29.02.2020.

Michael Crichton, Andromedin soj (17, Oporavljanje; 18, Podnevno savetovanje )



17.Oporavljanje

U 11.47 ĉasova Mark Hol bio je nagnut nad kompjuter zureći u pult na kojem su se videli rezultati laboratorijskih testova za Pitera Džeksona i dete. Kompjuter je davao rezultate ĉim bi stigli iz automatizovane laboratorijske opreme; do sada tu su bili gotovo svi rezultati.
   Dete je, kako je to Hol primetio, bilo normalno. Kompjuter nije nagađao:

KODIRANI SUBJEKT –DETE –IMA SVE LABORATORIJSKE ANALIZE
U OKVIRU NORMALNIH GRANICA


Ali kod Pitera Džeksona stvari su stajale sasvim drugaĉije. Njegovi rezultati u više sluĉajeva odstupali su od normalnih.

NALAZI SLEDE:
TEST                              NORMALNO          VREDNOST         

HEMATOKRIT                38-54                     21 POĈETNA                                                                                                            25 PONOVLJENA

                                                                        29 PONOVLJENA
                                                                        33 PONOVLJENA
                                                                        37 PONOVLJENA
KARBAMID U KRVI     10-20                      50
BROJ RETIKULOCITA     1                            6   

U RAZMAZU KRVI VIDE SE MNOGI OBLICI NERAZVIJENIH ERITROCITA



TEST                     NORMALNO              VREDNOST   
VREME PROTROMBINA12                         12
PH KRV                    I7,40                                7,31
SGOT                        40                                   75
BRZINA
SEDIMENTACIJE     9                                    29
AMILAZA                 70-200                         450

      Neke rezultate bilo je lako razumeti, a druge nije. Na primer, hematokrit se popravio zato što je Džekson primao transfuziju krvi i bio pun crvenih krvnih zrnaca. Karbamid u krvi bio je test za ispitivanje funkcije bubrega; njegova koliĉina dvostruko se povećala, verovatno zbog smanjene cirkulacije krvi.
    Druge analize bile su podudarne s gubitkom krvi. Broj retikulocita popeo se sa 1 na 6 odsto; Džekson je izvesno vreme patio od anemije. Kod njega je bilo nerazvijenih crvenih krvnih zrnaca, što je znaĉilo da se organizam bori da nadoknadi izgubljenu krv izato je prinuđen da pušta u krvotok mlade nezrele krvne ćelije.
       Vreme protrombina ukazivalo je da Džekson, mada krvari negde u želudaĉno-crevnom traktu, nema primarni problem ljudi koji krvare: njegova krv normalno se zgrušavala.
     Brzina sedimentacije i SGOT (transaminaze) govorili su o razaranju tkiva. Negde u Dţžeksonovom telu tkivo je odumiralo.
     Ali pH krvi, faktor kiselosti, predstavljao je malu zagonetku. Pri vrednosti od 7,31 krv je bila suviše kisela. Hol je bio nemoćan da to objasni. Kompjuter takođe.

KODIRANI SUBJEKT–DŽEKSON, PITER–
VEROVATNA DIJAGNOZA

1. AKUTNI I HRONIĈNI GUBITAK KRVI žELUDAĈNO-CREVNA ETIOLOGIJA 0,884
NEMA DRUGIH STATISTIĈKI ZNAĈAJNIH IZVORA

2.ACIDOZA
NEOBJAŠNJENA ETIOLOGIJA
POTREBNI DALJNI PODACI
 PREDLAŢŽE SE ISTORIJA BOLESTI



      Hol je proĉitao odštampani tekst i slegnuo ramenima. Kompjuter je mogao da mu predloži razgovor s pacijentom o istoriji bolesti, ali to je bilo lakše reći nego uĉiniti. Džekson je bio u komi; ako je uneo u organizam nešto što je povećalo kiselost njegove krvi, Hol neće moći da otkrije šta je to sve dok se on ne osvesti.
       S druge strane, možda bi trebalo da ispita krvne gasove. Hol se okrenuo kompjuteru i odštampao zahtev za analizu krvnih gasova.
     Kompjuter je tvrdoglavo odgovorio:

ZA LABORATORIJSKE ANALIZE POŽELJNA JE ISTORIJA BOLESTI PACIJENTA.


     Hol je na traci odštampao bušenjem: »Pacijent je u komi«.Izgledalo je da kompjuter to razmatra, a onda je stigao odgovor:

REAKCIJE PACIJENTA NESPOJIVE S KOMOMNA EEG SU ALFA-TALASI KARAKTERISTIĈNI ZA SPAVANJE

–Đavo da me nosi –ote se Holu. Pogledao je kroz staklo i video da se Džekson zaista meškolji u snu. Otpuzao je kroz tunel do svog plastiĉnog odela i nagnuo se nad pacijentom.
–Gospodine Džekson, probudite se ...Polako, pacijent otvori oĉi i zablenu se u Hola. Onda s nevericom žmirnu.
–Nemojte se plašiti –reĉe Hol mimo. –Bolesni ste i mi vas negujemo. Osećate li se bolje?ž
     Džekson proguta pljuvaĉku i klimnu glavom. Izgledalo je da se plaši da govori. Ali bledilo s njegove kože bilo je išĉezlo; obrazi su dobili laku ružiĉastu boju, a ni nokti mu više nisu bili sivi.

- Kako se sada osećate?
–Dobro ... Ko ste vi?
–Ja sam doktor Hol. Brinem o vama. Gadno ste krvarili. Morali smo da vam damo transfuziju.
      Starac klimnu glavom primivši to sasvim mirno. Njegovo ponašanje je na neki naĉin Hola nagonilo na oprez i on upita:
–Da li vam se to i ranije događalo?
–Da –odgovori ĉovek. –Dvaput.
–Kako se to događalo?
–Ne znam gde sam –reĉe Džekson obazirući se po sobi. –Je li ovo bolnica? Zašto nosite tu stvar?
–Ne, nije bolnica. To je specijalna laboratorija u Nevadi.
–Nevada? –On zažmuri i odmahnu glavom. –Ali, ja sam u Arizoni.
–Sada niste. Doveli smo vas ovamo da bismo mogli da vam pomognemo.
–Odakle vam to odelo?
–Doveli smo vas iz Pidmonta. Tamo se pojavila bolest. Vi ste sada u izolovanoj komori.
–Mislite da sam zarazan?
–Pa, ne znamo sigurno. Ali moramo...
–Ĉujte –reĉe starac, iznenada pokušavši da ustane. –Od ovog mesta me hvata jeza. Odlazim odavde. Ne sviđa mi se ovde.
       Batrgao se u krevetu, pokušavajući da se podigne uprkos kaiševima. Hol ga blago gurnu nazad.
–Opustite se, gospodine Dţekson. Sve će biti u redu, ali morate se opustiti. Bili ste bolesni.
     Lagano, Džekson se zavali na jastuku. Zatim zatraži:
–Hoću cigaretu.
–Bojim se da je nećete dobiti.
–Majku vam vašu, hoću cigaretu!
–Žao mi je, pušenje nije dozvoljeno ...
–Ĉujte, mladiću. Kad budete živeli ovoliko godina koliko ja, znaćete sami šta se sme a šta ne. Govorili su mi ranije: nema meksiĉke hrane, nema ema duvana. Probao sam neko vreme. Znate kako to utiĉe na telo? Grozno, zaista grozno.
 –Ko vam je govorio?
–Lekari.
–Koji lekari?
–Oni lekari u Feniksu. Velika fina bolnica, sva ona blistava oprema i sve one blistave bele uniforme. Stvarno fina bolnica. Ne bih tamo otišao da nije bilo moje sestre. Ona je navaljivala. Živi u Feniksu, znate, s onim svojim mužem, Džordžom. Glupa koza. Nisam hteo finu bolnicu; hteo sam samo da se odmorim, eto šta. Ali ona je navaljivala, pa sam otišao.
–Kada je to bilo?
–Lani. U junu valjda, ili julu.
–Zašto ste išli u bolnicu?
–Zašto ljudi idu u bolnicu? Bio sam bolestan, do đavola.
–Šta vas je muĉilo?
–Moj prokleti stomak.
–Krvarenje?
–Aha, krvarenje. Svaki put kad bih podrignuo, izašla bi krv. Nikad nisam znao da u telu ima toliko krvi.
–Krvarenje iz želudca?
–Jakako. Kao što rekoh, imao sam to i ranije. Sve one igle utaknute–on pokaza svoje vene –i sva ona krv koja teĉe u vas. Feniks lani, a Takson godinu dana pre toga. Ono, jest, Takson je simpatiĉno mesto. Stvarno simpatiĉno. Imao sam zgodnu malu bolniĉarku i sve ostalo.

     Odjednom, on sklopi usta. –Ali, koliko je vama godina, sinko? Ne izgledate mi dovoljno stari za doktora.
–Ja sam hirurg –reĉe Hol.
–Hirurg! Oh ne, nećete. Pokušali su da me nagovore na to, ja sam stalno uzvraćao da ne dam, ni za šta na svetu. Ne dam da se išta vadi iz mene.
–Imali ste ĉir dve godine?
–Malo duže. Bolovi su poĉinjali iz vedra neba. Mislio sam da imam loše varenje, znate, dok nije poĉelo krvarenje.

       Dvogodišnja istorija bolesti, pomisli Hol. Garantovano ĉir, nerak.

–I otišli ste u bolnicu?
–Da. Lepo su me digli na noge. Upozorili su me da izbegavam zaĉinjenu hranu, žestoka pića i cigarete. Pokušao sam, sinko, stvarno sam pokušao. Ali nije vredelo. Ĉovek se navikne da sebi ugađa.
–I tako, kroz godinu dana vratili ste se u bolnicu?
–Jakako. Velika stara zgrada u Feniksu, a ona gluperda Džordž i moja sestra posećivali su me svaki dan. On je knjiški moljac, znate. Advokat. Priĉa mnogo, ali ima manje pameti nego što je bog podario skakavcu.
–I u Feniksu su hteli da vas operišu?
–Naravno da su hteli. Bez uvrede, sinko, ali svaki doktor navaliće da vas operiše ako mu date samo mali prst. Tako oni rezonuju. Kazao sam im da me je stari ţželudac dosad služio i verujem da će izgurati do kraja.
–Kada ste napustili bolnicu?
–Biće negde poĉetkom avgusta. Prve nedelje ili tako nekako.
–A kada ste poĉeli da pušite, pijete i jedete zabranjenu hranu?
–Hajd‘ sinko, ne drţžite mi lekcije –obrecnu se Džekson. –Živeo sam šezdeset i devet godina jedući svu zabranjenu hranu i pijući sva zabranjena pića. To mi prija, a ako ne mogu da izdržim, nek‘ sve ide do đavola.
–Ali, mora biti da vas je bolelo –reĉe Hol mršteći se.
–Oh, svakako. I to se dešavalo. Naroĉito kad nisam jeo. Ali otkrio sam naĉin da to uredim.
–Da?
–Nego šta.U bolnici su mi davali neki mleĉni bućkuriš i hteli su da ostanem na tome. Stoput dnevno u malim gutljajima. Mleĉni bućkuriš. Imao je ukus na kredu. Ali našao sam nešto bolje.
–Šta to?
–Aspirin –odgovori Džekson.
–Aspirin?
–Nego šta. Stvarno je pomagao.
–Koliko ste aspirina uzimali?
- Popriliĉno na kraju. Trošio sam bocu dnevno.Znate, onu bocu u koju se pakuje           ...Hol klimnu glavom. Nikakvo ĉudo što je ĉovek prezasićen kiselinom. Aspirin je acetil-salicilna kiselina; ako je ĉovek uzimao u većim koliĉinama, moţe da acidira, zatruje se kiselinom. To je želudaĉni iritant i može da pojaĉa krvarenje.
    –Zar vam niko nije rekao da aspirin moţže da pogorša krvarenje?–upita on.
    –Nego šta –odgovori Džekson. –Kazali su mi. Ali ja na to nisam davao ništa. Uzimao sam ga zato što je zaustavljao bolove. To, plus malo pročetka.
–Procčetka?
–»Krvavo oko«, znate.
     Hol odmahnu glavom. Nije znao.
–Patoka. Prva rakija. Uzmete je, razumete, stavite u krpu i procedite.

     Hol uzdahnu.

     –Pili ste patoku?
–Pa, samo kad nisam mogao da dobijem ništa drugo. Aspirin i procedak, vidite, stvarno su prekidali bol.
–Patoka nije samo alkohol. Ona je i metanol.
–Nije škodljiv, je li? –upita Džekson, iznenada zabrinut.
–Da kažem istinu, jeste. Možete oslepeti, a može ĉak i da vas ubije.
–Pa, do đavola, od njega sam se osećao bolje, pa sam ga uzimao –reĉe Džekson.
–Jesu li taj aspirin i procedak uticali na vas? Na vaše disanje?
–Pa,sad kad ste pomenuli, imao sam kratak dah. Ali, đavo da ga nosi, u ovim godinama nije mi potreban dubok udisaj.
     Džekson zevnu i zatvori oĉi.
–Puni ste pitanja, deĉko. Hoću sada da odspavam.
     Hol ga pogleda i zakljuĉi da je ĉovek u pravu. Bolje je da ne požuruje stvari, bar ne zasad. Otpuzao je nazad, kroz tunel, i izašao u glavnu sobu. Onda se okrenuo ka svojoj asistentkinji
-Naš prijatelj, gospodin Džekson, ima ĉir već dve godine. Ostavićemo ga da primi još nekoliko jedinica krvi, a onda ćemo prekinuti i videti šta se dešava. Dajte mu stomaĉnu sondu i poĉnite ispiranje hladnom vodom.

     U sobi je, blago odjeknuvši, zazvonio gong.

–Šta je to?
–Znak za dvanaest ĉasova. To znaĉi da treba da promenimo odeću. I da vi imate savetovanje.
–Ja? Gde?
–Soba za savetovanja je blizu trpezarije.
     Hol klimnu glavom i ode.



      U Delta sektoru kompjuteri su zujali i tiho kvrckali kada je kapetan Artur Moris bušenjem odštampao novi program na komandnom pultu. Kapetan Morisbio je programer. U Delta sektor poslala ga je uprava Horizonta I, jer nije bila primljena nijedna teleprinterska poruka već punih devet ĉasova. Naravno, bilo je moguće da u tom vremenu nije obavljen nijedan prioritetni prenos, ali je to bilo malo verovatno.
      A ako je bilo hitnih poruka koje nisu primljene, to je znaĉilo da kompjuteri ne funkcionišu pravilno. Kapetan Moris posmatrao je kako kroz kompjuter teĉe unutrašnji program proveravanja, koji je pokazivao da sva kola funkcionišu bez greške.
      Nezadovoljan time, izbušio je program PROVLIM, još rigoroznije testiranje elektriĉnih kola. Mašini je bilo potrebno 0,03 sekunde da pruži odgovor. Na komandnoj tabli blesnuo je niz od pet zelenih lampica. Kapetan Moris ode do teleprintera i zagleda se u njega dok je otkucavao:

SVA KOLA MAŠINE FUNKCIONIŠUU OKVIRU RACIONALNIH INDEKSA

     On zadovoljno klimnu glavom. Dok je stajao ispred teleprintera, nije mogao znati da zbilja postoji greška, ali da je ona ĉisto mehaniĉka, a ne elektronska –pa zbog toga ne može biti testirana programima proveravanja.
    Greška je bila u samom kućištu teleprintera: zacepljena hartija kraj ivice toĉkića sljuštila se i, zamotavši se, zaglavila između zvonca i udaraĉa i spreĉavala zvonjenje. Zbog toga nijedan teleprinterski prenos nije bio upisan.
     Ni mašina ni ĉovek nisu bili u stanju da otkriju grešku.



18.Podnevno savetovanje



      Prema Protokolu, ekipa se sastajala svakih dvanaest ĉasova radi kratkog savetovanja, na kojem su sumirani rezultati i planirani novi koraci. Da bi se uštedelo vreme, savetovanja su održavana u maloj sobi do restorana; mogli su da jedu i razgovaraju u isto vreme.
       Hol se pojavio poslednji. Spustio se u stolicu, pored svog ruĉka –dve ĉaše tekućine i tri pilule razliĉitih boja –upravo kada je Stoun rekao:
–Prvo ćemo saslušati Bartona.
      Barton se pridigao i polako, neodluĉnim glasom, opisao svoje eksperimente i rezultate. Prvo je saopštio da je odredio veliĉinu smrtonosnog agensa i da ona iznosi jedan mikron.
     Stoun i Livit se zgledaše. Zelene mrlje koje su videli bile su mnogo veće; oĉigledno, infekciju je širio već i jedan delić zelene mrlje. Barton je potom objasnio svoje oglede o prenošenju posredstvom vazduha i poĉetku koagulacije u plućima. Završio je izveštaj opisom svojih pokušaja da sprovede anti-koagulacionu terapiju.
  –Šta je s autopsijama? –upita Stoun. –Šta su one pokazale?
–Ništa što već nismo znali. Krv se potpuno zgrušava. Nema drugih uoĉljivih abnormalnosti na nivou optiĉkog mikroskopa.
–A zgrušavanje poĉinje u plućima?
–Da. Verovatno organizmi tamo prelaze u krvotok... ili možda ispuštaju neku toksiĉnu supstancu koja prelazi u krv. Nije iskljuĉeno da ćemo odgovor dobiti kad budu završeni obojeni preseci. Naroĉito ćemo tragati za oštećenjima krvnih sudova, pošto ona oslobađaju tkivni tromboplastin i podstiĉu zgrušavanje na mestu oštećenja.
      Stoun je klimnuo glavom i okrenuo se ka Holu, koji je ispriĉao o testovimaizvedenim kod njegova dva pacijenta. Objasnio je da su kod deteta svi nalazi normalni, a da Dţekson ima ĉir koji krvari, pa je zato primao transfuziju.–
      - Osvestio se –nastavi Hol. –Kratko sam razgovarao s njim.
      Svi se uspraviše u svojim stolicama.
      –Gospodin Džekson je slabunjavi stari osobenjak, od šezdeset i devet godina, koji već dve godine boluje od ĉira. Krvario je ranije dva puta, pre dve godine i prošle. Svaki put su ga opominjali da izmeni navike; on bi svaki put nastavio po starom i ĉir bi mu opet prokrvario. U vreme kontakta u Pidmontu, sam je sebi propisao naĉin leĉenja: boca aspirina dnevno i nešto patoke odozgo. On kaže da mu je to skraćivalo dah.
     –I acidiralo ga namrtvo –dodade Barton.
      –Taĉno.
       Prilikom razlaganja u telu metanol se pretvara u formaldehid i mravlju kiselinu. U kombinaciji s aspirinom, znaĉi, Džekson je konzumirao velike koliĉine kiseline. Telo je moralo da zadrţži kiselo-baznu ravnotežu u okviru priliĉno uskih granica, ili bi nastupila smrt. Jedan naĉin da se održi ravnoteža bio je ubrzano disanje i izbacivanje ugljendioksida, što je smanjivalo koliĉinu ugljeniĉne kiseline u krvi.
      –Je li ta kiselina mogla da ga zaštiti od mikroorganizma? –upita Stoun.
       Hol slegnu ramenima:
      –Na to je nemoguće odgovoriti.
      –A šta je s detetom?Je li bilo anemiĉno? –umeša se Livit.
       –Ne –odgovori Hol. –Ali, s druge strane, mi ne možemo biti sigurni da je zaštićeno istim mehanizmom. Možda je nešto sasvim drugo.
      –Kako stoji stvar s kiselo-baznom ravnoteţžom kod deteta?
      –Normalna –odgovori Hol. –Bar je sada takva.
      Nastupio je trenutak tišine. Napokon Stoun reĉe : –Pa, ima tu dobrih tragova. Ostaje problem da se otkrije šta je zajedniĉko, ukoliko neĉeg ima, onom detetu i onom starcu. Moţžda, kao što napominjete, nema niĉeg zajedniĉkog. Ali za poĉetak moramo pretpostaviti da su zaštićeni na isti naĉin, istim mehanizmom.
        Hol klimnu glavom.
      Barton se obrati Stounu:
      –A šta ste vi otkrili u kapsuli?
     –Bolje da vam pokaţžem –predloži Stoun.
      –Šta da pokažete?
       –Nešto za šta verujemo da može predstavljati organizam –odgovori Stoun. –Pođimo.




Na vratima je pisalo MORFOLOGIJA. Unutra, soba je bila podeljena na prostor gde stoje eksperimentatori i izolacionu komoru sa staklenim zidovima. Bile su postavljene i rukavice, da bi ljudi, zavukavši ruke u komoru, mogli da pomeraju instrumente.
      Stoun pokaza staklenu posudu i malu crnu mrlju u njoj.
     –Mislimo da je ovo naš »meteorit« –reĉe on. –Na njegovoj površini našli smo nešto što izgleda živo. Postoje i druge zone u kapsuli koje mogu da predstavljaju život. Doneli smo meteorit ovamo da ga pogledamo pod optiĉkim mikroskopom.
       Dosegnuvši je pomoću rukavica, Stoun je posudu stavio kroz jedan otvor u veliku hromiranu kutiju, a onda se povukao.
      –Ova kutija je, zapravo, optiĉki mikroskop snabdeven uobiĉajenim pojaĉavaĉima slike i rezolucionim skanerima. Time možemo postići hiljadostruko povećanje, ĉiji se rezultat projektuje na ovaj ekran.
      Dok je Livit podešavao komande kamera, Hol i ostali zurili su u ekran.
      –Deset snaga –zatraži Livit.
       Na ekranu Hol vide da je komadić stene reckav, cmkast, nejasan. Stoun im pokaza zelene mrlje.
     –Sto snaga.
       Zelene mrlje sada su bile veće, veoma jasne.
      –Mislimo da je to naš mikroorganizam. Primetili smo kako raste; postaje purpuran –kako izgleda, u trenutku mitotiĉke deobe.
      - Pomak u spektru?
      –Na neki naĉin.
      –Hiljadu snaga –reĉe Livit.
       Ekran je sada bio ispunjen jednom jedinom zelenom pegom koja se ugnezdila u reckavu šupljinu komadića stene. Hol opazi zelenu površinu koja je bila glatka i blistava, gotovo uljana.
     –Vi mislite da je to kolonija bakterija?
     –Ne možemo biti sigurni da je to kolonija u konvencionalnom smislu –odgovori Stoun. –Dok nismo ĉuli o Bartonovim ogledima, uopšte nismo pomišljali da je to kolonija. Mislili smo da je to nekakav organizam. Oĉigledno je da najmanja jedinica mora imati veliĉinu od jednog mikrona ili manju; ovo je preveliko. Znaĉi, to je verovatno neka veća struktura –možda kolonija, možda nešto drugo.
      Dok su posmatrali, pega se obli purpurnom bojom, a onda opet pozelene.
     –Sada se dele –reĉe Stoun. –Izvrsno.
       Li vit brzo ukljuĉi kamere.
      –Sada gledajte pažljivo.
       Pega se obli purpurnom bojom i ostade takva. Izgledalo je da se polako širi, a onda se za tren površina razbi u fragmente heksagonalnog oblika, kao pod sastavljen od ploĉica.
     –Jeste li videli?
     –Izgledalo je da se lomi.
     –U šestostrane figure.
       –Pitam se da li te figure predstavljaju posebne jedinice –reĉe Stoun.
       –I jesu li pravilnog geometrijskog oblika sve vreme, ili samo tokom deobe.
     –Znaćemo više –reĉe Stoun –kad upotrebimo elektronski mikroskop. –On se okrete ka Bartonu. –Jeste li završili seciranje?
     –Da.
      –Umete li da rukujete spektrometrom?–Mislim da ću moći.
      - Onda to i preuzmite. Osim toga, sve je kompjuterizovano. Potrebne su nam analize oba uzorka, i stene i zelenog organizma.
       –Daćete mi jedan komadić?
        –Da. –Stoun se obrati Livitu. –Umete li vi da rukujete analizatorom aminokiselina?
      –Da.
       –Uradite njime iste testove.
        –I frakcionisanje?
         –Mislim da bi bilo dobro –odgovori Stoun. –Ali to ćete morati da uradite ruĉno.
     Livit klimnu glavom. Stoun se okrenuo ka izolacionoj komori i izvadio staklenu posudu iz optiĉkog mikroskopa. Zatim je odložio pod mali urđaj koji je liĉio na minijaturno gubilište. Bio je to aparat za mikrohirurgiju.
    Mikrohirurgija je bila relativno nova oblast biologije –mogućnost da se obavljaju delikatne operacije na pojedinaĉnoj mini ćeliji. Korišćenjem mikrohirurške tehnike bilo je moguće da se ukloni jezgro iz ćelije ili deo citoplazme isto tako glatko i ĉisto kao što hirurg vrši amputaciju.
       Uređaj je bio konstruisan tako da pokrete ljudske ruke proporcionalno smanjuje na nivo finih minijaturnih kretanja. Ova redukcija obavljana je preko niza zupĉanika i servomehanizama. Jedan pokret palca prevođen je u pomeranje seĉiva za milionite delove inĉa.
       Koristeći sistem za jako povećanje, Stoun je oprezno poĉeo da reže komadić crne stene, dok nije dobio dva majušna fragmenta. Premestio ih je u odvojene staklene posude i nastavio da grebe dva mala fragmenta iz zelene zone.
      Istog ĉasa zeleno se preobrazi u purpurno i proširi.
     –Ne voli te –reĉe Livit i nasmeja se.
      Stoun se namršti. –Zanimljivo. Veruješ li da je to nespecifiĉna reakcija razvijanja, ili trofiĉka reakcija na povredu i ozraĉivanje?
      –Mislim –odgovori Livit –da mu se ne sviđa što ga ćuškaš.–Moramo da tragamo dalje –zakljuĉi Stoun.

Нема коментара:

Постави коментар