18.01.2020.

Michael Crichton, Andromedin soj ( 11. dekontaminacija , 12.savetovanje )




11.

Dekontaminacija


Jedno zvono zazvonilo je negde na horizontu; Stoun diţže pogled ka zidnom satu. Bilo je kasno. Počeo je s davanjem formalnih uputstava. Govorio je brzo, koraĉčao gore-dole po sobi, a ruke su mu se neprestano pomerale.

      –Kao što znate –objašnjavao je –mi smo na gornjem horizontu petospratne podzemne građevine. Prema utvrđenom redu, spuštanje do najnižeg horizonta uz prolazak kroz procedure sterilizacije i dekontaminacije oduzeće nam gotovo dvadeset i četiri ĉčasa. Prema tome, moramo poĉčeti odmah. Kapsula je već na putu.

     Pritisnuo je dugme na komandnoj tabli pri vrhu stola i televizijski ekran ožive, prikazujući kako se satelit konusnog oblika u plastičnoj vreći spušta. Mehaniĉčke ruke su ga ljuljuškale.

    –Centralno jezgro ove kružne zgrade –nastavi Stoun –sadrži liftove i servisne instalacije... cevovode, elektriĉnu mrežu, takve stvari. Kapsula koju vidite sada je tamo. Na najnižem horizontu će za kratko vreme biti položen u uređaj za maksimalnu sterilizaciju.

    Poĉeo je da objašnjava da je iz Pidmonta doneo dva druga iznenađenja. Slika na ekranu se izmenila prikazujući Pitera Džeksona kako leži na nosilima, sa intravenoznim iglama zabodenim u obe ruke.

   –Ovaj čovek je, izgleda, preživeo noć. To je onaj koji je hodao okolo kada je avion nadletao gradić, a jutros je još bio živ.
    –Kakvo je sada njegovo stanje?
     –Neizvesno –reĉe Stoun. –On je u nesvesti, a ranije tokom dana povraćao je krv. Da bismo ga prehranili, poĉeli smo da mu intravenozno dajemo dekstrozu i nastavićemo dok ne stignemo dole

      Stoun pritisnu dugme i na ekranu se ukaza beba. Urlala je, vezana za majušni krevet. Jedna intravenozna boca bila joj je prikopĉana za venu na glavi.
     –Mališan je takođe preţživeo poslednju noć –nastavi Stoun. –I tako, mi smo ga poneli sobom. Nismo mogli da ga ostavimo, pošto je izdata Direktiva 7-12. Grad je sada uništen nuklearnom eksplozijom. Osim toga, Džekson i on su živi putokazi koji nam mogu pomoći da rašĉistimo ovu zbrku.
      Onda, da bi pomogli Holu i Livitu, dva ĉoveka su ispriĉala šta su videla i saznala u Pidmontu. Opisali su sluĉajeve naprasnih smrti, ĉudna samoubistva, zgrušanu krv u arterijama i izostanak krvarenja.
      Hol je slušao sa zaprepašćenjem. Livit je sedeo odmahujući glavom.
      Kada su završili, Stoun reĉe: –Pitanja?
     –Nema onih na koja se može odgovoriti –odgovori Livit.
     –Onda da krenemo –reĉe Stoun.


Poĉeli su od vrata na kojima je pisalo obiĉnim belim slovima: KA HORIZONTU II. Bio je to dobroćudan, neuvijen, gotovo svakidašnji natpis. Hol je oĉekivao nešto više –možda strogog stražara s mitraljezom, ili ĉuvara koji pregleda propusnice. Ali tu nije bilo nikoga. Primetio je da niko ne nosi nikakvu znaĉku ili dozvolu za prolazak. Pomenuo je to Stounu.
     –Da –reĉe Stoun. –Još u poĉetku smo odustali od znaĉki. One se lako kontaminiraju, a teško se sterilizuju; obiĉno su izrađene od plastike, pa se prilikom sterilizacije na visokoj temperaturi tope.

     Ĉetiri ĉoveka prošla su kroz vrata, koja su za njima zazveĉala i zatvorila se sa šištavim zvukom. Bila su hermetiĉka. Hol se zagledao u sobu obloženu ploĉicama i praznu, ako se izuzme jedna korpa s poklopcem i oznakom »odeća«. Povukao je patent-zatvaraĉ na svom padobranskom odelu i spustio ga u korpu; u magnovenju blesnula je svetlost kada je bilo spaljeno.
      Zatim, obazrevši se, video je natpis na vratima kroz koja je prošao: »Povratak na Horizont I nije moguć kroz ovaj prolaz«.
     On slegnu ramenima. Ostali su već prolazili kroz druga vrata oznaĉena jednostavno kao IZLAZ. Krenuvši za njima, našao se u oblaku pare. Aroma je bila ĉudna: blagi miris drveta; pretpostavio je da je to naparfemisano dezinfekciono sredstvo. Seo je na klupu i opustio se, puštajući da ga para obavi je. Bilo je lako razumeti svrhu prostorije s parom: vrućina je širila pore, a para je inhalirana u pluća.
     Ĉetiri ĉoveka ĉekala su, malo govoreći, dok im se tela nisu zacaklila od vlage, a onda su prešli u sledeću prostoriju.
      Livit se obrati Holu: –Šta mislite o ovome?
    –Liĉi na prokleto rimsko kupatilo –reĉe Hol.
     U sledećoj sobi nalazili su se plitka kada (»Zamoĉite SAMO noge«) i tuš (»Ne gutajte rastvor za tuširanje. Izbegavajte preterano izlaganje oĉiju i sluznica«). Sve to bilo je vrlo zastrašujuće. Pokušao je da po mirisu pogodi šta predstavlja rastvor, ali nije uspeo; ipak, teĉnost je bila klizava, što je znaĉilo da je alkalna. Upitao je Livita za to i Livit mu objasni da je rastvor alfa-hlorofin s pH 7,7. Zatim je dodao da se, kad god je to mogućno, kiseli i alkalni rastvori uzastopno smenjuju.
      –Kad se o tome razmisli –reĉe Livit –ovde smo se suoĉili s velikim organizaciono-planskim problemom: kako da dezinfikujemo ljudsko telo –jednu od najprljavijih stvari u nama poznatom svetu–a da istovremeno ne ubijemo osobu? Zanimljivo!
       Zatim je odlutao dalje. Hol, još mokar od tuširanja, obazreo se tražeći ubrus ali ga nije našao. Stupio je u sledeću prostoriju i kompresivni ventilatori poslali su s tavanice struju vrelog vazduha. Na zidovima sa strane upalile su se ultraljubiĉaste lampe i okupale sobu intenzivnom purpurnom svetlošću. Stajao je tamo dok se nije razlegao zvuĉni signal, a uređaji za sušenje iskljuĉili. Koža mu je lako bridela kad je ušao u poslednju prostoriju, u kojoj se nalazila odeća. To nisu bila padobranska odela, već nešto nalik na hirurške uniforme: svetlo-žute boje, komotnog gornjeg dela, s izrezom i u obliku slova V ikratkim rukavima; zatim pantalone s elastiĉnim pojasom i niske cipele s gumenim potpeticama, veoma udobne kao baletanke.
      Tkanina je bila meka, od nekakvog sintetiĉkog materijala. On se obukao i s ostalima prošao kroz vrata s natpisom IZLAZ NA HORIZONT II. Ušao je u lift i ĉekao dok se kabina spuštala.
     Izašavši, Hol se našao u jednom hodniku. Zidovi su bili obojeni žuto, a ne crveno kao na Horizontu I. Ljudi su nosili žute uniforme. Jedna medicinska sestra kraj lifta reĉe: –Sada je 14.47, gospodo. Kroz jedan ĉas moći ćete nastaviti da se spuštate.
      Ušli su u malu sobu s natpisom PRIVREMENI BORAVAK. Tu se nalazilo šest ležajeva, a stajali su im na raspolaganju i prekrivaĉi od plastike.
      –Najbolje je da se opustite –reĉe Stoun. –Spavajte ako možete. Pre nego što stignemo do Horizonta V biće nam potreban svaki trenutak odmora koji ugrabimo. –Zatim se obrati Holu. –Kakve ste utiske stekli o postupku dekontaminacije?
      –Zanimljivo –reĉe Hol. –Mogli biste da ga prodate Šveđanima i zaradite imetak. Ali, ko zna zašto, oĉekivao sam nešto rigoroznije.
     –Samo ĉekajte –reĉe Stoun. –Što dalje idemo, biće sve teže. Lekarske kontrole su na horizontima III i IV. Posletoga biće kratko savetovanje.
       Stoun je zatim legao na jedan kauĉ i istog ĉasa zaspao. Taj trik nauĉio je pre mnogo godina, kada je vršio eksperimente dvadeset i ĉetiri ĉasa dnevno. Nauĉio je da otkine jedan ĉas ovde, dva ĉasa tamo. Smatrao je da je to korisno.



         Drugi postupak dekontaminacije bio je sliĉan prvome. žuto Holovo odelo, premda ga je nosio samo jedan sat, bilo je spaljeno.
     –Nije li to rasipništvo? –upita on Bartona.
      Barton slegnu ramenima. –Obiĉna hartija.
     –Hartija? Ova tkanina?
      Barton odmahnu glavom. –Nije tkanina. Hartija. Novi proces obrade.
     Ušli su u prvi bazen za potpuno uronjavanje. Uputstva na zidu pouĉila su Hola da ispod vode treba držati otvorene oĉi. Potpuno uronjavanje bilo je zajamĉeno, kako je to brzo otkrio, zahvaljujući jednostavnom metodu: prva i druga prostorija bile su povezane podvodnim prolazom. Plivajući kroz njega, osetio je kako ga oĉi lako peku, ali nije bilo strašno.
     U drugoj sobi nalazio se niz od šest boksova sa staklenim zidovima koji su priliĉno liĉili na telefonske kabine. Stigao je do jednog i video natpis koji je glasio: »Uđite i zatvorite oba oka. Držite ruke malo udaljeno od tela, a noge razmaknute za jednu stopu. Ne otvarajte oĉi dok ne ĉujete zvuĉni signal.
IZLAGANJE DUGOTALASNOM ZRAĈENJU MOŽE DOVESTI DO SLEPILA.
    «Držao se uputstva i osetio neku vrstu hladne toplote na svom telu. Trajalo je možda pet minuta, a onda je ĉuo zvuĉni signal i otvorio oĉi. Telo mu je bilo suvo. Pratio je ostale do jednog hodnika, u kojem su bila smeštena ĉetiri tuša. Idući kroz hodnik, prošao je redom ispod sva ĉetiri tuša. Na kraju je našao kompresivne ventilatore, koji su ga osušili, a potom odeću. Ovog puta odeća je bila bela.
       Obukli su se i uzeli lift za Horizont III.


       Ovde su ih ĉekale ĉetiri bolniĉarke; jedna je odvela Holau sobu za pregled. Ispostavilo se da je to dvoĉasovni lekarski pregled, koji nije vršila mašina nego jedan savestan mladi ĉovek bezizrazna lica. Hol je bio ozlojeđen i ĉinilo mu se da je naklonjeniji mašini.
       Lekar je uzeo sve podatke, ukljuĉujući potpunu istoriju: rođenje, obrazovanje, putovanje, porodiĉnu istoriju, ranije hospitalizacije i bolesti. Pregled je bio isto tako kompletan. Hol je poĉeo da se ljuti; sve je bilo tako đavolski nepotrebno. Ali lekar je slegao ramenima i govorio: –To je praksa.
       Posle dva ĉasa prikljuĉio se ostalima i produžio na Horizont IV.



     Ĉetiri kupanja s potpunim uronjavanjem, tri postupka ultraljubiĉastog i infracrvenog zraĉenja, dva ultrazvuĉnih vibracija i onda, na kraju, nešto zapanjujuće: jedna komora ĉeliĉnih zidova, s kacigom okaĉenom o klin. Natpis je glasio: »Ovo je aparat za ultrablesak. Da biste zaštitili glavu i kosmate delove lica, dobro namestite metalnu kacigu na glavu a onda pritisnite donje dugme.
      «Hol nikad nije ĉuo za ultrablesak i držao se uputstva ne znajući šta ga oĉekuje. Stavio je kacigu na glavu, a potom pritisnuo dugme.
          Samo jednom, za kratko, planula je zaslepljujuća bela svetlost, praćena talasom vreline koja je ispunila komoru. U trenutku je osetio bol, tako brzo da je to jedva shvatio pre no što je prošlo. Oprezno je skinuo kacigu i pogledao svoje telo. Koža mu je bila pokrivena finim belim pepelom; najednom mu je postalo jasno da je taj pepeo njegova koža, ili je to bila: mašina je sagorela gornje slojeve epitela. Produţžio je do jednog tuša i oprao pepeo. Kad je najzad stigao do garderobe, našao je zelene uniforme.


       Još jedan lekarski pregled. Ovog puta hteli su uzorke svega: ispljuvka, oralnog epitela, krvi, urina, stolice. On se pasivno podvrgao testovima, pregledima, pitanjima. Bio je umoran i poĉinjao da gubi orijentaciju. Ponavljanja, nova iskustva, boje zidova, ista blaga veštaĉka svetlost.
      Naposletku, vraćen je Stounu i ostalima. Stoun je objasnio: –Imamo šest .sati vremena na ovom horizontu –to je prema pravilniku, dok ĉekamo da se obave laboratorijski testovi –pa bismo lepo mogli da odspavamo. Tamo, niže niz hodnik, su sobe s vašim imenima. Još dalje je restoran sa samousluživanjem. Srešćemo se tamo kroz pet ĉasova radi savetovanja. Jasno?




         Mark je našao svoju sobu s plastiĉnom karticom na vratima. Ušao je i iznenadio se otkrivši da je povelika. Oĉekivao je nešto veliko kao odeljak u kolima za spavanje, ali ovo je bilo veće i bolje namešteno. Tu su bili krevet, stolica, mali sto i komandna tabla kompjutera s ugrađenim televizorom. Kompjuter je golicao njegovu radoznalost, ali bio je veoma umoran. Legao je na krevet i brzo utonuo u san.



      Barton nije mogao da zaspi. Ležao je u krevetu na Horizontu IV i razmišljao zureći u tavanicu. Nije mogao da iz svesti odagna sliku onog grada ni onih telakoja su ležala na ulici ne krvareći...
   Barton nije bio hematolog, ali njegov rad obuhvatao je i neka prouĉavanja krvi. Znao je da niz bakterija utiĉe na krv. Njegova sopstvena istraživanja stafilokoka, na primer, pokazala su da ti organizmi proizvode dva enzima koja izazivaju promene krvi.
     Jedan od njih bio je takozvani ekstoksin, koji je uništavao kožu i rastvarao crvena krvna zrnca. Drugi je bila koagulaza, koja je bakteriju pokrivala proteinom da bi spreĉila da je bela zrnca razore.
      Znaĉi, bilo je mogućno da bakterija izmeni krv. To je mogla da uĉini na mnogo naĉina: streptokoke izdvajaju jedan enzim, streptokinazu, koji rastvara koaguliranu plazmu. Klostridija i pneumokoka stvaraju ĉitav niz hemolizina koji uništavaju crvena krvna zrnca. Malarija i amebe takođe uništavaju crvena krvna zrnca, apsorbujući ih kao hranu. Drugi paraziti ĉine to isto.
      Znaĉi, bilo je moguće.
      Ali, to im nije pomagalo da otkriju kako funkcioniše organizam iz »Sonde«.
        Barton je pokušao da se seti redosleda kod grušanja krvi. Pamtio je da proces liĉi na neku vrstu vodopada: jedan enzim bio bi izdvojen i aktivirani delovao na drugi enzim, koji je delovao na treći; treći na ĉetvrti; i tako dalje –preko dvanaest ili trinaest stupnjeva, dok se krv najzad ne bi zgrušala.
       Bledo se sećao ostalih detalja: svih intermedijarnih stupnjeva, neophodnih enzima, metala, jona, lokalnih faktora. Bilo je to užasno komplikovano.
      Odmahnuo je glavom i pokušao da zaspe.



Livit, kliniĉki mikrobiolog, razmišljao je o postupcima prilikom izolacije i identifikacije organizma-uzroĉni'ka. Time se bavio i ranije; on je bio jedan od osnivaĉa grupe, jedan od ljudi koji su razradili Protokolo analizi života. Ali sada, pred samo sprovođenje plana u delo, muĉile su ga sumnje.
     Dve godine ranije, dok su sedeli posle ruĉka i vodili spekulativne razgovore, sve je izgledalo divno. Tada je to bila zabavna intelektualna igra, neka vrsta apstraktnog testiranja duha. Ali sada, suoĉen s pravim agensom koji je prouzrokovao stvarnu i bizarnu smrt, on se pitao da li će se svi njihovi planovi pokazati onoliko efikasni i potpuni kao što su nekad verovali.
     Prvi postupci bili su priliĉno jednostavni. Podrobno će pregledati kapsulu i pokušati da odgaje kulturu na hranljivoj podlozi. Nadaće se iz dna duše da će doći do nekog organizma s kojim bi mogli da rade, eksperimentišu i identifikuju. ga.
      A posle toga pokušaće da otkriju kako on napada. Već se javila pretpostavka da ubija zgrušavanjem krvi. Ako se ispostavi da je zaista tako, imali su dobru polaznu taĉku; ali ako se pokaže da nije, mogli bi proćerdati dragoceno vreme sledeći taj trag.
     Livit se setio primera kolere. Vekovima su ljudi znali da je kolera fatalna bolest i da izaziva tešku dijareju, ponekad s gubljenjem trideset litara teĉnosti dnevno. Ljudi su to znali, ali nekako supretpostavljali da smrtonosne posledice bolesti nisu u vezi s dijarejom; oni su tražili nešto drugo: antidot, lek, naĉin da ubiju taj organizam. Tek u moderna vremena shvaćeno je da je kolera bolest koja prvenstveno ubija dehidracijom; ako se gubici vode kod žrtve mogu brzo naknaditi, ona će preživeti infekciju bez drugih lekova i terapije.
     Izleĉi simptome –izleĉićeš bolest.
     Ali Livit se pitao vredi li to za organizam iz »Sonde«. Mogu li izleĉiti to oboljenje terapijom protiv zgrušavanja krvi. Ili je zgrušavanje sekundama pojava u odnosu na mnogo ozbiljniju bolest?
     Morila ga je još jedna briga, muĉni strah koji ga je uznemiravao od najranijih, organizaciono-planskih stadijuma projekta »Grĉka vatra«. Na tim prvim sastancima Livit je ukazivao da grupa »Grĉka vatra« može poĉiniti vanzemaljsko ubistvo.
     Livit je isticao da svi ljudi, bez obzira koliko su nauĉno objektivni, imaju neke urođene predrasude kad raspravljaju o životu. Jedna od njih je pretpostavka da su složeni oblici života krupniji od jednostavnih. To je zacelo istina na Zemlji, što su organizmi postajali inteligentniji, više su rasla razvijajući se od jednoćelijskog stadijuma do višećelijskih bića, a onda do većih životinja |s diferenciranim ćelijama koje obavljaju funkcije u grupama zvanim organi. Na Zemlji, opšti pravac evolucije uvek je bio okrenut ka većim i složenijim životinjama.
      Ali to nije moralo da bude pravilo svuda u svemiru. Na drugim mestima život je mogao napredovati u suprotnom pravcu: ka sve manjim i manjim oblicima. Kao što je moderna ljudska tehnologija nauĉila da stvari pravi manjim, možda su nevolje jedne daleko odmakle evolucije vodile do manjih životnih oblika. Postojale su neosporne prednosti manjih formi: manja potrošnja sirovina, jeftiniji let u svemir, manji problemi ishrane ...možda najinteligentniji oblik života na nekoj udaljenoj planeti nije veći od muve.
     Možda nije veći od bakterije. U takvom sluĉaju, projektu »Grĉka vatra« moglo je da bude suđeno da uništi visoko razvijeni oblik života, i ne shvatajući šta ĉini.
     Ova ideja nije bila samo Livitova. Izneli su je Marton s Harvarda i Đalmers iz Oksforda. Đalmers, ĉovek sa žestokim smislom za humor, naveo je primer ĉoveka koji kroz mikroskop gleda iseĉak i vidi kako bakterije oblikuju reĉi: »Vodite nas svom vođi«, Đalmersovu ideju svi su smatrali veoma zabavnom.
       Pa ipak, Livit nije uspevao da je odagna iz glave; jer, moglo se ispostaviti da je to istina


Pre nego što je utonuo u san, Stoun je razmišljao o predstojećem savetovanju. I o sluĉaju s meteoritom. Pitao se šta bi rekli Nejgi i Karp kada bi znali za meteorit.
     To bi ih, smislio je, verovatno izludilo. Verovatno će izludeti sve nas. A onda je zaspao.


»Delta sektor« bila je oznaka za tri prostorije na Horizontu I koje su sadrţžavale sva sredstva komunikacija u objektu »Grĉka vatra«. Tuda su prolazile sve govorne i vizuelne veze između horizonata, kao i telefonski i teleprinterski kablovi koji su dolazili spolja. Glavnu liniju veze za biblioteku i centralnu memoriju kompjutera takođe je regulisao »Delta sektor«.
     U suštini, in je funkcionisao kao džinovski razvodni pult, potpuno kompjuterizovan. Tri prostorije »Delta sektora« bile su tihe;sve što se moglo ĉuti bilo je tiho zujanje kalemova s magnetskim trakama i prigušeno kvrckanje relea. Tu je radila samo jedna osoba; jedan jedini ĉovek sedeo je ispred pulta, okružen migajućim lampicama kompjutera.
     Nije bilo pravog razloga za prisustvo ĉoveka; on nije imao nikakvu neophodnu funkciju. Kompjuteri su bili podešeni za samoregulaciju, konstruisani tako da kroz svoja kola svakih dvanaest minuta propuste ontrolnu shemu; u sluĉaju nekog nenormalnog ĉitanja, kompjuteri su se automatski iskljuĉivali.
      Prema propisima, ĉovek je bio potreban samo za nadzor nad teleprinterskim komunikacijama, koje su signalizirane zvonjenjem. Kad god bi se zaĉulo zvono, on je pet centara za upravljanje pojedinim horizontima obaveštavao da je prenos obavljen. Takođe, bio je obavezan da upravi Horizonta I prijavi svaku nepravilnost kompjutera –ukoliko se jednom dogodi taj neverovatni sluĉaj.



Dan treći
»Grčka vatra«

12.
Savetovanje

–Vreme je za buđenje, gospodine.
     Mark Hol otvori oĉi. Soba je bila obasjana postojanom bledom fluorescentnom svetlošću. Zatreptao je i prevrnuo se na trbuh.
   –Vreme je za buđenje, gospodine.
      Bio je to divan ženski glas, mek i zavodljiv. Hol je seo u krevetu i obazreo se po sobi: bio je sam.
    –Hej?
    –Vreme je za buđenje, gospodine.
    –Ko ste vi?
    –Vreme ja za buđenje, gospodine.
     On se nagnu i pritisnu dugme na noćnom stoĉiću kraj kreveta; jedna lampica se ugasi. Ĉekao je da se glas ponovi, ali to se nije dogodilo.
     Bio je to, razmišljao je, vraški efikasan naĉin da se ĉovek probudi. Uskaĉući u odeću pitao se kako taj mehanizam funkcioniše. Nije bila posredi obiĉna magnetofonska traka, jer je pružala neku vrstu odgovora. Obaveštenje se ponavljalo jedino kada bi Hol nešto rekao.
     Da bi proverio svoju teoriju, ponovo je pritisnuo dugme na noćnom stoĉiću. Glas je blago upitao: –Želite li štogod, gospodine?
    –Voleo bih da saznam vaše ime, molim.
    –Je li to sve, gospodine?
    –Da, mislim da jeste.
    –Je li to sve, gospodine?
     Hol je ĉekao. Lampica se ugasila. Obuo je cipele i upravo hteo da pođe kada se zaĉuo jedan muški glas:
     –Ja sam nadglednik službe za odgovore, doktore Hol. Želeo bih da se prema projektu odnosite s više ozbiljnosti.
      Hol se nasmeja. Znaĉi, onaj glas je odgovarao na primedbe, a njegovi odgovori su snimani. Bio je to lukav sistem.
     –Oprostite –reĉe on. –Nisam bio siguran kako ta stvar funkcioniše. Glas je presladak.
      –Glas –reĉe nadglednik tupavo –pripada gospođici Gledis Stivens, koja ima šezdeset i tri godine. Ona živi u Omahi i zarađuje za život snimajući obaveštenja za osoblje Strategijske vazduhoplovne komande i ostale korisnike sistema za glasovna upozorenja.
      –Oh –ote se Holu.
     Izašao je iz sobe i krenuo hodnikom karestoranu sa samousluživanjem. Dok je koraĉao, poĉeo je da shvata zašto su prilikom pripreme planova za »Grĉku vatru« bili pozvani u pomoć projektanti podmornica. Bez ruĉnog sata nije imao nikakvu predstavu o vremenu, ĉak ni o tome da li je dan ili noć. Ulovio je sebe kako se pita hoće li restoran biti prepun, i da li je vreme za veĉeru ili doruĉak.
     Ispostavilo se da je restoran gotovo pust. Livit je bio tu; rekao je da su ostali u sobi za savetovanja. Gurnuo je ka Holu ĉašu tamnosmeđe tekućine i preporuĉio mu da doruĉku je.
      –Šta je to? –upita Hol.
       –Hranljiva materija broj 425. Ima u sebi sve što je potrebno da proseĉnog ĉoveka od sedamdeset kilograma održi osamnaest ĉasova.
      Hol je popio tekućinu, koja je bila nalik na sirup i imala veštaĉku aromu soka od pomorandže. Bio je to ĉudan osećaj piti smeđi sok od pomorandđe, ali ne neprijatan posle prvobitnog šoka. Livit je objasnio da se to proizvodi za astronaute i da sadrđži sve osim vitamina koji se rastvaraju na vazduhu.
     –Da biste i njih uzeli, potrebna vam je ova pilula –dodao je.
      Hol je progutao pilulu, a zatim sebi nasuo jednu šoljicu kafe iz automata u uglu. –Ima li šećera?
    Lilit odmahnu glavom. –Ovde uopšte nema šećera... Niĉeg što bi moglo stvoriti hranljivu podlogu za bakterije. Od sada smo svi na dijeti bogatoj proteinima, šećer potreban našem organizmu dobijaćemo razlaganjem proteina. U želudac nećemo unositi ni najmanju koliĉinu šećera. Naprotiv.
     On gurnu ruku u dţep.
     –Oh, ne!
     –Da! –reĉe Livit, pružajući Holu malu kapsulu u hermetiĉki zatvorenom omotaĉu od aluminijumske folije.
     –Ne –ponovi Hol.
     –Svi ostali ih imaju. Širokog su spektra. Svratite u svoju sobu i stavite ga pre nego što pođete na konaĉni postupak dekontaminacije.
     –Ne smeta mi da se brĉkam u svim onim smrdljivim kupkama –reĉe Hol. –Ne smeta mi da budem ozraĉen. Ali neka me đavo nosi ako...
     –Težnja je –prekide ga Livit –da budete što je moguće sterilniji na Horizontu V. Sterilizovali smo vašu kožu, sluzokožu i respiratorni trakt što smo bolje mogli. Ali do sada nismo uĉinili ništa za želudaĉno-crevni trakt.
      –Da –reĉe Hol –ali zarbaš i ĉepići?
       –Navići ćete se na to. Svi ćemo ih stavljati prva ĉetiri dana. To, naravno, ne znaĉi da će nešto koristiti –objasnio je Livit s dobro poznatim iskrivljenim pesimistiĉkim izrazom nalicu. Potom je ustao.
     –Hajdemo u sobu za savetovanja. Stoun želi da govori o Karpu.
     –O kome?
      –O Rudolfu Karpu.


Rudolf Karp bio je biohemiĉar, rođen u Mađarskoj, koji je u Sjedinjene Države došao iz Engleske 1951. godine. Stekao je položaj na Miĉigenskom univerzitetu, gde je tiho i postojano radio pet godina. Zatim, po savetu kolega iz opservatorije En Arbor, Karp je poĉeo da prouĉava meteorite –s namerom da utvrdi da li na njima ima života, odnosno da li postoje dokazi da ga je bilo u prošlosti. Ovaj savet shvatio je veoma ozbiljno i marljivo je radio, ne pišući radove o tom predmetu sve dok, poĉetkom šezdesetih godina, Kelvin, Von, Nejgi i ostali nisu objavili eksplozivne radove na sliĉnu temu.
      Argumenti i protivargumenti bili su složeni, ali su se svodili na zajedniĉki imenitelj: kad god bi neki istraživaĉ objavio da je pronašao fosil ili proteinski ugljovodonik ili druge znake života u meteoritu, kritiĉari su ukazivali na aljkavu laboratorijsku tehniku i kontaminaciju supstancama i organizmima zemaljskog porekla.
     Karp sa svojom pažljivom i sporom tehnikom odluĉio je da jednom za svagda dokrajĉi te argumente. Objavio je da je uložio veliki trud da izbegne kontaminaciju: svaki meteorit koji je pregledao bio je opran u dvanaest rastvora –pored ostalog u peroksidu, jodu, hipertoniĉkom bazenu i razređenim kiselinama. Zatim je bio izložen intenzivnoj ultra-ljubiĉastoj svetlosti u periodu od dva dana. Najzad, bio je potopljen u germicidni rastvor i stavljen u Sterilnu izolacionu komoru; daljni rad obavljen je u toj komori.
     Poštoje razbio svoj meteorit, Karp je uspeo da izoluje bakterije. Otkrio je da su to prstenasti mikroorganizmi koji priliĉno liĉe na majušne pulsirajuće unutrašnje gume automobila i utvrdio da mogu rasti i razmnožavati se. Tvrdio je da –premda su suštinski sliĉne zemaljskim bakterijama po strukturi, jer su bazirane na proteinima, ugljovodonicima i lipidima –nemaju ćelijsko jezgro i prema tome njihov naĉin razmnožavanja predstavlja zagonetku.
      Karp je tu informaciju izneo na svoj uobiĉajeni nesenzacionalistiĉki naĉin, i nadao se dobrom prijemu. Ipak, nije naišao na razumevanje. Umesto toga, bio je ismejan na Sedmoj konferenciji o astrofizici i geofizici, održanoj u Londonu 1961. godine. On se obeshrabrio i prekinuo rad s meteoritima; organizmi su kasnije uništeni u sluĉajnoj eksploziji laboratorije, noću 27. juna 1963. godine.
     Karpovo iskustvo bilo je gotovo identiĉno s onim koje su doživeli Nejgi i ostali. Nauĉnici šezdesetih godina nisu bili voljni da prihvate teorije o postojanju života u meteoritima; svi podneti dokazi bili su odbacivani, opovrgavani, ignorisani.
     Ali, šaĉica ljudi u desetak zemalja bila je zainteresovana. Jedan od njih bio je Džeremi Stoun; drugi je bio Piter Livit. Livit je bio taj koji je nekoliko godina ranije formulisao »Pravilo 48«. Ono je bilo zamišljeno kao duhovita opomena nauĉnicima i odnosilo se na obimnu literaturu, nakupljenu krajem ĉetrdesetih i u pedesetim godinama, o broju hromozoma kod ĉoveka.
     Godinama se tvrdilo da ljudi u svojim ćelijama imaju ĉetrdeset i osam hromozoma. Postojale su slike koje su to potvrđivale i veliki broj bržljivih studija. Godine 1953. jedna grupa ameriĉkih istraživaĉa saopštila je svetu da broj ljudskih hromozoma iznosi ĉetrdeset i šest. Opet su tu bile slike da to potvrde i studije da to dokažu. Ovi istraživaĉi takođe su preispitali stare slike i stare studije –i otkrili da i one prikazuju ĉetrdeset i šest hromozoma, a ne ĉetrdeset i osam.
     Livitovo »Pravilo 48« jednostavno je glasilo: »Svi nauĉnici su slepi«. I on se pozvao na svoje pravilo kada je video na kakav su prijem naišli Karp i ostali. Livit je pregledao nauĉne izveštaje i radove i nije našao nikakav razlog da odbaci studije o meteoritima: mnogi eksperimenti bili su pažljivo izvedeni, razložni i uverljivi.
     Imao je to na umu kada su on i ostali planeri »Grĉke vatre« izradili studiju poznatu kao »Vektor tri«. Uz »Toksin pet« to je bila jedna od ĉvrstih teorijskih osnova za »Grĉku vatru«.
      »Vektor tri« bio je izveštaj koji je razmatrao kljuĉno pitanje: odakle bi mogla da potiĉe bakterija koja bi napala Zemlju prouzrokujući novo oboljenje?
     Posle savetovanja s astronomima i prouĉavanja teorija evolucije, »Grĉka vatra« je zakljuĉila da bakterija može da potiĉe iz tri izvora.
     Prvi izvor, prvi vektor, bio je najoĉigledniji: jedan organizam s druge planete ili galaksije, dovoljno zaštićen da preživi ekstremne temperature i vakuum koji postoje u svemiru. Nije bilo sumnje da organizmi to mogu da prežive; postojala je, na primer, grupa bakterija poznata kao termofilna, koja je uspevala na ekstremnoj toploti i oduševljeno se množila na temperaturama tako visokim kao 70°C. Dalje, bilo je poznato da su bakterije izvažene i iz egipatskih grobnica, gde su bile hermetiĉki zatvorene hiljadama godina; te bakterije još su bile sposobne za život.
      Tajna je ležala u sposobnosti bakterija da obrazuju spore, da izluĉuju oko sebe ĉvrst kreĉni omotaĉ. Taj omotaĉ omogućavao je organizmu da preživi smrzavanje ili kljuĉanje i, ako je potrebno, hiljade godina bez hrane. On je spajao sve prednosti svemirskog odela s preimućstvima hibernacije.
      Nije bilo sumnje da spora može putovati kroz svemir. Ali, da li bi druga planeta ili galaksije bila najverovatnijiizvor kontaminacije Zemlje?
        Na to pitanje odgovor je bio odreĉan. Najverovatniji izvor bio je i najbliţi izvor: sama Zemlja (drugi vektor).
      Izveštaj je isticao da su bakterije mogle napustiti površinu Zemlje eonima ranije, kada je život tek poĉinjao da se pomalja u okeanima i na vrućim sprženim kontinentima. Takve bakterije mogle su da odu pre pojave riba, pre primitivnih sisara, mnogo pre prvog ĉovekolikog majmuna. Bakterije su mogle da se dignu u vazduh i polako penju, dok ne bi dospele doslovce u kosmiĉki prostor. Našavši se tamo, mogle su se razviti u neobiĉne oblike, možda ĉak nauĉiti da energiju za život uzimaju direktno od Sunca, umesto da traže hranu kao izvor energije. Ovi organizmi mogli su takođe biti sposobni da direktno pretvaraju energiju u materiju.
     Sam Livit isticao je sliĉnost gornjih slojeva atmosfere i morskih dubina kao podjednako negostoljubivih sredina, ali podjednako mogućih za život. Bilo je poznato da u najdubljim crnim bezdanima okeana, gde je koliĉina kiseonika mala a svetlost nikada ne dopire, životne forme postoje u izobilju. Zašto ne onda i u dalekim rubovim atmosfere? Istini za volju, kiseonika ima malo, a hrana jedva da i postoji. Ali ako bića mogu da ţive miljama ispod površine, zašto ne bi mogla da ţive pet milja iznad nje?
     Ako tamo gore ima organizama i ako su se oni odvojili od spržene Zemljine kore mnogo pre nego što su se pojavili prvi ljudi, onda oni ĉoveku moraju biti strani. U odnosu na njih nisu se mogli razviti ni imunitet, ni adaptacija, ni anititela. Za modernog ĉoveka oni bi bili primitivni tuđinci, na isti naĉin kao što je ajkula –primitivna riba koja se nije izmenila u toku sto miliona godina –bila tuđa i opasna za savremenog ĉoveka kada je poĉeo da osvaja okean.
      Treći izvor kontaminacije, treći vektor, bio je istovremeno najverovatniji i zadavao je najviše muka: savremeni zemaljski mikroorganizmi odneti u svemir nedovoljno sterilizovanom kosmiĉkom letelicom. Našavši se u svemiru, organizmi bi bili izloženi jakom zraĉenju, bestežinskom stanju i drugim uticajima nove sredine, koji bi mogli da imaju mutageno dejstvo i izmene organizme.
     Znaĉi, kada bi se vratili, bili bi drugaĉiji.
     Odnesite gore bezazlenu bakteriju –takav mikroorganizam koji prouzrokuje ospice ili gušobolju –i vratite je u novom obliku: virulentnu i nepredvidljivu. Mogla bi da uĉini bilo šta. Mogla bi da pokaže naklonost rema tekućini u unutrašnjosti oka i napadne oĉnu jabuĉicu. Mogla bi da podstiĉe luĉenje kiseline u želucu. Mogla bi da višestruko pojaĉa slabu elektriĉnu struju koju proizvodi sam ljudski mozak i otera ĉoveka u ludilo.
   Cela ova zamisao o mutantnim bakterijama izgledala je ljudima iz »Grĉke vatre« nategnuta i malo verovatna. Ima u tome ironije, osobito s obzirom na ono što se dogodilo s Andromedinim sojem. Ali ekipa »Grĉke vatre« tvrdoglavo je ignorisala kako dokaze steĉene sopstvenim iskustvom –da bakterije mutiraju brzo i radikalno –takoi dokaze dobijene pomoću »Biosatelita«, odnosno testova u kojima je niz oblika zemaljskog života upućivan u svemir a zatim vraćan.
     »Biosatelit-2« sadržavao je, pored ostalog, nekoliko vrsta bakterija. Kasnije je saopšteno da su se bakterije množile dvadeset do trideset puta brže nego što je normalno. Razlozi su bili nejasni, ali rezultat nedvosmislen: svemir je mogao da podstakne reprodukciju i rašćenje.
     Pa ipak, niko u »Grĉkoj vatri« nije poklanjao pažnju toj ĉinjenici, sve dok nije postalo prekasno.


Stoun ih je brzo informisao o predmetu, a onda svakome dao po jedan ukoriĉeni svežanj rukopisa.
     –Ovi dosijei –rekao je –sadrže prepise hronoloških zapisa o letu »Sonde-7«. Naš zadatak je da, pregledajući kopije, odredimo, ako je moguće, šta se desilo sa satelitom dok je bio na orbiti.
      –Zar se nešto desilo? –upita Hol.
      –Bilo je planirano da satelit ostane na orbiti šest dana, jer je verovatnoća prikupljanja mikroorganizama srazmerna vremenu provedenom na orbiti –objasni Livit. –Posle lansiranja satelit se nalazio na stabilnoj orbiti. Onda je, drugog dana, skrenuo s orbite.
      Hol je otvorio svoj dosije. Na prvoj strani nalazio se opis svih operacija izvršenih u toku perioda od dva ĉasa pre lansiranja do jednog minuta posle starta rakete.
      –Nema svrhe zadržavati se na tome –rekao je Stoun. –Ovo je izveštaj o savršenom lansiranju. U stvari, tu nema niĉega, baš niĉega što bi ukazivalo na neku teškoću s letelicom za sledećih devedeset i šest ĉasova. Okrenite sada desetu stranu.
     Na desetoj strani bile su pobrojane sve operacije izvršene između 0096 ĉasova 10 minuta 12 sekundi i 0099 ĉasova 13 minuta 13 sekundi. U 0097.04.12 otkrivena je neispravnost na satelitu, a u 0097.07.22 i orbitalno kolebanje. Zbog toga je u 0099.12.56. data komanda za povratak satelita.
      –A šta je s glasovnom radio-vezom u tom kritiĉnom periodu –upitao je Hol.–         Postojala je veza između Sidneja, Kejp Kenedija i ostrva Velika Bahama, a obavljala se preko Hjustona –objasnio je Stoun. –Pored toga, Hjuston je stavio na raspolaganje svoj veliki kompjuter. Ali u ovom sluĉaju Hjuston je samo ispomagao; sve odluke dolazile su iz Kontrole misije »Sonda« u Vandenbergu
. Na kraju dosijea nalazi se prepis glasovne radio-veze; on dosta otkriva.

PREPIS GLASOVNE RADIO-VEZE
KONTROLA MISIJE »SONDA«
VAZDUHOPLOVNA BAZA BV VANDENBERG
OD 0096.59 DO 0097.39 ĈASOVA
OVAJ PREPIS KLASIFIKOVAN JE KAO POVERLJIV.
NIJE SKRAĆIVAN NITI REDIGOVAN

ĈAS   MIN    SEK     RADIO-VEZA 

00965900  HALO, KENEDI, OVDE KONTROLA MISIJE »SONDA«. PRI KRAJU DEVEDESET ŠESTOG ĈASA LETA OD SVIH STANICA IMAMO IZVEŠTAJ O STABILNOJ ORBITI. DA LI POTVRĐUJETE?

00970000 Mislim da hoćemo, »Sondo«. Upravo vršimo proveravanje. Ostanite koji minut na liniji, momci.

00970331 Halo, »Sondo«. Ovde Kenedi.Imamo za vas potvrduo stabilnoj orbiti prilikom poslednjeg preleta. Ţalimo zbog zakašnjenja, ali ovde negde došlo je do smetnji na instrumentima

0970334 KENEDI, MOLIM OBJASNITE. JESU LI VAŠE SMETNJE NA TLU, ILI U VAZDUHU?

00970339 Žalim, još nismo ustanovili uzrok. Mislimo da je na tlu.

00970412 Halo, »Sondo«. Ovde Kenedi. Imamo preliminarni izveštaj o neispravnosti sistema na vašoj svemirskoj letelici. Ponavljam, imamo preliminarni izveštaj o neispravnosti na satelitu. Oĉekujemo potvrdu.

00970415    KENEDI, MOLIM OBJASNITE KOJI JE SISTEM POSREDI.

00970418    Žalim, to mi još nisu dali. Pretpostavljam da ĉekaju konaĉnu potvrdu o neispravnosti.

00970421     DA LI VAŠA PROVERA STABILNOSTI ORBITE JOŠ VAŽI?
00970422 Vandenberg, mi smo potvrdili da je vaša orbita stabilna. Ponavljam, orbita je stabilna.

00970518   Eh, Vandenberg, bojim se da smo takođe potvrdili oĉitanja koja takođe mogu da ukazuju na neispravnost sistema na vašem satelitu. To ukljuĉuje stacionarne rotorske elemente i vijĉane jedinice sve do oznake 12. Ponavljam, do oznake 12.00970530  JESTE LI NA VAŠIM KOMPJUTERIM
PROVERILI SAGLASNOST

00970535 Žalim, momci, ali naši kompjuteri su izvršili proveru. Mi smo to oĉitali kao pravu neispravnost.

00970545   HALO, HJUSTON. HOĆETE LI NAM OTVORITI LINIJU ZA SIDNEJ? ŽELIMO POTVRDUPODATAKA.

00970551    Kontrola misije »Sonda«, ovde stanica u Sidneju. Potvrđujemo naše poslednje oĉitanje. Ništa nije bilo neispravno s letelicom prilikom njenog poslednjeg preleta.

00970612   NAŠA PROVERA POMOĆU KOMPJUTERA NA OSNOVU ZBIRNIH PODATAKA UKAZUJE DA NEMA NEISPRAVNOSTI SISTEMA I DA JE ORBITALNA STABILNOST DOBRA. PITAMO SE NIJE LI GREŠKA NA INSTRUMENTIMA ZEMALJSKE STANICE KENEDI.

00970618    Ovde Kenedi, »Sondo«. Izvršili smo ponovno proveravanje na ovom kraju. Naše oĉitanje neispravnosti sistema ostaje. Imate li nešto s Velike Bahame?

00970623    NEMAMO, KENEDI. OSTAJEMO U PRIPRAVNOSTI.

00970636 HJUSTON. OVDE KONTROLA MISIJE »SONDA«. MOŽE LI VAŠA PROJEKTANTSKA GRUPA DA NAM NEŠTO PRUŽI?

00970646     »Sondo«, još uvek ne možemo. Naši kompjuteriimaju nepotpune podatke. Oni još oĉitavaju stabilnu orbitu, sa svim sistemima u ispravnom stanju.

00970722    Sondo«, ovde stanica na Velikoj Bahami. Prijavljujemo prelazak vaše letelice »Sonda-7« prema planu. Prethodna odrđivanja pozicije pomoću radarabila su normalna s mogućnošću povećanog vremena preleta. Molimo, pripremite se za telemetriju sistema.

00970725    ĈEKAMO, VELIKA BAHAMA.

00970729       Kontrola misije »Sonda«, žao nam je što moramo da potvrdimo osmatranje Kenedija. Ponavljam, potvrđujemo osmatranja Kenedija o neispravnosti sistema. Naši podaci već putuju za Hjuston. Mogu li oni da vam ih odmah dostave?

00970734         NE MOGU. MORAMO SAĈEKATI ISPISIVANJE U HJUSTONU. ONI RASPOLAŢU VELIKIM PREDSKAZUJUĆIM JEDINICAMA ZA POHRANJIVANJE I OBRADU PODATAKA.

00970736      »Sondo«, Hjuston ima podatke iz Velike Bahame, koji sada prolaze kroz program razdvajanja. Dajte nam još deset sekundi.

00970747   »Sondo«, ovde Hjuston. Program razdvajanja potvrđuje neispravnosti sistema. Vaš satelit je sada na nestabilnoj orbiti s povećanim vremenom preleta od nula zarez tri sekunde po liĉnoj jedinici. Trenutno analiziramo orbitalne parametre. Želite li da interpretiramo neke druge podatke?

00970759     NE, HJUSTON. ZVUĈI KAO DA ODLIĈNO RADITE.

00970810  Žao nam je, »Sondo«. Loša sreća.

00970818     JAVITE NAM BRZINU PROPADANJA ŠTO JE BRŽE MOGUĆE. KOMANDA ŢELI DA DONESE ODLUKU O SPUŠTANJU POMOĆU INSTRUMENATA U TOKU SLEDEĆE DVE ORBITE.

00970832      Razumemo, »Sondo«. Naše sauĉešće.

00971135     »Sondo«, grupa za lansiranje iz Hjustona potvrdila je nestabilnost orbite i brzina propadanja sada se šalje preko linije za podatke u vašu stanicu.

00971144     KAKO IZGLEDA, HJUSTONE?

00971151     Loše.

00971159      NE RAZUMEM. MOLIM PONOVITE.

00971207      Loše: L kao labavo, O kao oĉajno, Š kao šugavo, E kao enigmatiĉno.

00971215       HJUSTON, IMATE LI OBRAZLOŽENJE? TAJ SATELIT BIO JE NA ODLIĈNOJ ORBITI GOTOVO STO ĈASOVA. ŠTA SE S NJIM DESILO?

00971229       Ubijte nas ako znamo. Pitamo se nije li sudar. Postoji komponenta kolebanja na novoj orbiti.

00971244       HJUSTON, NAŠI KOMPJUTERI PRORAĐUJU UPUĆENE PODATKE. SLAŽEMO SE S PRETPOSTAVKOM O SUDARU. DA NIJE VAMA, MOMCI, NEŠTO DOŠLO GORE U KOMŠILUK

00971301     »Sondo«, služba za osmatranje neba Ratnog vazduhoplovstva potvrđuje da oko vaše bebe nema niĉega.

00971350      HJUSTON, NAŠI KOMPJUTERI KAŽU DA JE TO SLUĈAJNI DOGAĐAJ. VEROVATNOĆA JE MANJA OD NULA ZAREZ SEDAM DEVET.

00971500      Nemamo šta da dodamo. Izgleda logiĉno. Hoćete Ii ga spustiti?

00971515   SKLONI SMO TOJ ODLUCI, HJUSTON. OBAVESTIĆEMO VAS ĈIM JE DONESEMO.

00971754      HJUSTON, NAŠA KOMANDNA GRUPA POSTAVILA JE PITANJE NISU LI x x x x x x x x x x x x x x x x

00971759    (odgovor iz Hjustona brisan)

00971843    (pitanje »Sonde« Hjustonu brisano)

00971903    (odgovor iz Hjustona brisan)

00971911    SLAŽEMO SE, HJUSTON. DONEĆEMO ODLUKU ĈIM IZ SIDNEJA DOBIJEMO KONAĈNU POTVRDU O PREKIDU ORBITIRANJA. JE LI TO PRIHVATLJIVO?

00971950     Savršeno, »Sondo«. Mi smo u pripravnosti.

00972432     HJUSTON, Ml SMO PONOVO OBRADILI NAŠE PODATKE I VIŠE NESMATRAMO DA JE x x x x x x x x x x VEROVATNO.

00972439    U redu, »Sondo«.

00972913     HJUSTON, SPREMNI SMO ZA SIDNEJ.

00973454     Kontrola misije »Sonda«, ovde stanica u Sidneju. Upravo smo pratili prelet vašeg satelita. Naša poĉetna oĉitanja potvrđuju produženo vreme preleta. Ovog puta priliĉno upadljivo.

00973512     HVALA, SIDNEJ.

00973522     Imali ste maler, »Sondo«. Žalimo.

00973902      KONTROLA MISIJE »SONDA« SVIM STANICAMA. NAŠI KOMPJUTERI UPRAVO SU IZRAĈUNALI ORBITALNO PROPADANJE SATELITA I SMATRAMODA ĆE SE SPUSTITI KAO PLUS ĈETIRI. BUDITE U PRIPRAVNOSTI ZA KONAĈNU ODLUKU O VREMENU KADA ĆEMO GA VRATITI DOLE


  – Šta je s izbrisanim pasusima? –upita Hol.
     –Major Manĉek u bazi Vandenberg mi je kazao –reĉe Stoun–da to ima veze sa sovjetskim satelitima u toj oblasti. Ali, dve zemaljske stanice konaĉno su zakljuĉile da Sovjeti nisu ni sluĉajno ni namerno oborili satelit »Sonda«.
     Oni klimnuše glavom.
    –Ratno vazduhoplovstvo –nastavi Stoun –drţi osmatraĉki objekt u Kentakiju za praćenje svih satelita na orbiti oko Zemlje. On ima dvostruku funkciju: da prati stare satelite za koje se zna da su na orbiti i da sledi nove. Najvažnije od svega je da tamo gore postoji vraški mnogo satelita. Još koliko prošlog petka, Ratno vazduhoplovstvo izdalo je izveštaj da oko Zemlje obleće sto osamdeset i sedam krupnih nekorisnih objekata. Taj broj obuhvata neke stare pokvarene ameriĉke i sovjetske satelite. Obuhvata i rakete-nosaĉe i poslednje stepene raketa –sve što je na stabilnoj orbiti dovoljno veliko da reflektuje radarski snop.
      –To je mnogo objekata.
       –Da, a verovatno ih ima još mnogo više. Ratno vazduhoplovstvo smatra da je gore gomila gvožđurije –matice, klinovi, metalni otpaci–sve to na manje-više stabilnoj orbiti. Nijedna orbita, kao što znate, nije potpunostabilna. Bez ĉestih korekcija, svaki satelit najzad će izgubiti visinu i u spirali krenuti put Zemlje da sagori u atmosferi. Ali to se može desiti godinama, ĉak decenijama posle lansiranja. Bilo kako bilo, Ratno vazduhoplovstvo procenjuje da potpuni broj pojedinaĉnih objekata na orbiti danas može da iznosi ĉak sedamdeset i pet hiljada.
      –Prema tome, moguć je sudar s nekim otpatkom.
      –Da, moguć je.
       –As meteoritom?
      –To je druga mogućnost, koja ima više pristalica u Vandenbergu. Sluĉajni događaj, najverovatnije meteorit.
      –Je li bilo meteoritskih pljuskova ovih dana?
      –Oĉigledno nije. Ali to ne iskljuĉuje sudar s meteoritom.
     Livit proĉisti grlo.
      –Postoji još jedna mogućnost.
       Stoun se namršti. Znao je da Livit ima bogatu maštu i da ta crta istovremeno predstavlja njegovu snagu i slabost. Katkad je Livit umeo da bude zaprepašćujući i uzbudljiv; drugi put samo nepodnošljiv. –Malo je neosnovana pretpostavka –preduhitri ga Stoun –da su to otpaci iz nekog vangalaktiĉkog izvora a ne ...
      –Slažem se –potvrdi Livit. –Beznadežno neosnovana. Nikakvog dokaza za to. Ali mislim da ne smemo dozvoliti sebi da odbacimo tu mogućnost.
      Jedan gong se blago oglasi. Preslatki ženski glas, kojeg je Hol sada odmah identifikovao kao glas Gledis Stivens iz Omahe, teĉe meko: –Možete produžiti do sledećeg horizonta, gospodo.

Нема коментара:

Постави коментар