Hodočašće bez kraja

Putovanja vas prvo ostave bez reči, a onda vas pretvore u pripovedača (Ibn Batuta, 1304-1369, najveći putnik islamskog sveta)

Ibn Batuta 1304-1369 (?) (Šams ad-Din Abu Abdullah Muhammad Ibn Abdullah Al Lawati Al Tanji Ibn Battuta) bio je i ostao najveći putnik svih vremena – poznat po počasnom nazivu Šams ad-Din, to jest tituli poštovanja koja se svojevremeno dodavala imenima učenih ljudi, posebno na islamskom Istoku, a koja znači „Sunce religije“.

Rodio se u berberskoj porodici u Tangeru (Maroko) za vreme vladavine Merinidskog Sultanata. Bio je sunitski učenjak i pravnik – povremeno i kadija. U istoriji je, ipak, ostao zapamćen kao neumorni i istraživač, koji je za nešto manje od trideset godina prešao oko 120.000 kilometara, ostavši do danas jedini poznati putnik u srednjem veku koji je obišao celokupni „Dar al-Islam“, što podrazumeva sve zemlje i vlade muslimanskog sveta iz tog „vakta i zemana“, ali i današnju Indiju, Maldive, Šri Lanku, Jugoistočnu Aziju i Kinu, čime je višestruko nadmašio svog prethodnika, bliskog savremenika i putnika Marka Pola. To je prostor na kome se danas nalaze 44 države.

Lik i delo Ibn Batute često se, sasvim pogrešno, naravno, upoređuje sa likom i delom mletačkog putnika i trgovca Marka Pola, za koga se tvrdi da je rođen na Korčuli, u to vreme u sastavu Mletačke Republike. Ibn Batuta je bio putnik, hodočasnik, istraživač, „globetrotter“, ambasador, pravnik i jedno vreme dvoranin kod sultana od Delhija. Kada govorimo o Ibn Batuti, govorimo o spiritualnom, intelektualnom i naučnom putovanju, neiscrpnoj životnoj energiji i radoznalosti koje ga do kraja nisu napustile – za razliku od Marka Pola, čiji su motivi bili znatno prizemniji i više „komercijalni“.

Ibn Batuta je većinu vremena putovao kopnenim putem, i, mada se veoma plašio plovidbe, pobedio je strah, jer njegov put je zahtevao i plovidbu nemirnim morima i okeanima. Pomorske etape će pokazati da su muslimani u to doba bili dominantni u pomorskoj trgovini (i ne samo trgovini) od Crvenog mora i Persijskog zaliva skoro do Indijskog okeana i Kineskog mora.


Nekoliko godina nakon povratka u Fez (1353), sultan Abu Inan Faris naređuje Batuti da svoje uspomene sa putovanja diktira u pero Ibn-Juzaiju, učenom čoveku i prinčevom sekretaru koga je upoznao u Granadi – tako je nastala i hronika Ibn Batutinog putovanja. Priče koje je zapisao Ibn Juzai i koje je obogatio i sopstvenim komentarima osnovni su izvor informacija o Batutinim avanturama. Naslov tog prvog rukopisa mogao bi se prevesti kao Dar onima koji promišljaju o čudima gradova i lepotama putovanja, ali se često naziva Rihla ili „Putovanja“. Bez obzira na očiglednu fikciju kada su mesta u pitanju, Rihla ipak pruža dokaz o postojanju nekih delova sveta u XIV veku.
Činjenica je, dakle da gotovo sve što se zna o Ibn Batutinom životu potiče iz jednog izvora – samog Ibn Batute (preko Ibn Juzaija).

O Ibn Batutinom životu nakon objavljivanja Rihle malo se zna. Moguće je da je bio postavljen za kadiju negde u Maroku. Nakon njegove smrti, knjiga je bila vekovima sakrivena od drugih, čak i u muslimanskom svetu. Nepravda je ispravljena u XIX veku, kada je knjiga ponovo otkrivena i prevedena na nekoliko evropskih jezika.

Ibn Batuta je prešao, za to vreme (ali i bilo koje drugo, sve do danas) ogromne razdaljine, nešto što pre Magelana nikome nije pošlo za rukom (Magelan je, ipak, bio moreplovac i nije putovao sam, već sa raznim ekspedicijama). Budući da je često putovao bez pratnje, doživljavao je i neprijatnosti – kao, kada je, na pučini, ispred Malabara (Indija ) bio napadnut i opljačkan – ali je, isto tako, budući da je bio sjajan filozof i vešt govornik, znao i da ubedi napadače da ga puste zdravog i čitavog, jer on je samo „običan putnik odan Bogu“, bez brige za sutra i bilo šta što bi moglo da mu se dogodi.
Smrt (i nestanak) Ibn Batute ostala je enigma sve do danas. U Tangeru, njegovom rodnom gradu, nalaze se brojni spomenici posvećeni velikom avanturisti, koji je, sasvim sigurno, bio i ostao najveći arapski, ali i svetski putnik.

Aerodrom u Tangeru takođe nosi ime velikog putnika koga Marokanci nazivaju „Ibn Batotua“.
Ibn Batuta je bio dobronamerni putnik i avanturista, vernik i, iznad svega, dobar čovek, koga se niko nije plašio, zbog čega su ga svi rado primali i gostili.

Konstantinopolj je ostao jedina etapa Ibn Batutinog putovanja, potpuno izvan muslimanskog sveta. Batuta je stigao na Bosfor u vreme unutrašnjeg raspada Vizantijskog Carstva, iscrpljenog u vojnom i finansijskom pogledu, zbog čestih ratova sa susedima i dvostrukog pritiska sa istoka i Balkana, kao i niza građanskih ratova i dinastičkih svađa koje su otvorile vrata turskoj i srpskoj ekspanziji. Bugarsko-srpsko neprijateljstvo ukrstilo se sa suparništvom koje je podelilo vizantijsku carsku kuću i omogućilo napredovanje Turaka u Maloj Aziji i Srba u Makedoniji. Bitka kod Velbužda (1330) bila je presudna u borbi za Makedoniju i stvorila je temelje srpskoj prevlasti koja je u velikoj meri oslabila Vizantiju i tako pomogla Turcima, koji su već bili na putu za Carigrad, u sve lakšim i bržim osvajanja u Maloj Aziji, sve do konačnog pada Carigrada 1453.godine.

Ibn Batuta je bio veoma iznenađen ljubaznošću i pažnjom koju su mu ukazali Vizantijci i car Andronik III, koji je primio velikog putnika u carskoj Velikoj palati. I pored gostoprimstva koje su mu ukazali hrišćani, Ibn Batuta je bio razočaran teškom sudbinom mladih, lepih i nevinih devojaka, koje su po običaju u istočnom hrišćanstvu bile osuđene na monaški život u manastirima. Na svom dugom putovanju, neumorni putnik Ibn Batuta uvek je nalazio dovoljno slobodnog vremena za lepe i mlade žene.Tadašnji zakon je dozvoljavao da se putnici ožene kada stignu u neku zemlju/mesto, ali i da ženu oteraju/ostave kada nastave putovanje. Neki izvori tvrde da je Ibn Batuta imao desetak žena i
 tri puta više konkubina.

U Ibn Batutinom kazivanju, mogu se sresti – nekad opširniji, ali najčešće smo informativni detalji vezani za običaje naroda i zemalja kroz koje je prolazio, a koji se odnose na navike u ishrani i specifičnosti određene kuhinje.

Govoreći o svom putovanju Zapadnom Afrikom, Ibn Batuta žalio se da su ga domaćini često služili kašom od prosa, sa vrlo malo meda i jogurta. Pominje da je, u toku putovanja, jeo kamilje meso, kao i da je menjao staklene perlice i so za proso, pirinač, mleko, piletinu, ribu, dinje i bundeve, kao i druge lokalne namirnice. Od jama (i slične hrane) bilo mu je loše.
Jednom prilikom, od nekog kralja je, kao poklon za dobrodošlicu, dobio tri vekne hleba i parče govedine prženo na ši maslacu (afrički karite maslac) i šuplju tikvu u kojoj je bio jogurt (ni ovim poklonom nije bio naočito zadovoljan).

Na jednom mestu, Ibn batuta opisuje plod baobaba, za koji kaže da je: „kao krastavac, kada je zreo, kora mu puca, a plod je nekako brašnjav; kuvaju ga i jedu, ali ga prodaju i na tržnicama“. Takođe priča i o biljci nalik grašku, koju su pržili, i koja je imala ukus sličan pasulju ali i mleli i pržili na ši maslacu (što, prema njegovim rečima, nije bilo dobro za bele muškarce).
Jedna anegdota beleži nešto što se desilo grupi posetilaca koji su došli da vide Sultana: „grupa..ljudi koji su jeli ljudska bića… U njihovoj zemlji postoji rudnik zlata. Sultan im je bio veoma zahvalan. Dao im je, u znak dobrodošlice, jednu robinju. Oni su je ubili i pojeli“.
Na svom putovanju nazad u Maroko, Ibn Batuta govori o Berberima koji žive na urmama i skakavcima.

izvor

O mislima u ogledalu - Sveti Nikolaj Zicki

 

O, kada bih i ja i vi, prijatelji moji, bili zauzeti samo takvim mislima, koje bi bez ustezanja i stida smeli pokazati u ogledalu! Mi ne bi bili daleko od savršenstva. No, ako posmotrimo iole kritički naše posvednevne misli, mi ćemo se nažalost uveriti, da je savršenstvo samo jedna obećana zemlja, koja još nije na pomolu. Pokušajmo samo jedno veče, probe radi, da u večernjim sumraku i tišini reproduciramo sve naše dnevne misli i izvšimo smotru nad njima. Posmotrimo ih u jednom zamišljenom ogledalu pred sobom, pustimo ih, neka se nižu pred nama kao slike u kinematografu. Kakva raznovrsnost! Kakav mozaik veličine i mizerije, od lepog i odvratnog, od vrline i greha! I to sve za jedan dan. Srce bi se nase radovalo, kad bi videli neku svoju uzvišenu misao u ogledalu. Mi bi smo s ponosom i samopouzdanjem govorili tad sami sebi: "Gle, to je moja misao, to sam ja!" No, lice bi naše oblivao rumen stida ili bledilo straha, kad bi opazili svoje niske i nedostojne misli u ogledalu, sa odvratnošću i prezrenjem mi bi tad krili svoje poglede od svojih sopstvenih misli i u sebi saptali: "Gle, ja sam podlac i čudoviste, a ne čovek!"


I tako potrebno je samo jedno vece obnoviti i pregledati svoje dnevne misli, pa da se covek uveri, kakave sve cudovisne biljke mogu isklijati i nici i razrasti se, bez njegove kontrole, u njegovoj najintimnijoj i najdrazoj gradini. Mi prolazimo pored jedne cvecne gradine i srdimo se, kad vidimo u toj gradini mnogi nabujali korov, pored koga se cvece bojazljivo promalja, kao rob pored svoga spahije, medjutim, dopustamo bez brige i srdzbe da u najmilijoj nam gradini, u dusi nasoj, nabuja takav korov, od koga bi se uzasnuli i mi sami i nasi bliznji, kad bi tu nasu gradinu videli u ogledalu. Vi bi se zazidali, kad bi vam se otkrilo u ogledalu, kakav se sve korov od misli nalazi u ponekoj elegantnoj, ocesljanoj i namirisanoj ljudskoj glavi.


Jedna cvetna gradina moze biti ogradjena primamljivim raznobojnim ruzama. No, iza tako lepe ograde, u samoj gradini, mesto cveca moze biti izdjikalo barsko siblje i otrovne gljive. Takva je i jedna zena koketa, koju sretate na ulici, - nasaranom i okicenom i namirisanom glavom, no sa mislima nedostojnim tako skupocene spoljasnjosti. Nekoliko sati provede ta koketa posvednevno pred ogledalom, posmatrajuci svoju glavu, a nijednog trenutka ne pokloni ona posmatranju onoga, sto joj je u glavi, - svojih misli. Ona rasporedjuje boje na svom licu po svom ukusu i uziva sama u tim bojama, kojima zeli da maskira prirodu, da obmane ljude, dok misli njene ostaju najruznije, najnemarnije obojene. Ona uredjuje svoju kosu pazljivije nego vestalke svoju sto su uredjivale kad su pred bogove izlazile, kiti usi i vrat sjajnim kamenjem, no misli joj ostaju neuredjene i divlje kao barsko siblje i ruzne kao grmljavina u ritu, ispod kojih se kriju zuti poljski skakavci. Kad tako namaskira svoju glavu, da jedva sama sebe moze poznati, ona pokriva celu tu laz jednim fantasticnim oblakom u vidu sesira. Taj oblak ne skriva Sunce, ne varajte se, no haos! U tom oblaku, ispario je ceo mesecni prihod muza, medjutim, misli zene nisu postale skupocenije, no ostale su isto tako siromasne i zalosne, kao sto su i pre bile.


No zamislite da jednog dana, kada takva koketa gleda sebe u ogledalu, ugleda onaj kraj svoje glave, uoblicene, ovaplocene! Kakvo zaprepascenje! U kakvo razocarenje! Glava spolja i glava iznutra – kao leptir i gusenica! Kad bi videla u ogledalu sboje sicusne i nistavne i neocesljane i neuredjene misli, koketa bi spustila pogled, smanjila bi svoju gordost i postala smirenija i stidljivija.
Jedina bedna uteha za one mnogobrojne zene, koje bi svoj pogled morale oboriti pred ogledalom misli, mogla bi se naci u tome, sto bi i mnogi ljudi, daleko jaci od njih slavom i pamecu, morali takodje oboriti svoje oci, kad bi videli svoje misli izlozene u ogledalu.
"Misli su naivna stvar", reci ce neko. "Misli jos nisu delo, a po delima ljude cene." Nije tako, izvesno nije. Misli su inicijativa dela. Nase misli daju impuls i pravac nasim delima. Prljava misao uprlja razum, srce, uprlja jezik, pa ruke. Kain je pomislio, da bi bio srecniji bez svog pravednog brata Avelja. Ta pomisao uprljala mu je najpre razum, pa srce, pa jezik, pa ruke.


Dokle god je jedna misao nejasna i tamna, dotle nam ona ne izgleda tako strasna. Ona nam postane strasna onda, kad nam postane jasna. A na zalost, mnoga zla misao postane nam jasna ne pre nego tek onda, kad je vidimo privedenu u delo. Kam' da smo u stanju mnoge svoje misli cenzurisati i ugusiti pre nego sto se one razviju i uzmu maha nad nama, goneci nas vlasnicki ka delu!
Cenzura je za misli potrebna kao plevljenje u gradini. Moci cenzurisati svoje misli, to znaci moci sam sebe vaspitati. Moci cenzurisati svoje misli, to znaci moci uci sam u svoju dusu bar jednanput svakoga dana i razgledati sta je u njoj sve novo poniklo i sta se od starog izmenilo. Cenzurisanje svojih misli ne znaci unistenje slobode misljenja, - niukom slucaju, - no, naprotiv, oslobodjenje uzvisenih i svetlih misli od misli sicusnih i prljavih. Sloboda misli znaci oslobodjenje misli od misli. Sloboda misli je smelost plevljenja svoje duse od sitnih i nedostojnih misli, koje kao korov gusto nicu izmedju retkih redova velikih misli. Ah, budimo tirani svojih prljavih misli, pre nego sto one postanu tiranin nas. Ako ne budete prvo tirani sami sebi, vi nikada necete postati slobodni ljudi. Ako ne budete tirani sebe, vi cete morati biti tiranin drugih.


Covek koji gaji u sebi sitne misli, taj gaji sebi najstrasnijeg tiranina, koji ce ga pre ili posle uciniti necovekom. Covek u cijoj dusi imaju pristupa i najgore i najludje misli, slican je domacinu, koji sagradi kucu od mermera, no ostavi je bez vrata, tako, da u njegovu lepu kucu mogu slobodno ulaziti i izlaziti svinje i guske. Domacin se najpre iznenadi kad vide u svom elegantnom domu tako neprilicne goste, kao sto su svinje i guske, no on ih ne goni, i – malo po malo privikne se na njih i ljudi pocnu za njega bivati vece iznenadjenje u njegovom domu no svinje i guske.

I nase ce se misli ogledati u delima nasim. No, pre toga nase misli ogledaju se u jednom velikom ogledalu, u kome se ogledaju svi i najtananiji, pokreti duse nase, u kom se ogleda cela priroda. Jedan galeb leti nad okeanom i svaki pokret njegovih krila pokazuje se na ogledalu vodenom, Kudikamo jasnije se pokazuje pokret naseg duha na ogledalu duha Bozijega, u kome se ogleda ceo svet. Pazimo na pokrete svoje duse, jer svaki pokret duse ostaje za navek otisnut u duhu vasionskom.
Zelite li, da imate prijatelja, vase misli moraju se podudarati sa vasim jezikom i vasim delom. Inace ce vase prijateljstvo biti kao otrovni cvet maka, koga se svako kloni, jer mami bojom, a truje sokom.
Zelite li, da budete ljudi, vi morate disciplinovati i urediti i uzvisiti misli svoje, vi morate posvednevno posmatrati misli svoje u jednom zamisljenom ogledalu.

Lord Bajron, proza

"O, čitaoče; ako ti umeš čitati!…Znaj da sricati – pa i čitati – ne znači čitati. Zato su potrebne osobite sposobnosti, kako meni tako i tebi. Prvo, treba početi s početka (i ako je to teško), drugo – treba dalje raditi; treće ne počinjati s kraja, a ako se to i moradne činiti, onda bar treba završiti početkom.“

„Ja ratujem na jeziku (ako bude potrebno, ratovaću i ustvari) sa svima koji ratuju protiv mišljenja, a protiv njegovih neprijatelja ratujem mnogo grublje, jer je tirana i sikofanata svagda bilo i ima ih. Ne znam ko će pobediti. Kad bih ja imao imalo božjeg priviđenja, ja ne bih smetao, vere mi, ovoj mojoj čistosrdačnoj mržnji na svaki despotizam u svakom narodu. I to ne zato što ja hoću da laskam narodima. Za tu stvar ima i bez mene dosta demagoga, koji ni u šta ne veruju i koji su u stanju da sruše sve zvonare – samo da podignu kakve gluposti koje su sami izumeli. Ja ne znam da li oni seju neverstvo zato da pakao dobije bogatu žetvu, kao što to uči dosta stroga dogma hrišćanska, ali ja želim da ljudi budu slobodni kako od vlasti svetine tako i od vlasti kraljeva – od vas kao i od mene.“


"Niko ne treba da dopusti da mu se kaže kako smo mi nemi točak na kolima prestola. O vi, deco naša! Ne zaboravljajte da smo se mi trudili da vam pokažemo šta se radilo pre no što je svet postao Slobodan!
Mi to vreme dočekati nećemo, ali ćete ga dočekati vi. Znajući da vi tada u opštem veselju nećete verovati da se moglo desiti ono što se desilo, ja sam naumio da vam to opišem, iako bi u stvari srdačno želeo da i spomen o njemu nestane. Ali ako opis dođe do vas, prezirite takva dela, prezirite ih više no prvobitne divljake koji šaraju svoje telo, ali ne šaraju ga krvlju!

I kad čujete da istoričar govori o prestolima, i da su im se oni popeli na glavu, znajte da će to ličiti na ovo što mi sad gledamo mamutove kosti i divimo se kako je stari svet mogao gledati takve stvari; ili da će to biti hijeroglifi na egipatskim stenama, ta prijatna zagonetka budućnosti – pa ćete se pitati kakav se pravi cilj piramida krio u njima.“


___________________________________________



Slava, vino, ljubav i zlato to je sve za čim žude pojedini ljudi i čitavi narodi. Da život nema toga soka, kako bi suvo i jadno bilo njegovo drvo, koje je često veoma plodno.

*O ljubavi! Divna li je tvoja tajanstvena veština kojom pobeđuješ silne i hrabriš slabe!Čudnovata li je ona umešnost kojom mudrost vara sebe kad se uhvati na tvoju udicu!

*Avaj! Ljubav žena! Poznato je da je divna ali u isto vreme i  strašna stvar;  sva njihova sudbina metnuta je na tu kartu.  I ako ona izgubi, život im ništa ne može dati na dar osim loših opsena prošlosti same. I njihova je osveta zato kao skok tigra, smrtonosna, i brza, i teška; a opet one same trpe teže muke nego oni kojima se svete.  I one imaju pravo. Ljudi su često nepravični prema ljudima, a uvek prema ženama. Žene uvek čeka jedna sudbina, iz koje je jedini izlazak – neverstvo! One su osuđene da uvek kriju svoje misli, i zato samo u mislima mogu milovati predmet koji je drag srcu njihovom. A kad čija razuzdana strast kupi njihovu ruku - šta ih čeka ubuduće? Nezahvalan muž, nepošten ljubavnik, kinđurenje, deca, molitve – i tada je sve svršeno. Jedne nahode ljubavnike, druge počnu piti ili moliti se Bogu, jedne se zanimaju kućnim poslovima, a druge se provode. Ima i takvih koje ostavljaju muževe, ali malo od toga dobijaju, menjaju i svoj ugledni položaj za drugi, koji ne može  mnogo popraviti stvar. Taj položaj uvek ostaje lažan, bile one u dvoru ili u kolibi. Neke traže đavola, pa pišu romane.

*Cerera i Bahus krasni su pomoćnici Venerini, a da nije njih, ona nas ne bi tako mučila. Dok se Venera zanima srcem (ljubav bez srca takođe je lepa stvar, ali samo upola), Cerera nam daje jelo od makarona, jer je ljubavi nužno potkrepljenje, kao I mesu i krvi. U isto vreme Bahus puni naš pehar
vinom ili nam daje žele. Jaja i ostrige takođ e su lepa hrana ljubavi, ali ko nam ih poklanja odozgo,
nebo ć e samo znati –može biti Neptun, Pan ili Jupiter...


*Srce je moje srce jedne žene, i ono ne može da zaboravlja! Ono je zanesenjački slepo prema svemu, osim jednog jedinog lika – ono je nalik na kompas, kad se igla, neprestano drhteći,okreće nepokretnom polu – ona juri neprestano za jednom mišlju.


*O Platone, Platone! Ti si svojim glupim fantazijama-kako sila volje može imati vlast nad srcem – prokrčio put većim nemoralnim postupcima, no svi pesnici i romansijeri uzeti ukupno.


*Ljubav je ništavni delić života kod ljudi, a ženama je u njoj sav život....Eto koliko poslova može na i muškarac, a mi smo sposobne samo za jedno: da ljubimo i ljubimo, dok same sebe ne upropastimo.


iz Don Žuana

Duša žene ~Delia Steinberg Guzmán

        Pažnju mi je privukla stranica u jednom časopisu sa sledećim naslovom "Žene napreduju". Da, moguće je. Dugačka istorija izražavanja zahteva dugotrajne borbe da bi žena mogla zauzeti dostojnu ulogu u društvu. Ali, neprestano se pitam idemo li dobrim putem, jesmo li odabrali ispravan put, zbog čega se za ženu traži veći ekonomski napredak, veća mogućnost rada, veća sigurnost u poslu, veći položaj jer tu se radi smo o poziciji, mestu unutar društva, kao da ne postoji ništa više od fizičkog položaja. I moje pitanje glasi: Idemo li pravim putem? Zato što se retko, osim o fizičkom položaju, vodi računa i o dostojanstvu, poštovanju, o Duši Žene. Usprkos svih velikih borbi koje je zabeležila istorija, pogotovo u poslednjim vekovima, u sadašnjem trenutku i dalje možemo uočiti prigovore i neraspoloženje. Žena nije zadovoljna ulogom koju ima u društvu. Nije zadovoljna na poslu niti je zadovoljna zaradom koju prima, a dnevno možemo u svim sredstvima informisanja prikupiti podatke o lošim postupcima kojima je podvrgnuta, te o stalnim pritužbama žena.

       Ako žena treba osvajati određenu ulogu u društvu, radi li se zaista o osvajanju ili tek o ponovnom zadobijanju? Postavljaju li se zahtevi zato što je žena izgubila ulogu koju je jednom imala ili je nikad i nije imala ?
Ja mislim da ju je imala i da se više radi o ponovnom zadobijanju nečega što je izgubljeno i potrebno je videti kako, kada i zašto.

         Površan pregled u istoriju pokazuje nam kako su u svakom trenutku postojali primeri koje su davale izuzetne žene. Žene koje su pokazivale nezamislivu hrabrost, čvrstinu duha i sposobnost isticanja i preuzimanja važnih uloga u određenim prilikama. Ovo se ne odnosi samo na individualne primere kojih je uvek bilo, već su postojale i civilizacije čiji su stavovi dozvoljavali ženi da zauzme važno mesto - svoje vlastito mesto. To nisu bile samo one civilizacije koje su se istakle matrijarhatom već, i mnoge druge koje danas nazivamo patrijarhalnima, a koje su ipak davale ženi suštinsku, civilizacijsku ulogu.

           Danas se u sredstvima informisanja, u književnosti, pojavljuje mnoštvo istorijskih i polu-istorijskih romana u kojima se ističu ove stare matrijarhalne civilizacije u kojima je žena bitan lik, u kojima su glavna božanstva bile božice i gde se sve "okretalo" oko ovog lika kojega su ljudi poimali kao središte. Nije tačno da je žena bila ona koja je prigrabila vlast i ostavila muškarcu sekundarno mesto; ona je jednostavno imala važniju ulogu, bila centar života i trebala je ujediniti sve. Možda je to ono što se izgubilo. Ova uloga osi, centra, jezgre, uloga koju izražavaju grčki i rimski mitovi kada govore o toliko posebnoj božici Vatre. O Vatri koja se nalazi u središtu Zemlje, o plamenu žrtvenika, u plamenu ognjišta, ona je nešto što se nalazi u središtu kuće, u središtu hrama ... i to je Žena. Ova vatra predstavlja Život a ima sposobnost da sve okuplja oko sebe.
          Kako je žena gubila ovu istovetnost sa središtem, jezgrom? Zbog različitih okolnosti od kojih su neke bile psihološkog, neke religioznog tipa, a neke zbir svega ovoga. Psihološki preterivalo se u naglašavanju preteranih aspekata ženstvenosti (žene). Negativne aspekte imaju koliko muškarci toliko i žene, ali tvrdilo se da je žena pasivna, nedovoljno kreativna, posesivna: pošto nije aktivna, želi posedovati stvari bez aktivnosti. Žena spletkari da bi postigla ono što želi. Žena je preosetljiva, previše emotivna, hirovita (prevrtljiva) i nestalna ... Uz takvu osebujnu psihu nikad joj se ne može prepustiti posao koji zahteva delotvornost (efikasnost), jer ko zna neće li se usred posla pokajati i sve ostaviti.
         S religioznog stanovišta, s njegove izvanjske a ne ezoterijske strane, ženu se učinilo simbolom zla. Ne znam na koji smo način mi, žene zadobile status grešnica i zavodnica. Zar je sve to započelo od jednog rebra? Mora se priznati uopšte čovečanstva. Ali, zanimljivo je da kada je žena mlada i lepa tada je i željena, a u isto vreme nije prihvaćena upravo zato jer ju se krišom priželjkuje. Je li ona koja je mlada i lepa simbol zla i zavodništva?
           Ipak, kada živi povučeno, zatvorena u kući, brinući se o svojim obvezama i deci, ona se smatra dobrom i tada je prihvaćena. Ili , ukoliko je već časna starica koja ne smeta nikome svojim čarima, također je prihvaćena i (smatra se) kako se od nje može primiti i poneki savet.

          Ovo nije pravedno. Žena je uvek ista.

Sve ovo sumirano učinilo je da žena započne sumnjati u vlastiti identitet i da se počne pitati: "Jesam li dobra ili loša? Činim li uistinu dobro? Što mogu činiti?" Uz to, postoji još jedan razlog koji ju je prisilio da još više izgubi svoj identitet. Nalazeći se u inferiornom položaju, žena je odlučila takmičiti se s muškarcem. Započela je dugotrajnu borbu, ne da bi ponovo zadobila vlastite vrednosti, već da bi se takmičila s muškarcem u onome što on radi u društvu. Ova dugotrajna borba posebno izražena u poslednja dva veka, udaljavala je ženu od njene unutarnje sigurnosti, oslabljujući je sve više.

           Kako je započela da se takmiči s muškarcem? Pokušavajući zadobiti isti društveni status, ista radna mesta, uspeh, istu zaradu ... Ona se takmiči s muškarcem, ali treba joj potvrda i odobravanje muškarca. One slavne žene koje su se istakle u društvu postigle su to jedino onda kada bi ih jedan ili više muškaraca prihvatili kao takve i dali im ugled: "Ti si uspešna jer si uspešno ušla u društvo muškaraca, uspešna si zato što te prihvaćamo, zato što ti dozvoljavamo da radiš zajedno s nama ... uspešna si zato što priznajemo da si odgovorna i imaš sposobnosti." To je takmičenje koje sadrži ovisnost, zato što se i dalje zahteva odobravanje od strane muškaraca. To je takmičenje u kojem žena gubi svoje istinske karakteristike, zato što se treba boriti, raditi, osvajati, naporno raditi kao muškarac, a ne kao žena. To ne radi izražavajući sebe, već pokušava raditi kao što bi to muškarac.
         Zanimljivo je da su mnogi sociolozi došli do zaključka da žena pobednica, ona koja osvaja ono što je sanjala, ona koja ima odličan položaj, izvrsnu zaradu, ona koju se poštuje, uvažava, dolazi do trenutka u kojem se pita: "Zbog čega sve ovo? Što ja to zapravo radim? "
         Problem je u tome što se i dalje oseća nezadovoljna, umorna, oseća da zapušta porodični život, oseća da bi joj bilo draže ostati sa svojom decom, ako ih ima ... U toj borbi zapitala sam se na početku: "Ide li žena pravim putem? Je li njezin put takmičiti se s muškarcem, izjednačiti se s muškarcem, ili obnoviti vlastite karakteristike?
         Jako puno se govori o jednakosti između žene i muškarca, ali to je oružje s dve oštrice: jesmo li uistinu jednaki? Kada se govori o jednakosti potrebno je shvatiti da se ne radi o apsolutnoj jednakosti već o jednakim mogućnostima pošto smo jedni i drugi ljudska bića i kao takvima potrebne su nam povoljne životne prilike. Ženi je potrebna mogućnost da se izrazi onakva kakva jest i na način na koji joj je to u životu potrebno. S ovog aspekta verujem da bi trebala postići jednakost, ali ne u karakteristikama niti u načinu življenja. Čudno je da su se na kraju ovog dvadesetog veka pokušavajući (u kojem se pokušava) uspostaviti (pronaći) jednakost između muškarca i žene, toliko pomešali karakteristike jednih i drugih tako da je danas prilično teško razabrati ko je ko. Ovim se ne misli samo na izgled jer je to nešto vrlo relativno (ponekad je potrebno dva, tri puta pogledati pre nego što odlučimo hoćemo li reći: "Gospodine...", "Gospođo..." ili naprosto "Oprostite."). Zbrka nastaje u nečemu što je dublje prirode: misli se kako brisanjem razlika postajemo sličniji.

      Danas je muškarcu teško točno odrediti gde se nalazi biće muškarca, a ženi gde boravi biće žene. Referentne točke su jako relativne i odatle dolazi pometnja: ukoliko jedan ili drugi nemaju komplementarnu stranu kao referentnu točku, jako je teško definisati vlastiti identitet. Naš um, način razmišljanja uvek je dvojak: razumemo šta je belo, jer ga uspoređujemo s crnim: razumemo šta je to dan, jer ga uspoređujemo s noći, a kad želimo govoriti o dobru, moramo ga povezati sa zlom. I tako neprestano kroz dvojakost.

         Danas u društvu nedostaju referentne točke muškosti i ženstvenosti. Iskreno verujem da nije problem u tome što žena ne nalazi svoje mesto u društvu, već u tome što su sve vrednosti izmešane. Mnogi elementi su dovoljno zbrkani da čak ni muškarci ne mogu pronaći vlastitu ulogu u društvu..., a ne nalaze je ni mladi, ni deca, ni starci. Još teže, nego što je u slučaju muškaraca i žena, danas je teško pronaći prave vrednosti i ispravno se postaviti unutar društva. Ovu izmešanost (zbrku) ne samatram jednakošću, jednakost koju tražimo nalazi se u dubljim elementima.
       Danas se govori o feminizmu i to se obično vezuje uz Dan žena ili borbu žena kroz feminističke pokrete.

        Šta predstavljaju feministički pokreti koji su nesumnjivo ispunjeni dobrim namerama? To su pokreti u kojima se postavljaju zahtevi, traže veći broj stvari za ženu koja se već dugo smatra stavljenom u drugi plan, u položaj zavisnosti. Ako postoji muškarac koji je štiti, bio on njen suprug ili sin, sve je u redu, ali ako uz nju ne postoji takav muškarac, ona "ne postoji". Ako ne postoji neko ko je izdržava, ona "ne postoji". U ovakvom položaju logično, žene počinju želeti da budu poput muškaraca, postavljaju zahteve koji prelaze skoro u revanšizam, u prave bitke. Postoji feminizam koji je zapravo "antimachizam" u kojemu se pokušava dokazati ko više radi, ko zauzima više stranica u novinama, ko može privući više pažnje. To su bitke koje su zbog mnogih feminističkih pokreta koji se pojavljuju u svitu, s mog stajališta, unapred izgubljene. To su nesigurna osvajanja zato što ovise o tačkama gledišta koja vrede danas, a već sutra ne.

     Za ženu, istinsko osvajanje sastoji se u otkrivanju vlastite Duše. Ako se veže za pokret koji će zahtevati da njena Duša bude ono  čemu treba krčiti put - čime se također definiše i Duša muškarca - moguće je da će sva ova nadmetanja nestati. Nije stvar u ispitivanju (dokazivanju) možemo li mi
žene raditi iste poslove kao i muškarci jer ne mislimo da postoje poslovi koji su predodređeni za jedne ili druge. Postaje jasno vidljivo da svi možemo više ili manje raditi isto, odnosno više ili manje dobro. Ne postoji monopol nad radom već postoje različita gledišta, premda je rad isti. Pristupa se s različitim osećajima kroz različite ideje zato što je Duša ona koja vodi drugačijem načinu gledanja na stvari.
     Ovo nas navodi na to da se zapitamo što je to Duša. Neću je definisati s religiozno-teološkog stajališta, već više s psihološkog: Duša je istinski entitet, istinsko nutarnje biće. Ona je energija koja se može izražavati kroz materijalno, ali istovremeno ima sposobnost uzdizanja prema onom uzvišenom, prema metafizičkom, prema velikim snovima, velikim idealima. U Duši žene, u Duši muškarca postoje nijanse, ne razlike već komplementarnosti, koje se mogu savršeno povezati, a da se ipak ne pobijaju.
             Mislim da se u Duši svake žene nalazi deo muškarca, a u Duši svakog muškarca nalazi deo žene. Gledajući uopšteno Duša muškarca vidljivo teži izvanjskom delovanju; žena je prividno puno povučenija. Duša muškarca traži rast, razvoj, ekspanziju stvari; žena traži zadržavanje, nalaženje mesta i čuvanje stvari. Duša muškarca je ona koja pokreće; Duša žene je ona koja čuva. Muškarac se baca u kreativnost; žena traži praktičnost u stvarima; to ne znači da ona nije kreativna, već je ona koja se uvek pita: "Zašto?". Muškarac iskazuje sebe kroz ideje, žena kroz intuiciju... Bilo bi divno povezati Dušu muškarca i Dušu žene zato što bismo tada imali delovanje i introspekciju, rast i čuvanje onoga što raste. Imali bismo poticaj, a u isto vreme i zaštitu ovog poticaja; imali bismo kreativnost, ali tražili bismo i praktičnost onoga što se stvara. Imali bismo ideje, ali potpomognute intuicijom... Ipak, sada to nije tako, ova povezanost nije postignuta, nije prestalo nadmetanje, nije postignut sklad, zajednički rad i ne shvata se kako (da) su i muškarac i žena apsolutno potrebni zato što oboje čine dio Čovečanstva.

             Možda bi mogli uputiti nekoliko jednostavnih saveta ženi. Na prvom mestu nije potrebno pokušavati biti poput muškaraca jer ne treba biti muškarac da bi se postalo junak, da bi se postalo velikim; postoje žene koje mogu biti veliki junaci ili ratnice ali trebaju shvatiti koji je njihov rat, šta je njihovo polje bitke, koje je njihovo oružje i koji su njihovi neprijatelji. Problem žene je preoblačenje u muškog heroja i u tom slučaju bori se u ratu koji nije njen.

      Pre mnogo godina, primila sam savet od mog učitelja, profesora Livrage, osnivača "Nove Akropole". Prisustvovala sam tada njegovom predavanju o retorici. Divila sam se njegovoj lakoći izražavanja, načinu kretanja i prvo što sam učinila bilo je to da sam ga imitirala. Jednostavno sam gledala šta je radio i to sam ponavljala. Posle jednog predavanja pozvao me i rekao: "Na ovaj način nikada nećeš dobro govoriti, jer umesto da izražavaš sebe, bit ćeš tek kopija onoga što ja radim. Ja sam objašnjavao određene tehnike, ali ti moraš govoriti kao ti, moraš izražavati sebe, moraš pronaći ono što se nalazi u tebi. Nikada nećeš govoriti na isti način kao ja." Uistinu, to nikada ne bih mogla jer ja nemam njegovu visinu, ni stas, niti njegov glas, a ideje razrađujem na drugačiji način, makar govorimo o istom. Od tog trenutka pokušavala sam više izražavati sebe i bilo je puno bolje.
         Ono što je prvo potrebno, to je prihvatiti samoga sebe. Biti žena nije nikakvo prokletstvo, naprotiv, mislim da nas je istorija obdarila velikim ženskim osobama, velikim heroinama u svakom smislu i brojnim anonimnim junakinjama koje velikom unutarnjom uzvišenošću svakog dana žive svoju malu bitku.
      Drugi savet je ne gubiti višestruki identitet žene: žena nije samo majka, nije samo supruga. Ona je ljubavnica, svećenica, boginja, heroina, umetnica... Sve se ovo nalazi u ženi; njen identitet je višestruk i ne smemo joj ga poreći gledajući na to je li uspela postići neki položaj koji društvo danas smatra istaknutim. Na žalost, najvredniji deo identiteta žene se gubi.

         Ako neko nije pronašao svoj identitet, neka ga traži. Neki sociolozi kažu da ako neko želi pronaći sebe treba preduzeti unutrašnje putovanje. Da bi žena sebe prihvatila kao ženu, nije joj se nužno takmičiti s muškarcem; ne treba zavisiti od muškarca. Potrebno je prodreti u vlastitu dubinu iako je to ponekad bolno jer znači susresti se sa mnogim stvarima koje nisu ugodne; ali kada se susretnu, mogu se ispravljati. Prodiranjem u vlastitu dubinu mogu se susresti i mnoge vrednosti, a kada se sretnu mogu se uvećati, mogu se umnožiti.
          Šta je Duša žene? Što sadrži ova duša koju treba zadobiti da bi se obnovila istinska uloga žene ne samo u društvu već i u istoriji? Skoro sve stare civilizacije, koje su posvećivale više pažnje ulozi žene, opisale su Dušu žene kroz četiri karakteristike koje vrede i u sadašnjem trenutku.
         O Duši žene može se govoriti kroz Život, Energiju, Ljubav i Mudrost. Sa ove četiri karakteristike, koje su njeno istinsko oružje, žena je junakinja u svojoj vlastitoj borbi. Duša žene je život u svim značenjima ovog pojma, ne samo zato što žena može dati život, već je sposobna i pomoći živeti i zato jer je velika odgajateljica. Ona može stvarati, poticati, inspirisati ... u njenim je rukama mogućnost davanja života i njegova održavanja. Veliki tumači modernih mitova, Joseph Campbell rekao je da žena može dati život telu, duši, društvu, civilizaciji, ali ukoliko joj se ne dopusti takva mogućnost, gubi razlog postojanja. Potrebno joj je da udahnjuje ovaj život kroz vlastiti tip energije, koja čini drugu karakteristiku njene duše. Ova energija se ne sastoji u davanju impulsa, već je to više oblik otpornosti i postojanosti. Ona može podneti toliko nevjrojatne stvari, koliko je neverojatno i njeno strpljenje. Ovo je njeno veliko oružje, ne zato jer je potlačena, već zato što je otporna. Možda nema veliku tjlesnu otpornost, ali ima ogromnu psihološku otpornost. To je njena Energija koju može prenositi kroz formu vedrine, kroz snagu u poteškoćama, u boli.

           Žena je Ljubav. Znam da svi volimo, i muškarci i žene. Ali muškarac voli tako da ljubav uključuje u svoj život, a žena od ljubavi stvara vlastiti život.

      Šta je ljubav  ženi? To je mač s dve oštrice. Ako je ta ljubav slaba, pisana malim početnim slovom, pretvara se u egoističnu i posesivnu. Više je tišti strah hoće li biti volena, nego hoće li voleti. Više je tišti strah da joj se neće pridati važnost, nego hoće li sama pridavati važnost drugome. Ali, ako se Ljubav, pisana velikim slovom, budi u ženi kao Duša, tada je to velika sposobnost ujedinjavanja; to je ona vatra ognjišta, plamen središta Zemlje, središta hrama. Žena je ta koja ujedinjuje, ima sposobnost spajanja, povezivanja osoba, duša, izmirivanja onih koji ne žive u miru: njena ljubav je velika širokogrudnost. Njena ljubav je sposobnost uočavanja lepote, harmonije; borba za pravednost. Zbog toga je žena Ljubav, ali i Mudrost jer poseduje praktični um sklon redu sa sposobnošću rasuđivanja koja je za nju karakteristična. Ukoliko je zapitamo zašto nešto radi, uvek će znati odgovoriti. A iznad svega ima veliku snagu koju ne sme protratiti: to je intuicija.Ona misli osećajući. Znam da se ovaj način razmišljanja često omalovažava, ali unatoč tome, u ženi se ideja ujedinjena s osećajem pretvara u intuiciju te time prihvaća stvari i naslućuje s velikim umećem: ovo je snaga žene, ovo je njena mudrost. To pre možemo nazvati intuicijom nego li pogađanjem stvari jer ne mislim da se to svodi na obično pogađanje: ona jednostavno "zna".

     U starim civilizacijama govorilo se o ženskim inicijacijama, a danas, pod uticajem (zbog) nepovezanih podataka to zamišljamo kao čudne rituale pune dijaboličnih slika. Naprotiv, inicijacija žene sastojala se uvek u osvajanju vlastite Duše. Veliki mitovi svih religija su to odražavali: heroji su osvajali Dušu muškarca; heroine su osvajale Dušu žene. Postoje mitovi koji nam govore o ratu namenjenom muškarcu i o ratu namenjenom ženi.
           Ali u mitovima se iznose i pripovesti koje su tipično ženske: takva je priča o Perzefoni, očaravajućoj devojci, jako privrženoj majci, velikoj boginji, Majci svih bogova. Jednog dana boginja je videla kako njenu kćerku otima bog podzemnog sveta, duboke zemlje i tame: u zemlji se otvorila pukotna, pojavila se Hadova kočija i mesto na kojemu se Perzefona igrala sa svojim prijateljicama ostalo je prazno. Perzefona je sišla u podzemni svet.

          Ovo je mit o ženi. Ona zapravo nije ugrabljena. Radi se o njenom silasku u Dušu, o njenoj interiorizaciji, inicijaciji. Njoj je potrebna ova introspekcija, potrebno joj je sakupiti semenke skrivenog sveta, sveta podzemlja, ezoteričnog sveta, sveta misterija i čuda.

         Demetra bezuspešno traži svoju kćerku, zato što se zadržava na površini zemlje. Kada se Perzefona vraća na zemlju ona grli majku jer joj se vraća da bi se sastala s boginjom ali ona neiskusna mlada devojka je tada već istinska žena: iz podzemnog sveta vraća se sa semenkama Mudrosti koje više nikada ne može zaboraviti. U podzemnom svetu ona je postala kćerka Oca, a na Zemlji ona je kćerka Majke; sada uz sebe ima i jednog boga i jednu božicu. Okončala je svoj veliki rat. Ona se ne takmiči s muškarcem, ona zna ko je. Ovaj mali mit otkriva da mnoge od priča koje pričamo deci, ili mitovi koji su naizgled bez smisla, odražavaju Dušu muškarca, Dušu žene, univerzalne arhetipove, a ne stereotipe ili unapred utvrđene ideje koje sada pokušavamo izneti.

    Došlo je vreme da žena traži ne samo svoj međunarodni dan, već da nauči biti vlastita gospodarica svih dana, meseci, svih godina u svom životu.
Došlo je vreme da oseti da ima glavnu ulogu u vlastitom životu, da oseti kako ima snagu i sposobnosti učiniti toliko toga vlastitom snagom, svojim vlastitim osobinama. A nadasve, treba zadobiti glavnu ulogu u onome što je čini većom, uzvišenijom, plemenitijom, kroz velikodušnost, jer žena želi dati i to traži jer ona uvek zna pružiti ruku.
         Ukoliko žena zna dati Život, Energiju, Ljubav i pružati svoju posebnu formu Mudrosti, tada će ona uistinu dobiti glavnu ulogu, a umesto da čeka "8.mart", u svakom danu biće mesto za ženu, mesto u kojemu će ona moći harmonično živeti s muškarcem. Tada bismo mogli ostvariti jedan međunarodni dan posvećen čovečanstvu i uživati plodove tog mira i vedrine koju ćemo uspostaviti među muškarcima i ženama. Naravno, jedino ukoliko pre toga budemo osvojili Dušu Žene i zašto ne, Dušu Čoveka.

Deni Didro - Sofiji Volan pismo

Deni Didro - Sofiji Volan


3. novembar 1759.

. . .Od ranog jutra čujem radnike ispod mog prozora. Tek što se razdani, lopata im je u rukama, kopaju zemlju, guraju kolica; pojedu komad crnog hleba, utole žeđ na potoku koji tu teče; u podne odspavaju jedan sat na zemlji, i ubrzo su opet na delu, veseli su; pevaju, razmenjuju dobre grube šale koje ih uveseljavaju. Smeju se; uveče se vraćaju goloj deci oko zadimljenog ognjišta, ružnoj i prljavoj seljanki, i krevetu od suvog lišća, a sudbina im nije ni bolja ni gora od moje. . . Iskusili ste i dobru i zlu sreću: recite mi, da li vam se sadašnje vreme čini težim od prošlog?

Čitavo jutro sam se mučio jureći za jednom idejom koja mi je izmicala; sišao sam tužan; slušao razgovor o javnim nedaćama; seo za bogatu trpezu bez apetita; stomak mi je bio pun sinoćnje hrane; pretrpao sam ga količinom koju sam opet pojeo. Uzeo sam štap i hodao da bi to svario i lakše se osećao i vratio se i seo za kartaški sto da prekratim teške sate. Od prijatelja nisam imao nikakvih vesti. Od prijateljice za kojom sam tugovao bio sam daleko. Jadi na selu; jadi u gradu; jadi svuda. Onoga ko ne zna šta su jadi ne treba ubrajati u čovečiju decu. Sve se potire. . . Dobro zlim, zlo dobrim, a život nije ništa. . .

Možda ćemo otići u grad sutra uveče ili u ponedeljak ujutro. Videću, dakle, prijateljicu, za kojom tugujem; biću ponovo sa ćutljivim prijateljem koji se ne javlja; ali ću ih već sutradan izgubiti; i što moja sreća u njihovom društvu bude veća, to ću više patiti kad se od njih rastanem. Takav je život. Okreni, obrni, uvek se nađe neki list uvele ruže da vas rastuži. . . Volim jednu Sofiju. Nežnost koju prema njoj osećam umanjuje u mojim očima svako drugo zanimanje. U prirodi vidim samo jednu moguću nesreću. Ali se ova nesreća umnožava i predočava mi se na stotinu načina. Ako mi jedan dan ne piše, šta je s njom? Je li bolesna? I odmah me užasna priviđenja saleću i muče. Da li mi je pisala? Rđavo ću protumačiti neku ravnodušnu reč, a na selu sam. Sudbinu čovek ne može učiniti ni boljom ni gorom? Moćna zvezda određuje njegovu sreću i nesreću. Što je više predmeta, manje je osetljivosti na svakog od njih. Kad postoji samo jedan, sve se na njega usredsredi. To je blago tvrdice. . .Ali osećam da mi je varenje otežano i da sva ova tužna filozofija dolazi od pretpanog stomaka. Proždrljiv i umeren, setan ili vedar, ja vas, Sofija, volim jednako, samo je boja mog osećanja drukčija. . .

Poslao sam čoveka u Šaranton da vam odnese čitavu svesku od mene a od vas uzme samo jedan redak. U iščekivanju njegovog povratka, gorim od nestrpljenja i proklinjem glasonošinu sposrost. Ljubav i loše varenje. Uzalud sebi govorim: taj mangup je potražio zabavu u nekoj krčmi. Ugledao je venac od bršljana na nekim vratima i morao je da uđe. A šta je sa ovim razumom koji ovde stoluje, koga ništa ne može potkupiti, zašto mene optužuje a mog slugu oslobađa krivice? Da li čovek istovremeno može biti i mudar i lud?. . .Danas gotovo ništa nisam uradio. Pre podne je proletelo ni sam ne znam kako, a večeras vam pišem pisamce da bih samoga sebe doveo u red. Dan mi neće biti izgubljen ako četvrt sata razgovaram sa vama. Zbogom, moja Sofija. Do sutra uveče ili do ponedeljka ujutro, ako vreme bude lepo i ako nešto ne poremeti baronove planove, koji su nestalniji i od vremena. . .

Zbogom, prijateljice moja. Budite uvek tako mudri. Što se mene tiče, ja sledim savete koje dajem. Često sam vam govorio, i što sam stariji sve bolje osećam da sam vam dobro rekao da za mene na svetu postoji, i da će uvek postojati samo jedna žena. A ko je ta žena? To je moja Sofija. Ona misli na mene, ali mi ne piše jer evo se moj glasonoša vratio iz Šarantona bez pisama.

Loše sam raspoložen. Idem da legnem iz straha da ću bez razloga izgrditi slugu i sam zaslužiti sve pogrdne reči koje bih mu uputio; jer, napokon, nije on kriv što u Parizu ne pišu, i što me to ljuti.

Postmodernistički koncepti u poeziji Anne Sexton

Svi ti pseudokreativci različito upotrebljavaju iste smicalice. Istinski kreativni ljudi su oni koji su verni svojim izvornim fantazmama, koji nikad ne prestaju da ih ponavljaju i da rade na njima."

Serž Lekler



Postmodernistički koncepti u poeziji Anne Sexton
Enesa Mahmić

Ako u Internet pretraživaču ukucamo "Poezija Anne Sexston" Google će nam izbaciti sledeće informacije: "Školovala se u ženskom internatu", "Bavila se manekenstvom", "Domaćica koja se slučajno saplela o liriku zahvaljujući svom drugom živčanom slomu", "Nikada, nažalost, nije uspela rešiti svoje zagonetne duševne bolesti", "Svojom lepotom i elegancijom, kao i neobuzdanom energijom rođenog performance-artista, Anne Sexton je naprosto, kako tvrde očevici, osvajala publiku koja je u njoj mogla nazreti krajnje neobičan spoj tabloidne Jackie O. i uklete poetese Sylvie Plath.", "Oduzela sebi život otrovavši se u garaži ugljikovim monoksidom, s čašom votke u ruci i upaljenim radiom na prednjem sedištu svog crvenog Mercury Cougara". O njenoj poeziji nećemo saznati gotovo ništa, samo nerazumne tvrdnje tipa: "Zanimljivo je da su knjige poezije ove očajne domaćice, prema statističkim podacima izdavača Houghton Mifflina, samo do sredine 90-tih godina prošlog veka, prodane u više od pola miliona primeraka, što bi bio neverovatan uspeh i za pesnike s puno urednijim biografijama." Iz navedenog citata evidentno je da je značajna poezija ove pesnikinje ostala u senci zbog senzacionalističko-komercijalističkog društva u kome se sa mnogo više interesa prilazilo ''prljavom vešu'' nego vrednostima jednog književnog opusa.


Antitradicionalnost i (anti)mimetičnost

Pri prvom susretu sa poezijom Anne Sexton, možemo uočiti, da se ona ne drži diskursa koji je konceptualan, filozofski ili akademski, nego da piše izravno, bez ikakvih puritanskih ograda o seksu, braku, majčinstvu, abortusu, masturbaciji, preljubi, obično u Ich-formi što je i tematski i stilistički drugačije od književnih konvecija koje su tada vredile u američkoj književnosti gdje je dominirao muški diskurs. Muški diskurs je tipično diskurs represije (jer je muška pozicija u odnosu na kastraciju različita od ženske, a različita pozicija u odnosu na kastraciju rezultira različitim diskursom). Serž Lekler kastraciju dovodi u vezu sa falusom, gdje falus ne predstavlja penis (iako je to uobičajeno mišljenje). On falus naziva "Bogom". Mi ne vidimo "Boga", nemamo njegovu sliku. "Bog" (falus) je nevidljiv, stoga je odnos s falusom označen odnosom koji se ne može formalizovati, odnosom isključivanja. Sve što je u odnosu sa falusom je istovremenoje i u odnosu s „Bogom“. Ali zbog uobičajene predstave o falusu kao penisu, muškarac je sklon da zboravi na činjenicu da je falus "Bog" nevidljiv, neuhvatljiv, da se ne može imenovati. Žena nema takvu predstavu, jer je njena veza s falusom manje zaklonjena. Ona je u manjem iskušenju da zaboravi da je falus uvek odsutan. Muški i ženski odnos prema kastraciji je, prema tome, duboko različit, kao i njihov diskurs.

Žensko pismo se tako realizira četverostruko: žena prihvata uobičajeno muško pismo, u koje upisuje nešto od tipične ženske senzibilnosti. Ili žali za falusom, mrzeći "vlasnike" istog (tj. vlasnike uobičajene predstave o falusu kao penisu) pa u poeziju upisuje nešto nalik frustraciji želeći da sruši nepravedni poredak stvari. Ili pronalazi niz zamena za penis, reprezentativ falusa, pa tako njeno sopstveno telo ili njegovi delovi postaju falusni supstanitivi. Nešto ređa je pojava da pisateljica traga za sopstvenim jezikom (sopstvenim, uslovno govoreći, jer ne postoji lični jezik nego kolektivni koji je "muški" jer je kolektiv pod nadzorom dominantnih). U poeziji Anne Sexton prisutne su sve četiri navedene pozicije prema kastraciji. Tako da, i kritičare i čitaoce, njena poezija, ma koliko njen stil pisanja na prvi pogled izgledao lakonski, iznova zbunjuje i šokira. Njen rad karakteriše privrženost propitivanju temelja. Od najranijih do kasnijih radova zastupa tezu da stari fundacionalistički argumenti više nisu dostatni i da značenje nije neka metafizička suština ili supstancija nego da je ono rad intersubjektivnih i intertekstualnih odnosa. Sexton dekonstruira tradicionalne kulturološke predstave sa jednim ironijskim tonom, istovremeno odbacujući linearnu temporalnost, u ime novog poimanja identiteta i procesa subjektivacije.


----------------------------------------------------------------



Isus podiže bludnicu

(...) Jer Isus je znao da strašna bolest
stoluje u bludnici i da bi je On mogao
svojim malim palčevima iz nje istisnuti.
Pa je ispružio ruku i kamenje je zastalo u zraku
i popadalo na zemlju poput uštipaka.
Da bi onda opet podigao ruku
i bludnica mu je prišla i poljubila Ga.
I on ju je na licu mesta dvaput proboo.
Dvaput u svaku sisu gurajući palčeve
duboko unutra sve dok mleko nije isteklo
iz ta dva prišta kurvinska.
Bludnica je zatim sledila Isusa kao štene (...)




----------------------------------------------------------------


Propituje verodostojnost biblijske priče o Mariji Magdaleni i Isusu na dva plana. Prvobitno da li su ta dva lika uopšte postojala, i ako su postojala koliko je njihov prikaz realan. Istovremeno Sexton u lik Isusa smešta sve "muške ovosvetske bogove" a u Magdalenin lik sve "ovosvetske bludnice". Svaki prelom u semiotizaciji podrazumeva prelom u seksualnosti. Sve što lomi nešto, sve što lomi uspostavljeni poredak jeste direktno ili indirektno u vezi sa seksualnošću. U ciklusu pesama o Isusu primetno je operacionalno značenje postmodernizma: ne priznati postojanje ikakve objektivne činjenice (u praksi, dosta selektivno), ikakve neovisne socijalne strukture, a njih nadomestiti razotkrivanjem "značenja", kako na nivou  objekta istraživanja tako i na nivou istraživača. Subjektivnost je, dakle, dvostruko naglašena, ona tvori svet osobe koju istražujemo, svet teksta istraživača i na kraju svet čitaoca ili slušaoca.

Takav način dekonstrukcije je mač sa dve oštrice. Kako razotkriti (dekonstruisati) tlačitelja, a istovremeno prihvatati konvencije epohe u kojoj se stvara ako ta ista epoha stalno naglašava drugost?! Zaista, nezahvalan posao za spisateljicu. Njena poezija okarakterisana je kao svetogrđe i verolomstvo, kao krajnja izdaja i istinski promašaj. A Sexton je okarekterisana kao površni pozitivist, kojoj je uspelo prikleštiti Drugog svojim vlastitim značenjima, prema tome podrediti i uniziti Drugog, pri čemu je i sama sebe prokazala kao neosetljivu za beskonačnu idiosinkratičnost svih značenja i podjednako tako za ogromnu teškoću izvešćivanja o njima ili prenošenja značenja preko onog groznog ponora što deli područje jednog značenja od drugog.

Koncepti posmoderne zasnivaju se na teoriji da veliki metafizički sistemi nisu održivi. Sve vrednosti su relativne. Značenja se moraju dekodirati, odnosno dekonstruisati a da se prilikom dekonstruiranja svakog značenja mora voditi računa i o njegovim oprečnostima, što je težak zadatak za autora/autoricu. Sumnjati se mora u sve i biti svestan da stvari često nisu onakve kako izgledaju, odnosno kako nam ih predstavljaju. Spisateljica u pesmi "Utvare" na zanimljiv način dekonstruiše pojmove utvare i veštice i uobičajene predstave koje imamo o tim pojmovima. Ona propituje relevantnost "starih" i ostavlja prostor za "nova značenja". Ujedno pominjući asocijativne veze koje koristimo, aludira na činjenicu koliko "nesvesnog" je upisano u jezik. (A to "nesvjsno" nije posljedica individualne predstave o stvarima, nego kolektivne tj. one koja je nametnuta).


--------------------------------------------


(Utvare)
Neke utvare su žene.
No nisu providne niti blede
Grudi su im mlohave poput umlaćenih riba.
Ali nije reč o vešticama, već o utvarama (...)


----------------------------------------------------------------



Značenje je sve i sve je značenje, a glavna mu je zagovornica hermeneutika. Sve što jest, jest po udeljenome mu značenju. Značenje ga izvlači iz iskonske bujice nekategorizirane egzistencije da bi ga potom pretvorilo u prepoznatljivi objekat. Sve utvare jesu providne i bele po udeljenom im opisu (značenju). Ali ako im damo značenje "šarene" i insistiramo na tom značenju, one će vremenom postati "šarene". Sexton nimalo naivno ni slučajno u istoj strofi pominje utvare, veštice i žene. Na taj način stavlja ih na isti nivo, aludirajući da nisu samo veštice i utvare "izmišljeni likovi", nego i žene. Tačnije, predstava o ženama. U poeziji Anne Sexton prepoznatljiv je ženski govor jouissance-a (uživanja) i želje da oslobodi svoju seksualnost, potrebe koje se javljaju kao svojevrsna reakcija na zahteve i očekivanja njenog opresora. No, ponekad upada u klopku tako što preuzima mimetički postupak tipičan za muški diskurs koji osuđuje.To je prilično kontradiktorno, a nesimpatizeri feminističkog pokreta mogu da postave pitanje: Šta žene ustvari žele? Da li žele diskurs moći? Primer za takav mimetički postupak nalazimo u stihovima gde Sexton slika žensku seksualnost kao super-moćnu, gotovo fatalnu ili gde svoju seksualnost svodi na određeni deo tela:



-------------------------------------------------

( Bosa)
Voleti me bez obuvenih cipela
znači voleti moje
duge smeđe noge (...)

(Anđeo letnjikovaca i piknika)
Nekoć sam bila mlada i ćelava
I napustila na hiljade neodgovarajućih ljudi na hladnoći.


-----------------------------------------------

U slučaju žena, ideologija doseže tako daleko da su one prisiljene i telima i umovima da korespondiraju, osobinom za osobinom, sa idejom prirode koja im je nametnuta, pa vremenom "deformisano" postaje "prirodno". Evidentno je da i Anne Sexton, ponekad nesvesno podleže takvoj ideologiji zaboravljajući da je žena uopšte sačuvala površinu tela, telesno jouissance i zadovoljstvo mnogo veće, nego muškarac. On je koncentrisao svoj libido na zanosu ejakulacije: "Posedovao sam te", "Imao sam te", to više nije ukupnost telesne površine koja se uzima u obzir, to je samo znak moći: "Vladao sam nad tobom", "Obeležio sam te". A takva logika (uglavnom) nije svojstvena ženama.

Erotizam

Calvino zastupa tezu da je u književnosti seksulnost jezik u kojem je ono što se ne kaže važnije od onog što se kaže. (Post)modernim čitateljima/čitateljicama nisu potrebne dosadne vlažne deskripcije niti romantičarska uvijenost. Sexton je majstorica za minimalističke, šture opise koji su istovremeno jaki i efektni. Ona koristi "jake" i (ne)obične sintagme iz svakodnevnog govora koje nisu bile upotrebljavane u tom opsegu u poetici američke književnosti u vremenu u kojem je stvarala: oči kurve; nedužne guze dok cvile zazivajući Lucifera; kauč – umoran od kurve koja vežba na njemu; pred tom dojkom nategnutom preko lubenice; Onda me je ujeo za stražnjicu i odnio mi dušu.; Da li ti je stalo do salame?; Dolaziš da me probušiš na moj znak; Imati šesnaest u gaćama.Ali koristi i tradicionalne simbole: Svici su grizli jedan drugoga; Kokoti su po ceo dan zavijali, kljucajući za ljubav; mesečev sok; ženski paprenjak; žudnja koja galopira; ustima sišemo luđačko prstenje; prsti su nam goli kao latice; nahranio me svojim disanjem.

Primetan je i uticaj psihoanalize, jer je upotrebljavala niz simbola: U snu muzem kravu, golemi gumeni ljiljan; Mlatio je kišobranom i sl.

Erotska poezija Anne Sexton prožeta je igrom Erosa i Tanatosa, igrom dve krajnje pokretačke suprotnosti. Stalno je prisutan strah od smrti (od starosti, propadanja, nestajanja), a seksualnost je zbog toga hedonistička: krajnje lepršava i krajnje bolna. U pesmi "Starost", ona spaja te dve suprotnosti koje su u potpunoj oprečnosti: smrt i smeh, mladost i starost, gumirene plahte i vrisak mladosti:


---------------------------------------



(Starost)

Plašim se igli.
I umorna sam od gumiranih plahti i epruveta.
Umorna od nepoznatih lica
i sad već mislim kako smrt dolazi.
Smrt koja počinje kao san
puna kojekakvih predmeta i smeha moje sestre.
Mlade smo i šetamo
berući divlje kupine
celim putem do Damariscotte.
Oh Susan, vrisnula je,
uprljala si novu bluzu.
Usta su mi bila puna
tako lepog sladora
i ljupka tamnomodra tinta cedila se iz njih
celim putem do Damriscotte.
Ali što mi to radite? Pustite me!
Zar ne vidite da sanjam?
U snu ti nikad nije osamdeset godina



------------------------------------

Iako je poetski iskaz Anne Sexton ponekad oštar, ipak je fizis premešten na područje estetike: u metafore i druga retorična sredstva, što njene pesme odvaja od pornografskih koje imaju za cilj da se čitaoc zabavi i uzbudi.



Postmodernistička izgubljenost u velikom prostoru
Christofer Butler čovekov položaj u (post)modernom svetu gleda kao na stanje „izgubljenosti u velikom hotelu", a postmodernizam smatra doktrinom primerenom metropolisu, u kojem je nastala nova idejna klima i donela novi senzibilitet.

Subjekt je ranije bio svojevrsno utočište, bedem od nesigurnosti vanjskoga sveta u kome se moglo zaštititi vlastitim osećajima, mislima i dojmovima. Ali u postmodernizmu je tome kraj: naša nutrina ne predstavlja više sigurnost i odmorište, budući da se osećaji, misli i dojmovi rađaju iz nerazgovjetne i nepotpune sirovine kojoj tek značenja udeljuju egzistenciju, a ta se očituje kao u sebi protivurečan, kulturalni paket. Kartezijanski je bedem pao!

U poeziji Anne Sexton, vrlo često, prisutan je taj osećaj nesigurnosti, potreba da se čvrsto uhvati za nešto, potreba da se ponovo izgradi bedem.


------------------------------------

(Bolest na smrt)
Ponavljala sam: moram imati nešto
za što bih se uhvatila.
Ljudi su mi nudili Biblije, raspela,
žutu tratinčicu,
ali ja ih nisam mogla dotaknuti,

----------------------------------


Ali, kako je moguće negirati određeni sistem vrednosti a istovremeno tražiti utočište u tom istom sistemu vrednosti?! Tada dolazi do još veće konfuzije. Konfuzija teži razrešenju, a pošto izlaza nema negiraju se apsolutno sve pozicije moći, uključujući i Boga. Ateizam je najuočljiviji u pesmi "Šta je znala ptica s ljudskom glavom":

-----------------------------------


(Šta je znala ptica s ljudskom glavom)

Otišla sam k ptici
s ljudskom glavom,
i upitala je,
recite mi, molim vas, Gospodine,
gde je Bog?
Bog je prezaposlen
da bi bio ovde na zemlji.
Njegovi su anđeli poput jata
od hiljadu gusaka
koje neprestano lepeću krilima.

----------------------------------



Po nekim bi se svojim obeležjima njena poezija mogla nazvati i relativističko–apsurdnom. Relativistička je po onoj preostaloj jasnoći, po neprijateljstvu koje iskazuje spram ideje jedinstvene, isključive, objektivne, vanjske ili trancendentalne istine. Istina je po njoj neuhvatljiva, polimorfna, unutrašnja, subjektivna... i vjerojatno još dosta toga. A aspurdna u nemogućnosti lirskog subjekta da pronađe izlaz iz društvene (ne)stvarnosti:


------------------------------


(Ubijanje proleća)

(...) Moje oči, ta dva modra boga,
odbijale su se vratiti.
Moje oči, te drolje, te kurve
više se nisu htele igrati.
Ja nisam mogla videti proleće.
Ja nisam mogla čuti proleće.
Ja nisam mogla dodirnuti proleće.
Jednom je jedno mlado lice
umrlo nizašto.
I meni se to isto dogodilo.



------------------------------

Kritičari su zamerili Anne Sexton, na rušilačkoj energiji koja ne uvažava Drugog u promicanju individualnih vrednosti, zamerili su joj i na morbidnosti. Novinari su njen rad svodili na senzacionalističke priče, no ovoj pesnikinji se mora priznati poseban talenat koji se manifestuje u njenoj sposobnosti prepoznavanja bolesti epohe u kojoj je živela i stvarala. Za Sexton vredi ona Ničeova maksima: "Ko se bori protiv zveri, rizikuje da i sam postane zver ali i preinačena verzija: "Ko se bori protiv "bolesnih" rizikuje da i sam postane "bolestan".

Kralj Henri VIII Ani Bolen

HENRI OSMI - ANI BOLEN

Za Anu Bolen,
moju gospodaricu i prijateljicu:

Svoje srce i čitavo svoje biće predao sam tebi u ruke, sa nadom da ću se time preporučiti tvojoj milosti i da naklonost koju gajiš prema meni neće biti umanjena odsustvom jer bi to samo osnažilo bol koji mi mori dušu, što bi bio pravi greh jer mi sama razdvojenost već nanosi dovoljno patnje, čak više nego što sam ikada mogao da zamislim. To me neminovno tera da se prisetim jedne astronomske činjenice. Naime, što su polovi dalje od sunca, vrelina je uprkos tome snažnija. Isto je i sa našom ljubavlju. Daljina se isprečila između nas ali žar naših srca uprkos tome rastu - bar što se mene tiče. Nadam se da isto važi i za tebe i uveravam te da je bol zbog razdvojenosti u mom slučaju tako
silan da bi bio nepodnošljiv da ne živim u čvrstoj veri da uživam tvoju bezgraničnu i neprolaznu naklonost. Kako bih te podsetio na to, i pošto telom ne mogu da budem s tobom, šaljem ti stvar koja će ti u najvećoj mogućoj meri zameniti moje prisustvo - tačnije, moju sliku - kao i poklon koji sam ti ranije pomenuo, sa nadom da ću, kad ti to poželiš, zauzeti njihovo mesto. Svojeručno.

Tvoj sluga i prijatelj,
H.R. (Henry Rex)

1527. 

Ako biste izvoleli pristupiti dužnosti istinski odane milosnice i prijateljice, i predati svoje telo i srce meni, koji ću biti, i koji sam bio, vaš najodaniji sluga, (ako mi vaša neumoljivost ne brani) obećavam da ćete dobiti ne samo ime, već i da ću vas uzeti za svoju jedinu milosnicu, tako što ću izbaciti sve druge iz mojih misli i osećanja, i služiti samo vama. Preklinjem vas odgovorite mi na moje neuglađeno pismo, kako bih znao koliko i čemu da se uzdam. Ako vam nije po volji da mi odgovorite pismenim putem, naznačite neko mesto gde ću ga usmeno čuti, i gde ću pohrliti svim svojim srcem. Ni reč više, iz straha da vas ne zamaram.”

 

Friedrich Schiller grofici Marti fon Ahauzen

Fridrih Šiler grofici Marti fon Ahauzen

7. decembar 1784.

Bio sam siguran da me nećete naterati da vam napišem ovakvo pismo. Tako sam želeo da nikada ne poželim da vam napišem ovakvo pismo. I, šta sad radim, dok vi zmajeve u sebi krotite? Ustajem sa poda, a govorili ste da me volite. I dalje ne želim da vam napišem ovakvo pismo. I nisam ga napisao, ali vi ste ga napisali meni. Moglo je sve da se završi onog prvog jutra, da ne dozvolite da vas sve više uzaludno želim, da vas ne volim toliko da noću molim zvezde da me ne razdvajaju od vas. Ostaju mi dani kad je sve bilo smeh, kada sam osećao da sa vama, da sa vama sve mogu, da i vi samnom sve hoćete, voljena moja. Sada se sklanjate kada ja dođem, okrećete glavu kada nešto kažem. U čemu sam pogrešio? U tome što vas volim? Ostaje mi praznina gde mi je srce nekada bilo, više i ne pitam zašto, to nije pravo pitanje... obavijen slutnjom prihvatam naša ćutanja i još uvek ne znam kako da izgubim nadu, pomozite mi makar u tome....

Vaš Fridrih

Friedrich Hölderlin Luizi Nast,

Friedrich Hölderlin piše Luizi Nast, 1792.

Kakvo smo mi to ljudi – Ljubavi! Mislim na trenutak kada sam bio kod tebe i bio sam srećniji nego svih sati ovog mog života. Neizrecivo lepo mi je bilo kada sam koračao prema brdu osećajući još uvek tvoje poljupce na mojim usnama. Mogao sam da zagrlim ceo svet i još uvek se osećam tako. Tvoje ljubičice stoje ispred mene, Luiza. Sačuvaću ih dokle god budem mogao.

Zato što ti č itas “Don Karlosa”, i ja želim da ga čitam, i počinjem sa tim, čim se budem naspavao.

Pisem brdo stihova iz glave, zaista treba da ih pošaljem dobrom Šubertu kad budem mogao.

Dok se setam, padaju mi ideje za stihove na pamet i ja ih sve zapisujem na mojoj tablici. I šta misliš, na koga mislim pri tome sve vreme? Na tebe, na tebe…. I onda ih obrišem odande. To sam upravo uradio, kada sam te video kako dolaziš sa brda, meni u susret.

Na mene misliš u svojoj sobici? Ostani takva, kada si već jedinstvena između stotinu ž ena.

Kada bih samo mogao da ostanem ovako srećan, kakav sam sada. Ali, ja te volim, kakvog god da sam raspoloženja. Dakle, moje stanje i nije baš tako loše. Misli često na mene. Ti znaš, mi ostajemo nerazdvojni.

Tvoj Holderlin

Rani Manika, Mati princa

"Mati pirinča"

Rani Manika


Kad mi je bilo devetnaest godina, iz lifta Malezijske banke izjurio je jedan muškarac i rekao mi nešto najluđe što sam ikad čula.Tvrdio je u šali da me je ugledao kroz teleskop i zaljubio se u mene, ali u očima mu je bilo isto iznenađenje kakvo sam i ja osećala.Pomislila sam da je lud i ako ima skupo odelo,ali svejedno ipak sam mu dopustila da me časti sladoledom.
…”Dimpl” isprobao je moje ime na jeziku,a onda mi rekao da lepota zmije nije u tome što njen otrov može da ubije čoveka za nekoliko trenutaka,već što je bezruka i beznoga usadila strah od svoje vrste duboko u ljudski rod.Tako duboko u naše gene da ne možemo da mu priđemo i rađamo se sa strahom od njih. Nagonski.
Za trenutak sam bila prestravljena. Nagonski.
Nešto u meni je ostudenilo. Kao gromuljica sladoleda od jagode .Bog mi je šapnuo upozorenje, ali Luk se nasmešio, a osmeh mu je bio divan i potpuno mu je preobrazio lice. Zaboravila sam na upozorenje. Zaboravila sam kako su mu oči bile hladne i neprozirne dok je govorio. Kao zmijske.


ČOVEKU JE U PRIRODI DA ČEZNE ZA TAMNOM MJESEČEVOM STRANOM. ZNALA SAM DA MI JE TO USUD. SUĐENO JE DA ME DOBIJE. ”OSTANEŠ LI”, GOVORILE SU NJEGOVE OČI,” PRELIĆU TE U SEBE I VIŠE TE NEĆE BITI”. A IPAK NISAM POBEGLA. MOŽDA IZ ISTOG ONOG RAZLOGA IZ KOGA ŠEVA PEVA DOK LETI, PROPADA I PONIRE PROGONJENA KANDŽAMA GLADNOG KOPCA. MOŽDA SAM ODUVEK ŽELELA DA BUDEM U NEČIJOJ TUĐOJ KOŽI”…

James Joyce- Nori Barnacle, pismo

Džems Džojs - Nori Barnakl

15. juni 1904.

Možda sam slep. Dugo sam posmatrao nečiju crvenkasto-smeđu kosu i zaključio sam da nije tvoja. Otišao sam kući sasvim utučen. Želeo bih da ti zakažem sastanak, ali možda tebi to ne bi odgovaralo. Nadam se da ćeš biti tako dobra da se sastaneš sa mnom - ako me nisi zaboravila!1

Džejms A. Džojs

______________________

12. juli 1904.

       Drage moje Smeđe Cipelice, zaboravih - ne mogu da se nađem sa tobom sutra (u sredu), ali naći ćemo se u četvrtak u isto vreme. Nadam se da si moje pismo stavila u krevet kako treba. Tvoja rukavica ležala je pored mene čitave noći - neraskopčana - inače se veoma dobro vladala - kao Nora. Milim te, ne oblači onaj oklop za grudi jer ne volim da grlim poštansko sanduče. Čuješ li? (Ona počinje da se smeje). Moje srce - kako kažeš - da - upravo tako.

Ljubi tvoj vrat dvadeset pet minuta

Adieu
____________________


(? Druga polovina jula 1904.)

       Razmažena moja nadurena Noro, rekao sam ti da ću ti pisati. A sada ti napiši meni i reci mi koji ti je vrag bio sinoć. Siguran sam da nešto nije bilo u redu. Izgledalo mi je da žališ zbog nečega što se nije dogodilo - to bi bilo (sic) sasvim nalik tebi. Od tada stalno pokušavam da utešim svoju ruku, ali ne mogu. Gde ćeš to biti u subotu, nedelju i ponedeljak uveče kad te ne mogu videti; A sada, adieu, najdraža. Ljubim čudesnu jamicu na tvome vratu, tvoj hrišćanski sabrat u rasipništvu.

Dž. A. Dž.

Sledeći put ostavi durenje kod kuće - kao i ubuduće.

______________________

(?Druga polovina jula 1904.)

      Draga moja Nora, uhvatio sam sebe kako duboko uzdišem dok sam noćas šetao i pomislio sam na jednu staru pesmu koju je pre tri stotine godina napisao engleski kralj
       Henri VIII - jedan brutalan i pohotan kralj. Pesma je tako ljupka i sveža, i deluje kao da je potekla iz tako čednog paćeničkog srca, da ti je šaljem u nadi da će ti se možda dopasti. Čudno je iz kakvih kaljuga anđeli prizivaju duh lepote. Reči veoma tanano i muzikalno izražavaju neodređenu i umornu usamljenost koju osećam. Pesma je napisana za leut.

Džim


Pesma (uz muzičku pratnju)
Ah, ti uzdasi iz srca mog
veliki mi zadaju bol!
Jer dragu napustiti moram
zbogom, radosti moja.
Često sam je posmatrao
i držao u naručju.
A sada, uz, uzdahe brojne,
zbogom, radosti, zdravo bolu!
Ah, kada bih samo još jednom
(što toliko, Boga mi, želim!)
ništa drugo srcu mom
ne bi tako olakšalo jad.
Henri VIII

_________________________

3. avgust 1904.

    Draga Nora, hoće li te pustiti da izađeš večeras u 8 i 30? Nadam se da hoće, jer sam u takvom kovitlacu neprilika da želim da sve zaboravim u tvome naručju. Zato, dođi ako možeš. Na osnovu apostolskog ovlašćenja koje mi je dodelila njegova svetlost papa Pie X, ovim ti dajem dozvolu da dođeš bez suknje da bi primila papski blagoslov koji ću ti veoma rado dati. Tvoj, u napaćenom Jevrejinu.

Vinćenco Vanuteli
(kardinal đakon)

_______________________


Oko 13. avgusta 1904.

       Draga moja Nora, ovde ćeš pronaći jednu moju („Stiven Dedalus”) kraću pripovetku koja će te možda interesovati. Verujem da mi se čitavog dana po glavi motala samo jedna  misao.

Dž. A. Dž

______________________

15. avgust 1904.


    Draga moja Nora, upravo je otkucao jedan sat. Došao sam kući u pola dvanaest. Od tada sedim u naslonjači kao budala. Nisam bio u stanju ništa da radim. Čujem samo tvoj    glas. Pošašavim kada čujem da me nazivaš „dragi”. Uvredio sam danas dva čoveka hladno ih napustivši. Želeo sam da slušam tvoj glas, ne njihove.6 Kada sam sa tobom, ostavljam po strani svoju sumnjičavu oholu ćud. Voleo bih da je tvoja glava sada na mom ramenu. Mislim da ću na spavanje. Pišem ovo pola sata. Hoćeš li mi napisati nešto? Nadam se da hoćeš. Kako da se potpišem? Neću ništa potpisati pošto ne znam kako da se potpišem.


____________________

29. avgust 1904.

Draga moja Nora, upravo sam završio ponoćni obed za koji nisam imao apetita. Usred obeda, primetih da jedem prstima. Pripala mi je muka, upravo kao i sinoć. Veoma sam uzrujan. Izvini zbog ovog groznog pera i užasnog papira. Možda sam ti večeras naneo bol onim što sam rekao, ali zar nije dobro da znaš moje mišljenje o većini stvari? Moj um odbacuje čitav sadašnji društveni poredak i hrišćanstvo - dom, priznate vrline, društvene klase i religiozne doktrine. Kakvo bi mi zadovoljstvo mogla pričiniti pomisao na dom? Moj dom je bio jednostavno jedan srednjestaleški dom koji su upropastile rasipničke navike koje sam i ja nasledio. Mislim da su moju majku lagano oterali u grob očevo zlostavljanje, dugogodišnje nevolje i moja cinična otvorenost u ophođenju. Posmatrajući njeno lice dok je ležala u kovčegu - lice sivo i ispijeno od raka - shvatio sam da posmatram lice jedne žrtve i prokleo sam sistem koji ju je načinio žrtvom. Bilo nas je sedamnaest u porodici. Braća i sestre mi ništa ne znače. Jedan jedini brat je u stanju da me shvati.

Pre šest godina, napustio sam katoličku crkvu mrzeći je iz dna duše. Smatrao sam da je nemoguće da ostanem njen pripadnik zbog nagona u mojoj prirodi. Objavio sam joj   potajni rat dok sam bio student i odbio sam da prihvatim mesta koje mi je nudila. Time sam od sebe načinio prosjaka, ali sam zadržao svoj ponos. Sada vodim protiv nje otvoreni   rat onim što pišem, govorim i činim. U društveni poredak mogu se uključiti jedino kao probisvet. Tri puta sam započinjao studije medicine, jednom prava, jednom muzike. Pre   nedelju dana pokušavao sam da udesim da odem odavde kao putujući glumac. Nisam u taj plan mogao uložiti energiju jer si me stalno vukla za ruku. Moje stvarne životne teškoće su  neverovatne, ali ja ih prezirem. Kada si večeras otišla kući, odlutao sam do ulice Grafton, gde sam dugo stajao naslonjen na uličnu svetiljku i pušio. Ulica je bila puna jednog života u koji sam izlio reku svoje mladosti. Dok sam stajao tu, razmišljao sam o nekoliko rečenica koje sam napisao pre par godina dok sam živeo u Parizu - to su rečenice koje slede - „Prolaze po dve i tri kroz život bulevara, poput ljudi koji raspolažu slobodnim vremenom na mestu koje je radi njih osvetljeno. Čavrljaju u poslastičarnici mrveći kolačiće, ili sede ćutke za stolovima kraj vrata kafea, ili silaze iz kočija uz užurbano komešanje haljina mekih poput glasa nekog preljubnika. Prolaze u oblaku miomirisa. Ispod tih miomirisa njihova tela imaju topao, vlažan miris.”7

      Dok sam ovo ponavljao za sebe, znao sam da me taj život još uvek čeka u slučaju da odlučim da uđem u njega. Možda ne može više da me opije kao nekada, ali još uvek je tu, a   sada, kada sam mudriji i sposobniji da se kontrolišem, u tome nema opasnosti. Neće postavljati pitanja niti će išta od mene očekivati osim nekoliko trenutaka moga života,   ostavljajući ostatak slobodnim, a za uzvrat će mi obećati zadovoljstvo. O svemu ovome sam razmišao i odbacio sam to bez žaljenja. Za mene je bilo beskorisno; nije mi moglo dati ono što sam želeo.

     Mislim da nisi shvatila pojedine delove jednog pisma koje sam ti napisao, i zapazio sam izvesnu uzdržanost u tvom ponašanju, kao da te je mučilo sećanje na onu noć. Ja to, međutim, smatram nekom vrstom simbola i sećanje na to ispunjava me čudesnim ushićenjem. Možda nećeš odmah shvatiti zašto te toliko poštujem zbog toga, jer ne znaš mnogo o mojim shvatanjima. Ali, bio je to istovremeno i simbol koji je na kraju u meni ostavio osećaj tuge i poniženja - tuge, jer sam video u tebi jednu izuzetnu, melanholičnu nežnost koja je izabrala taj simbol kao kompromis, i poniženja, zato što sam shvatio da sam u tvojim očima manje vredan od jedne konvencije našeg današnjeg društva.

      Govorio sam ti sa podsmehom večeras, ali govorio sam o svetu, a ne o tebi. Protivnik sam niskosti i podlosti, ali ne i tvoj. Zar ne vidiš bezazlenost koja postoji ispod svih mojih maski? Svi mi nosimo maske. Izvesni ljudi koji znaju da mnogo vremena provodimo zajedno često me vređaju zbog tebe. Slušam ih mirno, odbijam, gnušajući se, da im odgovaram, ali i najmanja njihova reč uskovitla moje srce poput ptice u oluji.

Nije mi lako što sada moram poći na počinak sećajući se poslednjeg pogleda tvojih očiju - umornog i ravnodušnog - sećajući se patnje u tvome glasu pre neko veče. Imam utisak da   nijedno ljudsko biće nije nikada bilo tako blisko mojoj duši kao ti, a ipak si u stanju da moje reči primaš sa grubošću koja me boli („Znam šta sada progovara”, rekla si). Kada sam bio mlađi, imao sam jednog prijatelja8 kome sam se otvoreno poveravao - na izvestan način više, a na jedan drugačiji način manje nego tebi. Bio je Irac, to će reći, neiskren prema meni.

Nisam rekao ni četvrtinu onoga što želim da kažem, ali veoma je naporno pisati ovim prokletim perom. Ne znam šta ćeš misliti o ovom pismu. Molim te, piši mi, hoćeš li? Veruj    mi, draga moja Nora, veoma te poštujem ali želim više od tvojih milovanja. Opet si me ostavila da sumnjam i patim.
Dž. A. Dž.


______________________


1. septembra 1904.

      Dušo, tako sam dobro raspoložen ovoga jutra da ću ti pisati, svidelo se to tebi ili ne. Nemam za tebe novih vesti, osim da sam mojoj sestri sinoć ispričao o tebi. Bilo je veoma zabavno. Kroz pola sata idem da se nađem sa Palmierijem, koji želi da studiram muziku, i proći ću kraj tvojih prozora. Pitam se hoćeš li biti tamo. Takođe me zanima da li ću te moći videti ako budeš tamo. Verovatno neću.

     Kakvo divno jutro! Ona lobanja, drago mi je da mogu reći, nije noćas došla da me muči. Kako mrzim Boga i smrt! Kako volim Noru! Naravno pobožna kakva si, zgražaš se nad ovim rečima.

      Jutros sam rano ustao da bih završio jednu priču koju pišem. Kad sam ispisao jednu stranicu, odlučio sam da umesto toga tebi napišem pismo. Osim toga, pomislio sam kako ne voliš ponedeljak i da bi te pismo od mene moglo oraspoložiti. Kada sam srećan, imam neku šašavu želju da to kažem svakom koga sretnem, ali bio bih mnogo srećniji kada bi mi podarila jedan od onih cvrkutavih poljubaca koje voliš da mi daješ. Podsećaju me na pesmu kanarinaca.

      Nadam se da od jutros nisi imala one grozne bolove. Idi kod starog Sigersona da ti nešto prepiše. Biće ti žao da čuješ da moja baba umire od glupavosti. Molim te, ne zaboravi da trenutno imam trinaest tvojih pisama.
Svakako daj onaj vojnički steznik gospođici Marfi - mislim da bi joj mogla pokloniti i čitavu uniformu. Zašto oblačiš te proklete stvari? Jesi li ikada videla muškarce kako idu unaokolo u Ginisovim kolima, obučeni u ogromne čupave ogrtače od vune? Pokušavaš li da izgledaš kao neki od njih?

     Ali, ti si tako tvrdoglava da nema svrhe da govorim. Moram ti ispričati o mom finom bratu Staniju. Sedi za stolom 1/2 obučen, čita neku knjigu i tiho govori za sebe: “Đavo da nosi ovog čovu” - pisca knjige - “Ko li je, do đavola, rekao da ova knjiga nešto vredi. Budala tupava! Pitam se da li su Englezi najgluplji soj na ovom svetu. Đavo da nosi tu englesku budalu” itd, itd.

     Adieu, moja draga prostodušna, razdražljiva dubokog glasa, sanjiva, nestrpljiva Nora. Stotinu hiljada poljubaca.

Džim

_________________________

10. septembra 1904.


      Moja draga, draga Nora, pretpostavljam da si od sinoć veoma uzrujana. Neću govoriti o sebi, jer osećam se kao da sam postupio veoma svirepo. U neku ruku, nemam prava da očekujem da mene smatraš išta boljim od drugih - zapravo, imajući u vidu moj sopstveni život, nemamo nikakvo pravo da to očekujem. Ali, izgleda da sam ipak to očekivao, makar zbog toga što ja nisam nikoga cenio kao što tebe cenim. Postoji, takođe, nešto pomalo đavolsko u meni što me nagoni da uživam rušeći predstave ljudi o meni i da im pokazujem da sam zapravo sebičan, ohol, lukav i bezobziran prema drugima.

       Žao mi je što ti je moj sinoćnji pokušaj da se ponašam onako kako sam verovao da treba, zadao toliko bola, ali ne vidim kako sam drugačije mogao postupiti. Napisao sam ti jedno dugačko pismo objašnjavajući, koliko je bilo u mojoj moći, kako sam se te noći osećao, i imao sam utisak da ne prihvataš ono što sam govorio i da sa mnom postupaš kao da sam samo običan partner u požudi. Možda će ti smetati brutalnost mojih reči, ali veruj mi da takav postupak prema meni, imajući u vidu moj stav prema tebi, predstavlja uvredu za mene. Zaboga, žena si i svakako možeš shvatiti šta govorim! Znam da si se prema meni ponela veoma plemenito i velikodušno, ali pokušaj da na moju iskrenost uzvratiš istom takvom iskrenošću. Iznad svega, nemoj ići unaokolo i boriti se s mislima jer ćeš se od toga razboleti, a znaš da si nežnog zdravlja. Možda ćeš mi večeras moći poslati makar par reči da mi saopštiš da mi možeš oprostiti za sav bol koji sam ti naneo.

Džim

___________________________________


16. septembar 1904.

Najdraža Nora,

dopisivanje među nama postaje gotovo nemogućno. Kako ne podnosim ove hladne napisane reči! Mislio sam da mi neće teško pasti što te danas neću videti, ali primećujem da se sati sporo vuku. Izgleda da mi je mozak trenutno veoma prazan. Dok sam te sinoć čekao, bio sam još nervozniji. Izgledalo mi je da za tebe bijem bitku sa svim religioznim i društvenim snagama Irske, i da se mogu osloniti samo na sebe samog. Ovd nema života - nema prirodnosti niti iskrenosti. Ljudi žive zajedno u istim kućama čitavog života i na kraju su isto tako daleko jedni od drugih kao i uvek. Jesi li sigurna da nemaš u nečemu pogrešnu predstavu o meni? Ne zaboravi da ću na svako pitanje koje mi postaviš odgovarati pošteno i iskreno. Ali, razumeću i ako nemaš šta da pitaš. Činjenica da možeš izabrati da budeš uz mene na taj način u mom neizvesnom životu ispunjava me velikim ponosom i ushićenjem. Nadam se da danas ne lomiš sve pred sobom.

      Možda ćeš mi ispuniti prazninu sledećeg jutra šaljući mi pismo. Prošlo je, rekla si, tek nedelju dana od našeg čuvenog razgovora o pismima, ali zar kroz takve stvari ne postajemo toliko bliski jedno drugom? Dopusti mi, najdraža Nora, da ti kažem koliko želim da i ti podeliš bilo kakvu sreću koja me može snaći, i da te uverim koliko je veliko moje poštovanje prema tvojoj ljubavi koju želim da zaslužim i da na nju uzvratim.

Džim


_______________________

19. septembar 1904.

Carissima, tek izvesno vreme pošto smo se rastali, postala mi je jasna povezanost između moga pitanja „Jesu li tvoji bogati?” i tvoje nelagodnosti docnije. Moja je namera,  međutim, bila da saznam da li bi sa mnom bila lišena udobnosti na koje si navikla kod kuće. Posle dužeg premišljanja, pronašao sam rešenje za tvoje drugo pitanje - ono da nisi  bila načisto treba li da stanujem u koledžu ili izvan njega. Noćas sam veoma, veoma loše spavao, budio sam se četiri puta. Pitaš me zašto te ne volim, ali svakako moraš verovati da si mi veoma draga, a ako želja da nekoga imaš u potpunosti, da mu se diviš i duboko ga poštuješ, i da nastojiš na svaki način da mu osiguraš sreću predstavlja „ljubav”, tada je možda moja naklonost prema tebi neka vrsta ljubavi. Reći ću ti to da mi tvoja duša izgleda najlepšom i najčednijom na svetu, i možda zbog toga što sam toliko svestan ovoga kada te pogledam moja ljubav ili naklonost prema tebi gubi mnogo od svoje siline.

Nameravao sam da kažem da ako dobiješ i najmanji nagoveštaj da tvoji nešto preduzimaju moraš smesta napustiti hotel i poslati mi telegram (na ovu adresu) da mi javiš gde te mogu naći. Tvoji te, naravno, ne mogu sprečiti da pođeš ako želiš, ali mogu ti stvoriti neprijatnosti. Danas treba da se nađem sa ocem i verovatno ću ostati kod njega dok ne napustim Irsku, te ako mi pišeš, piši tamo. Adresa je 7C. Peter’s Terrace, Cabra, Dublin.

Adieu onda, draga Nora, do sutra uveče.

Džim

___________________________


(26. septembar 1904.)

Najdraža moja Nora,

moram ti reći koliko sam utučen od sinoć. Mislio sam, mojim uobičajenim načinom gledanja na stvari, da imam nazeb, ali siguran sam da je to više o telesne boljke. Kako su nama malo potrebne reči! Kao da jedno drugo poznajemo iako gotovo satima ne progovorimo. Često se pitam da li shvataš u potpunosti u šta se upuštaš. Kada sam sa tobom, toliko malo mislim o sebi da se često pitam da li ti to shvataš. Kad samo pomislim na tebe, obuzme me neko tupo sanjarenje. Izgleda da mi u poslednje vreme ponestaje energije neophodne za vođenje razgovora, i primećujem kako stalno ćutim. Čini mi se nekako da je šteta što jedno drugom više ne govorimo, a ipak, znam koliko je uzaludno da prebacujem bilo tebi bilo sebi, jer znam da će naše usne kada se sledeći put sastanemo zanemeti. Vidiš kako počinjem da trabunjam u ovim pismima. A ipak, zašto bih se stideo reči? Zašto te ne bih nazivao onako kako te u svom srcu stalno nazivam? Šta me to sprečava, ukoliko nije to da nijedna reč nije dovoljno nežna da bi bila tvoje ime?

Džim

Piši ako nađeš vremena.

________________________

29. septembar 1904.

Najdraža moja Nora,

pisao sam onim ljudima u Londonu i naznačio da si ti voljna da prihvatiš njihovu ponudu. Ne prija mi pomisao na London, a siguran sam ni tebi, no opet, usput je u odnosu na Pariz, a možda je bolji od Amsterdama. Osim toga, možda ću morati da svršim neki posao u Londonu, što se najbolje da uraditi lično. Ipak, veoma mi je žao što moramo početi u Londonu. Možda me mogu poslati pravo u Pariz, nadam se da hoće. Posle sam razgovarao sa g. Kozgrejvom i saznajem da sam ga nenamerno uvredio.

Izgleda da je verovao u ono što ti je rekao. Stoga mu nisam preneo tvoj savet u pogledu njegovog držanja. G. Kozgrejv je od one vrste ljudi koje zovu „solidnim”, i on uvek posmatra stvari iz najrazboritijeg ugla.

Ponekad mi ova naša avantura deluje gotovo zabavno. Zabavlja me da pomislim kako će ova vest odjeknuti u mojoj sredini. Međutim, kada se jednom nastanimo u Latinskom kvartu mogu da pričaju koliko kod hoće.

Ne prija mi pomisao da ću današnji dan provesti ne videvši te - ono sinoć jedva da računam. Nadam se da si u duši srećnija sada, kada se brodska sirena zaista oglašava radi nas. Molila si me da ti napišem dugačko pismo, ali odista mrzim pisanje - to je tako nezadovoljavajući način da se stvari saopšte. Istovremeno, ne zaboravi da očekujem da mi pišeš ako uopšte možeš. Sada primećujem, čitajući ovo pismo, da nisam u njemu rekao ništa. Ipak, da ga pošaljem, jer ti može ublažiti dosadu ove večeri.

Ovde sunce hladno sija kroz drveće u bašti. Onaj gospodin u kapeli upravo je odzvonio za angelus. Moj brat se kezi na mene sa druge strane stola. E, sad me zamisli ako možeš,
Adieu don, ma cherie.

Džim


________________________

(?decembar 1904.)

Draga Nora,

za ime Boga, nemojmo nikako biti tužni večeras. Ako nešto nije u redu, molim te reci mi. Već počinjem da drhtim i ako me ubrzo ne pogledaš kao ranije moraću da se rastrčim po kafeu. Ništa što bi bila u stanju da učiniš neće me večeras naljutiti.
Neću dozvoliti da me išta rastuži. Kada odemo kući poljubiću te stotinu puta. Da li te je ovaj čovek iznervirao ili ja kada sam zastao?

Džim

_______________________

29. jul 1909. (prema pečatu)

Srećno smo doputovali ovamo večeras.
Prvo što sam ugledao na keju u Kingstaunu bila su Gogartijeva20 debela leđa, ali sam ga izbegao.

Svi su oduševljeni Džordžijem, naročito tata.

Napiši jednoj od devojaka i daj uputstva za njega

Tebe i Lučiju voli

Džim

____________________


"Sećaš li se onoga dana kada si zadigla haljinu i dopustila mi da legnem ispod tebe i gledam naviše....tada te je bilo sramota čak i da me pogledaš.
Moja si, dušo, moja!.....Kurac mi je još uvek vreo i krut, i podrhtava od onog zadnjeg brutalnog uboda koji ti je zadao...Nora, odana moja dragana, lopove divnih očiju, budi moja kurva, moja ljubavnica koliko god želiš (jebačice moja mala, kurvice moja), ti si uvek moj divni divlji cvet iz živice....!

__________________________

Džems Džojs, Kamerna muzika i ostale pesme  

O Zbirci kamerne muzike Džems Džojsa

Džems Džojs, delovi iz romana