Elijas Kaneti

Igra očiju

Odgađani susreti odigrali su neobično važnu ulogu u mom životu, pa bila reč o mestima ili ljudima, o slikama ili knjigama. Ima gradova za kojima toliko čeznem kao da mi je suđeno da u njima započnem nov život. Služim se svakojakim lukavstvima da ne otputujem u njih, a svaka nova prilika koju propustim da ih posetim, toliko povećava njihovu važnost za mene da bi se moglo pomisliti da živim još samo radi njih, i da bih već odavno propao da me oni još ne čekaju.
Ima ljudi o kojima tako rado i željno slušam da bi se moglo pomisliti da o njima naposletku znam više nego što oni sami znaju – ali zazirem od njihovih slika i klonim se svake vizuelne predstave o njima baš kao da postoji posebna i opravdana zabrana da upoznam njihov lik.
Isto tako, ima ljudi koje godinama susrećem na istom mestu, o kojima razmišljam, koji mi izgledaju kao zagonetke koje upravo ja treba da odgonetnem, a ipak im se nikad ne obraćam, prolazim ćutke mimo njih kao što oni prolaze mimo mene, samo se upitno gledamo držeći usta čvrsto zatvorena. Zamišljam kako bi tekao naš prvi razgovor i uzbudjujem se pri pomisli koliko bih neočekivanih stvari tada doznao.
I najposle, ima ljudi koje godinama volim a da oni o tome pojma nemaju. Ja starim i malo pomalo postaje sve ispraznija iluzija da ću im to ikada kazati, premda večito zamišljam taj prekrasni trenutak. Ne bih mogao živeti bez tih temeljnih priprema za buduće događaje i, kad dobro promislim, čini mi se da su mi te pripreme isto toliko važne koliko i ona iznenadjenja koja me pogode kao grom iz vedra neba tako da stanem kao ukopan.

___________________________________

Masa i moć


Ništa čoveka toliko ne plaši koliko dodir nečega nepoznatog. On želi da vidi, da sazna, ili, bar da na bilo koji način prihvati to što pokušava da ga dotakne. Uopšteno govoreći, čovek izbegava dodir nepoznatog. Noću ili u mraku, strah od neočekivanog dodira prerasta vrlo često u paniku. Čak ni odeća ne obezbeđuje zadovoljavajuću sigurnost – kako se samo lako ona može poderati, kako se samo lako može prodreti do golog, glatkog, bespomoćnog mesa.
Jedino se u masi čovek može osloboditit straha od dodira. To je jedina situacija u kojoj se ovaj strah preokreće u svoju suprotnost. Potrebna je zbijena masa u kojoj se jedno telo stisne uz drugo, masa koja je gusta i po svom duševnom ustrojstvu – i to u toj meri, da se više ne obraća pažnja na to ko je taj ko vrši pritisak. Čim se čovek prepusti masi, više se ne boji njenog dodira. U idealnom slučaju svi su jednaki. Nije važna nikakva razlika, čak ni razlika među polovima. Ko god da je onaj koji nas gura, isti je kao i mi sami. Osećamo ga kao što osećamo sami sebe. Odjednom, sve se odigrava tako kao da se zbiva unutar jednog tela. Možda je to jedan od razloga zbog čega masa teži da se zbije toliko gusto: ona  želi da pojedinca oslobodi straha od dodira koliko god je to moguće. Što se više ljudi guraju jedni uz druge, to su sigurniji u osećaj da se jedan drugog više ne boje. Ovo iznenadno iščezavanje straha od dodira pripada masi. Olakšanje koje se u njoj širi – o čemu će još biti reči u drugom kontekstu -  dostiže upadljivo visok stepen tamo gde je masa najgušća.

_______________________________


Srce koje kuca na daljinu


Ostvarenje sna predstavlja pravo ispunjenje, ali se on ostvaruje drugačije no što to izvikani tumači snova zamišljaju. San treba da oživi stvarnost tako što će u nju prodreti na sve moguće načine, iz svih mogućih pravaca, a ponajpre odakle to najmanje očekujemo. Kao jato ptica san se tu i tamo spušta, zatim uzleće i ponovo se vraća, nestaje, i tek što se izgubio ponovo zaklanja svetlost Sunca. Nepojmljiva je kod sna upravo njegova realnost, on, ipak, ima svoj oblik. No, on mora da ga stekne sam ; pošto se uvlači u likove stvarnosti, ne smemo da ga oblikujemo spolja"

_______________________________


Igra očiju


Što god je neko dodirnuo, treba da to ponese sa sobom. Ako zaboravi, valja ga potsetiti. Ne radi se tu o ponosu na svoje poreklo, koji je uvek pomalo sumljiv. Radi se o tome da se ništa preživljeno ne poriče. Vrednost je čoveka u tome da nosi u sebi sve što je doživeo i što doživljava. Tu spadaju zemlje u kojima je živeo, jezici koje je naučio, ljudi čije je glasove slušao. Tu spada i njegovo poreklo, ako može o njemu nešto saznati."

______________________________



Ima ljudi o kojima tako rado i željno slušam da bi se moglo pomisliti da o njima naposletku znam više nego što oni sami znaju – ali zazirem od njihovih slika i klonim se svake vizuelne predstave o njima, baš kao da postoji posebna i opravdana zabrana da upoznam njihov lik.

Isto tako, ima ljudi koje godinama susrećem na istom mestu, o kojima razmišljam, koji mi izgledaju kao zagonetke koje upravo ja treba da odgonetnem, a ipak im se nikad ne obraćam. Prolazim ćutke mimo njih kao što oni prolaze mimo mene, samo se upitno gledamo držeći usta čvrsto zatvorena. Zamišljam kako bi tekao naš prvi razgovor i uzbuđujem se pri pomisli koliko bih neočekivanih stvari tada doznao.
I najposle, ima ljudi koje godinama volim a da oni o tome pojma nemaju.

 Ja starim i malo - pomalo postaje sve ispraznija iluzija da ću im to ikada kazati, premda večito zamišljam taj prekrasni trenutak. Ne bih mogao da živim bez tih temeljnih priprema za buduće događaje i, kad dobro promislim, čini mi se da su mi te pripreme isto toliko važne koliko i ona iznenađenja koja me pogode kao grom iz vedra neba tako da stanem kao ukopan."

Eduardo Galeano,Pravo na snove

Upravo se rađa novi milenijum. Nije to nešto što treba uzimati previše ozbiljno: na kraju krajeva, 2001. godina hrišćana je 1379. godina muslimana, 5114. godina Maja i 5762. godina Jevreja. Novi milenijum se rađa prvog januara zahvaljujući hiru senatora Rimskog carstva koji su jednog lepog dana odlučili da prekinu sa tradicijom koja je naređivala da se Nova godina slavi na početku proleća. I računanje godina hrišćanske ere potiče od jednog drugog hira: jednog lepog dana rimski papa je odlučio da odredi datum Isusovog rođenja mada niko ne zna kada se on rodio.

Vreme se smeje granicama koje smo mu izmislili da bi sami sebe uverili u laž da mi njemu zapovedamo; ali ceo svet slavi i strepi od ovog prelaza.

POZIV NA LET

Milenijum ide, milenijum dolazi, prilika je povoljna da vatreni govornici drže govore o sudbini čovečanstva i da portparoli Božjeg gneva oglašavaju kraj sveta i opšti haos dok vreme nastavlja, ćuteći, svoj put ka večnosti i tajni.

Budimo iskreni, niko tome ne može da odoli: na jedan ovakav datum, proizvoljan kakav jeste, svako je u iskušenju da se zapita kakva će biti vremena koja dolaze. I niko ne zna kako će biti. Samo je jedno izvesno: u 21. veku, ako još uvek budemo ovde, svi mi ćemo biti ljudi prošlog veka i još gore, bićemo ljudi prošlog milenijuma.

Ali ako ne možemo da predvidimo ono što će biti, imamo bar pravo da zamišljamo ono što želimo da bude. 1948. i 1976. godine Ujedinjene nacije su objavile dugačke liste ljudskih prava; ali ogromna većina čovečanstva, jedino ima pravo da gleda, sluša i ćuti. Šta ako počnemo da vežbamo nikad proklamovano pravo da sanjamo? Šta ako na čas, malo poludimo? Hajde da upremo pogled dalje od ove bruke i sramote, da bi videli neki drugi mogući svet:

vazduh će biti očišćen od otrova koji neće više dolaziti od ljudskih strahova i ljudskih patnji; na ulicama će ležati automobili koje su pregazili psi;

automobil neće upravljati ljudima, niti će ih kompjuter programirati, niti će ih supermarket kupovati, niti će ih televizor gledati;

televizor neće više biti najvažniji član porodice i sa njim će se postupati kao sa peglom ili mašinom za pranje veša;

ljudi će raditi da bi živeli umesto da žive da bi radili;

uvešće se krivični zakoni za zločin gluposti koji izvršavaju oni koji žive da bi imali ili da bi pobeđivali umesto da žive da bi živeli onako kao što ptica peva ne znajući šta peva i onako kao što se dete igra ne znajući šta se igra;

ni u jednoj zemlji neće biti hapšeni mladići koji odbijaju da ispune vojnu obavezu, nego oni koji hoće da je ispune;

ekonomisti neće životni standard zvati potrošačkim standardom, niti će nazivati kvalitet života količinom stvari;

kuvari neće verovati da su jastozi oduševljeni kada ih kuvaju žive;

 istoričari neće verovati da su zemlje oduševljene kada ih porobljavaju; političari neće verovati da su siromašni oduševljeni kada jedu obećanja;

ozbiljnost neće više verovati da je vrlina i niko neće nikoga uzimati za ozbiljno ukoliko nije sposoban da se naruga sam sebi;

smrt i novac izgubiće svoje magične moći i ni silom ni milom, neće se nitkov pretvoriti u vrlog gospodina;

niko neće biti smatran herojem niti glupakom zato što radi ono što veruje da je pravedno umesto ono što mu najviše odgovara;

svet neće više ratovati protiv siromašnih nego protiv siromaštva i za vojnu industriju neće biti drugog leka nego da objavi bankrot;

hrana neće biti roba niti će komunikacija biti posao, zato što su hrana i komunikacija ljudska prava; niko neće umirati od gladi jer niko neće umirati od previše varenja;

sa decom beskućnicima neće se postupati kao da su đubre jer neće biti dece koja su beskućnici; sa decom bogatašima neće se postupati kao da su novac jer neće biti dece koja su bogata;

obrazovanje neće biti privilegija onih koji mogu da ga plate;

policija neće biti prokletstvo onih koji ne mogu da je kupe; pravda i sloboda, sijamske bliznakinje osuđene da žive razdvojene, ponovo će se spojiti, čvrsto priljubljene leđa uz leđa;

jedna žena, crnkinja, biće predsednica Brazila a druga žena, crnkinja, biće predsednica Sjedinjenih Američkih Država;

 jedna indijanka vladaće Gvatemalom a druga Peruom;

u Argentini, ludače sa Majskog trga biće primer mentalnog zdravlja jer su odbile da zaboravljaju u vremenima obavezne amnezije;

Sveta Majka Crkva popraviće štamparske greške na Mojsijevim tablicama, i šesta zapovest će naređivati da se slavi telo;

Crkva će, takođe, izdiktirati još jednu zapovest koju je je Bog zaboravio: „Voli prirodu čiji si deo.“; biće pošumljene svetske pustinje i pustinje duše;

očajnici će biti ozareni i izgubljeni će biti nađeni jer oni su pali u očaj od tolikog čekanja i izgubili su se od tolikog traženja;

bićemo zemljaci i savremenici svih onih koji su za pravdu i slobodu, gde god da su rođeni i kad god da su živeli, ne mareći ni malo za granice na mapi i u vremenu;

savršenost će i dalje biti dosadna privilegija bogova;

ali na ovom zapetljanom i sjebanom svetu, svaka noć će se živeti kao da je poslednja i svaki dan kao da je prvi.

Walt Whitman

Kad su čuvenog engleskog logičara i filozofa Alfreda Norta Vatheda (Alfred  North Whitehead) upitali da li postoji nešto originalno i specifično američko on je odgovorio samo jednom rečju:"Vitmen".
No to se dogodilo trideset godina nakon pesnikove smrti, a i originalnost nije osobina koja je ikada bila poricana u ovom slučaju. Ono što je poeziji Volta Vitmena (Walt Whitman, 1819-1892)nedostajalo, po mišljenju nekih od kritičara njegove збирке Vlati trave (Leavesoj Grass, 1855), bile su primese umetnosti. Tako, na primer, jedan londonski časopis te iste godine tvrdi da је "Volt Vitmen isto toliko upoznat s umetnošću koliko svinja s matematikom."
Šta je, dakle, sadržavala prva Vitmenova zbirka od dvanaest pesama, koja na koricama nije čak imala ni ime autora već samo njegovu sliku, da izazove ovakvu ocenu? Šta je omogućilo da se nešto što je smatrano bizarnim, barbarskim i neukim pretvori, po gotovo opštem mišljenju, u jedan od najviših uzleta američke poezije?

Iako je zbirka Vlati траве doživela od Vitmenove smrti osam izdanja kroz koje je rasla, proširivala se i menjala, osnovne osobine poezije, što se tiče forme kao i sadržaja, ostajale su iste i podjednako neobične, posebno za devetnaesti vek. Vitmen, naime, uvodi u poeziju slobodni stih koji ne sadrži ni rimu, ni fiksiran metar ni druga uobičajena versifikacijska sredstva. Ona su zamenjena kolokvijalnim tomom i stihovima nepravilne dužine, otvorenom formom koja pesnički ritam dobija iz nešematizovane smene naglašenih i nenaglašenih slogova, Vitmenov slobodni stih, iako ne originalan, jer se pojavljuje na engleskom jeziku već početkom 17. veka  u prevodu Biblije, jeste krajnje ostvarenje romantičarske zamisli organske forme, oblika koji treba da potiče iz samog dela I da izražava  njegovu posebnost.


Pesme o samom sebi

 ("Song of Myself")

Ja svetkujem samog sebe i pevam samog sebe,
a što ja sebi dopuštam morate i vi sebi dopustiti,

da bi se u dvadesetčetvrtoj strofi predstavio u natprirodnoj veličini:
Walt Whitman, taj kozmos, sin Manhattana,
nemirnjak, mesan, čulan, izjelac, ispilac i porodilac,
nisam sentimentalan, ne stojim povrh ljudi i žena ni
postrance od njih

i nisam više skroman nego neskroman.

Ko god ponižava drugog ponižava mene,
a što god se učini ili kaže, vraća se konačno k meni.

.............

Sam, daleko u planinskoj pustoši lovim lov,
lutam i čudim se vlastitoj lakoći i veselju,
tek kasno popodne tražim sigurno mesto za noćenje,
palim vatru i pečem tek ubijenu divljač,
a onda padam u san na hrpi lišća
sa mojim psom i puškom uza me.

............
Ti more! I tebi se ja predajem, ja pogađam šta ti
hoćeš,
opažam s obale tvoje iskrivljene prste koji pozivaju,
verujem da si odlučilo da se ne povučeš dok me ne
za nekoga hrabroga protivnika despota, smeloga buntovnika;
ali uviđam da ono što sam čuvao pripada vama kao i ma komu drugom.

............

Kuće i sobe su pune miomirisa, police su ispunjene mirisima,
ja sam udišem taj mirluh i poznajem ga i volim ga,
isparivanje bi me moglo također opiti, ali ja to ne dopuštam,
toga se čuvam.
Atmosfera nije miomiris, nema ukus ishlapljivanja, ona ne
govori njuhu,
ona je za moja usta zanavek; ja sam u nju zaljubljen.
Poći ću na hum uz šumu, svući se potpuno go,
ludujem za tim da dođem s njome u dodir.
Dim mog vlastitoga disanja, jeke, žubori, zujav šapat,
ljubavni koren, svileni konac, čvor stabla, loza, moje
disanje i udisanje, kucanje mog srca, prelaženje
krvi i zraka kroz moja pluća,
vonj zelenoga lišća i žutoga lišća, i obale i tamnih morskih
hridi, i sena u staji,
zvuk izušćenih reči koje je moj glas predao vrtlozima
vetra, nekoliko laganih celova, malo zagrljaja,
dohvatanje u naručaj,
igra sunca i sene na stablima, dok se gipke grančice tresu,
naslada samoće ili naslada gužve ulica ili uzduž polja i
pristranaka brda,
osećaj zdravlja, ćurlik u puno podne, pesma mene koji
se ustajem s kreveta i sačekujem sunce.
Jesi li smatrao da je 500 akra mnogo? Jesi li zemlju
smatrao prevelikom?
Jesi li se tako dugo mučio da se naučiš čitati?
Jesi li se tako uznio što prodireš u smisao pesama?
Ostani danas i noćas kod mene i ti ćeš posedovati poreklo
svih pesama, posedovaćeš dobro zemlje i sunca
(milioni drugih sunaca još preostaju),
odsada nećeš uzimati stvari iz druge ili iz treće ruke, niti
ćeš gledati kroz oči mrtvaca, niti ćeš se hraniti utvarama
iz knjiga, ni na moje oči ne smeš gledati, niti uzimati
stvari od mene, ti moraš osluškivati na sve strane i bistriti
ih iz sebe sama.
Vlati trave (pesma o meni, 2)


Sedim i gledam napolje

Sedim i gledam napolje na sve jade sveta
i na sva tištanja i sramotu,
Čujem tajne grčevite jecaje mladića što
sebe muče teskobom, skrušeni posle
počinjenih dela,
Vidim u prostom životu majku koju deca
njena zlostavljaju, pa umire zanemarena,
izmoždena, očajna,
Vidim ženu koju muž njen zlostavlja, vidim
nevernog zavodnika mladih žena,
Opažam rane od ljubomore i ljubavi
neuzvraćene, koje neko hoće da sakrije,
vidim te prizore na zemlji,
Vidim delovanje bitke, kuge, tiranije,
mučenike vidim i zatočenike,
Posmatram glad nasred mora, posmatram
mornare kako bacaju kocku, ko će biti
ubijen da održi živote ostalih,
Posmatram omalovažavanje i ponižavanje
radnika, siromaha, i Crnaca, i sličnih,
od strane oholih osoba;
Sve to – svu tu bedu i ropac beskrajni
vidim dok sedim i gledam napolje,
Vidim, čujem i ćutim.



Neustrašiv jesam


Jesam neustrašiv i lagodno u prirodi stojim
kao gospodar ili gospodarica svega, čvrsto osovijen usred nerazumnih stvari,
prožet životom kao one, strpljiv, prijemljiv i kao one nem.
Te nalazim da su moja zanimanja siromaštvo, slava, slaboće, zločini manje
važni nego sam mislio.
Ja prema Meksičkom zalivu ili u Mannahatti ili u Tennesseu ili daleko na
severu ili u unutrašnjosti,
rečanin ili zagorac ili bilo kakav ratar ovih država na obali ili s obale ili s
kanadskih jezera,
ja, gde god da provodio život; o da budem u ravnoteži pred slučajnostima;
da se mogu odupreti noći, olujama, gladi, smešnosti, nedaćama, porazima
onako kako to čine stabla i životinje.


Spoznaja


Tamo, kanio gledam, vidim da se pod natiskom nužde povlači i u se stiska svaki
uspeh i slava,
tamo satovi, meseci, godine – tamo poslovni promet, ugovori, ustanove, i sve
ono najmanje,
tamo svakodnevni život, govori, mete, politika, osobe, imanje;
tamo također i mi, ja s mojim vernim i udivljenim lišćem i pesmama,
poput oca koji ide svom ocu,
te uzima svoju decu sa sobom.


Čujem pesmu Amerike

Čujem pesmu Amerike, čujem raznolike himne.
Pesmu strojara: svaki peva svoju da bude sretna i jaka;
pesmu tesara, dok mjri svoju dasku ili gredu,
pesmu zidara, dok se sprema na rad ili ga ostavlja, prekida,
pesmu lađara o svojoj sreći na svojoj ljusci,
pesmu mornara na parnome čamcu, p
ostolar peva sedeći na svojoj klupi, klobučar s nogu,
pesmu drvodelca, pesmu orača na svom polasku ujutro, na podnevnom
odmoru ili na zalasku sunca,
prekrasno pevanje majke ili mlade žene za poslom, ili devojke pri pranju ili
šivanju;
svako peva o onome čim se on sam bavi isključivo;
po danu što pripada danu – a po noći društva momaka, krepko, prijateljski,
s otvorenim ustima pevaju svoje snažne melodične pesme.



Put u Indiju



Ali, dušo, veruj, davna namera ostaje, i ostvariće se.
Možda je upravo sada prispelo vreme za to.
Kad mora budu presećena sva (izgleda da se to i zbilo),
Kad veliki kapetani i inženjeri učine sve,
Posle vrsnih pronalazača, naučnika, hemičara, geologa, etnologa,
Konačno dolazi i pesnik koji je dostojan tog imena,
Dolazi sin Gospoda, pevajući svoje pesme.
Jer ne treba samo svoje postupke da opravdavate, o, putnici,
naučnici, pronalazači,
Nego treba smiriti već i ovo grozničavo dete,
Na svaku sklonost dobrodušno odgovoriti treba i tajnu treba reći,
Svaku razliku i provaliju treba već ukloniti, premostiti, povezati,
Ovu sasvim hladnu, ravnodušnu, nemu zemlju potpuno treba overiti,
Božansko trojstvo treba dovrhnuti i treba da ga overi pesnik,
istinski sin Boga,
(On tek istinski treba da preseče tesnace i da osvoji planine,
Da oplovi oko Rta Dobre Nade, kako bi postigao svoj cilj!)
Priroda i čovek više da se ne odvajaju, razdvajaju,
Istinski sin Boga konačno neka ih u jedno spoji.
Godina kojoj moja pesma otvara vrata!
Ti godino ostvarenih snova!
Godino braka kontinenata, podneblja i okeana!
(Ne venčava se samo venecijanski Dužd sa Jadranom.)
O, godino, u tebi vidim Zemljinu Kuglu u kojoj su predana mora i kopna,
Evropu priključenu Aziji i Africi, i sve njih Novom Svetu,
Države, mape igraju pred tobom noseći svečani venac,
Zaručnice i zaručnici, ruka u ruci!
Putuj, dušo, nazad ka drevnoj misli,
Ne samo kontinentima, morima: sopstvenoj svežini,
Nežnoj zrelosti semena cveta,
U postojbinu napupelih biblija.
Leti, dušo, slobodno, ja s tobom i ti sa mnom,
Započnimo da plovimo oko zemlje,
Njenog čoveka - i okret njegovog uma,
U drevni raj smisla,
Nazad, nazad ka rađanju mudrosti,bezazlenim slutnjama,
Ka lepoj zori svemira.
Više ne možemo čekati,
Ukrcajmo se na brod, o, dušo, i mi,
I srećno zaplovimo besputnim vodama,
Kako bismo oduševljeno leteli prema nepoznatom predelu,
Terani krilom vetra (ti ćeš se priviti uza me, a ja uza te, dušo)
Veselo pevajući pesmu našega Boga,
Gromku pesmu srecnog otkrića.
Kikoćući se, između mnoštva poljubaca
(Ostavi drugima ogovarane, jadikovane zbog grehova, grižu, ulagivanje.)
Dušo, dopadaš mi se i ja tebi.
I bolje od popova verujmo u našeg Boga,
Ali ne smemo da zadirkujemo misteriju Boga.


_______________________________________

*vidi zbirku
* Ne zatvarajte vrata preda mnom, gorde biblioteke


 ________________________________________


O KAPETANE! MOJ KAPETANE!


O kapetane! Moj kapetane! Strašna je plovidba svršila!
Pobedismo! Najgora oluja nije nam broda skršila,
Luka je blizu, zvona čujem, klicanje ljudi i trk,
Dok oči prate čvrsti naš brod, što pristaje smion i mrk!
Ali o srce! srce! Srce!
Na palubi je moj kapetan,
U svojoj rujnoj krvi leži,
Mrtav i ledan.
O kapetane! Moj kapetane! Ustaj! Čuj: zvona biju!
Ustaj! Za tebe trube ječe i zastave se viju,
Za tebe venci, cveće, i ljudi što se stiču
Na molo hrpimice. Slušaj! To tebi željno kliču.
O kapetane! Oče!
Ko u snu nekom gledam
U naručju mi ovde ležiš
Mrtav i ledan.
Usne su mu blede, mirne, kapetan samo ćuti,
Bezvoljno bilo mu stoji, ruke mi ne ćuti.
Usidrio se brod naš, dovršen naš je put,
S plovidbe strašne vratismo se, cilj je postignut.
Kliknite obale! Zvonite zvona!
A ja- setan i biedan
Palubom šetam, gde leži kapetan,
Mrtav i ledan.

Praško pivo ,

 

Prag je grad piva u ostalom kao i cela Česka Republika. Možda će nekome prvo pasti na pamet Masarik, Čapek, Vaclac Havel, Švejk, Smetana, Hašek, Praško proleće, Plišana revolucija, Kafka, Hrabal, Mezel. Pivo će uvek biti negde tu uz svakog od njih kao neizbežni deo lične i društvene istorije. Možda baš kao neophodno vezivo između lične slobode i društvene kohezije. Pojedincu koji stremi ličnom napredku i samoostvarenju, da olakša muke utapanja u gravitacionu silu društva a samom društvu jedan od kohezionih elemenata i katalizatora jer mnoge važne stvari su se desile ovde “uz pivo”, “sa pivom”, “u pivnici”, “posle par piva”,“kada smo krenuli na pivo”.

Negde sam pročitao da je Kafka svojpripovetku “Preobražaj” prvi put čitao u jednoj od praških pivnica. Čitao ju je naglas svojim prijateljima često prekidan burnim smehom i bukom sudaranja krigli prilikom nazdravljanja u čast velikog pisca i njegove pripovetke. Prekidao čitanje ne samo zbog smeha slušaoca već bi i sam morao zastati usled sopstvenog napada smeha. Pripovetka je zaista zabavna i puna humora ali ne zaboravimo da za dobru atmosferu prisutni su verovatno jednim delom nesumnjivo bili zahvalni i tečnosti boje ćilibara. Kafka u jednom od svojih poslednjih pisama iz bolničkog kreveta piše roditeljima: “Uzgred, tokom napada visokih temperatura uvek se setim kako smo otac i ja redovno pili pivo kada me je vodio na gradski bazen. ” Ostala je pivnica kao nemi svedok nečega što deluje kao nadrealistički san. Ali o pivnicama će mo kasnije. Bohumil Hrabal je svakodnevno posećivao jednu čuvenu (ako ne i najčuveniju pivnicu u Pragu).

I dan danas, kao i za nejgovog života, iznad mesta gde je stalno sedeo, stoji njegov portret. I nije on bio jedini. Mnogi slavni posetioci imaju svoje slike i specijalne krigle iz kojih su pili što deluje kao scena iz Bunjuelovih filmova. Zamislimo samo scenu gde nekoliko ljudi dolazi u pivnicu, sedaju svako na a svoje mesto gde im za par sekundi kelner donosi pivo. Kamera se polako udaljuje i iznad svake glave se pomalja crno bela forografija portreta svakog od njih. Hrabalovi roditelji su se upoznali u pivari Nymburk gde su i radili. U svim njegovim biografijama piše da je prve godine života proveo u pivari a on te dane opisuje u jednom od svojih romana.

 Vaclav Havel, dok je bio predsednik, obično bi državnike koji su dolazili u posetu vodio u neku od pivnica. Bio je poznat po svom nekonvencionalnom shvatanju diplomatskih protokola što je do ludila dovodilo ljude koji su se starali o bezbednosti diplomata i državnika. Naravno te pivnice su morale bit ispražnjene kao i njihova bliža okolina kako bi dva čoveka mogla popiti pivo. Havelu nisu trebali nikavi telohranitelji i verovatno je najviše želeo otići na pivo sam sa svojim gostom ali protokli o bezbednosti nisu to omogućavali. Na dan njegove sahrane mnogo građana česke republike je otišlo u svoju omiljenu kafanu i ispilo jedno pivo nazdravljajući bivšem predsedniku koji ih je tolko naučio o slobodi. Često je vodio goste u istu pivnicu u kojoj je Hrabal bio redovan gost. O tome kruži urbani mit da je pri poseti jednog američkog predsednika Hrabal odbio da napusti pivnicu. Ali o pivnicama će mo kasnije.

Bedrih Smetana je kao i Hrabal rođen u pivari. Kada kažem u pivari treba imati na umu da je to nekada bio kompleks koji se sastojao ne samo od dela gde se pivo proizvodilo ali i od zgrada gde su živeli zaposleni. Njegov otac je bio pivar. Mirisi i utisci detinjstva su se kasnije često pokazivali u njegovim delima kao u operi “Prodana nevesta“ gde se često pojavljuje pivo i kafana kao središno mesto događanja gde se sklapaju svi poslovi, pa i taj gde je deo trgovačke transkcije nevesta. Po njemu je pivo dar sa neba prepleten sa ljubalju i srećom kao i sa domovinom i narodom pa je kao takvo bilo deo njegove inspiracije.

Pivnice ili kafane o kojima ću reći par reči toče po meni najbolje svetlo pivo na svetu a to je Plzen (Pilsner Urquell). Mnogo restorana, kafana i barova prodaje ovo isto pivo ali nigde nije tako kvalitetno i dobro kao u ovih par koje ću nabrojati. Nije mi namera da rekalmiram ove kafane jer to njima nije ni potrebno već kao mali vodič za one koji dođu u Prag a žele probati dobro pivo. Naravno ove kafane nisu jedine u kojima se toči dobro pivo.

Siguran sam da postoji još mesta gde se može popiti pivo jednke kvalitete ali nisam imao prilike da ih posetim. U Češkoj republici ima ogroman broj vrsta piva a ovde je reč samo o jednoj vrsti. Nemam nikavu teoriju o tome kako prepoznati dobro pivo osim da se prepustim sopstvenim čulima i specifičnom osećanju dok zlatna tečnost curi niz grlo tako da na momenat pomislim kako provirirujem u tajne odaje bogova.

Kafana ili pivnica “Kod Zlatnog tigra” (“U Zlatého tygra”) se nalazi u samom centru Praga u staroj dvodspratnoj zgradi. Istorija kafane seže do početka devetnestog veka i bila je mesto gde su se okupljali mnogi intelektualci. Ovo je i kafana u kojoj je jedan od stalnih gostiju bio i Bohumil Hrabal koji je zapravo i njen simbol. Ako ste nekada bili u Pragu verovatno ste prošli ulicom u kojoj se nalazi jer ona vodi na Karlov most, koji je ne izbežna turistička destinacija. Niste je primetili jer spoljašnost pivnice je prilično ne napadna. Nećete ispred naći čoveka koji deli reklamne listiće i poziva vas unutra niti blještave svetleće reklame koje trebaju da vam privuku pažnju. Najveća reklama je pivo koje toči kao i jedini potreban opis ovog mesta. Mogao bi vam pisati o atmosferi ili o interijeru ali to je sve prilično ne bitno. Kada uđete i sednete (ukoliko budete imali sreće pa nađete slobodno mesto) kelner će vam bez reči doneti pivo kao i svako sledeće sve dok tamo sedite. Zatim će te podići kriglu osmotriti pivsku penu koja će vas podsetiti na čvrsto ulupani šlag pa će te se možda zapitati zašto vam kelner nije uz pivo doneo i nož kako bi se probili do božanske tečnosti. Nakon toga podićiće te kriglu u visini očiju i poledati kroz prozirnost zlatnog mora u kome plivaju muze. Kada završite sa ovim prineće te kriglu ustima i malo zastati da uživate u mirisu nakon čega će te popiti prvi gutljaj kada će se desti čudo sa već gore pomenutim tajnim odajama bogova. Ostanite u njima i nemojte žuriti popijte još koje u slavu Bahusa i ne zaboravite poručiti i čuveni pivni sir koji, kada se pomeša sa pivskom penom i nanese na hleb, čini da vas ovaj nestašni Bog ne obuzme potpuno.

Dođite u ovu pivnicu kada nikuda ne žurite; kada imate vremena da nakon zatvaranja laganim hodom prošetate po gradu i posmatrate iste ulice, mesec i zvezde koje su gledali Kafka, Havel, Smetana, Hrabal …; kada želite predahnuti u nekom kutku gde vreme ima drugačiji tok od onog svakodnevnog fasifikata života; kada želite sanjati otvorenih očiju; kada želite popiti pivo u ime slučajnosti kojoj dugujemo postojanje; kada želite zamisliti nad postojanjem i pritom računati svoje vreme minimalno četiri hiljade godina unazad; kada želite čuti Kafkin smeh dok čita svoju pripovetku i Hrabalov hrapavi glas koji odjekuje u svakom sudaru krigli; kada želite da vas voli onako kako nikada nije voleo(la); kada ste sretni …

Sledeće mesto sa izvrsnim plzenom se nalazi sa druge strane mosta takođe na ne upadljivom mestu i pomalo sakrivena i ako se nalazi preko puta parlamenta. Njeno ime je “ Kod Nilskog Konja ” (“U Hrocha”). I ovuda ste verovatno, ako ste bili u Pragu, prolazili ali sa još manje šanse da je primetite nego prethodnu kafanu. Kada uđete ovde nebojte se da ste spali sa tigra na nilskog konja jer pivo je ovde jednakog kvaliteta. Iznenadiće te sa sa malim prostorom kojim pivnica raspolaže ali popijte ovde pivo u predahu razgledanja Male strane. Biće te sigurno oduševljeni pivom i samim sobom jer do vas neće dopirati reči turističkog vodiča koje bi i onako ubrzo zaboravili. Jedino što će vam ostati u sećanju iz ovog dela grada je pivo koje ste popili i izgled male kafane koja nosi ime životinje koja potiče iz krajeva gde se pravilo prvo pivo.

Kada se ponovo vratite u centar a Kod Tigra je gužva onda pokušajte u pivnici “U Jelinku” koja na vas dolazak čeka još od svog osnivanja 1928. Ime je dobila po prezimenu porodice koja je otovrila pivnicu koja i danas postoji. Nedajte se smesti strahom da ste sa četvoronožaca spali na običnog dvonošca jer pivo ovde ne zaostaje za kvalitetom piva u prve dve pivnice. Prostor je mali i često je ovde gužva pa će te možda morati popiti za pultom gde se pivo toči.

Dovoljno je da proturite ruku između mora ljudi koji se stiskaju oko, zgrabite svoju kriglu i ostavite dovoljno sitnine za pivo. Tu vaša avantura neće završiti jer zbog gužve nećete imati gde da položite svoje pivo osim da držite iznad glave i povremeno spuštate da popijete gutljaj. Sve ove peripetije postaju isplative i beznačajne već sa prvim gutljajem.

Poslednje mesto koje ću nabrojati ovde zove se “ Kod Dzelata ” (“U Kata“). Mnogi se poznavaoci neće sa mnom složiti što pominjem ovo mesto uz prva tri ali pivo je ovde izvrsnog kvaliteta. Ovde je počekom sedamnetog veka ordinovao praški dzelat Jan Midlarž (Jan Mydlář) pa otud i ime pivnice. Nesretni Jan je zapravo bio doktor ali je spletom okolnosti postao dzelat. I ova pivnica je pomalo sakrivena i ako se nalazi u samom centru starog dela grada. Biće da su sve dobre stari pomalo sakrivene pa se treba potruditi kako bi ih pronašli. To je mesto gde najčešće idem već trinest ili četrnest godina. I sada dok pišem ovaj tekst sedim u ovde dovršavam prvu kriglu sa ovom rečenicom. Dugo sam razmišljao o prvom tekstu na blogu a onda sam sa prvi gutljajem čuo šapat muza iz piva i sve je bilo lako.

Blog Bob lebovski
Slobodan Vladuša,
   

 

Orhan Pamuk, Moja turska biblioteka

Jezgro moje biblioteke je biblioteka moga oca. Kada sam većinu svoga vremena, dok sam imao sedamnaest-osamnaest godina, počeo provoditi sâm, čitajući knjige, ja sam, koliko na knjige iz istanbulskih knjižara, navaljivao i na očeve knjige što su bile u dnevnome boravku. U  to vreme sam, ako bi mi se nakon čitanja svidele, knjige iz očeve biblioteke počeo odnositi i smeštati ih među knjige biblioteke u svojoj sobi. Zadovoljan što mu sin čita knjige, moga je oca veselilo to što sam pojedine njegove knjige uvrštavao u svoju biblioteku, a kada bi na mojim policama ugledao neku od svojih starih knjiga, on bi me zadirkivao:

''Ooo, i ova je knjiga prihvaćena od strane viših instanci!''
Kada sam, 1970. godine, imao osamnaest godina, ja sam, kao i svako tursko dete sklono knjigama, počeo pisati pesme. Na jednoj sam strani studirao arhitekturu i osećao da gubim zadovoljstvo u slikanju, a na drugoj strani sam, skrivajući se od sviju, kasno u noći pisao poeziju i pušio. U tom periodu sam pročitao sve knjige turske poezije što su se nalazile u biblioteci moga oca koji je u mladosti i sâm želeo da bude pesnik.
Voleo sam one sasvim tanke knjige izbledelih korica od pesnika koji su u istoriji turske poezije ušli pod imenom Prvi novi pesnici (1940 i 1950-ih) i Drugi novi pesnici ('60. i '70-ih godina) i što sam ih više čitao, sve više sam voleo da pišem  poeziju kao oni. Orhan Veli, Melih Dževdet i Oktay Rifat, koji su u modernu tursku poeziju uneli jezik ljudi sa ulice, njihovu dosetljivost i koji su zanemarivali formalističke prononsiranosti zvaničnoga jezika što potiče iz jednog autoritarnoga sveta, spominjani su i kao grupa pod imenom ''Čudaci'', što je bio naziv njihove prve knjige poezije koju su zajedno objavili. Ponekad bi iz svoje biblioteke moj otac uzimao prva izdanja knjiga ovih pesnika, te bi, u nekakvom maniru što bi u nama budio osećaj da je književnost jedna od najveličanstvenijih strana života, visokim tonom pročitao nekoliko zabavnih i šaljivih pesama, koje su nam popravljale raspoloženje i činile sretnim.

Što se pak tiče Druge nove poezije, nastavka tog reformističkog trenda, ona bi me - svojim slikarskim, ekspresionističkim poetskim buntom, koji bi na mestima bivao dadaistički, nadrealistički; koji bi ponekad dosezao i do svojevrsnog nalickanog meteža – uzbuđivao. Čitajući ove pesnike (Džemal Sureja, Turgut Uyar, Ilhan Berk) koji su danas već svi mrtvi i koji su, ponekad na jedan veoma čudnovat način, i neshvatljivi i teški, a isto tako i impresivni, ja bih se osećao poput nekog toliko prostodušnog da, gledajući u kakvu ''apstraktnu'' sliku, pomisli kako i sâm može naslikati takvo nešto. Poput slikara koji, gledajući u nekakvu sliku, misli kako se razume u dobro slikarstvo ili kako ono nastaje, i koji poželi da odmah odjuri u svoj atelje i slika, ja bih poželeo da pišem  poeziju, što sam zapravo i činio: sedao bih za sto i pisao.

            Zbog toga što je - mimo ovih pesnika - izveštačena i što je njen jezik poprilično daleko od svakodnevnoga života, turska poezija me, izuzev retko iznimnih pesama i stihova, prvenstveno nije zanimala kao poezija, već kao svojevrsno intelektualno pitanje. Kako je i šta je lokalni pesnik trebao spašavati od tradicije, koja se ruši i nestaje pod ogromnim uticajem Europe, europeizacije i modernizma? Kako smo u modernoj pesmi mogli primeniti književne igre diwanske poezije koju je, pod uticajem iranske književnosti, stvorila osmanska elita, lepote te poezije koju nove generacije uspevaju da razumeju jedino uz pomoć rečnika i tumača? Ova pitanja, što se veoma učestalo formuliraju sintagmom ''iskorištavanje tradicije'', dugi niz godina zaokupljao je i moju generaciju, isto onoliko koliko je zamajavao i generaciju pisaca  pre mene. Zahvaljujući snažnoj osmanskoj poeziji, koja je uspela da odoli zapadnjačkom uticaju, i njenoj višestogodišnjoj  tradiciji, kroz poeziju su se lakše i jednostavnije raspravljalo o književnim i filozofskim pitanjima. A nepostojanje tradicije proze i romana, dovodilo je do toga da se - opsednuti književnim i formalističkim lokalizmom - mi, romanopisci, okrećemo ka poeziji. Kada sam početkom '70-ih godina - nakon što se u kratkome roku u meni razbuktala i ugasila strast i euforija za poezijom – odlučio da postanem romanopisac, poezija je u Turskoj izgledala kao istinska književnost, a roman kao nešto manje vredno i manje popularno. Neće, pak, biti pogrešna konstatacija da je u poslednjih trideset godina poezija izgubila svoj značaj, a da je roman postao nešto čemu se pridaje veći značaj. Književna publika i knjižna se industrija u tom periodu obogatila i razvila jednom zbunjujućom brzinom.

            Kada sam ja odlučio postati piscem , dominantno književno poimanje i u poeziji, a i u romanu, nije bilo zasnovano samo na individualnome izražavanju samoga sebe, svoga duha i osobenosti, već se važnost pridavala i tome da pisac - koji deluje u svojoj zajednici, društvu, svojoj ekipi - dâ doprinos nekoj socijalnoj utopiji, nekoj iluziji (kao što je modernizam, socijalizam, islamizam, nacionalizam, sekularni republikanizam). Zbog toga, stimulans okorištavanja istorijom, tradicijom, kreativnim  piscima nikada nije predstavljao nekakav individualni književni problem koji bi im koristio za iznalaženje najpodesnije književne forme, nosioca onoga što oni žele reći, već je, namesto toga, taj stimulans poprimio oblik jednog dela uobrazilje da se, zajedno sa državom, u budućnosti izgradi jedno sretno i skladno društvo, pa čak i nacija. Ponekad mislim da je - bila ona prosvetiteljska i sekularno republikanska, bila jednakopravna socijalistička – modernizatorska optimistička književnost propustila duh onoga što se u poslednjem veku dešavalo na ulicama i domovima Istanbula, jer je ona preterano bila usmerena ka budućnosti. Činilo mi se da nam život koji proživljavamo verodostojnije iznose pisci poput Tanpinara, Abdulhak Šinazi Hisara, što tuguju zbog gubitka stare kulture; pisci poput Ahmeta Rasima, Saita Faika i Aziza Nesina, koji bez predrasuda vole životnost i poeziju istanbulskih ulica, a ne pisci strastveno zaokupljeni pitanjem kako Turskoj pronaći put jedne svetle budućnosti.

            Ne samo turska književnost, već i sve književnosti izvan Zapada su - nakon što je otpočeo trend europeizacije i modernizma – bile zaokupljene istim temeljnim problemom: nužnost da sa uobraziljama budućnosti i postojećim bojama zamišljaju nekog novog čoveka i zemlju i da u istom trenutku prigrle užitak življenja u postojećem tradicionalnom svetu. To što su se pisci koji zamišljaju nekakvu radikalnu budućnost u većini slučajeva upuštali u političke kavge, u borbu za vlast i što su bili zatvarani, njihov glas i opažanja postajali su kruti i ispunjeni bolom.

U biblioteci moga oca bile su i prve knjige Nazima Hikmeta, koje su objavljene '30-ih godina, pre no što je pesnik osuđen na zatvorsku kaznu. Koliko god sam bivao pod utiskom optimističkog prizvuka te poezije koja veruje u nekakvu razjarenu, sretnu budućnost ispunjenu nadom i formalističke reforme koje dopiru od ruskih futurista, ja bih, isto tako, padao pod utisak patnji koje je pesnik preživljavao, dana koje je provodio po zatvorima, robijaških života koje su u svojim memoarima i pismima opisivali realistički romansijeri poput Orhana Kemala i Kemala Tahira, koji su sa njim ležali u istome zatvoru. Memoari turskih intelektualaca i novinara osuđenih na izdržavanje zatvorske kazne, romani i pripovetke čija se radnja odvija u zatvoru, čine jednu posebnu biblioteku. Jedno vreme sam toliko puno čitao zatvorsku književnost da sam svakodnevni život po zatvorskim ćelijama, pravila meni omiljenog zatvorskog žargona, kabadahiluka i siledžijstva naučio koliko i neki osuđenih koji je ležao u zatvoru.  Pisanje mi je tih godina izgledalo kao život u kome policajci stalno čekaju pred vratima, gde su ljudi na ulicama praćeni od strane civilne policije, u kome se telefoni prisluškuju, ne daju pasoši i u kome se dirljiva pisma i pesme voljenima pišu iz zatvora. Uopšte nisam žudeo za tim, iz knjiga naučenim, životom, ali mi se činio romantičnim. Kada sam, trideset godina posle, na sopstvenoj koži osetio delić sličnih nevolja, ja sam se tešio razmišljajući o tome kako je moje stanje neuporedivo lakše od onoga što su preživljavali  pisci, a što je opisano u ovim knjigama koje sam – sa razumljivom prestravljenošću i čudnom romantikom - čitao u mladosti.

            Nažalost, veoma malo sam izgubio od onog prosvetiteljskog i utilitarističkog stava po kome su knjige nešto što nas priprema za život. Možda stoga što je to   život pisca u Turskoj stalno potvrđivao. A mnogo više stoga što u Turskoj u to vreme uopšte nisu postojale velike biblioteke u kojima biste s lakoćom mogli doći do svake tražene knjige. U pozadini uobrazilje borgesovske biblioteke – u kojoj je svaka knjiga poprimila svojevrsno misteriozno odličje i koja se zbog toga obavila oreolom jedne metafizičke bezgraničnosti i jednom, sa kompleksnošću sveta skladnom, poetičnošću – nalaze se velike biblioteke sa toliko mnogo knjiga da ih je nemoguće prebrojati i pročitati. Borges je bio direktor jedne takve biblioteke u Buenos Airesu. Ali, jedna takva, za znatiželjne otvorena, biblioteka u mojoj mladosti uopšte nije postojala u Istanbulu, u Turskoj. A knjige na stranim jezicima niste mogli naći ni u jednoj biblioteci. Ako sam već bio neko ko je žudio da sve sazna, da bude obrazovan i dubok; ako sam se želio osloboditi od zagušljivih granica koje se brane zajednicama nacionalne književnosti, prijateljstvom, književnom diplomacijom i zabranama, onda sam sâm morao podići svoju veliku biblioteku.

            Da bih oformio biblioteku koja bi sadržavala sve bitne, korisne knjige vredne pažnje, kupovina knjiga bilo je, posle pisanja, moje najbitnije zanimanje u periodu između 1970. i 1990. godine. Otac mi je davao dobar džeparac. Od svoje osamnaeste godine sam stekao naviku da jednom sedmično odem do Sahaflar čaršije na Bejazitu. Sate i dane sam provodio na tim mestima što su se teško zagrijavala električnim grejalicama, koja su bila prenatrpana kulama nerazvrstanih knjiga i gde su svi – od prodavača do vlasnika dućana, od slučajnih posetitelja do radoznalih tragača za knjigom - izgledali veoma siromašni. Ulazio bih u neki od dućana gde se prodaju polovne knjige; pretraživao bih svaku policu i svaku knjigu, odvajao bih, recimo, jednu istorijsku knjigu koja govori o odnosima Osmanske države i Švedske u XVIII veku, dnevnik glavnog lekara bolnice za mentalne bolesnike u Bakirkoju, beleške nekog novinara koji je bio svedok jednog neuspelog vojnog udara, monografiju o Osmanskim građevinama u Makedoniji, turski izbor iz dnevnika jednog nemačkoga turiste koji je u XVII veku posetio Istanbul, razmišljanja nekog profesora sa Medicinskoga fakulteta Čapa o maniko-depresivnim devijacijama i šizofrenim sklonostima, na savremeni turski preveden i komentiran Diwan nekog Osmanskoga pesnika koga se više niko ne seća ili propagandna brošura sa crno-belim fotografijama koja govori o putevima, zgradama i parkovima što su 1940-ih godina izgrađeni od strane Istanbulskoga valiluka, pogađao se sa prodavačem i kupovao. U samom početku sam skupljao sve klasike svetske i turske književnosti (za tursku književnost bi bilo bolje reći ''važne knjige''. Za ostale knjige sam mislio kako ću ih, poput klasika, jednog dana sigurno pročitati. Ali, čak i moja majka, koja me prekoravala zbog prekomernoga čitanja, uviđala je da više kupujem knjige nego što ih čitam: ''Bar ovaj put nemoj kupovati nove knjige pre no što pročitaš ove što si već uzeo!'', govorila bi mrzovoljno.
Knjige nisam uzimao kao kakav kolekcionar, već kao neko ko, čitajući sve što mu dođe pod ruku, uspaničeno što pre želi shvatiti smisao sveta i doći do odgovora na pitanje zašto je Turska toliko siromašna i u tolikim problemima. Svojim prijateljima što su me, spočetka mojih dvadesetih godina, posećivali u kući gde sam živio sa roditeljima, ja nisam upevao dati ubedljiv odgovor kada bi me pitali zašto kupujem te knjige što su velikom brzinom punile sobe. Jesam li toliko bio znatiželjan da bih od početka do kraja pročitao motive kuća u Gumušhane bajkama; pozadinu Čerkez Ethemove pobune protiv Ataturka; dokumente političkih ubistava Perioda ustavnosti ; priču o kakotoa papagaju, koju je, na zahtev sultana, Abdulhamidov ambasador u Londonu kupio i iz Engleske poslao u Tursku; primere ljubavnih pisama za stidljive; historiju ulaska marsejskoga crepa u Tursku; politički dnevnik doktora koji je u Turskoj otvorio prvu bolnicu za lečenje od tuberkuloze; istoriju zapadne umetnosti od 150 stranica napisanu 1930-ih godina; beleške za nastavu komesara koji pitomce na policijskoj akademiji uče metodama borbe protiv sitnih uličnih protuzakonitosti poput džeparenja, podvala, psovki; memoari bivšeg predsednika države od šest tomova, koje je napunio dokumentima; studiju o uticaju morala Osmanskog esnafa na mala moderna preduzeća;  istoriju i tajne Džerrahijskoga tarikata i rodoslovno stablo njihovih šejhova; Pariski dnevnik 1930-ih godina nekog slikara koga su svi zaboravili; smicalice koje su pravili trgovci kako bi povećali cenu lešnjaka; 500 stranice oštre kritike koju je neki turski marksistički pokret sovjetske orijentacije uputio na račun istog pokreta kineske i albanske orijentacije; promene grada Eregli nakon podizanja čeličane i železare; knjigu za decu 100 poznatih turaka; priču o požaru na Aksaraju; izbor kolumni koje je između dva rata pisao novinar koji je od pre trideset godina postao sasvim zaboravljen; na dvesto stranica uguranu dvehiljadegodišnju istoriju nekog gradića iz srednje Anadolije, koga na karti ne bih uspeo pronaći u jednom potezu; tvrdnje penzionisanoga nastavnika koji je, čitajući turske novine, pronašao ubicu Kennedyja, iako nije znao engleski?

Ta pitanja, kao i pitanje: ''Gospodine Orhane, jeste li pročitali sve knjige iz Vaše biblioteke?'', sa kojim sam se mnogo puta susretao narednih godina, ja nisam potcenjivao:

''Da'', odgovarao bih, ''ako ih i nisam sve pročitao, jednoga dana će nečemu koristiti.''

            Kao što se dā shvatiti i iz tog odgovora koji sam davao sasvim ozbiljno, moj odnos prema knjigama u mladosti bio je ograničen pozitivističkim stavom jednog neizlečivog optimiste, koji misli da će svojim znanjem moći dominirati celim svetom. Ta znanja sam jednoga dana mogao upotrebiti u nekom svome romanu. U sebi sam nosio nešto od nepokolebljive odlučnosti autodidaktičkog junaka što je od A do Ž čitao sve knjige iz biblioteke jednog grada koji je Jean Paul Sartre opisao u Mučnini; nešto od Petera Kleina, junaka Elias Canettijevog Iskupljenja, koji se – poput kakvog vojnika što se ponosi svojom vojskom – ponosio svojim knjigama i iz njih crpeo snagu. Ideja borgesovske biblioteke za mene nije bila neka metafizička uobrazilja što aludira na neograničenost sveta; bila je to upravo biblioteka koju sam, jednom po jednom, knjigama oformio u svojoj kući, u Istanbulu.

            Odmah bih uzimao knjigu o pravnim osnovama poljoprivredne ekonomije u Osmanskoj imperiji XV i XVI veku. Čitajući o tome kako se oporezivala tigrova koža, iz te knjige sam saznao da su u to vreme tigrovi lunjali Anadolijom. Iz teških tomova pisama - koje je iz prognanstva pisao pesnik Namik Kemal (turski Victor Hugo!), borac iz XIX veka, patriota, romantik i pedagog – saznao sam da je nezaobilazni junak školskih udžbenika i nepristojnih učeničkih viceva, ovaj naš legendarni pesnik zapravo prostak poganog jezika. Ugledavši u knjižari, bez razmišljanja bih uzimao zabavne političke memoare jednog bivšeg parlamentarca što je osuđen na izdržavanje zatvorske kazne; knjigu agenta osiguranja u kojoj opisivao najzanimljivije slučajeve požara i saobraćajne nesreće sa kojima se susretao u toku svoje karijere; sećanja jednog diplomate, snoba sa čijom sam kćerkom išao u isti razred. Što sam više bivao prisan sa knjigama, sve više sam propuštao još jedan dio života, a što sam više postajao svestan toga, ja sam još više kupovao knjige, baš kao da sam se tako svetio odbeglome životu. Sada, nakon toliko godina shvatam kako sam provodio veoma sretne sate družeći se sa prodavačima što su me u hladnim knjižarama častili čajem i čačkajući po podnožjima kula od prašnjavih i starih knjiga.
Nakon što sam gotovo deset godina proveo čeprkajući po starim istanbulskim knjižarama u Sahaflar čaršiji, krajem 1970-ih godina sam zaključio kako sam video i preko ruku preturio sve knjige koje su od uspostavljanja Republike do tada objavljene na latinici. Ponekad sam računao da je u periodu od pedeset godina, nakon 1928. kada je, na zahtev Ataturka, cela jedna nacija sa arapskoga prešla na latinsko pismo, na turskome jeziku objavljeno najviše pedeset hiljada knjiga. Ta cifra je 2008. godine iznosila tek nešto više od sto hiljada. Možda je, pak, skupljanje svih tih knjiga u sopstvenoj kući bio plan koji se skrivao u pozadini moje strasti kupovine knjiga... Ali, knjige sam, u većini slučajeva, skupljao ponesen impulsom koji bi u tom trenutku navirao iz mene. A to moje kupovanje knjiga jednu po jednu imalo je nečega u sebi što je ličilo na zidanje kuće, kamen po kamen.

            Početkom 1980-ih godina sam, ne samo u antikvarnicama, već i u svim poznatijim velikim istanbulskim knjižarama susretao i druge nalik meni. Govorim o onima što su u pet-šest popodne svraćali u knjižaru, pitali trgovca: ''Šta danas ima novo?'' i što su, jednu po jednu, prelistavali nove knjige koje su toga dana došle u dućan. Taj broj se danas, 2008. godine, utrostručio, ali 1980-ih u Turskoj se godišnje u proseku izdavalo oko tri hiljade knjiga. Gotovo polovina tih knjiga čiju sam veliku većinu uspio videti bili su prevodi. Zbog toga što se iz inostranstva nije uvozilo previše knjiga, iz tih traljavih prevoda čija je većina načinjena nabrzinu, ja sam se nastojao upoznati sa dešavanjima u svetskoj književnosti.
Veliki historijski tomovi studija o korenima turske ''zaostalosti'', siromaštvu, političkim i socijalnim krizama bili su zvezde knjižara 1970-ih godina. Za razliku od starih Osmanskih historija, koje se svakodnevno, novim fontovima pripremaju za doštampavanje i koje sam sve kupio, ove, srditim jezikom ispisane, pretenciozne, moderne historije nas preterano ne okrivljuju za katastrofe koje su nas zadesile; oni ističu kako su ili strane sile, ili nekolicina zlih i pokvarenih ljudi među nama razlozi ''naše zaostalosti'', bede i naše neobrazovanosti i možda su zbog toga veoma omiljene i mnogo čitaju. Bez ikakvoga razmišljanja bih kupovao memoare, romane, istorijske knjige koje dokazuju da se neka misterija, zavera, nekakve igre međunarodnih sila kriju u ''pozadini'' niza vojnih udara što su se desile u skoroj prošlosti, političkih pokreta, vojnih poraza u periodu pada Osmanske imperije i nepresušnih političkih ubistava. Kupovao sam istorije gradova napisane od strane penzionisanih nastavnika, koje su objavljivali sami pisci ili opštine, sećanja doktora idealista, inžinjera, poreskih službenika, diplomata i političara, životne priče filmskih zvezda, knjige o šejhovima i tarikatima, sveske u kojima su se razotkrivala prava lica masona i njihova imena, sve knjige koje su sadržavale malo humora, malo života, malo realnosti ili, ako ništa više, malo Turske.

            U detinjstvu sam veoma rado čitao knjige o Ataturku, koje su pisali njegovi prijatelji ili ljudi iz bliskoga okruženja. Za razliku od ovih knjiga što su ih napisali ljudi koji su poznavali i doista voleli Ataturka, uobrazilja Ataturka se – zbog zabrana koje su onemogućavale da vidimo njegove ljudske strane i da pišemo o njima – pretvorila se u uobrazilju nekog autoritativnoga, superiornoga čoveka; njegovo se ugledno ime u većini slučajeva koristilo na loš način, da bi se ozakonila politička presija i zabrane. Zbog zabrana koje su danas na snazi u Turskoj, sasvim je nemoguće da se u nekom romanu Ataturk spominje kao nekakav normalan čovek, ili da se napiše njegova uverljiva biografija a da se pri tome ne nađete na sudu. Ali, unatoč tome, svake godine se o njemu napišu stotine knjiga. To možda stoga što, poput knjiga koje tematiziraju islam, zabrane uproštavaju teška i složena pitanja i piscima osiguravaju niz lagodnosti.

            Sredinom 1970-ih godina, kada sam napustio snove da postanem slikar i arhitekta i kada sam odlučio postati romanopisac, u Turskoj se godišnje objavljivalo 40-50 romana. Sve sam ih video, a, ubeđen da će jednog dana nečemu koristiti, većinu sam kupio, te malo prelistao ne toliko zbog njihove književne vrednosti, koliko zbog detalja iz seljačkoga života, prizora ljudi iz provincije i skica života iz Istanbula i Turske. Poznati kritičar 1950-ih godina, Nurullah Atač - koji je, sa jedne strane, na sav glas zastupao ideju po kojoj mi, u svim sferama, trebamo oponašati zapadnu civilizaciju, a osobito francusku kulturu, a koji se, sa druge strane, nije mogao odupreti ismevanju gluposti koje su, oponašajući Francuze, pravili pisci slabog obrazovanja – pisao je kako čovek u jednoj zemlji kao što je naša ponekad treba kupovati objavljene knjige samo zato da bi podržao svoga pisca i njegovog izdavača. Držao sam se ovog njegovog saveta.

            Prelistavajući i čitajući ove knjige, osećao sam i zadovoljstvo pripadanja jednoj kulturi, jednoj  istoriji, ali sam, isto tako, bivao i sretan, razmišljajući o knjigama koje ću nekada pisati. Ponekad bi me, pak, lagano obuzimala nekakva seta, nekakav opasan pesimizam. Čitajući neku knjigu, pažnju mi znaju odvlačiti učestale štamparske greške, te piščeva i izdavačeva nesmotrenost; a neka druga knjiga me rastuži, jer se – zbog piščeve žurbe, srdžbe ili zbunjenosti -  ubija neka tema kojoj se može pristupiti na dosta pametniji i daleko bogatiji način. A, inače, i tema bi mi se činila pomalo apsurdna i žalosna... Osetio bih tugu i stoga što su ove besmislene i bezvredne knjige bile veoma omiljene ili što se uopće nije primetila ta zanimljiva i očaravajuća knjiga...
Sve ove emocije u meni bi budile jedno veće, dublje nespokojstvo i onaj mukotrpni oblak sumnje - sa kojim se tokom celoga života bore svi obrazovani iz zemalja izvan Zapada – počinje lagano narastati i zgušnjavati se u mojoj glavi: zašto može biti bitno to što se zna da su u XV i XVI veku Anadolijom tumarali tigrovi? Ili, šta znači to što se zna da je indijska književnost imala uticaja na poeziju Asafa Haleta Čelebija, pesnika, kojeg jedva poznaje čak i turski čitatelj? Nije mi se činilo bitnim ni znati da se turska tajna služba krije u pozadini dešavanja 6. i 7. septembra 1955. godine kada su banditi i pljačkaši u Istanbulu popljačkali kuće i dućane židovske i pravoslavne manjine i poubijali njihove sveštenike, koliko ni to da su Englezi bili ti koji nisu želeli da celi Cipar pripadne Grcima; kao ni čitati ono što je prilikom krstarenja Bosforom Ataturk pričao sa irankim šahom. Osetio bih prazninu nastojanja onih što su o tim temama pisali studije, romane i historije. Ja sam – poput historičara Faruka, junaka mog drugog romana, Tiha kuća, koji je u Osmanskoj arhivi iščitavao stogodišnje dokumente, koji je, ne zaboravljajući nijednu, u glavi nosio sve činjenice, ali koji nije uspevao da uspostavi bilo kakvu vezu među njima – u trenucima pesimizma počinjao osećati zabrinutost za ''značaj'' detalja cele jedne  istorije, kulture, jezika, koje sam uspešno čuvao u svojoj biblioteci. Zašto bi danas bilo bitno ko je izazvao veliki požar u Izmiru? Činilo mi se kao da jedino četiri-pet osoba poput mene zanimaju razlozi u pozadini ustanka 27. maja ili osnivanja Demokratske partije nakon Drugog svetskog rata. Da li je to stoga što je turska kultura bila previše politička? Ili, stoga što se život zemlje u većini slučajeva tumači politikom? Ili, pak, zbog toga što je osećaj provincijalizma, bivanja daleko od centra, u očima čoveka umanjila vrednost sopstvene nacionalne biblioteke?

Činjenica da fakti iz knjiga, kojima sam željno ispunio sobe svoje kuće, za ostale narode, za ostatak sveta nisu bitni onoliko koliko bih to ja želeo, uvek mi je, uporedo sa osećajem praznine i beskorisnosti, narušavala spokoj. Iako me je dvadesetih godina povremeno uznemiravala činjenica da je moj svet toliko udaljen od centra sveta, taj osećaj nije bio prepreka da neizmerno volim svoju biblioteku. Kada sam tridesetih godina prvi put otišao u Ameriku i suočio se sa bogatstvom drugih biblioteka i svetske kulture, osetio sam bol videvši kako se u svetu veoma malo zna o turskoj kulturi i biblioteci. Ovaj bol mi je, kao romanopiscu, u isto vreme, bio i svojevrsno upozorenje koje mi je savetovalo da ''dublje'' gledam na život i svoju biblioteku, da bolje uvidim razlike između kratkotrajnih i temeljnih dimenzija kulture i moje biblioteke.

            U romanu Javašluk Milana Kundere postoji jedna junak, Čeh, koji na jednom međunarodnom sastanku, kad god uhvati priliku, svoje izlaganje započinje rečima ''u mojoj zemlji'' i koji je zbog toga komičan. Zbog toga što nije mogao razmišljati ni o čemu drugome osim o svojoj zemlji i zbog toga što nije uspevao uočiti vezu između sopstvene ljudskosti i celoga čovečanstva, ovaj junak se opravdano nipodaštava. Ali, dok sam čitao Javašluk, ja se nisam poistovetio sa onima koji su nipodaštavali onoga što kaže ''u mojoj zemlji'', već sa tim komičnim junakom. Ne da bih bio poput tog komičnog junaka, već da ne bih bio. Godina 1980-ih shvatio sam da ću – kažem li to rečima junaka Crne knjige - ''uspeti biti ono što jesam'' jedino ukoliko se poistovetim i shvatim osobu koju je – zbog onoga što je učinio kako bi se rešio provincijalizma i utučenosti – Naipaul oslovio sa ''falsifikovani čovek'', a nikako nipodaštavanjem njegove bede.
Oponašati Zapad, kako je to – zbog toga što Turci nikada u svojoj istoriji nisu bili kolonizirani od strane Zapada – od nas tražio Ataturk, postalo je jedan značajan deo modernog  turskog identiteta i nije to nešto ponižavajuće, žalosno, kako su na to aludirali Kundera, Naipaul ili Edward Said. Ono, pak, na što turskim čitateljima ukazuje simpatična komičnost gospodina Efruza, najomiljenijeg – ili najomraženijeg – junaka turske književnosti, koji je stvoren da kritizira težnju europeizacije i karakterizira je kao ''snobizam, pomodarstvo'', nije neodoljivo bogatstvo turske biblioteke, već samo to što je polemičar, koji je povremeno verovao i u krvni rasizam, nacionalistički pripovedač Omer Seyfettin (1884-1920), europeizaciju doživljavao kao pokret više klase koji je odvojen od naroda.
Ja se, u kontekstu ovih pitanja, osećam bliskim Dostojevskom, koji se srdio na ruske intelektualce, jer su bolje poznavali Europu, nego Rusiju. Međutim, preterano i ne opravdavam ovu srdžbu Dostojevskog koja ga je dovela dotle da mrzi Turgenjeva. Jer, iz ličnog iskustva znam da se u pozadini Dostojevskog tako entuzijastičkog preuzimanja obaveze branjenja ruske kulture, pravoslavnog misticizma, (da kažemo ruske biblioteke?) nalazi emotivna reakcija koju je osećao ne samo prema Zapadnjacima, već i prema ruskim intelektualcima zbog njihovog nepoznavanja ove kulture.
U ovih trideset i pet godina, koliko se bavim pisanjem romana, naučio sam da čak ni najapsurdnije, najprovincijalnije, najnevremenije, od epoha i mode najudaljenije, najgluplje, najpogrešnije i najčudnije knjige moje turske biblioteke ne doživim smešnim i da ih ne zabacim u neki zapećak. Ali, tajna moga uspeha da zavolim te knjige nije bila u njihovom iščitavanju na način kako su to želeli njihovi pisci... Bilo je to čitanje ovih čudnih, nepovezanih, a na mestima i zbunjujuće lepih knjiga, uz nastojanje da se sâm stavim na mesto njihovih pisaca. Način da se oslobodi provincijalizma nije bio beg iz provincije, već krajnje poistovećivanje sa tim osećajem. Tako sam naučio i da podrobnije uđem u svoju biblioteku koja je postajala sve veća i veća, a i da uspostavim distancu između sebe i nje. Na taj način sam, nakon svoje  četrdesete , shvatio da je najjači razlog moje ljubavi prema biblioteci bio taj što je nisu poznavali ni Zapadnjaci, a niti Turci.
Sada mi, pak, govore: ''Dobili ste Nobelovu nagradu, a ovo je godina Turske na Sajmu knjiga u Frankfurtu. Možete li nam predstaviti Vašu tursku biblioteku?'' Spreman sam to uraditi; spreman sam pokrenuti ljubav prema turskoj biblioteci, ali se bojim da ću pri tome izgubiti svoju ljubav prema njoj...