16.02.2020.

Bruno Šulc, Prodavnica cimetove boje ( 5 deo )



Cimetaste prodavnice


      U periodu najkradih, sanjivih, zimskih dana, opervažen s obe strane, od jutra i od večeri, krznenim ivicama sumraka, dok se grad razgranavao sve dublje u lavirinte zimskih noći s mukom dozivan od kratkog osvita k svesti na povratak –moj otac je već bio izgubljen, prodat, zaklet drugoj sferi.

     Njegovo lice i glava ved su bili bujno i divlje zarasli u sedu kosu, koja je nepravilno štrčala čupercima, čekinjama, dugim četkicama, koje su izbijale iz bradavica, iz obrva, iz nozdrva –što je celoj njegovoj fizionomiji davalo izgled stare narogušene lisice.

     Njegov njuh i sluh su se neizmerno zaoštravali i po njegovoj ćutljivoj igri i napetom licu videlo se da je preko čula u stalnom kontaktu sa nevidljivim svetom tamnih zakutaka, mišjih rupa, trošnih praznih prostora ispod poda i odžačkih kanala.

   Svi šušnji, noćna pucketanja, tajni škripav život poda imali su u njemu nepogrešivog i opreznog posmatrača, špijuna i zaverenika. To ga je u tolikoj meri apsorbovalo da je potpuno uranjao u tu za nas nedostupnu sferu, o kojoj nije pokušavao da nas obaveštava.

     Često je morao da pucka prstima i da se tiho smeje za sebe kad bi ti ispadi nevidljive sfere postajali i suviše apsurdni; tada bi se očima sporazumevao sa našom mačkom, koja je, takođe posvećena u taj svet, podizala svoje cinično, hladno, pegavo lice, žmirkajući od dosade i ravnodušnosti kosim pukotinama očiju.

     Dešavalo se za vreme ručka da je usred jela iznenada ostavljao nož i viljušku i sa servijetom zavezanom pod grlom dizao se mačjim pokretom, na vrhovima prstiju se prikradao vratima susedne prazne sobe i sa najvedom opreznošću zavirivao kroz ključaonicu. Zatim bi se vradao stolu, postiđen, sa zabrinutim osmehom, uz gunđanje i nejasna mrmljanja, koja su se odnosila na unutrašnji monolog, u koji se bio udubio.

     Da bismo ga malo razonodili i odvojili od bolesnih istraživanja, majka ga je odvlačila u večernje šetnje, u koje je išao ćutke, bez otpora, ali i bez oduševljenja, rasejan i odsutan duhom. Jednom smo čak otišli i u pozorište.

     Opet smo se obreli u toj velikoj, rđavo osvetljenoj i prljavoj sali, punoj sanjivog ljudskog žagora i haotičnog nereda. Ali kada smo se probili kroz ljudsku gužvu, pred nas je izronila ogromna bledo-plava zavesa, kao nebo nekog drugog firmamenta. Velike, naslikane ružičaste maske, naduvenih obraza, gnjurile su se u ogromnom platnenom prostranstvu. To veštačko nebo širilo se i teklo uzduž i popreko, nadolazedći ogromnim dahom patosa i velikih gestova, atmosferom tog veštačkog i punog sjaja sveta, koji se tamo gradio, na hučnim skelama scene. Drhtanje koje je teklo preko velikog lica toga neba, dah ogromnog platna, od koga su rasle i oživljavale maske, odavao je iluzornost toga firmamenta, izazivao to drhtanje stvarnosti, koje u metafizičkim trenucima osedćamo kao treperenje tajne.

     Maske su treptale crvenim obrvama, obojene usne su nešto bezglasno šaputale i ja sam znao da će doći trenutak kada de napetost tajne dostidi zenit i tada de nebo zavese zaista pudi, podići se i pokazati stvari nečuvene i zaslepljujuće.

     Ali mi nije bilo dato da dočekam taj trenutak, jer je otac u međuvremenu počeo davati izvesne znake uznemirenosti, počeo je da se hvata za džepove i najzad je izjavio da je zaboravio novčanik s novcem i važnim dokumentima. Posle kratkog savetovanja sa majkom, u kome je Adelino poštenje bilo podvrgnuto žurnoj, opštoj oceni, predloženo mi je da krenem kući i potražim novčanik. Po majčinom mišljenju do početka predstave je bilo još mnogo vremena i sa mojom hitrošću mogao sam se još na vreme vratiti.

-------

       Izašao sam u zimsku noć, šarenu od nebeske iluminacije. Bila je to jedna od onih svetlih nodi, u kojima je zvezdani svod tako prostran i razgranat, kao da se raspao i podelio na lavirint posebnih nebesa, dovoljnih da snabdeju ceo mesec zimskih noći i svojim srebrnim i šarenim zvonima pokriju sve njihove noćne pojave, doživljaje, avanture i karnevale.

     Neoprostiva je lakomislenost po takvoj noći slati mladog dečaka u važnoj i hitnoj misiji, jer se u njenom polusvetlu umnožavaju, preplću i jedna sa drugom izmenjuju ulice. Otvaraju se u dubini grada, da tako kažem, dvostruke ulice, ulice dvojnici; ulice lažne i varljive. Opčarana i zavedena mašta stvara varljive planove grada, tobož odavno znane i poznate, u kojima te ulice imaju svoje mesto i ime, a noć u svojoj neiscrpnoj plodnosti nema ništa bolje da radi nego da pruža sve novije i novije nestvarne konfiguracije. Ta kušanja zimske noći počinju obično nevino od želje da se skrati put, da se krene neobičnim ili bržim prelazom. Javljaju se privlačne kombinacije da se vijugavi put preseče nekom nepoznatom poprečnom ulicom. Ali ovoga puta je bilo počelo drukčije.

 Prešavši nekoliko koraka, primetio sam da sam bez kaputa. Hteo sam da se vratim, ali mi se posle jednog trenutka to učinilo kao nepotreban gubitak vremena, jer noć uopšte nije bila hladna, naprotiv –prošarana žilama čudne toplote, dahom nekog lažnog proleda. Sneg se bio zgrčio u bele jaganjce, u nevino i slatko runo, koje je mirisalo na ljubičice. Na takve iste jaganjce bilo se raspustilo i nebo, među kojima se mesec delio na dva i tri dela, pokazujući u tom umnožavanju sve faze i položaje.

Nebo je toga dana ogoljavalo svoju konstrukciju kao u mnogim anatomskim preparatima, pokazujudi spirale i slojeve svetla, preseke bledozelenih stena nodi, plazmu prostranstva, tkivo noćnih maštanja.U takvu noć nije moguće ići ni Podvalem, niti ijednom drugom tamnom ulicom, koje su naličje, u neku ruku postave četiri linije trga, i ne setiti se da u to kasno vreme bivaju ponekad još otvorene neke od ovih neobičnih i toliko privlačnih prodavnica, na koje se zaboravlja u obične dane. Zovem ih cimetastim prodavnicama zbog rezbarija tamne boje kojima su postavljene.Te prave plemenite trgovine, otvorene do pozne noći, uvek su bile predmet mojih vrelih maštanja.Njihove slabo osvetljene, tamne i svečane unutrašnjosti mirisale su dubokim mirisom boja, lakova, aromom dalekih zemalja i retkih materijala. Mogao si tamo naći bengalske vatre, čarobne kutije, marke davno propalih zemalja, kineske sličice za preslikavanje, indigo, kalofonijum iz Malabara, jaja egzotičnih insekata, papagaja, tukana, žive salamandre i aždaje, koren Mandragore, nirnberške mehanizme, homunkuluse u saksijama, mikroskope i doglede, a pre svega retke i neobične knjige, stare folijante pune čudnih crteža i zaprepašćujudćih priča.Pamtim te stare trgovce pune dostojanstva, koji su služili klijenta spuštenih očiju, u diskretnom ćutanju, i bili puni mudrosti i razumevanja za njihove najtajnije želje. Ali, pre svega, tamo je bila jedna knjižara u kojoj sam jednom razgledao retke i zabranjene knjige, publikacije tajnih klubova, koje su skidale veo sa mučnih i opojnih tajni.Tako retko mi se pružala prilika da obilazim te trgovine –a sem toga, sa malom, ali dovoljnom sumom novca u džepu. Nije se mogla propustiti ta prilika i pored važnosti misije poverene našoj brizi.Po mom računu trebalo je krenuti bočnom ulicom, proći dve ili tri poprečne, da bi se stiglo u ulicu noćnih radnji. To me je udaljavalo od cilja, ali se zakašnjenje moglo nadoknaditi, vraćajući se putem preko Solnih Župa.Želja da posetim cimetaste prodavnice dala mi je krila, skrenuo sam u poznatu mi ulicu i više sam leteo nego išao, pazeći da ne pogrešim put. Tako sam već bio prešao tredću ili četvrtu poprečnu ulicu, a željena ulica se nikako nije pojavljivala. Povrh svega, čak ni konfiguracija ulica nije odgovarala očekivanoj slici. Od radnji ni traga. Išao sam ulicom u kojoj kuće nigde nisu imale ulaznu kapiju nego samo dobro zatvorene prozore, slepe od mesečevog sjaja. S druge strane tih kuća mora da se pruža prava ulica, iz koje se može ući u te kuće –mislio sam u sebi. Uznemireno sam ubrzavao korak, mireći se u sebi s tim da neću moći posetiti radnje. Samo da što pre odavde izađem u poznate delove grada. Približavao sam se kraju ulice, pun nespokojstva, gde de me izvesti. Izišao sam na širok, vrlo dug i prav drum sa retkim kućama. Odmah me je zapahnuo dah širokog prostranstva, kraj druma ili u dubini vrtova stajale su šarolike vile, ukrašene bogataške zgrade. U razmacima između njih videli su se parkovi i zidovi vrtova. Slika je izdaleka podsedala na Lišnjansku ulicu u njenim donjim i retko posedivanim delovima. Mesečeva svetlost, rasturena u hiljade jaganjaca, u srebrnim ljuskama po nebu, bila je bleda i svetla kao po danu –samo su se parkovi i vrtovi crneli u tom srebrnom predelu.

    Zagledavši pažljivo u jednu zgradu, uverio sam se da imam pred sobom stražnju i nikada viđenu stranu gimnazijske zgrade. Upravo sam prilazio kapiji, koja je na moje čuđenje bila otvorena, trem je bio osvetljen. Ušao sam i našao se na crvenom ćilimu hodnika. Nadao sam se da du se neprimećen prokrasti kroz zgradu i izaći na prednju kapiju, u velikoj meri skraćujući sebi put.

Setio sam se da tako kasno mora da se u sobi Arendta održava neko od neobaveznih predavanja koja on drži kasno u nod, a na koja smo se skupljali zimi, izgarajući od plemenitog oduševljenja za vežbanje crtanja kojim nas je nadahnuo taj sjajni nastavnik.

Mala gomilica vrednih skoro je nestajala u velikoj tamnoj sali na čijim su zidovima rasle i lomile se senke naših glava, koje su bacale dve male sveće što su gorele u grlićima boca.

Istinu govoreći, nismo mnogo crtali za vreme tih časova, a ni profesor nije postavljao suviše stroge zahteve. Neki su donosili od kuće jastuke i legali po klupama da malo prodremaju. Samo su najvredniji crtali kraj same sveće, u zlatnom krugu njenog sjaja.

Obično smo dugo čekali na profesorov dolazak, dosađujući se sanjivim razgovorima. Najzad su se otvarala vrata njegove sobe i on je ulazio –mali, s lepom bradom, pun ezoteričnih osmeha,diskretnih prećutkivanja i mirisa tajanstvenosti. Brzo je zatvarao za sobom vrata kabineta, kroz koja se u trenutku otvaranja iza njega tiskala gomila gipsanih senki, klasičnih fragmenata, bolnih Niobida, Danaida i Tantalida, ceo tužni i jalovi Olimp, koji je već godinama venuo u tom gipsanom muzeju. Sumrak te sobe je bio mutan i po danu i sanjivo se prelivao od gipsanih maštanja, praznih pogleda, bledih ovala i zamišljenosti koje su odlazile u ništavilo. Često smo voleli da prisluškujemo pod vratima –tišinu, punu uzdaha i šapata toga krša što se krunio u paučini, toga sumraka bogova što se raspadao u dosadi i monotoniji.

Profesor se svečano šetkao, pun dostojanstvenosti, duž praznih klupa, u kojima smo mi razbacani u malim grupama crtali nešto u sivom odsjaju zimske noći. Bilo je tiho i sanjivo. Ponegde su se moje kolege nameštale za spavanje. Sveće su se lagano gasile u bocama. Profesor se zadubljivao u duboku vitrinu, punu starih folijanata, staromodnih ilustracija, gravira i knjiga. Sa tajanstvenim gestovima nam je pokazivao stare litografije večernjih pejzaža, noćne gustiše, aleje zimskih parkova, koje su se crnele na belim putevima mesečine.

U sanjivim razgovorima nam je neprimetno prolazilo vreme jureći neravnomerno, kao da je pravilo nekakve čvorove u prolaženju sati, gutajući ponekad prazne intervale trajanja. Neprimetno, bez prelaska, nalazili smo našu gomilu već na povratnom putu na stazi špalira beloj od snega, oivičenoj crnim, suvim gustišom žbunja. Išli smo duž te maljave ivice mraka, češući se o medveđa krzna žbunja, koje je pucketalo pod našim nogama, kroz svetlu zimsku nod bez meseca, u mlečni, lažni dan, kasno posle ponoći. Razbacana belina toga svetla, koja se cedila iz snega, iz bledog vazduha, iz mlečnih prostranstava, bila je kao siva hartija gravire, na kojoj su se dubokim crnilom ukrštale crtice i crteži gustog žbunja. Noć je sada kasno posle ponoći ponavljala te serije nokturna nodnih gravira profesora Arendta, nastavljala njegovu fantaziju.

U tom crnom čestaru parka, u maljavom runu žbunja, u masi lomljivih grančica ponegde su se nalazila udubljenja, gnezda najdubljeg mekog mraka, puna nereda, tajnih gestova, nepovezanog razgovora znacima. U tim gnezdima je bilo prijatno i toplo. Sedali smo tamo na mlak, mek sneg u našim dlakavim kaputima, jedući lešnike kojih je bila puna ta leskova česta te prolećne zime. Kroz žbunje su se ćutke provlačile kune, lasice i krznaste zverčice na niskim nogama koje stalno njuškaju i čije krzno smrdi. Sumnjali smo da je među njima bilo i primeraka školskog prirodnjačkog kabineta, koji su, iako bez utrobe i olinjali, ove bele noći osećali u svojoj praznoj utrobi glas starog instinkta, glas parenja, i vraćali se u matičnjak u kratki, varljivi život.

Ali fosforescencija prolećnog snega je postajala sve mutnija i gasila se, dolazila je crna i gusta tama pred osvitom. Neki od nas bi zaspali u toplom snegu, drugi su u žbunju pipanjem pokušavali da nađu vrata svojih kuća, pipajudći su ulazili u tamne unutrašnjosti, u san roditelja i braće, u dalji tok hrkanja, koje su sustizali na svojim zakasnelim putevima.

Te nodćne seanse su bile za mene pune tajanstvene čari, ni sada nisam mogao da propustim priliku da za trenutak ne zavirim u salu za crtanje, donoseći odluku da neću dozvoliti da se tamo zadržim duže od jednog trenutka. Ali penjući se sporednim kedrovim stepenicama, punim zvučnog odjeka, shvatio sam da se nalazim u tuđem, nikada viđenom delu zgrade.

Ni najlakši šušanj nije tu prekidao svečanu tišinu. Hodnici su u tom krilu bili prostraniji, zastrti plišanim dilimom i puni elegancije. Prošavši kroz jedno takvo krilo, našao sam se u još vedem hodniku, ukrašenom raskoši dvorca. Jedan njegov zid je širokim staklenim arkadama vodio u unutrašnjost stana. Odmah pred očima počinjala je duga anfilada soba, koje su se pružale u dubinu i bile nameštene sa zaslepljujućom raskoši. Kroz špalir svilenih tapeta, pozlaćenih ogledala, skupocenog nameštaja i kristalnih paukova pogled je leteo u meku srž tih raskošnih unutrašnjosti, punih šarenog kovitlanja i treperavih arabesaka, isprepletanih girlanda i zapupelih cvetova. Duboka tišina tih praznih salona bila je puna tajnih pogleda, koje su ogledala predavala jedno drugom, i panike arabesaka, koje su visoko u frizovima jurile duž zidova i gubile se u gipsanim ukrasima belih tavanica.

    Sa divljenjem i poštovanjem stajao sam pred tom raskoši, počinjao sam verovati da me je moja noćna eskapada neočekivano dovela u direktorovo krilo, pred njegov privatan stan. Stajao sam prikovan radoznalošću, uznemirena srca, spreman da pobegnem nanajmanji šušanj. Kako bih mogao, uhvaćen, opravdati to moje noćno špijuniranje, moje drsko njuškanje? U jednoj od dubokih somotskih fotelja mogla je, tiha i neprimećena, sedeti direktorova dečica i iznenada podići pogled sa knjige na mene –crne, sibilske, spokojne oči, čiji pogled niko od nas nije umeo da izdrži. Ali povući se sa pola puta, ne izvršivši preduzeti plan, smatrao bih za kukavičluk. Uostalom, unaokolo u odajama punim raskoši, osvetljenim prigušenim svetlom neodređenog vremena, vladala je duboka tišina. Kroz arkade hodnika video sam na drugom kraju velikog salona velika, staklena vrata koja su vodila na terasu. Unaokolo je bilo tako tiho da sam postao hrabriji. Nije mi izgledalo da bi bilo vezano sa suviše velikim rizikom sići nekoliko stepenica što su vodile do nivoa sale, u nekoliko skokova pretrčati preko velikog skupocenog ćilima i naći se na terasi sa koje sam se bez muke mogao spustiti u dobro mi poznatu ulicu.

Učinio sam tako. Stupivši na parket salona pod velike palme, koje su se iz vaza uzdizale čak do arabesaka tavanice, primetio sam da se zapravo već nalazim na neutralnom terenu, jer salon uopšte nije imao prednjeg zida. Bila je to neka vrsta velike lože koja je sa nekoliko stepenica bila povezana sa gradskim trgom. To je bio kao neki rukavac trga i neke stvari su već stajale na pločniku. Strčao sam sa nekoliko kamenih stepenica i ponovo sam se našao na ulici.

Konstelacije su već bile okomito nad glavom, sve zvezde su prešle na drugu stranu, ali mesec, utonuo u perine oblačaka koje je osvetljavao svojom nevidljivošću, izgledao je kao da nad sobom još ima beskrajan put i, utonuo u svoje komplikovane nebeske poslove, nije mislio na zoru.

Na ulici se crnelo nekoliko fijakera istrošenih od vožnje i kloparavih kao bogalji, dremljivi morski rakovi ili bubašvabe. Kočijaš se naže sa visokog sedišta. Imao je sitno, crveno i dobrodušno lice. "Hodemo li, gospodičiću?" zapitao je. Kola zadrhtaše svim zglobovima u pregibima svoga mnogočlanog tela i krenuše na lakim obručima.

Ali ko se takve noći poverava ćudima neuračunljivog fijakeriste? Kroz kloparanje paoka, lupu koša i krov nisam mogao da se sporazumem sa njim o cilju svoga puta. Na sve je nemarno i popustljivo odmahivao glavom i pevušio za sebe vozeći okolnim putem u grad.

Pred jednom krčmom stajala je grupa fijakerista prijateljski mu mašući rukama. Odgovorio im je nešto radosno, posle čega mi je, ne zadržavajući kola, bacio kajase na kolena, sišao sa svog sedišta i priključio se gomili kolega. Konj, stari mudri fijakerski konj se letimično osvrnuo i odjurio dalje ravnomernim fijakerskim kasom. Zapravo, taj konj je budio poverenje –izgledao je pametniji od kočijaša. Ali ja nisam umeo da kočijašim –trebalo je predati se njegovoj volji. Ušli smo u jednu ulicu predgrađa koja je sa obe strane imala vrtove. Ti vrtovi su lagano prelazili, što smo dalje išli, u parkove sa velikim drvećem a ovi u šume.

Nikada neću zaboraviti tu sjajnu vožnju po najsvetlijoj zimskoj noći. Šarena nebeska mapa se pretvarala u beskrajnu, ogromnu poluloptu, na kojoj su se dizala fantastična kopna, okeani i mora išarana linijama zvezdanih virova i tokova, sjajnim linijama nebeske geografije. Vazduh je postao lak za disanje kao srebrna gaza. Mirisale su ljubičice. Ispod snega, vunenog kao beli astragan, pomaljali su se drhtavi ljutići, sa iskrom mesečevog svetla u finoj čašici. Cela šuma je izgledala kao da je osvetljena hiljadama svetala, zvezdama, koje je obilno ronio decembarski firmament. Vazduh je disao nekim tajnim proledem, neiskazivom čistoćom snega i ljubičica. Izišli smo na brdovit teren. Linije uzvišica, dlakave golim šibljikama drveda, dizale su se u nebo kao blagi uzdasi. Na tim srednim padinama ugledao sam čitave grupe putnika, koji su po mahovini i travi skupljali opale i od snega mokre zvezde. Put je postao strm, konj se klizao i s mukom vukao kola, koja su drhtala svim pregibima. Bio sam srećan. Moje grudi su udisale to blago proleće vazduha, svežinu zvezda i snega. Pred konjskim prsima se skupljao bedem bele snežne pene, sve viši i viši. Konj se s mukom probijao kroz njegovu čistu i svežu masu. Najzad je stao. Izašao sam iz fijakera. Disao je teško, spuštene glave. Pritisnuo sam njegovu glavu na svoje grudi, u njegovim velikim crnim očima su sijale suze. Tada sam na njegovom trbuhu ugledao okruglu crnu ranu. "Zašto mi nisi rekao?" šapnuo sam sa suzama. –"Dragi moj, to zbog tebe", rekao je i postao vrlo mali, kao drveni konjić. Ostavio sam ga. Osećao sam se čudnovato lak i srećan. Razmišljao sam, da li da čekam na mali lokalni voz, koji je tuda silazio, ili da se peške vratim u grad. Počeo sam silaziti strmom serpentinom kroz šumu, u početku sam išao lakim, elastičnim korakom, a zatim dobijajući u brzini prešao sam u ravnomerni srećan trk, koji se odmah promenio u vožnju na smučkama. Mogao sam kako sam hteo regulisati brzinu, upravljati vožnjom uz pomoć lakih okretaja tela.

    U blizini grada sam usporio taj trijumfalni trk, menjajući ga u pristojan šetački korak. Mesec je još uvek stajao visoko. Preobražavanja neba, metamorfoze njegovih mnogostrukih svodova u konfiguracije sve vede umetničke lepote nisu imali kraja. Kao srebrni astrolabijum nebo je te noći otvaralo čarobni mehanizam unutrašnjosti i u beskrajnim evolucijama pokazivalo zladanu matematiku svojih točkova i zubaca.

Na trgu sam sretao ljude koji su šetali. Svi opčarani prizorom te noći, imali su lica zabačena i srebrna od mađije neba. Briga za novčanik me je sasvim napustila. Otac, utonuo u svoje osobenjaštvo, sigurno je već bio zaboravio na gubitak, o majci nisam mislio.

Takve noći, jedine u godini, dolaze srećne misli, nadahnuća, proročanski dodir prsta božijeg. Pun ideja i inspiracija, hteo sam da pođem kući kad mi put preprečiše drugovi sa knjigama pod pazuhom. Suviše rano su pošli u školu, probuđeni svetlošću te noći koja nije htela da se svrši.

U gomili smo pošli u šetnju strmom ulicom iz koje je dopirao miris ljubičica, nesigurni da li se to još mađija nodi srebri na snegu, ili je već počinjao osvit...




Нема коментара:

Постави коментар