Apulej Zlatni magarac, Priča druga

Novorođeno sunce oteralo je noć i dovelo dan, pro­budio sam se i napustio postelju zabrinut i pun želje da razgledam zanimljivosti i čuda ovoga gra­da. Pomislih da se nalazim u srcu Tesalije, u zemlji koju ceo svet jednodušno slavi kao kolevku čarobnjačkih umeća i uroka. I priča onoga mog valjanog druga Aristomena počela je ovde u ovomu gradu, te sam tako i inače pun želje i nestrpljivosti, svaki predmet promatrao začuđenim očima.

U celomu gradu nije bilo ničega što bih držao da je zbilja ono što jest: sve je bilo čarolijama pretvo­reno u drugi neki lik. Čak i kamenje na koje sam nailazio držao sam za ljude koji su bili pretvoreni u kamen; a kad bih čuo neku pticu, mišljah da je i to čovjek komu je niklo perje; tako se isto prekrilo lišćem drveće koje je raslo pred gradskim zidinama i voda vrelica navirala je od ljudskih tela pretvorenih u vodu. Zamišljao sam da se kipovi i likovi kreću, zidovi govore, goveda i druga stoka da proriču budućnost i da će čak s neba i iz sjajna sunčevog kolobara odjednom doći kakvo proročanstvo.

Obuzet takvim predodžbama, rekao bih, i zahvaćen željom koja me mučila, lutao sam svuda, a da nisam mogao otkriti ni početak ni kraj svega što sam tako želeo.

I dok sam tako lutao od vrata do vrata kao pijanac, nađoh se najednom, i ne primetivši, na trgu sa živežnim namirnicama. U tom je trenutku prolazila neka dama s velikom pratnjom sluškinja. Pohrlim da bih je stigao. Zlato na dragom kamenju i na haljini gde je bilo utkano, pokazivalo je dičnu damu. Sa strane, uza nju, išao je čovek dosta star i čim me je primetio, uzviknuo je: »Tako mi boga, ovo je Lucije!«

Istodobno me i poljubio i zatim prošaptao onoj go­spođi nekoliko nerazgovetnih reči. »Zar nećeš sam prići i pozdraviti svoju mater?« »Ne usuđujem se«, odgovorih ja, »jer ne poznam ovu gospođu.« Pocrveneo sam, oborio glavu i ostao na tomu mestu kao ukopan. A ona reče: »To je plemenita skromnost vrle Salvije, njegove matere. Naprosto je neverovatno kako ona živi u celoj njegovoj osobi: dugo telo bez ikakve nepravilnosti, obična visina, sveža vitkost, prava crvena boja, plava i nedoterana kosa, zelenkaste ali žive oči kojih pogled seća na orla, korak pun ljupkosti i bez ikakve neprirodnosti!« Zatim dometne: »Ja sam te, Lucije, odnegovala ovim svojim rukama. Nikakvo čudo, jer sam s tvojom majkom bila povezana dvostrukom vezom krvi i zajedničkoga odgoja. Obe vu­čemo lozu od Plutarhove obitelji, a dojene smo zajedno istim mlekom iste dojilje i odrasle smo kao sestre u uskoj povezanosti. Samo u našemu društvenom položaju postoji razlika: tvoja se mati udala za odličnika, a ja za obična privatnika. Ja sam ta Birena i možda se sećaš da si često čuo njezino ime među onima koji su te od­gojili. Ne boj se sada primiti moju gostoljubivost, ili bolje dođi u kuću koja će odsad biti tvoja.«

Za toga razgovora moje je crvenilo imalo dosta vre­mena da nestane. Odgovorio sam: »Majko, zasad ne mogu ni pomisliti da napustim svoga domaćina Milona, jer se nemam zašto na nj potu­žiti. Ali ću se truditi da učinim sve što se može uraditi bez neuljudnosti. I kad me god put ovuda nanese, neću propustiti da ne odsednem kod tebe.«

Kad smo izmenili ovakve ljubaznosti, pošli smo još nekoliko koraka i stigli do Birenine kuće.

Predvorje je bilo veličanstveno. Sa svake strane, u četiri ugla, dizao se po jedan stub na kojemu je stajao kip Pobede. Božica raširenih krila nije bila u pokretu: jednom ružičastom nogom dodirivala je nestalnu tačku neke pokretne kugle i oslanjala se na nju tako da ju je jedva doticala, pa se činilo kanda hoće poleteti. Jedan komad parskog mramora koji je predstavljao Dijanu bio je nasred dvorane i delio je na dva pravilna dela.

Remek delo bez ikakve mane, božica kojoj je haljina leb­dela na vetru, činila se kao da se u brzom pokretu po­javljuje pred očima onoga koji ulazi i svojom veličanstvenošću ulevala nam je strahopoštovanje. S desne i s leve strane bili su psi, također učinjeni od kamena; njihove oči bile su pune pretnje, uši naćulene, nozdrve raširene, a usta spremna ujesti: da je gde u blizini odjek­nuo lavež pasa, čovek bi mogao pomisliti da to dolazi iz njihovih mramornih grla. Ali je izvrsni umetnik nad­mašio samoga sebe tek u stavu tih životinja: psi su imali uzdignute grudi i stražnje su noge počivale, a prednje su bile kao u trku. Iza božice dizala se stena u obliku pećine, s mahovinom, travom, lišćem, savitljivim granama; tu je bila loza, tamo žbunje — celo biljno carstvo koje je izlazilo iz kamena. A senka kipa bila je u unutrašnjosti pećine osvetljena odbljeskom mramora. Nad samim ula­zom u pećinu visilo je voće i grozdovi, a sve je bilo tako savršeno urađeno da je umetnost, takmičeći  se s priro­dom, uspela svemu dati izgled zbilje. Reklo bi se da bi ih za berbe, kad ih dah jesenskog vetra pozlati i učini zrelima, čovek mogao otkinuti i pojesti. I kad bi se nagnuo i promatrao vrelo koje je ugodno žuboreći teklo pod nogama božice, imao bi tlapnju kako su ti grozdovi koji vise u prirodi toliko živi da se miču. Ispod lišća virio je Akteon napravljen od kamena i motrio božicu znatiželjnim pogledom. Gotovo već pretvoren u životinju u obliku jelena, mogao se videti istovremeno i na steni i na vodi kako promatra božicu na kupanju.

Nisam se mogao nagledati toga prizora i beskrajno sam uživao u njemu. »Sve to što vidiš«, reče mi Birena, »tvoje je!« I u isto vreme otpusti sve prisutne da bismo mogli razgovarati udvoje. Kad su se svi udaljili, rekla je: »Ove mi božice, Lucije, plašim se za te i htela bih se brinuti za tvoju sigurnost jer te ljubim kano sina. Čuvaj se, čuvaj se dobro opasnih umeća i zločinačkih zavođenja te Pamfile, žene toga Milona za koga kažeš da je tvoj domaćin. Ona slovi za vešticu prvoga reda, veštu u svim čarima crnoga čarobnjaštva. Ona zna duvanjem u čarobni štapić ili kamenčiće, ili druge sitne predmete, svu svetlost ovoga zvezdanog sveta zaroniti u dubine Tartara i staroga haosa. Primeti li kakva mladića osobite lepote, odmah je svu obuzme ljubav i od toga trena ne skida više s njega ni misli ni očiju. Dugo ga mami svojim milovanjima, obuzme njegov duh i za večna vremena okuje ga u verige nezasitne ljubavi. One koji ne poka­zuju ljubaznost i koji svojim prezirom izazovu njezinu mržnju, smesta pretvara u kamenje, ovnove ili kakve bilo životinje, a da ne govorimo o onima koje je jedno­stavno poslala na onaj svet. Eto zašto se bojim za te i mislim kako bi trebao da se čuvaš! Jer ona je stalno gonjena strašću, a ti, tvoja mladost i tvoje obličje mogu izazvati strasti u nje.«

Tako mi je zabrinuto govorila Birena.

Ali ja sam po naravi bio znatiželjan i čim sam čuo da se spominje čaranje koje sam oduvek žudio, ne mi­sleći da se čuvam Pamfile zbog toga, poželio sam nestrp­ljiv da i sam naučim nešto takva, makar što me to sta­jalo, i da se survam ravno u bezdan. Brzao sam kao lud, oslobodio sam se njezine ruke kao lanca, brzo rekao zbo­gom i što sam brže mogao potrčao prema kući svoga domaćina. Hrleći kao lud govorio sam samomu sebi: »Sad, Lucije, samo pomno! Budi sabran! Došla je zgoda o kojoj si sanjao. Tvoja je davna želja ispu­njena i moći ćeš napojiti dušu divnim i neobičnim pri­čama. Otkloni svaki detinji strah, pristupi celoj stvari otvoreno i iskreno. Uzdrži se od svake ljubavne veze sa svojom domaćicom, i poštuj bračnu postelju Milonovu. A glede Fotide, možeš joj prići odvažno. Devojka je lepa, voli se smejati, a nije ni nepristupačna. Barem sinoć, kad si išao na spalo, ona te lepo odvela u sobu, položila te u postelju šaleći se, nežno te pokrila, okrećala se i pokazivala (to joj se moglo čitati na licu) da joj je žao što odlazi. Naposletku je nekoliko puta zastala i okrenula se da te pogleda. Neka ti je sa srećom i pokušaj sreću s Fotidom, pa makar se dogodilo i nešto neugodno.«

Govoreći tako sam sa sobom, došao sam do Milonove kuće i, kako se to kaže, bio sam se u sebi već odlučio. Kod kuće ne nađem ni Milona ni njegovu ženu, nego samo moju dragu Fotidu. Pripravljala je za svoje gospo­dare neko jelo od kosanoga mesa, nekakve kobasice, što li, i nekakav paprikaš od pašteta, veoma ukusan, kao što se moglo naslutiti po mirisu. Obučena je bila vrlo koketno u haljinu od platna; prsluk žive crvene boje stezao joj je stas pod samim grudima; svojim malašnim ručicama okrećala je tavu, i dok je brzim pokretima pratila ovo kretanje, njezini su udovi gipko podrhtavali, a negovani bokovi lako su treperili i pokrećali savitljivu kralješnicu koja se ljupko izvijala.

Taj me prizor posve zaneo i gotovo sam se ukočio od divljenja i iznenađenja, a telo mi se uzbudilo i u onim delovima koji su maloprvo bili mirni. Rekoh joj napokon: »Eh, moja draga Fotido, kako su divni pokreti tvoje stražnjice dok okrećeš tu tavu! Kako spravljaš odabran paprikaš. Sretan li je, i još više nego sretan, čovek komu dopustiš da tu umoči svoj prst!«

A lepa i vragolasta devojka odgovori: »Idi, nesret­niče, i nosi se od moga ognjišta! Jer ako te i najmanji plamen takne, sagorećeš do srži i niko osim mene više neće moći ugasiti taj žar. A ja dobro poznam sve recepte i razumem se u okretanju i tava i postelje.«

Govoreći tako, okrenula je glavu prema meni i nasmiejala se. A ja sam, pre nego što sam pošao, polako razgle­dao sve pojedinosti na njoj. Zašto bih govorio o drugim stvarima, kad su glava i kosa bile oduvek jedini pred­met moga zanimanja? Na ulici se trudim da te stvari najpre razgledam i u tom uživam i posle kad se vra­tim kući. A razlog za to jest ovaj: Taj deo tela prvi je očima, jer se nalazi na najvid­ljivijemu mestu i nepokriven, a što je za udove živa boja divne haljine, to je za glavu njezina naravna lepota. I upamtite: mnoge žene odbacuju svaku odeću da bi istakle svoju ličnu dražest i žele pokazati svoju golu lepotu, jer misle da će se više dopasti sa svežine svoje kože nego zbog zlata na njihovim haljinama. A ako — grehota je to i izgovoriti i neka se nigda ne čuje za nešto tako strašno — ako, velim, ženi najveće lepote skinemo njezinu kosu, i lice lišimo njegova prirodnog ukrasa, onda da je pala sa samoga neba ili da se rodila iz mora, da su je odgojili morski vali, ili da to bude i sama Venera koja nam urešena svojini pojasom, mirišući na cimet i okupana mirisnim esencijama prilazi praćena svim Gracijama i celim skupom Amora: ako je ćelava, neće se dopasti ni svomu Vulkanu. A što bih kazao za kosu čija divna sjajna boja bljeska na suncu ili se samo blago preseva, ih’ se preleva u suprotnim tonovima? Ponekad se sjaji kao zlato, i polako prelazi u tamniju boju meda, ponekad je opet gavran crne boje, a ponekad plavičasta i nalik perju oko golubinjeg vrata. A kad se namirisana arapskim esen­cijama, nežno razdeljena zupcem oštra češlja i skup­ljena straga, pruža očima ljubavnika, onda mu, kao ogledalo, vraća još lepšu sliku.

I što bih, naposletku, kazao za onu kosu koja skup­ljena u teškim pletenicama stoji na temenu kao kruna, ili se rastire niz leđa?

Ukratko, toliko je dostojanstvo kose, da se žena može pojaviti sva udešena zlatom i lepim haljinama, i dragim kamenjem i celom spremom koja tvori njezinu privlač­nost, a ipak je niko neće držati ženom koja se ume ulepšati ako se nije pobrinula urediti svoje vlasi.

A u moje je Fotide njezina oprava koja nije bila doterana s mnogo truda, nego malo površno, samo pri­donela njezinoj ljupkosti. Bujna joj kosa, lagano bačena unatrag, padala na zatiljak, širila se po vratu, a zatim se lagano uvijena zadržavala na rubu njezine haljine, pri­kupljena na krajevima i povezana u čvor na glavi.

Nisam mogao izdržati da me strast toliko muči, nego sam se naslonio na nju i poljubio je na onomu mestu gde kosa počinje, onde odakle vodi k temenu, a moj je poljubac bio sladak kao med. Ona je savila vrat, pogle­dala me iskosa i lukavo namigujući rekla: »Hej, ti, đače, voće koje kradeš slatko je, ali mu je okus gorak. Čuvaj se da taj slatki med u tvojim ustima zasvagda ne dobije okus žuči.«

»Zašto mi to govoriš, draga, kad znaš da sam nakan za jedan jedini poljubac koji će mi dati život, dopustiti da me peku ispružena na ovoj žeravi?« Govoreći tako, stegao sam je rukama i stao je ljubiti. Tad me zagrlila gonjena istim čuvstvima kao što je bilo moje i kao ja čeznući i žudeći, i tad sam udisao njezin kao cimet mirisan dah i pio nektar s njezina jezika koji se našao s mojim, a ona se sva predala i prepustila strastima. »Umret ću«, rekoh, »ili, bolje rečeno, već sam umro ako se ne smiluješ.« A ona mi uz još jedan poljubac, reče: »Budi hrabar! Tvoji su osećaji i moji. Ja sam tvoja robinja i naša strast uskoro će biti zadovoljena. Čim se upale zublje, eto me u tvojoj sobi. Idi i pripremi se jer se hoću valjati cele noći i s užitkom se s tobom boriti.«

Ovako slatke reči izrekli smo jedno drugomu i rastali se.

    Bilo je podne i od Birene su mi kao dar za dobrodošlicu doneli vrlo debela praščića, pet pilića i krčag stara i fina vina. Pozvao sam Fotidu i rekao joj: »Evo, i Bakho dolazi da lično podrži Venerinu hrabrost i da joj donese njezino oružje. Svekoliko ovo vino treba da popijemo danas do zadnje kaplje, neka nam ono udavi svaki kukavički stid i neka našim ćutilima dade snagu i strast. Samo ovakva hrana potrebna je Venerinu brodiću da bi se provela noć bez sna, ako u svetiljci ima dosta ulja i u čaši vina.« Ostatak dana posvetili smo kupanju i večeri. Na poziv čestitoga Milona zauzeo sam mesto za njegovim stočićem. Kako sam imao na umu opomenu Bireninu, izbegavao sam što sam više mogao poglede njegove žene, a kad bih je ipak ponekad pogledao, bilo je to sa strahom kao da sam gledao u sam pakao. Ali sam se neprestance okrećao Fotidi koja je posluživala i taj je pogled poticao moju odvažnost. Kad se snoćalo, Pamfila, gledajući u svetiljku, proslovi: »Kakvu ćemo kišu sutra imati!« Pošto je muž upita kako ona to zna, odgovori da joj je to svetiljka prorekla. Na te reči Milon prasne u smeh i reče: »Može "biti da mi u toj svetiljci imamo neku glasovitu proročicu, koja s visoka motrilišta svećnjaka  posmatra sve što se događa na nebu, pa i samo sunce!«

      Tad ja prihvatih i rekoh: »To su prvi pokušaji ova- 12 kva proricanja. Nije nikakvo čudo ako ovaj plamen, ma kako skroman i neznatan bio, iako je stvoren ljudskom rukom, ipak čuva uspomenu na onu drugu vatru, na mnogo veći, nebeski plamen, kao na oca od koga vodi poreklo. I zato ne samo što po tajanstvenim slutnjama unapred zna za promene u visokom eteru, nego nam ih može i proreći. I mi u Korintu imamo sad nekoga Kaldejca koji sav grad zbunjuje svojim neobičnim odgovorima i ljudima javno za novac proriče tajne sudbine: on tačno zna koji je dan najbolji za ženidbe, koji osigurava za večna vremena temelje gradskih zidina, koji je pogodan za trgovca, koji je sretan za putnika, a koji opet povoljan za plovidbu. I meni lično, kad sam ga pitao o tome što će mi se dogoditi na ovomu putu, prorekao je mnoge stvari vrlo neobične i vrlo raznovrsne: da ću steći veliku slavu, da ću, s druge strane, doživeti neku veliku, neverovatnu dogodovštinu i da ću napisati mnoge knjige.«  Na te se reči Milon nasmeja: »A kako izgleda taj Kaldejac i kako se zove?« »To je visok i crnomanjast čovek«, odgovorim mu ja, »a zove se Diofan.« »Jest, jest, on je to i niko drugi«, reče Milon. »Bio je i tu kod nas: mnogima je kazivao ista proročanstva i tako pokupio dosta para, da ne kažem samo malene dare, kad ga je, je li glupošću ili okrutnošću sudbine, ne znam šta je točnije, stala goniti nesreća.
      Jednoga dana stajao je okružen skupinom ljudi i proricao im, kad mu najedanput priđe neki trgovac po imenu Kerdon koji je želeo od njega saznati najpovoljniji dan za svoj put. Diofan mu odabere jedan dan, a moj ti trgovac već izvuče kesu, istrese novac iz nje i odbroji sto denara kao
plaću za njegovo proricanje, kad se neki mladić iz najotmenijega sveta progura i povuče Diofana za kaput. Kad se ovaj obrne, on ga zagrli i stane ga ljubiti. Diofan ga i sam ljubazno dočeka, naloži mu da sedne kraj njega i iznenađen i zaprepašten ovim nepredviđenim susretom zaboravi na posao kojim se u tom trenutku bavio, pa mu reče: »Kako mi je milo što te opet vidim! Kad si stigao?« A ovaj mu odgovori: »Sinoć u suton. Ali pričaj mi brate, kako si prošao na svomu putovanju po kopnu i po moru nakon tvoga tako iznenadna odlaska s otoka Eubeje!« Nato će divni Kaldejac Diofan, koji se još nije mogao sabrati: »Svima svojim neprijateljima i onima koji mi hoće zlo želim da imaju tako strašan
put; gorega ni sam Odisej nije mogao imati. Gonjena olujom i vetrovima lađa kojom smo putovali, izgubila je obe krme i na kraju je bila izbačena na suprotnu obalu i nasukala se. Mi smo izgubili sve i jedva smo plivajući spasili gole živote. Sve što smo dobili od milosrdnih ljudi koje nismo ni poznavali, ili dobrotom svojih prijatelja, otela nam je banda razbojnika, a moga jadnog i jedinog brata Arignota koji se borio s njima, ubili su pred mojim očima.«
      Još on nije ni zsvršio svoju tužnu priču, kad onaj trgovac Kerdon pokupi novac određen kao nagradu za proročanstvo i klisnu. Tek se tada Diofan probudi od  sna i osvesti se kakvu je glupost učinio, jer je video kako se slatko smejemo svi koji smo ga okruživali.
      Ali ja želim, gospodine Lucije, da ti je taj Kaldejac rekao istinu. Budi sretan i nastavi sretno
put!«

    Za vreme toga dugog Milonova naklapanja tiho sam uzdisao i ljutio se na samoga sebe što sam na tako nezgodan način otpočeo razgovor o tome, te sam izgubio jedan dobar deo večeri i slatka uživanja. Napokon sam svladao stid i rekao Milonu:
     »Ostavimo Diofana njegovoj sudbini i neka mu more i zemlja opet oduzmu sve što je oteo
ljudima. A meni dopusti da nešto ranije odem na spavanje, jer sam još vazda loman od svoga jučerašnjeg umora.« Nakon tih reči povukao sam se u svoju sobu i tamo nađoh sve vrlo lepo pripravljeno za gozbu. I krevet služinčadi bio je iznet iz sobe i ostavljen na podu podalje u uglu , bez sumnje zato da bi se otklonili svedoci naše noćne zabave. "Uz moju postelju bio je dobro postavljen stol sa svima đakonijama, dve čaše već napola pune, i još je samo trebalo dodati vodu da bi se pomešala s vinom. Pokraj stola stajala je otvorena boca sa širokim grljkom da bi se lakše iz nje dolilo: ukratko, sve je bilo spravno za ljubavnu borbu.
        Tek što sam legao, a moja draga Fotida koja je već  poslala svoju gospodaricu na spavanje, prišla mi je nasmejana, ukrašena vencima ruža i s ružom na svojim bujnim grudima. Poljubila me nežno, ovenčala mi glavu vencima i posula me cvećem, uzela čašu, nalila tople vode u nju i pružila mi da pijem. Ali pre nego što sam sve ispio, uzela ju je ponovno, usnama malo srknula i, gledajući me, malenim gutljajima ispila ostatak. Zatim je došla još jedna čaša, pa treća, a nakon njih redale su se druge. Vino mi je ubrzo ušlo u glavu. I duša i telo podjednako su mi i s istom nestrpljivošću
žudili za ljubavnom nasladom. Sav zanet strašću i željom podigao sam košulju do bedara i pokazao Fotidi svoju nestrpljivost. »Smiluj se«, rekoh, »i pomozi mi na vreme! Spreman sam se boriti u bici koju si mi objavila bez objave fecijala. Čim sam osetio prvu strelu okrutnoga Amora kako mi se zabija u srce, zategao sam i ja svoj luk tako silno da se bojim da će tetiva puknuti jer se preveć nategla. Ali ako mi želiš posve ispuniti želju, raspusti svoju kosu nek se slobodno lelija i ovako se prepusti momu milovanju.«

     I odmah uklonismo sve zdele i suđe. Fotida je s vukla sve što je imala na sebi, rasplela kosu za divno uživanje i učinila mi se kao Venera koja preobražena izlazi iz morskih valova i, kao i ona, sakrivala je ružičastim prstima glatku belinu svoga pupka, više od dražesti nego zbog stida.
»Počni«, reče, »i hrabro zametni boj. Neću se povući i neću ti okrenuti leđa. Napred ako si junak! Licem u lice. Napadaj junački i ubijaj kao junak koji treba da umre! U današnjoj borbi nema milosti!« Govoreći tako ona se pope na postelju, opkoračivši me sede na me polako, pa stane pokretati svoja vitka leđa brzim pokretima punim pohotljivosti i zasiti me darovima Venerinim ljuljajući se na meni sve do trenutka kad smo se, na kraju snage i mlitavih udova, zadihani srušili
jedno drugomu u ruke. To su bile borbe koje su nas držale budnima sve do jutra. Od vremena do vremena tražili smo od vina da nam oživi umor, da potakne našu žud i obnovi nam uživanje. I još mnoge noći učinili smo nalik toj noći.
   Jednoga dana navali Birena na me da dođem u nje na ručak. Poušao sam se ispričati, ali ona ne htede ni čuti. Ne preosta mi ništa drugo nego otići u Fotide da iz njezinih očiju, kao iz ptičjeg leta, zaištem savet. Nije joj bilo drago da se udaljim ni na prst razmaka, ali mi je rado dopustila kratku
odsutnost s ljubavna polja. Rekla je: »Pazi samo da se ranije vratiš s večere, jer ima ovde neka banda mladih luđaka iz najboljih kuća, koja dovodi u opasnost javni red. Videćeš ovde-onde na ulici pobijene ljude, a redarstvene čete namesnikove prilično su daleko odavde da bi mogle osloboditi grad te šibe. Tebi bi tvoja sjajna sreća i prezir koji ovde ćute prema strancima, mogli stvoriti kakvu zasedu.«
»Ne brigaj se, molim te, draga moja Fotido«, odgovorih ja. »Kako bih i inače više voleo nasladu s tobom nego biti u gostima kod drugih, ja ću te osloboditi straha tako da ću se brzo vratiti. Ali neću ići bez pratnje. Opasaću verni mač i nositi ga sobom da branim svoj život.« Tako sam se spremio i pošao na gozbu.
     Tamo sam zatekao množiju gostiju, i kako se to razume po sebi, kod jedne tako dične gospoje, cvet grada. Sjali su se raskošni stolovi od slonovače, ležaljke su bile prekrivene zlatom izvezenim tkaninama, velike čaše bile su različne lepotom, ali podjednako skupocene; tu je bilo stakla s raznim
reljefima, a tamo, malo dalje, blistao je kristal; s druge strane, opet, presevalo se srebro ili je bleštalo zlato. Divno izdubljen jantar i drago kamenje mamilo je usta da iz njih piju. Ukratko, tu je bilo svega, pa čak i neviđenih stvari. Više ljudi, određenih da poslužuju meso, obučenih u sjajne halje, okretno je delilo zdele ješto i bogato opremljene. Dečaci s lepim kovrčicama i u divnim haljama sveudilj su nudili staro vino u čašama napravljenim od dragoga kamena. Donesoše svetiljke i dvorana se ispuni razgovorom, smeh odjeknu sa svih strana, a ponegde nastade šala i duhovito bockanje.
    Tad se Birena obrati meni i reče: »Jesi li zadovoljan boravkom u našoj domovini? Koliko mi je poznato, mi se posve ističemo nad bilo kojim gradom lepotom svojih hramova, kupalištima i ostalim javnim zgradama. I divnog pokućstva imamo dostatno. Tu se svakako živi slobodno i po svojoj
želji: stranac tu ima buran život kao u Rimu, a miran gost miran život kao na selu; jednom rečju, ovamo dolazi iz cele pokrajine svako kom se mili uživati.«
     Slažem se«, rekoh ja, »i ne verujem da sam igde na svetu bio ovoliko slobodan kao što sam tu. Ali se ipak veoma bojim nevidljivih i neizbeživih zamki čarobnjačkoga umeća. Kažu da ovde čak ni grobovi mrtvih nisu sigurni; s humaka i lomača skupljaju se otpaci i komadi leševa da bi se time na živima zazvala nesreća. A stare veštice u času samoga sprovoda stižu velikom brzinom i ometu pokop.«
    Na te moje reči neko dodade: »Štaviše, možeš reći da se ni sa živima ovde ne postupa bolje. Znam nekoga koji to   može posvedočiti, jer ga je snašla jedna takva nesreća i sad je potpuno nagrđen.«
Nato se celo društvo grohotom nasmije, lica se i pogledi svih okrenu prema nekomu čoveku koji je ležao po strani u uglu dvorane. Taj se zbuni kad vide da o njemu govore, progunđa nešto i ustade da ode. Ali mu Birena reče: »Ostani malo Telifrone, i ispričaj nam sa svojom uobičajenom Ijubaznošću još jednom svoju priču, da bi i moj sin Lucije mogao uživati u lepoti tvojih reči.«
A on odvrati: »Ti si uvek ista, gospođo, puna dobrote i finoće. Ali ima ljudi čiju drskost ne mogu podneti.«

    Bio je veoma uzbuđen. Ali je Birena navaljivala, molila ga da priča i preklinjala ga svojim životom, tako da je na kraju  popustio. Telifron je, dakle, skupio prostirač na kojem je ležao, naslonio se rukom na nj, uspravio se napola na otomanu, podigao ruku kano govornici, stegao oba donja prsta na ruci a ostale spružio s izvučenim palcem i načeo kazivati:
»Bijah jošte maloletan kad krenuh iz Mileta u Olimpiju na takmičenje, i kako sam želeo posetiti sva mesta slavne pokrajine, prošao sam svu Tesaliju uzduž i popreko, dok napokon, vođen zlom sudbinom, ne stigoh do Larise. Moja se popudbina posve smanjila, i lutao sam gradom ne bih li našao nešto čime bih olakšao svoju nevolju. Tad opazim nasred trga nekoga starca visoka rasta. Stajao je na kamenu i glasno govorio: »Želi li neko čuvati mrtvaca, nek se javi i zaište pristojbinu.« Onda se ja obratim nekom prolazniku: »Šta to čujem? Zar mrtvi ovde u vas beže?« »Ćuti«, odgovori
mi on. »Vidi se da si još dete i neiskusan kad ne znaš da si u Tesaliji, zemlji gde nije nikakva retkost da veštice svojim zubima mrtvacima odgrizu lice, jer im je potrebno za kojekakve čarolije.«

      »A u čemu se sastoji to čuvanje mrtvaca?« upitah ja. »Reci mi molim te.« »Pre svega«, odgovori mi taj čovek, »valja bdeti svu bogovetnu noć, oči držati neprestano otvorene i upravljene na les, ne svratiti pogled ni na što, niti pak svrnuti pogled u stranu. Jer kad ova strašna čudovišta koja imaju
moć da se prometnu u životinje, uzmu na se oblik bilo koje od njih, uvlače se tako tajanstveno da bi bez po muke mogle prevariti i oči samoga Sunca i Pravice. One na se uzimlju lik ptica, ili pasa ili miševa, pa čak i muha. A onda na čoveka koji čuva stražu svojim paklenim čarolijama bace težak
san. Jednom rečju, nemoguće je ispričati kakvim se sve sredstvima i putevima služe za svoje naslade. Pa ipak, za tako opasan posao ne daju veću plaću od četiri ili šest zlatnika. Ah, a ovo sam skoro zaboravio; ako se ujutro les ne preda nedirnut, onda sve što je s njega bilo skinuto ili odnešeno mora se iseći i nadoknaditi sa čuvareva lica.«
      Kad sam to čuo, ohrabrim se i pođem pravo onomu  čoveku koji je vikao. Prestani s vikom«, rekoh, »evo, spravan sam stražariti, daj mi nagradu!« »Hiljadu sestercija«, reče on, »iznos je koji ću ti ostaviti za nagradu. Ali, pazi, mladi čoveče: to je sin jednoga od naših prvih građana i pazi da
valjano čuvaš njegov les od ovih zlokobnih Harpija.« »Sve su to tričarije«, rekoh, »i šala za me. Moraš znati da sam ja čovek kao od čelika, i koji ne zna za san. Jednom rečju, sav sam oko, s
prodornijim vidom nego sam Linkej ili Arj.«
      Tek što sam dorekao, a on me odvede u neku kuću kojoj je glavni ulaz bio zatvoren. Pozva me da pođem za njim kroz neka malena vrata iza kuće. Uđoh u jednu sobu sa spuštenim kapcima, polumračnu, i on mi pokaza neku ženu svu u crnu, zaustavi se pred njom i reče joj: »Evo čoveka koji se obavezao da će dobro čuvati tvoga muža«. A ona prikupi kosu koja joj jepadala na lice, pokaza lice koje je i u tuzi bilo divno, pogleda me i reče: »Molim te, obavi svoj posao vrlo pomno.« »Ne brigaj se«, rekoh ja, »samo gledaj spremiti dobru napojnicu!«

 Tako se dogovorismo i ona ustade i povede me u        drugu sobu gde se nalazio les pokriven sjajnim tkaninama. Uvevši sedam osoba kao svedoke, otkri pokrov, otplaka neko vreme nad pokojnim i na kraju pozva prisutne kao svedoke i pokaza tačno jedan ud za drugim, a jedan od prisutnih
pribeleži sve potanko na tablice. »Eto«, reče ona, »nos je čitav, oči su cele, uši neozleđene, usta neoštećena, brada bez greške. O tom posvedočite, poštovani Kvirićani.« A zatim potpisaše zapisnik i oni odu iz sobe.
     Tad ja rekoh: »Gospođo, naložite da mi se donese sve što je potrebno za moj posao.« »A što to?« »Jednu prilično veliku svetiljku, ulja u dostatnoj količini da mogu goreti svetlo do jutra, tople vode s vrčevima vina, čašu i zdelu s ostacima gozbe.«
     Ona odmahnu glavom i reče: »Nemoj, molim te, ti nisi pametan. Kako možeš iskati ostatke od jela u kući žalosti, gde se toliko dana ni dim nije mogao videti? Misliš li da si došao ovamo blagovati? Bolje, ponašaj se onako kako odgovara mestu, plači i tuguj!« Zatim se okrenu svojoj služavci i reče* »Mirino, požuri se doneti svetiljku i ulja, a zatim zatvori čuvara u sobu i odmah iz nje izađi.«

     I tako sam ostadoh praviti društvo pokojniku. Trljao sam oči da ne zaspem i pevao sam da se ohrabrim. Međutim se smrklo, pala je noć, zatim mrklina i trenuci kad sve živo spava, a napokon doba u kojem sve zamukne. Počeh ćuteti strah, kad gle! najednom se uvuče u sobu lasica, stade preda me i pogleda me tako oštrini pogledom da me tolika drskost te malene životinje gotovo sasvim uznemirila. Na kraju joj podviknem: »Gubi se, gadni stvore, i sakrij se kod miševa i sebi ravnih, jer ćeš se inače zlo provesti. Hoćeš li se maknuti?« Ona mi okrenu leđa i kao munja pobeže iz sobe. Trenutak zatim obuzme me dubok san tako da ni sam delfijski bog ne bi mogao odrediti ko je od
nas dvojice što smo ležali u sobi bio više mrtav, neosetljiv toliko da mi je i samomu bio potreban čuvar; nisam više, tako reći, bio prisutan. Kad je napokon kroz noćnu tišinu odjeknulo kukurekanje pevaca, probudio sam se. Obuzet grozom potrčah prema lesu, prinesem svetiljku, otkrijem njegovo lice i počnem podrobno prigledavati svaku pojedinost o kojoj smo se bili sporazumeli, kad najednom sva uplakana ulete žena praćena svedocima, baci se uplašena na les i dugo ga ljubljaše i pri svetlosti sveće razgledaše sve naponase. Zatim se okrenu upitavši nešto svoga nastojnika Filodespota i naredi mu da odmah isplati ovomu dobrom čuvaru iznos za koji su se pogodili. To bude odmah učinjeno, i ona reče:
    »Mi smo ti najdublje zahvalni, mladi čoveče, i u znak priznanja, tako mi Herkula, uvek ću te zbog ove usluge ubrajati među svoje prijatelje.« Radostan što sam neočekivano sve to zaradio i zanesen sjajem zlatnika kojima sam sveudilj zveckao u rukama, rekao sam: »Gospođo, računajte me kao jednog od svojih slugu i samo zapovedite kad god vam opet ustreba neka moja usluga.«
Tek što sam proslovio te reči, zgrabiše me ukućani, držeći za zlokobno proricanje i prignaše me dohvaćajući sve što im je došlo pod ruku: jedan me stane dobro pljuskati, drugi me laktom podbijati u ramena, treći me stegnutom pešću šakati pod rebra. Tukli su me nogama, vukli za kosu, parali mi odelo. I tako me kao ohologa sina beotskoga (Penteja) ili pevača, sina pimplejske Muze (Orfeja), izgrebaše, raskomadaše i izbaciše van.
    Dok sam u nekoj sporednoj ulici kušao doći k sebi i, na žalost, preveć kasno razmišljao o svojini nesretnim rečima, dok sam samomu sebi priznavao da sam zapravo još i više batina zaslužio, dotle su pokojnika već bili izneli iz kuće, oplakavši ga već i uputivši mu zadnji pozdrav. Kako je to bio neki od glavara, sprovod se prema staromu običaju kretao preko foruma. Tad mu dođe u susret čovek u crnu, tužan i obliven suzama, čupajući svoju sedu kosu. Starac se približi nosilima, uhvati ih obema
rukama i glasno, premda neprestano jecajući, reče: »Zaklinjem vas, Kvirićani, i pozivam se javno na vašu ljubav prema gradu! Osvetite ubistvo jednoga od vaših ljudi i odredite najstrašniju kaznu za ovu užasnu i bezbožnu ženu. Jer je ona, i niko drugi, otrovala ovoga jadnog mladića, moga sestrića, i iz ljubavi prema ljubavniku i od želje da se dočepa nasledstva.«
     Tako je starac išao od jednog do drugog, plakao i tužio. Ljudi su počeli da besne jer ih je verovatnost te klevete učinila lakovernima. Stanu vičući iskati zublje, tražili su kamenje, i pobunili dečake da ubiju ženu. A žena je, lijući lažne suze, i prizivajući sve bogove kao svedoke svime što je
najsvetije, tvrdila da nije izvršila takav zločin. »Onda pustimo«, reče starac, »da božja providnost « dokaže istinu. Ovde je među nama Zathlas, prorok prvoga reda, Egipćanin, koji se za vrlo veliku
platu već pogodio sa mnom da za jedan trenutak izvede iz pakla pokojnikovu dušu, i da za jedan časak ponovno oživi ovo mrtvo telo.«
     S tim rečima dovede pred mnoštvo nekoga mladića obučena u platnenu odoru, sa sandalama od palme na nogama i potpuno ošišane glave. Dugo mu je ljubio ruke i grlio kolena, pa na kraju reče:
»Smiluj se, svećeniće, smiluj se, tako ti večnih zvijezda, tako ti sila donjega sveta, počela prirode, noćne tišine, hramova Kopta, rasta Nila, tajni Memfisa i čegrtaljki Fara, smiluj se! Dopusti da se samo malo vrati svetlost sunca, i u ove naveke sklopljene oči ulij ponovno malo svetlosti!
Mi se ne borimo protiv onoga što je neizbežno, mi ne uskraćujemo zemlji ono što je njezino: samo da bismo smirili osvetu, molimo da nam dadeš kratak trenutak života.«
     Na takve molbe prorok je na usta pokojnikova stavio neku travu a na njegove grudi neku
drugu biljku. Zatim se obrnuo k istoku i zazivajući tihom molitvom veličanstveno sunce koje se rađalo, tim je svečanim pripremama sve više mamio pomnju prisutnih  na čudo koje će se zgoditi.
Odmah se umešah među ljude, zauzeh mesto iza samih nosila na jednom malo većem kamenu, i radoznalo počeh motriti sve što se zbivalo. I gle, prsi se stanu nadimati i dizati, žila zakuca, les se podiže i mladi čovek prozbori:
»Zašto me, molim te, pozivaš, pošto sam već ispio čašu vode iz Lete i plovio stigijskom barom, zašto me pozivlješ da živim samo tren? Ostavi me, molim te, ostavi me i ne smetaj mi u momu miru!«
To su bile reči koje je pokojnik izgovorio. A prorok Ijutito reče: »Odmah objavi ovim ljudima ovde sve šta se dogodilo i objasni tajnu svoje smrti! Zar misliš kako moje čarolije nisu moćne dozvati Srde da tvoje namučene udove udare na muke?«
    Tada pokojnik koji je ležao na nosilima duboko uzdahnu i prozbori ljudima: »Licemerstvo žene koju sam nedavno uzeo krivo je za moju smrt. Otrov koji mi je levala u čašu učinio je da svoju bračnu postelju još posve toplu ostavim brakolomcu.«
    Ali tad ova izvrsna žena prikupi svu snagu i stane se na najbezbožniji način svađati s mužem. Podeljeni u dva tabora ljudi se uzbesne. Jedni zahtevaju da se ova izrod-žena odmah zajedno s mužem živa pokopa, a drugi su opet tvrdili kako iskazima nekoga mrtvaca nikako ne valja verovati.
Ali pokojnikove reči kojima je nastavio, prekinule su sva kolebanja. Još je dublje uzdahnuo i poče:
»Daću vam, da, ja ću vam dati jasan dokaz da govorim živu istinu, jer ću vam otkriti ono što niko i ne sluti.« Tad pokaza prstom na me i produži: »Noćas, kad me taj moj verni čuvar baš najbolje čuvao, došle su stare veštice koje su tražile moje telo i za tu se nakanu različito preobražavale. Kad su nekoliko puta zaludno kušale omesti njegovu pomnju, prostrle su oko njega oblak sna i kad je duboko usnuo, nisu me prestale zvati po imenu dokle god se moji hladni i ukočeni udovi nisu polako i sporo
pripremali da popuste pred čaranjem. A taj čovjek koji je, istina, bio živ i bio mrtav samo zbog dubokoga sna, slučajno je moj imenjak: kad je čuo svoje ime, ustao je a da nije ni znao i nesvesno je hodao kao senka bez života. Vrata su bila pažljivo zaključana, ali mu kroz rupu najpre odsekoše nos, zatim uši, i on je mesto mene sve to prepatio. Zatim su, da bi prikrile prevaru, prema njegovim odsečenim ušima učinile uši od voska i namestile ih tačno onako kao što su bile, a isto tako i nos. I sad taj jadnik stoji ovde, a plaća koju je dobio nije nagrada za njegov trud, nego za njegovu osakaćenost.«
    Uplašen tim rečima pokušah se uveriti u svoj lik: stavih ruku na nos, i on mi ostade u rukama; pipnuh uši, i one se odvojiše; svi koji su tu bili upirali su prstom, podgurkivali se, smejali, a mene je oblio studen znoj i ja umakoh iz gomile. Nakon toga, ovako osakaćen i smešan nisam se mogao više vratiti svojoj kući. Raščešljao sam kosu nadesno i nalevo i prikrio rane svojih ušiju. A u pogledu nosa, ja sam tu bruku sakrio prilepivši preko njega svoj.«
       Čim je Telifron završio svoju priču, gosti zagrijani  vinom stadoše se smeati, i dok su tražili svoje čaše da ih iskape u zdravlje Smeha kao što je običaj, Birena mi reče ovako:
»Sutrašnji je dan godišnjica osnivanja ovoga grada. Toga dana jedino mi među svima ljudima prizivamo naklonost čestitoga boga Smeha ,veselim i svečanim običajima. Tvoja prisutnost učiniće nam taj dan dvostruko ugodnim. Želimo da sam izmisliš nešto čime ćeš počastiti božanstvo, nešto
što će biti veselo i što će još povećati naš dar ovomu božanstvu.«
      »Dobro«, odgovorih ja, »biće sve onako kako želiš. Biću sretan ako mi padne na um nešto što će tako veliku božanstvu pružiti obilje.« Moj me sluga seti da je već noć i ja odmah ustanem jer mi se želudac već naduo od pića, pozdravim se s Birenom i teturajući odoh kući. Ali u prvoj ulici u koju smo svrnuli, vetar puhnu i ugasi nam svetiljku što nam je svetlila u tami. Bilo je mrklo kao u rogu, i na veliku muku, iscrpljeni od umora, vratismo se momu domaćinu, prstiju obijenih o kamenje. Već smo bili blizu kuće kad primetismo tri ljudeskare, okretne i snažne, kako svim silama navaljuju
na naše dveri. Naš im dolazak nimalo nije smetao; štaviše, još su jače navaljivali i još snažnije se među sobom takmičili. Mislili smo, posebno ja, i to s pravom, da su to razbojnici i upravo najpomamniji. Odmah isučem mač koji ponesoh sa sobom zbog takvih slučajeva, i koji beše skriven u odori. Bacim se na razbojnike i kako na koga naiđoh zabodoh mač u svakoga koji mi se usprotivio, dok napokon sva trojica izbodena množim i dubokim ranama ne izdahnuše pred mojim nogama.
Ta je bitka probudila Fotidu, jer su vrata bila otvorena. Ušao sam unutra teško dišući i sav znojan. Borba s trojicom razbojnika umorila me kao da sam ubio trotijelnoga Geriona. Bacio sam se na krevet i zaspao u trenuće oka.

                 Apulej, Zlatniu magarac, Priča prva 

                 Apulej, Zlatni magarac, Treća priča

                 Apulej, Zlatni magarac,  Četvrta priča      

Paulo Koeljo, O životu

Pisanje znači deljenje. To je deo ljudske prirode, da ima potrebu da podeli stvari - misli, ideje, mišljenja. Vrlo rano sam u životu otkrio da je za mene najbolji način komunikacije pisanje, ali mi je dugo trebalo da shvatim da pisanjem treba da se bavim kao glavnim poslom.

Sećam se momenta kad sam se rodio. Neko je ušao u sobu, i ja sam sebi rekao: „Ovo je moja baka“. Niko mi ne veruje. Pitao sam lekare da li je to moguće, ali odgovor je uvek bio „ne“. Ipak, ja znam šta sam video tog dana.

Pisanje je usamljenička profesija. Ja sam veoma sujeveran. Ako progovorim o knjizi ili kažem naslov naglas pre završetka, osećam kako me energija za pisanje napušta. To je toliko intimno da ne mogu da podelim čak ni sa svojom suprugom.

Moja veza s Brazilom je veoma apstraktna. Moja krv i moj način razmišljanja su brazilski, ali to je sve. Nemam nameru da se tamo vraćam, iako imam stan, koji retko posećujem. Kada jednom odem, onda sam otišao zauvek.

Zaradio sam mnogo novca. Lepo je biti u stanju da nosite veoma dobar kaput u Ženevi zimi (gde Koeljo sada živi), ali uvek sam imao osećaj da sam bogat. Svoja najveća zadovoljstva mogu da priuštim i bez mnogo novca. Putovanja, streličarstvo, pisanje i čitanje ne koštaju mnogo.

Mogu da kontrolišem svoju sudbinu, ali ne i svoju kob. Sudbina znači da postoji mogućnost da izabereš da li ćeš da skreneš desno ili levo, ali kob je jednosmerna ulica. Verujem da svi imamo izbor da li želimo da pratimo našu sudbinu, ali naša kob je zapečaćena.

Mnogi ljudi me se plaše. Postoje dva načina na koje se odnose prema mojoj slavi: ili postanu veoma stidljivi pa ja moram da pričam, što me zamara, ili pokušavaju da me opčine svojim pričama o tome koliko novca imaju.

Ne propustite da budete hipik. Mnogo sam se zabavljao i proputovao sam svet za malo novca. Ali nisam mogao zauvek da ostanem u tom stanju, potpuno naduvan, lutajući svetom.

U ljudskoj prirodi nije da budemo samo s jednim partnerom. Da bi naša vrsta bila sačuvana, moramo da budemo s više ljudi. Ali ja verujem u brak. U braku sam već 36 godina. Ljubav je najvažnija stvar u mom životu.

Kada sam besan, reagujem poput životinje. U meni kulja latinska krv. Kad sam loše raspoložen, odmah ćete to videti. Bio bih loš političar pošto uvek kažem sve što mislim.

Mnogi ljudi žele da postanu vampiri. Borba protiv starosti je izgubljena bitka. Presrećan sam što nisam umro mlad, tako da starost dočekujem bez gorčine. To je velika radost.

Imam mnogo slobodnog vremena. Postoji uverenje da kad je neko uspešan pisac, on mora da je veoma zauzet, ali ja nisam. Mnogo vremena provodim u šetnji i ispijanju kafe s nepoznatim ljudima.

Obilazim opskurne knjižare samo da bih proverio da li na policama i dalje imaju moje knjige.

izvor

Arthur C. Clarke, Priča o vaseljeni

ČOVEK JE MERA SVIH STVARI! - blesnuo je slogan na ekranu; a zatim se, preko slova, pojavio čuveni da Vinčijev crtež čovekove figure postavljene u krug.

"Ako ova izreka nije puka taština, već u njoj stvarno ima istine", poče komentator, "onda možemo da iskoristimo čoveka kao aršin za merenje Vaseljene. Razume se, posredi je sasvim kratak aršin, te ga stoga uvećajmo hiljadu puta...

Zum na kameri se povukao i figura čoveka stala je da se smanjuje, da bi na kraju postala jedva vidljiva. Zatim je počela da se umnožava stotinama puta duz jedne prave linije - osnovice praznog kvadrata.

"Ovo je naš čovek - nap aršin - ponovljen hiljadu puta. Osnova kvadrata koji vidite iznosi jednu milju. Sada ćemo nastaviti da hiljadostruko umnožavamo razmere, sve dok ne stignemo do ruba poznate Vaseljene. A pošto ćemo da napravimo svega nekoliko ovakvih skokova, zapišimo sa strane kao podsetnik svaku novu razmeru do koje budemo došli.

Na donjem delu ekrana pojavio se ispisan broj 1.000. Zatim je kvadrat počeo da se smanjuje, cifre su se brzo slučile u nerazgovetnu mrlju i nestale - a na ekranu se pojavio novi kvadrat, ispod koga je stajao broj 1.000.000. Ova nova merna jedinica, osnovice od hiljadu milja, bila je otisnuta na crtež istočne obale Sjedinjenih Američkih drzava; prvobitni kvadrat sa osnovicom od jedne milje i dalje se, premda jedva, mogao videti, označen strelicom.

"A sada sledi novi skok, ponvo za hiljadu puta..."

Blesnuo je broj 1.000.000.000 i u kvadratu osnovice milion milja pojavili su se Zemlja i Mesec - izgledajući prilično sićušni. "Već smo stigli do astronomskog prostora i sada imamo posla sa brojevima čija nas ogromnost sprečava da ih valjano pojmimo. Stoga nam je potrebna neka prikladnija mera i nju ćemo dobiti ako primenimo najbržu stvar u Vaseljeni - samu svetlost..."

"Svetlosni zrak je u stanju da sedam puta obiđe naš globus na polutaru u jednoj jedinoj sekundi..."

Tik uz Zemlju besnula je jedna tačkica i ubrzo se pretočila u krug, počevši da orbitira oko planete ritmom jednom u sedmini sekunde.

"A da bi stigao do Meseca, potrebno mu je tek nešto malo više od jedne sekunde..."

Tačkica je napustila kružnu orbitu i krenula prema sićušnom disku Meseca, provodeći na putu 1.25 sekundi.

"Preduzećemo sada još jedan skok za hiljadu puta - četvrti nakon što smo započeli sa čovekom, dole na Zemlji..."

Pojavio se prizor svih planeta sve do Jupitera - čitav unutrašnji Sunčev sistem: Sunce, Merkur, Venera, Zemlja, Mars i sam Jupiter.

"Pri ovoj razmeri. planete su odveć male da bi se videle; jedino možemo da prikažemo njihove orbite. Osnovica slike iznosi milijardu milja; svetlosni ili radio talasi mogu da prevale ovu razdaljinu za nešto više od jednog časa. Ova činjenica najbolje odražava zapreminu prostora koji smo počeli da istražujemo; po našim merilima, on je ogroman. Svi ljudi koji su ikada živeli, poredani jedan uz drugoga, dosegli bi tek do jedne desetine ove dužine. Ali u poređenju sa razmerama vaseljene, on je ništavan. A sada pređimo na skok broj pet..."

Kvadrat je ponovo stao da se smanjuje i na ekranu je zasvetleo broj 1.000.000.000.000.000. U središtu nove slike nalazila se samo jedna tačkica - Sunce.

"Planete su, razume se, potpuno iščezle. Ali, obratite pažnju: po prvi put se ništa novo nije pojavilo u vodnom polju. Čak ni ovaj hiljadustostruki skok nije nas doveo do nabližih zvezda..."

"Ako hoćemo da ih vidimo, moramo ponovo da skočimo..."

Blesnuo je broj 1.000.000.000.000.000.000 i u novom kvadratu se pojavilo na desetine svetlih tačkica.

"Konačno smo učli u carsto zvezda. Ima ih nekoliko stotina na slici, za koju je svetlosti potrebno sto pedeset godina da bi je prmostila - svetlosti, da se potsetimo, koja od Zemlje do Meseca stigne tek za nešto malo više od jedne sekunde. Među ovim zvezdama, naše Sunce predstavlja sasvim prosečan primerak. Upravo stoga što je ono tako prosečno, tako normalno - smatramo da mnoge druge zvezde poseduju slične porodice planeta, premda ih, zbog udaljenosti, ne možemo razabrati teleskopima. Ono, međutim, što je još važnije jeste da držimo gotovo izvesnim da te strane planete takođe moraju da poseduju život."

"Pri ovoj razmeri, izgleda da su zvezde - naša obližnja sunca - nasumice raštrkane. Ali, kada budemo preduzeli sedmi hiljadostruki skok videćemo da se one ipak pokoravaju jednom ustrojstvu..."

Zasijao je broj 1.000.000.000.000.000.000.000 i istog časa nestale su sve pojedinačne zvezde. Postojala je samo velika spirala blistave izmaglice, koja je gotovo ispunjavala kvadrat.

"Ovo je Galaksija - zvezdani grad koji se lagano okreće i čije je Sunce tek skromni žitelj predgrađa - negde otprilike ovde."

Strelica je pokazala na jednu oblast koja se nalazila na oko dve trećine puta od središta spirale.

Svetlosti je potrebo sto hiljada godina da prevali ovaj ogroman kovitlac sunaca - ovo vaseljensko ostrvo. Osim toga, Galaksija se okreće toliko polako da je od časa kada se život začeo na Zemlji, na napravila svega desetak obrtaja."

Ovu skupinu zvezda možemo da nazovemo  i Matičnom Galaksijom. Zvezde koje vidite na noćnom nebu nalaze se u našem širem susedstvu - a većina nam je sasvim blizu. One udaljenije obrazuju sjajno, pramenasto zaleđe koje nazivamo Mlečni Put."

"Šta mislite, koliko zvezda, koliko sunaca sadrži cela nasa Galaksija? Ako kažete nekoliko miliona, veoma žete pogrešiti. Približnije bi bilo reći nekoliko milijardi; pravi skor iznosi negde oko sto milijardi zvezda u Galaksiji. Svaka od njih je po jedno sunce - a na svakog muškarca, ženu i dete koji su ikada živeli došlo bi po trideset njih!"

"Vratićemo se ponovo našoj Galaksiji, nakon što razmotrimo još šire okvire čiji je ona tek sićusan deo. Povećajmo stoga našu razmeru za još hiljadu puta...."

"Da, izgleda kao zvezdano polje, ali to nije; svaka od ovih mrljica svetlosti predstavlja čitavu galaksiju - od kojih bi ova mogla biti naša. Naš blistavi zvezdani grad od sto milijardi sunaca i sam je ovde sveden na puku zvezdicu! Da bi svetlost stigla s kraja na kraj ove slike, moralo bi da protekne sto pedeset miliona godina; to je granica do koje smo stigli nakon osam skokova, od kojih je svaki bio hiljadostruko veći od prethodnog, dok je polaznu tačku predstavljao čovek..."

"A sada - konačno - dolazimo do kraja niza. Jer, ako napravimo još samo jedan skok, prekoračićemo granice samog svemira."

U sredistu ekrana, ispunjavajući samo mali deo kvadrata koji je oivičavao sve prethodne slike, stajao je globus svetlosti. Rubovi su mu bili pomalo rasplinuti, pretačući se u tamu okolnog prostora.

"Ovo bi mogao da bude sveukupan plod stvaranja - vaseljena galaksija. Izvan ovog područja, ni najmoćniji od naših teleskopa nisu u stanju da prodru; u stvari, možda to izvan uopšte i ne postoji. Na samom kosmičkom obzorju, tamo gde leže krajnje granice našeg vidnog polja, i same galaksije isčezavaju sa vidika, kao da padaju preko ivica svemira. Nije nam poznato šta se tamo zbiva; uopšte nije isključeno da je posredi nešto što naši umovi nisu ni kadri da pojme."

"Vratimo se stoga sa ovih poslednjih horizonata do naše matične Galaksije, sa svojih sto milijardi sunaca..."

Bleštavi globus Kosmičke Sveukupnosti stao je da se širi vrtoglavom brzinom. A onda se, najednom, njegov jednoobrazni sjaj rastočio u mnogobrojna zrnca svetlosti; ona su takođe nastavila da se šire i razmiču, da bi se ekran ponovo ispunio malim vrtlozima i spiralama - od kojih su neke bile zbijene u jata, a druge stajale same. Jedna od njih se izdvojila i počela da raste, sve dok se nije raskrilila preko celog neba, a njene slucene ivice se kondenzovale u zvezdana čvorišta.

"Ponovo vidimo našu Matičnu Galaksiju sa svojih sto mlijardi sunaca", objavio je komentator. "Većina njih nije veća od našeg Sunca - što znači da su odveć sitna da bi se mogla videti. Sve zvezde koje sada gledate predstavljaju džinove; naša je, međutim, samo patuljak, iako to nama tako ne izgleda."

"A od sto milijardi sunaca, velikih i malih - koliko njih greje svetove koji nose na sebi zivot? Možda većina, budući da materija ima ista svojstva širom cele Vaseljene. Poznato nam je da se život javio nezavisno na Zemlji i Marsu; takođe verujemo da on automatski niče na svim svetovima koji nisu ni odveć topli, ni odveć hladni, koji imaju u izobilju kiseonika, ugljenika i vodonika i koje obasjava sunčeva svetlost nekoliko milijardi godina."

"Pa ipak, iako je život verovatno čest slučaj u Vaseljeni, inteligencija je možda retka; u dugoj istoriji Zemlje, ona je nestala samo jednom. No, uprkos tome, nije isključena mogućnost da širom Galaksije postoje milioni razvijenih kultura - premda bi njih razdvajale provalije koje bi i sama svetlost godinama premosćavala."

Pojavile su se dve strelice, upravljene na zvezde koje su toliko bile blizu jedna drugoj da je na fonu proređenih spoljnih krakova Galaksije izgledalo da su susedi.

"Ako bi ovo bilo naše Sunce i ako bismo uputili radio-signal do planete koja kruži oko obližnje zvezde, proteklo bi dve hiljade godina dok ne bismo dobili odgovor... Odnosno, posmatrano iz perspektive prošlosti, upravo bi sada valjalo očekivati odgovor na poruku koja je poslata negde na početku naše ere... A ne zaboravite da je ovde posredi opštenje sa jednim od naših najbližih suseda!"

"Pa ipak, iako su potrebne hiljade godina da bi se putovalo sa zvezde na zvezdu, rasa koja je ostvarila odista veliki napredak mogla bi se latiti tog poduhvata. Za takve istraživačke misije njoj bi na raspolaganju stajale robotske letelice - baš kao što je i Čovek najpre poslao sonde kao prethodnicu budućih ekspedicija na Mesec i planete."

Na ekranu se pojavi niz nezgrapnih automatskih svemirskih letelica - od kojih su neke bile poznate, a druge, pak, očigledno izmišljene - krečući se preko zvezdanog zaleđa ili upravljajući svoje televizijske oči prema svetovima pored kojih su prolazile.

"Drugo mogućnost je da se sazdaju ogromni kosmički kovčezi - pokretni planetoidi, koji bi bili u stanju da stolećima putuju između zvezda, dok bi se na njima rađala i umirala mnoga pokolenja..."

"Moglo bi se pribeći i hibernaciji, odnosno zamrzavanju u san lišenom bilo kakvih promena, osoben za stanje odloženog oživljavanja; buđenje bi u tom slučaju izvršili roboti kada bi se vekovno putovanje približilo kraju..."

"Ovim nisu iscrpene sve mogućnosti. Veoma razvijena civilizacija bila bi kadra da napravi takve brodove koji bi mogli da dostignu gotovo svetlosnu brzinu. Prema Ajnštajnu, ni jedan materijalni predmet ne može da se kreće brže od svetlosti; posredi je prirodna brzinska granica, ugrađena u same temelje naše Vaseljene. Međutim, što joj se više približavamo, samo vreme počinje sve sporije da protiče. Svemirski putnik mogao bi da prevali rastojanje do neke zvezde za samo nekoliko meseci - ili čak nekoliko časova - mereno njegovim lokalnim časovnikom."

"Ali samo i jedino mereno njegovim lokalnim časovnikom. Kada se bude vratio iz svoje mislije, ustanoviće da su u međuvremenu protekle godine ili vekovi, da su mu svi prijatelji poumirali, a možda čak i da mu je matična civilizacija iščezla. To predstavlja neizbežnu cenu zvezdanih istraživanja - razmene Vremena za Prostor, bez mogućnosti povratka. Ipak, ta cena bi mogla da bude privlačna za stvorenja čiji je životni vek znatno duži od našeg."

"Konačno, možda ni Ajnštajnova teorija - kao ni tolike druge teorije u prošlosti - ne govori punu istinu. Nije isključeno da postoje neki tanani načini da se zaobiđu neka ograničenja i tako premaši brzina svetlosti. Možda ima i takvih puteva kroz Vaseljenu koje još nismo otkrili - prečice kroz više dimenzije, odnosno "crvotočine u tkivu svemira", kako ih je nazvao neki matematičar; kroz takvu "rupu" moglo bi se zakoračiti - da bi se istog trena izašlo na udaljenosti od hiljadu svetlosnih godina."

"Ali čak i da se sve to ispostavi kao tačno - premda većina naučnika smatra da je u pitanju puka maštarija - na istraživanje Vaseljene i dalje će morati da bude utrošeno nezamislivo mnogo vremena. U kosmičkim prostranstvima ima više sunaca nego što na svim obalama Zemlje postoji zrnaca peska; a na svakoj od tih trunki mogu da postoje civilizacije u poređenju s kojima bismo izgledali kao primitivni, glupi, divljaci."

"Šta ćemo reći žiteljima sa takvih svetova, kada se najzad sretnemo s njima? I šta će oni reći nama?"

Apulej, Zlatni magarac , Prva priča

PRVA KNJIGA

U ovoj miletskoj pripovesti ispripovediću ti svakojake zgode i tvoje ću uši na najugodniji način draškati, naravno ako ti se ne čini nedostojnim svrnuti pogled na egipatski papirus ispisan zabavnim nilskim perom: videćeš začuđen kako se ljudska bića predmetnu u druga i kako se posle naizmenice ponovno vraćaju u svoj prvotni lik. Počeću odmah!.

Ko sam ja? Evo me u dva slova.

Atički Himet, i efirski Istam, i spartanski Tenar, te sretne zemlje kojima je večnost osigurana još sretnijim spisima, stara su kolevka moga roda. Tamo sam u nežnoj mladosti naučio atički jezik. Posle sam otišao u latinski grad (Rim), počeo studirati i uz golem trud i napor stekao sam znanje domaćega jezika Kvirićana, jer nisam imao nikakva učitelja koji bi me naputio. I zato, unapred molim za ispriku ako učinim poneku pogrešku, kao stranac u ovomu stranom jeziku, jeziku uznositu.-Uostalom, i sam prelaz s jednoga govora na drugi odgovara, sasvim onoj vrsti koju ja negujem, onoj pravoj igri cirkuskog umeća. A priča je iz Grčke. Pazi, čitatelju, neće ti biti dosadno.

Otišao sam u Tesaliju - jer odanle vučem lozu, s majčine strane, porodica  u koju ubrajamo slavnoga Plutarha i njegova nećaka filozofa Seksta. U Tesaliju sam, dakle, pošao poslom. Prešao sam preko strmih planina, vlažnih dolina, svećih livada i preko neravnih polja, i moj domaći belac na kojem sam jahao, bio je prilično umoran. I sam bijah natruđen od sedenja pa sam želio da mi mine umor, te skočih s konja, obrisah mu znoj lišćem, pažljivo mu istrljah čelo, pogladih uši, skinuh uzde i povedoh ga laganim korakom kako bi mu običnim i prirodnim putovima laknulo.I dok je on, prolazeći pokraj livada, okretao glavu u stranu i saginjao je za travom, ja dostigoh dvojicu putnika koji su slučajno išli ispred mene. Dok sam osluškivao što oni razgovaraju, najednom jedan od njih prasnu u smeh i glasno reče: "Prestani, molim te, s tim tako glupim i preteranim lažima!"I kad sam to čuo, rekoh, inače uvek željan nešto novo čuti: "Recite mi šta je to, bogamu; nisam, doduše, znatiželjan, ali želim znati sve, ili bar što je više moguće. A uz ugodan razgovor neće nam biti teško uspeti se na ovo brdo ovde što je pred nama."

I onaj koji je otpočeo, reče: "Laži, dabome, i to tako istinite kao što bi bilo istinito tvrditi da se s pomoću nekakvih čaranja i hokusppkusa mogu brze reke vratiti u izvor, ili mirno more okovati, ili uspavati vetrove, zadržati sunce, skinuti penu s meseca, skinuti zvezde s neba, ukinuti dan i zadržati noć."
A ja rekoh malo sigurnijim glasom: "Ded, kad si već prvi počeo, neka ti ne bude mrsko nastaviti priču. A glede tebe, obratih se drugomu, tebi tvoja tvrdoglavost zatvara uši da ne čuješ istinita kazivanja. A, tako mi boga, to ti nije dobro: samo zabluda i predrasuda vide laž u tomu što nismo pripravni čuti niti pakž'eljni videti ono što se čini da prelazi moć ljudskoga shvatanja. A ako malo bolje pogledaš, uverićeš se da stvari ne samo što su posve istinite nego se vrlo lako mogu i urediti. Eto, ja sam, na primer, sinoć, kad sam se hteo podičiti pred svojim drugovima pri gozbi za stolom, pokušao progutati neki kolač od sira, malo veći nego obično i umalo se ne uguših jer mi je ona lepljiva masa ostala u grlu i tako me zagušila te se nije htelo puno da bi umro. A neki dan sam svojim očima video u Ateni ispred Pekila, nekoga cirkusanta -lutalicu kako je progutao oštar konjički mač, i to s oštricom okrenutom napred! Zatim je, uz nagradu od nekoliko groša, uzeo čak i dugačko lovačko koplje i gurnuo ga u svoju utrobu. I na gvozdu od koplja, na mestu gde kopljača izlazi iz drška, pojavio se mlad dečak, divan kao kakva devojka, i stao plesati tako okretno i tako se savijajući kao da je bez članaka i bez kostiju. Svi mi koji smo bili tu, divili smo se i čudili: čovek bi rekao da je to zmija koja se uvija oko čvorasta štapa s dopola sasečenim grančicama, koji nosi bog-zaštitnik lekara. A sad, molim te, nastavi priču koju si počeo. ja ću verovati i za se i za nj, i u prvoj gostionici u koju budemo svratili podeliću ručak s tobom. Eto, to ti je dobitak koji te čeka."

A on će na to: "Slažem se s tim što mi obećavaš. Nastaviću priču koju sam počeo.  A pre svega zakleću se ovim suncem koje sve vidi, da govorim samo ono što je istinito i provereno i vi nećete nijednom više posumnjati dočim stignete u najbliže mesto u Tesaliji, gde se sve to javno dogodilo i gde se o tome priča svuda među ljudima. Ali najpre treba da znate ko sam i odakle sam.

Zovem se  ....     meciu, rodom sa s Egine. Treba da znate i čime se bavim. Putujući po Tesaliji, Etoliji i Beotiji trgujem medom, sirom i drugom robom koja se troši po krčmama. Saznao sam da se u Hipati, najvažnijem tesalskom gradu, prodaje svež vrlo ukusan sir po niskoj ceni i požurio sam se tamo da otkupim svu zalihu. Ali kao što često biva, valja da sam pošao na put levom nogom, jer mi je izmakao posao i zarada na koju sam računao. Dan pre moga dolaska trgovac naveliko, Lupo, odneo je sve. Umoran od te uzaludne utrke, krenem predvečer u kupelj i gle, koga vidim? Moga prijatelja Sokrata. Sedeo je na zemlji, ogrnut napola poderanim ogrtačem, bled kao krpa i sasvim unakž'en od mršavosti, gotovo nimalo nije nalikovao sebi: jednom rečju, posve je sličio onomu ološu koji na raskršćima prosi. Videći ga ovakva, prišao sam mu oklevajući, makar mi je bio dobar prijatelj i dobro sam ga poznavao. Hej, Sokrate, rekoh, šta je to s tobom? Šta radiš? Kakva je to sramota? Kod kuće su te već proglasili mrtvim i oplakali te a tvojoj su deci odlukom pokrajinskoga suca određeni skrbnici. Tvoja ti je žena iskazala sve zadnje časti i zbog tebe je dugo plakala i tugovala, tako da je gotovo oslepela od suza i onda su je njezini roditelji prisilili da svoje tužno udovištvo zajeni radostima novoga braka. A evo, sada te vidim ovde na ovomu mestu, na najveću sramotu svih nas, kao neku prikazu."


"Aristomene", odgovori on," vidi se da ne poznaš nestalnost i promenjivost sreće, njezina iznenađenja i iznenadne preokrete!" I govoreći tako, pokrio je krpama lice koje je bilo crveno od stida, ogolivši tako svoje telo od pupka do donjega dela trbuha. Ja nisam više mogao podneti bedni izgled tolikoga jada, pružio sam mu ruku i kušao ga podići. A on ostade umotana lica i reče: "Ostavi me, ostavi me, neka sudbina i dalje uživa u trofeju koji je sama zadobila."

Nagnao sam ga da pođe sa mnom. Obučem svoj gornji kaput i obučem mu ga, ili bolje rečeno, pokrijem ga te ga odmah poveđem u kupaonicu, iznesem ulje i ručnike za trljanje i trljanjem skinem s njega debeo sloj prljavštine što ga je prekrila. I kad sam ga što sam mogao bolje doterao, i sam umoran odvedem ga s teškom mukom, pridržavajući ga, u svoj hotel.

Tu mu dam krevet da se odmori i vrati snagu, nahranim ga i napojim da bih ga razvedrio i pričah mu priče da bih ga osokolio. I već smo bili u dobru raspoloženju, stao je pričati i pomalo me peckati, kad najednom uzdahnu iz dubine duše, steže šaku i udari se srdito po čelu te uzviknu:

"Teško meni nesretniku koji sam upao u ovaj jad i nevolju samo zbog proklete želje svoje da vidim borbu gladijatora o kojoj se mnogo govorilo.  Kao što znaš ja sam zaista išao u Macedoniju radi svojih trgovačkih poslova. Kad sam se desetoga meseca vraćao s punom kesom novaca, opkoliše me razbojnici blizu Larise (hteo sam u prolazu pribivati toj prokletoj predstavi)  u nekoj udaljenoj i dubokoj dolini, uzeli su mi sve, ali sam im ipak uspeo da umaknem. U toj nevolji svratih kod jedne stare krčmarice, neke Meroje, vrlo valjane žene premda bijaše stara. Ispričam joj sve o uzrocima svoga dugotrajnog putovanja, o tegobama na povratku domu i kako su mi opljačkali sve. Cena me najpre negovala što je mogla pomnije, davala mi dobru hranu i naposletku me, obuzeta strašću, dovela i u svoj krevet. I to je bila moja nesreća! Samo sam jednu noć proveo s njom i od toga se rodila dugotrajna i odvratna veza tako da sam i one prnje  koje su mi razbojnici bili  ostavili da se da se mogu pokriti,  poklonio  joj skupa sa svim što sam mogao da zaradim torbarenjem. Napokon ta dobra žena, i zla sudbina dognali su me dovle, do stanja u kojem si me malopre video "

"Bogami", rekoh ja, "zaslužio si  još gore, ako ima što gore od ovoga, kad si zbog ljubavne naslade i zbog neke ostarele kurve žrtvovao svoje domaće ognjište i svoju decu!"

A on je stavio prst na usta i rekao kao iznenađen od čuda:

"Pst, Pst,- i pogleda uplašeno oko sebe može li govoriti bez pogibelji i nastavi, "pazi, molim te, to je žena s nadnaravnim osobinama, pazi na svoj jezik da ti se ne dogodi nešto strašno ako preveć govoriš."

"Je li istina?, upitah. "Šta je to s tvojom krčmaricom? Je li tako moćna ta kraljica krčmi?"

"Veštica i proročica  koja može nebo spustiti i zemlju podići, izvore pretvoriti u kamen, rastvoriti planine, izvući pokojnika iz pakla a bogove tamo baciti, ugasiti zvezde i sam Tartar rasvetliti."

"Preklinjem te", rekoh, " spusti tu zavesu tragedije  i govori kao svaki pametan čovek."

" Hoćeš li da znaš jedan ili dva od njezinih podviga? Hoćeš li da ih saznaš mnogo? Njoj je to sitnica i sasvim beznačajna stvar što čini da se u nju zaljubljuju ne samo oni ljudi koji žive u ovoj zemlji nego i u Indiji, u obe Etiopije, pa čak i antipode. Ali slušaj što je uradila pred mnogim svedocima.Nekoga svog ljubavnika jednom je rečju pretvorila u dabra zato što joj je bio neveran. To je učinila da bi imao sudbu te divlje životinje koja, od straha da je ne uhvate, sama sebi otkida spolovilo kako bi se oslobodila gonitelja. Nekoga krčmara u susedstvu, koji joj je konkurisao, pretvorila je u žabu. I sad starac pliva u bačvici vina i roneći po droždi promuklim kreketanjem doziva svoje negdašnje mušterije. Nekoga drugog čoveka, advokata, pretvorila je u ovna jer je govorio protiv nje, i sad taj ovan advokatiše. Žena njezina ljubavnika brbljala je i govorila o njoj nešto ružno. Ta je žena bila trudna i ona je zatvorila plod u njezinu utrobu, usporila mu razvoj i tako je osudila na večnu trudnoću. I evo već osam godina, kao što svi računaju, kako nesretnica nosi svoj plod, a trbuh joj se rastegao kao da će roditi slona.

Kako su mnogi bili njezine žrtve, podiglo se među pukom nezadovoljstvo i odluče joj se sutradan osvetiti na najstrašniji način: da je kamenuju. Ali ih je ona omela snagom svoga čaranja. I kao što je Medeja tokom jednoga dana koji joj je ostavio Kreont sažgala i palaču skupa s kćerkom i starim ocem s pomoću plamena iz jednoga venca, tako je i ta u jednoj jedinoj noći (kao što je nedavno u pijanu stanju i sama pričala* s pomoću strašnih, na grobu stvorenih čari sve žitelje ovoga grada, bez razlike, tako čvrsto zatvorila u njihove domove da puna dva dana nisu mogli slomiti zasune niti izvaliti vrata ili probiti zidove; sve dok nisu uz uzajamno poticanje stali uglas vikati i zaklinjati se najsvetijom zakletvom da niko od njih neće na nju podići ruku i da će ona naći pomoć i zaštitu kod njih ako bi neko nešto drugo naumio. I tako se ona smilovala i oslobodila ceo grad. A začetnike je te pobune jedne tamne noći skupa s celom kućom, onako zatvorenom kao što je bila, to jest sa zidovima, samim zemljištem i temeljem, prenela na sto milja odavle, u neki drugi grad koji leži na vrhu brdskog okomka i koji zbog toga nema vode. Ali kako su tamo kuće bile tako sabijene da nije bilo mesta za došljaka, bacila je kuću pred gradske dveri i otišla."

"To što mi ti pričaš, dragi moj Sokrate", rekoh ja, "čudnovato je ali i strašno. I mene samoga prilično si zabrinuo, bogami i uplašio: kao da si na me bacio ne trn, nego šiljak koplja. Da ne bi ta baba, služeći se nekakvim božanskim snagama kao i onda, oćutila što smo razgovarali, daj da brzo legnemo i, nakon okrepe u snu, mi ćemo još pre zore da klisnemo što možemo dalje odavle".

Još dok sam ja delio te savete, moj je valjani Sokrat nenaviknut na vino i zbog duga umaranja bio zaspao i glasno hrkao. Dobro sam zatvorio vrata i dobro ih zaključao, dovukao svoj krevet, radi veće sigurnosti, sasvim uz dovratak i opružio se. Od straha sam neko vreme bio budan; napokon oko treće straže (oko ponoći) sklopim oči. Tek što sam zaspao, kad se vrata najedanput otvoriše od udarca snažnijeg nego što bi bio onaj koji bi se mogao pripisati razbojnicima, upravo njih izbaciše napred, a dovraci su bili istrgnuti i izleteše iz svojih ležajeva. Krevet koji je inače bio malen, bez jedne noge i truo, srušio se od snažna udarca. ja iskočih iz kreveta i izbačen padoh na zemlju, a krevet se okrenu i pokri me posve.
 Tada sam ćutio da se stanovita uzbuđenja očituju suprotnim efektima. Vrlo se često događa da čovek lije suze radosnice: tako i ja u ovomu groznom strahu nisam mogao a da se ne nasmejem kad videh da sam od Aristomena postao kornjača. Ali kako sam, savijen u blatu izvirivao zaštićen svojim krevetom, zirnuo sam u stranu čekajući što će se zbiti. Primetio sam dve žene, obe prilično stare. jedna je u rukama nosila užganu svetiljku, a druga spužvu i mač. Ovako opremljene stajale su oko Sokrata koji je spavao dubokim snom! i jedna je progovorila :
" Evo ga, Pantijo, sestro moja, ovoga dragog Endimiona, evo moga Ganimeda koji se i danju i noću zabavljao s mladošću i koji sad prezire moju ljubav i nije mu dosta što me kleveće, nego se sprema još i da pobegne.  A  ja, nova Kalipsa, napuštena od ovoga prepredenog Odiseja, plakaću večno osamljena."  A zatim, upirući prstom na me i pokazujući me svojoj sestri Pantiji, reče:


"A glede ovoga valjanog  savetodavca, Aristomena, komu je došlo na um da pobegnu
i koji sad u smrtnoj pogibelji ispružen na zemlji pod svojim krevetom sve ovo promatra, on misli da će me nekažnjeno vređati. Polako samo; ne, ne, odmah, u trenuće oka želim da se pokaje za svoje prijašnje ruganje i sadašnje znatiželje."

Kad sam čuo te reči, oblio me jadnika studen znoj po celomu telu i tako sam drhtao da je i krevet na mojim leđima podrhtavao i poskakivao od moga drhtanja.  Pantija odvrati:

 " Šta veliš, sestro, hoćemo li ga najprvo rastrgnuti kao što rade bakhantice ili ga svezati i odseći mu ud?"
" Ne, ne", reče Meroja (jer to je, video sam, bila ona koju je Sokrat spomenuo u svojoj priči), "neka ostane da barem zemljom zaspe telo ovoga nesretnika." I tad obrnu Sokratovu glavu u stranu i zabode mu mač sve do balčaka u levu stranu grla, prinese jednu malenu mešinu i tako spretno uhvati krv koja je curila da se nijedna kap nigde nije mogla videti. Sve to smotrih svojim očima. A da joj nijedan običaj ne promakne pri žrtvovanju, čini mi se, Meroja je uvukla desnicu u ranu, tražila po utrobi i izvadila srce moga  jadnog druga, dok je on od udarca mača koji mu je presekao grlo puštao neki šištav glas iz rane i skupa s krvlju ispustio svoju dušu.
 Pantija je spužvom začepila ranu gdje je najviše zjala, govoreći: "spužvo, rođena u moru, čuvaj se da ne pređeš reku."  Nakon toga odgurnule su krevet i pošle, a zatim su čučnule i raširenih nogu istočile mjehur nada mnom i ostavile me svega oblivena mokraćom.

Tek što-su prekoračile prag a vrata se ponovno podigoše i vratiše na svoje mesto; dovraci su se postavili i vratili u svoje ležaje, šarke se vratiše vratima, zasuni odoše iznova na svoja mesta. A ja sam ostao na mestu, bačen na zemlju, bez daha, gol golcat, ukočen, mokar baš kao da sam izašao iz utrobe matere, polumrtav, nadživeo sam sebe, nastavak samoga sebe i zacelo kandidat da me razapnu na već pripremljeni krst.

" Šta će biti sa mnom", govorio sam samomu sebi, "kad sutra ujutro nađu čoveka s naklanim grlom? I da kažem istinu, ko će to verovati? Mogao si barem zvati upomoć, ako se već nisi mogao, ovakav čovek, suprotstaviti  jednoj ženi, pred tvojim očima kolju čoveka a ti ćutiš? I zašto ti nisi poginuo od slična zločina? Zašto ta krvožedna, okrutna veštica nije ubila tebe, svedoka toga zločina, od straha da se zločin ne otkrije. Kada te minula smrt, sad umri!"
 Tako sam sveudilj razmišljao o sebi a noć se pretvorila u dan. Činilo mi se najuputnijim da šmugnem tajom, još pre zore, i da klisnem pa makar nesigurnim korakom. Uzmem dakle sa sobom što sam imao, uvučem ključ i okrenem ga u bravi. Ali prokleta vrata koja su se noću sama od sebe otvorila, nisu se mogla otvoriti i trebalo je uvlačiti i izvlačiti ključ dok nije brava konačno popustila.
"Hej ti, gde si? Otvori vrata od krčme, hoću da pođem pre zore!" A vratar koji je spavao na tlu iza ulaza, reče mi još napola sanjiv: " Pa zar ne znaš da su putevi nesigurni zbog razbojnika? Zar ćeš poći na put sada, u ovo doba noći? Ako imaš kakav greh na duši koji te goni u smrt, ja nemam tikvu mesto glave da bih umro za tebe. "

" Dan se već bliži", rekoh ja. "Uostalom, što mogu razbojnici putniku koji nema ništa osim svoje sirotinje? Zar ti ne znaš, budalo, da ni deset bandita ne mogu opljačkati gola čoveka?"  I vratar, pospan, obrnu se na drugu stranu i reče: " Otkud mogu znati da nisi možda ugušio svoga druga suputnika s kojim si sinoć došao ovamo prenoćiti, i da se možda ne kaniš spasiti begom?"

U tom trenu, sećam se da se zemlja rastvorila i kao da mi se sam pakao pokazao skupa s Kerberom koji me bio priravan progutati. Tek mi je sad palo na um kako me ona valjana Meroja nije poštedela da me ne zakolje od milosrđa, nego od okrutnosti, jer me ostavila da me raspnu na krst. Vratio sam se, dakle, u sobu i stao razmišljati kako bih najbrže dokrajčio sa sobom. Ali sudbina mi nije ostavila nijedno drugo smrtonosno oružje osim kreveta.

"Krevetiću / rekoh / najmiliji moj, ti koji si toliko muka pretrpio skupa sa mnom, koji si video sve što se noćas ovde zbilo, jedini svedoče moje nedužnosti, na kojega se mogu pozvati kad me svi ostali optuže: žurim se u smrt, daj mi spasonosno oružje za moj put na onaj svet." Zatim razvežem konopac kojim je krevet bio prepleten. jedan kraj čvrsto svežem oko grede koja je stršila s jedne strane ispod prozora, a drugi kraj zauzlam u čvrst čvor. Onda se popnem na krevet, propnem se kako bih se obesio i nataknem omču preko glave, oko vrata. I kako sam tada nogom odgurnuo potporanj pod sobom, da bih svojom vlastitom težinom povukao konop, dobro ga nategao i sustavio dah, star i nagnjio konopac prekinuo se najednom i ja padoh ravno na Sokrata koji je spavao uza me i zajedno se s njim prevalih na pod. U tom trenutku bane vratar vičući na sav glas: " Gde si ti što si toliko želeo usred noći pobeći a sad hrčeš umotan u pokrivače?"


Sokrat koji se probudio, ili od moga pada ili od zaglušne vike vratareve, ustade prvi i reče: "Bogami, nije bez razloga što svi putnici psuju ove krčmare. Taj znatiželjnik koji ovako u nevreme upada ovamo / mislim kako traži nešto da nam zdipi / toliko viče da me je već ionako umorna, probudio iz najdubljeg sna." Ja se, dakle, dignem sav radostan od ove neočekivane sreće. Eto ti, mudri vrataru, evo ti moga prijatelja, moga brata, a ti si me optuživao u pijanstvu da sam ga noćas ubio. I još dok sam govorio, zagrlio sam Sokrata i svega ga izljubio. A on, oćutivši vonj od onoga mirisa kojim su me one veštice Lamije polile, dreknu: " Nosi se", i odgurnu me silom, "smrdiš po zahodu." Zatim me pitao  sa zanimanjem kako sam se ovako namirisao.

U toj neprilici izmislio sam najednom neku šalu da bih svrnuo pažnju na neku drugu stvar. Stavio sam mu ruku na rame i rekao: " Šta još čekamo? Pođimo i uživajmo u  jutarnjem putovanju!"
Tako uzmem torbu na leđa, platim krčmaru dug, i onda krenemo na put.Već smo bili prilično odmakli kad je sunce izašlo i sve obasjalo svojim zrakama. ja sam vrlo pomno promatrao vrat svoga druga na mestu gde sam video da ulazi mač i govorio sam samomu sebi: " Budalo jedna, ti si pio, i te si gluposti sanjao zbog mnogih čaša vina koje si popio. Evo Sokrata zdrava i čitava, bez i najmanje ogrebotine. Gde je rana?  Gdje spužva? Gde je, naposletku, onaj duboki i sveži ožiljak?" I obratim se njemu: " Lekari kojima se mora verovati", rekoh, "tvrde da želudac pun  jela i pića stvara teške snove. I ja sam sinoć pio malo više i proveo sam strašnu noć, koja mi je donela sa sobom slike groze i straha toliko da još i sad mislim kako sam poprskan i umrljan ljudskom krvlju."

"Krvlju?" upita Sokrat smejući se, " pre bih pomislio mokraćom; i meni se u snu učinilo kao da me kolju. Rezali su mi grlo. Tu me je bolelo, u grlu. Činilo mi se da mi vade srce i još ni sad nemani daha i kolena mi podrtahvaju, korak mi nije posve siguran i ćutim želju da nešto pojedem kako bih opet malo živnuo.
" Stani malo, evo ti tvoga doručka", rekoh ja, spustih dvanjke s ramena i požurih se da mu pružim malo sira s kruhom. " Hajdemo sesti pod ovaj platan!"

Nakon toga uzmem ja nešto od istoga jela. Dok smo ovako sedeli, promatrajući svoga druga koji je pohlepno jeo, primetim da je pobledeo kao krpa i da mu snage slabe. Boja mu se lica toliko izmenila da mi ie od straha (jer mi se činilo kao da ponovno gledam pred sobom one noćašnje Srde) prvi zalogaj kruha zastao u grlu, ma kako da je bio malen, i nije mogao ni napred ni natrag. I što me još više plašilo, to je malen broj ovdašnjih prolaznika. jer ko bi mogao verovati da je jedan od dvojice drugova ubio drugoga ni zbog čega?  Sokrata, kako je dovoljno jela pojeo, obuzela je neodoljiva žeđa. Pojeo je, naime, veliku količinu izvrsna sira, a blizu korena platana, kao nekakav miran ribnjak, tekla je polagano reka, po boji nalik srebru ili staklu.
" Pa dobro", rekoh ja, " napij se mlečne vode ovoga vrela." On se diže i neko vreme iskaše pokraj reke neko mesto koje bi bilo na istoj ravni s vodom! Zatim savi kolena! saže se i željno se približi da pije.  Još nije ni dodirnuo ustima površinu vode, kad na njegovu vratu zazja otvorena dubola rana , spužva u tren ispade, ut posve neznatan mlaz  krvi, a njegovo bi mrtvo telo palo naglavce u reku da ga nisam uhvatio za nogu i s teškom mukom izvukao na obalu. Tu sam oplakao svoga nesretnog druga koliko su mi prilike dopuštale i za vieke ga pokrio rečnom zemljom peskuljom. I ja sam, pun nespokojstva i straha za svoju vlastitu sudbinu, utekao stranputicom i neprohodnom pustinjom. Kao da nosim smrt jednoga čoveka na duši, pobegao sam iz domovine i sa svoga doma: kao dobrovoljan prognanik živim sad u Etoliji, gde sam se ponovno oženio."

To je bila Aristomenova priča. I njegov drug koji  je od samoga početka bio nepoverljiv i nije je hteo čuti, reče:
" Nema ničega neverovatnijeg od te priče, i ničega glupljeg od te laži." Zatim se okrenu prema meni i reče: " Ti, čije držanje i postupci pokazuju da si obrazovan čovek, ti slušaš tu priču?"

„Što se mene tiče“, odgovorih ja, „ja sam mišljenja da ništa nije nemoguće: kako je sudbina odlučila, tako se smrtnim ljudima i događa. I tebi i meni i ma kome drugom dešavaju se neobične stvari, kakvih gotovo nikada nije ni bilo: a ako ih ispričamo čoveku koji ih ne zna, neće im nikako ni verovati. I zato ja verujem, tako mi Herkula, ovome ovde, i zahvalan sam mu što nas je ovom divnom pričom tako lepo zabavljao, jer sam bez po muke i nevolje stigao na kraj ovog tegobnog i dugog penjanja. A i moja raga je u tome uživala, jer sam neočekivano, bez napora po nju, stigao do kapije ovoga grada, nošen ne njenim leđima već njenim ušima.“

Ovde se završio naš razgovor, a i naše zajedničko putovanje. Oba moja druga krenuše ulevo ka najbližoj kućici. Ja sam se zaustavio pred prvom krčmom na koju sam naišao i odmah upitao staru ženu koja ju je držala:

„Je li ovaj grad Hipata?“ Ona je klimnula glavom. „Poznaješ li nekog Milona, jednog od prvaka u gradu?“ Ona se nasmeja i reče: „O, Milon s pravom može da se naziva prvi ovde, jer on stanuje ispred gradskih bedema, pred sam ulazak u grad.“ – „Bez šale, majko, recite mi, molim vas, kakav je to čovek i u kojoj kući živi?“ – „Vidiš li one prozore tamo dole, okrenute napolje prema gradu, a s druge strane su jedna vrata okrenuta maloj uličici preko puta? Eto, tu stanuje Milon, čovek koji ima para i vrlo je bogat, ali ga bije glasina da je strahovito škrt i odvratan starac. Zatvoren u jednu tesnu odaju, on tamo živi i razjeda ga strast, sa ženom koja mu je drugarica u tom bednom životu. Ima svega jednu sluškinjicu i ide obučen kao kakav prosjak.“

Na ove reči nasmejah se i rekoh: „Moj prijatelj Demej bdeo je nada mnom sa velikom pažnjom kad mi je pri polasku na ovaj put dao preporuku za tog i takvog čoveka, domaćina kod
koga neću imati da se bojim ni dima ni kuhinjskog mirisa.“ Govoreći tako, učinih još nekoliko koraka i, stigavši do ulaza u kuću koja je bila čvrsto zabravljena, počnem da kucam i da dozivam. Najzad se pojavi jedna mala i mlada devojka. „Hej“, reče ona, „ti što tako jako udaraš na vrata, na kakav
zalog želiš da uzajmiš? Ili možda ti jedini ne znaš da mi kao garanciju primamo samo zlato i srebro?“

„Pogađaj samo“, rekoh ja, „bolje bi bilo da mi kažeš da li ću naći tvoga gospodara kod kuće.“
„Da“, odgovori ona, „ali čemu ovo pitanje?“
„Donosim mu pismo od Demeja iz Korinta.“
„Prijaviću te“, reče ona, „ostani tu gde si i sačekaj me.“
I ponovo je zabravila vrata i ušla u kuću. Jedan trenutak kasnije, ona ponovo dođe, otvori mi vrata i reče: „On te moli da uđeš.“

Uđem i zateknem ga u trenutku kad se pripremao da večera i hteo da legne na jedan sasvim mali krevetac. Pored njegovih nogu sedela je njegova žena. Sto je bio prazan i on mi ga pokaza i reče: „Eto što imam da ponudim svojim gostima.“ „Vrlo dobro“, rekoh, i odmah mu predam Demejevo pismo. Pošto ga je brzo pročitao, on reče: „Zahvalan sam svome prijatelju Demeju što me je doveo u vezu sa ovako otmenim gostom.“
Posle ovih reči on pozva svoju ženu da mi ustupi mesto i reče mi da sednem na njeno mesto. Pošto sam se iz učtivosti još malo nećkao, on me uhvati za ivicu od ogrtača i privuče me sebi: „Sedi pored mene“, reče. „Jer strah od razbojnika ne dozvoljava mi da nabavim nameštaj ni stolice koje bi odgovarale mojim potrebama.“
I pošto sam slušao, on nastavi: „Otmenost koju na tebi vidim, spojena sa zaista devojačkom skromnošću, i sama bi me posve sigurno navela na to da predosetim otmenost tvoga porekla. A i moj prijatelj Demej mi isto to javlja. Molim te da ne potceniš našu skromnu kućicu. Ova sobica ovde pored nas pružiće ti prijatan prijem. Izvoli samo ostati kod nas, jer će čast koju ti budeš ukazao našoj kući ovu učiniti uglednijom, a ujedno ćeš steći slavu time što ćeš, zadovoljan skromnom i tesnom sobicom, podražavati vrlinama Tezeja, eponima tvojeotadžbine, koji nije smatrao za sramotu da koristi skromnu gostoljubivost Hekalinu.“ A zatim dozva sluškinjicu i reče: „Fotida, uzmi torbu od gosta i skloni je na sigurno mesto u ovu sobicu. Onda brzo donesi ulja iz ormana da se gost namaže,
peškir da se istrlja i sve drugo što je potrebno, pa od- vedi moga gosta u najbliže kupatilo, mora da je umoran od dugog i teškog puta.“

Kad sam to čuo, setio sam se Milona i njegove škrtosti, i pošto sam hteo da steknem njegovo poverenje i ljubav, rekoh mu:
„Ništa mi nije potrebno. Sve to stalno nosim sobom na putovanjima, a posle kupanja ću se već i sam snaći. A ti, Fotido, uzmi ovaj novac i kupi sena i ječma za moga konja koji me je ovako dobro nosio dovde, jer je to za mene važnije od svega.“

Pošto smo sve ovo udesili i pošto su moje bisage bile u sobi, krenuo sam u kupatilo, ali sam išao preko trga da bih se pobrinuo za ručak. Tamo sam video mnogo divnih riba i raspitao sam se za cenu. Sto sestercija. Ne htedoh da kupim, pogađah se, i kupih za dvadeset dinara. I baš kad sam se otuda
vraćao, sretnem Pitiju, svoga školskog druga iz Atine. On me je prepoznao i veoma se obradovao posle toliko vremena, zagrlio me i izljubio, te rekao:

„Dragi Lucije, već je čitava večnost prošla otkako se nismo videli. Bogami, otkako smo ostavili našeg dragog učitelja Klitija. A kakva te je to sreća dovela u ovu zemlju?“

„Saznaćeš sutra“, odgovorih ja. „A šta je to? Čestitam: vidim te sa slugama, sa svežnjevima pruća i sa svima tributima koji odgovaraju činovniku koji je na vlasti.“

„Ja sam upravnik slagališta i vršim dužnost edila, i ako treba što da kupiš, stojim ti na raspoloženju.“

Zablagodario sam mu jer su mi ribe već bile dovoljne za ru- čak. Ali je Pitija primetio šta imam u korpi, prevrnuo je ribe da bi ih bolje video, i upitao me: „Koliko si platio za ove trice?“ „Imao sam muke da izvučem to od ribara za dvadeset dinara.“

Kad je to čuo, uhvatio me je odmah za ruku i odveo ponovo na trg odakle sam bio došao. „Od koga si kupio ovo đubre?“ – upita me. Ja mu pokažem jednog sitnog starca koji je sedeo u uglu. Ovaj odmah dreknu na njega na osnovu svoje edilske vlasti: „Pa vi već ni našeg prijatelja ne štedite, a nek
moli stranca! Ribe bez ikakve vrednosti prodajete po ovako skupe pare, i od ovoga grada, cveta Tesalije, zbog skupoće namirnica pravite pustinju ili golu stenu. Ali to neće proći neka-
žnjeno i ja ću vam pokazati kako pod mojom upravom nevaljalci moraju da budu kažnjeni!“ Tada je sve moje ribe istresao iz korpe na ulicu i naredio stražaru da ih izgazi i sve do poslednje uništi. A zatim me moj prijatelj Pitija, zadovoljan svojim strogim postupkom, posavetova da pođem i reče: „Za mene je dovoljno, Lucije, što sam ovom sitnom starcu naneo ovu uvredu.“ Veoma zaprepašćen i iznenađen ovom scenom, krenuo sam u kupatilo. Energija moga mudrog školskog druga lišila me je i novca i večere. Pošto sam se okupao, vratio sam se odmah u kuću svoga domaćina Milona, i ušao u svoju sobu.

Ubrzo dođe služavka Fotida. „Tvoj domaćin moli da dođeš“, reče. Ali pošto sam dobro znao sve o skromnosti Milonovoj, izvinio sam se učtivo; rekao sam da mi je pre potreban san negoli hrana, da bih se odmorio od zamornog puta. Kad je to čuo, Milon sam dođe po mene, stavi nežno ruku na moje
rame i pokuša da me povede. Ali pošto je video da se izmičem i da se iz skromnosti protivim, reče mi: „Ja neću otići dok ti ne pođeš sa mnom“, i to je potvrdio još i zakletvom. Njegova upornost me je najzad primorala da pođem, i on me odvede do svog malog kreveta. Rekao mi je da sednem i onda
je počeo: „Kako je moj prijatelj Demej? Žena njegova, i deca? I njegova posluga kod kuće?“
Ja sam mu sve lepo redom ispričao. Zatim je želeo da tačno sazna cilj moga putovanja. I kad sam mu sve to rekao, počeo je da me ispituje o mojoj domovini, o njenim prvacima, njenom guverneru i najzad je počeo da mi postavlja sasvim opširna pitanja. A pošto se uverio da se umoru od teškog putovanja pridružilo još i ovo dugotrajno raspravljanje, da sam zaspao usred reči i da nisam mogao više jasno da govorim već sam samo nejasno mrmljao, dopustio je da idem na spavanje.
Tako se najzad oslobodih ovog dosadnog, brbljivog i nenasitog starca i težak od sna , a ne od jela, budući da sam večerao samo priče, vratih se u svoju sobu i predadoh se snu koji mi je bio toliko potreban.

                                             Apulej, Zlatni magarac, Druga priča 

                                             Apulej, Zlatni magarac, Treća priča

                                             Apulej, Zlatni magarac,  Četvrta priča      

: scribd 

Lukijan Mušicki, erotska poezija

Vuk Karadžić je od Mušickog dobio celih četrdeset pet pesama koje su ušle u grupu osobitih ( erotskih) Od tih četrdeset pet pesama, za tri je ustanovljeno da nisu "izvorno narodne" i štampane su u Akademijinom izdanju kao poseban dodatak (Zlatno runo, Rada turski rob i Lepo društvo). One dolaze iz fonda tzv. građanskih pesmarica  koje su sastavljane, prepisivane i umnožavane među srpskim građanstvom u Vojvodini početkom XIX veka, a sadrže pesme različitog umetničkog dometa i raznih žanrova. Pošto su smatrane delom anonimnih autora i na izvestan način kolektivnim dobrom, često su skraćivane, proširivane ili prerađivane po nahođenju. Među njima ima značajan broj erotskih pesama, i upravo iz takvih pesmarica preuzeo je Mušicki ove tri pesme koje je poslao Vuku.

Pesma Rada turski rob prvi je poznati eksplicitan pomen homoseksualnih odnosa u srpskom pesništvu.


RADA TURSKI ROB

"More, Rade, kako ti je?"
Pita neko turskog roba.
Odgovara: "Dobro mi je
Do današnjeg jošte doba.
Još pri zore prvom svjetu
Staknem oganj i razžarim,
Da ćeaji Mehemetu
Baš iz Moke kavu varim.

ZASTARELE REČI I OBLICI: svjet = svetlost staći (oganj) = založiti ćehaja = turski funkcioner; zastupnik (viših službenika, vezira ili zemljoposednika) tefterdar = sekretar var dot (tur. var göt) = okreći dupe! dot = tur, dupe ibrik = bakreni sud za polivanje legen = sud za prihvatanje vode kod umivanja odaliska = robinja za zabavu sultana; bela robinja u haremu kade (kaduna) = supruga

Posle kave na koljeni
Dam mu čibuk s ćilibarom,
Okom, rukom mane l' meni,
Agam svim i tefterdarom.
Potom rukam prekrštenim
Na ceaju gledajuci,
Vratom, kicmom savijenom,
Stojim ukaz cekajuci.
'Var dot, Rade!' kad mi rekne,
Odma mu se ja navernem,
Kleknem, za mnom i on klekne,
Šcepa me da ne posrnem.
Đot umašten kad izdere,
Peškir, ibrik, legen pružim
Da s' obriše kad s' opere -
Cetir pare ja zaslužim.
A da ropstvo men' zasladim,
Jad me roba ne satare,
Kadunu ja pervu gradim,
I po cetir dob'jem pare.
Zazove l' me druga bula,
Odaliska ili kade,
Bio b' kurvin sin i hula
Da ne primim cto mi s' dade.
Šerbetom me svaka poji,
Rani masnim i pilavom,
A po cetir pare broji.
Da tek necu platit' glavom?" -
"O, ne boj se, Rade, rode,
I Turci su prosvješteni,
S robljem jer se oni svode,
A kroz prste glede ženi."


Pesma se sasvim direktno dodiruje raširene pojave iz doba turske vladavine, a to je seksualno ropstvo dečaka. Jonathan Drake, koji je na osnovu raspoloživih istorijskih podataka u dobroj meri rekonstruisao sliku ovog aspekta ropstva , navodi u svojoj studiji da su dečaci, bilo kao ratni zarobljenici, bilo kao tzv. danak u krvi, nasilno odvođeni i prodavani ili poklanjani sultanu, aristokratama, državnim funkcionerima, ili bilo kome ko bi to sebi mogao da priušti, kao seksualno roblje. Bili bi takođe obučavani da svoju službu što bolje obavljaju, sticali bi obrazovanje i učili se plesu, muzici i drugim veštinama zabavljanja, ili bi ih šminkali i podvrgavali različitim kozmetičkim tretmanima da bi uvećali njihovu lepotu. Pominju se i nauljeni valjci od drveta, valjda analogni dildou, kojima su mladići postepeno proširivali anus ostavljajući ih preko noći, pripreme i vežbe radi . Na ceni su bili dečaci bele puti, iz Evrope i Jermenije, kovrdžave svetle kose i nežne građe. Vrlo često se, tvrdi Drake, dešavalo da se između dečaka-roba i gospodara-Turčina razvije, pored seksualnog, i emotivan odnos, u kome gospodar obasipa svog ljubimca pažnjom i poklonima, a ovaj, kao član porodice, uzvraća svom dobrotvoru ljubavlju i odanošću.


ZLATNO RUNO


Svi za picom alču ljudi
K'o za zemljom mušicice,
Svak se doba svakog trudi
Za komadić mile pice.

ZASTARELE REČI I OBLICI: (h)alakati = vikati, drečati truditi se = mučiti se vertlog = vrtlog proci = drugi ponosni = uobražen počitovati = poštovati ljubov (gen. ljubve) = ljubav ukrociti = ukrotiti, umiriti goniteljstvo = gonjenje, neprijateljstvo baviti = boraviti oskorbljavati = ožalostiti velmožami (instr.) = velmožama derži = drži izvinuti = osloboditi se, umaći branu (3. pl. praes.) = brane dostojnstvo = društveni položaj, dostojanstvo vzriti = obazirati se čto = što ostrožni = ugledan, mocan tušta = vrlo mnogo brucav = koji ima stidne dlake

Sve nam brige, tuge sladi,
Radosti je vertlog, čaša;
Miluju nju stari, mladi,
Sva i proča braća naša.
Pica našu ćud izmeni,
Upokori ponosnoga;
Počituje nju i ceni
Svak od cara do prostoga.
Upliv ima u družbinu,
Ljubvu, srodstvo, prijateljstvo;
Upravljati zna sudbinu
I ukročit goniteljstvo.
Pica, gdi god hoće, bavi,
A gdi hoće, oskrobljava;
Najvećoj je povod slavi,
Velmožami upravljava
Kog u sudu derži stranu
Cjelo će se izvinuti -
Hodatajstva njena branu,
Zaštitnik njen prav će biti.
Na dostojnstvo, čin ne vzire,
Mudrog ona ludim pravi,
S bogatog jer svlači, zdire
Da na golog metne, spravi.
Pica zlatno runo bjaše,
Čto kolhidski car ostrožni
U Lavirint zabravljaše
Ne da b' ukrast bilo možno.
Jason tušta zbog nje podneo -
More sinje prebrodivši,
Pobjedu je rad nje odneo
Kćer i cara prevarivši.
Blagorodni, svi gledajte
Brucavu i rujnu picu,
Pak ju sebi predstavljajte
Ljudskog roda k'o rodicu.
Car, vojnici, poglavari,
Pa po zemlji svi čto hodu,
Velicaju toj u stvari
Dol iz kog se ljudi rodu.

  Ova pesma bimogla biti prevod ili prerada (mnogo verovatnije ovo drugo) poljskog originala. Ona je pisana sa primesama učenog jezika (vertlog, proča, vzire itd), kao i sa aluzijama iz grčke mitologije, što pruža osnove gledištu da je njen pisac, odnosno sastavljač prepeva, bio književno obrazovano lice, a to upravo ne isključuje Lukijana Mušickog.


LEPO DRUŠTVO

Sastalo se lepo društvo pa se razgovara,
Mladi momci i devojke kojim' nema para:
Kurac, kura, kurčekanja i malo kurčence,
Pička, pizda, pizdurina i dve male pice,
Debeli kum krivi kurac, pizdurina kuma,
Dva devera dva kicoša, pica i kitica;
Oni sede za astalom, pak provode šalu.




izvor