...- Ovo je pomalo neuobičajen zahtev - reče dr Wagner nadajući se da to ipak zvuči kao ograničena preporuka.
- Koliko znam to je prvi put u našoj praksi da jedan tibetski samostan traži da bude opremljen automatskim serijskim kompjuterom. Ne želim biti znatiželjan, ali nikad ne bih ni pomislio da bi vašoj, hm, instituciji bio od koristi takav stroj. Da li biste nam ipak rekli što kanite tim strojevima?
- Vrlo rado - odgovori lama, popravi malo svoju svilenu halju i pažljivo odloži priručnik kojim se koristio za tekuću konverzaciju.
- Vaš kompjutor Mark V može obavljati svaku rutinsku matematičku operaciju sve do deset brojki. No mi smo zainteresirani za slova, a ne za brojke. Zato bismo želeli da izmenite kružni tok tako da stroj otiskuje reči umesto brojki.
- Ne razumem potpuno . ..
- To je projekat na kome smo radili u poslednja tri stoleća. Zapravo i duže, otkad je osnovan lamaizam. Možda je to vama i vašem načinu mišljenja strano, ali se nadam da ćete dobronamerno saslušati moje razlaganje.
- Svakako.
- To je, zapravo, vrlo jednostavno. Mi upravo završavamo jedan popis svih mogućih božjih imena.
- ? Kako molim?
- Imamo razloga da verujemo - nastavio je lama ne zbunjujući se nimalo - da sva ta imena mogu biti napisana sa samo devet slova abecede koju smo mi izmislili.
- I vi ste na tome radili tri stoleća?
- Tačno. Očekujemo da će nam za dovršenje tog zadatka biti potrebno petnaest hiljada godina.
- Oh - dr Wagner se malo zbunio. - Sada mi je već jasnije zašto želite unajmiti jedan od naših najnovijih strojeva. Ali kakva je, zapravo, svrha toga projekta?
Lama kao da je oklevao i dr Wagner je pomislio da ga je možda uvredio. Ako je i bilo tako, to se uopšte nije zapazilo po laminu odgovoru.
- Nazovite to ritualom ako želite, ali to je glavni smisao našeg verovanja. Sva ta brojna imena vrhovnog bića - Bog, Jehova, Alah i tako dalje samo su nazivi koje su izmislili ljudi. A postoji tu i ozbiljan filozofski problem o kojem ne bih želeo govoriti. No među svim tim mogućim kombinacijama slova, pojavljuje se i takva koju bismo mogli nazvati pravim imenima boga. Sistematskim zamenjivanjem slova pokušali smo ih sve evidentirati.
- Razumem. Vi ste počeli s AAAAAAA i radili sve do zzzzzzz...
- Tačno tako, iako se mi koristimo posebnom abecedom, nije nam bilo teško da tome prilagodimo električne pisaće strojeve. Mnogo je zanimljiviji problem bio pronaći odgovarajući kružni tok da bi se uklonile smešne kombinacije. Na primer, ni jedno se slovo ne sme pojavljivati više od tri puta zaredom.
- Tri? Vi svakako mislite dva puta.
- Tri, tri je ono tačno. Mislim da bi predugo trajalo dok bi vam sve to rastumačio, čak i kad biste razumeli naš jezik.
- Verujem vam na reč - reče dr Vagner. - Nastavite.
- Na svu sreću biće vrlo lako prilagoditi vaš automatski serijski kompjuter tom poslu. Kada jednom bude ispravno programiran, on će menjati svako slovo po redu i otisnuti rezultat. Nama bi za to bilo potrebno petnaest hiljada godina, a stroju samo sto dana.
Dr Wagner je jedva bio svestan šuma što je dopirao s Manhattana duboko ispod njih. Sada je bio u jednom stranom svetu, u prirodnom svetu, u planinama koje nije stvorila ljudska ruka. Visoko gore u zabačenim himalajskim predelima ovi su monasi sastavljali popis besmislenih reči. Ima li ljudska glupost granica? No on ne sme dopustiti da se opazi šta je pomislio. Kupac je uvek u pravu. . .
- Bez sumnje - odgovorio je dr Wagner - mi možemo prilagoditi Mark V da otiskuje popis takvog karaktera. Mnogo me više zabrinjava postavljanje i održavanje kompjutera. Dopremiti ga u Tibet ovih dana nije baš tako jednostavno.
- To je naša briga. Sastavni delovi su dovoljno maleni te ih možemo poslati avionom To i jest jedan od razloga šio smo se odlučili baš za vaš kompjuter. Ako ga dopremite u Indiju, mi ćemo se pobrinuti za dalji transport.
- I vi želite angažovati dva naša inženjera?
- Na tri meseca koliko će trajati rad na projektu.
- U redu, daćemo vam naše najbolje ljude.
Dr Wagner je nešto zapisao na komadiću papira.
- Postoje samo jod dve stvari koje bi...
Pre nego što je mogao završiti rečenicu lama je izvadio komad papira
- Ovo je moja potvrda o kreditu u Azijskoj banci.
- Hvala. To bi bilo sasvim dovoljno što se toga tiče. Druga je stvar tako trivijalna da se ne usuđujem ni spomenuti, ali je vrlo čudno kako se ponekad na to zaboravlja. Kakav vam je izvor električne energije?
- Dizelski generator koji daje 50 kilovata 110-voltne struje. Postavljen je pre pet godina i vrlo je pouzdan. On je život u samostanu umnogome olakšao, a bio je postavljen kako bi davao energiju za okretanje molitvenih valjaka.
- Svakako - odgovorio je dr Wagner kao eho - Trebao sam odmah pomisliti na to.
**********
Pogled s pregrade izazivao je vrtoglavicu ali s vremenom se čovek na sve navikne. Nakon tromesečnog boravka Georgea Hanleyja više nije impresionirala dubina od gotovo hiljadu metara do doline, u kojoj su se nalazila obrađena polja kockasta kao šahovska ploča. Naslonio se na vetrom izglačani kamen gledajući mrzovoljno u daleke vrhove planina čijih se imena nije ni potrudio setiti.
Ovo je najluđa stvar koju smo ikada počeli, razmišljao je. "Projekt Šangri La", kako ga je krstio neka mudrac. Već je nedeljama Mark V izbacivao hrpe papira sa črčkarijama Strpljivo i nezaustavljivo, kompjuter je slagao slova sve nova i iznova u sve moguće kombinacije iscrpljujući jednu klasu pre no što bi prešao na novu. Kako se vrpca pojavljivala iz elektromagnetskog pisaćeg stroja, monasi su brižljivo sređivali i slagali stranice u velike tomove. Još jedna nedelja i oni će biti gotovi, hvala svevišnjem s toliko imena. Kakva je te mutna kalkulacija uverila monahe da uzmu baš devet slova a ne deset ili dvadeset ili čak stotinu, to Georg nije znao.
Jedna mu je od noćnih mora bila da će se plan promeniti i da će dalaj-lama proglasiti da se projekat produzava do 2060.godine, a to bi im bilo slično.
George je čuo kako se otvaraju teška drvena vrata i Chuck se pojavio na ogradi pored njega. Kao i obično, Chuck je pušio jednu od onih debelih cigara zbog kojih je postao tako popularan kod ovih monaha. Ti su veseljaci bili spremni prihvatiti gotovo sve manje, a i neke veće životne užitke. Ipak, postojala je jedna stvar koja je išla njima u prilog. Možda su bili malo luckasti ali nisu bili puritanci. Ta njihova česta odlaženja dole u selo, na primer . ..
- Slušaj me, George - reče Chuck užurbano. - Načuo sam nešto što bi nam moglo natovariti nevolje na glavu.
- Šta se događa? Je li neki zastoj na stroju? To bi bilo najgore što bi nam se moglo desiti.
Tada se zaista ne bi mogli još vratiti a ništa ne bi bilo strasnije. Kako su se sada osećali, čak bi i reklame na televiziji bile kao mana s neba. Napokon to bi bila bar nekakva veza s kućom.
- Ne, nije reč o tome. - Chuck sedne na ogradu što nije običavao jer se plašio da ne padne u ponor. - Upravo sam saznao o čemu je tu zapravo reč.
- Šta misliš time reći, pa mislio sam da mi to znamo.
- Svakako, mi znamo šta to rade ti monasi. Ali nismo znali zašto. To je najluđa stvar koju sam ikada...
- Pa reci mi već jednom, ne okolišaj - zagundjao je George nezadovoljno.
- Dalaj-lama je bio sa mnom vrlo iskren. Znaš kako svako popodne upada u prostoriju kod Marka V da vidi kako napreduju stvari. E, pa ovaj put je bio vrlo uzbuđen ili bar onako i onoliko koliko on uopšte može biti uzbuđen. Kada sam mu rekao da smo na poslednjem ciklusu, zapitao me onim slatkorečivim engleskim, da li sam se ikada upitao zašto oni to rade. Rekao sam "Dakako"... i on mi je onda sve ispričao.
- Hajde pričaj i ne gnjavi toliko.
- Dakle, oni veruju kako kada nabroje sva imena gospoda Boga, a oni pretpostavljaju da A ima devet milijardi, biće postignut Božji cilj. Čovečanstvo će stići do svoga kraja i neće biti više nikakvog smisla nešto nastavljati dalje. Njihov će svet završiti, stići do kraja i prestati postojati. Zvuči pomalo kao nekakvo svetogrđe.
- Pa šta ćemo onda početi, šta da radimo? Da se ubijemo?
- To nije potrebno. Kada popis bude kompletan, na scenu stupa sam gospod Bog i pomete stvar... i ništa više!
- Oh, razumem. Kada završimo naš posao, biće smak sveta. Sudnji dan.
Chuck se nervozno nasmeja.
- Upravo sam to i rekao dalaj-lami. I znaš šta se dogodilo? Pogledao me je popreko kao da sam najgluplji đak u razredu i rekao "Nema ničeg običnijeg od toga".
George je malo razmišljao.
- To je ono što ja nazivam gledati šire na stvari -rekao je ozbiljno. - Ali šta misliš da bismo mi morali učiniti?
- Mislim da to nimalo ne menja stvar što se nas tiče. Napokon, mi smo znali da su oni malo luckasti.
- Ali, zar ti ne vidiš šta bi se moglo dogoditi? Kad popis bude završen i kad ne zatrubi ona poslednja truba ili što oni već očekuju, lako se može desiti da okrive nas. Da je naš stroj kriv što nije dobro obavio posao. Ne volim nimalo takvu situaciju.
- Jasno mi je šta misliš - kazao je George polagano. - Imaš ti i pravo. Ali takve su se stvari događale i pre, znaš i sam. Kad sam bio dete imali smo nekog suludog propovednika koji je govorio da će svet propasti iduće nedelje. Mnogo mu je ljudi poverovala pa su čak prodali i svoje kuće. E, a kad se ništa nije zbilo, nisu bili ozlojeđeni kao što bi čovek očekivao. Oni su samo kazali da je pop malo pogrešio i dalje su mu verovali. Mislim da neki još veruju.
- Dobro, to je bilo tada, ali ovo ovde je nešto drugo. Mi smo ovde sami, a njih je na stotine. Oni mi se sviđaju i biće mi stvarno žao kad se cela stvar sruči na leđa dalaj-lame. Kada se završi popis, onda treba okrenuti tri obredna valjka koje se dosad nije smelo dirnuti, i kad se i tada ništa ne dogodi...
- No ipak bih želeo da sam negde na nekom drugom mestu.
- Ja to želim već nedeljama. No ništa ne možemo učiniti dok ne istekne ugovor i ne stigne transportni avion koji će nas odvesti odavde.
- Svakako - reče Chuck zamišljeno - ipak bismo mogli malo sabotirati.
- Djavola bismo mogli. To bi samo pogoršalo položaj.
- Ne, onako kako sam ja zamislio. Stroj će završiti svoj posao za četiri dana. Avion će stići za nedelju dana. Dakle, pokvarićemo nešto da bismo imali što popravljati upravo toliko dana. Ako dobro proračunamo, možemo biti dole na aerodromu u vreme kad budu poslednja imena izlazila iz stroja. Onda nas više neće moći uhvatiti.
- Ne sviđa mi se sve to - reče George. - To će biti prvi put da napuštam nezavršen posao. Osim toga, to će im biti sumnjivo. Ne, ja ću ostati i prihvatiti sve što god bude.
*************
- Meni se to ipak ne sviđa – rekao je nekoliko dana kasnije, kada su ih mali poniji nosili niz uski vetroviti puteljak u dolinu. – I, nemoj da pomisliš kako ja bežim jer sam se uplašio. Jednostavno mi je žao tih jadnih momaka tamo gore i ne bih hteo da budem tamo, kada ustanove kako su bili budalasti. Pitam se kako će to preboleti Dalaj-lama?
– Čudno – odvratio je Chuck – ali kada sam se pozdravljao s njim, činilo mi se kako on zna da mi bežimo. I nije ga uopste bilo briga, jer je znao da mašina radi glatko i bez greške i da će posao biti završen na vreme. A posle toga, za Dalaj-lamu nije bilo ničega. Posle toga n i š t a…
George se okrenuo u sedlu i gledao gore uz planinski puteljak. To je bilo poslednje mesto odakle se jasno video lamaistički manastir. Široka spljoštena građevina uzdizala se prislonjena uz planinu, silueta se ocrtavala uz sam vrh i stapala sa planinom, uz odbleske sunca na zalasku. Tu i tamo, svetlucali su otvori na prozorima, kao na nekom prekooceanskom brodu. Električno svetlo, naravno, koje je dobijalo struju iz generatora kao i Mark V. Koliko dugo će ga još trošiti? George se pitao neće li monasi razbiti kompjuter u besu i razočaranju. Ili će mirno sesti i opet početi da izračunavaju.
Znao je tačno što se upravo ovog časa događa tamo gore, u planini. Dalaj-lama i njegovi pomoćnici sede u svojim svečanim svilenim haljinama i pregledaju velike trake papira, šta im donose mlađi monasi s električne mašine, teleprintera, i slažu u velike tomove. Niko ništa ne govori. Jedino se čuje planinski vetar i kuckanje tipki mašine po papiru, jer je Mark V radio sasvim tiho i kao munja obavljao operacije stotine hiljada proračuna u sekundi.
– Evo ga! – viknu Chuck pokazujući dole u dolinu. – Zar nije predivan?
Bez sumnje jeste, pomislio je George. Rasklimani stari „DC 3“ stajao je na kraju piste, kao maleni srebrni leptir. Za dva sata, on će ih poneti u slobodu i u svet zdravog razuma.
Na brzi dolazak noći u visokim planinama Himalaja već su se bili navikli. Na svu sreću, put je sada već bio mnogo bolji, a obojica su imala i ručne svetiljke. Nema više nikakve opasnosti, samo je već postalo malo neudobno na leđima tih ponija, i hladno. Nebo je bilo čisto i prekriveno dragim, poznatim zvezdama.
Dakle, neće biti nikakve prepreke da uzlete.
Počelo je sevati, ali uskoro prestade. Ta ogromna arena, okružena visokim brdima, koja su sablasno bila osvetljena sjajem zvezda, nije pogodovala ovakvom raspoloženju. George pogleda na sat.
– Stići ćemo za jedan sat – doviknuo je preko ramena svom prijatelju Chacku. Onda je dodao zamišljeno. – Zanima me je li kompjuter završio posao? Sada bi bilo vreme.
Kako Chack nije ništa odgovorio, George se malo okrenuo u sedlu. Video je samo bledo lice svog prijatelja, kako zuri prema vrhu planine s koje su se spuštali.
Visoko u brdima, tamo gdje je trebalo da bude lamaistički manastir, dizala se jarka svetla baklji visoko prema nebu.
– Pogledaj – vikao je Chack – njihov svet zaista nestaje, kako su bili i prorekli.
Dok su zapanjeno gledali u vrh planine, nisu ni opazili kako se zvezde polagano gase jedna za drugom…
10. 9. 2011.
Džerom K. Džerom
Jezero izgleda zrcalasto, mirno, poput mora za bonace. Ništa ne narušava taj starinski goblen koji prikazuje obalsku liniju oivičenu vodožednim drvećem i šašom, mirnoću vode i pokoji vodeni cvet. Čak i ždralovi (na proputovanju nebeskom autocestom) lete u bezglasju da ne bi remetili idiličnost prizora zamrznutog u oku slučajnog prolaznika.
A onda nesnosan lavež uzburka sve – i vodu i usnule insekte i lotose što počeše da se meškolje kao tek probuđena mačka. Eh, mačka… Da je barem! Nego pas. I to više njih. Ako me oči ne varaju, tri psa larmaju u tom čamcu što se klacka na sredini jezera. Na samoj ivici sedi neko. Čovek, čini mi se. Hvatam durbin da osmotrim bolje. I zaista, u čamcu su tri psa i nekakva čovekolika silueta što nije vredna pomena. Opa, bato, nisu to bilo kakva tri psa! Tri terijera, blago nama (a teško njima, naročito onom čemerniku što je takoreći jednim guzom već u vodi). Ček, ček… Bogme jesu tri terijera, ali tri različita terijera! Iako bi bilo sasma normalno posumnjati u moje znanje, jer više sam cat person nego li dog person, sa priličnom sigurnošću mogu da tvrdim da su dva od tri psa Foks i Bul terijer. Trećem jedva da glava viri iz plovećeg korita, ali s obzirom da izgleda kao orijaška snežna pahulja, usudio bih se reći da je to ni manje ni više nego čitavih 26 centimetara Vesti terijera. Oho-ho! Foks, Bul i Vesti na skučenom prostoru – odavno nisam čuo bolji recept za katastrofu. Jedan moj prijatelj je imao Bul terijera, žutobelog sa crnom trouglastom flekom preko desnog oka. Taj ne samo da je izgledao kao kosooki pirat, već se tako i ponašao prema drugim psima. O Foks terijeru ne znam mnogo, tek ono što sam upamtio iz ovlaš pročitanog letka Kinološkog saveza koji je ko zna kakvom zgodom završio u mom poštanskom sandučetu. Znam, dakle, da može da bude kratkodlaki i oštrodlaki (što sa ove udaljenosti ne mogu da utvrdim kada je u pitanju ovaj Foks u čamcu), što i nije toliko bitno. Mnogo su važnije druge karakterne osobine ovog brkajlije: ljubomora i netrpeljivost prema drugim psima. A maleni Vesti? Šta znamo o njemu? Bivša devojka je bila opsednuta tom pasminom i silno ga je želela za svoj dvadeseti rođendan. Kupio sam joj štene i ubrzo postao zamenjen tim preslatkim četveronošcem koji je zahtevao previše njene pažnje (sada, kad razmislim o tome, možda je to jedan od razloga zašto više volim mačke). Elem, dobro sam upamtio da je to omaleno simpatično stvorenje izuzetno (i potpuno nesimpatično!) tvrdoglavo. Pored toga, opisuju ga kao „velikog psa u malom telu“ što valjda dovoljno govori o kakvom se psu zapravo radi.
Pokušajte da zamislite ove tri energetske bombe, od kojih je jedna „Red Bull“ (Bul terijer, normalno), druga „Guarana“ (Vesti terijer), a treća „Burn“ (Foks terijer) kako se mućkaju na ustalasanom jezeru! Šta rade ova tri rođaka? U jednom trenutku reže jedan na drugog (i trećeg), onda dvojica palacaju jezikom na prvog, onda združenim snagama daju oduška glasnicama dok utrojčeno i nimalo prijateljski posmatraju nemog i na smrt preplašenog čoveka. Malo potom počinju da se vrte oko sebe kao da love sopstvene repove ili kakvog dosadnog obada-krvopiju. Zatim počinju mahnito da markiraju teritoriju, prvo svoju, pa komšijsku i tako u krug, sve dok se ono što su iz mehurova iskapali ne izmeša u istom odnosu kom im je i krv pomešana. Onda sledi zatišje, ali samo do trenutka kada konačno postanu svesni da su međe i dalje nejasne i da su i dalje tu jedan pored drugoga, u čamcu kojem neko nevidljivo sidro ne dopušta da se mrdne sa centra jezera, gde je, razume se, voda najdublja i odakle je obala najudaljenija. Nakon toga se, kao što je i očekivano, opet prolama lavež, koji prate prilično varvarski (mogu li da budu drugačiji ako su srodnički?!) nasrtaji prvog na trećeg, drugog na prvog, trećeg na drugog… Izmoreni od tučnjave i galame, psi se nakon toga donekle primiruju. I, što je (ne)očekivano, započinju da cvile i arlauču, podižući glave kao da se mole (svako svome Tvorcu, dakako!). Kad malo jače prislonim očnu duplju uz durbin, mogu da vidim i raspored sedenja tog čudnog pozorišta – na krmi, gde mu je i mesto, klacka se čovek; na desnom boku vidi se Foks kako se propeo na stražnje noge i posmatra obalu; levi deo trupa je rezervisan za Vestija koji je suviše nizak da bi se prednjim šapama naslonio na rub čamca, pa zato skakuće ne bi li video svoje parče obale; Bul je zaseo na pramac i odatle, poput bandita, vreba plen na obali ravno ispred njega. A obala u koju su sva tri psa u čamcu (čoveka da i ne spominjemo) tako zagledani? Obala je svima ista i jednolično glibovita. Odatle, iz čamca, mislim da i drveće u priobalju izgleda isto – sve same žalosne vrbe što već vekovima oplakuju ko zna koga. Ali, bez obzira na to, svaki pas bi rado okrenuo čamac ka svojoj obali. Eto, a kažu da psi bolje vide od ljudi, naročito na daljinu. Može biti, no samo ako se isključi faktor slepila izazvanog mržnjom prema bližnjem svom (učinilo mi se da se Bul okrenuo i da posmatra bližnje čamdžije sa neskrivenim antagonizmom). Pošto su terijeri odlučili da naprave pauzu, durbin okrećem ka onom sporednom liku. Šta on radi? Šta čeka, tako nepomičan i tih? Đavo će ga znati. Možda da ga najure iz čamca? Ili da se psi konačno dogovore kuda da se čamac usmeri (što je, blago rečeno, malo verovatno!)? A može biti da se taj čovek već pomirio sa činjenicom da će ga jednog od ovih dana oglodati ova tri nezasita proždrljivca? Možda se nada da će čamac istrunuti (a na dobrom je putu ka – dnu!) a on doplivati do spasonosne obale? Đavo će ga znati… U svakom slučaju, ovdje se trenutno ništa ne dešava. Niti čamac plovi, niti psi razgovaraju (a niti se nešto posebno glođu), niti čovek išta preduzima, niti bilo šta talasa. Odveć je monotono gledati sve to. Krajnje je vreme da odem na neko drugo jezero. Ima lepih u Kanadi, čuo sam. Ili u Finskoj, zemlji hiljadu jezera. Svejedno, samo da nema pasa u čamcu. A čoveka da i ne spominjemo.
________________________________
Mali, stoni ratovi
Sve je počelo posle jedne večere. Džerom K. Džerom je krenuo da topom igračkom obara olovne vojnike H. Dž. Velsa. Velsu se ovo dopalo, pa se i on pridružio igri. Dva genija svetske književnosti su zatim sela i napisala pravila za igru olovnim vojnicima. Tako je nastala legendarna knjižica „Mali ratovi: igra za dečake od dvanaest do sto pedeset godina i za one inteligentnije devojčice koje vole dečačke, igre i knjige''. Te daleke 1913. razbibriga Džeroma i Velsa se pretvorila u novu vrstu igre i zabave, poznatu danas kao ratne igre minijaturama.
______________________________________
______________________________________
______________________________________
| Iz raja ili iz pakla Priča se da je jednog dana Džerom k. Džerom u novinama pročitao vest o svojoj smrti. Iznenađen, odmah je telefonirao uredniku tih novina, - Halo! Ovde Džerom K. Džerom. Pročitao sam u Vašem listu da sam umro! - Da, i ja sam! - mirno odgovori urednik. - Zar Vas ovaj moj poziv ne šokira? - Nimalo! Jedino me zanima odakle se javljate, iz raja ili iz pakla - odbrusio mu je urednik |
Zatočenici nemoći i nasilja
Ukoliko bi budući čitalac romana Luja Eduara Gotovo je s Edijem Belgelom (Laguna 2018, prevod Ivana Misirlić) napravio propust koji se dogo...
-
Kad su 1971. godine astronautičke misije Apolo 15 sleteli na Mesec ( navodno), jednu lunarnu formaciju nazvali su Maslačkov krate... -
PISMA Edgar Allan Poe Josephu Evansu Snodgrassu — 4. juna 1842. Stefan Zweig, poruka pre samoubistva Herman Hese i Luiz Rin... -
KNJIŽEVNOST BLOG ATORWITHME -KNJIŽEVNOST arhiva ALEA Agualusa Jose Eduardo, Lični čudesnik Agualusa Jose Ed...