SREĆNA NOVA GODINA
31. 12. 2013.
16. 12. 2013.
Doris Lesing 1919-2013
Nezaboravan prizor: gomila novinara 2007. godine čeka u zasedi Doris Lesing, koja dolazi taksijem kući, da je spopadnu sa vešću da je dobila Nobelovu nagradu za književnost. Bakica od 88 godina se sa mukom iskobeljava iz londonskog taksija, iz kojeg ni kraljica ne izlazi dostojanstveno, i u gomilu mikrofona izjavljuje: “O, Kriste! Baš me briga!” (I could not care less!). Kada sam prvi put gledala tu vest, mogla bih se zakleti da je rekla i jedno “Oh, shit!”, ali verujem istorijskom iskazu. Docnije seda na svoje stepenište, i novinarsku bandu prinuđava da s njima razgovara u uslovima koje ona diktira – nekonvencionalno, oštro, nepredvidljivo. Jer Doris Lesing je do kraja svog stoleća bila politički aktivista, provokatorka, autorka koja izaziva i nikada ne gladi niz dlaku – sem svoje mačke.
Margaret Etvud i Pol Krugman su među prvima u Gardianu i Njujork tajmsu objavili svoje misli o Doris Lesing. Etvudova, između ostalog, da joj je samonegirajući feminizam Lesingove bio bliži od intelektualno teško probojnog feminizma Simon de Bovoar, Krugman, između ostalog, da nije mnogo voleo njene naučno-fantastične romane, ali da je imao mačku sa imenom autorke…
Za približno moju generaciju, Doris Lesing je pre svega bila autorka Zlatne beležnice, ingeniozno konstruisanog romana o nekoliko (pretežno ženskih) generacija koje beleži junakinja, književnica: beležnice raznih boja, tematski obeležene, pritiču u onu boje zlata. To je velika istorija žena, kolonijalizma, britanske političke misli prošloga veka, inicijacija kroz komunizam i antifašizam, zrela osvešćenja, otkrivanje drugoga i drugih kultura, bespoštedna ironija prema jadnome “sebi”, uhvaćenom u sve zamke i zablude određenog doba – ne bez ljubavi za njih. I ono što je napisala pre, i ono što je napisala posle je uvek duboko politički obojeno: politička akcija, terorizam, kolonijalizam, rasizam potiču pre svega iz njene suverene istorijske i životne prespektive: rođena na rubu carstva, živela u koloniji koja je morala propasti, zatekla se u britanskom carstvu da doživi i razglasi njegovu smrt. Između ostalog, nije prihvatila titulu dame, objašnjavajući da nema onoga čega bi “dama” trebalo da bude – carstva. I to izvesno nije bila žalosna izjava.
Njeno glavno delo ostaje pet romana koji izvesno ne pripagaju “naučnoj” fantastici, kao što Krugman misli, već precizno određenoj varijanti žanra koji je sama Lesingova odredila kao – space fiction, prostorna više nego “svemirska” fantastika. U tih pet romana se zamišljene prošle i realno mogućne prošle, kao i sadašnje kulture Zemlje stavljaju u odnose sa drugim kulturama, koje na različite načine, pre svega svojim razlikama, reflektuju kulture Zemlje. U tim romanima uistinu nema nekih naročitih tehničkih detalja: mašta ne leti pričvršćena šrafovima, pravim ili virtualnim. Oni nisu projekcija budućnosti ili tumačenje prošlosti, nego niz debatnih mogućnosti, mogućnih rešenja. Njeni romani me najviše podsećaju na prakse antičkih retorskih škola, izmišljanje slučajeva koje polaznici onda svojom retoričkom veštinom rešavaju. Zapleti iz retorskih škola se prepoznaju u drugim književnim žanrovima, recimo antičkom pustolovno-ljubavnom romanu, mlađoj komediji, i drugima. U osnovi svih tih postupaka je vođenje priče, pripovedanje, koje izbegava sve mogućne zamke, naročito nelogičnosti i neuverljivosti. Ah, kada bi mnogi danas prodajno uspešni pisci prvo čitali Doris Lesing, pre nego što se uvale u zaplet koji mogu rešiti samo čudom, magijom ili zaverom!
Doris Lesing je bila izvrsna pripovedačica u mnogim žanrovima, isto tako precizna i uzbudljiva u kratkim pričama i udarnim esejima kao i u velikim romanima. Kroz njenu ličnu istoriju ideja prelamaju se velike škole misli i velike političke zamisli. Kasni deo njenoga života bio je obeležen filosofijom sufizma. Njen zadnji roman, Alfred i Emili (2008), postavlja izazovnu hipotezu: kakav bi bio mukotrpan i uglavnom nesrećan život njenih roditelja, da nije bilo I svetskog rata? Obe linije zapleta, sećanje i fikcija, su ispripovedane u romanu…
No jedna mala tema do koje je držala i vraćala joj se u tri knjige, i konačno u skupljenom izdanju svih priča i knjiga jesu – mačke. Njihovi životi su kapsule ljudskih, ali se umesto ideoloških sudara lome oko bolesti: isprepletane sa ljudskim sudbinama, priče o mačkama, jedinoj životinjskoj vrsti koja dobrovoljno, bez prinude i dresure živi sa čovekom i voli ljudsko telo, čine važan deo književnog opusa Doris Lesing. Skupna knjiga, O mačkama, izašla je 2002.
Vratimo se staroj provokatorki, koja je do kraja ostala neprijateljica kapitalizma i kolonijalizma, dok je koliko-toliko uspešno raskrstila sa komunizmom i izmerila svoju distancu do nekih oblika savremenog feminizma: za dobijanje Nobelove nagrade napisala je govor “O nedobijanju Nobelove nagrade”, u kojem je jasno, jednostavno i surovo precizno objasnila svoj stav u svetu u kojem neuporedivo veća većina živi u neljudskim uslovima. Nagradu je inače preuzeo njen izdavač. Jednom prilikom ranije je izjavila da se položaj – bar žena – izmenio za nešto belih žena. Sve ostalo je tema njenog pravog zanimanja. Završetak njenog teksta dovoljno jasno označava gde su tačke traume danas, i zvuči još ubedljivije nego pre šest godina. Njen stav o učenju, obrazovanju i knjigama prepoznajemo u rečima devojčice koja ju je čitala, i zato tako dobro govori, Malale. Ona potiče iz onog sveta koji je Doris Lesing do kraja izazivao na mišljenje i delovanje. Doris Lesing kaže:
Imamo riznicu literature, koja seže nazad do Egipćana, Grka, Rimljana. Sve je tamo, to bogatstvo literature, da ga ponovo otkriva svako ko je dovoljno srećan da na njega naleti. Riznica. Zamislite da nije postojala. Kako bismo bili siromašni i prazni.
Imamo u posedu ostavštinu jezika, pesama, istorija, koje nikada neće biti iscrpljeno. Tu je, zauvek.
Imamo zaveštanje priča, povesti koje su ispričali stari pripovedači, čija imena poznajemo, a neka i ne. Pripovedači potiču iz davnina, sa proplanka u šumi gde gori velika vatra, i stari šamani plešu i pevaju, jer naše nasledstvo u pričama je započelo u vatri, magiji, svetu duhova. I tamo se čuva, još i danas.
Pitajte bilo kojeg savremenog pripovedača i reći će vam da je uvek postojao trenutak kada ih je takla vatra, ono što volimo da zovemo inspiracijom, i to se vraća počecima naše rase, velikim vetrovima koji su oblikovali nas i naš svet.
Pripovedač je duboko u svakome od nas. Pripovedač je uvek sa nama. Zamislimo da naš svet uništava rat čije grozote svi možemo lako zamisliti. Zamislimo da poplave otplavljuju naše gradove, da se mora dižu. Pripovedač će biti tamo, jer je mašta ta koja nas uobličuje, čuva nas, stvara nas – za dobro i za zlo. Naše priče će nas nanovo stvoriti kad budemo izmučeni, povređeni, čak i uništeni. Pripovedač, sanotvorac, mitotvorac, to je naš feniks koji nas predstavlja u najboljem svetlu i najkreativnije.
Ona sirota devojka koja tumara po prašini, sanjajući obrazovanje za svoju decu – da li mislimo da smo bolji od nje, mi koji smo siti, sa ormanima punim odeće, gušeći se u svojim površnostima?
Mislim da će nas ta devojka, i one žene koje su razgovarale o knjigama i obrazovanju premda nisu ništa jele puna tri dana – one će nas tek odrediti.
Peščanik
6. 12. 2013.
Homoseksualni brakovi u istoriji Italije
Autor: Giuseppe Marcocci
Krenuti tragom pobune ne u antičkom nego u novijem Rimu, naročito nakon frakture, koju je izazvala Protureformacije, najčešće znači uhvatiti se u koštac s problemom religije. Ponašanja i misli onih koji su prelazili granice dopuštenog i prihvatljivog, u gradu papa, kao uostalom i u ostalim delovima Italije, vlast je čitala kroz naočare pravoverja i katoličkog morala. Kategorija “heretika” bila je ujedno teološka i sudska kategorija. Pripadala je mišljenju cenzora i sudaca, još pre definicije onih, koji su svojevoljno prekrišili ustanovljeni poredak.Ovde ispričana priča govori o ljudima, koje bi verovatno Inkvizicija klasificirala u heretike, iako je njihova sudbina bila drugačija i još tragičnija.
To je priča koja je potisnuta, izbrisana, kao i toliki drugi događaji, vezani za rimske i talijanske heretike, o kojima su do nas doprli iz procesnih dokumenata o njihovoj sudbini samo fragmenti. To se dogodilo i sa homoseksualnim brakovima, koji su bili sklapani u crkvi u kasnom XVI veku, a što je opisao Montaigne u svom dnevniku, pišući o putovanju kroz Italiju 1580 i 1581, prilikom kojeg je dugo boravio u Rimu. Monteigne opisuje izvestan neobičan događaj (Sledi prevod profesora Vojmira Vinje)..”.u crkvi Ivana na Porta Latina[...]su pred nekoliko godina neki Portugalci osnovali čudnovatu bratovštinu. Na misu su venčavali muško i muško, uz iste one ceremonije, kakve mi provodimo kod naših ženidaba: tako se oni zajedno pričešćuju, čita im se isto mesto iz Evanđalja, kad se venčavaju, a oni zatim idu zajedno spavati i zajedno živeti. Rimski poznavaoci takvih slučajeva ističu da u vezi muškarca i žene samo venčanje čini tu vezu zakonitom pa su ti pametnjakovići mislili, da će venčanjem i njihova veza postati pravom, ako je potvrde kroz obrede i otajstva Crkve. Tada je spaljeno na lomači osam ili devet Portugalaca iz te krasne sekte”.
Priča je začuđujuća, ali se dugo vremena smatrala lažnom, zahvaljujući delu potiskivanja znamenitog katoličkog istoričara Ludwiga von Pastora, koji je uspeo podvaliti l(objavljenu) listu sa imenima osam osuđenih na smrt dana 13 augusta 1578, vezanih za slučaj San Giovanni di Porta Latina, kao spisak Židovskih vernika, koje je spalila Inkvizicija. Al nije bilo tako. Smrtna kazna je dokrajčila stanje, koje je jako zabrinulo vlast, jer se ticalo uvođenja u tajnu seksualnu sferu, čija je praksa bila zabranjena, cerkvenog sakramenta, koji je uređivao uobičajeni društveni život; to se odvijalo u staroj bazilici, sakrivenoj u jednom od najlepših kutova Rima još dan danas, unutar Aurelijevih zidina, Egerijevog parka i ulice Latina: venčavali su se muškarci, u obredima zaštićenim ćutnjom jedne “bratovštine”.
Potresen tim događajem Montaigne je kao putnik prolaznik opisao događaj, koji izgleda da dokazuje postojanje izvesnog pravog pravcatog paralelnog društva, buntovničkog u odnosu na postojeći poredak, kako se to učinilo sucima Krivičnog Suda Guvernera – svetovnog suda – koji je vodio parnicu protiv jedanaest uhapšenih muškaraca 20 jula 1578. Sad o tome svedoče tri prilično krupna fragmenta, koja su do nas došla, tog procesa, kojeg je vodio Paolo Bruno, a pronađeni su septembra 2008 u Državnom Arhivu grada Rima. Budući da postoje lakune, ti propusti navode na mišljenje da su delovi procesa namerno izbačeni, a verovatno su to bili najvrućji delovi iskaza, iznuđeni teškim mučenjima, kojima su okrivljeni bili podvrgnuti. Za vreme te torture objašnjavali su što su činili, pa je tako izašao na videlo najdublji smisao tih brakova.
Pojava žbira u San Giovanniju di Porta Latina u nedelju posle podne 20 jula 1570 prekinula je veselu klimu gošćenja i zajednički provedenog dana skupine odraslih i mladića, svih muškog roda. Bilo ih je najviše sa Iberskog poluotoka, koji su se u toj bazilici, izgleda uz pomoć nekih članova visokog klera, sastajali i to mesto je postalo neka vrsta kluba za ljude svih dobi, klerika i laika, najčešće stranaca skromnog socijalnog porekla. Sastajalište je ostalo kozmopolitsko, uprkos Kontrareformaciji. A taj čin mogao je predstvljati pobunu i postati pozorištem buntovničkog ponašanja, kao na primer njihove pretenzije, da simulirajući brak pred oltarom i vezujući ljubavlju dve osobe istog spola, taj čin postaje legitiman, bar u očima Boga.
Iako iz dokumenata procesa proizlazi kako su se okrivljeni prepuštali slobodno telesnom uživanju, postoje i tragovi zaista sklopljenih brakova; unutar zidova koji su im izgledali sigurni u jednoj periferijskoj crkvici, s retkim posetiocima. Čuvari organizacije, koje i sudac Paolo Bruno naziva „scola“ ili „societa“ – a to su izrazi koji su se u to doba koristili za heretike – u kojoj se događalo se nedopustivo. Ti brakovi predviđali su i preoblačenje, kako nam to potvđuje jedan izvor iz 1600: “Idite u Rim u San Giovanni ante Portam, gde ćete videti, da je pre nekoliko godina, kao što sam i ja video,naslikana istoriju tih Španjolaca, koji su, pošto su sobom doveli neke mladiće njihove nacije, kako ovi ne bi bili prepoznati, njih obukli kao gospojice i u svetoj crkvi oženiše se kao da su to zaista bile žene.”
Brak je bio vrlo važan za tu grupu ljudi. Fragmenti koje posedujemo ne dopuštaju nam da rekonstruiramo celi mozaik, ali prepustimo se hipotezama. Verovatno je u godinama nakon Tridentskog koncila, koji je snažno naglasio vrednost i obavezu bračnog sakramenta, privlačnost tog rita postala važna i za one muškarce, koji su vodili ljubav na zabranjen način i to ih je nateralo da se okuraže i da se izlože velikom riziku, htijući potvrditi homoseksualnu vezu, koristeći na zabranjen način sakrament bračne zajednice pred crkvenim oltarom. Bila je to neispunjiva želja za društvo, opsednuto sumnjim, i ono je u njima videlo heretike i buntovnike.
Da će Krivični Sud Guvernera voditi proces protiv jedanaest uhapšenih 20 jula 1578 nije se samo po sebi podrazumevalo, kao ni to da će ih se procesuirati za sodomiju, a ne za herezu. Kako bi nedopustivost zlodela izvršenih u crkvi bila shvaćena u potpunosti, u gradu u kojem je vest o hapšenjima vrlo brzo procurila, trebalo je postupiti brzo i strogo. Osuda je trebala biti jasna i egzemplarna. Odluka da te ljude osudi Krivični Sud bila je prihvaćena od svih vrsta vlasti u Rimu, pa i od same Inkvizicije.
Proces je vođen zbog sodomije, ali je ispoljio velik interes za svetogrdnu ceremoniju vezanu za te homoseksualne ljubavi. Sudac nije produbljivao pitanje na doktrinalnom planu. Više su ga zanimali aspekti vezani za rekonstrukciju liturgije, osim što je želeo doznati, koja je to funkcija odgovarala obredu venčanja u zajednicama, koje su se obrazovale u San Giovanniju. Pred okrutnošću procesa, kojim su bili obuhvaćeni, okrivljenici su se našli sami i svesni svoje nesposobnosti da se brane, a uz to im je tortura jako teško izranjavila tela. Ne zna se kad je sudac Bruno završio sudski proces. Ni da li su u kasnijim sudskim suočenjima izišli na videlo drugi detalji o elementima zajednice i brakova te čudne “bratovštine”. Ispovesti iskamčene silom i zatim ukrštene, na kraju su slomile te ljude u dvorani Krivičnog Suda rimskog Guvernera i tako je razbijena veza, o kojoj su ti ljudi gajili iluzije, da su je potvrdili u bazilici , koju su pronašli kao sigurno pribežište vlastitih ljubavi. Njihove međusobne veze i sklopljeni brakovi više nisu značili ništa. Ali revnosna saradnja sa sudom, koju su neki od njih prihvatili, spasila im je život. I jedan jedini sveštenik, koji je bio uhapšen 20 jula izbegao je smrtnoj kazni. Možda kako bi ime klera ostalo čisto.
Noću između 12 i 13 avgusta 1578 petnaest ohrabrivača bratstva arčikonfranternije San Giovannije došlo je na Sud Savella i preuzelo osmoricu osuđenih na smrt: albanskog lađara Battista, Katalonca Antonia de Valza, Francisca Herrera iz Toleda, Bernardina di Paz iz Toleda i Gaspara Martina iz Vitorie. Išli su u korak s njima da ih otprate u kršćansku smrt.
“Zatim je održana misa i svi su se strasno pričestili”. Sklad između božje i ljudske pravde ponovo je uspostavljen. Zatim su izašli na ulicu i povorka se zaustavila kod mosta San Angelo: “gde je svih osam obešeno”.Na kraju ohrabrivači preuzeše po nalogu “njihova mrtva tela i prenesoše ih u San Giovanni di Porta Latina, gde su sva tela spaljena.”
26. 9. 2013.
Kastrirana senka svetog Garta, Milan Kundera
U osnovici predstave koju danas većina ljudi ima o Kafki je jedan poluzaboravljeni roman. Napisao ga je Maks Brod odmah posle Kafkine smrti i izdao 1926. godine. Oslušnite njegov naziv: Čarobno kraljevstvo ljubavi. To je takozvani roman s ključem. U njegovom protagonisti, praškom nemačkom piscu po imenu Novi, prepoznaćete umiljati autoportret Maksa Broda (progonjenog obožavanjem žena i zavišću kolega književnika). Novi-Brod zavede ženu muškarca, kome pođe za rukom da pomoću zlonamernih i grozno komplikovanih intriga, iz osvete gurne Novija na četiri godine u zatvor. U trenu se nađemo u priči zapletenoj od najneverovatnijih slučajnosti (likovi se slučajno susreću na brodu nasred mora, na ulici Haifi, na ulici Beča), pratimo borbu između dobra (Novi i njegova ljubavnica) i zla (prevareni suprug, toliko vulgaran, da ne zaslužuje ništa osim svojih rogova, i književni kritičar, koji sistematski satire knjige Novija), pod utiskom smo melodramskih preokreta (junakinja sebi oduzima život jer ne može više da podnese život između prevarenog supruga i izneverenog ljubavnika) i divimo se osetljivoj duši Novija-Broda, koji pri svakoj prilici gubi svest.
-
Taj roman bi bio zaboravljen još pre nego što je bio napisan, da u njemu nije lik Garte. Jer je Garta, intimni Novijev prijatelj, zapravo portret Franca Kafke. Bez tog ključa bio bi to najnezanimljiviji lik književne istorije; Garta je označen kao “svetac našeg vremena”, ali o službi njegove svetosti nećemo mnogo saznati, osim da Novi-Brod od njega traži savet za svoje ljubavne jade a Garta ne može da mu savet da, jer kao svetac nema nikakva iskustva sa ženama.
-
Čudesan paradoks: cela predstava o Kafki i cela posthumna sudbina njegovog dela su započeti i prvi put skicirani u tom naivnom romanu, u tom književnom škartu, u toj karikiranoj romanesknoj izmišljotini, koja je estetski prava suprotnost Kafkine umetnosti.
-
2.
-
Nekoliko citata iz romana: “Garta je bio svetac našeg vremena, stvarni svetac”. “Ono što ga je činilo velikim bilo je to što je zauvek ostao nezavistan i slobodan, svetački prirodan prema svim mitologijama, iako je sa njima bio dubinski povezan i sam je zapravo bio mitološki lik.” “Hteo je da živi u apsolutnoj čednosti, drugačije zapravo nije mogao da živi…”
-
Reči poput sveti, svetac, sveto, mitologija, čednost, nisu puka retorika; treba ih shvatiti doslovno: “Od svih mudraca i proroka, koji su prošli ovom planetom, on je bio najćutljiviji.(…) Možda mu je nedostajalo samo malo: samopouzdanje. Da ga je imao, postao bi vođa čovečanstva! Ne, nije bio vođa. Nije propovedao učenicima niti narodu, kako su to radili Buda, Isus, Mojsije. Bio je zatvoren. Ali, da li je bio takav zato što nije dublje od drugih pronikao u veliku tajnu? Da li je to čega se mašio bilo još nesnosnije od onog, čemu je stremio Buda? Da je u potpunosti uspeo, da li bi to imalo definitivnu vrednost?”
-
I još: “Svi rodonačelnici vera crpeli su svoja uverenja sami iz sebe. Jedan jedini se udaljio u tamu, možda onaj najčasniji: Laoce. Isto se može reći i za Garta.”
-
Garta je predstavljen kao neko ko piše. Novi je postao njegov izvršilac testamenta: “Garta mu je zaveštao svoju književnu ostavštinu uz poseban uslov, da je celu uništi”. Novi “je mogao da shvati razlog za ovaj ekstremni zahtev. Garta nije bio osnivač nove verske doktrine; svoju veru je želeo samo da živi, da se u njoj promeni, samo je to hteo, samo ga je to moglo zadovoljiti. Zahtevao je sam od sebe najveći napor. Kako nije dostigao šta je želeo, njegovi spisi (uboge prečke lestvica, po kojima je trebalo da se uspenje do najvećih visina) postali su za njega bezvredni”.
-
I pored toga je Novi-Brod odbio da ispoštuje volju prijatelja, jer su njegovi spisi “iako samo pokušaji, slutnje, priviđenja, bili nenadoknadivi za zabludelo čovečanstvo”.
-
Da, sve tu već postoji.
-
3.
-
Bez Broda danas nam od Kafke ne bi ostalo ni njegovo ime. Odmah posle smrti prijatelja, Brod je objavio njegova tri romana. Bez odjeka. Onda je shvatio da za plasman Kafkinog dela mora da se upusti u poduži rat. Plasirati delo znači predstaviti ga, protumačiti ga. Brod je pokrenuo pravu topovsku ofanzivu: predgovori: za Proces (1925), za Zamak (1926), za Ameriku (1927), za Opis jedne borbe (1936), za dnevnik i prepisku (1937), za pripovetke (1946); za Razgovore sa Janouhom (1952); zatim dramatizacije: Zamka (1953) i Amerike (1957); ali glavne su četiri knjige interpretacija (obratite pažnju na naslove!): Franc Kafka, životopis (1937), Vera i učenje Franca Kafke (1946), Franc Kafka koji ukazuje na put (1951) i Očaj i spas u delu Franca Kafke (1959).
-
Slika skicirana u Čarobnom kraljevstvu ljubavi je svim ovim tekstovima potvrđena i razvijena: Kafka je pre svega verski mislilac, der religiose Denker. Istina je da “nije ostavio sistematski izloženu svoju filozofiju i svoju versku koncepciju sveta. Ipak je moguće izvesti njegov stav o glavnim pitanjima ljudskog bitisanja iz njegovog dela, posebno iz njegovih aforizama, ali i iz njegove poezije, iz njegovih pisama, iz njegovog dnevnika, kao i iz (i posebno) njegovog načina života”.Dalje: “Nije moguće razumeti stvarni Kafkin značaj, ukoliko ne razlikujemo dve struje u njegovom delu: 1) njegove aforizme, 2) njegove narativne tekstove (romane, pripovetke).”
-
“U svojim aforizmima Kafka izražava das positive Wort, pozitivnu reč namenjenu čovečanstvu, svoju veru, strogi poziv za promenu ličnog života svakog pojedinca.”
-
U svojim romanima i pripovetkama Kafka “opisuje strašne kazne koje će sustići one koji ne žele da poslušaju te reči (das Wort) i ne idu pravim putem.”
-
Dobro obratite pažnju na tu hijerarhiju: gore: Kafkin život kao primer za ugled; u sredini: aforizmi, tj. svi idejni, “filozofski” delovi njegovog dnevnika; dole: narativno delo.
-
Brod je bio fascinantni intelektualac natprosečne energije; plemeniti čovek voljan da se bori za druge; njegova odanost Kafki bila je iskrena i nesebična. Maler je bio samo u njegovoj umetničkoj orijentaciji: Brod je bio čovek ideja i nije znao ništa o tome šta je to strast forme; njegovi romani (napisao ih je dvadesetak) su žalosno konvencionalni; i ono najvažnije: nije razumeo modernu umetnost.
-
Kako to da ga je Kafka i pored toga voleo? A šta biste vi uradili? Prestali biste da volite najboljeg prijatelja zbog toga što ima maniju pisanja loših stihova?
-
Jedino što čovek koji piše loše stihove postane opasan u momentu kada počne da objavljuje delo svog prijatelja pesnika. Zamislimo da je najuticajniji tumač Pikasovog dela bio slikar koji nije mogao da razume čak ni impresioniste. Šta bi rekao o Pikasovim slikama? Verovatno isto ono što je rekao Brod o Kafkinim romanima: da opisuju “grozne kazne namenjene onima koji ne idu pravim putem”.
-
4.
-
Maks Brod je stvorio sliku o Kafki i njegovom delu; time je osnovao kafkologiju. Iako kafkolozi vole da se tu i tamo distanciraju od svoga oca, nikada nisu istupili sa teritorije koju im je on odredio. Uprkos astronomskom kvantitetu tekstova, kafkologija razvija u beskonačnim varijantama stalno isto prosuđivanje, istu spekulaciju, koja vremenom sve više postaje nezavisna u odnosu na Kafkino delo i hrani se sama sobom. U nebrojenim predgovorima, pogovorima, napomenama, biografskim i monografskim delima, univerzitetskim predavanjima i diplomskim radovima, kafkologija produkuje i održava svoju sliku o Kafki, tako da autor, koga publika poznaje pod imenom Kafka, nije Kafka, već kafkologizovani Kafka.
-
Nije sve što je napisano o Kafki kafkologija. Kako onda definisati kafkologiju? Pomoću tautologije: kafkologija je struka namenjena kafkologizovanju Kafke; zameniti Kafku Kafkom kafkologizovanim:
-
1) Prema Brodovom uzoru kafkologija istražuje Kafkine knjige ne u širokom kontekstu književne istorije (istorije evropskog romana), već isključivo u ograničenom mikrokontekstu njegovog životopisa. Boadefi i Alberes se u svojoj monografiji pozivaju na Prusta, koji odbacuje biografsko tumačenje književnih dela, ali samo da bi rekli kako Kafka mora da se izuzme od pravila jer njegove knjige nisu “odvojive od njegove ličnosti. Bilo da se zove Jozef K., Rohan, Samsa, geometar, Bendeman, pevačica Jozefina ili umetnik na trapezu, junak njegovih knjiga nije niko drugi do Kafka sam”. Životopis je glavni ključ za razumevanje smisla dela. Još gore: jedini smisao dela je da bude ključ za razumevanje životopisa.
-
2) Prema primeru Broda se pod perom kafkologa Kafkina biografija menja u hagiografiju; nezaboravni patos sa kojim je Roman Karst završio svoj govor na simpozijumu u Liblicama 1963. godine: “Franc Kafka je živeo i trpeo za nas!” Različiti tipovi hagiografije: verske; laičke: Kafka, mučenik samoće (Marta Robert: Sam kao Franc Kafka); levičarske: Kafka, koji je posećivao “vatrene” sastanke anarhista (Vogenbah prema mitomanskom svedočanstvu, koje se stalno citira a nikada nije provereno) i koji je bio “zagledan u Revoluciju 1917″ (Delez, Gatari). Svakoj crkvi njen apokrif: Razgovori sa Gustavom Janouhom. Svakom svecu gest samopožrtvovanja: Kafkina želja da se njegovo delo uništi.
-
3) Prema primeru Brodove kafkologije Kafka se sistematski proteruje sa teritorije umetnosti: bilo kao “verski mislilac”, ili, na levici, kao negator umetnosti, čija “idealna biblioteka sadrži samo knjige inženjera i poznavalaca prava” (Delez, Gatari). Kafkologija neumorno istražuje odnose Kafke sa Kirkegorom, Ničeom, velikim teolozima, ali neće ništa da čuje o romanopiscima i pesnicima. I Kami u svom eseju ne govori o Kafki kao o romanopiscu, već kao o filozofu. Njegove intimne borbe su shvatane na isti način kao i njegovi romani, ali prednost se očigledno daje onom prvom: navodim kao primer esej koji je o Kafki napisao Rože Garodi, dok je još bio marksista: pedeset četiri puta citira iz Kafkinih pisama, četrdeset pet puta iz Kafkinog dnevnika; trideset pet puta iz Razgovora sa Janouhom; dvadeset puta iz pripovedaka; pet puta iz Procesa; četiri puta iz Zamka; niti jednom iz Amerike.
-
4) Prema primeru Broda kafkologija ne uzima u obzir postojanje moderne umetnosti: kao da Kafka nije pripadao generaciji velikih inovatora, Stravinskog, Veberna, Bartoka, Apolinera, Muzila, Džojsa, Pikasa, Braka, koji su svi, kao i on, bili rođeni između 1880. i 1883. g. Kada je pedesetih godina izrečena misao o njegovoj bliskosti sa Beketom, Brod odmah protestuje: sveti Garta ipak nema ništa sa tom dekadencijom!
-
5) Kafkologija nije književna kritika (ne istražuje vrednost dela: otkrivanje dosada nepoznatih aspekata egzistencije, estetičke pojave koje utiču na dalji razvoj umetnosti), kafkologija je egzegeza. Zbog toga što kao takva vidi u Kafkinim romanima samo alegoriju. Te alegorije su verske (Brod: zamak - milost Božja; geometar – novi Parsifal koji traži božansku suštinu itd.), one su psihoanalitičke, egzistencijalističke, marksističke (geometar - simbol revolucije jer se njegov rad zasniva na novoj podeli zemlje), one su političke (ekranizovan Proces Orsona Velsa); kafkologija ne traži u Kafkinim romanima stvarni svet izobličen beskrajnom imaginacijom; kafkologija otkriva versku poruku, dešifruje filozofske parabole.
-
5.
-
“Garta je bio svetac našeg vremena, stvarni svetac”. Ali može li svetac da odlazi u bordel? Brod je objavio Kafkin dnevnik, ali ga je pritom delimično cenzurisao; izostavio je ne samo aluzije na prostitutke, već sve što se tiče seksualnosti. Kafkologija je uvek otvoreno iznosila sumnju u muževnost svoga autora i rado je razvijala teze o martirizmu1 njegove impotencije. Kafka je tako postao sveti zaštitnik neurotika, natmurenih, bolešljivaca i anokserika, sveti zaštitnik sofisticiranih pozera, kaćiperki i histerika (kod Orsona Velsa K. neprestano histerično vrišti, dok su Kafkini romani u celoj istoriji književnosti najmanje histerični).
-
Životopisci ne poznaju seksualni život vlastitih supruga, ali misle da znaju sve o seksualnim tajnama Stendala ili Foknera. Što se tiče Kafke, usuđujem se da kažem samo ovo: erotski život njegovog vremena nije ličio na naš: mlade devojke nisu vodile ljubav pre sklapanja braka; za neoženjenog muškarca postojale su dve mogućnosti: udate žene iz dobrih kuća ili lake žene iz nižih slojeva: prodavačice, služavke i naravno prostitutke.
-
Slikovitost Brodovih romana crpila se na prvom izvoru; otuda je njegova egzaltirana erotika istovremeno romantična (dramatične nevere, samoubistva, patološka ljubomora) i aseksualna: “Lepe žene se varaju kada misle da je za muškarca bitan telesni čin. On je za njega puki simbol: dokazuje mu da ga žena voli i da mu je verna do poslednjeg daha. Svakolika muževljeva ljubav je samo borba za naklonost i dobrotu žene.” (Čarobno kraljevstvo ljubavi)
-
Erotična imaginacija Kafkinih romana napaja se, suprotno tome, skoro isključivo iz onog drugog izvora: “Išao sam pored bordela kao pored doma ljubljene”. (Dnevnik, 1910. g., rečenica koju je Brod cenzurisao).
-
Romani devetnaestog veka, iako su umeli samouvereno da analiziraju sve zavodničke strategije, seksualnost i seksualni čin ostavljali su prekriven senkom. U prvoj deceniji našeg veka seksualnost izlazi iz magle romantične čežnje. Kafka je bio jedan od prvih koji ju je otkrio u svojim romanima. Ne vidi je kao teren namenjen maloj eliti libertinaca2 (kao u osamnaestom veku), već kao banalnu i istovremeno osnovnu realnost života svakoga od nas. Kafka otkriva egzistencijalne aspekte seksualnosti: seksualnost kao suprotnost ljubavi; otuđenost drugog kao preduslov, zahtev seksualnosti; mnogoznačnost seksualnosti: njena sposobnost da uzbuđuje onim što inače odbija; njena strašna beznačajnost, koja nikako ne umanjuje njenu isto toliko strašnu moć itd.
-
Brod je bio romantičar. Na dnu Kafkinih romana je suprotno tome duboki antiromantizam; očituje se u svemu: u načinu na koji Kafka vidi društvo, isto kao u načinu na koji konstruiše rečenicu; ali moguće je da je njegovo poreklo u Kafkinom viđenju seksualnosti.
-
6.
-
Mladi Karl Rosman (protagonista Amerike) proteran je iz očevog doma u Ameriku zbog glupe seksualne afere sa služavkom, koja ga je “zavela i imala sa njim dete”. Pre polnog akta: “Karle, ah moj Karle”, vikala je služavka, “dok on uopšte ništa nije video i loše se osećao u brdu toplih jorgana, koje je tu očito sakupila baš za njega…” Zatim “ga je tresla, slušala otkucaje njegovog srca, nudila mu svoje grudi, kako bi i on osluškivao”. Onda je “pipkala rukom između njegovih nogu tako odvratno, da se Karl stresao i podigao glavu i vrat sa jastuka”; na kraju “se uz njega nekoliko puta otrljala stomakom a on je imao osećaj kao da je bila deo njega samog i možda ga je baš zato preplavila očajnička potreba da ga neko od nje zaštiti”.
-
Ta jadna kopulacija je uzrok svega što će u romanu uslediti. Deprimirajuće je kada čovek shvati da je čitavu njegovu sudbinu pogrešno odredio tako totalno beznačajan povod. Ali svako otkriće neočekivane beznačajnosti je istovremeno izvor komičnog. Post coitum omne animal triste. Kafka je bio prvi koji je opisao komiku ove tuge.
-
Komika seksualnosti: ideja neprihvatljiva kako za puritance, tako i za neolibertince. Mislim na D. H. Lorensa, tog pevača Erosa, tog evangelistu koitusa, koji je u Ljubavniku ledi Četerli pokušao da rehabilituje seksualnost time što ju je lirizovao. Jedino što je lirska seksualnost još mnogo smešnija od lirske sentimentalnosti prethodnog veka.
-
Erotsko blago Amerike je Brunelda. Fascinirala je Federika Felinija. Dugo je mislio da ekranizuje Ameriku i u Intervistu nam je prikazao biranje glumaca za taj svoj film o kome je sanjao: producira se tamo nekoliko neverovatnih kandidatkinja za ulogu Brunelde, koje Felini prikazuje sa onim raspusnim užitkom, zbog koga ga svi volimo. (Ali ja podvlačim: taj raspusni užitak poznavao je još Kafka. Jer Kafka nije za nas trpeo! On se za nas zabavljao!)
-
Brunelda, bivša pevačica, “veoma delikatna”, sa “gihtom u nogama”. Brunelda sa malim debeljuškastim rukama, sa razdvojenom bradom i “neumereno debelim telom”. Brunelda, koja u sedećem položaju sa raskrečenim nogama “uz veliki napor, trpeći i odmarajući se svaki čas”, povija se da bi “dohvatila gornju ivicu svojih čarapa”. Brunelda, koja zadiže suknju i njenom ivicom briše oči uplakanom Robinsonu. Brunelda, koja ne može da korača uz dva-tri stepenika, i zbog toga mora biti uznesena – pogled, kojim je Robinson bio toliko zadivljen, da će čitavog života uzdisati: “Ah, kako je bila divna ta žena, oh Bože, kako je samo bila divna!” Brunelda koja stoji gola u kadi, kupa je Delemarh, cmizdreći i jadajući se. Brunelda, koja i dalje leži u istoj kadi, razjarena i pljuskajući pesnicama po vodi. Brunelda, koju će dva muškarca dva sata nositi uz stepenište da bi je spustili u invalidsku stolicu kojom će je Karel odgurati preko celog grada u tajanstvenu kuću, po svemu sudeći, u bordel. Brunelda, koja je u tom prevoznom sredstvu cela prekrivena širokom maramom, tako da je policajac smatra za vreću krompira.
-
Novo na ovoj slici jasne ružnoće je to što je ta ružnoća privlačna; morbidno privlačna, smešno privlačna, ali ipak privlačna; Brunelda je monstrum seksualnosti na granici između odvratnosti i uzbuđenosti i krik muškog divljenja nije samo komičan (jeste komičan, naravno, seksualnost je komična!), već istovremeno i vrlo istinit. Nije čudo što Brod, romantični obožavalac žena, za koga koitus nije bila činjenica, već “simbol odanosti”, nije mogao da vidi u Bruneldi ništa stvarno, čak ni senku nekog realnog iskustva, već samo opis “strašnih kazni namenjenih onima koji ne idu pravim putem”.
-
7.
-
Najlepša erotska scena koju je Kafka ikada napisao, nalazi se u trećem poglavlju Zamka: ljubavni čin K. i Fride. Ni celih sat vremena pošto je video prvi put tu “malu beznačajnu plavušu”, grli je za barskim pultom “u lokvi piva i ostale prljavštine, kojom je bio prekriven pod”. Prljavština: neodvojiva od seksualnosti, od njene suštine.
-
Ali odmah zatim u istom pasusu, Kafka nam dopušta da čujemo poeziju seksualnosti: “Prolazili su sati, sati zajedničkog uzdisanja, zajedničkih otkucaja srca, sati, tokom kojih je K. stalno imao osećaj da luta ili da je u tako dalekom tuđem svetu, kao niti jedan čovek pre njega, u tuđem svetu u kome ni vazduh nema isti sastav kao vazduh ovde, gde se čovek od samog otuđenja mora ugušiti i gde ne može ništa drugo da se radi usred besmislene privlačnosti nego ići dalje, nego još dalje lutati”.
-
Dužina polnog odnosa se menja u metaforu dugog hodočašća pod nebom otuđenosti. Ipak to hodočašće nije gadno; baš suprotno, privlači nas, vabi nas, da idemo još dalje, opija nas: divno je.
-
Nekoliko redaka ispod: “Bio je suviše srećan što drži Fridu u naručju, potišteno srećan, jer mu se činilo da ako ga napusti Frida, napustiće ga sve što ima.” Da li je to samo ljubav? Ne, uopšte nije ljubav; ako je čovek prognan i ako mu je sve oduzeto, mali delić žene koju jedva poznaje i sa kojom leži u lokvi piva, postaje za njega cela vasiona – i to bez ikakve intervencije ljubavi.
-
8.
-
Andre Breton je u Manifestu nadrealizma strog prema umetnosti romana. Zamera mu da je neizlečivo zasut osrednjošću, banalnošću, svim onim što je prava suprotnost poeziji. Podsmeva se njegovim opisima i njegovoj dosadnoj psihologiji. Odmah posle kritike romana sledi pohvala snu, koju na kraju rezimira: “Verujem u buduću sintezu ta dva stava na prvi pogled toliko suprotna, kao što su san i stvarnost, verujem u njihovu sintezu u nekakvu apsolutnu realnost, možemo reći, nadrealnost.”
-
Paradoksalno: takva “sinteza sna i stvarnosti”, koju su proklamovali francuski nadrealisti, a da im nije pošlo za rukom da to ostvare u velikom književnom delu, već je postojala, i to upravo u onoj umetnosti koju su ismevali: u romanima Franca Kafke koji su bili napisani u prethodnoj deceniji.
-
Teško je opisati, definisati, imenovati način imaginacije kojom nas Kafka očarava. Sinteza sna i stvarnosti, ta formula za koju Kafka naravno nije znao, izgleda da je ključ. Isto kao druga rečenica omiljena kod nadrealista. Lotreamonova poznata rečenica o slučajnom susretu kišobrana i šivaće mašine: što su stvari otuđenije jedna od druge, to je magičnije svetlo koje sevne iz njihovog dodira. Želeo bih da govorim o poetici iznenađenja; ili o lepoti kao neprekidnom čuđenju. Ili bi rado iskoristio kao kriterijum vrednosti pojam kompaktnosti: kompaktnost imaginacije, kompaktnost neočekivanih susreta. Scena, koju sam citirao, u kojoj vode ljubav K. i Frida je primer takve vrtoglave kompaktnosti: kratki odeljak, dužine od jedva jedne strane, obuhvata tri potpuno različita egzistencijalna otkrića (egzistencijalni trougao seksualnosti), koja nas zapanjuju svojim brzim nadovezivanjem: prljavština; opojna crna lepota otuđenosti; dirljiva i potištena čežnja.
-
Čitavo treće poglavlje je vrtlog neočekivanog: na malom prostoru smenjuju se: prvi susret K. i Fride u krčmi; izuzetno realističan dijalog zavođenja, koji je vešto maskiran pred trećom osobom, Olgom; motiv otvora u vratima, kroz koji K. vidi Klama kako drema za stolom; mnoštvo sluga koji igraju sa Olgom; iznenađujuća Fridina surovost kojom ih rasteruje bičem i iznenađujući strah sa kojim je poslušaju; gostioničar koji ulazi dok K. leži sakriven iza pulta; Frida, koja otkriva K. na zemlji, nogama mu miluje grudi i pritom ga skriva od gostioničara; ljubavni čin prekidan povicima Klama, koji se probudio iza vrata; frapantno hrabar Fridin gest kada Klamu dovikuje “ja sam sa geometrom”; i najzad, vrhunac svega (ovde čitava scena izlazi iz realnosti): iznad ljubavnika na barskom pultu sede dva pomoćnika; sve vreme su ih posmatrali.
-
9.
-
Dva pomoćnika iz zamka su najverovatnije najbolja Kafkina ideja, čudo njegove fantazije; ne samo što je njihovo postojanje beskrajno iznenađujuće, već je i bogato ispunjeno značenjima: to su mali ubogi ucenjivači i gnjavatori; ali predstavljaju zapravo svekoliku zastrašujuću modernost sveta u zamku: to su dvojca ispitivačkih špiclova, reporteri, fotografi: sredstva totalne destrukcije intimnog života; oni su pritom, ako hoćete, samo dva naivna klovna koji prolaze preko dramske scene; ali oni su istovremeno i lascivni voajeri, čije prisustvo unosi u roman seksualni vonj prljavog i kafkijanski komičnog promiskuiteta.
-
Međutim, glavno je: izum te dvojice pomoćnika je poluga koja podiže događaj u visinu gde je sve istovremeno čudnovato stvarno i nestvarno, moguće i nemoguće. Dvadeseto poglavlje: K., Frida i njena dva pomoćnika obitavaju u učionici osnovne škole koju su pretvorili u spavaću sobu. Učiteljica i đaci u nju ulaze u trenutku kada ova neverovatna četvoročlana družina započinje jutarnju toaletu; oblače se iza pokrivača spuštenih preko razboja, dok ih deca posmatraju iz zabave, sa oduševljenjem i interesovanjem (i to su lascivni voajeri). To je više od susreta kišobrana i šivaće mašine. To je krajnje neprikladan susret dva prostora: učionice u osnovnoj školi i delikatne spavaće sobe.
-
Ova scena neizmerno komične poezije (trebalo bi da bude objavljena na prvom mestu u antologiji modernog romana), nije bila zamisliva u vreme pre Kafke. Potpuno nezamisliva. Ostajem pri tome kako bih podvukao celokupnu radikalnost Kafkine estetičke revolucije. Sećam se razgovora sa Gabrijelom Garsijom Markesom koji mi je pre dvadeset godina rekao: “Samo sam zahvaljujući Kafki shvatio da je moguće pisati drugačije.” Drugačije rečeno, to znači: pisati i prekoračivati granice realnog. Ne zato, da bismo pobegli od stvarnog sveta (kako su to činili romantičari), već da bismo ga bolje izrazili.
-
Jer, izraziti stvarni svet, to spada u definiciju romana; ali kako izraziti stvarnost a istovremeno se predavati omamljujućoj igri fantazije? Kako biti strog u analizi a istovremeno neodgovorno slobodan u razigranom sanjarenju? Kako spojiti dva tako nespojiva cilja? Kafka je umeo da reši ovaj beskrajan rebus. Otvorio je pukotinu u zidu verovatnoće; pukotinu kroz koju su ga mnogi sledili, svaki na svoj način: Felini, Gabrijel Markes, Fuentes, Ruždi. I mnogi drugi.
-
Do đavola sa svetim Gartom! Njegova kastrirana senka učinila je nevidljivim jednog od najvećih pesnika romana svih vremena.
-
(Sa češkog prevela Aleksandra Korda-Petrović)
-
“Kastrirana senka svetog Garta” objavljena je prvi put na francuskom jeziku 1991. g. u časopisu “L’ Infini”. Esej predstavlja drugo poglavlje knjige “Les testaments trahis”, Gallimard, 1993. Ovo je češka verzija istog eseja koju je autor priredio za objavljivanje u književnom časopisu Host, 2000. g.
24. 9. 2013.
Konstantin Kavafi
IŠČEKIVANJE VARVARA
- Koga to očekujemo ovde na agori?
-Otkud u Senatu ova nepokretnost?
-Zašto sede senatori, zakone ne kroje?
- Koga to očekujemo ovde na agori?
Varvari danas će doći.
-Otkud u Senatu ova nepokretnost?
-Zašto sede senatori, zakone ne kroje?
Zato jer varvari danas će doći.
-Al’ zakone zašto ne donose senatori?
Kad varvari stignu, sa sobom doneće svoje.
-Zašto je tako rano ustao naš vladar?
i zašto na gradskoj kapiji stoji,
svečan, u odeždi sjajnoj i s krunom na glavi?
-Zašto je tako rano ustao naš vladar?
i zašto na gradskoj kapiji stoji,
svečan, u odeždi sjajnoj i s krunom na glavi?
Zato jer varvari danas će doći.
I naš vladar izišao je
dar noseći pred njihovog vođu. Povelju
I naš vladar izišao je
dar noseći pred njihovog vođu. Povelju
drži u ruci, pergamen gde utisnuti
najveća su zvanja, titule i časti.
-Zašto su izišli konzuli naši,
njih dva, i pretori u togama crvenim?
-Zbog čega oni ametisti na rukama njinim,
od smaragda svi ti sjajni prstenovi?
-Zbog čeg skupocene štapove nose danas,
što rezbariše ih najbolji zlatari?
Zato jer varvari danas će doći,
a varvare zasenjuju stvari.
-Zašto nisu došli, ko obično, časni besednici
da sačine govor i da kažu svoje?
Zato jer varvari danas će doći
a besede, leporečje, varvarima dosadno je.
-Al’ otkud najednom nelagodnost i pometnja?
(Kako ozbiljna su postala sva lica.)
-Zašto tako brzo ulice i trgovi puste
i svak odlazi doma, opsednut mislima?
Zato jer noć pade a varvara nema.
neki ljudi stigoše s granice,
tvrde da varvara nema više.
Bez varvara sada što će biti s nama
Ti ljudi, na kraju, behu neko rešenje.
drugi prevod
OČEKUJUĆI BARBARE-
-Šta čekamo ovde na agori okupljeni?Treba danas barbari da stignu.
-Zašto u senatu vlada takav nered?
Što senatori većaju, a ne donose zakone?
-Zato što će barbari danas stići.
Kakve još zakone da donesu senatori?
Barbari će ih načiniti čim stignu.
-Zašto nam je car tako poranio,
i na glavnoj kapiji grada zaseo
na presto, sav svečan, sa krunom na glavi?
Zato što će danas barbari stići.
Pa car čeka da primi
njihovog vođu. Pripremio je čak
za njega povelju na pergamentu
sa silnim titulama i počastima.
-Zašto su se naša dva konzula i pretori
pojavili u svojim crvenim togama sa vezom;
zašto su stavili narukvice sa toliko ametista.
i sjajno prstenje sa divnim smaragdima;
zašto su im danas u rukama skupoceni štapovi
sa čudesnim inkrustacijama u zlatu i srebru?
Zato što će danas barbari stići;
a takve stvari zasenjuju barbare.
-Zašto naših valjanih retora nema da kao uvek
saopšte svoje besede, da kažu svoju reč?
Zato što će barbari danas stići,
a njima su govori i svečane besede dosadni.
Zašto odjednom nastade toliki nemir
i zbrka? (Kako su im lica postala ozbiljna.)
Zašto se tako brzo prazne ulice i trgovi
i svi se vraćaju kućama jako zabrinuti?
Zato što se već smrklo, a barbari nisu došli.
A neki ljudi su stigli sa granice
i rekli da barbara više nema.
Pa sad, šta ćemo bez barbara.
Oni su ipak bili neko rešenje.
________________________________________
OČEKUJUĆI BARBARE-
-Šta čekamo ovde na agori okupljeni?Treba danas barbari da stignu.
-Zašto u senatu vlada takav nered?
Što senatori većaju, a ne donose zakone?
-Zato što će barbari danas stići.
Kakve još zakone da donesu senatori?
Barbari će ih načiniti čim stignu.
-Zašto nam je car tako poranio,
i na glavnoj kapiji grada zaseo
na presto, sav svečan, sa krunom na glavi?
Zato što će danas barbari stići.
Pa car čeka da primi
njihovog vođu. Pripremio je čak
za njega povelju na pergamentu
sa silnim titulama i počastima.
-Zašto su se naša dva konzula i pretori
pojavili u svojim crvenim togama sa vezom;
zašto su stavili narukvice sa toliko ametista.
i sjajno prstenje sa divnim smaragdima;
zašto su im danas u rukama skupoceni štapovi
sa čudesnim inkrustacijama u zlatu i srebru?
Zato što će danas barbari stići;
a takve stvari zasenjuju barbare.
-Zašto naših valjanih retora nema da kao uvek
saopšte svoje besede, da kažu svoju reč?
Zato što će barbari danas stići,
a njima su govori i svečane besede dosadni.
Zašto odjednom nastade toliki nemir
i zbrka? (Kako su im lica postala ozbiljna.)
Zašto se tako brzo prazne ulice i trgovi
i svi se vraćaju kućama jako zabrinuti?
Zato što se već smrklo, a barbari nisu došli.
A neki ljudi su stigli sa granice
i rekli da barbara više nema.
Pa sad, šta ćemo bez barbara.
Oni su ipak bili neko rešenje.
________________________________________
MORE UJUTRO
Da zastanem ovde.Na čas da i ja vidim
jutarnje more i vedro nebo,
plavetnilo sjajno I žutu obalu,
divnu I prostranu svetlost.
Da zastanem ovde.I da se pretvaram
kako sve to vidim( na tren,odista, videh),
a ne opet svoje sanjarije,
sećanja, I vizije čulnih užitaka.
_______________________________________
Bog napušta Antonija
Kad u ponoćnom se iznenada začuje času
nevidljiva družba što prolazi ovuda
s muzikom zanosnom i sa glasnim poklicima-
ne tuguj zaludno za srećom što ode,
za delima promašenim, i za snovanjima
što život ih u varke pretvori.
nevidljiva družba što prolazi ovuda
s muzikom zanosnom i sa glasnim poklicima-
ne tuguj zaludno za srećom što ode,
za delima promašenim, i za snovanjima
što život ih u varke pretvori.
Kao čovek odavno već spreman, i odvažan na to,
zbogom reći Aleksandriji koja iščezava.
I nadasve ne zavaravaj se, ne govori sebi
da samo je san to bio, da te uši zavedoše;
ne priginji pred takvim se ispraznim nadama.
zbogom reći Aleksandriji koja iščezava.
I nadasve ne zavaravaj se, ne govori sebi
da samo je san to bio, da te uši zavedoše;
ne priginji pred takvim se ispraznim nadama.
Kao čovek odavno već spreman i odvažan na to,
kako dostoji ti, tvom ugledu u ovome gradu,
okreni se, korakom odlučnim do prozora dođi
i slušaj s ganućem, ne sa preklinjanjem
il sa tužbom kukavice,
ko poslednje tvoje uživanje, slušaj one zvuke,
glazbala divna mistične družine,
i tad zbogom reći Aleksandriji koju gubiš
kako dostoji ti, tvom ugledu u ovome gradu,
okreni se, korakom odlučnim do prozora dođi
i slušaj s ganućem, ne sa preklinjanjem
il sa tužbom kukavice,
ko poslednje tvoje uživanje, slušaj one zvuke,
glazbala divna mistične družine,
i tad zbogom reći Aleksandriji koju gubiš
drugi prevod
BOG NAPUŠTA ANTONIJA-
Kad se iznenada, u ponoć, začuje
kako prolazi nevidljiva povorka
sa sjajnom muzikom i glasnom pesmom –
svoju sudbu što te izdala, svoja dela
što nisu uspela, svoje životne planove
što su svi omanuli – nemoj beskorisno oplakivati.
Kao da si spreman godinama, kao junak,
uputi joj pozdrav, Aleksandriji koja odlazi.
BOG NAPUŠTA ANTONIJA-
Kad se iznenada, u ponoć, začuje
kako prolazi nevidljiva povorka
sa sjajnom muzikom i glasnom pesmom –
svoju sudbu što te izdala, svoja dela
što nisu uspela, svoje životne planove
što su svi omanuli – nemoj beskorisno oplakivati.
Kao da si spreman godinama, kao junak,
uputi joj pozdrav, Aleksandriji koja odlazi.
A povrh svega, nemoj se zavaravati, ne reci kako je
to bio san, kako te je sluh prevario:
nemoj se spuštati na tako zaludne nade.
Kao da si spreman godinama, kao junak,
kao što tebi odgovara što si bio dostojan takvog
jednog grada,
odlučno priđi prozoru
i slušaj s uzbuđenjem, ali ne
preklinjući i tužeći poput kukavice,
kao svoje poslednje zadovoljstvo slušaj zvuke,
sjajne instrumente tajnovite družbe,
i uputi joj pozdrav, toj Aleksandriji koju gubiš.
__________________________________________
drugi prevod :
GRAD-
Kažeš: „Poći ću u neku drugu zemlju, poći ću do drugog
mora.
Naći će se drugi grad bolji od ovog.
Svaki moj napor je ovde proklet, osuđen;
i srce mi je – kao leš – pokopano.
Dokle će mi um ostati u ovoj tmini.
Kud god da skrenem pogled, kud god da pogledam,
crne ruševine svog života spazim, ovde,
gde sam proveo tolike godine, proćerdao ih i upropastio.“
Nove zemlje nećeš naći, nećeš pronaći druga mora.
Ovaj grad će te pratiti. Ulicama ćeš se kretati
istim. U istom ćeš susedstvu ostariti:
u istim ćeš kućama osedeti.
Uvek ćeš u ovaj grad stizati. Da nekud drugde odeš – ne
nadaj se –
nema za tebe broda, nema puta.
Kao što si svoj život ovde proćerdao, u ovom tako malom
kutu, straćio si ga i na celoj kugli zemaljskoj.
__________________________________________
to bio san, kako te je sluh prevario:
nemoj se spuštati na tako zaludne nade.
Kao da si spreman godinama, kao junak,
kao što tebi odgovara što si bio dostojan takvog
jednog grada,
odlučno priđi prozoru
i slušaj s uzbuđenjem, ali ne
preklinjući i tužeći poput kukavice,
kao svoje poslednje zadovoljstvo slušaj zvuke,
sjajne instrumente tajnovite družbe,
i uputi joj pozdrav, toj Aleksandriji koju gubiš.
__________________________________________
GRAD
Ti govoriš: Otići ću nekoj drugoj zemlji, nekom
drugom moru
i grad ću pronaći bolji nego što je ovaj.
Jer ovde što činjah grešno uvek je bilo
i moje srce, poput mrtva trupla, leži pokopano.
Koliko će ovde mojih misli još rasut se?
Kamo god da okrenem se, kamo god da gledam
vidim tek ruine crne mog života u ovom gradu
gde provedoh tako mnogo dana, traćeći ih i
ništeći.
drugom moru
i grad ću pronaći bolji nego što je ovaj.
Jer ovde što činjah grešno uvek je bilo
i moje srce, poput mrtva trupla, leži pokopano.
Koliko će ovde mojih misli još rasut se?
Kamo god da okrenem se, kamo god da gledam
vidim tek ruine crne mog života u ovom gradu
gde provedoh tako mnogo dana, traćeći ih i
ništeći.
Al` ne, drugu zemlju, drugo more ti pronaći nećeš,
ovaj grad će zauvek te pratit.
Istim ćeš ulicama hodit, stareć
u susedstvu istom, u istim oronut kućama.
Skončavati uvek u ovom ćeš gradu, ne nadaj se
drugom.
ovaj grad će zauvek te pratit.
Istim ćeš ulicama hodit, stareć
u susedstvu istom, u istim oronut kućama.
Skončavati uvek u ovom ćeš gradu, ne nadaj se
drugom.
Broda nema za te, niti jedne ceste.
I svoj život kojeg si ništio ovde
uništio u celom si svetu.
I svoj život kojeg si ništio ovde
uništio u celom si svetu.
drugi prevod :
GRAD-
Kažeš: „Poći ću u neku drugu zemlju, poći ću do drugog
mora.
Naći će se drugi grad bolji od ovog.
Svaki moj napor je ovde proklet, osuđen;
i srce mi je – kao leš – pokopano.
Dokle će mi um ostati u ovoj tmini.
Kud god da skrenem pogled, kud god da pogledam,
crne ruševine svog života spazim, ovde,
gde sam proveo tolike godine, proćerdao ih i upropastio.“
Nove zemlje nećeš naći, nećeš pronaći druga mora.
Ovaj grad će te pratiti. Ulicama ćeš se kretati
istim. U istom ćeš susedstvu ostariti:
u istim ćeš kućama osedeti.
Uvek ćeš u ovaj grad stizati. Da nekud drugde odeš – ne
nadaj se –
nema za tebe broda, nema puta.
Kao što si svoj život ovde proćerdao, u ovom tako malom
kutu, straćio si ga i na celoj kugli zemaljskoj.
__________________________________________
KAJANJE
Reci tom kajanju da se umeri,
kajanju svakako dobrom, ali opasno pristrasnom.
Nemoj se prošlošću opterećivati i mučiti toliko.
Nemoj pridavati toliku važnost sebi.
kajanju svakako dobrom, ali opasno pristrasnom.
Nemoj se prošlošću opterećivati i mučiti toliko.
Nemoj pridavati toliku važnost sebi.
Zlo koje si učinio bilo je manje
nego što pretpostavljaš; daleko manje.
nego što pretpostavljaš; daleko manje.
Vrlina koja ti je donela kajanje sada
i onda je bila prikrivena u tebi.
i onda je bila prikrivena u tebi.
Vidi kako jedan doživljaj, koji ti se nenadno
vraća u sećanje, objašnjava
uzrok tvog čina koji ti je izgledao
nedostojan, ali sada biva opravdan.
vraća u sećanje, objašnjava
uzrok tvog čina koji ti je izgledao
nedostojan, ali sada biva opravdan.
Nemoj se u svoje pamćenje apsolutno pouzdati:
mnogo si zaboravio – razne sitnice -
koje su te dovoljno opravdavale.
mnogo si zaboravio – razne sitnice -
koje su te dovoljno opravdavale.
I nemoj da misliš da si onoga kome je nepravda nanesena
poznavao tako dobro.
Verovatno je imao darove, za koje nisi znao;
ni ogrebotine možda nisu ono
što ti misliš (ne poznajući njegov život)
da su bile strašne rane koje si mu nanio ti.
poznavao tako dobro.
Verovatno je imao darove, za koje nisi znao;
ni ogrebotine možda nisu ono
što ti misliš (ne poznajući njegov život)
da su bile strašne rane koje si mu nanio ti.
Nemoj se pouzdati u svoje slabo pamćenje.
Umeri kajanje koje je uvek
do izmišljotine pristrasno prema tebi.
Umeri kajanje koje je uvek
do izmišljotine pristrasno prema tebi.
_____________________________________________
SKRIVENO
Na osnovu onoga što sam radio i onoga što sam govorio
neka ne nastoje da pronađu ko sam bio.
Prepreka je stajala i menjala
moje postupke i moj način života.
Prepreka je stajala i zaustavljala me
mnogo puta kad sam želeo da progovorim.
Na osnovu mojih najneupadljivijih postupaka
i mojih najskrivenijih spisa --
jedino na osnovu toga će me naslutiti.
Ali možda ne zaslužuje da se uloži
tolika briga i toliki napor da me shvate.
Kasnije -- u savršenijem društvu --
neko drugi stvoren poput mene
sigurno će se pojaviti i slobodno raditi.
___________________________________________
Na osnovu onoga što sam radio i onoga što sam govorio
neka ne nastoje da pronađu ko sam bio.
Prepreka je stajala i menjala
moje postupke i moj način života.
Prepreka je stajala i zaustavljala me
mnogo puta kad sam želeo da progovorim.
Na osnovu mojih najneupadljivijih postupaka
i mojih najskrivenijih spisa --
jedino na osnovu toga će me naslutiti.
Ali možda ne zaslužuje da se uloži
tolika briga i toliki napor da me shvate.
Kasnije -- u savršenijem društvu --
neko drugi stvoren poput mene
sigurno će se pojaviti i slobodno raditi.
___________________________________________
KOLIKO MOŽEŠ
I ako ne možeš svoj život da učiniš kakvim želiš,
ovo bar pokušaj da postigneš
koliko možeš: nemoj ga unižavati
sa previše dodira sa svetom,
sa previše izlazaka i razgovora.
Nemoj ga unižavati izvodeći ga,
često šetajući i izlažući ga
svakodnevnoj gluposti
veza i susreta,
da ne postane dosadan kao da je tuđ.
I ako ne možeš svoj život da učiniš kakvim želiš,
ovo bar pokušaj da postigneš
koliko možeš: nemoj ga unižavati
sa previše dodira sa svetom,
sa previše izlazaka i razgovora.
Nemoj ga unižavati izvodeći ga,
često šetajući i izlažući ga
svakodnevnoj gluposti
veza i susreta,
da ne postane dosadan kao da je tuđ.
drugi prevod:
ONO ŠTO MOŽEŠ-
Ako baš ne možeš od svog života da učiniš
ono što hoćeš,
pokušaj bar da postigneš
ono što možeš: ne unižavaj ga
prečestim druženjem sa svetom,
silnim izlascima i razgovorima.
Ne unižavaj ga razbacivanjem,
čestim razvlačenjem i izlaganjem
svakodnevnoj gluposti
veza i susreta
da ne postane dosadan kao da je tuđ.
_________________________________________
ONO ŠTO MOŽEŠ-
Ako baš ne možeš od svog života da učiniš
ono što hoćeš,
pokušaj bar da postigneš
ono što možeš: ne unižavaj ga
prečestim druženjem sa svetom,
silnim izlascima i razgovorima.
Ne unižavaj ga razbacivanjem,
čestim razvlačenjem i izlaganjem
svakodnevnoj gluposti
veza i susreta
da ne postane dosadan kao da je tuđ.
_________________________________________
OD DEVET SATI
Pola jedan. Brzo je prošlo vreme
od devet kada sam upalio lampu,
i seo ovde. Sedeo sam ne čitajući
i ne progovarajući. S kim i da progovorim
sasvim sam u ovoj kući.
Prikaza mog mladog tela
od devet kada sam upalio lampu
došla je i pronašla me i vratila uspomene
na zatvorene sobe pune mirisa,
i prohujalo zadovoljstvo -- kakvo drsko zadovoljstvo!
I donela mi je natrag
ulice koji su sada postale neraspoznatljive,
noćne lokale pune vreve koji su prestali da rade,
i pozorišta i kafane što su nekad bili.
Prikaza mog mladog tela
došla je i donela mi i ono tužno:
porodične žalosti, rastanci,
osećanja mojih najbližih, osećanja
mrtvih koja se tako malo cene.
Pola jedan. Kako je brzo prošlo vreme.
Pola jedan. Kako su brzo prošle godine.
Pola jedan. Brzo je prošlo vreme
od devet kada sam upalio lampu,
i seo ovde. Sedeo sam ne čitajući
i ne progovarajući. S kim i da progovorim
sasvim sam u ovoj kući.
Prikaza mog mladog tela
od devet kada sam upalio lampu
došla je i pronašla me i vratila uspomene
na zatvorene sobe pune mirisa,
i prohujalo zadovoljstvo -- kakvo drsko zadovoljstvo!
I donela mi je natrag
ulice koji su sada postale neraspoznatljive,
noćne lokale pune vreve koji su prestali da rade,
i pozorišta i kafane što su nekad bili.
Prikaza mog mladog tela
došla je i donela mi i ono tužno:
porodične žalosti, rastanci,
osećanja mojih najbližih, osećanja
mrtvih koja se tako malo cene.
Pola jedan. Kako je brzo prošlo vreme.
Pola jedan. Kako su brzo prošle godine.
____________________________________________
PROZORI
U ovim mračnim sobama gde provodim
teške dane
vrtim se tamo-amo
da pronađem prozore.
Kad bi se jedan prozor otvorio
bila bi to uteha.
Ali prozora nema
ili ja ih ne mogu naći.
Možda je i bolje da ih ne nađem.
Možda bi svetlost bila novo nasilje.
I ko zna kakve bi sve nove stvari obelodanila.
U ovim mračnim sobama gde provodim
teške dane
vrtim se tamo-amo
da pronađem prozore.
Kad bi se jedan prozor otvorio
bila bi to uteha.
Ali prozora nema
ili ja ih ne mogu naći.
Možda je i bolje da ih ne nađem.
Možda bi svetlost bila novo nasilje.
I ko zna kakve bi sve nove stvari obelodanila.
Drugi prevod
PROZORI-
Tamnim sobama ovim, gde dane
provodim mučne, koračam okolo
tražeći prozore. – Kada prozor
bude nađen to uteha biće. –
Al’ prozora ovde nema, ili ja ih
ne mogu pronaći. No bolje je tako.
Možda bi svetlost nova tiranija bila.
Ko zna kakve nove pokazaće stvari.
_________________________________________
PROZORI-
Tamnim sobama ovim, gde dane
provodim mučne, koračam okolo
tražeći prozore. – Kada prozor
bude nađen to uteha biće. –
Al’ prozora ovde nema, ili ja ih
ne mogu pronaći. No bolje je tako.
Možda bi svetlost nova tiranija bila.
Ko zna kakve nove pokazaće stvari.
_________________________________________
KRAJ OTVORENOG PROZORA
U mirisu jesenje noći
kraj otvorenog prozora,
čitave sate, u savršenom,
slatkom sedim miru.
Od lišća pada lagana kiša.
Jecaj propadljivog sveta
u mojoj propadljivoj duši nalazi odjeka,
ali je taj jecaj prijatan, uzdiže se kao blagoslov.
Moj prozor otvara nepoznat
svet. Mirisnih uspomena,
neizrecivih, preda mnom se otvara izvor.
O moj prozor biju
krila – sveži duhovi jeseni
ulaze i okružuju me
i svojim čistim jezikom mi govore.
Nade neodređene i široke
osetim; i u neokrnjenoj tišini
stvorenog sveta, moje uši čuju melodije,
čuju kristalnu, mističnu
muziku plesanja zvezda.
_____________________________________________
U mirisu jesenje noći
kraj otvorenog prozora,
čitave sate, u savršenom,
slatkom sedim miru.
Od lišća pada lagana kiša.
Jecaj propadljivog sveta
u mojoj propadljivoj duši nalazi odjeka,
ali je taj jecaj prijatan, uzdiže se kao blagoslov.
Moj prozor otvara nepoznat
svet. Mirisnih uspomena,
neizrecivih, preda mnom se otvara izvor.
O moj prozor biju
krila – sveži duhovi jeseni
ulaze i okružuju me
i svojim čistim jezikom mi govore.
Nade neodređene i široke
osetim; i u neokrnjenoj tišini
stvorenog sveta, moje uši čuju melodije,
čuju kristalnu, mističnu
muziku plesanja zvezda.
_____________________________________________
ITAKA
Kada se spremiš prema Itaci da pođeš,
treba da zaželiš da ti putovanje bude dugo,
pustolovina puno, puno saznanja.
Lestrigonaca, zatim Kiklopa,
razljućenog se Posejdona ne boj,
na takve nikad nećeš naići
dokle god ti je misao otmena, dokle god se fina
osećanja dotiču tvoga duha, tvoga tela.
Lestrigonce, zatim Kiklope,
Posejdona divljeg nećeš sresti
ukoliko ih u svojoj duši ne skrivaš
i ukoliko ih tvoja duša ne stavi pred tebe.
Treba da zaželiš da putovanje bude dugo.
I mnogo letnjih jutara da bude
kada ćeš - s kojom li radosti, sa kakvom zahvalnošću!-
ući u luke, prvi put viđene,
da zastaneš pred trgovinama feničkim
i da se snabdeš prekrasnim stvarima:
sedefom i koralom, ćilibarom, slonovačom,
i teškim mirisima svake vrste,
koliko god više možeš raskošnih teških mirisa;
u egipatske gradove mnoge da pođeš,
da učiš i da učiš od mudraca.
A na umu uvek da ti Itaka bude.
Da tamo stigneš, predodređeno je tebi.
Ali uopšte nemoj da ubrzavaš putovanje.
Bolje neka godine mnoge traje
i da već kao starac stigneš na ostrvo,
obogaćen onim što si uz put stekao,
ne očekujući da ti Itaka pruži bogatstvo.
Itaka ti je dala divno putovanje.
Da nema nje, ne bi ni pošao na put.
Ali nema ništa više da ti da.
I ako je zatekneš siromašnu, Itaka te nije prevarila.
Tako mudar kakav si postao, s tolikim iskustvom,
razumećeš već šta to Itake znače.
Kada se spremiš prema Itaci da pođeš,
treba da zaželiš da ti putovanje bude dugo,
pustolovina puno, puno saznanja.
Lestrigonaca, zatim Kiklopa,
razljućenog se Posejdona ne boj,
na takve nikad nećeš naići
dokle god ti je misao otmena, dokle god se fina
osećanja dotiču tvoga duha, tvoga tela.
Lestrigonce, zatim Kiklope,
Posejdona divljeg nećeš sresti
ukoliko ih u svojoj duši ne skrivaš
i ukoliko ih tvoja duša ne stavi pred tebe.
Treba da zaželiš da putovanje bude dugo.
I mnogo letnjih jutara da bude
kada ćeš - s kojom li radosti, sa kakvom zahvalnošću!-
ući u luke, prvi put viđene,
da zastaneš pred trgovinama feničkim
i da se snabdeš prekrasnim stvarima:
sedefom i koralom, ćilibarom, slonovačom,
i teškim mirisima svake vrste,
koliko god više možeš raskošnih teških mirisa;
u egipatske gradove mnoge da pođeš,
da učiš i da učiš od mudraca.
A na umu uvek da ti Itaka bude.
Da tamo stigneš, predodređeno je tebi.
Ali uopšte nemoj da ubrzavaš putovanje.
Bolje neka godine mnoge traje
i da već kao starac stigneš na ostrvo,
obogaćen onim što si uz put stekao,
ne očekujući da ti Itaka pruži bogatstvo.
Itaka ti je dala divno putovanje.
Da nema nje, ne bi ni pošao na put.
Ali nema ništa više da ti da.
I ako je zatekneš siromašnu, Itaka te nije prevarila.
Tako mudar kakav si postao, s tolikim iskustvom,
razumećeš već šta to Itake znače.
drugi prevod
ITAKA-
Kada se spremiš prema Itaci da pođeš,
treba da zaželiš da putovanje bude dugo,
pustolovina puno, puno saznanja.
Lestrigonaca, zatim Kiklopa,
razljućenog se Posejdona ne boj,
na takve nikad nećeš naići
dokle god ti je misao otmena, dokle god se fina
osećanja dotiču tvoga duha, tvoga tela.
Lestrigonce, zatim Kiklope,
Posejdona divljeg nećeš sresti
ukoliko ih u svojoj duši ne skrivaš
i ukoliko ih tvoja duša ne stavi pred tebe.
Treba da zaželiš da putovanje bude dugo.
I mnogo letnjih jutara da bude
kada ćeš – s kojom li radosti, sa zahvalnošću! –
ući u luke, prvi put viđene,
da zastaneš pred trgovinama feničkim
i da se snabdeš prekrasnim stvarima:
sedefom i koralom, ćilibarom, slonovačom,
i teškim mirisima svake vrste,
koliko god više možeš raskošnih teških mirisa;
da učiš i da učiš od mudraca.
A na umu uvek da ti Itaka bude.
Da tamo stigneš, predodređeno je tebi.
Ali uopšte nemoj da ubrzavaš putovanje.
Bolje neka godine mnoge traju
i na ostrvo da već kao starac stigneš,
obogaćen onim što si uz put stekao,
ne očekujući da ti Itaka pruži bogatstvo.
Itaka ti je dala divno putovanje.
Da nema nje, ne bi ni pošao na put.
Ali nema ništa više da ti da.
I ako je nađeš siromašnu, Itaka te nije prevarila.
Tako si mudar postao, s tolikim iskustvom,
pa ćeš razumeti već šta to Itake znače.
_________________________________________
SETI SE, TELO...
Telo, seti se ne samo koliko si bilo voljeno,
ne samo kreveta na kojima si ležalo,
nego i onih želja koje su zbog tebe
blistale u očima vidno,
i drhtale u glasu -- a neka
slučajna prepreka bi ih osujetila.
Sada, kada je sve to već u prošlosti
skoro da izgleda kao da si se željama
predalo tim -- kako su blistale,
seti se, u očima koje su te gledale;
kako su drhtale u glasu, zbog tebe, seti se, telo.
_________________________________________
DA SE VRATE
Jedna sveća je dovoljna. ---- Njena titrava svetlost
bolje pristaje ---- biće prijatnije
kad Senke se vrate ---- Senke Ljubavi.
Jedna sveća je dovoljna. ---- U mojoj sobi večeras
nek ne bude svetlosti mnogo. ---- U sanjarenju sasvim
i u nagoveštaju, ---- i sa to malo svetlosti
u sanjarenju tako ---- viziju ću prizvati
da Senke se vrate ---- Senke Ljubavi.
____________________________________________
-ZIDOVI-
Bez sažaljenja, obzira il’ stida
sagradiše oko mene debele zidove.
Sada beznadan sedim ovde.
Ne mogu misliti o drugom; izjeda me ovaj udes,
toliko poslova napolju čeka.
(Kako ih, dok zidahu, ne spazih?)
Ali od tih graditelja ne čuh nikakav zvuk.
Neprimetno, od vanjskog me odvojiše sveta.
______________________________________
-UŽIVANJE-
Radost i tamjan mog života i uspomene na sate
kad sam našao i sačuvao uživanje kakvo sam želeo.
Radost i tamjan mog života za mene koji sam sa prezirom odbio
svako zadovoljstvo obične ljubavi.
____________________________________
BIĆE DA JE OD ALKOHOLA-
Biće da je od alkohola koji sam popio uveče
biće da mi se spavalo, umorio sam se toga dana.
Nestao je ispred mene crni drveni stub
sa antičkim kapitelom; i vrata trpezarije,
i ona crvena fotelja; i mali kauč.
Na njihovo mesto došla je jedna ulica u Marselju.
I moja duša se slobodno, bez zadrške,
tamo opet pojavila i kretala,
u obliku osećajnog i čulnog mladića –
iskvarenog mladića: da navedemo i to.
Biće da je od alkohola koji sam popio uveče
biće da mi se spavalo, umorio sam se toga dana.
Osetio sam olakšanje na duši, koja, jadnica,
stalno oseća zadršku pod teretom godina.
Osetio sam olakšanje na duši koja mi se pokazala
u jednoj simpatičnoj ulici u Marselju,
u obliku srećnog, iskvarenog mladića
koji se ničeg nije stideo, svakako.
________________________________________
-UVEČE-
I onako ne bi potrajalo dugo. Iskustvo
godina mi to pokazuje. Ali ipak nekako je naglo
Sudbina došla i zaustavila sve.
Bio je kratak taj divni život.
Ali kako moćni mirisi su bili,
kako divna postelja gde legali smo,
kakvome užitku tela predali smo.
Odjek dana punih uživanja,
odjek dana tih došao je meni
nešto žara naše zajedničke mladosti;
u ruke sam opet dohvatio pismo,
i čitao opet i opet dok nije svetlo ugaslo. I izašao sam na balkon setno –
izašao sam da promenim misli gledajući bar
malo voljeni grad
malo pokreta na ulicama i u radnjama.
_____________________________________
-OTIŠAO SAM-
Nisam se sputao. Sve sam napustio i otišao.
U uživanja, koja su bila pola stvarna,
a pola zamišljena u mojoj glavi,
otišao sam u obasjanu noć.
I ispio sam jakog vina, kako ih
piju samo oni, smeonici pohote.
_____________________________________
-I SPUSTIO SAM SE I LEGAO NA NJIHOVE KREVETE-
ITAKA-
Kada se spremiš prema Itaci da pođeš,
treba da zaželiš da putovanje bude dugo,
pustolovina puno, puno saznanja.
Lestrigonaca, zatim Kiklopa,
razljućenog se Posejdona ne boj,
na takve nikad nećeš naići
dokle god ti je misao otmena, dokle god se fina
osećanja dotiču tvoga duha, tvoga tela.
Lestrigonce, zatim Kiklope,
Posejdona divljeg nećeš sresti
ukoliko ih u svojoj duši ne skrivaš
i ukoliko ih tvoja duša ne stavi pred tebe.
Treba da zaželiš da putovanje bude dugo.
I mnogo letnjih jutara da bude
kada ćeš – s kojom li radosti, sa zahvalnošću! –
ući u luke, prvi put viđene,
da zastaneš pred trgovinama feničkim
i da se snabdeš prekrasnim stvarima:
sedefom i koralom, ćilibarom, slonovačom,
i teškim mirisima svake vrste,
koliko god više možeš raskošnih teških mirisa;
da učiš i da učiš od mudraca.
A na umu uvek da ti Itaka bude.
Da tamo stigneš, predodređeno je tebi.
Ali uopšte nemoj da ubrzavaš putovanje.
Bolje neka godine mnoge traju
i na ostrvo da već kao starac stigneš,
obogaćen onim što si uz put stekao,
ne očekujući da ti Itaka pruži bogatstvo.
Itaka ti je dala divno putovanje.
Da nema nje, ne bi ni pošao na put.
Ali nema ništa više da ti da.
I ako je nađeš siromašnu, Itaka te nije prevarila.
Tako si mudar postao, s tolikim iskustvom,
pa ćeš razumeti već šta to Itake znače.
_________________________________________
Telo, seti se ne samo koliko si bilo voljeno,
ne samo kreveta na kojima si ležalo,
nego i onih želja koje su zbog tebe
blistale u očima vidno,
i drhtale u glasu -- a neka
slučajna prepreka bi ih osujetila.
skoro da izgleda kao da si se željama
predalo tim -- kako su blistale,
seti se, u očima koje su te gledale;
kako su drhtale u glasu, zbog tebe, seti se, telo.
Jedna sveća je dovoljna. ---- Njena titrava svetlost
bolje pristaje ---- biće prijatnije
kad Senke se vrate ---- Senke Ljubavi.
Jedna sveća je dovoljna. ---- U mojoj sobi večeras
nek ne bude svetlosti mnogo. ---- U sanjarenju sasvim
i u nagoveštaju, ---- i sa to malo svetlosti
u sanjarenju tako ---- viziju ću prizvati
da Senke se vrate ---- Senke Ljubavi.
-ROK ZA NERONA-
Nimalo se nije uznemirio Neron
kada je dobio odgovor Delfiskog proročišta:
“Neka se čuva godine sedamdeset treće.”
Još je ostalo vremena za uživanja.
Sad mu je trideset. Sasvim je dovoljan
rok što mu je bog odredio,
da se pripremi za buduće opasnosti.
Sad će se vratiti u Rim malo umoran,
ali prijatno umoran od ovog putovanja
ispunjenog uživanjima do poslednjeg trena:
pozorišta, parkovi, stadioni …
Noći tih gradova u Ahaji …
A pre svega – slast onih obnaženih tela …
Neron tako. A u Španiji tajno
okuplja i priprema svoju vojsku Galba,
starac kome je sedamdeset tri godine.
____________________________________________
-ZIDOVI-
Bez sažaljenja, obzira il’ stida
sagradiše oko mene debele zidove.
Sada beznadan sedim ovde.
Ne mogu misliti o drugom; izjeda me ovaj udes,
toliko poslova napolju čeka.
(Kako ih, dok zidahu, ne spazih?)
Ali od tih graditelja ne čuh nikakav zvuk.
Neprimetno, od vanjskog me odvojiše sveta.
______________________________________
-UŽIVANJE-
Radost i tamjan mog života i uspomene na sate
kad sam našao i sačuvao uživanje kakvo sam želeo.
Radost i tamjan mog života za mene koji sam sa prezirom odbio
svako zadovoljstvo obične ljubavi.
____________________________________
BIĆE DA JE OD ALKOHOLA-
Biće da je od alkohola koji sam popio uveče
biće da mi se spavalo, umorio sam se toga dana.
Nestao je ispred mene crni drveni stub
sa antičkim kapitelom; i vrata trpezarije,
i ona crvena fotelja; i mali kauč.
Na njihovo mesto došla je jedna ulica u Marselju.
I moja duša se slobodno, bez zadrške,
tamo opet pojavila i kretala,
u obliku osećajnog i čulnog mladića –
iskvarenog mladića: da navedemo i to.
Biće da je od alkohola koji sam popio uveče
biće da mi se spavalo, umorio sam se toga dana.
Osetio sam olakšanje na duši, koja, jadnica,
stalno oseća zadršku pod teretom godina.
Osetio sam olakšanje na duši koja mi se pokazala
u jednoj simpatičnoj ulici u Marselju,
u obliku srećnog, iskvarenog mladića
koji se ničeg nije stideo, svakako.
________________________________________
-UVEČE-
I onako ne bi potrajalo dugo. Iskustvo
godina mi to pokazuje. Ali ipak nekako je naglo
Sudbina došla i zaustavila sve.
Bio je kratak taj divni život.
Ali kako moćni mirisi su bili,
kako divna postelja gde legali smo,
kakvome užitku tela predali smo.
Odjek dana punih uživanja,
odjek dana tih došao je meni
nešto žara naše zajedničke mladosti;
u ruke sam opet dohvatio pismo,
i čitao opet i opet dok nije svetlo ugaslo. I izašao sam na balkon setno –
izašao sam da promenim misli gledajući bar
malo voljeni grad
malo pokreta na ulicama i u radnjama.
_____________________________________
-OTIŠAO SAM-
Nisam se sputao. Sve sam napustio i otišao.
U uživanja, koja su bila pola stvarna,
a pola zamišljena u mojoj glavi,
otišao sam u obasjanu noć.
I ispio sam jakog vina, kako ih
piju samo oni, smeonici pohote.
_____________________________________
-I SPUSTIO SAM SE I LEGAO NA NJIHOVE KREVETE-
U kuću uživanja kad sam ušao,
nisam ostao u sali gde proslavljaju
s izvesnom pristojnošću prihvaćene ljubavi.
U sobe sam otišao tajne
i spustio se i legao na njihove krevete.
U sobe sam otišao tajne
koje su sramotne čim se pomenu.
Ali ne za mene – jer u mom slučaju
kakav bih pesnik i kakav umetnik bio?
Bolje da živim asketski. To bi bilo više u skladu
mnogo više u skladu sa mojom poezijom:
nego da uživam u toj banalnoj sali.
__________________________________________
-DALEKO-
Hteo bih to sećanje da iskažem…
ali tako je ugaslo već… kao da ništa ne preostaje –
jer daleko, u godinama moje prve mladosti počiva.
Koža kao načinjena od jasmina…
Te avgustovske večeri – da li avgust beše tad?…
Oči behu, nazirem, modre; samo toga se sećam sad…
Ah da, sećam se, modre: jedna safirna modrina.
_________________________________________
JEDNE NOĆI-
Soba bješe prljava i bedna,
nad sumnjivom tavernom skrivena.
S prozora se uličica uska
i nečista videla. A odozdo
dopirahu glasovi radnika
koji su kartali i bančili.
I tu na istrošenom, priprostom krevetu
telo ljubavi imah, imah usne
crvene i opojne od strasti,
usne opojne od tolike strasti da i sada,
nakon mnogo leta, dok zapisujem ovo,
u samotnoj kući svojoj, opijen sam ponovo.
___________________________________________
DOSADA-
Jedan dosadan dan prati drugi
podjednako dosadan. Dogodiće se
iste stvari, događaće se stalno –
isti su trenuci koji stižu i koji odlaze.
Prođe mesec dana i donese drugi mesec.
Ono što dolazi, lako je pogoditi:
to je ono od juče, tegobno, mučno.
I sutra prestaje da liči na sutra.
__________________________________________
-ČULNOST-
Radost i uteha mog života
jest sećanje na sate
u kojima uživah strasti kakve žudeh.
Radost i uteha mog života jest,
što sam izbegao,
svaki užitak iz same navike
Kad se razbude
O pesniče, nastoj da sve sačuvaš
pa i ono najneznatnije
što se od prolaznosti spasiti može-
vizije onih tvojih ljubavi!
Potajno ih upleti u reči svoje.
Pesniče nastoj da sačuvaš,
kad se u tvome razbude duhu
po noći il u blistavo podne
_______________________________
KAJANJE-
Reci tom kajanju da se umeri,
kajanju svakako dobrom, ali opasno pristrasnom.
Nemoj se prošlošću opterećivati i mučiti toliko.
Nemoj pridavati toliku važnost sebi.
Zlo koje si učinio bilo je manje
nego što pretpostavljaš; daleko manje.
Vrlina koja ti je donela kajanje sada
i onda je bila prikrivena u tebi.
Vidi kako jedan doživljaj, koji ti se nenadno
vraća u sećanje, objašnjava
uzrok tvog čina koji ti je izgledao
nedostojan, ali sada biva opravdan.
Nemoj se u svoje pamćenje apsolutno pouzdati:
mnogo si zaboravio – razne sitnice –
koje su te dovoljno opravdavale.
I nemoj da misliš da si onoga kome je nepravda nanesena
poznavao tako dobro.
Verovatno je imao darove, za koje nisi znao;
ni ogrebotine možda nisu ono
što ti misliš (ne poznajući njegov život)
da su bile strašne rane koje si mu naneo ti.
Nemoj se pouzdati u svoje slabo pamćenje.
Umeri kajanje koje je uvek
do izmišljotine pristrasno prema tebi
________________________________
TOLIKO GLEDAH LEPOTU-
Toliko gledah lepotu
da se moja vizija izjednači s njom.
Obrisi tela. Crvene usne. I čulnost udova.
Kosa kao sa grčkih statua, uvek ljupka,
čak i nečešljana, njen pad preko bledog čela…
Likovi ljubavi, kakve ih moja poezija
žuđeše u noćima mladićstva, srećem ih tajno,
u dubini noći…
__________________________
-MOLITVA-
Jednog je mornara progutalo more. –
Njegova je majka, ne sluteć, zapalila
sveću tanku ispred Majke Božje
za povratak brz i za dobro vreme –
i svaki bi čas, prema vetru, uši načuljila.
Al’ dok molila se, dok je zaklinjala,
ozbiljna i tužna ikona slušaše, znajuć dobro
da sin joj se, nikad više, povratiti neće.
____________________________
-DUŠE STARIH LJUDI-
U svojim trošnim, pohabanim telima
stane se duše starih ljudi.
Kako bolne sirote su duše
i kakav dosadan, kukavan život vode.
Kako drhte za taj život, koliko ga
vole, ove zbrkane i oprečne duše
koje se i tragično i komično nastanjuju
u svojoj staroj, otrcanoj koži.
_______________________________
PO KRČMAMA-
Po krčmama i bordelima
Bejruta se vučem. Nisam hteo da ostanem
u Aleksandriji sam. Tamid me je napustio
i otišao sa eparhovim sinom da bi dobio
palatu na Nilu i rezidenciju u gradu.
Nije nikako išlo da ja ostanem u Aleksandriji. –
Po krčmama i bordelima
Bejruta se vučem. U bednom razvratu
nedostojno provodim život. Jedino me spasava
kao trajna lepota, kao miris koji se zadržao
na mojoj puti, to što je pune dve godine
Tamid bio samo moj – taj divni mladić
samo moj, i to ne zbog kuće ili palate na Nilu
PO KRČMAMA-
Po krčmama i bordelima
Bejruta se vučem. Nisam hteo da ostanem
u Aleksandriji sam. Tamid me je napustio
i otišao sa eparhovim sinom da bi dobio
palatu na Nilu i rezidenciju u gradu.
Nije nikako išlo da ja ostanem u Aleksandriji. –
Po krčmama i bordelima
Bejruta se vučem. U bednom razvratu
nedostojno provodim život. Jedino me spasava
kao trajna lepota, kao miris koji se zadržao
na mojoj puti, to što je pune dve godine
Tamid bio samo moj – taj divni mladić
samo moj, i to ne zbog kuće ili palate na Nilu
22. 9. 2013.
O nosevima, Nikola Tesla
3. decembar 1875. godine.
Drage kolege, šta bismo znali o svetu bez noseva?
Uveravam vas da ne bismo znali ništa! Nosevi nas povezuju sa nevidljivim svetom. Obavještavaju nas o zdravim i nezdravim stvarima. Kažu da li je postelja čista i da li je supa vrela. Daruju nam miris jutra i dolazeće oluje. Ujedinjuju nas sa prirodom. Nosevi se, naime, često porede sa biljkama: svi znamo za baburast, paprikast ili krompirast nos. Ljudski nosevi se kao most pružaju prema svetu životinja. Čuli ste o orlovskom, pačjem, surlastom nosu.
Mnogi nesrećni mladić je prozvan tukan, jednorog, nosorog.
Nos nas povezuje i sa godišnjim dobima. On nam donosi miris februarskog mraza i junskih lipa. Vonj paprika na plotni je heraldički simbol avgusta. Nos je vrsta alatke. Ljudi se pitaju: može li se tim nosem otvoriti konzerva? Često ga porede sa ašovom, sekirom, sekačem. To je i muzički instrument, sličan trubi, fagotu, trombonu. On je zloglasni rezonator hrkanja i zato omrznut među cimerima.
Nos određuje boju glasa, on je blagoslov pevača i prokletstvo unjkavih. Ljudi osećaju miris čak i društvenih odnosa. Znam za „miris novca“ i „miris sirotinje“. On dočarava lice majke zemlje, podsećajući i na gorde planinske litice i speleološke ponore. Nos je lavirint, gde svetlo i vazduh sreću mrak ždrela. On omogućava život. Ne zaboravite da nam nos daruje dah pre nego što će nam pokloniti miris. Kao tema, nos je oduvek inspirisao mudrace. Paskal je verovao da bi lice sveta bilo drugačije da je Kleopatrin nos bio kraći. Koliko god plakao, svako se na kraju usekne – našalio se Hajne. Volter je rekao da su svi ljudi rođeni sa deset prsta i nosem a niko sa znanjem o Bogu. Kopanje nosa odaje večitu nedoraslost i demaskira pretenziju finoće. Tiho de Brahe imao je zlatni nos. Kao i uvo, on može biti ukrašen minđušom. Drage kolege, svi ste videli kako šetač bezuspešno vuče psa, a pas se ne miče dok ne dovrši priču koju mu pripoveda neki miris ukraj puta. Nos priča priče. Taj vrhovni budilac sećanja još pamti mirise tavana i podruma roditeljske kuće.
Nos je presto za cviker. Pariski i kelnski proizvođači parfema veliki su prijatelji ljudske duše. Nos nam daruje mirise bosioka, kafe i kore limuna. Grci, Jevreji i drugi stari narodi verovali su da bogovi, kao i mi, vole miris roštilja. Ti antički bogovi su nosevima – nesumnjivo divnim – primali žrtve paljenice. Prosjaci pokušavaju da se nasite ispred restorana, razdraženo udišući mirise supe, gulaša, pečenja.
Eskimi se ljube nosem. On je krhak i osetljiv a dečaci tu finu stvar vole da razbiju.
- Udri ga u nos – viču – oči će mu se napuniti krvlju. Posle nije nizašta! Legenda kaže da je Napoleonov tobdžija odbio Sfingi nos jer je bio previše savršen. Mnogi ljudi su nezadovoljni svojim nosevima. Vizionari sanjaju o trampi noseva. Ili, čak, berzi noseva koju bi kontrolisala Istočnoindijska kompanija sa svojim centrima u Londonu i Amsterdamu.
- Svako lice s nosom – lepo – govorio je moj deda.
Za noseve se može reći što i za konje: dobrom nosu hiljadu mana. Rđavom jedna – ne valja.
Drage kolege, inspirisane kolege – sledite svoj nos
21. 9. 2013.
Edgar Alan Po,Maska crvene smrti
Maska crvene smrti
(1842.g)
"Crvena smrt" beše dugo pustošila po zemlji. Nikad kuga nije bila tako zlokobna, tako užasna. Krv joj je bila početak i kraj... crvenilo i užas smrti. Prvo se osećahu oštri bolovi, pa iznenadna nesvestica, zatim obilno krvarenje na sve pore pre no što nastupi smrt. Crvene ospe po celom telu, a naročito po licu, bile su kugina anatema zbog koje su žrtve ostajale bez pomoći i saučešća bližnjih; cela bolest, razvijanje i svršetak trajali su pola časa.
Ali princ Prospero je bio srećan, neustrašiv i mudar. Kada mu se prepolovi stanovništvo, izabra on među vitezovima i otmenim ženama svoga dvora hiljadu zdravih i veselih drugova, pa se sa njima zatvori u jednu od najpovučenijih svojih tvrđava. Bila je to široka i veličanstvena građevina, prinčeva zamisao neobično otmenog ukusa. Zgradu je opkoljavao debeo i visok zid. Kapije su bile gvozdene. Kad se dvorani i dvorkinje useliše, donesoše peći i teške čekiće, pa zališe rastopljenim metalom sve brave. Time su hteli da spreče ulazak u zgradu i izlazak iz nje, ako bi se ko spolja iznenadno razboleo, ili ako bi se ko zaželeo nekog od onih što su unutra. U tvrđavi je bilo dovoljno namirnica. Sa takvim merama predostrožnosti dvorani su mogli da prkose zarazi. Ostali narod neka se pobrine sam o sebi. Uostalom, bilo je ludo tugovati i misliti o nesreći. Princ je spremio sve što je potrebno za uživanje. Tu je bilo lakrdijaša, improvizatora, igračica, tu je bilo svirača, lepotica i vina. Svega je bilo, a iznad svega bezbednosti od zaraze. Napolju je vladala "Crvena smrt".
Bilo je pri kraju petog ili šestog meseca kako se zatvoriše, dok je kuga u najvećem besu pustošila zemlju, kad princ Prospero pozva svojih hiljadu prijatelja na najveličanstveniji bal pod maskama.
Ta maskarada bila je veličanstven prizor. Ali, da vam opišem prvo prostorije u kojima je bila priređena. Bilo ih je sedam – pravih carskih salona. Samo, dok u mnogim palatama ti saloni čine dugu i pravu aleju, jer im se pokretna vrata mogu na obe strane pomeriti do blizu zidova tako da se jednim pogledom mogu videti skoro sve odaje, ovde je bilo sasvim drukčije, kao što se moglo i očekivati od prinčevog bizarnog ukusa. Sobe su bile nepravilno raspoređene, tako da se jednim pogledom mogla videti samo jedna. Na svakih dvadeset do trideset koraka bio je oštar savijutak, a na svakom savijutku nov efekat. Desno i levo u sredini svakog zida bio je po jedan duguljast i uzan prozoru gotskom stilu, i oni su gledali na zatvoren hodnik koji je spajao savijutke. Na njima behu stakla u boji, koja je bila u skladu sa bojom ukrasa u sobi koju osvetljavahu. Krajnja istočna soba, na primer, beše ukrašena plavim tkaninama, te su i njeni prozori bili jasno plavi. Druga je soba imala purpurno crvene ukrase i tepihe, a takva su bila i stakla na prozorima. Treća beše potpuno zelena, te su takva bila i prozorska okna. Četvrta je bila nameštena i osvetljena narandžasto, peta belo, šesta ljubičasto. Sedma je soba bila sva presvučena crnim somotom koji pokrivaše tavanicu i zidove, a teški mu nabori padahu na pod zastrven tako isto crnom kadifom. Ali u ovoj sobi samo se prozori po boji ne slagahu sa dekoracijama. Prozorska okna bila su kao krv crvena. Ni u jednoj od tih sedam odaja, među tolikim zlatnim ukrasima, koji su bili na sve strane ponameštani ili su o tavanici visili, nije bilo ni lampe ni polileja. U čitavom nizu odaja ne beše svetlosti koja bi dolazila od lampe ili sveće; ali je u hodniku naspram svakog prozora bio po jedan veliki tronožac sa vatrom na mangalu, čiji je odsjaj prodirao kroz obojena stakla i jasno osvetljavao prostorije.
Time je bilo proizvedeno mnogo šarenih i fantastičnih prizora. Ali u zapadnoj ili crnoj sobi utisak vatrene svetlosti koja je na crne zastore prodirala kroz krvavo obojena stakla bio je preterano neprijatan, a lice onoga koji bi ušao u tu sobu izgledalo je užasno, da je malo njih bilo koji bi se usudili da svojom nogom prekorače njen prag.
U ovom je odeljenju, takođe, na zapadnom zidu visio džinovski časovnik od abonosa. Sa potmulim, teškim i monotonim šumom kretala se njegova šetalica tamo i amo; a kad kazaljka koja pokazuje minute završi svoj krug na ploči, i časovnik počne izbijati, iz metalne utrobe razlegne se zvuk jasan, zvonak, dubok i neobično muzikalan, ali sa tako neobičnim tonom i izrazom da su na svako izbijanje časovnika svirači smesta ostavljali svoju svirku i slušali; igrači valcera prestajali su da se okreću, a celim veselim društvom bi zavladalo trenutno neugodno osećanje; dok su odjekivali zvuči časovnika, moglo se i na najlakomislenijem opaziti kako je prebledeo, a stariji i staloženiji bi za to vreme prešli ru-kom preko čela kao da su se udubili u nejasno sanjarenje ili razmišljanje; a kad se odjek potpuno izgubi, celo društvo najedanput prsne u veseo smeh; svirači se zgledaju i osme-huju kao da se i sami čude svome uznemirenju i budalaštini; tiho se jedan drugom zariču da prvo iduće izbijanje časovnika neće izazvati kod njih slično uzbuđenje, ali kad prođe šezdeset minuta (a to je tri hiljade šest stotina sekundi proteklog vremena), časovnik opet izbija, i opet nastaje neraspoloženje, strah i zamišljenost kao i pre.
Ali, uprkos svemu tome, zabava je bila vesela i veličanstvena. Princ je imao naročite sklonosti. Oko mu je bilo oštro za boje i za sve što može izazvati utisak. Nije vodio računa samo o modi. Njegove zamisli bile su smele, a ono što bi smislio blistalo je nekim osobitim, varvarskim sjajem. Mnogi su ga smatrali za luda. Njegovi bliski prijatelji znali su da je pri čistoj svesti. Potrebno je bilo čuti ga i videti i približiti mu se, pa da se čovek u to uveri.
Privremeni ukrasi u sedam odaja za ovu veliku zabavu izrađeni su, većim delom, pod njegovim uputstvima; po njegovom su ukusu bile udešene i maske. A bile su, zaista, veoma neobične. Mnogo je sjaja i bleska tu bilo, krajnosti i fantazije – mnogo onoga što se dotle moglo videti u Ernaniju. Bilo ih je koji su se maskirali u arabesknom stilu sa golim nogama i grudima. Drugi kao da su bili proizvod fantazije umno obolelih. Bilo je tu mnogo lepog, mnogo raspusnog, mnogo čudnovatog, nešto i strahovitog, i nemalo i takvih stvari koje su mogle izazvati osećanje odvratnosti. Kroz svih sedam odaja, tamo i amo, zaista, prolazili su snovi. A ti snovi vrteli su se iz sobe u sobu, prolazeći kroz boje soba i čineći da pomamna svirka orkestra izgleda kao odjek njihovih koraka.
I, u taj čas poče da izbija časovnik od abonosovine u sobi sa crnom kadifom. Tada se za časak sve umiri i ništa se nije čulo sem zvuka časovnika. Ličnosti iz snova stadoše kao ukopane. A kad zamreše i poslednji zvuči časovnika – oni su trajali samo jedan trenutak – lak, poluprigušen smeh ih otprati. A onda opet odjeknu svirka, snovi oživeše i zavrteše se brže no ikad, obojeni kao i prozori kroz koje prodiraše svetlost sa tronožaca. Ali se niko od maskiranih ne usudi da stupi u sobu na zapadnoj strani, sasvim s kraja; noć je bila uveliko odmakla; kroz kao krv crveno staklo prodire sad crvenija svetlost; crnilo tamnih zastora bledi; a onome što svojom nogom gazi crnu prostirku čine se potmuli zvuči časovnika od abonosovine svečaniji no oni što dopiru do ušiju igračima koji se vesele po udaljenijim sobama.
Te druge odaje bejahu prepune, a u njima grozničavo kucaše srce života. Pir je bio na vrhuncu, kad na časovniku poče da izbija ponoć. Tada, kao što rekoh, svirka umuče, igrači stadoše, nastade nelagodni prekid u svemu kao i pre. Ali je zvono na časovniku trebalo da otkuca dvanaest udaraca, pa se kod razboritijih učesnika ovog pira, pošto je vreme izbijanja bilo duže, možda, pojavilo i više misli. I tako se dogodi da mnogi iz gomile, dok još ne izbi na časovniku poslednji udar, imađahu vremena da primete prisustvo jedne maske koja nije svratila dotle na sebe ničiju pažnju. A kad se vest o maski šapatom raznese, nasta u društvu žagor i šaputanje, sa osećanjem negodovanja i iznenađenja, pa najzad, i sa užasom, strahom i odvratnošću.
Nije teško pretpostaviti da to nije bila obična pojava koja je, u tako fantastičnom društvu kako sam ga ja opisao, mogla izazvati takvo uzbuđenje. Istina, te noći je sloboda maski bila skoro neograničena; ali maska o kojoj je reč nadmašila je sve ostale i prekoračila čak i prinčeva slobodna shvatanja o pristojnosti.
I u srcima najlakomislenijih ima žica koje, kad se dodirnu, moraju da izazovu uzbuđenje. Ima stvari sa kojima se ne mogu šaliti čak ni oni koji su toliko pusti da se šegače i sa životom i sa smtću. Zaista, celo društvo kao da je duboko osećalo da u odelu i ponašanju tuđinca nije bilo ni duhovitosti ni skladnosti.
To je bila dugačka i mršava spodoba uvijena od glave do pete u mrtvački pokrovac. Obrazina koja pokrivaše lice tako je jako ličila na ukočeno lice lešine da je i najbrižljivijim ispitivanjem bilo nemoguće otkriti prevaru. Sve bi to mogli podneti, ako ne i odobriti, ludi učesnici ovog pira. Ali je maskirani u svojoj drskosti išao tako daleko da se pojavio kao oličenje "Crvene smrti". Odelo mu je bilo poprskano krvlju... a po njegovom širokom čelu i po celom licu osule se crvene ospe.
Kad princ Prospero ugleda nakazu (koja se, da bi što uspešnije odigrala svoju ulogu, svečanim i laganim hodom kretala kroz gomile igrača), svi primetiše kako zadrhta, bilo od straha bilo od gneva.
– Ko se usudio? – pitao je on promuklim glasom dvorane koji su stajali blizu njega – ko se usudio da nas uznemirava ovim bogohulnim šegačenjem? Uhvatite ga i skinite mu obrazinu da vidimo koga ćemo sutra u rasvit zore obesiti na bedemima.
Princ Prospero stajaše u istočnoj, plavoj sobi dok je govorio ove reči. One odjekivahu snažno i jasno kroz svih sedam odaja, jer princ beše smeo i snažan čovek, a muzici rukom beše dat znak da prestane.
U plavoj sobi stajao je princ sa nekoliko bledih dvorana oko sebe; u početku prinčeva govora neki iz ove grupe krenuše ka nasrtljivoj maski, koja i dotle beše blizu njih, a sad laganim i odmerenim koracima stade da se približava govorniku. Ali, iz nekog nepojmljivog straha koji zbog ludog držanja maskiranog obuze celo društvo, ne nađe se niko ko bi se usudio da pruži ruku da je uhvati, i ona nesmetano dođe skoro na domašaj samog princa. I dok se celo društvo kao po nagonu povuče iz sredine dvorane ka zidovima, maska nastavi svoj put neometano onim istim svečanim i odmerenim korakom, kojim se od početka razlikovala, prođe kroz plavu sobu u crvenu, iz nje ode u zelenu, iz zelene u narandžastu, iz narandžaste u belu, iz bele u ljubičastu, pre no što se iko odlučno krete da je uhvati. Tada princ Prospero, izvan sebe od besa i stida zbog trenutnog straha, projuri kao besan kroz svih sedam odaja, a niko ne smede za njim zbog smrtnog straha koji beše obuzeo celo društvo. On je nosio uzdignut izvučen mač i beše se primakao na dva-tri koraka maski koja je izmicala, kad se ona, došavši do kraja crne sobe, ujedan mah okrete svome goniocu. Ču se očajan uzvik i mač, sinuvši, pade na crn ćilim, a na njega se odmah zatim stropošta mrtav i princ Prospero. Tada, pomamno ohrabrena očajanjem nagrnu gomila gostiju u crnu sobu, i uhvativši masku, čija duguljasta figura stajaše uspravljeno i nepokretno u senci časovnika od abonosovine, prestravi se od neopisivog straha, kad opazi da ni pokrovac ni mrtvačka maska, koju oni tako snažno ščepaše, nisu mogli da se strgnu.
Svi osetiše prisustvo "Crvene smrti". Ona se beše ušunjala unutra, kao kradljivac noću; jedan po jedan padali su učesnici pira u krvlju poprskanim sobama svoga pirovanja i umirali zgrčeni onako kako su pali; a kad i poslednji učesnik pira izdahnu, stade i časovnik od abonosovine; plamenovi na tronošcima se ugasiše; mrak i propast i "Crvena smrt" zavladaše nad svima.
Preveo Momčilo Jojić
Zatočenici nemoći i nasilja
Ukoliko bi budući čitalac romana Luja Eduara Gotovo je s Edijem Belgelom (Laguna 2018, prevod Ivana Misirlić) napravio propust koji se dogo...
-
Kad su 1971. godine astronautičke misije Apolo 15 sleteli na Mesec ( navodno), jednu lunarnu formaciju nazvali su Maslačkov krate... -
PISMA Edgar Allan Poe Josephu Evansu Snodgrassu — 4. juna 1842. Stefan Zweig, poruka pre samoubistva Herman Hese i Luiz Rin... -
KNJIŽEVNOST BLOG ATORWITHME -KNJIŽEVNOST arhiva ALEA Agualusa Jose Eduardo, Lični čudesnik Agualusa Jose Ed...