Francesco Petrarka

Francesco Petrarca
(1304-1374)

Najveći i najuticajniji autor Ijubavne psihološke lirike, začetnik humanizma, vesnik romantičkog indivldualizma, prauzor intelektualca goleme obrazovanosti, preteča modeme osećajnosti, Petrarca je u osvit renesanse otvorio put evropskoj književnoj kulturi, i klasičnom savršenošću stihova i Ijudski iskonskom tematikom.
Rođen je u Arezzu pošto mu je iz Firence bio prognan otac, koji će, kao notar, nakon nekoliko godina odseliti u provansalski Avignon, sedište papinske kurije. Nakon studija prava s bratom Gherardom u Bologni i studentskog života punog razuzdanostl, zabave, Ijubavi, u Avignonu se ubrzo pročuo kao istančan pesnik, miljenik moćnika. Blagosiljanog i opevanog 1327. u Crkvi sv. Klare zauvek ga je obuzela ljubavna strast prema lepoj gospi, koju je ovekovečio kao Lauru, nadahniteljicu, mit, simbol pesničke slave (laurus, lovor), neispunjivu žudnju i uzrok unutrašnjeg razdora tokom više od 30 godina. Introvertirani pesnik, bez danteovske volje, jednako snažno usmeren k nebu koliko i vezan, za zemlju, ljubeći stvorenje zaboravljao je stvoritelja, još okovan kršćanskom stegom a već humanist slobodnih vidika. Utočište je tražio u samoći Vaucluse pokraj vrutka Sorge, u putovanjima Evropom, u otkrivanju antičkih spisa, u knjigama i radu na latinskim delima. Taština i evropski ugled zrcale se u lovorovu vencu slave kojim ga je 1341. u Napulju okrunio Robert Anžujski. Zaređenje Gherardovo 1343. povećava pesnikovu duboku moralnu krizu, naglašava protuslovlja i nemire. Udaljivši se od moćnih rimskih prijatelja obitelji Colonna, podržava pobunu narodnog tribuna Cole di Rienza, potaknut  nadom u demokratski, veliki Rim, središte ujedinjene Italije. Unprkos tome, na povratku iz Provanse, ostavlja zatečenim svoje prijatelje, među njima velikog Boccaccia, izabravši kao mesto boravka dvor najvećeg tiranina i gibelinskog vođe Viscontija u Milanu. Bio je i političkim izaslanikom u Mlecima, Pragu, Parizu. Uvek s osećajem da je ravan moćnima, iznad stranačkih probitaka. Zadnje dane uz kćerku Francesku (Giovainni, takođe nezakonito dete, umro je dečakom) proveo je u radnoj tišini svoje vile u Arquapokraj Padove; tu je i umro, za stolom glave klonule na knjigu.

Osim Kanconijera (Rerum vulgarium fragmenta) i alegorijskih trijumfa u tercinama,sva su Petrarkina dela na latinskom , od njih i jest očekivao slavu. Prijateljima, ali i antičkim piscima, upućivao je velik broj Prijateljskih pisama (Familiares), gde svoja stanja uzdiže do uzora i nastoji dati idealnu sliku o sebi.Izdvajaju se Nenaslovljena (Sine nomine), s političkim sadržajem, pa Staračka (Seniles) a posebno je zanimljivo pismo Potomstvu (Posteritati), pesnikov životopis. Najvažnija su mu latinska dela spev u heksametrima Africa, za koji je dobio lovor ali je bez epske žice u opisu drugog punskog rata. Najboje je ostvarenje proza Secretum, iskrena ispovest u zoru, Sv. Augustinu, u tri knjige. Pokušaj opravdanja i priznanja slabostil složene duše i dotad neviđene osećajnosti, meditacija o veri i smrti, o grehu i kazni o krizama u koje ga, pred večnošću, zakivaju zemaljske strasti prema Lauri i prema slavi.

(Frano Čale)

______________________________________


Ja nemam mira a u rat ne hrlim;
Leden a gorim, plašim se i nadam;
Po nebu letim, a na zemlju padam;
Ne hvatam ništa, a svet citav grlim.

Amor me kazni da sred uza stojim,
Nit' omcu dreši, nit okove steže,
Nit'me živa, ne smatra me svojim.

Bez vida vidim, nem, glas gubim:
Umreti žudim, a pomoci tražim,
Sebi sam mrzak, a drugoga ljubim.

Nit mi se mre nit mi se živi,
Smejem se placuci, žalošcu se snažim.
Ovakvom stanju vi ste, gospo krivi.

____________________________________

iz 'Kanconijera'


Neka je blažen dan,mesec i doba
Godina,čas i trenut ono vreme
I lepi onaj kraj i mesto gde me
Zgodiše oka dva,sputaše oba.

Blažene i prve patnje koje vežu
U slatkom spoju sa ljubavlju mene
I luk i strele što pogodiše me
I rane koje do srca mi sežu.

 

Blaženi bili svi glasovi koje
Uz uzdah, žudnju i suze bez broja
Prosuh zovući ime Gospe moje.

I blazžne sve hartije gde pišem
U slavu njenu i misao moja
Koja je njena i ničija više.

___________________________________

 

SEDAMNAEST VEĆ LETA NEBO RUDI             

Sedamnaest već leta nebo rudi
što nikad zgašen od početka gorim,
al' kad se mišlju o svom stanju morim,
osećam usred plama mrazne studi.

Izreka, da se dlaka pre ćudi
menja, je prava; i s čuvstvima sporim
nagnuća Ijudska ne popuste; gorim
čini ih teške koprene hlad hudi.

O jao, kad će onaj dan da svane,
da motreć kako beže moja tela 
iz dugih muka i ognja se selim?

Hoću li ikad videt one dane
kad će se slatki izraz lica sveta
očima svidet baš koliko želim?
    (Maras)

 

____________________________________

 

ĆUTIM Što ćutim, što je, ako ljubav nije, Al ako je ljubav, bože šta je ona? Ako je dobra, zašto je zlu sklona, Ako je zla, zbog čega slatka mi je? Gorim li od sebe, čemu plač i tužba, Kriv li sam tome, malo jauk vredi. O žrtva smrti, slatkoćo u bedi, Ako vas neću, čemu ste mi družba? Al ako vas hoću, zdvajat nemam prava, Suprotni me vetri, kroz šumu i besnoću, Teraju u čamcu vrh bezdana plava. Slab razbor i gresi razlog su mi seti, Tako da neznam sam stvarno što hoću, Te se znojim zimi a cvokoćem leti.

_________________________________________   ŠTO ZAVIDIM TI, ZEMLJO ŠKRTA, TAKO ... Što zavidim ti, zemljo škrta, tako jer grliš nju što pogled mi je želi, i kriješ lepog lica sjaj joj beli, gde sebi nađoh mir od boja svakog! Koliko svodu nebeskom što, lakom, htede za večnost da se k njemu seli duh, te od lepa tela ga odeli, a otvara se retko kome lako! Dušama kolko, koje po sudbini sad s njome slatkom i svetom se druže, za kojom žuđah uvek u vrelini! Kollko krutoj, nesmiljenoj Smrti, što s njom me zgasiv stanom hte da služe lepe joj oči, a ne hte me strti! (Delorko) ____________________________________ TA BLAGA DUŠA ŠTO PUTOVAT TREBA.. Ta blaga duša što putovat treba u drugi život, pre hore zvana, bude li tamo dužna čast joj dana, u najdičnijem bit će delu neba. Između Marsa stane li i treće svetlosti, Sunce pasti će u senu, jer da bi mogle motrit lepost njenu blažene duše njojzi hrlit sve će. Pod četvrtim li svodom bude stala, tri ostale će manje lepe biti, a samo njoj će pripast čast i hvala; u petom krugu neće boraviti; znam, bude li se dalje uspinjati, Jupitra sjaj će i svih zvezda skriti.     (Maroević-Tomasović)  __________________________________  U KRHKO STAKLO U krhkostaklo svoje nade kujem a mislim slikam na zrak i na sene, kad hoću napred onda nazadujem: sudba je moja uvek protiv mene. Mir tražim a rat strašni priželjkujem, jer što da čekam od varljive žene? K'o list na vetru ona je lagana i stoput menja želje tokom dana. _______________________________ VI KOJI ZVUKOM RAZASUTIH RIMA Vi koji zvukom razasutih rima slušate uzdah što bje srcu hrana u prvoj tlapnji mladenačkih dana, kad delom drugi čovek bijah svima, različit stil što plači i miso ima zbog pustih nada i zbog pustih rana, nadam se da će shvatit kom je znana iskustvom Ijubav: oprost molim njima. No svak je dugo, sada dobro vidim, o meni brbljo i tiho i glasno, pa sam se sebe često sramim jako; l plod je mojih tlapnja da se stidim, i da se kajem, i da spoznam jasno: kratak je san na svetu htenje svako. (Čale) ________________________________ ZAMIŠLJEN   Zamišljen, samac, hodam sve sporije, kroz pustoš gazim koraka napeta i pazim mesta da izbegnem kleta kuda je ljudska noga prošla pre. Zaklona druga neznam da me skrije od zagledana znatiželjna sveta; a jer je s mene sva radost uzeta, izvan se čita da u meni vri. I mislim: gore i šikare ljute, reke i žali poznaju jednako život mi što ga pred drugima skrivam. Al neznam naći tako divlje pute, gde Amor nebi stigao me lako, da samnom zbori i da s njim prebivam.   _______________________________

Lorens Darel, Aleksandrijski kvartet,

"Kad se pomene Aleksandrijski kvartet, ja vidim ulice u blagoj izmaglici zasute prašinom, počeo je da pada sumrak, vazduh je težak od toplote, atmosfera je pomalo lepljiva i vidim strance koji hodaju tim ulicama i pritisla ih čulnost, a oni kriju da uživaju u tim novim spoznajama sebe. Mislim da ove knjige spadaju među one lepše u konkurenciji svih u kojima se priča o ljubavi."


ALEKSANDRIJSKI KVARTET


U osnovi, šta je taj naš grad ? Šta je sažeto u reči Aleksandrija ?
Pet rasa, pet jezika, tuce vera: pet flota se muva kroz svoje masne odraze iza lukobrana. Ali ima više od pet polova, i izgleda da ih razlučuje samo narodni  grčki jezik. I zbog seksualnih zadovoljstava koja leže nadohvat ruke zapanjuje raznovrsnošću i obiljem. Nikad ga ne biste mogli pobrkati sa nekim srećnim mestom. Simbolički ljubavnici iz slobodnog helenskog sveta ovde su zamenjeni nečim drugačijim, nečim retko i prefinjeno androgenim, posuvraćenim u sebe. Orijent ne ume da se veseli slatkoj anarhiji tela – zato što je prevazišao telo. Sećam se da je Nesim jednom rekao – mislim da je to bio citat – da je Aleksandrija velika vinska presa ljubavi; oni koji prođu kroz nju su bolesnici, usamljenici, proroci – hoću reći, svi oni koji su bili duboko ranjeni u svojoj polnosti.
Beleške o bojama predela… Dugi sled tempera. Svetlost propuštena kroz srž limuna. Vazduh pun ciglene prašine – slatkast miris ciglene prašine i vonj vrelih trotoara ugašenih vodom. Lagani vlažni oblaci, nalegli na zemlju, ali retko donose kišu. Preko toga tanak mlaz prljavocrvene, prljavozelene, kredasto – svetloljubičaste i razvodnjene grimizne. Leti se vazduh blago cakli od vlage s mora. Sve leži pod gumenim plaštom.

Zlovoljna  tela mladih počinju lov na blisku golotinju, a u onim kafanicama u koje je Baltazar često svraćao sa starim pesnikom grada, dečaci se s nelagodnošću komešaju bacajući kockice pod petrolejskom lampom; uznemireni tim suvim pustinjskim vetrom – tako neromantični, tako nepoverljivi – komešaju se i okreću za svakim neznancem. Bore se za dah i u svakom letnjem poljupcu mogu da osete negašeni kreč.

Originalno osveteljenje davalo je čitavoj sceni boje besmrtne romanse, lagano sam koračao među tim neobičnim ljudskim cvetovima razmišljajući o tome kako grad, poput ljudskog bića, sakluplja svoje sklonosti, apetite i strahove. Raste i sazreva, proglašava svoje proroke, i propada u starosti, tuposti ili usamljenosti. Nesvesni da im rodni grad umire, živi i dalje sede tamo na ulici, poput karijatida što podupiru  tamu, sa bolovima budućnosti na očnim kapcima, besano gledaju, ti lovci na besmrtnost, kroz čitavo to proročko vreme.

Spavaća soba sa svojom bronzanom, fosfornom svetlošću, štapići što gore u zelenom tibetanskom krčagu šireći miris ruža po celoj sobi. Pored kreveta bogati rezak miris njenog pudera što su ga upile krevetske zavese. Toaletni stočić sa začepljenim kremama i melemima. Iznad kreveta Ptolomejev svemir, naručila je da joj se nacrta na pergamentu i lepo urami. Zauvek će da visi iznad kreveta, nad ikonama u kožnim ramovima, nad ratničkom grupom filozofa, Kant sa noćnom kapicom ide gore. Postoji nekakva teška jalovost u toj grupi velikana. Justina okružena filozofima izgleda kao invalid okružen lekovima – praznim kapsulama, bočicama i špricevima. Na udaljenom svetlu je idol čije su oči osvetljene svetlom iznutra i upravo za tog izrezbarenog mentora Justina ima posebnu ulogu, mirna je samo ako ovaj posetilac iz daleke mitologije motri na njene košmare. Za ovog idola sastavljeni su njeni najkrasniji dijalozi, moguće je, kaže, da govori u snu, a da je prisluškuje ova mudra i saosećajna maska koja je malo po malo počela da predstavlja ono što Justina naziva svojim Plemenitim Ja, dodajući tužno, sa bojažljivim osmehom : ‘Ono zaista postoji, znaš… Okrećem lice ka zidu i razgovaram sa njim. Opraštam sebi prestupe kao što opraštam onima čiji su prestupi bili upereni protiv mene. Obraćam se osobi koja, kako uvek zamišljam, živi na zelenom i mirnom mestu kao što je 23. psalam.’

Sećam se ivica i uglova tolikih sastanaka i vidim nekakvu složenu Justinu, koja skriva vučju glad za obaveštenošću, za moći kroz upoznavanje samog sebe, pod izgovorom osećanja. Naveden sam da se tužno zapitam da li sam je ikad dirnuo – ili sam jednostavno postojao kao laboratorija u kojoj je mogla da radi. Tu smo sklopili ruke – u tom nemoralnom svetu odloženih sudova, u kojem su, izgleda, radoznalost i čuđenje veći od reda – silogističkog reda koji nameće um. Tu čovek čeka u tišini, zadržavajući dah, da se okno ne zamagli.

Napokon, Justina se ne može opravdati ni izviniti. Ona prosto i veličantsveno jeste; mi moramo da je podnosimo, kao prvobitni greh. Ali, ako pokušamo da je ‘frojdizujemo’, dragi moj, onda ćemo joj oduzeti svu njenu mitsku suštinu – jedino što ona stvarno jeste. Poput svih nemoralnih ljudi, ona se graniči sa boginjom. Kad bi naš svet bio svet, postojali bi hramovi u koje bi je smestili u kojima bi pronašla mir za kojim traga.

Ako o sebi misliš kao o gradu koji spava, na primer…šta onda ? Možeš da sediš mirno i da slušaš kako se procesi nastavljaju, kako idu svojim tokom; htenje, želja, volja, spoznaja, strast, strempljenje. Mislim kao milion nogu stonoge koje nastavljaju svojim putem, a telo je nemoćno da uradi bilo šta u vezi sa tim. Čovek se iscrpi pokušavajući da oplovi ta ogromna polja iskustva. Želim stil, sklad. Ne male mentalne mlazove koji kao da prolaze kroz ukrasnu traku uma. (…) sa Bogom moramo najpažljivije da postupamo; jer On se moćno obraća onome što je najniže u ljudskoj prirodi – našem osećanju nedovoljnosti, strahu od nepoznatog, ličnim neuspesima; iznad svega naše  čudovišno samoljublje koje u mučenikovoj kruni vidi sportsko oličje koje je zaista teško osvojiti. Prava i istančana priroda Boga mora da bude očišćena od razlika : čaša izvorske vode, bez ukusa, mirisa.

Ovde su žene iz stranih zajednica lepše nego bilo gde drugde. Strah i nesigurnost vladaju njima. Imaju utisak da tonu u okean crnila svuda unaokolo. Ovaj grad je izgrađen kao nasip da zadrži poplavu afričke tame; Da bi bio srećan, čovek mora da bude musliman, egipatska žena – kadra da upija, meka, mlitava, ocvala; sklona spoljašnjem sjaju: njihove voštane kože postaju limunžute ili lubenicazelene u plamenu nafte. Tela čvrsta kao kamen. Grudi čvrste i kao zelene jabuke – reptilska hladnoća mesa sa koščatim predstražama u vidu prstiju na rukama i nogama. Njihova osećanja zakopana u predsvesti. U ljubavi ne odaju ništa od sebe, pošto nemaju ja što bi ga mogle dati, nego se obavijaju oko vas u teskobnom refleksu – agoniji neizražene čežnje koja je na suprotnom polu od nežnosti, zadovoljstva. Vekovima su zatvarane u štale sa volovima, skrivene, obrezane. Hranjene u tami pekmezom i mirisnim mastima, postale su bačve zadovoljstva koje se kotrljaju na nogama belim kao papir i prošaranim venama.


Ima osoba na ovom svetu kojima je suđeno da same sebe unište, i nikakvo razumno dokazivanje ne može da im pomogne. Što se mene tiče, Justina me je uvek podsećala na mesečara koga su spazili kako korača po opasnom ravnom olovnom krovu na visokoj kuli; svaki pokušaj da je čovek probudi vikanjem mogao bi dovesti do nesreće. Čovek je jedino mogao da je nečujno prati u nadi da će je postepeno odvući od dubokih mračnih bezdana koji su zjapili sa svih strana. Ali nekim čudnim paradoksom, baš ovi nedostaci u karakteru - ove niskosti duše - predstavljali su za mene najveću draž ove kobne dinamičke ličnosti. Pretpostavljam da su se oni nekako podudarali sa slabostima u mom sopstvenom karakteru kojima sam srećom mogao bolje da vladam nego ona. Svestan sam da je za nas ljubavni čin bio samo mali deo celovite slike koju je projektovala duševna prisnost što je svakodnevno bujala i granala oko nas. Dok smo razgovarali neosetno bismo se približili jedno drugom sve dok se ne bismo uhvatili za ruke, ili skoro pali jedno drugom u zagrljaj: ne iz uobičajene čulnosti koja muči ljubavnike, nego kao da je telesni dodir mogao da ublaži bol istraživanja po sopstvenoj duši.
__________________________________

* Niko ne može da poseduje nikoga. Jer, šta vredi verno telo kad je duh samom svojom prirodom neveran? 

* Svi mi tražimo nekog ljupkog da mu budemo neverni.

* Ovde je najzad bio neko koga nije mogla da kazni svojim neverstvima - nepodnošljiva, ali divna novina.

* Polna ljubomora je najčudnija zverka i u stanju je da se svuda nastani, čak i u sećanju.

Želim im još jednom udahnem život do one mjere kada bol prerasta u umetnost"

*Klea: postoje samo tri stvari koje se mogu uraditi sa ženom. Možeš da je voliš, da patiš zbog nje, ili da je pretvoriš u književnost.

*Mi nismo dovljno snažni ni zli da bismo načinili izbor - sve ovo je dio eksperimenta koji je udesio neko drugi - grad možda, ili neki drugi deo nas samih - otkud znam?

*... Meni je tada izgledalo da je Nesim poznaje i prihvaća na način koji se ne može objasniti nekome za koga je ljubav svojstava posedovanja još uvek zamršena.

* Postoje oblici veličine, znaš, koji kad se ne primene u umetnosti ili u veri naprave pustoš od običnog života.

*... Ali one kojima je najviše naškodila ona je oplodila. Isterivala je ljude iz njihovih starih ličnosti. To je moralo boleti, a mnogi su pogrešno shvatili prirodu bola koji je ona nanosila. Ali ne i ja. Ali ne i ja.

*Ovde su naša tela grejali oštri suhi vetrovi koji su duvali iz afričkih pustinja i morali smo ljubav da zamenimo pametnijom ali surovijom duhovnom nežnošću koja je pre naglašavala nego izgonila usamljenost.

* Mi smo deca ovog predela, on propisuje ponašanje, pa čak i misli do one mere do koje smo u stanju da ga osetimo.

* Shvatila je sasvim jasno da ga silno voli, a i da može da se pomiri sa tim da ga više ne vidi - nikada.
Njena ljubav je već spoznala i savladala nestajanje voljenog - sopstvenu smrt. Ova misao, tako jasno izražena u njenoj savesti, davala joj je ogromno preimućstvo nad njim - jer on se još uvek davio u uzburkanom moru svojih nelogičnih i zamršenih emocija, žudnje, obzira prema samom sebi, dok je ona već crpla snagu i samouverenost iz same beznadežnosti svoga slučaja.

* neću ovo pogrešno da shvatim kao pohlepu ili puštanje sebi na volju. Suviše smo iskusni za to: mi jednostavno imamo da naučimo nešto jedno od drugog. Šta je to? Šta je to? Da li je ovo način?"

*shvatio sam da je ova jalova razmena misli i osećanja probila stazu ka guščim džunglama osećanja; i da smo postali robovi tela, posednici jednog tajanstvenog saznanja koje su dalje mogle da prenose, primaju, dešifruju, razumeju - samo one retke nama podudarne ličnosti na svetu (koliko ih malo ima, kako ih je retko sretao čovek!)

.*.grad postaje čitav svet kad čovek voli jednog od njegovih stanovnika.

*  ..opčinila me iluzija da bih stvarno mogao da je upoznam alisada vidim da ona zbilja nije bila žena nego utelovljenje Žene koje nije priznavalo nikakve spone u društvu u kome smo živeli.

 * čovek nije mogao više da očekuje od jednog obdarenog uljeza koji je skoro greškom probio trvdu materijalnu ljušturu Aleksandrije i otkrio sebe.

*Baltazar kaže da su prirodni izdajnici - kao ti i ja-stvarno kabali. On kaže da smo mi mrtvi i živimo u ovom životu kao u nekakvom čistilištu. A ipak oni koji su živi ne mogu bez nas. Mi ih zaražujemo željom da dožive više,da porastu.

*  ..Da me je uopšte ikada upoznala, morala bi kasnije otkriti da onima koji osećaju duboko i koji su iole svesni nerazmrsivog spleta ljudske misli, ostaje samo jedan način da govore - ironična nežnost i ćutnja

* on nikada neće razumeti da baš sa pojmom boga moramo najviše da pazimo; jer on tako moćno deluje na ono što je najniže u ljudskoj prirodi - na naše osećanje nemoći, strah od nepoznatog, lične slabosti; a iznad svega na naše čudovisno samoljublje koje mučenički venac shvata kao medalju atletičara koju je stvarno teško zaslužiti.

*stvarna i prefinjena priroda boga mora biti oslobodjena svojstava: kao čaša izvorske vode, bez ukusa, bez mirisa, koja samo osvežava: i sigurno bi delovala samo na mali broj, vrlo mali broj, onih koji stvarno razmišljaju?

*Ovo je naročita vrsta ljubavi jer ne ojećam da je imam - niti bih u stvari želio da je tako. Kao da nas je jedino združio to što smo gospodari svojih ličnosti, što smo postali sudionici u zajedničkoj fazi rastenja. U stvari mi ljuto ozleđujemo  ljubav, jer smo pokazali da su veze prijateljstva čvršće.

* Moja vrednost nije bila ni u čemu što sam postigao ili imao. Justina me je volela zato što sam joj dao nešto što je bilo neuništivo - već gotovu ličnost koju nije mogla slomiti.
* Od tog momenta dan se stapao s danom a noć s noći tako da su se pretvorili u tekućinu a rastojanja postala iluzije. Kretali smo se od jednog sna do drugog, prelazeći iz jedne istine u drugu tako da su doživljaji poricali banalnu kronologiju Pjerovog dnevnika koji je tako neprimereno pokušavao naše živote podeliti na segmente. Kada je čoveku potpuno ispunjen dan i kada je svake večeri savladan umorom, onda se živi drugačije. Bez tereta jučerašnjeg ili sutrašnjeg dana. Sačuvao sam čitavo sazvežđe trenutaka, vatromet sitnih ali blistavih momenata koji su .. . Toga se sećam, ali ne znam tim sećanjima ni red ni oblik, toliko su se dani stopili jedan u drugi. ..
* Čovek je samo produženje duha mesta ..

*...u šta čovek da veruje kad se stvarnost svojim delima podsmevala masti?

* sa spokojstvom čoveka za koga se sav nezasluženi bol čovečanstva povukao i raspršio - kao što biva sa bolom kada traje isuviše dugo, šireći se od izvesnog dela tela da bi preplavio čitavo telo ili duh.

*...aleksandrija, prestonica sećanja

* hvala bogu što nisam genije, jer genij nema nikoga kome bi mogao da se poveri"

* mnogo je lakše ljubavniku upućivati ​​pitanja koja su namenjena mužu"


* čovek se uvek zaljubljuje u ljubavni izbor osobe koju voli"


* uvek se s gorčinom napušta stari život i započinje nov - a svaka žena je nov život, celovit i zaseban i sui generis."

* negde u središtu doživljaja postoji neki red i sklad koji bismo mogli otkriti na prepad kad bismo bili dovoljno pažljivi, dovoljno strpljivi, ili imali dovoljno ljubavi. Da li ćemo stići?"

*..čovek koga nepodnošljivo mucč saznanje da na svetu ima tako malo nežnosti"

* košara s prepelicama se otvorila na bazaru. Nisu pokušale da pobegnu nego su se polako razišle kao med kad se prospe. Lako su ih ponovo pohvatali. *

Bewerkingen ongedaan maken

Mit o Milevi Marić

Tvrdnjom da su Ajnštajnovi radovi iz 1905. godine, kojima je utemeljena teorija relativiteta, bili potpisani sa "Ajnštajn-Marić", stupamo na teritoriju "petparačkog romana". Tako misli profesor istorije nauka iz Štutgarta, Armin Herman. Potsećajući na odavno opovrgnute tvrdnje iz knjige Desanke Trbuhović Đurić "U senci Alberta Ajnštajna" kaže za Milevu Marić koja "očigledno nije imala posebnu obdarenost za matematiku i fiziku", kako čak nije uspela ni da diplomira na ciriškom Politehnikumu. Ko je i zašto stvorio mit o Milevi Marić Ajnštajn.

U novije vreme ponovo se podgrejava mit o Milevi Marić, prvoj supruzi Alberta Ajnštajna. Tako jedan autor nedavno objavljenog napisa u Dugi, potpisan inicijalima N.B, piše: "Dve godine pre objavljivanja tri prve postavke svoje teorije (relativiteta) u Bernu, ostavlja (Ajnštajn) svoju zanosnu Švajcarkinju Mariju Vintler i ženi se Srpkinjom Milevom Marić, 'očiju tamnih kao budućnost Balkana'. 'Slušaj Mileva, ljubav i bes su dve velike pokretačke snage sveta. Njima se objašnjava sve, dolaze ispred svega, često na štetu ostalog', teoretisao je Ajnštajn o ljubavi".




Objektivni prikaz ljubavne, bračne i uopšte životne drame Mileve Marić

Dalje autor pomenutog napisa piše: "Deset godina kasnije muž tuče ženu, vara je, razvodi se i ostavlja joj novac od Nobelove nagrade. To je tim uvredljivije, jer je Mileva radila zajedno s njim, pa se postavlja nerazrešivo pitanje njenog doprinosa teorijama kojima je stekao slavu" (Duga, br. 1701, str. 45).
Ovom autoru priključuje se Borislav Soleša koji u Srpskom nasleđu piše: "Fizičar Abrahom Jofe tvrdio je kako su mu do ruku, 1905. godine dospeli originalni spisi teorije realtiviteta i kako je svojim očima video da su bili potpisani sa 'Marić Ajnštajn'. A jedan međunarodni kongres fizičara u NJu Orlenasu, početkom devedesetih, bio je skandalizovan izjavom Evan Haris Vokera: 'Albert Ajnštajn nije otkrio teoriju relativiteta, koja mu je donela svetsku slavu i Nobelovu nagradu 1921

 NJegova prva žena Mileva Marić mu je dala genijalne ideje koje su mu otvorile put do uspeha. Ona je ta koja je prva napisala članke o teoriji relativiteta, koje je on zatim objavio pod svojim imenom!' " (Srpsko nasleđe, br. 10, str. 81).
Petparačko štivo
Fizičar Armin Herman, rođen 1933. godine u Veronu (Kanada) redovni je profesor istorije nauka na Univerzitetu u Štutgartu. Ajnštajnom se bavio tridesetak godina, pa je objavio više knjiga u vezi s tom temom. Pobrinuo se i za nemačko izdanje ljubavnih pisama između Alberta Ajnštajna i Mileve Marić. Godine 1994. objavio je u Minhenu (izdavačka kuća R. Pipera i Ko.) obimnu monografiju o Ajnštajnu, koja je upravo ovih dana objavljena i na našem jeziku (prevodioci prof. Nada i Stanimir Arsenijević, izdavač: Fakultet za fizičku hemiju Univerziteta u Beogradu,  Institut za nuklearne nauke "Vinča", Beograd, i "Mrlješ", str. 505, tiraž 500). O naučnom pristupu temi svedoči i citiranje oko 1.300 dokumenata (reference su u srpskom izdanju štampane na 53 stranice).
O tezi da je Mileva Marić prvi pronalazača (ili bar saradnik) specijalne teorije relativnosti Herman piše da tu pretpostavku opovrgava u potpunosti i korespondencija između Ajnštajna i Mileve. Nikako ne može biti reči o tome da je Mileva "majka teorije relativiteta". Tvrdnjom da su veliki Ajnštajnovi radovi iz 1905. godine nosili imena autora "Ajnštajn-Marić" napuštamo u stvari realnost, kaže Herman, i prepuštamo se u oblast petparačkog romana.
O našoj zemljakinji Desanki Trbuhović Đurić koja je 1988. godine objavila na nemačkom knjigu U senci Alberta ajnštajna. Tragičan život Mileve Ajnštajn-Marić (Im Schatte Albert Einsteins. Das tragische Leben der Mileva Einstein-Marić, Bern/Stuttgart, str. 97), Herman piše da ona navodi kako je ruski fizičar Abrahom Jofe (Abrahom Joffe), tadašnji Rentgenov asistent u Minhenu, imao u ruci Ajnštajnove radove pre štampanja.


 _________________________________________________________________________________

---

"Zločini Nemaca ono su najgore što je istorija takozvanih civilizovanih nacija mogla da zabeleži", tvrdio je Ajnštajn, tražeći da čitav nemački narod bude kažnjen za masovna umorstva, učinjenima u Drugom svetskom ratu, uz nedvosmislenu poruku: "Svaki Nemac je kriv!" U njegovoj bivšoj otaybini, ni posle rata to nisu mogli da mu oproste. Mit o Milevi trebalo je da ga ocrni i pomrači njegovu slavu. Gotovo sve nemačke renomirane novine ne propuštaju da preuzmu, citiraju i hvale autora koji objavi nešto na tom tragu.

_________________________________________________________________________________

Rentgen je pripadao Upravnom odboru časopisa 'Anali' koji je - tobože - morao da daje mišljenje o prispelim rukopisima. Odakle to gospođa zna? Ona se poziva na Jofeova 'Sećanja na Alberta Ajnštajna'. U stvari je Jofe u jednoj knjižici 'Susreti sa fizičarima' pričao o Rentgenu i Ajnštajnu, ali tu se nije našla ta priča. Na naknadno pitanje (Armina Hermana - prim. M.M.) autorka se izgovarala. Ona nije mogla da navede dokaz.
Mi smo u stanju da dokažemo da Rentgenu i Jofeu nisu mogli biti podneseni rukopisi pre štampanja. To ćemo kasnije potvrditi kad budemo govorili o Ajnštajnovim radovima i njihovom prihvatanju kod fizičara.

U rang genija
Čovek se mora čuditi što je jedna knjiga prepuna grešaka naišla na povoljan prijem u našim novinama i časopisima. Neki novinari su prihvatili priču i dalje joj dodavali ponešto. Tema je žurnalistički stalno ponavljana po receptu koji je posle Drugog svetskog rata izneo Hans Habe, kao američki vojni novinar nemačkim mladim novinarima: "Pas ujeo čoveka. To vam niko neće kupiti. Ali čovek ujeo psa, to će nešto doneti". Preneseno na Ajnštajna: učinili su to naslovi samo pod "Mileva, majka teorije relativnosti".
Pored senzacionalne stvari i duh vremena je vodio ta pera. Postoji i knjiga Sudbina obdarenih žena (reč je o knjizi Inge Stefan, čiji pun naslov na nemačkom glasi: Sudbina obdarenih žena u senci slavnih ljudi, Štutgart 1989. - prim. M.M.) sa kratkim biografijama. Autorka je izabrala žene koje su bile "često ravnopravne sa svojim partnerima, a često i iznad njih". Naravno da je bilo i da ima takvih žena. Moramo, međutim, kritikovati da su u težnji "generalnih struktura" Mileva Marić upiše metodom spekulacije u rang genija.
Herman objektivno prikazuje ljubavnu, bračnu i, uopšte, životnu dramu Mileve Marić. Na čuvenom ciriškom Politehnikumu svega je njih petoro polagalo diplomaski ispit. Ajnštajn je bio najmlađi sa 22 godine. Među njima je bila i Mileva Marić. Herman kaže: "Očigledno je da ona nije imala potrebu specijalnu obdarenost za matematiku i fiziku, pa joj je već priprema za međuispit zadavala muke. Diplomski ispit nikad nije položila, pa ni drugi pokušaj nije doneo uspeh.
Poslednjih godina 19. stoleća dopuštalo se i ženama da studiraju. Bilo je, međutim, još mnogo docenata koji su verovali da ozbiljnost akademske nastave mora da trpi zbog mogućeg 'nepristojnog ponašanja'. Jedan publicista iz Berlina vršio je anketu među profesorima, piscima i profesorima koji su predavali studentkinjama o njihovom shvatanju takvih studija, pa je objavio zanimljiv izbor predrasuda. Bilo bi 'krajnje pogrešno' privlačiti žene na akademski život mislio je i tihi i suvereni naučnik kao što je bio Maks Plank: 'Amazonkama je rad na duhovnom polju protivprirodan'.
Svako vreme ima svoje nastranosti. Oktobra 1983. pojavio se časopis Emma sa člankom o Milevi Marić, pod naslovom "Majka teorije relativnosti" (autor: Norgard Kolhage - prim. M.M.). Zato što se po shvatanju feministkinja ženama uvek, i u načelu, čini nepravda, mora da je Ajnštajn, ta krvopija, zataškao značajan udeo svoje Mileve na ostvarenju teorije relativnosti.
U svetu se pojavila ta teza 1969. u jednoj biografiji o Milevi Marić (Herman se ponovo osvrće na knjigu D. Trbuhović Ćurić - prim. M.M.). Ta autorka koja potiče iz Srbije osećala je za svoju junakinju žensku i nacionalnu solidarnost, uz obilje izjava prikazala je Milevu kao genija. Petnaest godina kasnije i u znaku emancipacije našao je ovaj nemački prevod elaborata začuđujući odjek u štampi. Gotovo sve nemčke novine, pa i one renomirane preuzele su tu hvalisavu priču."Poznato je da se u Nemačkoj Ajnštajnu dogodilo mnogo zla, osobito kad je vođena kampanja protiv njega i njegove teorije. Kasnije, kako vidimo, ni mrtvog ga nisu ostavljali na miru. Valjda su hteli da mu se osvete što ih je optuživao za "brutalnost i kukavičluk". Hteli su da omalovaže "najznačajniju ličnost HH veka", čoveka za koga je Maks Plank rekao: "Preokret koji je izazvala Ajntašjnova teorija relativnosti može se uporediti samo sa Kopernikovom slikom sveta."


Bes osvete
Valjda je nekim bivšim Ajnštajnovim sunarodnicima krivo što još i danas važi njegova opšta teorija relativnosti završena 1915. godine i proglašena za "najgenijalniju tvorevinu ljudskog duha". Kasnije je Maks Plank za Ajnštajnovo delo, otkucano na samo devet stranica, rekao da manifestuje jedan od najvećih kulturnih uspeha HH stoleća, čiji se uspeh može meriti samo sa dostignućima Johanesa Keplera i Isaka NJutna.
"U čemu se ogleda Ajnštajnov značaj na naše stoleće? - pita Herman. - On je osnovao novu fiziku koja je promenila pogled na svet i na naša razmišljanja i čiji je uticaj na tome putu možda još veći nego na tehničkim primenama. Ajnštajn je takođe bio i homo politicus, strašan borac protiv neparavde. On je založio svoje ime i svoj ugled da postakne svet protiv nacionalsocijalista, Ajnštajn je bio jedan od najvećih Hitlerovih protivnika."
Dodajmo da je Ajnštajn rekao: "Nemci su zbog rđave tradicije toliko upropašđen narod da će biti teško postići neko izlečenje razumnim i humanim sredstvima". On se slagao sa svojim prijateljem Tomasom Manom koji je rekao: "Nemački vojnici su se borili sa krajnjom izdržljivošću za pobedu i ovekovečenje nacističkog režima - ali treba ipak razlikovati naciste od nemačkog naroda. Nikad narod nije imao groznije gospodare, vlastodršce koji su nemilosrdno nastojali da i zemlja i narod propadnu zajedno s njima. Ako njih ne bude više, onda ni Nemačka ne treba da postoji."Ajnštajn nije verovao da Nemci imaju neki naročito rđav karakter, štaviše oni nisu u proseku drukčiji nego i svi drugi ljudi. "Nemci, međutim, imaju rđaviju tradiciju od drugih naroda, takozvanih civilizovanih." Kao i Tomas Man, koji je za vreme Drugog svetskog rata preko Bi-Bi-Sija poručivao svetu "Svaki Nemac je kriv", i Ajnštajn je zastupao tezu o kolektivnoj krivici nemačkog naroda. Posle strašnog završetka ustanka u varšavskom getu rekao je:Čitav nemački narod je odgovoran za ta masovna umorstva i mora kao narod da bude kažnjen ako ima pravde na svetu i ako svest naroda za kolektivnu odgovornost ne treba potpuno da nestane." Smatrao je da su "zločini Nemaca stvarno ono što je najstrašnije što je mogla istorija takozvanih civilizovanih nacija da zabeleži". Bio je ubeđen da su Nemci nepopravljivi nacionalisti i militaristi.
U Nemačkoj, toj zemlji "masovnih ubica", pre Drugog svetskog rata, u vreme ekspanzije hitlerizma, Ajnštajnu je opljačkana sva imovina i oduzeto mu je državljanstvo. Posle Drugog svetskog rata u njegovoj bivšoj otaybini neki krugovi nisu mogli da 
Uzaborave njegove izjave te su koristili svaku priliku da ga omalovaže i ocrne. Takvu jednu priliku imali su i u stvaranju mita o Milevi Marić samo da bi pomračili njegovu slavu. Ja ne vidim ni jednog jedinog razloga da to i mi treba da činimo.

izvor

Mihail Šolohov,

Mikhail Sholokhov (1905–1984)

Tihi don

"Na omanjem proplanku nabasali su na dugi niz leševa. Ležani su poređani rame uz rame, u različitim položajima, često nepristojnim i strašnim pozama. Pored njih je koračao vojnik sa puškom i maskom protiv otrovnih gasova, obešenom sa strane o pojas. Oko leševa je bila izgažena mokra zemlja, tragovi mnogih nogu, duboki useci u travi od točkova kola.

Eskadron je prolazio nekoliko koraka od leševa. Od njih se već osećao težak, sladunjav zadah. Komandir eskadrona zaustavio je kozake, i s oficirima vodova prišao vojniku. Razgovarali su o nečemu. Za to vreme kozaci su poremetili stroj i prišli leševima, skidajući kape razgledali su tela poginulih s osećanjem one skrivene strepnje i životinjske radoznalosti koju oseća svaki živ čovek prema tajni mrtvaca.

Svi poginuli bili su oficiri. Vojnici su nabrojali četrdeset sedam. Većina su bili mladi, sudeći po izgledu, od dvadeset do dvadeset pet godina, samo je krajnji desni, s epoletama kapetana druge klase, bio stariji. Oko njegovih široko otvorenih usta koja su čuvala nemi odjek poslednjek jauka, tužno su visili crni, gusti brkovi, na samrtnički pobelelom licu mrštile su se smelo izvijene, široke obrve. Neki od poginulih bili su u uprljanim kožnim kaputima, a ostali u šinjelima. Dvojica ili trojica bili su gologlavi.

Kozaci su posebno dugo posmatrali i posle smrti lepu figuru jednog poručnika. Ležao je nauznak, leva ruka čvrsto pripijena uz grudi, u desnoj, odmaktnuoj u strnu, zauvek se skamenila drška nagana. Neko je očigledno pokušavao da izvuče pištolj, ne žutoj, jedoj šaci videle su se ogrebotine, ali je verovatno čelik čvrsto urastao - nije hteo da se rastane. Njegova belkastoplava, kovrdžava glava, sa smaknutom kapom kao da se umiljava, pripila se obrazom uz zemlju, a rumene usne, malko pomodrele, bile su tužno iskrivljene od nedoumice.

Njegov sused s desne strane ležao je licem ka zemlji, na leđima mu se kao grbo naklobučio šinjel otkinutog dragona, otkrivajući snažne noge razvijenih mišća u čakširama kaki boje i kratkim čizmama od boksa, iskrivljenih potpetica. Kape nije imao, gornji deo lobanje bio je odsečen gelerom granate, u praznoj duplji, uokvirenoj mokrim pramenovima kose, svetlucala je ružičasta voda - kišnica.

Iza njega u raskopčanom koporanu i pocepanoj bluzi, ležao je krupan, omalen vojnik - regrut; na ogoljenim grudima koso je ležala donja vilica a ispod kose belela se uzana traka čela sa osmuđenom skrvrčenom kožom, između vilice i vrha čela zdrobljene kosti, crno-crvena žitka kaša. Dalje, bez reda nabacani u gomili komadi udova, dronjci šinjela, uskuana, smrvljena noga umesto glave: a još dalje - pravi dečak: napućenih usana i detinjeg ovalnog lica. Po grudima ga ošinuo mitraljeski rafal, šinjel probušen na četiri mesta, iz rupe vire opaljeni pramenovi pamuka".

___________________________________________________

"Čovekova sudbina"

Prvo poslieratno proleće na Gornjem Donu bilo je kao retko kad jedinstveno i energično. Krajem marta iz Poazovlja dunuše topli vetrovi, i već dva dana kasnije sasvim ogole pesak na levoj obali Dona; u stepi se preplaviše vodom uvale i jaruge nabijene snegom, prolomivši led pomamno zaigraše stepske rečice, i putevi postadoše skoro sasvim neprohodni.

Sedela sam na plotu tako sama sva se predajući tišini i samoći. Posmatrala sam kako beli, bujni oblaci promiču u bledom plavetnilu. Uskoro ugledah muškarca, koji je izašao na put iza poslednjih hutorskih dvorišta. Odmah sam ga prepoznala, iako ga nikada pre nisam videla. Umorno se vukao prema prevozu, a kada je stigao do automobila, skrenuo je ka meni. Prišao mi je sasvim blizu, visok čovek i gledao me je pravo, kao nebo svetlim očima, blago se osmehujući. Pozvala sam ga da sedne pored mene. Poslušao me je i duboko uzdahnuvši:

"Bar ću se malo odmoriti, i tako nemam kuda da žurim. Samom čoveku je muka i da puši i da umire." Stavio je na koljena svoje ruke, pogurio se. Pogledah ga sa strane, i spopade me teskoba... Jeste li videli kadgod oči kao posute pepelom, pune neke beskrajne očajničke tuge, da čoveku srce prepukne kada ih pogleda? E, takve je oči imao moj sabesednik. Istrgavši iz plota sasušeni, krivi prut, šarao je neko vreme njime po pesku i ćutao, iscrtavajući nekakve fantastične figure. Onda progovori:

"Ponekad ne spavaš noću, tupo zuriš u pomrčinu i razmišljaš: »Zašto li me živote, tako, mučis? Šta sam skrivio?« I nema odgovora ni u pomrčini, ni na suncu jarkom... Nema ga. Možda čovek ponekad zažali što nema ono što mu je drago i oseti se napušten... Sam, sasvim sam... Možda se ponekad razočaraš u ljude i sve oko sebe, čak i u sebe, i kao ptica bez gnezda tražiš utočište pod tuđim krovom... Možda ponekad, ali jednom sigurno, ispreči se neko pred tobom, neko preko koga ne možeš preći, pogledati ga preko ramena i otići... Jednom, osetiš potrebu da spojiš svoju dušu sa polovinom koja ti nedostaje i shvatiš da nekoga duboko, duboko voliš."

Srce mi je bilo teško od tuge i želje za njegovom blizinom. Zagrlila sam ga i udahnula po prvi put miris njegova tela. "Nisam osetila da diram nešto što mi ne pripada kada te prvi put videh i poželeh", prošaptala sam. "Oduvek si bio moj, više nego što sam ja svoja i više nego što si i sam svoj....."

"Čovekova sudbina"
 

Vidi tekst o Šolohovu OVDE    I     OVDE    I OVDE