toga je bilo toliko, da sam morala da zaboravljam. Nisam zaboravljala na pude i kilograme, nego na tone, svakoga dana.
Tada sam shvatila da mogu da rađam decu i da ću ih rađati. I odmah počela da tu stvar uvežbavam. Istoga dana, dakle, u jedan četvrtak popodne, rodim ja u mislima i bez odlaganja muskarčića od tri godine i počnem da ga negujem i da ga volim.
Ljubav, to je nešto što se uči i uvežbava. Takođe, ljubav je nešto što se mora ukrasti. Ako svaki dan ne ukradeš od samoga sebe malo snage i vremena za ljubav, ništa od ljubavi.

Dojim ga ja u snovima i opazim da na podlaktici ima ožiljak u vidu sklopljenog oka. Kosu mu mijem vinom, u masti ga ljubim na uvo da pukne, da zapamti, igram se sa njim “na slovo, na slovo”, pokazujem kako se gleda na moju busolu i trčimo zajedno unatrag kraj neke lepe vode, ili zidamo na Tisi od peska kuće.
On raste brze no ja i postaje na moje cči stariji od mene.Šaljem ga u mislima da uči, najpre u Karlovce na srpsko-latinske škole, a potom u Beč na vojno inženjerijsko učiliste da postane veštak u zidanju i da gradi najlepše kuće. Nisam ga videla od tada, a volela sam ga mnogo. I tačno zamišljam kakav je on danas negde u svetu i žudim za njim. Za svojim detetom.

– To je lepa priča, gospođice Atilija, ali gde je tu odgovor na moje pitanje, gde je tu vaša kuća i gde sam tu ja? Hoće li vam vas izmaštani negdašnji dečak sagraditi palatu?

– Hoće – uzvrati Atilija ostavljajući klavir. Hitrim pokretom ona zavrte rukav Damaskinove košulje i na njegovoj podlaktici se ukaza ožiljak u vidu sklopljenog oka.

________________________________

Predeo slikan čajem


Videći da ga ne prepoznajem, on se ne okrete od mene, nego sedosmo jedan uz drugog i on nastavi sa istom srdačnošću da priča, pri čemu je po stolu neprestano svirao, kao na klaviru, neku polku, ostavljajući noktima na prekrivaču tragove kao note.
— Nemoj se sekirati — dodade on kao da me skroz vidi — naše uspomene, misli i osećanja mora biti da oduvek imaju boravište u drugim svetovima i ne zavise baš mnogo od nas ovde. Jer, više liče (ma kakve da su) misli dva razna čoveka jedna na drugu, no čovek i njegova rodjena misao medjusobno.
U to vreme bila mu je umrla mati i on mi te večeri ispriča neobičnu priču, očigledno misleći na svoju nesreću, ali se iz priče videla neka izokrenutost, kao da je on umro, a mati ostala u životu.
— Umre, dakle, — pričao je on — nekoj udovici sin, i mati je za njim mnogo tugovala. Svu je so iz sebe isplakala i suze joj potekoše neslane. Tako, plačući, jedne večeri ona zaspi i usni neki predeo, pola u sunci i cveću, i šeta veselo neki svet, a pola u blatu, kiši i mraku. I u tom blatu — gleda — njen sin.
— Vidiš, majko, — reče joj on — oni tamo šetaju u osmesima i radosti živih, a ovo blato, gde sam ja, to je od tvojih suza.
Mati kud će, šta će, prestade da plače za sinom.
A sin joj malo potom opet dodje na san i pokaza joj kako njegov vrt lepo leži u suncu, ali u njemu ništa ne raste, ništa se ne može oploditi kao u drugim, okolnim vrtovima. A sve je na svetu zato da se plodi i u onim drugim vrtovima je cveće i voće zato što se živi ovde plode.
Mati razumede priču, udade se ponovo i dobi ubrzo lepog malog dečka koji se nasmeja i oplodi u vrtu svoga brata prvu jabuku.
Eto, ta prosta pričica — zaključivaše moj nepoznati sabesednik — ne bi zasluživala pažnje da nema mogućnosti da se ona prevede na jedan posebni smisao. Ne valja je doslovno shvatiti. Taj drugi svet i vrtovi u kojima živi njen sin, to je svet u kojem žive naše misli, uspomene i osećanja. Zar se to ne vidi već na prvi pogled, toliko su to nezemaljske stvari i strane nama samima, koji smo samo njihova kotva na ovom svetu. I njen sin iz priče i nije drugo do njena neka misao, ljubav ili uspomena, jer šta su naše uspomene i ljubavi do naša deca na nekom drugom svetu? Sve to, rekoh, i zavisi i ne zavisi od nas. Često moramo ovde da se osmehnemo da bi tamo u našim sećanjima ili ljubavima sinulo sunce, ovde da oplodimo ženu da bi se tamo, u našim mislima začela neka jabuka poznanja, naše suze na zemlji ponekad su razlog blata tamo negde daleko u našoj duši...
Možda ja ne umem ni da iščitam sve što se iz te pričice može iščitati, ali...

________________________________

Predeo slikan čajem

Moja duša je devica koja je rodila moje telo. I moj glas u njemu. Taj glas umivam svakog jutra kao što se umivam svakog jutra kao što se umiva hleb i lice. Taj glas, kao hleb, ima svoje telo na nebu, a ja, kao svako lice, imam svoj nebeski pralik. Moju reč neko je već izgovorio negde gore pre mene, moja reč samo sledi svoj nedostižni uzor. I ja žudim da se pesmom približim tom Nepoznatom. Jer svaka poznata stvar ovoga sveta samo je polovina stvari i uči o svojoj drugoj, nevidljivoj božanskoj polovini, onoj koja nam je nedostupna i nespoznatljiva. Zato je moja reč i moj glas samo polovina Reči i polovina Pesme i uči me o svojoj drugoj polovini kad god imam njenu naklonost. Jer, Duh diše kad hoće i na koga hoće. Inače, zašto bi moja pesma i pamet imala dane potpune tupavosti i dane velikih pronicavosti i nadahnuća. Zašto je čovek sredom glup i za utornik, a petkom mudar i za sredu?
Ali, moja veza sa tom nebeskom stranom moje prirode prekinula se. Posle pada u greh meni više nije čitljiva nebeska polovina mog glasa, onostrana knjiga moje sudbine. Ta knjiga za mene je sad sklopljena i nema zauvek. A od jedine ljubavi mog života ostadoše samo brkovi o koje možeš da očistiš zube.
Zato ja trazim Onog ko će mi umesto mene pročitati i tumačiti knjigu moje sudbine. Ko će mi opet otvoriti put do druge polovine mog glasa, do nebeskog uzora moje pesme. On mora da postoji kao što nad svakim stoletnim hladom mora stajati isto tako stoletna lipa.
Ali, ako ja na nebu imam svog nebeskog brata prema kojem je oblikovana moja dusa, onda neminovno postoji i ona Druga strana medalje, donja strana odjeka; ako svaka stvar na zemlji ima svoje uzore u idejama neba, onda tamna strana njihove prirode (jer ovde su sve takva bića što imaju i tamnu stranu, i sama ja imam tamnu stranu svoje prirode i svog glasa) onda ta tamna strana moje pesme nema i ne može imati prototip na nebu, nego u podzemlju; tamo u Paklu, postoji moj drugi, moj crni ljubavnik, tamo se iz parnog ogledala moja desna ruka pretvara opet u levu, kao što oči gledaju zajedno, a svako je slepo za svoj račun.
Dakle, ako ja, i moja pesma (kao i sve drugo što ovde postoji i može se spoznati na ovom svetu) učim o nevidljivim nebeskim stvarima jednim delom svoje naravi, onda drugim delom svoje prirode ja predstavljam takođe simbol i učim o nevidljivim stvarima pakla, o podzemnom odjeku moje duše. Moj nebeski ljubavnik meri: šta su drugi nama nažao učinili, a tamni ljubavnik moje pesme meri: šta smo mi drugima nažao učinili. Ako me ka nebu vuče moj nebeski ljubavnik kojeg naslućujem nad sobom dok pevam i od kojeg zavisi moj život, onda mora postojati i onaj drugi, crni ljubavnik moje duše, knez oblasti noćne, ubica mog glasa, koji će se neminovno jednom pojaviti da me odvuče u podzemlje, u ćutanje i smrt. Zato sam želela da nađem onog prvog pre no što me nađe drugi.

________________________________

Jaje na hazarski način


Učenik:
- Tako možes i sveći, gaseći je izmedju dva prsta, da pokažeš da postojiš.
Mokadasa:
- Naravno, ako je sveća u stanju da umre... Ali, zamisli sada da postoji neko ko zna, dok mi ovo znamo o moljcu, to isto o nama. Neko ko naše nebo ima kao tavanicu. Neko ko nije u stanju da nam se približi da nam da do znanja da postoji, sem na jedan jedini način, ubijajući nas.
Neko, čijim se mi odelom hranimo, neko ko našu smrt nosi u svom telu kao jezik, kao sredstvo opštenja sa nama. Ubijajući nas, taj Nepoznati nas obaveštava o sebi.
Kad god neko umre to znači da je neko nepoznat nešto važno hteo da nam kaže. Svaka smrt je ustvari reč, a sve naše smrti su jedno veliko nepročitano Pismo

________________________________

Kutija za pisanje

"Ljubavni sat" je staklena naprava punjena tečnošću, vrsta klepsidre. Iz gornjeg zvona tečnost u kapima pada u donje zvono i meri koliko traje jedan ljubavni čin. Zatim se staklo obrće i sve počinje iz početka. Treba napomenuti da je ova klepsidra veoma drevni izum, ali radi i danas, samo što se jedno njeno oticanje ne može bez ostatka izmeriti našim današnjim računanjem vremena. Pri tome ona je i neka vrsta priče bez reči o tome šta je ljubav.
Jer, u tom satu ne teku trenuci života i strasti samo jedan za drugim. Ponekad jedna i više kapi vremena padaju naporedo, ponekad je jedna kap ljubavnog vremena veća, a sledeća manja, neke padaju brže, a neke sporije, ili se u tom satu kapi naših strasti pretiču. Ponekad one su tako sitne da se pretvaraju u neprekinutu nit vremena.
Najzad, ima brzih ljubavnih kiša koje probijaju one sporije kapi ako im se nađu na putu. Ali, u večnost one ne mogu da se uključe onom brzinom kojom padaju kroz vreme.
Na ishodištu svom i hitre i trome kapi, i duge i kratke strasti bivaju zaustavljene za trenutak i izjednačene.
Sve se to komešanje zaglavi na svom ishodištu, na uviru u večnost i tu se postiče ravnoteža između brzih i sporih tokova, sve se kapljice nadju na istom ušću, a strast se tu na svom dnu gasi.

________________________________

Ispod nebeskog polutara u dolinama gde se mešaju slana i slatka rosa raste ogromni otrovni vrganj, i na njegovoj kapi, pretvarajući njegovu kožnu krv u slast, male, jestive pečurke izvanrednog ukusa. Jeleni u tom kraju vole da obnove mušku snagu tako što pasu sa otrovnog vrgnja pečurku. Pri tome, oni koji nisu dovoljno pažljivi i zagrizu suviše duboko, zahvataju zajedno sa pečurkom i vrganj, i umiru otrovani.
Svake večeri kad poljubim svog dragog, ja pomislim: sasvim je prirodno da ću jednom ugristi suviše duboko...
- Vremenom ćeš navići na rastajanje. Naučićeš da se sećaš. A sećanje je isto kao i susret. I pomalo ćeš navići da voliš mnoga bića u uspomeni. Kao što deo sebe daješ prijateljima, tako će i oni tebi davati najbolje od sebe. Na kraju ćeš videti da si ti pomalo svi koje si nekad volela.
Jednom ćeš morati da daš sve i da te ne boli. Naučićeš da sanjaš. Da lečiš dodirom. Da zadaješ mali, da bi ublažila veliki bol.
- Vrlina je postupati u skladu sa sobom. Biti zadovoljan sada. Ne u ime budućnosti i od sećanja na prošlost, nego zbog ovog trenutka. Vrlina je biti potpuno živ.
- Ljubav se stiče polako - od jednog po jednog čoveka. Jedan i jedan čovek nikada nisu dva, a samo ponekad su par...
- Ne možeš dati sebe, ako mogu da te zamene nečim drugim.

________________________________________

 

 

 

 

Edgar Alan Po, Rukopis pronađen u boci

Qui n'a plus qu'un moment a vivre
N'a plus rien à dissimuler

Onaj kome je preostao samo tren ţivota,
više nema šta da skriva.
Qinault– Atys.

Qinault Philippe



Nemam mnogo da kažem o svojoj zemlji i o svojoj porodici. Zlopaćenje i duge godine odvojili su me od prve i otuđili od druge. Nasleđena imovina omogućila mi je obrazovanje višeg reda, a duh sklon razmišljanju pomogao mi je da sredim saznanja vredno sricana u mladosti. Iznad svega, radovi nemačkih moralista pružali su mi veliko zadovoljstvo; ne toliko što sam nerazumno obožavao njihovu rečitu ludost, koliko zbog lakoće kojom sam, vođen navikom da strogo mislim, otkrivao njihove greške. Često sam bivao prekorevan zbog jalovosti mog genija; oskudnost mašte uzimana mi je kao zločin, a pironizam mojih shvatanja u svakoj prilici me je skupo koštao. Zaista, bojim se da je snažna sklonost natur-filozofiji prožela moj duh zabludom veoma uobičajenom za ovo vreme – mislim na običaj da se svi slučajevi, čak i oni koji nemaju nikakve veze sa njom, zasnivaju na načelima te nauke. Uglavnom, niko ne bi teže nego ja dopustio da ga ignes fatui sujeverja odvede sa ozbiljnih područja istine. Mislim da je umesno što sve ovo unapred iznosim, kako neverovatnu priču koju moram da ispričam ne biste smatrali buncanjem nezrele mašte, već stvarnim iskustvom duha kome je fantaziranje oduvek bilo prazno i mrtvo slovo na papiru.

    Posle mnogih godina provedenih u obilaženju stranih zemalja, isplovio sam 18.. godine iz Batavije, luke na bogatom i naseljenom ostrvu Java, ka ostrvima Arhipelaga. Išao sam kao putnik – nemajući neki drugi podstrek osim naročitog živčanog nemira koji me je gonio kao zloduh.
    Naš predivni brod, težak oko četiri stotine tona i bakrom okovan, bio je sagrađen u Bombaju, od tikovine sa Malabara. Bio je natovaren pamukom i uljem sa Lakadivskih ostrva. Ukrcali smo takođe i kokosovo vlakno, palmin sok, topljeno maslo, kokosov orah i nekoliko sanduka opijuma. Zbog nespretnog skladištenja brod se kretao pomalo nesigurno.
   Pošli smo na put tek sa daškom vetra, pa smo više dana stajali pokraj istočne obale Jave, bez ijednog događaja koji bi razbio monotoniju naše plovidbe,osim povremenih susreta sa ponekim beznačajnim gusarom sa Arhipelaga prema kome smo se zaputili.
  Jedne večeri, nagnut preko ograde palube, primetio sam na severozapadu sasvim jedinstven usamljen oblak. Bio je uočljiv, kako zbog boje, tako i zbog toga što je to bio prvi oblak koji smo uopšte ugledali od našeg polaska iz Batavije. Posmatrao sam ga usredsređeno sve do zalaska sunca, kada se odjednom raširio i na istok i na zapad, opasujući horizont uskom trakom magle koja je izgledala kao dugačka linija neke niske obale. Malo posle, moju pažnju je privukla mrko-crvena pojava meseca i neobičan izgled mora. Na njemu su se dešavale brze promene, i činilo se da je voda prozirnija nego obično. Mada se dno jasno videlo, uz pomoć viska sam utvrdio da je brod na dubini od oko petnaest stopa. Vazduh je odjednom postao nepodnošljivo vreo, prezasićen uzvitlanim isparenjima nalik na ona koja se dižu sa usijanog gvožđa. Kako je padala noć, svaki dah vetra je izumro, i beše nemoguće zamisliti potpunije zatišje. Plamen sveće goreo je na krmi bez najmanjeg uočljivog treptaja, a dugačko vlakno visilo je između palca i kažiprsta, i nije se moglo zapaziti da i najmanje podrhtava.
Pošto je, međutim, kapetan izjavio da po njegovoj proceni nema nikakvih znakova opasnosti, i kako smo bili nošeni sasvim prema obali, on naredi da se vežu jedra i baci sidro. Nikakva straža nije postavljena; posada, sastavljena uglavnom od Malajaca, polegala je svojevoljno po palubi. Siđoh pod
palubu – već sasvim obuzet slutnjom nekog zla. Naravno, sve što sam opažao utvrđivalo me je u predosećanju samuma. Poverio sam kapetanu svoja strahovanja, ali on nije obratio pažnju na moje reči i okrenuo se, ne udostojivši me odgovora. Ipak, pošto mi uznemirenost nije dala da spavam, popeh se oko ponoći na palubu. Tek što spustih stopalo na poslednju prečku stubišta, trgnu me glasno brujanje, nalik onom koje proizvodi brzo okretanje mlinskog točka, i, pre nego što sam bio u stanju da ustanovim odakle potiĉče, shvatio sam da se brod trese do samog svog središta. U sledećem trenu divlje penušanje zavitla nas na brodske grede, pa se strovali na nas sa svih strana, i zbrisa sve sa palube od pramca do krme.

   Užasna snaga udara pokazala se, u velikoj meri, kao spas za brod. Iako potpuno ispunjen vodom i, štaviše, polomljenih jarbola, brod se posle samo jedne minute tromo podiže iz mora, pa se, posrćući nakratko pod navalom oluje, konačno ispravi.
  Nemoguće je objasniti kakvim sam čudom izbegao propast. Ošamućen naletom vode, pošto sam se malo povratio, našao sam se uklješten između krmenog stuba I kormila. Sa velikim naporom se vratih na noge i dok sam unezvereno gledao okolo, u prvi mah mi se učini da smo se našli između silnih valova plime; tako je bio strašan, iznad najluđe mašte, vrtlog gorostasnog, zapenušanog okeana koji nas je progutao. U tom sam začuo glas nekog starog Šveđanina, koji se ukrcao baš u času kad smo napuštali luku. Odgovorio sam mu vičući iz sve snage, te mi se on uskoro primače zanoseći se. Uskoro otkrismo da smo mi jedini  preživeli nesreću. Osim nas samih, sve sa palube bilo je odneseno; kapetan i njegovi momci verovamo su nastradali u snu, jer su kabine bile napunjene vodom. Bez pomoći nismo mogli mnogo da učinimo za sigurnost broda; naši napori su u početku bili paralisani stalnim očekivanjem da smesta potonemo. Lanac za sidro pukao je, naravno, kao konac, još pri prvom naletu orkana; inače bismo u trenutku bili potoplleni. More nas je nosilo stravičnom brzinom, a voda se prolamala iznad nas. Kostur broda bio je načisto razglavljen i bili smo, skoro u svakom pogledu, znatno oštećeni; ali, na našu najveću radost, ustanovili smo da pumpe nisu propale i da nije došlo do nekog velikog pomeranja tereta. Glavna žestina udara vetra već je prešla preko nas, tako da smo predviđali malu opasnost od siline vetra; ali smo sa užasom iščekivali njegovo potpuno smirenje, s razlogom se plašeći da bismo ovako skrhani neizbežno propali u stravičnom kovitlacu koji bi se stvorio. Ipak, izgledalo je da se ova opravdana zebnja neće uskoro potvrditi. Čitavih pet dana i noći –
tokom kojih se naš opstanak zasnivao na maloj količini palminog soka, s teškom mukom dovučenog s pramca – olupina broda je letela brzinom koja se ne da proceniti, pred naletima vetra koji su se brzo sustizali i koji su, iako ne uvek tako žestoki kao onaj prvi udar, ipak još uvek bili strašniji od svakog nevremena sa kojim sam se ikada pre suočio. Prva četiri dana naš kurs, sa neznatnim odstupanjima, bio je jugoistok i prema jugu; mora da smo jurili niz obalu Nove Holandije. Petog dana nastupi velika
hladnoća, iako je vetar promenio pravac nešto više na sever. Sunce izroni sa bolesno žutim sjajem i pope se tek nekoliko stepeni iznad horizonta – ne zračeći jasnim svetlom. Nisu se mogli uočiti oblaci;
pa ipak, vetar je postajao sve jači , duvajući nestalnim i ćudljivim besom. Oko podne, kako smo
približno mogli da procenimo, našu pažnju opet privuĉče pojava sunca. To nije bila svetlost u pravom značenju, već neko mutno zlokobno sijanje bez odsjaja, kao da su svi zraci sunca bili polarizovani. Neposredno pre no što će potonuti u nabreklo more, ugasi se njegov središnji plam, kao da ga je neka tajanstvena sila užurbano utrnula. Ostade samo nejasan srebrnast venac, kada se strovali u neizmerni okean.

Uzalud smo čekali da svane šesti dan – taj dan meni još nije svanuo, a Šveđanin ga ni neće dočekati. Od tada pa nadalje bili smo okruženi mrakom crnim kaokatran, kroz koji se nije videlo ništa na dvadeset koraka od broda. Nastavila je da nas obavija večna noć, neublažena fosfornim svetlucanjem na koje smo navikli u tropima. Primetili smo, takođe, iako je nevreme i dalje besnelo nesmanjenom snagom, da se nije više moglo opaziti uobičajeno zapljuskivanje talasai njihove pene. Svuda oko nas bio je užas i duboka tama, crna sparna pustinja ebonovine. Sujeverni strah postepeno se uvlačio u dušu starog Šveđanina, a moju obuze neko tiho divljenje. Odbacismo svaku brigu o brodu, kao nešto sasvim beskorisno, pa, pošto smo se pričvrstili što je moguće bolje za trupacjarbola, gledali
smo ogorčeno u beskraj okeana. Nismo imali načina da računamo vreme, niti smo mogli da uobličimo makar kakvu predstavu o svom položaju.

Ipak, bili smo sasvim svesni da smo doprli na jug dalje od ijednog prethodnog moreplovca i grdno se začudismo što se nismo susreli sa uobičajenim preprekama leda. U međuvremenu, svaki trenutak pretio je da bude poslednji – svaki gorostasni talas hrlio je danas smlavi. Nadolaženje mora prevazišlo je sve što sam dotad smatrao mogućim, i samo zahvaljujući čudu nismo trenutno bili preplavljeni. Moj sapatnik govorio je o lakoći našeg tereta i podsećao me je naizvanredne kvalitete našeg broda; ali nisam mogao da ne osetim krajnju beznadežnost i samog nadanja, i pripremao sam se turobno za tu smrt koju, mislio sam, ništa neće moći da spreči u roku od samo jednog sata; jer, sa svakim čvorom koji je brod prelazio, nadolazak crnog zastrašujućeg mora postajao jesve jeziviji i
stravičniji. Povremeno smo hvatali vazduh na visini većoj od albatrosove, – a onda smo dobijali vrtoglavicu od brzine spuštanja u nešto kao vodeni pakao, gde je vazduh bio umrtvljen, i nikakav zvuk nije prekidao dremež vodenih nemani.
    Bili smo na dnu jednog od takvih ponora, kada se kratak krik mog sapatnika strahovito prolomi kroz noć: "Gledaj! Gledaj!"– vikao je, zaglušujući mi uši,"Svemogući Bože! gledaj! gledaj!" Dok je on vikao, postadoh svestan mutnog i nejasnog bleska crvenog svetla koje se slivalo ka dnu ogromnog bezdana gde smo ležali, i bacalo nestalne odsjaje na našu palubu. Pogledavši uvis, spazih prizor od koga mi se zaledi krv u žilama.
      Na užasnoj visini, baš iznad nas i na samoj ivici strmoglavog bezdana, lebdeo je džinovski brod od nekih četiri hiljade tona. Iako uzdignut na vrh talasa stotinu puta većeg od njega, on je svojom znatnom veličinom još uvek prevazilazio sve postojeće brodove linijske ili istočno-indijske plovidbe. Njegov golemi trup bio je zagasito crne boje, bez rezbarija uobičajenih za većinu brodova. Samo jedan niz tučanih topova pomaljao se iz otvora na trupu, odražavajućisvojim sjajnim površinama plamen bezbrojnih bojnih svetiljki koje su se ljuljale napred-nazad na katarkama. Ali, najviše nas užasnu i zaprepasti to što se brod probijao pod pritiskom jedara kroz samo grotlo tog natprirodnog mora i tog nesavladivog orkana. Kad smo ga prvi put spazili, video se samo pramac kako polako izranja iz mutnog i strašnog vrtloga. Za jedan stravičan trenutak, brod zastade na vrtoglavom vršku talasa kao da razmatra svoju sopstvenu uzvišenost, onda zadrhta, zanese se – i siđe.
      U tom času, ni sam ne znam kakva iznenadna samouverenost obuze moj duh. Teturajući, da budem što mogu bliže krmi, iščekivao sam bez straha propast kojaće nas sasvim smrviti. Naš brod se na posletku okanuo borbe i počeo tonuti pramcem. Udar survane vodene mase pogodio ga je tačno u onaj deo njegovog sklopa koji je bio skoro sasvim pod vodom, i neminovno je bilo da me odbaci, neodoljivom silinom, na jedra i katarke stranog broda.
       Kako padoh, taj brod se zanese, pa, ne uspevši da uhvati vetar, okrenu se; zahvaljujući pometnji koja nastade, izmakoh pažnji posade. Bez većih teškoća i neprimećen, pronađoh put do glavnog prolaza na palubi, koji je bio delimično otvoren, i sačekavši zgodnu priliku, uskoro se sakrih u potpalublju. Teško mogu da objasnim zašto sam baš tako postupio. Neki neobjašnjiv osećaj strahopoštovanja ispunio mi je dušu pri prvom pogledu na posadu tog broda i verovatno me je to nateralo da se sakrijem. Nisam bio voljan da se prepustim na veru takvoj vrsti ljudi koji su na prvi letimičan pogled budili utisak tolike neobičnosti i izazivali sumnju i strah. Zato sam smatrao da je ispravno ako pronađem neko skrovište u potpalublju. To sam i učinio, pomerivši malo jednu pokretnu pregradu,što mi je pružilo zgodan zaklon između velikih brodskih greda.
       Jedva sam završio svoj posao, kad me neki koraci u potpalublju nateraše da to utočište i iskoristim. Pored mog zaklona prođe čovek iznemoglog i nesigurnog hoda. Nisam mogao da mu vidim lice, ali ipak sam uspeo da steknem nekakav opšti utisak o njegovom izgledu. Bio je po svemu sudeći veoma star i nemoćan.
      Pod teretom godina kolena su mu klecala, i ceo telesni sklop drhtao je pod tim bre-
menom. Promuklim i isprekidanim glasom mrmljao je sebi u bradu neke reči na jeziku koji nisam razumevao, preturao nešto u uglu po hrpi instrumenata čudnog izgleda i propalih navigatorskih karata. Njegov izgled i ponašanje bili su sumanuta mešavina zlovolje drugog detinjstva i uzvišenog dostojanstva Boga. Konačno, on se pope na palubu, i više ga nisam video.
     Osećanje, za koje nemam imena, obuzelo mi je dušu –osećanje koje se opire analizi, kojem su znanja iz davnih vremena neprimerena, i za koje mi, zebem, ni sama budućnost neće pružiti kljuĉ. Za duhovni sklop kao što je moj, kobno je ovo drugo saznanje. Neću nikad – znao sam da neću nikad –
dokučiti prirodu tih svojih misli. Ipak, nije sasvim čudno što su ove moje misli neodređene, jer potiču iz sasvim novih izvora. Novi osećaj neka nova suština – uvećalisu mi dušu.
      Već je puno vremena prošlo od kad sam prvi put stupio na palubu ovog strašnog broda, i zraci moje sudbine, mislim, pribiraju se u svoju žižu. Neshvatljivi ljudi! Obuzeti razmišljanjima kakva ja ne mogu da prozrem, prolaze pored mene ne primećujući me. Skrivanje je, s moje strane, bilo čista ludost, jer ti ljudi prosto ne žele da vide. Upravo maločas prođoh neposredno ispred očiju jednog oficira; malo pre toga usudio sam se da uđem u kapetanovu ličnu kabinu i uzmem odande pribor kojim sada pišem. S vremena na vreme nastavljaću ovaj dnevnik. Tačno, možda neću naći priliku da ga isporučim svetu, ali neću prestajati da nastojim. U zadnjem času, rukopis ću zatvoriti u bocu i baciti je u more.
    Jedan događaj me je podstakao na nova razmišljanja. Da li su takvi događaji tek delovanje neuhvatljivog slučaja? Drznuh se da izađem na palubu pa, ne izazivajući ničiju pažnju, provukoh se kroz hrpu konopaca i starih jedara i bacih se na dno čamca za spašavanje. Mozgajući o neobičnosti svoje sudbine, nehotice zamazah nakatranisanom četkom krajeve čvrsto savijenog pobočnog jedra koje je ležalo tu na jednom buretu. To bočno jedro sada se vijori na brodu, a nesvesni potezi
četkom složili su se u jednu reč: OTKRIĆE.Odskora sam se okrenuo razmišljanjima o sklopu ovog broda. Iako je dobro naoružan, mislim da to nije ratni brod. Njegove katarke, građa i celokupna oprema,sve je protivno takvoj pretpostavci. Šta taj brod nije, lako mi je da uočim, ali šta on zaista jeste, bojim se da nije moguće reći. Ne znam kako, ali dok prouĉčavam njegov neobičan model i jedinstven oblik jarbola, njegovu ogromnost i moćna platna jedara, njegov strogo jednostavan pramac i starinsku krmu, neumitno mi kroz misli i osećanja iskrsavaju poznate i prisne stvari, i to se uvek meša sa nejasnim senkama uspomena, sa neobjašnjivim pamćenjem nekakvih drevnih hronika o nepoznatim zemljama i davno prohujalim vremenima.
     Pregledao sam i kostur broda. Sastavljen je od materijala koji mi je sasvim nepoznat. Drvo je posebnog tipa i ostavlja utisak kao da je nepodesno za svrhu kojoj je namenjeno. Imam u vidu njegovu veliku poroznost koja se zapaža nezavisno od crvotočnosti kao posledice duge plovidbe po ovim morima i nezavisno od natrulosti koja dolazi sa starošću. Možda će ovo moje zapažanje delovati preko mere neobično, ali to drvo je po svemu nalikovalo španskom hrastu, ako zamislimo da je španski hrast nabubrio na jedan sasvim neprirodan način.
     Dok čitam prethodnu rečenicu, izranja iz mog sećanja neobična izreka jednog starog, nevremenom prekaljenog nemačkog moreplovca: "Istina je" – imao je običaj da kaže, kad god bi bila izražena sumnja u istinitost onoga što govori, "istina je kao što je istina da postoji more u kome brod raste u obimu kao živo telo mornara."
  Pre jednog sata okuraţio sam se i umešao u grupu mornara. Nisu na mene nimalo obraćali paţnju, pa I ako sam stao usred njih, izgledali su sasvim nesvesni mog prisustva. Kao i onaj čovek k oga sam prvog video u potpalublju, svi su oni nosili žig drevne starosti. Kolena su im klecala od slabosti; ramena su im bila povijena od oronulosti; njihova smežurana koža šuštala je na vetru; glasovi su im bili promukli, drhtavi i isprekidani; iz očiju im je sjajuckala staračka sluz, a njihova seda kosa grozno je vijorila u oluji. Svuda naokolo po palubi ležali su razbacani matematiĉki instrumenti sasvim starinske i začuđujuće konstrukcije.
     Spomenuo sam, pre izvesnog vremena, podizanje bočnog jedra. Od tada, držeći se vetra, brod nastavlja svojim strašnim smerom prema krajnjem jugu, razapevši svako parče jedra, od vršnog kotura do najnižih jedrenih motaka, i svaki čas okreće krst svoga gornjeg jedra ka najgroznijem vodenom paklu koji je ikada mogao da se javi u nečijoj mašti. Shvativši da je nemoguće održati se na nogama, upravo sam napustio palubu; iako se čini da posada oseća samo malu nelagodnost.
  Izgleda mi kao čudo nad čudima što ogromna masa broda nije već progutana odjednom i zauvek. Kao da smo osuđeni da neprekidno lebdimo na rubu večnosti, a da se nikada konačno ne sunovratimo u bezdan. Sa talasa, hiljadu puta ogromnijih od svih koje sam ikada video, kliznuli bismo kao strele sa lakoćom galeba; a džinovska vodurina uzdizala bi svoju glavu iznad nas kao demon dubine, ali kao demon zauzdan da prosto zastrašuje, a ne da uništava. Prinuđen sam da ovo često izbegavanje propasti pripišem jednom prirodnom razlogu. Pretpostavljam da se brod nalazi pod uticajem ili neke snažne struje, ili neke žestoke podvodne protivstruje.

     Video sam se sa kapetanom, lice u lice, i to u njegovoj sopstvenoj kabini – ali, kao što sam i očekivao, on nije na mene obratio pažnju. Iako u njegovom izgledu, za površnog posmatrača, nema ničeg što bi govorilo da je on nešto više ili manje od čoveka; ipak, dok sam ga posmatrao, osećanje neodoljivog strahopoštovanja mešalo se u meni sa osećanjem čuđenja. Dok stoji, on je gotovo moje visine; to je otprilike, blizu šest stopa. Čvrste građe i zbijenog telesnog sklopa,on u sebi nema ničeg robustnog, niti po ičemu drugom upadljivog. Ali, posebnost izraza koji vlada njegovim licem –
to je snažno, divno, potresno svedočanstvo starosti, tako potpuno, tako vrhunsko, da pobuđuje u mom duhu neki sasvim neiskaziv osećaj. Njegovo čelo, iako sasvim malo naborano, izgleda kao da na
sebi nosi pečat mirijarda godina. Njegova seda kosa je svedočanstvo prošlosti, a njegove još sivlje oĉi su proročice budućnosti. Po podu kabine bila je rasuta gomila čudnih, gvožđem učvršćenih tabaka, raspadnutih naučnih instrumenata i zastarelih, davno zaboravljenih mapa. Glave oslonjene na ruke, on je zažareno i uznemireno piljio u spis za koji smatram da je bio nekakva naredba, a u svakom slučaju nosio je potpis nekog monarha. Mrmljao je sebi u bradu – kao što je to činio i onaj mornar koga sam prvog video u potpalublju– neke mukle i mrzovoljne slogove meni nepoznatog jezika; pa iako mi govornik beše vrlo blizu, činilo se da njegov glas stiže do mojih ušiju sa udaljenosti od jedne milje.

*Brod i svi na njemu proţeti su duhom Eldorada, članovi posade nečujno prolaze tamo-amo kao duhovi davno pokopanih vekova. Njihove oči gledaju ţudno i nespokojno; a kad njihovi prsti popreče moju putanju, u sumanutoj svetlost i bojnih svetiljki, osećam se kao što se nisam osećao nikada pre, iako sam celog veka trgovao antikvitetima i upio u sebe senke srušenih štabova Balbeka, Tadmora i Persepolisa, sve dok i sama moja duša nije postala ruševina.
   Kad pogledam oko sebe, osećam stid zbog svojih nekadašnjih bojazni. Ako sam drhtao pred udarima mora koji su nas dosada pratili, zar neću stati u užasu pred borbom vetra i okeana za koju su reči tornado i samum suviše tričave i slabe da je izraze? Sve u neposrednoj blizini mora mrak je
večite noći i haos nezapenušane vode; ali, na oko milju od nas mogu se videti, nejasno i u razmacima, džinovski bedemi leda, koji paraju sumorno nebo i liče na zidove svemira.
     Kao što sam i mislio, brod je bio nošen strujom – ako bi taj naziv tačno odgovarao za plimu koja zavija i urla u belini leda, bučeći prema jugu brzinom kojom se strmoglavljuje vodopad.
  Pretpostavljam da je sasvim nemoguće sebi predstaviti užas mojih doživljaja; ali, radoznalost da prodrem u misterije ovih strašnih predela prerasla je čak i moj očaj, i pomiriće me sa najgroznijim oblicima smrti. Očigledno je da jurimo napred ka nekom uzbudljivom saznanju– nekoj tajni koja ne sme biti izrečena i do koje dopreti znači propast. Možda nas ova struja vodi do samog juţnog pola. Mora se priznati da je ova, retko sumanuta pretpostavka, u stvari i najverovatnija.
   Posada prelazi palubu nemirnim i klecavim korakom; ali njihovo držanje izražava više žarku nadu nego ravnodušno očajanje.
   U međuvremenu, vetar je još uvek u krmi, i pošto su nam raširena ogromna jedra, brod se povremeno bodro uzdiže iz mora. O, užas za užasom! – iznenada, led se otvara desno i levo, i mi se vrtoglavo kovitlamo u neizmernim koncentričnim krugovima, ukrug i ukrug, zidovima džinovskog amfiteatra, čiji se vrhovi gube u tami i daljini. Ali, ostaje mi malo vremena da lupam glavu zbog svoje sudbine! Krugovi se ubrzano smanjuju – luđački vrtlog nas hvata i guta – i usred rike, huke i grmljavine okeana i oluje, brod se trese i – o, Bože! – tone!


Beleška.



–



"Rukopis pronađen u boci" izvorno je objavljen 1831. Neku godinu kasnije upoznao sam se sa Merkatorovim mapama, u kojima je okean predstavljen kao silan tok koji se iz četvoro usta uliva u (severni) Polarni zaliv, da bi ga potom progutala utroba zemlje; sam Pol prikazan je kao jedna crna stena, gorostasno ustremljena u visinu.

1833.

Prevela Vuka Adamović

Kafka vegetarijanac

Piše: Jan Stastny


Napis koji sledi – iz pera dr. Jana Stastnya – sažeti je prikaz života Franza Kafke, njegovog vegetarijanstva i saradnje s Međunarodnim vegetarijanskim društvom (International vegetarian union, dalje u napisu IVU), te veze s Moritzom Schnitzerom. Moritz Schnitzer je bio vegetarijanac židovskog porekla iz Češke, član IVU i organizator kongresa IVU 1929, te 15 godina urednik časopisa Reformblatt. Kafka se sreo Schnitzera 1911., a on ga je upoznao sa zdravim načinom života. Izvori podataka su Kafkini rukopisi i dnevnici, koje preporučujemo za čitanje svima koji misle da je Kafka dosadan i teško čitljiv pisac. Njegovo putovanje kroz život, njegovi osećaji i ispovedi mnogo govore o njegovoj odluci da postane vegetarijanac.

“Kafka je postao vegetarijanac iz zdravstvenih i etičkih razloga. Imao je malo vere u službenu medicinu, ali se je zanimao za pozitivne efekte sveže prehrane. Bio je među aktivistima koji su se zauzimali za zabranu vivisekcije (seciranja) nad živim bićima.” (Richard Schwartz)

Franz Kafka rođen je 1883. u Pragu u Češkoj, koji je tada bio dio Austro-Ugarske monarhije. Rođen je u porodici koja je govorila nemački kao prvorođeni od šestoro dece. Nakon srednje škole studirao je pravo na univerzitetui  u Pragu, završio je školovanje kao doktor pravnih nauka i zaposlio se u osiguravajućem društvu. Budući da ga je zanimala književnost, počeo je pisati knjige i objavljivati članke i tako je postao jedan od vodećih savremenih pisaca s pričama kao što su Preobrazba, Proces i Zamak.

Njegov otac je poticao iz židovske porodice, a po zanimanju je bio, kao i njegovi preci, mesar (to je bio uzrok brojnih Franzovih teškoća). Kafka je bolovao od tuberkuloze i umro 1924. u 41. godini.

Postoje mnoge priče i glasine o Kafki, o čemu svedoči više od 100 knjiga, koje opisuju njegov život i na osnovu kojih čitaoc dobija dojam da se bez korištenja izvornih Kafkinih zapisa ponavljaju i prepisuju. Jedna od takvih tvrdnji iz tih knjiga je da je Kafka bio nepoznati pisac, koji je stvarao još 60-ih godina.

Velika je istina vezana uz Kafkin život da je bio poznat samo kao pisac, a ne i kao vegetarijanac. U praškom časopisu Prager Tagblatt 1918. je Kafka bio spomenut 3 puta u dva različita članka, a u jednom od njih je zapisano:

“Franz Kafka, koji je zaslužio književnu nagradu nazvanu “Nagrada fontane” za njegove priče Preobrazba i Vuk, kupio je imanje u blizini Deutschböhmena, u nameri povezivanja s prirodom na vegetarijanski način.”

Postoje i druge tvrdnje, kao na primer da je voleo Prag, da je bio sramežljiv, posebno pred ženama i da nije mario za svoj posao. Pažljivi čitaoci njegovih rukopisa i opisa iz njegova vremena znaju da je nadasve želeo posećivati Prag, da je voleo putovanja po Evropi, da je imao više žena nego što je u to vreme za Evropu bilo uobičajeno, te da je bio jako dobar pravnik. Njegov poslodavac ga je kao dobrog radnika zaštitio od vojne službe tokom 1. svetskog rata.

Kafkin slavni navod

Tokom posmatranja riba u akvariju je primetio:

Sada vas mogu mirno gledati u oči jer vas više ne jedem.

Ovu rečenicu navode mnogi ljudi, premda ih malo zna za njen izvor. Prvi puta je ta rečenica navedena u Kafkinoj biografiji, kojeg je napisao njegov najbolji prijatelj Max Brod. Brod tvrdi da ju je Kafka rekao svojoj devojci tokom posete akvariju u Berlinu, a nakon toga događaja i sam Brod je postao istinski vegetarijanac. Kafka je vegetarijance upoređivao s ranim hrišćanima … vegetarijance su progonili i ismevali u prljavim, javnim blagovaonicama.

Kafka – vegetarijanac

Nije tačno poznato kada je Kafka postao vegetarijanac, no gotovo sigurno je to bilo između 1909. i 1910. godine.  1910. je napisao u dnevnik: ”Razmišljao sam o vegetarijanskoj večeri i utvrdio da sam bio zadovoljan sa svojom probavom.” Veliki uticaj na Kafku je verovatno imao njegov stric Siegfried Löwy, koji je bio lekar. Kafka je bio oduševljen knjigom “Moj sistem”, koju je napisao Jorgen Peder Müller (1866-1938.), danski sportaš i vegetarijanac, koji je održao predavanje vegetarijanskom restoranu u Pragu 1906. Nadahnuo ga je također Horace Fletcher(1849-1919.), koji je propagirao da je važno da hranu dobro i dugo žvačemo. Kafkinom ocu je trebalo nekoliko meseci da prihvati njegov novi način žvakanja hrane tokom porodičnih obroka.

Godine 1911. Kafka je susreo Moritza Schnitzera, koji mu je predložio vegetarijansku prehranu, svež zrak, spavanje uz otvoreni prozor i rad u vrtu. Kafka je prihvatio njegove savete, uključujući i onaj o radu u vrtu. Nakon posla pridružio bi se praškim vrtlarima i pomagao im uređivati parkove.

Kafka je postao vegetarijanac iz zdravstvenih razloga. No, kasnije se pokazalo da je ostao vegetarijancem zbog etičkih načela. Sa svojom sestrom Ottlo se je dogovorio da će ona postati vegetarijanka umesto njega, u slučaju da ga lekari zbog zdravstvenih razloga prisile da jede  meso. Na taj način je tražio da se sačuvaju životi životinja. Sestra Ottle se držala obećanja do Kafkine smrti i sve do kraja njezina života u koncentracionom logoru u 2. svetskom ratu.

Postoji jedna zanimljiva činjenica. Kafka je puno pisao o životinjama. Godine 1917. je napisao kratki članak pod naslovom “Ein Bericht für eine Akademie” (“Izveštaj za Akademiju”), u kojem je opisao odnos između čoveka i životinje. U svojim pričama opisuje majmune, kao ljudima najsličnije životinje, konje, pse, mačke, krte, goveda, … U tim pričama opisuje surove i krvave prizore vezane uz meso. Prepis iz rukopisa:

Mesar je jednog jutra dovezao žive krave. Sat vremena sam u grču ležao na tvrdom podu sa stražnje strane mog ureda, s jastukom i svom odećom što sam je pronašao na ušima. Hteo sam utišati glasanje krava, koje me je okruživalo sa svih strana. Osećao sam se kao jadnici koji okruže govedo i još mu toplo telo trgaju zubima. Nakon nekoliko trenutaka tišine odlučio sam izaći. U dvorištu su ležala trupla goveda kao pijanci oko šanka…

U knjigama različnih pisaca o Kafki je zapisano da je Moritz Schnitzer bio fanatik i pristaša sekte. Moritz Schnitzer je bio uspešan židovski poslovni čovek i vlasnik tekstilne tvornice u Warnsdorfu na severu Češke. Nakon dugotrajne bolesti se počeo zanimati za vegetarijansku ishranu i zdrav način življenja i počeo pomagati drugima. Godine 1894. je osnovao društvo pod imenom Naturheilverein (Društvo za prirodno lečenje) i počeo izdavati časopis “Reformblatt für Gesundheitspflege” (“Podloga za zdravstvene reforme”). Ubrzo je okupio brojna društva koja su propagirala slogan “Povratak prirodi” u savez društava.

Schnitzer je ljudima davao savete o zdravoj ishrani i naglašavao važnost telesnih aktivnosti, pomagao je također u ozdravljenju onih koji si nisu mogli priuštiti (bolničko) lečenje. Godine 1906. je kupio imanje i pozvao ljude da  na njemu uređuju zelene vrtove, što se je pokazalo dobrim rešenjem u vreme 1. svetskog rata, kada je vladala glad. Kasnije je kupio i dodatno imanje s jednakom namenom, na kojem je izgradio javni bazen. Vrtovi su još i danas deo toga imanja.Tiokom 1. svetskog rata je menjao svoje tvorničke proizvode za vegetarijansku hranu, koju je s pomoću praških vegetarijanaca delio gladnima. Često je bio optuživan da pomaže ozdravljivati bez potrebnog obrazovanja, premda je na suđenjima uvek bivao oslobađan usled neutemeljenih optužbi. U časopisu “Vegetarian Messenger” (“Vegetarijanski glasnik”) je u rujnu 1935. zapisano:

Gospodin M. Schnitzer (Čehoslovačka Republika) je govorio na temu “Etička primena vegetarijanstva”, pri čemu je naglasio da je vegetarijanac iz moralnih razloga, da bi čovek trebao delovati u skladu s mogućnošću izbora po vlastitoj savesti i u skladu sa svojim osetilima vida, mirisa, sluha i okusa. Naša osetila su se vekovima  krivo koristila, te su mogućnosti našeg mozga smanjene. G. Schnitzer je postao vegetarijanac zbog otpora kojeg je osećao pri prizorima klanja životinja na selu. Jedno jutro uočio je tele privezano za stablo lipe u vreme cvetanja. Usledio je dolazak mesara koji je udario bespomoćnu životinju sekirom i potom joj preezao grlo. Prizor ubiranja zrelih plodova u voćnjaku se razlikuje od mesarskog čina po svojim posledicama.

Godine 1923. su Moritz Schnitzer i njegov sin Adalbert prisustvovali međunarodnom kongresu IVU u Stockholmu, na kojem je IVA postala deo Društva za prirodno lečenje. Također su prisustvovali drugim skupovima IVU. Njegov prijatelj, Bernhard O. Dürr i Hans Erwin Feix bili su aktivni članovi IVU i zajednički su organizovali kongres 1929. u Steinschönau. Sve je teklo glatko do 1938., kada ih je pritisnulo političko pitanje u vezi Minhenskog sporazuma i priključenja rubnih područja Čehoslovačke, gde je Schnitzer živeo. Schnitzer je bio poreklom Židov, stoga na Skupštini Društva za prirodno lečenje nakon 44 godine predsedanja nije čak bio predložen za predsednika, niti je ponovno biran. Njegovo mesto preuzeo je njegov stari prijatelj Bernhard O. Dürr, predsednik IVU.

Ovaj događaj je bio goruća tema rasprave u češkom vegetarijanskom časopisu “Prirodni lečnik”, gde su opisan kao znak rastuće nacističke moći i rasnog čišćenja. Kao glavni krivac za to da nije došlo do ponovnog izbora Schnitzera za predsednika IVU spominjan je Hans Erwin Feix, koji je tada bio sekretar IVU. Događaj je malogde zabeležen, ali je po pričanju mnogih bio poslednji i, nažalost, neuspešan pokušaj spašavanja Društva za  prirodno lečenje. Društvo je tada nakratko postalo delom jednog drugog udruženja, koje je radilo pod nacistima, da bi uskoro prestalo delovati. Schnitzer je umro u svom domu 1939., u dobi od 78 godina, malo pre nego li su njegove rođake odveli u koncentracijske logore. Bernhard O. Dürr umro je u ratu, a sudbina Hansa Erwina Feixa ostala je nepoznata.
      Schnitzerovo Društvo za prirodno lečenje je postalo delom IVU kongresa, kada je 1923. bio u Stockholmu. Kafka je bio urednik lista Reformblatt od 1911. do smrti. Urednici tih časopisa su obično bili i članovi Društva za prirodno lečenje, koje je imalo više od 10.000 članova i bilo je jedno od vodećih, ako ne i najveće društvo na području Europe.
     Uprkos činjenici da nema dokaza da je Kafka bio član toga društva, sigurno je da je bio urednik časopisa punih 15 godina i da je podržavao Schnitzerovo zauzimanje protiv cepljenja.  1911. je bio u Schnitzerjevom časopisu Reformblatt objavljen popis potpisnika koji su bili protiv cepljenja. Na toj listi je Franz Kafka iz Praga naveden kao dvostruki krovni donator kampanje protiv cepljenja.
    U to vreme cepljenje je bilo na stupnju “testiranja na ljudima” pomoću nečistih tvari napravljenih na račun postupaka u kojima su mučene i ubijane životinje, što je imalo užasne posledice na ljudsko zdravlje, pa čak i život dece. Austrijska vlada je pokušala cepljenje ozakoniti kao obavezno, Schnitzer je međutim tražio da tome ne bude tako. Schnitzerov časopis pisao je o dokazanim nuspojavama i oboljenjima usled cepljenja, što je dovelo do zaplene njegovog časopisa. Schnitzer je bio vrlo prodoran sa svojim idejama i brzo je promenio ime časopisa, te je ponovo počeo objavljivati članke o zdravim životnim navikama. Njegovu borbu su podržali pojedini zastupnici u parlamentu, koji su mu pružili podršku i na području slobode objavljivanja štampanih medija.
    Vratimo se Franzu Kafki. Kao što je već navedeno, 1910. je u svoj dnevnik napisao: “Razmišljao sam o vegetarijanskoj večeri i ustvrdio da sam bio zadovoljan sa svojom probavom.” Uzrok izlečenja probavnog sistema nije bila samo zdrava prehrana, već i telesne vežbe, koje su mu pomogle da osnaži svoje telo u tolikoj meri da je ponosan išao plivati u javno kupalište samo pola godine nakon što ga je bilo stid pokazati svoje koščato telo.

Zahvaljujući Kafkinim dnevnicima možemo saznati da je na silvestersku noć 1911. za večeru jeo crni koren latinski naziv Scorzonera) uz spanać i četvrt litre soka Ceres. O hrani koju je uživao također je često pisao svojoj porodici, kao 1911. u pismu sestri Elli:

“Evo, pijem mleko iz brusnice (*1), jedem herkulo (vrsta krompira), punjeni kupus, vrtne čorbe i ostale dobre namirnice, na kojima mi ni ne možete zavideti.”

Schnitzerov sistem ga je toliko oduševio da je 1912. u dnevnik napisao:”Želim  da imam toliko snage da osnujem Društvo za prirodno lečenje.”

Kafka je za svoj odmor odabrao samo naselja i restorane gde je mogao dobiti vegetarijansku ishranu, koja je bila lek za njegove zdravstvene poteškoće. Zbog svojeg načina ishrane je nemalo puta imao teškoća sa svojom porodicom, posebno s ocem, koji njegov način života zapravo nikada nije prihvatio. Podupirali su ga njegovi prijatelji, koji su videli dobre strane njegovog zdravog načina života.

U pismu svojoj devojci Felice 1912. Kafka je napisao:

“Moj način življenja, kojeg je pozdravio moj želudac, može ti se činiti glup i neprihvatljiv. Moj otac se mesecima tokom dužih obroka skrivao iza novina, dok nije prihvatio moj način ishrane. Naravno, moram naglasiti da ne pijem alkohol, kafu i čaj, i da u pravilu ne jedem čokoladu.”

Nekoliko dana kasnije je Kafkina majka potajno pisala njegovoj devojci Felice:

“Molimo te da upotrebiš svoju moć kako bi promenila njegov način življenja. Za to ćemo ti biti uistinu zahvalni.”

Kafka je nakon toga bio prisiljen objasniti Felice kakvu hranu jede, zašto su tako hrani, a onda je dodao: “…. za mene ne postoji nijedna druga hrana koja bi me mogla zanimati kao ova u kojoj uživam.”

Podršku mu je ponudio prijatelj Max Brod, koji je Felice napisao:

Franz je nakon mnogo godina pronašao pravu hranu za sebe i to je vegetarijanska prehrana. S tom hranom  je izlečio želudac i sada izgleda vrlo zdravo i krepko … Na žalost, sada roditelji stavljaju pritisak na njega da počne jesti meso.

Felice je priznala da sama uživa meso i kako je molila Kafku da ga počne jesti i on. Kafka je odgovorio: Dopustiti kobasice, mleveno meso i druga nepcu ugodna mesna jela, značilo bi isto što i prihvatiti činjenicu da veće količine čaja, posebno ako se često pije, dovode do trovanja, a ti, poput ostalih braniš svoje stajalište na otrov, na koji ste navikli.

Felice ga je pohvalila da dobro kuva, ali joj je Kafka odgovorio:

To je beskorisno za naše domaćinstvo, osim ako se ti ne naučiš kuvati stvari poput… Nadam se, da će naše domaćinstvo biti vegetarijansko?

Uz to pismo je poslao Felice knjigu J. P. Mullera, pod nazivom “Moj sistem za žene”.

Kasnije je Kafka pisao drugim prijateljima, uključujući i Grete Bloch, koja je živela u Beču. Pritom je propagirao vegetarijanstvo i ljude je upoznavao s dobrim efektima takve ishrane na njihovo zdravstveno stanje.

Draga gospođo Bloch!
Kao sledbenik prirodnog lečenja nisam iznenađen da imate česte glavobolje. Kao vaš prijatelj, osećam se zabrinut! Ne biste li učinili jednu jednostavnu promenu u vašem životu – ne biste li počeli jesti vegetarijansku hranu? Meso uništava vaše jako iscrpljeno telo. U vašoj blizini, u Opolzerskoj ulici blizu pozorišta Hofburg, je vegetarijanski restoran, najbolji koji sam ikada posetio. Restoran je čist, ugodan, vodi ga prijazna porodica. Čini mi se da je bliže vašem poslu nego li stanu. Siguran sam da je hrana u Thalysiji (ime restorana) jeftinija od ove koju sada uživate, što je važno za vas zar ne? Znam da ćete tamo jesti jako dobru hranu i da ćete u njoj uistinu uživati i da (možda nećete osećati tako odmah prvog dana) ćete primetiti da ćete se osećati slobodno i snažno, dobro ćete spavati i buditi se sveži. Priželjkujem da barem probate.


Nekoliko dana kasnije je Kafka napisao:

Ništa mi ne pišite kako vaše glavobolje. Znači li to da su konačno glavobolje prestale zbog vegetarijanske ishrane? S takvom ishranom daćete primer svakome da može izlečiti glavobolje s prirodnim pristupom lečenju.

U drugom pismu mu je gospođa Bloch pisala o nepodnošljivim zuboboljama uzrokovanim hladnim vetrom. Kafka je odgovorio:

Moram vam reći da su duvanje vetra ne može biti uzrok vašoj zubobolji. Dapače! Zubima je ugodno ako duva vetar. Uzrok slabim zubima je verovatno loša zubna higijena – kao što sam i sam iskusio – prouzrokovana mesnom prehranom. Ljudi jedu, smieu se i razgovaraju istovremeno, dok se mala vlakna mesa uvlače u prostor između zuba, gde se raspadaju i trunu poput ranjenika zarobljenih između dva kamena. Jedino meso ima takvo svojstvo, da onemogućuje jednostavno čišćenje zubi. Kada bi čovek bio stvoren za potrošnju mesa, imao bi zube takvih oblika kao grabežljivci – oštre i razmaknute – za kidanje mesa. Ne znam što da vam još napišem kao pripomoć. Zacelo još niste bili u restoranu u Opolzerskoj ulici. Kako to da ne idete tamo čak i sada, kada je sezona svežeg povrća?

Kafka je oštrim rečima obraćao ljudima da postanu vegetarijanci. Na svojim putovanjima često je morao braniti vegetarijanstvo (pred drugačijim stavovima mesojeda i pivopija), kao nešto što je dobro za ljudski um.

Evo nekih mesta u kojima je Kafka ručao tokom svojih putovanja:

Thalysia Reichenberg / Liberec

Thalysia je jedan od prvih vegetarijanskih restorana u Češkoj, koji je otvoren krajem 19. veka. Otvorila ga je gospođa Amalia Gebhardt, Reichenberška aktivistica za ženska prava. U restoranu su bili dobrodošli vegetarijanci, žene i svi oni koji su bili u potrazi za zdravijim življenjem, uz iznimku pušača, mesojedaca i alkoholičara. Bilo je šaljivih pesama i priča o tom restoranu, zbog njega je došlo i do nekoliko uličnih tuča. U Thalysiji su imali na raspolaganju 20 jelovnika, bezalkoholna pića, salate, čajeve, sveže voće i sokove… Restoran je bio otvoren od 7 sati ujutro do 10 sati navečer. Pod pritiskom ostalih restorana morala je Amalia Gebhardt restoran zatvoriti 1912. Kafka je restoran posetio tokom poslovnog putovanja u Reichenberg, odakle je poslao razglednicu sa slikom restorana i hrane koju je jeo u njemu svojoj sestri.

Warnsdorf – Reformspeisehaus David Zimmer

David Zimmer’s Reformspeisehaus (Drugačije svratište) u Warnsdorfu je bio prvi vegetarijanski restoran u Češkoj. Vlasnik Zimmer je bio dobar prijatelj Moritza Schnitzera i također vrlo aktivan u Schnitzerovom Društvu. U ovom restoranu je bila biblioteka Saveza za zdravo življenje. Kafka je u ovom restoranu 1911. sreo Schnitzera. Od tuda je također poslao razglednicu svojoj porodici.

Berlin – restoran u Friedrichstrasse

U berlinskoj ulici Friedrichstrasse bila su barem 2 vegetarijanska restorana. Od kako je Kafka redovito posećivao Berlin, verovatno je također bio redovan gost svih vegetarijanskih restorana u Berlinu. 1923. je napisao prijatelju Maxu Brodu: “Jeli smo kajganu od jaja s krompirom (odlično uz dodatak dobrog maslaca), vegetarijanski odrezak, testeninu s pireom od jabuke, kompot od šljiva i salatu od paradajza.”

Trinaest godina pre Kafka je pisao Brodu:

Ništa nije tako dobro kao hrana u tom restoranu. Umesto običnog hleba imaju grahamov . Upravo čekam pšenični puding, malinov sirup, zelenu salatu s prelivom od vina od đ. Čaj od lišća jagoda odlično odgovara opisu savršene hrane.

Pored ovih restorana, Kafka je vrlo dobro poznavao slična mesta, u Beču, Pragu, Švajcarskoj i drugde. Poznato je gde je u Pragu kupovao vegetarijansku hranu, te da je imao dosta vegetarijanskih kuvarica Često je govorio da se kuvati može lako naučiti.

Postoji još jedno nagađanje o Kafki i o tome da je njegov način života oslabio njegovo zdravstveno stanje. Statistički podaci bolesnika s TBC-om (tuberkulozom) bili su sledeći: 40% pacijenata je umrlo unutar prvih godinu dana nakon otkrića simptoma zbog povraćanja krvi (tako su umrli Kafkin prijatelj John Keats iz Engleske i češki pesnik Jiří Wölker), a preostalih 50-60% pacijenata je umrlo do pete godine nakon otkrića simptoma TBC-a. Kafka je živeo 7 godina nakon otkrića bolesti.

Postoji još jedna neobična okolnost. 1918. se Kafka zarazio sa tzv. španskom gripom, epidemičnim oblikom gripe, usled koje je umrlo gotovo 100 miliona ljudi širom sveta tokom 1. svetskog rata. Hiljade potpuno zdravih ljudi u Kafkinoj okolini umro je zbog ove opasne gripe, Kafka se, međutim, i pored smrtonosne tuberkuloze vrlo brzo oporavio.

Lekari mu nisu mogli pomoći da pobedi tuberkulozu, ali su Schnitzerovi saveti u vezi vegetarijanske i zdrave prehrane, kao i i telesne vežbe, Kafki za nekoliko godina produžili život. Na fotografiji iz 1921., u dobi od 38 godina, uprkos borbi protiv TBC-a, izgleda je kao zdrav i mlad čovek. Kafka nije imao veliko poverenje u lekare službene medicine, iako je redovno išao na savetovanja u vezi sa svojom bolešću. Godine 1916., kada je njegovo telo već bio načeo TBC, lekar mu je savetovao:
“Što manje pušenja, bez alkohola – možda samo povremeno, više povrća nego mesa, bez mesa za večeru, plivanje…”. Kafka nije bio pušač, nije uživao alkohol, nije jeo meso, nego samo voće i povrće, a uz to je svakodnevno išao plivati. Nije čudno da je izgubio poverenje u službenu medicinu.

Godine 1920. je pisao svojoj sestri: Ne želim ići u toplice! Zašto? Zato što će me lekar zgrabiti i gurnuti mi mesne odreske u grlo sa svojim od dezinfekcijskih sredstava smrdljivim prstima. Za svoje lečenje je odabrao samo naselja gde su mu pri lečenju mogli ponuditi vegetarijansku ishranu. Iste godine, kada je bio u lečilištu u gorju Tatre, nisu imali sluha za njegovu želju već su mu kao deo terapije propisali ishranu ribom. Kafka je napisao svojoj sestri:

Večeras sam bio vrlo žalostan jer sam jeo sardine. Inače, dobro su ih pripremili, s majonezom i pireom od krumpira, ali bili su to sardine. Još nekoliko dana potom sam imao želju za mesom i kažem ti, bila je to za mene ozbiljna pouka. Žalostan kao hijena hodao sam kroz šumu. Žalostan kao hijena sam proveo noć. Zamišljao sam hijenu koja je usred šume pronašla zatvorenu konzervu sardina, koju je tamo izgubio turista, i koju sada pokušava otvoriti zubima da bi došla do hrane. Koja je razlika između čoveka i hijene? Ona ima potrebu, koju mora zadovoljiti, nama je ne treba, ali je ipak želimo. Lekar me  tešio, tvrdeći da ne trebam biti tužan. Rekao sam mu da sam ja pojeo sardine, a ne one mene.

Iako je Kafkin način života doprineo njegovom biću, zdravstveno stanje mu se pogoršalo 1924. i 3. juna te godine je umro u lečilištu u blizini Beča odbijajući bilo kakvu hranu.

Kafka je bio živahan vegetarijanski aktivist, a Moritz Schnitzer važna osoba u istoriji IVU. Moritz Schnitzer nije bio član sekte, već humanist i filantrop, koji je zajedno sa svojim istomišljenicima razvijao IVU tokom 20-ih i 30-ih godina 20. veka.

Kafkina životna želja je bila da ode u Izrael i otvori vegetarijanski restoran u Tel Avivu sa svojom poslednjom devojkom Dorom, gde bi radio kao konobar.

______________

(*1) Sastojci mleka od brusnice: soda, limunska kiselina, sirutka u prahu, bademovo ulje, ulje limete, ulje geranije i aromatični začini. Taj “mlečni” napitak diže energiju, kada se osećamo klonulo.

* Izvornik (u doc formatu) na engleskom jeziku nalazi se na službenim web-stranicama Međunarodnog vegetarijanskog društva (International Vegetarian Union – IVU).

Autor članka je dr. Jan Stastny, koji je objavio i knjigu “Kafka vegetarijanac”.
Na slovenski ga je prevela Urška Koren Grošelj, a na hrvatski Goran Majetić
izvor

Edgar Alan po, Mecengerštajn

Pestis eram vivus
–moriens tua mors ero.
Martin Luther

Kuga bejah živ – umirući tvoja smrt ću biti
Martin Luther
Martin Luter

Svuda su se, u svim vremenima, prikrivali zlokobnost i užas. Zašto, onda, davati datum priči koju nameravam da ispričam? Neću. A, pored toga, postoje I dragi razlozi za prikrivanje. Dovoljno je da se kaže da je u Mađarskoj, u periodu o kojem govorim, postojalo ustaljeno, mada skriveno, verovanje u doktrine metempsihoze.1) Ne govorim ništa o samim učenjima – o njihovoj netačnosti ili o njihovoj verovatnoći. Tvrdim, međutim, da mnogo naše sumnjičavosti – kao što La Brijer kaže o našim nesrećama – vient de nepouvoir être seuls.2) No neke stvari u sujeverju Mađara umnogome naginjahu besmislici. Oni – Mađari – u osnovi su se dosta razlikovali od svojih istočnih izvora. Na primer. "Duša"– kazao je prethodni – iznosim reči jednog pronicljivog i inteligentnog Parižanina – ne demeure qu'une seulefois dansun corps sensible: au reste – un cheval, un chien, un homme même, n'est que la ressemblance peu tangible de ces animaux.3) Porodice Berlifiding i Mecengerštajn behu vekovima u svađi. Nikad ranije, dve kuće, tako ugledne, ne behu obostrano zagrižene tako strašnim neprijateljstvom.

I, zaista, u vreme ove pripovesti, ispijena i zlokobna stara veštica je primetila da se "vatra i voda pre mogu pomešati nego što će se Berlifiding rukovati sa Mecengerštajnom". Izgleda da se poreklo ove mržnje nalazilo u starom proročanstvu – "uzvišeno ime će pasti, ispunjeno strahom, kada, kao jahaĉ na svom konju, smrtnost Mecengerštajna bude trijumfovala nad besmrtnošću Berlifidinga".

Sigurno da, same za sebe, ove reči imaju malo ili čak nikakvo značenje. Ali su još trivijalniji uzroci
– i to od nedavna – doveli do posledica isto tako punih događaja. Pored toga, imanja, koja behu međašnja, dugo su vršila suparnički uticaj na poslove vlade. A, osim toga, bliski susedi su retko prijatelji – a stanovnici zamka Berlifiding su mogli, sa njegovih visokih, izboĉenih potpornih stubova, gledati pravo u prozore zamka Mecengerštajn. A najmanje je, više nego feudalna veliĉčanstvenost, koja je tako sračunato otkrivena, moglo da ublaži razdražena osećanja manje starih i manje bogatih Berlifidinga. Nije, onda, ni čudo što su reči proročanstva, ma koliko bile smešne, uspele da, sa podsticanjem nasledne zavisti, izazovu i odrđe u svađi dve porodice već predodređene
da se svađaju. Proročanstvo je, izgleda, značilo – ako je bilo šta značilo – krajnju pobedu već snažnije kuće; i, naravno, da ga se slabija i manje uticajna strana sećala sa gnevnom mržnjom.

                                                                           *

Vilhelm, grof Berlifiding, mada časnog i uzvišenog roda, bio je, u vreme ove priče, nemoćan i podetinjio starac, ni po čemu osobit, sem po prekomernoj I okoreloj ličnoj odvratnosti prema suparničkoj porodici i po tako strasnoj ljubavi prema konjima i lovu da ga ni telesna slabost, starost, niti, pak, mentalna nesposobnost, nisu mogle spreĉiti da svakodnevno učestvuje u opasnostima lova.

S druge strane, Fridrih, baron Mecengerštajn, još nije bio ni punoletan. Njegov otac, ministar G... umro je mlad. Njegova majka, ledi Meri, ubrzo je pošla za njim. Fridrih je u to vreme imao petnaest godina. Petnaest godina nije mnogo u gradu – dete još uvek moţe biti dete u svom trećem lustrumu:4)
ali u divljini – u tako veličanstvenoj divljini, te tako stare kneževine, petnaest godina imaju daleko dublje značenje. Lepa ledi Meri! Kako je ona mogla umreti? – od tuberkuloze! A to je staza koju mo-
ljah da sledim. Želeo bih da svi koje volim umru tom smrću. Tako slavno(!) otići, u radosnom uskliku mlade krvi – sa srcem punim strasti – maštom punom vatre usred sećanja na srećnije dane – pri kraju godine – i biti tako zauvek zakopan u raskošnom jesenjem lišću.


Tako je umrla ledi Meri. Mladi baron, Fridrih, stajao je bez ijednog rođaka pored kovčega svoje mrtve majke. Položio je ruku na njeno bezbrižno čelo. Njegovo nežno telo nije ni uzdrhtalo – niti se čuo uzdah iz njegovih snažnih grudi. Bezdušan, samovoljan i plah od detinjstva, dostigao je godine o kojima govorim bezosećajnom i nepromišljenom raskalašnosti; i odavno se, u potoku svih svetih misli i nežnih osećanja, podigla brana.
Čudnim sticajem okolnosti, mladi baron je još za vreme bolesti svog oca nasledio ogromne posede. Malo je bilo mađarskih plemića kojima je bila podarena takva raskoš. Njegovi zamkovi behu bezbrojni – a po sjaju, lepoti i veličini isticao se "zamak Mecengerštajn". Granična linija njegovih poseda nikad nije bila jasno određena – ali je njegov glavni park zahvatao krug od pedeset milja.

Pošto je vlasnik tako mlad-sa tako dobro poznatom naravi, sa tako jedinstvenim bogatstvom –
nasledio imanje, počela su da kruže grozničava nagađanja u vezi s njegovim ponašanjem. I, zaista, u roku od tri dana, ponašanje naslednika, koje je bilo gore i od Herodovog, poprilično je nadmašilo očekivanja I njegovih najoduševljenijih poštovalaca. Sramne razvratnosti – skandalozna verolomstva – nečuvena zločinstva – ubrzo su, od tada pa nadalje, stavila do znanja njegovim preplašenim vazalima da više nikakva ropska pokornost sa njihove strane – i nikakva trunčica savesti s njegove, nisu obezbeđivale zaštitu od nemilosrdnih i krvavih kandđi bednog Kaligule. U toku četvrte noći otkriveno je da su štale zamka Berlifiding u plamenu: susedi su jednodušno dodali ovu paljevinu već gnusnom spisku baronovih zločina i prekršaja.

No za vreme pometnje izazvane ovim događajem, mladi plemić je sam sedeo u ogromnoj i pustoj gornjoj odaji porodične palate Mecengerštajn, na izgled utonuo u misli. Bogate, mada izbledele tapiserije, koje su se sumorno njihale na zidovima, predstavljahu senovite i dostojanstvene figure hiljade slavnih predaka.
      Ovde su papski velikodostojnici i sveštenici u bogatim hermelinskim krznima domaćinski sedeli sa autokratom i suverenom, stavljajući veto na želje kralja,– ili naredbom papske vrhovne vlasti obuzdavali buntovni skiptar zakletih neprijatelja. Tamo, mračne, visoke statue Mecengerštajnovih prinčeva – njihove mišićave figure, kako neustrašivo nadiru preko leša palog neprijatelja – koje su svojim energičnim izrazom uznemiravale i najsmirenije nerve; i ovde su
opet, kao labudovi, likovi pohotljivih dama iz prošlih dana lebdeli, uz zvuke neke zamišljene melodije, po vijugama neke nestvarne igre.
     Ali dok je baron slušao, ili se pretvarao da sluša, postepeni porast galame u Berlifidingovim štalama – ili, dok je, možda, razmišljao o nekom novijem – nekom odlučnijem činu drskosti – oči su mu se nesvesno prikovale za figuru ogromnog i neprirodno obojenog konja, koji na tapiseriji beše predstavljen kao da pripada saracenskom pretku suparničke porodice. Sam konj je stajao, kao statua, u prednjem planu slike, nepokretan – dok je u pozadini, njegov pobeđeni jahač umirao od Mecengerštajnovog bodeža.
   Na Fridrihovoj usni se pojavi vraški izraz kad postade svestan pravca u kojem mu se pogled, nehotice, zadržao. A ipak ga nije skrenuo. Daleko od toga – nikako nije mogao savladati jedinstvenu, snažnu i uništavajuću strepnju koja se, padajući kao mrtvački pokrov, pojavila u njegovim čulima. Jedva je svoje zbrkane i sanjalačke osećaje pomirio sa sigurnošću da je budan. Što je duže gledao, postajao je sve opijeniji mađijom – i izgledalo je sve manje moguće da će ikad moći skrenuti pogled sa ove opčinjujuće tapiserije. Sa vrstom prinudnog i očajnog napora skrenuo je pažnju, ali ne zbog toga što je graja postala jača, prema blesku rumene svetlosti, koja je sa plamtećih štala padala na
prozore odaje.
  Ali to beše samo tren –pogled mu se mehanički vratio zidu. Na njegov krajnji užas i zaprepašćenje, glava ogromnog ratnog konja je, u međuvremenu, promenila položaj. Vrat životinje, pre nadvijen, u tuzi, nad mrtvim telom gospodara, bio je sada punom dužinom okrenut prema baronu. Oči, malo
čas nevidljive, sada su dobile, dok su sjale vatrenim i  neobiĉnim crvenilom, odlučan i ljudski izraz: raširene usne, očigledno razdraženog konja, otkrivale su pogledu njegove mrtvačke i odvratne zube.    
   Obuzet užasom, mladi plemić se doteturao do vrata. Kako ih je naglo otvorio, tako je blesak crvene svetlosti potekao u sobu, bacivši njegovu jasno ocrtanusenku prema treptavoj tapiseriji; i naježi se primetivši da senka – dok je posrtao na pragu – zauzima potpuno tačan položaj i precizno ispunjava konturu nemilosrdnog i pobedonosnog ubice Saracena Berlifidinga.
    Ne bi li olakšao duhovnu utučenost, baron je poţurio na čist vazduh. Na glavnoj kapiji zamka susreo je trojicu konjušara. Uz mnogo muka i izlažući svoje živote opasnosti, obuzdavali su neprirodno i grčevito ritanje ogromnog i vatreno obojenog konja.
– Čiji je to konj? Gde ste ga pokupili? – zapitao je mladić, ispitivačkim i hrapavim glasom, istovremeno postavši svestan da je tajanstveni ratni konj u odaji sa tapiserijama bio prava kopija besne životinje ispred njegovih očiju.
– On je vaše vlasništvo, sire – odgovorio je jedan od konjušara – jer nijedan drugi vlasnik ne polaže pravo na njega. Uhvatili smo ga, sveg u dimu i zapenušenogod besa, kako bežiiz zapaljenih štala zamka Berlifiding. Smatrajući da pripada ergeli stranih konja staroga grofa, poveli smo ga natrag kao begunca. Ali tamo su konjušari poricali bilo kakvo vlasništvo nad ovim stvorom – što je čudno, s obzirom na to da nosi očigledne ožiljke koje je zadobio pobegavši za dlaku iz plamena.
   – Slova V.F.B., utisnuta ţigom, takođe su vrlo jasna na njegovom čelu – upao je drugi konjušar.
  – Naravno, pretpostavio sam da su to inicijali Vilhelma fon Berlifidinga – ali su u zamku svi odlučno poricali da bilo šta znaju o konju.
  – Sasvim jedinstveno! – rekao je mladi baron zamišljeno, očigledno nesvestan značenja svojih reči.  – To je, kao što kažete, izuzetan konj – čudesan konj! Mada, dobro ste zaključili, sumnjičave i nepredvidljive naravi. Neka bude moj, – dodao je, posle pauze – možda jahač, kao što je Fridrih od Mecengerštajna, može da ukroti čak i Đavola iz Berlifidingovih konjušnica.
 – Grešite, moj gospodaru – konj, kao što smo to spomenuli, nije iz grofovih štala. Da je to bio sluĉaj, ne bi nam ni palo na pamet da ga dovodimo dok su prisutni plemići iz vaše porodice.
 – Taĉno! – zakljuĉio je suvo baron. U tom trenutku je navrat.nanos dotrčao uzbuđeni paž iz njegove spavaće sobe. Prošaputao je u gospodarevo uvo priču o čudesnom i iznenadnom nestanku malog parčeta tapiserije iz odaje koju je lično baron uredio: ulazeći istovremeno i u precizne pojedinosti i u okolnosti – a sve to, mada je saopšteno tihim glasom, nije izmaklo uzbuđenoj radoznalosti konjuš
ara.
    Mladi Fridrih je za vreme ovog saopštavanja izgledao potresen različitim emocijama. Ubrzo je, ipak, povratio pribranost, i dok je davao odsečne naredbeda se ta soba odmah zaključa i da mu se lično preda ključ, na njegovom licu se pojavio snažan, opak I zraz.
  – Jeste li čuli za nesrećnu smrt starog lovca Berlifidinga? – rekao je baronu jedan od njegovih podanika, dok se, posle neprijatnog doživljaja sa pažom,ogroman i tajanstveni ratni konj, koga je taj mladić prisvojio kao svoga, sa dvostrukim i natprirodnim besom, ritao i poskakivao duž dugaĉke avenije, što se pružala od štala do zamka Mecengerštajn.
 – Ne! – rekao je baron, naglo se okrenuvši prema govorniku.
 – Mrtav! Kažeš?
 – Zaista je to istina, moj gospodaru, i mislim da će plemenitosti vašeg imena to biti dobrodošlo obaveštenje. Brz osmeh, čudnog i nejasnog značenja, preleteo je preko lepog lica slušaoca.
  – Kako je umro?
 – Bedno je poginuo u plamenu dok je brzopleto pokušavao da spase deo svojih ljubimaca iz lovaĉke ergele!
 – Stvarno! – izustio je baron, lagano i promišljeno, kao da je bio impresioniran znaĉenjem neke uzbuđujuće ideje.
 – Stvarno – ponovio je vazal.
 – Nečuveno – uzvratio je mladić hladno, i mirno se okrenuo prema zamku.

                                                           *

Od toga dana se ponašanje raspusnog, mladog barona Fridriha fon Mecengerštajna naglo promenilo.
Zaista je razoĉarao sva očekivanja. I dok njegovo ponašanje uopšte nije bilo u saglasnosti sa stavovima majki koje htedoše da udaju svoje kćeri – dotle njegove navike i maniri, još manje nego ranije, nisu imali nikakvih sličnosti sa manirima susedne aristokratije. Niko ga nije video van granica njegovog imanja, i u ovom širokom i društvenom svetu, beše potpuno bez druga– osim, možda, tog neprirodnog i žestokog riđana,koga je od tada neprestano jahao, i koji je imao nekakvo tajanstveno pravo da se naziva njegovim prijateljem.
   Međutim, ipak su, dugo, s vremena na vreme, dolazili mnogi pozivi jednog dela susedstva: – "Hoće li baron, svojim prisustvom, počastvovati naše festivale?"– "Hoće li nam se baron pridružiti u lovu na veprove?" – "Mecengerštajn ne lovi." – "Mecengerštajn neće prisustvovati" – bili su oholi i lakonski odgovori.
  Gospodstveno plemstvo nije htelo da neprestano podnosi ove uvrede. Takvi pozivi postadoše manje srdačni – manje česti – i vremenom potpuno prestadoše. Čak se i čulo da je udovica nesrećnog grofa Berlifidinga izrazila nadu "da baron ne želi da bude kod kuće, kada bi mogao biti, jer prezire društvo sebi ravnih:i jaše kad ne želi da jaše, jer više voli društvo konja". Ovo je sigurno bio vrlo smešan izliv nasledne razdraženosti; i samo je dokazao kako naše izreke postaju besmislene kada želimo da budemo neobično energični.
    Ali, i pored toga, milosrdni su, ipak, promenu u ponašanju mladog plemića pripisivali prirodnoj tuzi sina zbog prevremenog gubitka roditelja – zaboravljajući, međutim, njegovo užasno i bezobzirno ponašanje za vreme kratkog perioda neposredno posle tog gubitka. Bilo je, zaista, onih koji su predlagali i suviše oholu ideju samosvesti i dostojanstva. Drugi pak, među kojima se može pomenuti i porodični lekar, nisu sumnjali da je reč o morbidnoj melanholiji i naslednoj bolesti: dok su među mnoštvom bili aktuelni crni nagoveštaji još sumnjivije prirode.
   Zaista, baronova perverzna privrženost svom kasno stečenom ubojnom atu privrženost koja je, izgleda, sa svakim novim primerom okrutne i demonske sklonosti životinje sticala novu snagu –
na kraju je, u očima svih razumnih ljudi, postala mrska i neprirodna strast. U blesku podneva –
u mrtvom času noći – bolestan ili zdrav – po hladnoći ili po buri – na mesečini ili u senci–
mladi Mecengerštajn je bio kao prikovan za sedlo tog džinovskog konja, čija je neukrotiva
smelost tako dobro pristajala duhu njegovog vlasnika.
   Štaviše, bilo je okolnosti koje su, povezane sa kasnijim događajima, dale maniji jahača i sposobnosti konja vanzemaljski i zloslutan karakter. Rastojanje koje je riđan prelazio u jednom skoku bilo je tačno izmereno i prevazilazilo je, sa zapanjujućom razlikom, najsmelija očekivanja najmaštovitijih. Osim toga, baron nije imao posebno ime za životinju, mada su se sve ostale u njegovoj ogromnoj ergeli razlikovale po karakterističnim imenima. Njegova je štala, takođe, bila postavljena na izvesnom rastojanju od ostalih, sa pogledom na konjušar ske i ostale potrebne prostorije, tako da niko, osim lično vlasnika,nije smeo da se bavi oko njega, ili da čak uđe u ograđeni prostor oko štale. Takođe se primetilo da, mada su tri konjušara koja su uhvatila konja kad je
pobegao iz požara u Berlifidingu uspela da zaustave njegov galop pomoću uzde od lanca i omče –
ipak, nijedan od njih nije mogao sa sigurnošću tvrditi da je, za vreme te opasne borbe ili u bilo kom
periodu posle toga, stvarno položio ruku na telo te životinje. Primeri posebne oštroumnosti u ponašanju nekog plemenitog i rasnog ata nisu bili dovoljni da izazovu neku naročitu pažnju –
pogotovu ne među ljudima koji su mogli, svakodnevno zauzeti oko konja i lova, dobro poznavati pametne konje – ali su izvesne okolnosti uznemirile i najskeptičnije i najflegmatičnije među njima. Govorilo se da je bilo trenutaka kada je duboki i upečatljivi, strahoviti topot ove jedinstvene i tajanstvene životinje izazivao uzmicanje zapanjene gomile, koja je stajala u tihom už    asu – da je bilo trenutaka kada bi se mladi Mecengerštajn sav skupio i prebledeo zbog brzog i ispitivačkog izraza njegovog ljutitog i skoro ljudskog oka.
  Nije se, međutim, među svom baronovom svitom našao niko ko bi sumnjao u toplinu te čudesne ljubavi, koja je kod mladog plemića postojala prema vatrenim osobinama svog konja – skoro niko, izuzev jednog beznačajnog i nakaznog malog paža, koji je bio unakažen u svakom pogledu, i čije je mišljenje bilo od najmanje moguće važnosti. On je – ako su mu misli uopšte vredne pominjanja –
imao dovoljno drskosti da potvrdi da njegov gospodar nije nikad skočio u sedlobez neobjašnjive i skoro neprimetne jeze – i da je nakon svakog povratka sa dugotrajnog i uobičajenog jahanja izraz trijumfalne zlobe iskrivljivao svaki mišić na njegovom licu.
  Jedne olujne noći, probudivši se iz teškog i gušećeg sna, Mecengerštajn je kao manijak sišao iz svoje sobe i, uzjahavši u velikoj žurbi, odgalopirao premalavirintu šume. Događaj tako uobičajen da nije privukao ničiju pažnju – ali povratak je deo domaćinstva očekivao sa jakom uznemirenošću, pošto je nekoliko lasova posle baronove odsutnosti počelo krckanje i ljuljanje u samim temeljima ogromnog i veličanstvenog utvrđenja zamka Mecengerštajn, koje je nastalo pod uticajem guste i pomodrele mase nesavladive vatre.
   Kako su plamen ugledali tek kada je on već bio toliko napredovao da su svi napori da se spase bilo koji deo zdanja očigledno bili uzaludni, zapanjeni susedi su besposleno, u tišini i apatičnom čuđenju, stajali okolo. Ali je uskoro pažnju gomile privukao nov i zastrašujući prizor, pokazujući da pogled na ljudsku agoniju izaziva u gomili mnogo veće uzbuđenje nego najstravičniji prizor nekog predmeta.
    Ugledali su, duž duge avenije starih hrastova, koja je vodila od šume do glavnog ulaza zamka Mecengerštajn, ratnog konja koji je, noseći gologlavog jahača sa odelom u neredu, galopirao žestinom koja je prevazilazila samog demona oluje, i koja je u svakom zaprepašćenom posmatraču izazivala uzvik – "užas".
    Konjanik, očigledno, nije gospodario ovim ludim trkom. Lice u agoniji i grčevita borba njegovog tela pružali su dokaz nadljudskog naprezanja: alini zvuk se nije čuo, osim usamljenog krika, koji je umakao sa njegovih rascepljenih usana, koje behu, zbog ogromnog straha, potpuno izgrižene. U jednom trenu, topot kopita je jasno i prodorno nadjačao urlanje plamena i vrištanje vetrova – u drugom se, preskačući u jednom skoku ulaznu kapiju i šanac, konj visoko uzvinuo uz stepenice palate i nestao sa svojim jahačem  usred vihora rasplamtale vatre.
     Bes oluje se smesta stišao i nastala je mrtva tišina. Beli plamen koji je još uvek, kao mrtvaĉki pokrov, obavijao zgradu, gubeći se daleko u mirnoj atmosferi, dobio je sjaj neprirodne svetlosti; oblak dima se teško spuštao preko utvrđenja u obliku jasne i ogromne figure – konja.

1832.

 Preveo:
Sveta Bulatović


____________________________________________

1- metempsihoza – seljenje duše iz jednog tela u drugo telo posle smrti
2- (franc.) – dolazi otuda što ne možemo da budemo sami Mercier, u delu L'an deux mille quarte cents guarante, ozbiljno podržava doktrine metempsihoze, a I. D'Israeli kaţe kako "nema sistema koji je toliko jednostavan i toliko malo odvratan razumu". Pukovnik, Ethan Allen, "Momak sa zelenih brda", takođe je navodno bio ozbiljan pobornik metempsihoze. (Pisac)

3-(franc.) – zadržava se samo jedanput u osećajnom telu: uostalom – konj, pas, pa i sam čovek, samo blago liče na ove životinje.
4- lustrum (lat) – period od pet godina.