Louise Erdrich: Crveni kabriolet

Prvi sam u rezervatu vozio kabriolet. I, naravno, da je to bio crveni oldsmobil. Popola sam bio vlasnik sa svojim bratom Henryjem ml., sve dok mu se jedne vjetrovite noći čizme nisu napunile vodom, pa je on otkupio i moj dio. Sada je Henry vlasnik cijelog auta, pa njegov mlađi brat Lyman (a to sam ja), Lyman svuda ide pješke.

A kako sam uopšte zaradio dovoljno novca da platim svoj dio? Jedino za što sam bio talentovan bilo je zarađivanje novca. Baš mi je to išlo, što je neobično za jednog Chippewu. To me je oduvijek razlikovalo od drugih i svi su to prihvatali. Bio sam, na primjer, jedino dijete koga su pustili u salu Udruženja veterana da lašti cipele, a jednog sam Božića išao od vrata do vrata i prodavao božićne čestitke za misiju. Opatice su mi dozvolile da zadržim dio novca za sebe. Kad sam jednom krenuo sa poslom, izgledalo je da novac dolazi sve lakše što ga je više. Svi su me ohrabrivali u tome. Kada mi je bilo petnaest godina, zapo- slio sam se kao perač posuđa u zalogajnici „Joliet“, i tu mi se dogodila prva velika životna prekretnica.
Ubrzo sam unaprijeđen da poslužujem za stolovima, a onda je kuharica koja je pravila brzu hranu dala otkaz, pa su mene zaposlili na njeno mjesto. I prije no što si rekao keks, počeo sam da vodim „Joliet“. Ostalo je istorija. Nastavio sam da budem šef. Uskoro sam postao suvlasnik, i nakon toga mi niko više nije mogao da stane na put. Nije prošlo mnogo vremena prije no što sam postao vlasnik cijelog lokala.
„Joliet“ je bio u mom vlasništvu godinu dana, a onda ga je oduvao najgori tornado koji je ikada prošao ovim krajem. Cijeli lokal raskomadan je u paramparčad. Šteta je bila total- na. Friteza je završila na drvetu, a roštilj je bio prepolovljen kao da je od papira. Bilo mi je samo šesnaest godina. Sve što sam imao vodilo se na moju majku, i to što sam imao, brzo sam i izgubio, ali sam, prije tog gubitka, večerom počastio listom sve svoje rođake, kao i njihove rođake, a takođe sam i, zajedno sa Henryjem, kupio onaj crveni oldsmobil koga sam spomenuo.
Samo kad se prisjetim onog dana smo ga prvi put vidjeli! Ispričaću vam kako je to bilo kada smo ga vidjeli po prvi put. Neko nas je povezao do Winnipega, a obojica smo imali para kod sebe. Ne pitajte zašto, jer nikad nismo spomenuli kupovinu ni auta niti bilo čega drugog, jednostavno smo nosili sa sobom sav novac koji smo imali. Ja gotovinu, veliki svežanj novca koji sam dobio od osiguranja „Jolieta“. Henry dva čeka – dodatnu sedmičnu platu koju je dobio pošto je postao tehnološki višak, kao i redovni ček od plate iz fabrike satova.
Šetali smo, tako, Portageom i gledali znamenitosti i onda smo ga ugledali. Bio je tamo, parkiran, veći od života. Kao da je zaista živ. Na pamet mi je pala riječ odmor, jer automo- bil nije samo bio zaustavljen, parkiran, ili takvo što. Taj auto se odmarao, spokojan i blistav, a na njegovom lijevom prednjem prozoru bio je znak s natpisom PRODAJE SE. I onda se, prije no što smo uopšte i razmislili, auto našao u našem vlasništvu, a džepovi su nam se ispraznili. Ostalo nam je taman toliko novca da ga napunimo benzinom za povratak kući.
Mnogo mjesta obišli smo tim autom, ja i Henry. Čitavo jedno ljeto proveli smo u vožnji. Krenuli smo ka Little Knife Riveru i Mandareeju u rezervatu Fort Berthold, a onda smo se nekako obreli u Wakpali, pa smo, zatim, odjednom prešli u Montanu u rezervat Rocky Boy, a ljeto nije bilo ni upola prošlo. Neki ljudi planiraju putovanja baš u detalje, ali mi se nismo bakćali njima nego smo samo živjeli dan po dan, od mjesta do mjesta.
Sjećam se baš onog jednog mjesta s vrbama. Sjećam se da sam ležao pod njihovim gra- nama i da mi je bilo ugodno. Tako ugodno. Grane su se savijale svuda oko mene kao da sam bio u šatoru ili staji.
A tek mir, bilo je tako mirno, iako se u neposrednoj blizini održavao pau-vau, i to tako blizu da sam mogao da pratim šta se dešava. Nije baš da nije bilo daška vjetra u vazduhu, ali nije bilo ni previše vjetrovito. Kada se prašina diže i ostaje da lebdi u zraku oko plesača na taj način, osjećam se dobro. Henry je spavao široko raširenih ruku. Nešto kasnije se pro- budio, i nastavili smo vožnju. Bili smo negdje u Montani, ili možda u rezervatu plemena Blood – mogli smo biti bilo gdje. U svakom slučaju, baš tamo smo upoznali tu djevojku.
Sva joj je kosa bila svezana oko ušiju u punđice, i to je bila prva stvar koju sam primije- tio na njoj. Stajala je pored puta, ispružene ruke, pa smo joj stali. Ta djevojka bila je niska, tako niska da je kockasta košulja na njoj izgledala smiješno, poput spavaćice. Nosila je farmerke i skupe mokasine, a u ruci koferčić.
„Upadaj,” reče Henry. I tako ona uđe u auto i sjede između nas.
„Odvešćemo te kući,” kažem joj ja. „Gdje živiš?”
„U Chickenu,” kaže ona.
„ A gdje je to, dođavola?” pitam je ja.
„Na Aljasci.”
„U redu”, kaže Henry, i tako nastavimo da se vozimo.
Došli smo do tamo i više nismo željeli da odemo otuda. Sunce ljeti tamo, zapravo, i ne zalazi, a noć više nalikuje blagom sumraku. Ponekad možeš i da zadrijemaš, ali, prije nego što toga i budeš svjestan, eto te opet budnog, poput životinje u prirodi. Nikad ne osjećaš po- trebu da dobro odspavaš ili da se skloniš od svijeta. A tamo nema šta ne raste. Jednog dana bude samo blato ili mahovina, sutradan cvijeće i duga trava. Ta se djevojka zvala Susy. Njena porodica nas je zaista prihvatila. Nahranili su nas i smjestili. Dobili smo vlastiti šator za stanovanje pored njihove kuće, pa su djeca u njega ulazila i izlazila po cijeli dan i noć. Nikako im nije ulazilo u glavu da smo Henry i ja braća, pošto nimalo nijesmo ličili. Rekli smo im da znamo da barem imamo istu majku.
Jedne večeri Susy nam dođe u posjetu. Sjedili smo u krugu u šatoru i pričali o svemu i svačemu. Godišnje doba se mijenjalo. Počelo je ranije da se smrkava, a i hladnoća je posta- jala malo jača. Rekao sam joj da je vrijeme da idemo. Ona se popela na stolicu.
„Nikad nisi vidio moju kosu,” rekla je Susy.
Bila je to istina. Stajala je na stolici, ali ipak, kada je izvadila ukosnice iz punđi, kosa joj je dosegnula sve do poda. Širom smo otvorili oči. Ne može čovjek ni da zna koliko kose ona ima kad je onako uredno počešljana. A onda je moj brat Henry uradio nešto šašavo. Pri- šao je stolici i rekao, „Skoči mi na ramena.” I tako je ona to i uradila, a kosa joj se spustila niz njegov struk, te je počeo brzo da se okreće, malo amo, malo tamo, pa je i njena kosa vijorila sa jedne na drugu stranu.
„Uvijek sam se pitao kako je to imati dugu lijepu kosu,” reče Henry. Baš smo se ismijali. Bijaše ovo šašav prizor zbog načina na koji ga je izveo. Sutradan smo ustali i oprostili se od ovih ljudi.
I uputili se, kako se ono kaže, ka boljim pašnjacima. Put je vodio dolje kroz Spokane pa preko Idahoa i, onda, Montane, dok se ubrzo nismo počeli trkati sa vremenom duž granice s Kanadom kroz Columbus, Des Lacs, sve dok nismo došli do pokrajine Botineau i ubrzo nakon toga, kući. Tog ljeta veći dio puta prešli smo a da nismo ni podigli haubu. Kući smo se vratili baš na vrijeme, barem je tako ispalo na kraju, da se vojska sjeti da se Henry prijavio u nju.
Ne čudim što je vojsci bilo toliko drago što se dokopala mog brata, pa ga je pretvorila u marinca. Ionako je bio građen poput ciglama nadograđenog dijela kuće. Voljeli smo da ga zadirkujemo da su ga, u stvari, željeli zbog njegovog indijanskog nosa. Nos mu je bio velik i oštar poput sjekire, kao nos Crvenog Tomahawka, Indijanca koji je ubio Bika Koji Sjedi, čiji se profil nalazi na znakovima duž autoputeva Sjeverne Dakote. Henry je otišao u kamp za obuku, došao kući jednom tokom Božića, i sljedeće što se desilo bilo je da smo od njega dobili pismo iz inostranstva. Bila je 1970. godina i on nam je rekao da je stacioniran u sje- vernoj brdovitoj zemlji. Tačno gdje baš i nisam znao. Nije baš previše volio da piše pisma, tako da smo ih dobili samo dva prije nego što ga je neprijatelj zarobio. Nikad nisam mogao da zapamtim tačno iz kog pravca dolaze ti dobri vijetnamski vojnici.
Otpisivao sam mu nekoliko puta, iako nisam znao da li će ta pisma stići do njega. Oba- vještavao sam ga o svemu vezanom za auto. Većinu vremena ono je bilo na klocnama u dvorištu ili napola rastavljeno, jer je zbog onog dugačkog puta trebalo srediti štošta ispod haube.
Uvijek sam imao sreće s brojevima, pa se uopšte nisam ni brinuo da će me regrutovati. Nisam čak morao ni da razmišljam koji je moj broj. Ali Henry nikada nije bio te sreće. Proš- lo je barem tri godine prije nego što se Henry vratio kući. Do tada je, pretpostavljam, sav rat već bio završen u glavama onih na vlasti, ali za Henryja rat će nastaviti da traje. Tih sam godina njegov auto doveo u gotovo savršeno stanje. Uvijek sam o njemu razmišljao kao o njegovom autu dok ga nije bilo, iako mi je rekao kada je odlazio, „Sad je tvoj,” i dobacio mi svoj ključ.
„Hvala na rezervnom ključu,” odgovorio sam. „Staviću ga u tvoju ladicu, neka je tamo
za svaki slučaj, ako mi bude zatrebao.” Nasmijao se na to.
Kad se vratio kući, ipak, Henry je bio posve drugačiji i reći ću samo ovo: ta promjena nije bila dobra. Teško da se moglo očekivati da će se promijeniti na bolje, znam to. Ali on je bio tih, tako tih, i nikad nigdje nije mogao sjediti mirno nego je uvijek bio na nogama i muvao se unaokolo. Prisjetio sam se vremena kada bismo sjedili nepomično po cijelo popodne, ni mišića pomicali nismo, nego bismo samo premještali težinu tijela po zemlji i razgovarali s onim ko je bio tu s nama, i posmatrali svijet. U to vrijeme bi on uvijek bio spreman za šalu, a sada ga niste mogli natjerati da se nasmije, a kada bi to i učinio, naliko- valo je to više zvuku čovjeka koji se guši, zvuku koji je zastajao u grlima drugih ljudi koji su se nalazili oko njega. Većinom bi ga ostavljali na miru, i ja im to nisam zamjerao. Bilo je sasvim jasno: Henry je bio živčan i zao.
Kupio sam TV u boji mami i svima nama dok je Henry bio odsutan. Do novca sam i dalje dolazio bez problema. Mada sam zbog Henryja zažalio što sam ga uopšte i kupio. Takođe mi je bilo žao što sam kupio TV u boji, jer na crno-bijelom slike izgledaju starije i udaljenije. Ali, šta da se radi? Henry bi sjedio ispred njega, gledao ga, i jedino je tada bio potpuno miran. Bila je to ona vrsta mirnoće koju možete da vidite kod zeca kada se zaledi prije nešto što će da se dâ u trk. Nije bilo lako s njim. Sjedio je na svojoj stolici i svom snagom stiskao njene naslone za ruke kao da se ona kreće velikom brzinom, pa će da on da poleti prema naprijed i možda se zabije pravo u prijemnik.
Jednom sam bio u sobi i gledao TV s Henryjem i čuo sam kako škrguće zubima zbog nečega. Pogledao sam u njegovom pravcu i vidio da se je ugrizao za usnicu. Krv mu je curila niz bradu. Da vam pravo kažem, tada sam htio da razbijem TV. Krenuo sam prema njemu, ali Henry mora da je shvatio šta namjeravam. Brzo se podigao sa stolice, odgurnuo me i pribio uza zid. Uvjeravao sam sam sebe da ne zna šta radi.
Ušla je moja mama, ugasila TV posve mirno, i rekla nam da je napravila večeru. I tako smo mi izašli iz sobe i sjeli za sto. Niz Henryjevu bradu i dalje je curila krv, ali on to nije primjećivao, i niko ništa nije rekao, mada je svaki put kada bi zagrizao kruh na njega padala krv, pa je, na kraju, on jeo sopstvenu krv pomiješanu s hranom.
Dok Henryja nije bilo, pričali bismo šta će biti s njim. U rezervatu nije bilo indijanskog doktora, a moja mama nije mogla da se natjera da vjeruje onom starcu, Mosesu Pillageru, jer joj se nekad davno udvarao i bio je ljubomoran na njene muževe. Možda bi joj se mogao osvetiti preko sina. Bojali smo se da će, ako ga odvedemo u običnu bolnicu, Henryja da zadrže u njoj.

„Oni ih ne izliječe tamo na tim mjestima,” rekla je mama, „samo ih nakljukaju lijeko- vima.”
„U svakom slučaju, ne bismo ga nikad ni vodili tamo,” složio sam se, „pa hajde da ne
pričamo više o tome.”
Onda sam se sjetio auta.
Henry nije ni pogledao auto otkako se vratio kući, iako je bio, kao što sam već rekao, u izvrsnom stanju i spreman za vožnju. Pomislio sam da bi auto, možda, nekako mogao da vrati starog Henryja. I tako sam strpljivo čekao na priliku da ga zainteresujem za vozilo.
Jedne večeri Henry je negdje otišao. Uzeo sam čekić. Otišao sam do auta i malo ga sre- dio odozdo. Razvalio ga. Savio na pola izduvnu cijev. Olabavioo lonac. Kad sam završio posao, auto je izgledao gore od tipičnog indijanskog auta koga neko vozi cijeli svoj život po putevima u rezervatu, koji su, kako se ono kaže, uvijek isti kao i vladina obećanja – puni rupa. Baš me boljelo to što sam uradio, da vam pravo kažem! Nabacao sam prljavštinu u karburator i potrgao svu izolir traku sa sjedišta. Ulubio sam ga najbolje što sam mogao. Onda sam sjeo i čekao da Henry vidi šta se desilo.
Međutim, za to mu je trebalo više od mjesec dana. Bilo je to u redu, jer je tek počelo da
otopljava; snijeg se još nije otopio, ali bilo je dovoljno toplo da se radi napolju.
„Lymane,” reče on jednog dana dok je ulazio u kuću, „onaj crveni auto ne liči ni na šta.“
„Pa, star je,” rekoh ja. „Šta si drugo očekivao?“
„Baš nije,” reče Henry. „Taj auto je klasik! A ti si ga skroz uništio, Lymane, a znaš da on to ne zaslužuje. Ja sam taj auto održavao u top stanju. Ne sjećaš se ti. Previše si mlad. No, kad sam otišao, taj je auto radio kao sat. A sada više ne znam ni mogu li da ga upalim, a kamoli dovedem blizu njegovog prijašnjeg stanja.“
„Pa, pokušaj,” rekao sam kao da počinjem da se ljutim, „ali ja ti kažem da je on komad
smeća.”
Onda sam izašao prije nego što uspije da shvati da je nanizao više od šest riječi zaredom. Nakon toga, mislio sam da će se smrznuti radeći na autu. Bio je napolju po cijeli dan, a noću bi namjestio malu lampu, provukao kabl kroz prozor i napravio si svjetlo da vidi dok radi. Bio je bolje nego ikad prije, ali i dalje nije mnogo pričao. Sada je lakše radio stvari koje smo i mi ostali radili. Jeo je sporije i nije ustajao i sjedao za vrijeme obroka da uzme ovo ili ono ili da pogleda kroz prozor. Priznajem da sam zavukao ruku iza TV-a i da sam na njemu nešto tako dobro pokvario, i to tako da je bilo gotovo nemoguće imati pošten prijem slike na njemu. Ali, u svakom slučaju, nije ga ni gledao previše često. Uvijek je bio napolju, i ili je radio na autu ili je išao negdje da kupuje dijelove za njega. Kada se snijeg napolju
već zaista otapao, on je popravio auto.
Baš nekako u ovo vrijeme bio sam zbog Henryja. Prije smo uvijek bili zajedno. Henry i Lyman. Ali on je sada postao takav samotnjak da nisam znao kako da to prihvatim. Tako da sam jedva dočekao priliku koja mi se ukazala jednog kada se Henry činio društven. Nije baš da se smiješio ili tako nešto. Samo je rekao, „Hajde da provozamo ovu staru krntiju.“ Sam način na koji je to rekao naveo me je da pomislim da dolazi sebi.
Otišli smo do auta. Bilo je proljeće. Sunce je sijalo veoma jako. Moja jedina sestra, Bo- nita, koja je tada imala samo jedanaest godina, izašla je iz kuće i natjerala nas da se zajedno slikamo.
Henry se naslonio lakatom na vjetrobransko staklo crvenog automobila, a drugu je ruku, zatim, prebacio preko mog ramena, veoma pažljivo, kao da mu je teško da je podigne i kao da nije htio da odjednom svali svu njenu težinu. „Ptičica,“ rekla je Bonita, i on se nasmiješio. Ta fotografija. Nikad više je nisam pogledao. Prije par mjeseci, ne znam zašto, izvadio sam njegovu fotografiju i zakucao je ekserčićem za zid. Tad mi je Henry bio drag, blizak. Bilo mi je drago da držim njegovu fotografiju na zidu, sve do jedne noći kad sam gledao te- leviziju. Bio sam malo pijan i napušen. Podignuo sam pogled prema zidu, a Henry je zurio u mene. Ne znam šta se desilo, ali osmijeh mu se promijenio, ili je možda i nestao. Tresao sam se. Ustao sam, zatvorio vrata, i otišao do kuhinje. Malo kasnije navratio je moj prijatelj Ray, pa smo se obojica vratili u tu sobu. Fotografiju smo stavili u papirnu kesu, koju smo čvrsto presavili nekoliko puta, i onda je vratili u ormar.
Još i sada vidim tu fotografiju, kao da me vuče, kad god prođem pored vrata tog ormara. Sliku u sebi vidim sasvim jasno. Bilo je tako sunčano tog dana da je Henry morao da škiljii zbog bljeska. A možda je i fotoaparat koji je Bonita držala davao odsjaj poput ogledala, pa ga je, prije nego što je pristisnula okidač, zaslijepio. Moje lice, veliko i okruglo, bilo je na suncu. Ali on se možda povukao unazad, jer su sijenke na njegovom licu duboke poput rupa. Vide dvije sijenke koje su, poput kukica, zakrivljene na rubovima njegovog osmijeha kao da ga uokviruju i pokušavaju da ga zadrže tamo – i baš taj prvi osmijeh koji izgleda kao da mu je povrijedio lice. Na sebi ima vojničku jaknu i izlizanu odjeću u kojoj se vratio iz rata i koju od tad nije skidao. Nakon što nas je fotografisala, Bonita je ušla u kuću, a mi smo ušli u kola. U prtljažniku se nalazio pun ručni frižider. Krenuli smo ka istoku, u pravcu Pembine i Velike crvene rijeke, jer je Henry rekao da želi da vidi visoki vodostaj.
Putovanje do tamo bilo je predivno. Kada sve počne da se mijenja, da se suši, da se ra- ščišćava, osjećaš se kao da ti cijeli život počinje. I Henry je to osjetio. Spustili smo krov, a kola su brujala kao nova. Zaista ih je sredio kako treba, čak je i trake na sjedištima veoma pažljivo izvadio i ponovo ih zalijepio u slojevima. Nije baš da se ponovo smijao ni da se šalio, ali njegovo lice mi se činilo vedro, mirnije. Izgledalo je kao da ne misli ni na šta po- sebno sem na ogoljena polja i vjetrobrane i kuće pored kojih smo prolazili.
Rijeka je bila nadošla i bila je puna zimskog smeća kada smo stigli do nje. Sunce još nije zašlo, ali je pored rijeke bilo hladnije. Tu i tamo se na obali mogla vidjeti pokoja hrpa prljavog snijega. Voda još nije prešla preko obala, ali se vidjelo da će preći. Bila je skoro na samoj granici, sva nadošla, sjajna poput nekog starog sivog ožiljka. Zapalili smo vatru, pa smo sjeli i posmatrali struju. Dok sam je posmatrao, osjetio sam da se nešto u meni stišće, i steže, i pokušava da se oslobodi, sve ovo istovremeno. Znao sam da takvo što ne osjećam samo ja; znao sam da osjećam ono kroz šta Henry prolazi u tom trenutku. Samo što ja ni- jesam mogao to da podnesem, to zatvaranje i otvaranje. Ustao sam skočivši. „Probudi se,“ kažem, „probudi se, probudi se, probudi se!“ Nisam znao šta me je spopalo. Ponovo sam sjeo pored njega.
Lice mu je bilo potpuno blijedo i bezosjećajno. A onda se razbilo, kao što kamenje pukne
odjedanput kada unutar njih prodre voda.
„Sve znam,“ reče. „Sve znam. Ne mogu si pomoći. Ne vrijedi.“
Počeli smo da razgovaramo. Rekao je da zna šta sam uradio sa autom. Bilo je očigledno da ga je neko sredio, a ne samo da se nije vodilo računa o njemu. Rekao je da mi sad želi da pokloni auto zaposve, jer ništa ne pomaže. Rekao je da ga je popravio samo zato da bi mi ga vratio i da treba da ga uzmem.
„Ne dolazi u obzir“, kažem ja, „ne želim ga.“
„Ma, u redu je,“ reče on, „samo ti njega uzmi.“
„Ali kada ga ja ne želim,“ odgovorim mu ja, i onda da naglasim, samo da naglasim,
shvaćaš, dotaknem mu rame. On mi odgurne ruku s njega.
„Ima da uzmeš taj auto,“ kaže on.
„Neću”, kažem ja. „Natjeraj me,“ kažem ja, a onda on zgrabi moju jaknu i otkine ru- kav. Ta jakna je prvoklasne izrade, od antilopa sa privjescima i rasjferšlusima. Gurnem ja Henryja prema nazad, sa brvna. On skoči i obori me. Uhvatimo se u klinč, padnemo i po- dignemo se snažno zamahujući šakama, svom snagom. Tako me jako udari u bradu da sam osjetim da se olabavila. A onda. Ja sam kod njegovog rebra i spuštam mu pošten udarac u bradu tako da mu glava odskače unazad. Zaslijepljen je. Gleda me i ja gledam njega, a onda mu se oči napune suzama i krvlju i prvo pomislim da plače. Ali ne, on se smije. „Ha! Ha!“ kaže on. „Ha! Ha! Dobro pazi na njega.“
„U redu,“ kažem ja. „Okej, nema problema; Ha! Ha!“
Ne mogu si pomoći, pa i ja počnem da se smijem. Lice mi je natečeno i čudno, i nakon
nekog vremena izvadim jedno pivo iz frižidera u prtljažniku i dodam ga Henryju, koji skida majicu i njom briše moje klice s njega. „Slinavka i šap“, kaže on. Iz nekog razloga ovo mene razgali, pa se mi tako od srca smijemo neko vrijeme, a onda pijemo preostalo pivo, jedno po jedno, i bacamo flaše u rijeku i gledamo koliko daleko i koliko brzo ih struja nosi prije nego se napune i potonu.
„Hoćeš li da se vratimo?“ upitam nakon nekog vremena. „Možda bismo mogli da poku- pimo par zgodnih djevojaka iz plemena Kashpaw?“
Ništa ne govori. Ali znam sam da mu se raspoloženje ponovo mijenja.
„Sve su one ludače, ove ovdašnje djevojke, sve do jedne.“
„I ti si lud,“ kažem ja da ga razveselim. „Mi smo ludi momci iz porodice Lamartine!“
U početku izgleda kao da ovo shvaća pogrešno. Lice mu se iskrivi, a onda razbristri, i on
ustade poskočivši. „Baš tako!“ kaže on. „Ludi do zla boga. Ludi Indijanci!“
Pomislim da je to ponovo onaj stari Henry. On skine jaknu i počne da poskakuje poput nekog slavnog plesača. Onda se nađe na zemlji i izvodi nešto između plesa na travi i ska- kutanja zeca, neki ples koji nikad ranije nisam vidio, a koji nije vidjelo niti jedno drugo biće na ovoj zelenoj plodnoj zemlji. On je divlji. Želi da vrisne juhuuuu! Na nogama je, pa ispred mene, i svuda unaokolo. Sve ovo vrijeme ja se smijem toliko jako da me boli stomak.
„Moram da se ohladim!“, poviče on iznenada. Onda trči do rijeke i uskače u nju.
Po struji plove daske i druge stvari. Tako je jaka. Iz rijeke ne dolazi nikakav zvuk nakon njegovog skoka i pljuska, pa ja otrčim do nje. Gledam unaokolo. Pada mrak. Vidim da je već prešao polovinu rijeke, i znam da nije otplivao do tamo nego ga je struja odvukla. Ipak, sasvim razgovjetno čujem njegov glas s druge strane.
„Čizme mi se pune vodom,“ kaže on.
Govori to običnim glasom kao da je to upravo primijetio i kao da ne zna šta da misli o
tome. Onda ga više nema. I prođe jedna grana. Pa druga grana. I ja ulazim u rijeku.
Kad izađem iz rijeke, i izvučem se preko debla koje je stršilo iz vode, sunce je već zašlo. Vratim se do auta, upalim duga svjetla i dovezem ga do obale. Ubacim ga u prvu brzinu, i onda skinem nogu s kvačila. Izađem, zatvorim vrata, i gledam ga kako se polako probija kroz vodu. Farovi dopiru do vode i tonu, tražeći nešto, još uvijek upaljeni čak i nakon što se voda uskovitla preko zadnjeg dijela auta. Čekam. Žice se kratko spoje. Konačno je mrak. A onda postoji samo voda, i zvuk koji prozvodi dok teče i ide sve brže i teče i ide sve brže i brže.

Prevod: Željka Babić
izvor

Herbert George Wells, Ostrvo doktora Moreaua 4

LOV NA ČOVEKA

Pre nego mi se u glavi stvorila nerazumna nada u beg, otkrio sam da su vanjska vrata moje sobejoš otvorena.Sada sam bio uveren,potpuno siguran, da je Moreau vivisecirao ljudsko biće.Čitavo vreme, otkako sam čuo njegovo ime,na neki način sam ga pokušavao povezati s grotesknim životinjskim osobinamama otočana, došao sam do uverenja da sam dovoljno video. Sećanje na njegov rad na transfuziji krvi mi je iskrsnuo u mislima. Ta stvorenja koja sam video, bila su žrtve nekog strašnog eksperimenta. Bele hulje su samo nastojale zadržati, prevariti me predstavljajući se kao da su mi poklonili poverenje, a zatim me zgrabiti i izvrgnuti sudbini strašnijoj od smrti.Žele me mučiti,a nakon mučenja s najodvratnijim unakazivanjem koje je moguće zamisliti,oterati me bez duše, kao životinju k ostalim žrtvama.

Tražio sam neko oružje. Ništa. Tada sam se vratio s idejom prema ležaljci, stavio nogu na njezinu stranicu i otrgnuo prečku. Dogodilo se da sam s drvom iščupao i jedan ekser, tako da je inače bezvrijedno oružje dobilo opasan izgled. Čuo sam napolju korake. Nekontrolisano sam se bacio na vrata i pred njima ugledao Montgomeryja.Imao je nameru zaključati vanjska vrata. Podigao sam svoje oružje s ekserom čavlom da ga udarim po licu, ali je odskočio.Oklevao sam trenutak, a zatim sam se okrenuo i pobegao oko ugla kuće. "Prendick,čoveče!",čuo sam njegov začuđeni krik, "nemoj biti smešna budala,čoveče!"

Još jedna minuta", pomislio sam, "i bio bi me zaključao unutra poput laboratorijskog kunića." Pojavio se iza ugla i čuo sam kako viče: "Prendick!" Potrčao je za mnom, vičući nešto dok je trčao. Ovaj put sam trčao na slepo i našao sam se severno pod pravim uglom u odnosu na moju prvu ekspediciju. Dok sam nepromišljeno trčao uz plažu,jedanput sam pogledao preko ramena i video da je pratilac s njim. Besomučno sam trčao uz nagib, prešao ga, a zatim sam krenuo na istok, uzduž kamenite doline obrubljene s jedne strane džunglom, i pretrčao možda dva kilometara, dok su mi prsa pucala i srce mi tuklo u ušima.Budući da nisam više čuo Montgomeryja ili njegovog pratioca i osećajući se na rubu iscrpljenosti, naglo sam,po mom mišljenju, ubizo prema plaži, pa legao u seni trstike. Tamo sam dugo ostao bojeći se pomaknuti, zaista suviše prestrašen,čak i za planiranje šta ću dalje. Divljina oko mene je tiho dremala pod suncem i jedini zvuk pored mene bilo je slabašno zujanje nekih malih mušica koje su me pronašle. Postao sam svestan uspavljujućeg zvuka šuma mora na plaži.

Nakon skoro jedan sat čuo sam kako, daleko na severu,Montgomery uzvikuje moje ime. Za mene potaknulo na razmišljanje o planu delovanja. Kako sam shvatao situacija, ostrvo je bilo nastanjeno samo s ta dva istraživača i njihovim žrtvama. Neke od njih su sigurno mogle natjerati protiv mene-ako bi se pojavila potreba. Znao sam da i Moreau i Montgomery imaju revolvere, a ja sam osim slabešipke od jelovine s umetnutim malim ekserom, pravim ruglom od buzdovana, bio nenaoružan.

Dok sam ležao počeo sam razmišljati o hrani i piću. Tada sam shvatio stvarnu beznadnost svog položaja. Nisam znao kako bih mogao pribaviti nešto za jelo. Suviše sam malo znao o botanici da bih mogao pribeći korenju ili voću koje se nalazilo oko mene. Nisam imao ništa čime bih u zamku ulovio nekoliko kunića otoka. Postajao sam sve nesigurniji što sam više razmišljao o tome. Na kraju, u očaju mog položaja, misli su mi se vratile na čoveka-životinju kojeg sam sreo. Pokušao sam uhvatiti tračak nade u onome čega sam se setio o njemu. Razmišljao sam o svemu što sam video i pokušavao izvući neki predznak spasa.

Odjednom sam začuo lavež lovačkih pasa i osetio se ponovo u opasnosti. Malo sam razmislio o tome kako bi me mogli uloviti, a onda sam zgrabio svoju letvu i strmoglavio se iz skrovišta prema zvuku mora. Sećam se biljaka s bodljama koje su ranjavale kao džepni nožići.Pojavio sam se, krvareći i s poderanom odećom, na rubu dugačkog potoka koji se otvarao prema severu. Ušao sam ravno u potok bez oklevanja i zagazio do kolena u malu vodenu struju. Popeo sam se na zapadnu obalu i, uz glasno udaranje srca u ušima, ušuljao se u splet paprati,očekujući ishod. Čuo sam psa (bio je samo jedan) kako se približava i kako zavija kada je došao do trnja. Tada više ništa nisam čuo i pomislio sam da sam uspeo pobeći.

Minute su prolazile, tišina se nastavila i konačne, nakon čitavog sata sigurnosti, počela mi se vraćati hrabrost. Ali tada se više nisam osećao jako užasnut ili jako bedan. U tom trenutku već sam prešao granicu užasa i očaja.Oećao sam da mi je život praktički izgubljen i to uverenje me učinilo sposobnim za bilo šta. Čak sam poželeo sresti se s Moreauom, lice u lice. Kada sam zagazio u vodu setio sam se da, ako bi me suviše pritisnuli, imam još uvek barem jedan put za beg od mučenja-nisu mogli spriečiti da se utopim. Pomišljao sam da se odmah utopim, ali pojavila se u meni čudna želja da vidim ishod pustolovine. Neobičan ogroman interes u meni,dao mi je snage. Ispružio sam udove, izranjene i bolne od uboda bodljikavih biljki, i zurio oko sebe u drveće.Odjednom, tako naglo kao da je iskočio iz zelenog spleta oko sebe, moje oči su ugledale crno lice koje me promatralo. Video sam da je to bilo majmunsko stvorenje koje je dočekalo veliki čamac na plaži. Priljubio se uz koso deblo palminog drveta. Zgrabio sam štap i stajao gledajući ga. Počeo je brbljati: "Ti, ti, ti..." To je bilo sve što sam u prvom trenutku mogao razabrati. Naglo je skočio s palme,a zatim povukao u stranu njeno lišće i sa zanimanjem buljio u mene.

Nisam osećao takvu odvratnost prema tom stvorenju,kakvu sam osetio u mojim susretima s drugim ljudima životinjama. "Ti", reče on, "u čamcu." Bio je čovek-konačno bio je Montgomeryjev pratilac jer je mogao govoriti.

"Da", rekoh. „Došao sam s čamcem. S lađe."

"Oh", reče on dok su njegove svetle, neumorne oči prelazile preko mene, mojih ruku,štapa kojega sam nosio,mojih stopala, do ozleda na koži, te zareza i ogrebotina koje sam zadobio od trnja. Izgledao je zbunjeno zbog nečega. Ponovno je gledao moje ruke. Ispružio je svoju ruku i polagano brojio prste. "Jedan, dva, tri,četiri, pet...eh?"

Tada nisam shvatio šta misli. Kasnije sam video da veliki deo životinjskog naroda ima izobličene ruke, na kojima su ponekad nedostajala i po tri prsta. Misleći da je to neka vrsta pozdrava, odgovorio sam mu na isti način. Nacerio se s beskrajnim zadovoljstvom. Tada je njegov brz,nemiran pogled opet zaokružio uokolo. Napravio je brz pokret i nestao. Zašuštalo je lišće paprati među kojom jestajao.

Probio sam se kroz šipražje iza njega i bio sam iznenađen videvši kako veselo visi, jednom svojom slabašnom rukom, na lijani koja se spuštala iz lišća iznad njegove glave. Bio mi je okrenut ledima.

"Halo!", rekoh.

Skočio je, okrenuvši se u zraku, stao ispred mene. „Gde bih mogao dobiti nešto za jelo?", pitao sam. "Jesti!", reče on. "Jesti ljudsku hranu sada." I njegov pogled se vrati na splet lijana. "U kolibama." „Ali gde su kolibe?"

"Znaš, ja sam ovde novi."

Tada se okrenuo i počeo je brzo hodati. Svi njegovi pokreti bili su začuđujuće brzi. "Dođi", reče.

Krenuo sam s njim u pustolovinu. Mislio sam da su kolibe gruba skloništa gde on živi s još nekolicinom sebi sličnih.Nadao sam se da će biti prijateljski raspoloženi, i da ću naći neko uporište u njihovim mislima. Nisam znao koliko su oni zaboravili svoje ljudsko nasleđe. Moj je majmunoliki drug kaskao pored mene s obešenim rukama i isturenim čeljustima. Pitao sam se kako je njegovo pamćenje.

"Koliko dugo si na ovom ostrvu?, upitah. "Koliko dugo?",ponovi i podignem tri prsta u zrak.

Stvorenje je bilo nešto više od običnog idiota. Pokušao sam saznati što je s time mislio i izgleda da ga je to gnjavilo. Nakon nekoliko daljnjih pitanja, odjednom se udaljio od mene i počeo je skakati za neke voćem koje je visilo na drvetu. Povukao je dole šaku bodljikavih ljuski i počeo jesti njihov sadržaj. To sam promatrao sa zadovoljstvom, jer mi je to konačno bio savet za hranu. Iskušao sam ga s nekim drugim pitanjima, ali njegovo brbljanje i spremni odgovori bili su skoro uvek u suprotnosti sa svrhom mojih pitanja. Neki su i imali smisla,dok su ostali bili poput govora papige.

Bio sam toliko zadubljen u to da sam jedva primećivao stazu kojom smo išli. Došli smo do pougljenog, smeđeg drveća, a zatim do proplanka, prekrivenog žuto belom,stvrdnutom tvari, preko kojega je strujao dim čiji je reski dašak prodirao u nos i oči. Na desnoj strani, preko ruba golog kamena, video sam plavu razinu mora. Staza je naglo vijugala u uski klanac između dve oborene kvrgaste mase crnkaste troske. Zašli smo u njega.

Nakon zasljepljujućeg sunčevog svetla, koje se odbijalo od sumporno tlo, bilo je jako tamno u tom prolazu.Stene su se uzdizale strmo i približavale se jedna druga.

Zelene i grimizne mrlje su mi igrale pred očima. Moj vodič se naglo zaustavio.

„Kući!", reče i ja sam zastao na dnu provalije, koja mi je u početku izgledala potpuno mračno. Začuo sam čudnu buku i pritisnuo sam članke leve ruke na oči. Postao sam svestan neugodnog mirisa, sličnog loše očišćenom majmunskom kavezu. Iza su se stene, polaganim usponom, ponovo otvarale prema suncem obasjanom zelenilu. Kroz uske prolaze svetlo je s obe strane obasjalo središnju tamu.

TUMAČ ZAKONA

Tada je nešto hladno dotaknulo moju ruku. Naglo sam se trgnuo i blizu sebe ugledao nešto mutno, ružičasto,što je više izgledalo kao ćosavo dete nego bilo šta drugo.Stvorenje je imalo blago, ali odvratno obličje majmuna lenivca-nisko čelo i spore kretnje.

Nakon što je prošao prvi šok promene svetla, video sam mnogo jasnije oko sebe. Maleno stvorenje slično ljenjivcu je stajalo i zurilo u mene. Vodič mi je nestao. Mesto je bilo uski prolaz između visokih zidova lave, pukotina u kvrgavom kamenu je druge strane isprepletena gomilom morske rogožine, palminim lišćem i trskom prislonjenom na kamen,što je stvarao gusto neprozirne kutke. Vijugavi put u klancu, između tih stiena, bio je širok jedva tri metra i nagrđen gomilama trulog voća i drugih otpadaka koji su doprinosili neugodnom zadahu.

Kada se moj majmunoliki čovek ponovo pojavio iz otvora najbližeg kutka i pozvao me unutra, maleno ružičasto stvorenje slično ljenivcu, još je uvek zurilo u mene. Tada se pogureno čudovište izvuklo iz jednog mesta, malo dalje u toj čudnoj ulici, i stajalo je buljeći u mene kao bezoblična sena nasuprot svetloj, zelenoj pozadini.Oklevao sam, neodlučan da li da pobegnem putem kojim sam došao, ali tada sam odlučio dovesti pustolovinu do kraja. Stisnuo sam u sredini svoju letvu i dopuzao u malu smrdljivu udubinu za mojim vodičem.

To je bilo polukružno mesto, oblikovano kao polovina pčelinje košnice, oslonjeno na kamenitu stenu na unutrašnjoj strani, u kojoj se nalazila gomila različitog voća,među kojim i kokosovi orasi. Nekoliko grubih posuda od lave i drveta stajao je na podu, a jedna na gruboj stolici. Nije bilo vatre. U najtamnijem uglu kolibe sedela je bezoblična tamna masa, koja je, kada sam ušao, zarežala: "Hej!" Moj je majmunoliki čovek stajao u mutnom svetlu izlaza i pružio mi je, kada sam dopuzao u drugi ugao i čučnuo, rascepljeni kokosov orah. Uzeo sam ga i počeo gristi, držeći se što vedrije,usprkos određenom strahu i skoro nepodnošljivoj zatvorenosti jazbine. Malo, ružičasto,majmunoliko stvorenje je stajalo na otvoru kolibe, a nešto drugo s prljavim licem i svetlim očima zurilo je preko njegovih ramena.

"Hej!", začulo se iz tajanstvene gomile nasuprot meni. „to je čovek.

"„To je čovek!", mumljao je moj vodič. "Čovek,čovek,ljubimac-čovek kao ja."

"Ćuti!", reče glas iz mraka i zareži.

Grizao sam kokosov orah u potpunoj tišini. Zurio sam umrak, ali nisam mogao ništa razabrati.

„To je čovek", ponovio je glas. "Dolazi živeti s nama?"

To je bio slabašni glas s nečim u sebi, s prizvukom zvižduka,što je mene naročito pogodilo, ali engleski naglasak je bio neobično dobar.

Majmunoliki čovek me gledao kao da nešto očekuje.Shvatio sam da je pauza upitna.

"On dolazi živeti s vama", rekoh. "On je čovek. Mora naučiti Zakon."

Sada sam počeo razlikovati tamnija mesta u mraku i nejasne konture pogurenog lika. Tada sam primetio da je otvor jazbine bio zatamnjen s još dve crne glave.Šaka mi se stisnula oko letve.

Stvor u mraku je ponovio glasnije: "Reci reči." Nisam shvatio poslednje reči. "Ne hodati na sve četiri", ponovio je nekom vrstom pevušenja.

Bio sam zbunjen.

"Reci reči", reče majmunoliki čovek ponavljajući i likovi u vratima su ponovili, pretnjom u svojim glasovima.Shvatio sam da moram ponoviti tu idiotsku formulu, a tada je započela najluđa ceremonija. Glas u mraku je započeo ludu litaniju, redak po redak, a ja i ostali smo ponavljali. Govoreći tako, njihali su se s jedne strane A na drugu, na najčudniji način, pljeskali rukama o kolena, a ja sam sledio njihov primer. Mogao sam zamisliti da sam već mrtav i na drugom svetu. Mračna jazbina, ti groteskni mutni likovi, tek tu i tamo svetle mrlje, svi se njišu i jednoglasno pevaju.

"Ne hodati na sve četiri, to je Zakon. Zar nismo ljudi? Ne grepsti koru drveća, to je Zakon. Zar nismo ljudi? Ne srkati piće, to je Zakon. Zar nismo ljudi? Ne jesti ribu ili meso, to je Zakon. Zar nismo ljudi? Ne loviti ljude, to je Zakon. Zar nismo ljudi?"

I tako od zabrane glupih postupaka do zabrane stvari za koje sam mislio da su najluđe, nemoguće i najnedoličnije stvari koje čovek može zamisliti. U nama je prevladao žar ritma i mumljali smo i njihali se sve brže i brže,ponavljajući čudan zakon.Površinski me zarazilo ponašanje tih nakaza, ali duboko u meni su se sukobljavali smeh i gađenje. Nabrojali smo dugački popis zabrana, a tada je pesma prešla na novu formulu.

„On je kuća boli. On je ruka koja čini. On je ruka koja ranjava. On je ruka koja zaceljuje."

I tako smo nastavili u dugučkim nizovima gotovo nerazumljivog mumljanja oko mene o njemu, ko god on bio. Mogao sam maštati da je to bio san, ali nikada pre nisam čuo pevanje u snu.

"On je svetleća munja", pevali smo. "On je duboko slanoviše."

Na um mi je došla fantastična ideju, da je Moreau, nakon što je te ljude pretvorio u životinje, zarazio njihove zakržljale mozgove nekom vrstom njegova obožavanja.lpak, jaka svest o belim zubima i jakim pandžama oko mene sprečila me da prestanem pevati.

"On je zvezda na nebu."

Konačno je pesma završila. Video sam kako lice majmunolikog čovjeka sjaji od znoja. U međuvremenu su se moje oči prilagodile mraku i mogao sam jasnije razabrati lik u uglu, od kojeg je dolazio glas. Imao je oblik čoveka, ali je izgledao pokriven tamnosivim dlakom kao neka vrsta psa.Šta je on bio?Šta su bili oni svi?Zamislite da ste okruženi najužasnijim nakazama i manijacima koje je moguće zamisliti, pa ćete moći shvatiti mali deo mojih osećaja o tim grotesknim karikaturama čljudskosti oko mene.

„On je pet-čovek, pet-čovek, pet-čovek kao ja", reče majmunoliki čovek.

Ispružio sam ruke. Sivi lik u uglu se nagnuo napred. „Ne trčati na sve četiri, to je Zakon. Zar nismo ljudi?", reče.Ispružio je čudno uvrnutu pandžu i zgrabio moje prste.Gotovo je sličila jelenjem kopitu. Mogao sam zaurlati od iznenađenja i boli. Ispružio je lice i zurio u moje nokte, a zatim je krenuo prema svetlu koje je dolazilo iz otvora jazbine, i s treptavim gađenjem sam video da to nije bilo lice ni čoveka ni životinje, nego gola čupa sive kose s tri tamna luka koja je predstavljala oči i usta.

"On ima male nokte", reče užasno stvorenje u svoju dlakavu bradu. "To je dobro."

Odbacio je moju ruku i instinktivno sam stegnuo letvu.„Jedi korenje i trave, to je njegova volja", reče majmunoliki čovek.

„Ja sam tumač Zakona", reče siva figura. "Ovde dolaze svi novi koji moraju naučiti Zakon. Ja sedim u mraku i govorim Zakon."

„To je baš tako", reče jedan zver na vratima.

Strašne su kazne za prekršioce Zakona. Niko ne može pobeći"

„Niko ne beži", reče životinjski narod, prikriveno gledajući jedan u drugoga.

"Niko, niko", reče majmunoliki čovek, "niko ne beži. Gledaj! Ja sam napravio nešto sitno, krivo, jednom. Jasam brbljao, brbljao, prestao sam govoriti. Niko me nije mogao shvatiti. Opečen sam. Ruke su mi spaljene. On je velik. On je dobar!"„Ne bežati", reče sivo stvorenje u uglu.

„Ne bežati", reče životinjski narod gledajući iskosa jedan drugoga.

„Svako ko to želi je zao", reče sivi tumač Zakona. „Mi neznamo šta ćeš ti želeti, ali želimo to znati. Neki žele slediti stvari koje se kreću,čuvati i šuljati se i čekati iskakati, ubiti i ugristi, zagristi duboko i obilno, sisati krv.To je loše. Ne sme se loviti druge ljude, to je Zakon. Zar nismo ljudi? Ne jesti meso ili ribu, to je Zakon. Zar nismo ljudi?"

„Ne bežati", reče pegava zver stojeći na ulazu. „Svako ko to želi je zao", reče sivi tumač Zakona. „Neki žele trgati zubima i rukama korenje, njuškajući u zemlji. To je loše."

„Ne bežati", reče čovek na ulazu.

"Neki gule drveće, a neki čeprkaju po grobovima mrtvih.

Neki se tuku čelima ili stopalima ili pandžama, neki naglo grizu ne dajući priliku, neki vole nečistoću."

„Ne bežati", reče majmunoliki čovek grebući list noge.

„Ne bežati", reče ružičasto stvorenje slično ljenivcu.

"Kazna je stroga i sigurna. Zato nauči Zakon. Kaži reč ja."

Naglo ponovo počne čudnu litaniju tih Zakona i ponovno i sva ta stvorenja počesmo pevati i njihati se. U glavi mi se vrtelo od tog mumljanja i smrada zatvorenog prostora,ali izdržao sam nadajući se da ću naći neku šansu za drukčiji razvoj događaja.

„Ne ići na sve ččetiri, to je Zakon. Zar nismo ljudi?" Stvarali smo takvu galamu da nisam primetio gužvu koja je vani nastala dok nije neko, mislim da je to bio jedan od čjudi-svinja koje sam video, gurnuo glavu preko malog,ružičastog stvorenja sličnog ljenivcu i uzbuđeno nešto zavikao, nešto što nisam shvatio. Oni na ulazu jazbine naglo su nestali. Moj majmunoliki čovek je izjurio.Spodoba koja je sedela u mraku ga je sledila (samo sam primetio da je bila velika i nezgrapna i pokrivena srebrnom kosom), pa sam ostao sam. Pre nego sam došao do ulaza začuo sam zavijanje psa.

Sledećeg trenutka stajao sam izvan jazbine s letvom od ležaljke u ruci, dok su mi svi mišići podrhtavali. Ispred mene su stajala skoro sva reda nezgrapnog životinjskog naroda,čije su ružno oblikovane glave bile skrivene njihovim ramenima. Uzbuđeno su gestikulirali. Ostala su poluživotinjska lica upitno buljila iz svojih jazbina.Gledajući u smeru njihovih lica, kroz izmaglicu ispod stabala iza završetka prolaza jazbina, video sam kako dolaze strašne, belo Moreauovoe uši. Zadržavao je psa, a odmah iza njega, dolazio je Montgomery s revolverom u ruci.

Trenutak sam stajao užasnut. Okrenuo sam se i video iza sebe prolaz, ali blokirale su ga nakaze s ogromnim sivim licima i malim žmirkajućim očima koja su gledala prema meni. Pogledao sam naokolo i ugledao, na udaljenosti od šest metara ravno ispred mene, uski prosek u kamenom zidu kroz koji je u senu prodirala zraka svetla."Stani!", uzviknuo je Moreau koračajući levo-desno.

„Držite ga!"

Tada se prema meni okrenulo, najpre jedno lice, a zatim i ostala. Na sreću, njihovi su životinjski umovi bili spori.Zabio sam svoje rame u nezgrapno čudovište koje se okretalo da vidi šta želi Moreau, a zatim sam ga odbacio naprijed prema drugima. Osetio sam kako njegove ruke lete okolo hvatajućja me. Ali nije uspeo. Maleno ružičasto stvorenje sličneo ljenivcu me udarilo, a ja sam mu rasporio vaške ekserom na mom štapu. U sledećem trenutku penjao sam se uz strmu bočnu stazu koja je bila neka vrsta kosog dimnjaka iz klanca.Čuo sam urlanje iza sebe i uzvike:"Ulovite ga! Držite ga!" Iza mene se pojavilo stvorenje sa sivim licem koje je guralo svoju ogromnu masu u rascep. Urlali su: "Napred! Napred!" Popeo sam se uz uski rascep u steni i izašao na sumporno tlo na zapadnoj strani sela tih ljudi-životinja.

Rascep je bio zaista sretan za mene, jer je uski dimnjak koji se dizao ukoso, prečio put najbližim progoniteljima.Trčao sam preko bele površine i niz strmu kosinu kroz razgranato drveće. Došao sam na nisku ravan s visokom trstikom do koje sam se probijao kroz mračne, gusto raslinje. Kada sam zaronio u trstiku, moj najbliži progonitelj je izišao iz rascepa. Na nekoliko minuta sam prekinuo hod. Zrak iza i oko mene se ubrzo ispunio pretećim uzvicima.Čuo sam buku progonitelja u rascepuna vrhu kosine, zatim lomljavu trstike i pucketav lom grana.Neka od stvorenja su režala kao uzbuđene grabežljive zveri. Pas je na levoj strani zavijao. Iz istog smera čuo sam Moreaua i Montgomeryja kako viču.Krenuo sam oštro udesno.Čak mi se i tada činilo da čujem Montgomeryja kako viče da trčim za svoj život.

Ispod nogu sam osetio mekano i muljevito tlo, ali bio sam očajan i jurio sam glavom bez obzira po njemu, spadajući do kolena. Tako sam došao do zavojitog puteljka u trstici.Galama progonitelja mi je prošla s leve strane. Na jednom mestu su tri čudne, ružičaste, skakutave životinje,veličine mačaka, poskakivale ispred mojih nogu. Puteljak se penjao uz brežuljak, preko drugog proplanka pokrivenog belom korom i upadao je ponovo u trstiku.Naglo je skretao paralelno s rubom strmog rascepa, koji je neočekivano zavijao. Još uvek sam trčao svom snagom nisam primetio tu strminu, sve dok se nisam našao u zraku.

Pao sam u strmi klanac koji je bio kamenit i pun bodlji.Magličasta isparavanja, koja su strujala u pramenovima, dolazila su s potočića koji je krivudao sredinom. Bio sam iznenađen tom retkom maglom usred punog dnevnog svetla, ali nisam imao vremena zastati i diviti se. Krenuo sam na desno niz potok, nadajući se da ću u tom smeru stići do mora i imati otvoreni put za utapanje. Tek kasnije sam primetio da sam pri padu ispustio letvu s ekserom.

Klanac se sužavao i, ne razmišljajući, zagazio sam u vodu.Vrlo brzo sam iskočio jer je voda gotovo ključala. Primeti osam da je iznad vrele vode klizala retka, sumporna pena.Istovremeno, klanac je skretao i pojavio se nejasni, plavi horizont. More je bljeskalo na suncu mnoštvom iskrica.Ispred sebe sam video mogućnost smrti. Bio sam vruć i dahtao sam, dok mi je topla krv curila niz lice i ugodno strujala kroz vene. Također sam osećao izvesno uzbuđenje jer su progonitelji bili daleko. Nisam imao snage otići tamo i utopiti se. Zurio sam nazad prema putu kojim sam došao.

Slušao sam. Osim zujanja mušica i cvrčanja nekih malih insekta koji su skakali među trnjem, zrak je bio potpuno tih. Tada sam začuo zavijanje psa, tiho klepetanje i mumljanje, pucketanje biča i glasove. Postajali su glasniji,a zatim su opet slabili. Buka se povukla uz potok i iščezla.Za trenutak je potera prestala, ali sada sam znao koliko ima nade u pomoć od životinjskog naroda.

                                                     

nastavci:Romani u nastavcima 

Herbert George Wells, Ostrvo doktora Moreaua 3

BIĆE U ŠUMI 

 Koračao sam kroz raslinje koje je prekrivalo greben izakuće ne obazirući se kuda idem. Prošao sam kroz senu guste skupine stabala i našao se na drugoj strani grebena, na silaznom putu prema potočiću koji je tekao uskom dolinom. Zastao sam i slušao. Radi udaljenosti ili radi mase gustog zelenila, bio je umrtvljen svaki zvuk koji bi mogao doći iz ograđenog prostora. Zrak je bio tih. Tada se uz šuškanje pojavi zec i pobegne uz kosinu ispred mene.

Oklevao sam, a zatim sam seo na rub sene.

Mesto je bilo ugodno. Potočić je bio skriven bujnom vegetacijom obronaka, osim na jednom mestu gde sam spazio trokutasti komadić njegove svetlucave vode. Na daljoj strani sam, kroz plavkastu izmaglicu, ugledao splet drveća i puzavica, a iznad njih svetlo plavetnilo neba. Tu i tamo je bela ili grimizna mrlja ukazivala na cvetanje neke biljke penjačice. Neko vreme sam odmarao oči na toj sceni, a zatim mi se opet vratila u misli čudna ličnost Montgomeryjevog čoveka. Bilo je previše vruće za suvislo razmišljanje, pa sam pao u umrtvljeno stanje između sna i zbilje.

Iz tog stanja sam se trgnuo, nakon ne znam koliko vremena, radi šuštanja u zelenilu na drugoj strani potoka.Tada se iznad obronka potoka nešto iznenada pojavilo. U početku nisam mogao razabrati šta je to. Sagnulo je svoju okruglu glavu prema vodi i počelo piti. Tada sam vidieo da se radi o čoveku koji hoda na sve četiri, kao životinja. Bio je obučen u plavkastu odeću, imao je crnu kosu; a koža mu je bila bakrene boje. Činilo se da je groteskna ružnoć abila neizbežn aosobina tih otočana. Mogao sam čuti njegovo srkanje vode dok je pio.

Kad sam se nagnuo napred, da ga bolje vidim, ruka mi je dotaknula komad lave koji se otkotrljao niz kosinu.Uzdigao se na noge i promatrao me brišući usta svojom nezgrapnom rukom. Noge su mu bile duge jedva za polovinu tela. Gotovo minut smo zbunjeno buljili jedan u drugoga. Tada se odšuljao u grmlje desno od mene, zaustavljajući se jednom ili dvaput da pogledam unatrag. Mogao sam čuti kako šuštanje paprati polako slabi s udaljenošću i nestaje. Dugo nakon što je nestao,ostao sam da sedim zureći u smeru njegovog odlaska. Moj uspavljujući mir je nestao.

Preplašila me buka iza leđa i, naglo se okrenuvši, ugledao sam treptaj belog repa kunića koji je nestajao iznad kosine. Skočio sam na noge. Pojava tog grotesknog, poluživotinjskog stvorenjao djednom je ispunila poslepodnevnu tišinu. Gledao sam oko sebe vrlo nervozno i požalio sam što nemam oružje. Tada sam pomislio da je čovek koga sam upravo video bio odeven u plavkastu odeću i da nije bio go, kakav bi trebao biti da je divljak. Pokušao sam se uveriti da je, naposletku, on verojatno bio mirne naravi i da tupa okrutnost njegovog izraza nije bila stvarna.

Bio sam vrlo uznemiren tom pojavom. Hodao sam levo uz nagib, okrećući glavu, zagledavajući na sve strane kroz tesno zbijena debla drveća. Zašto bi čovek morao hodati na sve četiri noge i piti ustima? Tada sam opet začuo životinjski krik i, pretpostavivši da se radi o pumi, okrenuo sam se i pošao u dijametralno suprotnom smeru od zvuka. Mene je dovelo do potoka, kojeg sam pregazio, tj krenuo dalje kroz raslinje iza njega.

Iznenadila me velika mrlja živahnog grimiza na zemlji. Kada sam joj se približio, video sam da su to bile posebne gljive, razgranate i naborane kao lisnati lišaj, a pri dodiru su se pretvarale u sluz. Zatim sam u seni bujne paprati naišao naneugodan prizor-lešinu kunića prekrivenu sjajnim muhama, još toplu sa  rastrganom glavom. Zaustavio sam se prestravljen prizorom raspršene krvi. Ovde je najmanje jedan posetilac ostrva bio ubijen! Naokolo nije bilo tragova drugog nasilja. Izgledalo je kao da je bio iznenada zgrabljen i ubijen. Dok sam zurio u malo dlakavo telo nisam mogao shvatiti kako je to učinjeno. Nejasna zebnja u mojoj svesti, otkako sam video neljudsko lice čoveka na potoku, postala je jasnija dok sam tu stajao. Počeo sam shvatati smionost moje ekspedicije među tim nepoznatim ljudima. Gusto zelenilo ispred mene dobivao je novi izgled u mojoj mašti. Svaka sena postajala je nešto drugo-postajala je zaseda i svaki šušanj je postajao pretnja. Izgledalo je da vrebaju nevidljive stvari. Odlučio sam se vratiti prema ograđenom prostoru na plaži. Naglo sam se okrenuo i nahrupio nasilno, možda čak mahnito kroz grmlje, nestrpljiv da opet dohvatim čist prostor pred sobom. Stao sam pre nego sam se pojavio na otvorenom prostoru. Bila je to neka vrsta proplanka u šumi koji je verovatno nastao slučajem. Biljke su već krenule u borbu za slobodnim prostorom, a iza njih je gusti rast debla, savijenih loza i mnoštva gljiva i cveća, ponovo zatvarao vidik. Ispred mene, čučeći iznad ostataka ogromnog oborenog stabla prekrivenog gljivama, još nesvesna mog približavanja, bila su tri groteskna ljudska lika. Jedan od njih je očigledno bila žena, druga  dvojica muškarci. Bili su goli, osim omota grimizne tkanine oko struka, a koža im je bila mutne, ružičasto smeđe boje kakvu još nisam video kod urođenika. Imali su debela gruba lica bez brade, uvučena čela i retku čekinjavu kosu na glavi. Nikada nisam vieo stvorenja tako životinjskog izgleda.

Razgovarali su, ili je jedan od njih govorio drugoj dvojici i bili su suviše zainteresovani da bi primetili šum mog približavanja. Njihali su glave i ramena s jedne strane na drugu. Reči govornika bile su grube i nepovezane , iako sam ih mogao jasno čuti, nisam mogao razabrati štoa govorie. lzgledalo mi je kao da nerazumljivo brbljaju. Odjednom je njegov govor postao kreštav i, šireći ruke, skočio je na noge. Pri tome su ostali počeli jednoglasno brbljati, takođe  dižući se na noge, šIireći ruke i njišući tela u ritmu u kojem su govorili. Primetio sam nenormalnu kratkoću njihovu nogu i sitna nezgrapna stopala. Počeli su polagano kružiti, uz podizanje i udaranje stopala i njihanje ruku, a u njihovoj ritmičkoj recitaciji začuo se prizvuk melodije i refrena koji je zvučao kao "aloola" ili "ballola". Oči su im počele iskriti, a njihova ružna lica su zasjala izrazom neobičnog zadovoljstva. Slina im je curila iz usta bez usana.

Odjednom, dok sam promatrao njihov groteskne i neopisive kretnje, po prvi sam puta jasno shvatio šta me nije uvredilo, šta mi je ulilo dva nepovezana i suprotstavljena utiska krajnje neobičnosti i u isto vreme najneobičnije bliskosti. Tri stvorenja, uključena u taj tajanstveni ritual, imala su ljudski oblik i bila su ljudska bića, ali sa tako očitim držanjem životinje. Svako od tih stvorenja, usprkos ljudskom obliku, dronjcima odeće i gruboj ljudskosti oblika tela, imalo je utkano u sebe, u svoje pokrete, u izraz odobravanja, odnosno čitavu svoju pojavu, neodoljiv utisak svinje, svinjske prljavštine ,nepogrešive oznake životinje.

Ta začuđujuća predstava me obuzela, a zatim su mi najužasnija pitanja preplavila misli. Počeli su skakati u zrak, najpre jedan, pa zatim i ostali, vičućii rokćući. Jedan se poskliznuo i u jednom trenutku se našao na sve četiri, ali se brzo oporavio. Prolazni bljesak čistog životinjstva tih čudovišta bio mi je dovoljan.

Okrenuo sam se, što je moguće tiše i kočeći se povremeno od straha da me ne otkrije zvuk puknute grančice ili šuštanje lišća, povukao sam se natrag u grmlje. To  se dogodilo pre nego sam očvrsnuo i usudio se slobodnije kretati. Jedina pomisao u tom trenutku bila mi je pobeći od tih gnusnih bića, jedva sam primetio da sam se našao na slabo vidljivom puteljku među drvećem. Prelazeći malu čistinu, odjednom sam s neugodnim trzajem video dve nespretne noge među drvećem kako koračaju  šumnim koracima, paralelno sa mnom, na udaljenosti od oko trideset metara. Glava i gornji deo tela bili su mu skriveni spletom puzavica. Naglo sam se zaustavio, nadajući se da me to stvorenje nije primetilo. Istovremeno su se zaustavile i noge. Bio sam tako nervozan, da sam morao prevladavati poriv i baciti se u borbu s najvećim teškoćama. Pažljivo gledajući kroz isprepletenu mrežu razabrao sam glavu i telo nakaze koju sam video dok je pila. Pomaknuo je glavu. U njegovim sam očima video smaragdni sjaj dok me gledao iz sene drveća ,a kada se okrenuo, ta polusvetleća boja je nestala.

Na trenutak je bio nepokretan, a zatim je bešumnim koracima počeo bežati kroz gusto zelenilo. U sledećem trenutku je nestao iza nekoliko grmova. Nisam ga mogao videti, ali sam osećao da se zaustavio i ponovo me počeo promatrati.

Šta je  uopšte bio-čovek ili životinja? Šta je želeo od mene? Nisam imao oružje, pa čak ništap. Bila bi ludost boriti se. U svakom slučaju ta stvar, šta god da je bila, nije imala hrabrosti napasti me. Stisnuvši zube, krenuo sam ravno prema njemu. Borio sam se da ne pokažem strah koji mi je ulevao zebnju u kičmu. Probio sam se kroz splet visokih grmova s ​​belim cvećem i opazio ga naudaljenosti od dvadeset koraka kako me gleda preko ramena i okleva. Napravio sam još jedan ili dva koraka, neprekidno ga gledajući u oči.

Ko si ti?", upitah.

Pokušao mi je uzvratiti pogled. "Ne!", reče na naglo, okrene se i odskoči od mene kroz nisko raslinje. Ponovno se okrenuo i zagledao u mene. Oči su mu jako sjajile iz pitome pod drvećem.

Srce mi je bilo u grlu, ali osećao sam da mi je blef bio jedina šansa, pa sam polagano hodao prema njemu. Ponovno se okrenuo, a onda je nestao u tami. Još jednom mi se učinilo da sam ugledao sjaj njegovih očiju i to je bilo sve.

Po prvi put sam primetio kako kasni sati mogu uticati na mene. Sunce je zašlo tek prie nekoliko minuta. Nagli tropski sumrak već se pojavio na istočnom nebu i prvi brćni leptiri su nečujno lepršali oko moje glave. Ako sam želeo izbeći provesti noć među nepoznatim opasnostima tajanstvene šume, morao sam se žurno vratiti u ograđeni prostor. Pomisao o povratkuu to sklonište prožeto bolom mi je teško padala, ali još teže pomisao da će me uhvatiti mrak i sve ono što taj mrak skriva. Bacio sam još jedan pogled u tamne sene koje su progutale to neobično stvorenje, a tada sam pronašao put nizbrdo prema potoku, hodajući po mojoj prosudbi, u smeru iz kojeg sam došao. 

Hodao sam žustro, zbunjen događajima, i odjednom sam se našao na zaravni, među razasutim drvećem. Bezbojna jasnoća, koja nastaje nakon sunca, bila je tamna. Plavetnilo neba iznad mene postalo je gusto, a zvezde su se jedna po jedna probale svojim slabašnim svetlom. Prostori među drvećem, praznine udaljene vegetacije, koji su bili maglovito plavi na dnevnom svetlu, postali su crni i tajanstveni.Žurio sam. Boje su nestale sa sveta. Vršci drveća isticali su se prema svetlom plavetnilu neba tamnom siluetom i sve ispod te granice slevalo se u bezobličnu crninu. Drveće je ovde bilo retkeo, a gusto raslinje je bilo bujnije. Iza toga se nalazio prazan prostor pokriven belim peskom, a zatim opet prostor s isprepletenim grmljem. Ne sećam se da sam pre prešao taj proplanak pokriven peskom. Zabrinjava me slabo šuštanje na desnoj strani. Isprva sam mislio da je to samo moja mašta, jer kad bih stao bilo je tiho i nije se čulo ništa osim noćnog povetarca u vršcima drveća. Kada sam opet žurno krenuo čula se jeka mojih koraka.

Udaljio sam se od gustiša, držeći se što je moguće više otvorenog prostora i nastojao sam povremenim, naglim okretanjem iznenaditi to nešto u pokušaju da me zaskoči. Ništa nisam video, a ipak je stalno rastao moj osećaj nečije prisutnosti. Produžio sam korak i, nakon nekog vremena, došao do malog brežuljka, prešao ga i oštro se okrenuo, očekujući ga s druge strane. Pojavio se crn i jasno ocrtan oblik na tamnom nebu. Bezoblična pojava za trenutak se izdigla iznad horizonta i opet nestala. Uverio sam se da mi se još jednom prišuljao moj protivnik žutosmeđeg lica. Tome se pridružila još jedna neugodna spoznaja, a to je da sam izgubio put.

Neko vreme sam žurio beznadno zbunjen i progonjen tom tajnovitom pojavom. Šta god da je to bilo, to biće nije imao hrabrosti za napad ili je čekalo da me uhvati nepripremljenog. Namerno sam se držao na otvorenom. Povremeno bih se okrenuo i slušao. Napola sam uverio samog sebe da je moj progonitelj napustio lov ili da je bio samo proizvod moje nesređene mašte. Tada sam začuo zvuk mora. Ubrzao sam korak gotovo u trk i istovremeno iza sebe začuo spoticanja,.

Naglo sam se zaustavio i zagledao u nejasno drveće. Izgledalo je kao da jedna crna senka skače u drugu. Ukočeno sam slušao i nisam čuo ništa osim zujanja krvi u ušima. Pomislio sam da su mi živci rastrojeni i da me mašta vara, pa sam se opet odlučno okrenuo prema zvuku mora. Val iznad nepravilnog kamenog grebena, zasjao je svojim bledim svetlom. Na zapadu se zodijačko svetlo mešalo sa žutim sjajem večernje zvezde. Obala se spuštala daleko od mene prema istoku, a na zapadu je bila pokrivena ramenom brega. Tada sam se prisetio da je Moreauova plaža ležala prema zapadu. 

Iza mene je pukla grančica i nešto je šušnulo. Okrenuo sam se i našao se pred tamnim drvećem. Nisam video ništa ili sam nasuprot tome, video previše. Svaki tamni oblik u mraku ima svoje zlokobno značenje, daje utisak posebne oprezne pažnje. Tako sam stajao možda celu minutu, a zatim jednim okom gledajući još uvek drveće, okrenuo sam se prema zapadu s namerom da pređem rt. Kada sam se pokrenuo, jedna skrivena sena je krenula za mnom.

Srce mi je ubrzano tuklo. Široki zavoj plaže na zapadu je postao vidljiv, pa sam se ponovo zaustavio. Bešumna sena se zaustavila dvanaest metara iza mene. Mala tačka svetla se pojavila na udaljenom zavoju krivulje. Sivo prostranstvo peskovite plaže je ležalo bledo pod svetlom zvezda. Ta mala tačka svetla bila je udaljena oko tri kilometra. Da bih došao na plažu morao sam proći kroz drveće, gde su se skrivale sene, a zatim niz nagib s grmljem.

Sada sam mogao jasnije videti stvora. To nije bila životinja, jer je stajao uspravno. Otvorio sam usta da nešto kažem, ali mi je slina u grlu zagušila glas. Pokušao sam ponovo izavikao: "Tko je tamo?" Nije bilo odgovora. Nastavio sam koračati. Stvor se nije pomaknuo, nego kao da se uvukao u sebe. Noga mi je udarila u kamen, što mi je dalo ideju. Nisam skidao oči sa  crnog oblika ispred sebe ni kada sam se sagnuo i zgrabio taj komad kamena, ali se pri mom pokretu stvar naglo okrenuo, kao što to može napraviti pas, i pogureno se odšuljao u najbliži mrak. Tada sam se prisetio iskustava iz škole s velikim psima. Omotao sam kamen u rupčići zavrtio ga oko ručnog zgloba. Začuo sam pokret daleko među senama-stvor kao da se povlačio.Tada me preplavilo napeto uzbuđenje. Obilno sam se oznojio i počeo sam drhtati. Moj se protivnik počeo povlačiti videvši oružje u mojoj ruci.

Trebalo mi je dosta vremena dok sam prikupio oodlučnost i krenuo dalje, kroz drvećei grmlje preko ka rtu, prema plaži. Na kraju sam to učinio trčeći. Kada sam se probio kroz gustiš do peska čuo sam da mi neko dolazi iza leđa. Potpuno sam izgubio glavu od straha i počeo trčati preko peska. Do mene  je dopiralo brzo tapkanje mekanih stopala progonitelja. Divljački sam uzviknuo i udvostručio korak. Nekoliko mutnih crnih stvari, oko tri do četiri puta većih od kunića, doskakalo je s plaže prema grmlju dok sam prolazio.

Dok živim, sećaću se užasa tog progona. Trčao sam blizu ruba vode i, tu i tamo, čuo pljusak stopala koja su me stizala. Daleko, beznadno daleko, bilo je žuto svetlo.  Noć oko nas bila je tamna i tiha. "Pljus, pljus", dolazile su noge progonitelja sve bližei bliže. Osećao sam da mi nestaje zraka jer nisam imao uslove. Dahtao sam i osećao u boku bol kao od noža. Shvatio sam da će me dostići daleko pre nego dođemo do ograđenog prostora, pa sam se očajan i boreći se za dah, okrenuo prema njemu i, kada me je stigao, udario ga svom snagom. I kamen je odleteo iz poveza rupčića kada sam to učinio. Kod okretanja, stvor koji je trćao na sve četiri, uspravio se na noge i kamen je pogodio njegovu levu slepoočnicu. Lubanja je glasno zazvučala i čovek-zver je posrnuo prema meni, odgurnuo me rukama i spotaknuo se pored mene. Pao je ničice na pijesak s licem prema vodi. Ostao je nepomično ležati.

Nisam se mogao prisiliti da se približim toj tamnoj hrpi. Ostavio sam ga ležati dok su se oko njega dizali valovi. Pod tihim zvezdama sledio sam svoj put prema žutom svetlu. S pozitivnim učinkom olakšanja začulo se bolno stenjanje pume koje me isteralo na istraživanje te tajanstvene zemlje. Iako sam bio slab i užasno umoran, prikupio sam svu svoju snagu i ponovo počeo trčati prema svetlu. Učinilo mi se da čujem glas koji me zove.

ČOVEKOV PLAČ

Kada sam prispeo blizu kuće, video sam da svetlo sjaji iz otvorenih vrata moje sobe. Začuo sam iz mraka, pored tog narančastog, svetlog ugla Montgomeryjev glas kako viče: "Prendick!" Nastavio sam trčati i ponovo sam ga začuo. Odgovorio sam slabašnim: "Alo!" U sledećem trenutku sam posrnuo prema njemu.

Gde ste bili?", reče držeći me na udaljenosti ruke, tako da je svetlo padalo na moje lice. „Oboje smo bili tako zaposleni da smo, do pre pola sata, zaboravili na vas."

Poveo me u sobu i poseo na ležaljku. "Nismo mislili da ćete satima istraživati ​​ostrvo bez da nam to kažete", reče.

„Uplašio sam se... ali...što... hej!

Napustile su me zadnje snage i pao sam na prsa. Mislim da mu je pričinilo veliko zadovoljstvo da mi da mi konjak.

"Zaboga", reče, "zatvorite ta vrata."

Susreli ste neke od naših zanimljivosti, zar ne?" Zatvorio je vrata i vratio se k meni. Nije me dalje ispitivao nego mi je dao još konjaka i vode i prisilio me da nešto pojedem.Bio sam u kolapsu. Rekao je nešto nejasno o tome da me zaboravio upozoriti i kratko me upitao što sam video kada sam izišao iz kuće

Odgovorio sam mu sažeto u iskidanim rečenicama. „Recituj mi šta sve to znači?", rekao sam na granici histerije. "Nije ništa tako strašno, ali mislim da vam je dosta za jedan dan." Puma je odjednom ispustila oštar krik pun boli. Poluglasno je ispustio kletvu: "Proklet bio ako ovo mesto nije gore od Gower Streeta sa svim svojim mačkama.

Montgomery, ko je bio taj stvor koji me sledio?",upitah. Je li to bila životinja ili čovek?

„Ako ne budete dobro spavali", odvrati, "nećete sutra biti pri sebi."

Stajao sam okrenut prema njemu. "Ko je bio taj stvor koji me sliedio?", ponovo sam upitao. Gledao me direktno u oči popreko iskrivivši usta. Njegove oči, koje su  izgledale sjajne pre jedne minute, ugasile su se.

Iz vaše priče", reče, "mislim da je to bila utvara." Osetio sam jaku razdraženost, koja je prošla kao što se i pojavila. Ponovo sam se bacio u ležaljku i pritisnuo ruke na čelo.

Puma je opet počela.

Montgomery je došao iza mene i stavio mi ruku na rame. "Vidite Prendick", reče, "to nije moja stvar ako izlazite na to naše smešno ostrvo . Ali nije sve tako loše kao što vam se čini. Vaši živci su se našalili s vama. Daću vam nešto, što će pomoći da zaspite. To će vas držati satima. Vi jednostavno morate zaspati ili ja neću odgovarati za vas."Nisam odgovorio. Sagnuo sam se i pokrio lice rukama.Vratio se držeći u rukama malu ericu tamne tekućine. Dao mi ju je. Uzeo sam je bez otpora i on mi je pomogao da se popnem u ležaljku.

Kada sam se probudio, već je uvelikeo bio dan. Neko vreme sam ležao  buljeći u plafon  iznad sebe. grede, kako sam primetio, bile su napravljene od brodske građe. Kada sam okrenuo glavu, na stolu sam ugledao obrok pripremljen za mene. Osetivši glad  hteo sam se izvući iz ležaljke koja me, vrlo ljubazno izlazeći u susret mojoj želji, izvrnula na pod na sve četiri noge.

 

Ustao sam i seo ispred hrane. U glavi mi je bilo mutno i tek sam se nejasno prisećao stvari koje su se dogodile noću. Jutarnji povetarac je vrlo ugodno duhvao kroz prozor bez stakla, pa je to i hrana doprinielo ugodi životne udobnosti koji sam osetio. Iza mene su se otvorila vrata koja su iz unutrašnjosti vodila u dvorište. Okrenuo sam se i ugledao Montgomeryjevo lice.

Dobro, strašno sam zaposlen", reče zatvorivši vrata. Kasnije sam otkrio da ih je zaboravio ponovo zaključati.

Prisetio sam se izraza njegovog lica prošle noći, a uz to sam se prisetio svega što sam doživeo. Upravo kada se strah vratio, ponovo sam začuo zvuk iznutra, ali ovaj  put nije bila puma. Progutao sam zalogaj koji mi je zastao u ustima i slušao. Tišina, osim šapata jutarnjeg povetarca. Počeo sam verovati da su me uši prevarile.

Nakon duge pauze nastavio sam jesti, ali s naćuljenim ušima. Začuo sam nešto slabašne i duboko. Sedeo sam kao zamrznut. Iako je bilo slabašne i duboko, dirnulo me dublje nego sve odvratne stvari koje sam do tada čuo iza zida. Nije bilo greške u vrsti mutnih, isprekidanih zvukova. Uopšte nije bilo sumnje o njihovu izvoru. Jer to je bilo stenjanje, isprekidano jecajima i dahtanjem od muke. To nije bila životinja-mučili su ljudsko biće.

Kada sam to shvatio, u tri koraka sam prešao sobu, zgrabio kvaku na vratima prema dvorištu i širom ih otvorio. "Prendick, čoveče! Stani!", vikao je Montgomery trčeći prema meni.

Preplašeni lovački psi su zavijali i režali. Video sam  grimiznu krv u slivniku i osetio poseban karbolni miris kiseline. Tada sam kroz otvorena vrata video, u mutnom svetlu sene, nešto vezano uz okvir, bolno izranjeno ,crveno i povezano. Tada se, brišući to, pojavilo Moreauovo staro lice-belo i užasno. Odmah me, crveno umrljanom rukom, zgrabio za rame, okrenuo oko stopala i bacio glavačke natrag u sobu. Podigao me kao da sam malo diete. Pao sam čitavom dužinom na pod i vrata su tresnula, sakrivši njegovo jako uzbuđeno lice. Začuo sam okretanje ključa u bravi i protestiujući Montgomeryjev glas

Uništava moj životni rad", čuo sam kako mu kaže Moreau.

"On ne razume", reče Montgomery i još nešto što nisam dobro čuo.

Moreau reče: "Više ne mogu štedeti vreme." Ostatak nisam čuo. Podigao sam se i stajao dršćući, uskovitlanim mislima od najužasnijih događaja. Je li moguće da se ovdj e dogadaju stvari kao što je vivisekcija čoveka? Pitanje je bljesnulo kao munja preko olujnog neba i odjednom se zamagljeni užas mog uma pretvorio  u živo shvaćtanje opasnosti u kojoj sam se našao.

nastavci:Romani u nastavcima  

Herbert George Wells, Ostrvo doktora Moreaua 2

 

OPAKI LAĐARI 

 Videvši da sam stvarno bio prepušten sudbini, otočani suse sažalili. Struja me je lagano nosila prema istoku, približavajući me koso prema ostrvu, te sam s velikim olakšanjem video kako se veliki čamac okreće i vraća prema meni. Bio je teško opterećen i mogao sam opaziti,kada je došao bliže, Montgomeryjeva pratioca bele kose i širokih ramena, kako zgrčen sedi s psima među sanducima u stražnjem delu čamca. Ta me osoba gledala nepomično i bez reči. Nakaza crna lica zurila je u mene pogurena blizu pume. Pokraj njih su bila tri čoveka-tri momka neobično surova izgleda na koje su lovački psi divlje režali.

Montgomery, koji je upravljao, doveo je čamac do mene, ustao, uhvatio uže za vezanje mog čamca i pričvrstio ga na rudo kormila kako bi me teglio jer na velikom čamcu nije bilo mesta.

Tada sam već prebrodio histeričnu fazu i dosta hrabro sam odgovorio na njegov pozdrav kada se približio. Rekao sam mu da mi je čamac skoro potopljen pa mi je dodao lopaticu za crpljenje. Naglo zatezanje užeta između čamaca odbacilo me unazad. Neko sam vreme bio zauzet crpljenjem vode.

Dok je u čamcu bilo vode (voda je učamac došla radi tegljenja, a inače je bio potpuno čitav), nisam imao vremena ponovno gledati ljude u velikom čamcu. Čovek bele kose me još uvek uporno promatrao, ali kako sam sada tumačio, s izrazom određene neodlučnosti. Kada su nam se oči susrele, pogledao je lovačkog psa koji mu je sedio omeđu kolenima. Bio je snažno građen, kako rekoh, s finim čelom i vrlo grubim oblikom lica, a njegove oči imale su neobične nabore kože iznad kapaka, koji se inače pojavljuju u odmakloj dobi. Spušteni krajevi usta su mu davali izraz ratoborne odlučnosti. Govorio je Montgomeryju suviše tihim glasom da bih ga mogao čuti.Moje oči su prešle s njega na njegova tri čoveka, odnosno čudnu posadu. Video sam samo njihova lica na kojima je bilo nešto, nisam znao što, ali je u meni izazvalo grč gađenja. Neprekidno sam ih gledao i nije me napuštao taj osećaj, iako nisam mogao videti što ga je izazvalo. Tada mi je izgledalo da su ti ljudi smeđi, ali su njihovi udovi bili neobično umotani u neki tanki, prljavi, beli materijal do prstiju i stopala. Ranije nikada nisam video tako umotane ljude, a žene samo na Istoku. Imali su i turbane ispod kojih su me promatrala njihova zlobna lica s izbočenim donjim vilicama i širokim očima. Imali su ravnu, crnu kosu sličnu konjskoj dlaci i izgledalo je da telesnom gradom već pri sedenju nadvisuju sve ljudske rase koje sam vidio. Belokosi čovek, za kojeg sam bio siguran da je visok dobra dva metra, bio je sedećke za glavu manji od bilo koga od njih trojice. Kasnije sam video da nijedan od njih nije bio stvarno veći od mene, ali njihov trup je bio abnormalno dugačak, a bedra kratka i neobično iskrivljena. U svakom slučaju, bili su začuđujuće ružna grupa. Preko njihovih glava, ispod prednjeg čekrka, virilo je crno lice čoveka čije su oči svetlile u mraku. Kada sam se zagledao u njih, primetili su, i svi su okrenuli glave odmog direktnog pogleda i gledali su me načudan, prikriven način. Pomislio sam da im to smeta, pa sam prebacio pažnju na ostrvu kojemu smo se približavali.

Bio je nizak i pokriven gustom vegetacijom, pretežno nekom vrstom palmi koja je za mene bila nova. Iz jedne tačke se u beskrajnu visinu, ukoso, dizala tanka, bijelaspirala pare, koja se zatim raspršivala poput paperja. Sada smo se nalazili u zagrljaju širokog zaliva, okruženog s obe strane niskim brežuljcima. Plaža je imala tamno sivi pesak i koso se uzdizala do grebena, možda dvadeset ili dvadeset pet metara iznad razine vode i neravno se sastajala s drvećem i raslinjem.

Na pola puta nalazila se pravougaona ograda od nekog sivkastog kamena, za kojeg sam kasnije otkrio da je bio delomično sastavljen od koralja, a delomično od lave građene od plavučca. Dva slamnata krova virila su iz unutrašnjosti ograde. Uz vodu nas je čekao neki čovek. Dok smo još bili daleko, činilo mi se da sam video još neka nakazna stvorenja kako bježe u grmlje iznad kosine, ali kada smo prišli bliže, nisam video niti jednoga. Čovek je bio umerene visine i crnačkog lica. Imao je široka usta, gotovo bez usnica, izuzetno slabašne ruke, dugačka, tanka stopala i savinute noge, a stajao je, s isturenim, grubim licem, buljeći prema nama. Bio je obučen kao Montgomery i njegov belokosi pratilac: u jaknu i hlače od plavog platna. Kada smo došli još bliže, to stvorenje je počelo trčati amo-tamo po plaži, čineći najgrotesknije kretnje.

Na Montgomeryjevu zapoved, četiri osobe su iskočile izvelikog čamca i vrlo nespretnim kretnjama povukle čekrke. Montgomery nas je doveo u malo, usko pristanište iskopano na plaži. Tada je čovek na plaži požurio premanama. To pristanište, kako sam ga zvao, bio je zapravo samo jarak, dovoljno dugačak u toj fazi plime da prihvati veliki čamac. Čuo sam kako je pramac udario u pesak. Odbacio sam čamac od kormila velikog čamca lopaticom za crpljenje i pristao na obalu oslobađajući uže za vezanje.Trojica umotanih Ijudi su se spretnim pokretima uzverali na pesak i nastavili su iskrcavati teret uz pomoć čoveka na plaži. Posebno su me pogodili neobični pokreti nogu trojice omotanih i bandažiranih lađara, ne radi ukočenosti, nego neobične iskrivljenosti, jer kao da su bile postavljene na krivom mj estu. Psi su režali i zatezali svoje lance skačući prema tim ljudima kada se s njima iskrcao belokosi čovek. Tri velika čoveka su međusobno razgovarala grlenim glasovima. Čovek koji nas je čekao na plaži počeo je s njima uzbuđeno čavrljati, mislio sam na stranom jeziku, i ubrzo su stavili ruke na neke omote složene blizu krme. Negde sam čuo takav govor, ali nisam se mogao setiti gdj e. Belokosi čovek je stajao, boreći ses gužvom koju je stvaralo šest pasa, izvikujući naredbe preko njihove galame. Montgomery se, nakon što je skinuo kormilo, takođe iskrcao i svi su počeli raditi na stovaru. Bio sam previše iscrpljen dugim gladovanjem i suncem, koje me pržilo po nepokrivenoj glavi, da bih mogao ponuditi svoju pomoć.

Izgledalo je da se belokosi čovek setio moje prisutnosti, pa mi je prišao.

"Izgledate", rekao je, "kao da niste dovoljno doručkovali."

Njegove male oči bile su sjajno crne ispod teških obrva.
"Moram se ispričati zbog toga. Sada ste naš gost i moramo vas ugostiti, iako ste, kao što znate, nepozvani." Prodorno me je pogledao u lice. "Mongomery kaže da ste obrazovan čovek, gospodine Prendick. Kaže da znate nešto o nauci. Mogu li vas pitati šta to znači?"

Rekao sam mu da sam proveo nekoliko godina na Kraljevskom fakultetu i da sam izvršio neka biološka istraživanja kod Huxleyja. Na to je lagano podigao obrve.

"To donekle menja situaciju gospodine Prendick", reče on s nešto više poštovanja u pristupu. "Slučajno smo mi ovde biolozi. Ovo je neka vrsta biološke stanice." Zadržao je pogled na čoveku u belom koji je bio zaposlen vučenjem pume na valjcima prema dvorištu ograđenom zidom. "U najmanju ruku ja i Montgomery", dodao je. "Ne mogu vam reći kada ćete moći otići odavde. Nismo ni na jednom plovnom putu. Brod vidimo jednom u dvanaest meseci, ili tako nekako."

Naglo me je napustio i krenuo uz plažu iza te grupe i mislim da je ušao u ograđeni prostor. Ostala dvojica su s Montgomeryjem slagala hrpu malih paketa na niska kolica s kotačima. Jama se još nalazila u dugačkom čamcu sa sanducima za kuniće. Lovački psi su još bili privezani za veslačke klupice. Gomila stvari bila je naslagana i tri čoveka su držala kolica. Osetili su težinu od jedne tone ili više nakon što je ukrcana puma. Sada ih je Montgomery ostavio i, vraćajući se meni, ispružio ruku.

"Zadovoljan sam",rečeon, "svojom ulogom. Kapetan je bio glupi magarac. Učinio je stvari vrla napete za vas".

"To ste bili vi", rekoh, "koji ste me opet spasili."

"To zavisi.

Obećavam da ćete videti da je ovo ostrvo paklenski zanimljivo mesto. Pažljivo bih se kretao da sam na vašem mestu. On... ", oklevao je, pa je izgledalo da je promenio mišljenje o onome što je hteo reći. "Želeo bih da mi pomognete s tim kunićima", reče.

Njegovo je postupanje s kunićima bilo neobično. Motao sam se u čamcu s njim i pomogao mu izvući na obalu jedan od sanduka. Čim smo to napravili, otvorio je vrata na sanduku i, naginjući ga na jednu stranu, istresao njegov živi sadržaj na tlo. Ispali su u napetoj gomili, jedan preko drugoga. Pljesnuo je i oni su nakon toga odjurili svojim skakutavim hodom uz plažu. Mislim da ih je bilo petnaest ili dvadeset."

"Rastite i množite se moji prijatelji", reče Montgomery."Popunite ostrvo. Ovd e smo imali određeni manjak mesa."

Dok sam gledao kako nestaju, belokosi čovek se vratio s bocom konjaka i nekoliko biskvita.

"Nešto da možete nastaviti,Prendick",reče mnogo srdačnijim tonom nego ranije.

Nisam se ustručavao, nego sam se odmah dao na posao s biskvitima, dok je belokosi čovek pomagao Montgomeryju osloboditi još više kunića. Do kuće, u kojoj je bila puma, dopremljena su tri velika sanduka. Konjak nisam ni dirnuo jer sam od rođenja apstinent.

ZABRAVLJENA VRATA

Čitatelji će verovatno shvatiti da je u početku za mene sve bilo tako neobično i da je moj položaj bio posledica tako neočekivanih događaja da nisam mogao raspoznati relativnu neobičnost ove ili one stvari. Sledio sam ljamu uz plažu, kada me dostigao Montgomery i tražio da ne ulazim u ograđeni prostor. Primetio sam da je puma u svom kavezu i da je gomila paketa bila postavljena izvan ulaza u taj četverokut.

Okrenuo sam se i vidieo da je veliki čamac sada prazan, da je isplovio iz jarka i da je nasukan na pesak. Belokosi čovek je hodao prema nama. Oslovio je Montgomeryja.

"I sada dolazi na red problem ovog nepozvanog gosta. Šta ćemo s njim?"

"On zna nešto o nauci", reče Montgomery. "Nestrpljivo čekam da se ponovno vratim na posao s novim materijalom", reče belokosi čovek pokazujući prema ograđenom prostoru. Oči su mu se zasvetlile.

"Zaista ti verujem", reče Montgomery u najsrdačnijem tonu.

"Ne možemo ga poslati tamo, a nemamo vremena da mu sagradimo novu kolibu. Sigurno mu još ne možemo pokloniti poverenje."

"U vašim sam rukama", rekoh. Ne znam šta je mislio pod tim "tamo".

"Razmišljao sam o nekim stvarima", odgovorio je Montgomery.

"Imam sobu s vanjskim vratima."

"To je to",reče spremno stariji gledajući prema Montgomeryju i sva trojica krenusmo prema ograđenom prostoru.

"Žao mi je držati se tajnovito, ali setite se da ste nepozvani. Naša mala ustanova ovde sadrži tajnu ili nešto slično, a zapravo je jedna vrsta modrobradove sobe. Za razumnog čoveka ništa strašno, ali sad dok vas još nepoznajemo..."

"Zasigurno"- rekoh, "bio bih budala, kada bih se uvredio na odbijanje poverenja."

Iskrivio je svoja tvrda usta u lažni osmeh. Bio je od onih mrkih ljudi koji se smeju s uglovima usta prema dole, čime je odao priznanje mojoj popustljivosti. Prošli smo popred ograđenog prostora. To su bila teška drvena vrata, uokvirena gvožđem i zabravljena. Teret iz velikog čamca bio je naslagan izvan njih, a iza ugla smo naišli na mali kućni prilaz koji ranije nisam primetio. Belokosi čovek je izvadio svežanj ključeva iz džepa svoje zamašćene plave jakne, otvorio ta vrata i ušao. Posebno su me se dojmili njegovi ključevi i razrađeno zaključavanje mesta, čak i kada ga je mogao nadgledati. Sledeći ga našao sam se u malom stanu, nameštenom jednostavno, ali ne neudobno. Unutarnja vrata, koja su bila pritvorena, otvarala su se u popločeno dvorište. Montgomery je odjednom zatvorio ta unutarnja vrata. Mreža za spavanjeje bila obešena preko mračnijeg ugla sobe, a mali prozor bez stakla, zaštićen željeznom šipkom, gledao je prema moru.

Belokosi mi je rekao da će to biti moj stan. Unutarnja vrata, za koj je rekao da će ih "iz strah od nezgoda "zaključati na drugoj strani, bila su moja granica prema unutrašnjosti. Prizvao je moju pažnju zgodnoj ležaljci ispod prozora i jednoj zbirci starih knjiga na polici pored viseće mreže, koje su, kako sam primetio, bile uglavnom knjige iz područja hirurgije i izdanja klasika na čatinskom igrčkom (jezicima koje sam s teškoćom čitao). Napustio je sobu kroz vanjska vrata kako bi izbegao ponovno otvaranje unutarnjih.

"Obično ovde jedemo", reče Montgomery i zatim kao u nedoumic izađe za njim. Čuo sam kako zove Moreaua i mislim da, u tom trenutku, to nisam primio k znanju. Dok sam pregledavao knjige na polici doprlo mi je do svesti pitanje: "Gde sam pre već čuo ime Moreau?" Seo sam ispred prozora, izvadio preostale biskvite i poje ih s velikim apetitom. "Moreau!

Kroz prozor sam video jednog od tih neopisivih ljudi u belom kako vuče sanduk po plaži U trenutku ga je sakrio okvir prozora.Tada sam, iz sebe, začuo umetanj i okretanje ključa u bravi. Uskoro sam začuo, kroz zatvorena vrata, galamu lovačkih pasa koji su bili dovedeni s plaže. Nisu lajali nego su dahtali i čudno režali. Mogao sam čuti brzo tapkanje njihovih nogu Montgomeryjev glas koji ih je umirivao.

Dojmila me razrađena tajnovitost te dvojice ljudi u odnosuna sadržaj mesta i neko vreme sam razmišljao o tome i poznatosti imena Moreau. Ali ljudsko pamćenje je tako čudno da nisam mogao prizvati to čuveno ime u njegovoj pravoj povezanosti. Odatle su moje misli prešle na neodređenu čudnovatost deformisanog čoveka na plaži. Nikada nisam video takav način hoda i tako čudne kretnje kao one koje je pravio dok je vukao sanduk.Prisetio sam se da me nijedan od tih ljudi nije oslovio, iako sam većinu od njih uhvatio kako me ponekad gledaju na posebno prikriven način, sasvim različito od otvorenog buljenja neizveštačenih divljaka. Zaista su svi izgledali jako ćutljivo, a kada su i govorili, imali su vrlo nesiguran glas. Što s njima nije bilo u redu? Tada sam se prisetio očiju nespretnog čoveka koji je bio s Montgomeryjem.

Upravo kada sam pomislio na njega, on je ušao. Bio je odeven u belo i nosio je mali poslužavnik s kafom i kuhvanim povrćem na njemu. Teško sam potisnuo trzaju užasa kada je došao ljubazno se priginjući i postavljajući poslužavnik na sto, ispred mene. lznenađenost me je paralizovala. Ispod njegovih vlaknastih kovrči, video sam mu uvo koje je iznenada iskočilo iznad mene, blizu mog lica. Čovek je istaknuo uši, pokrivene finom, smeđom dlakom!

"Vaš doručak gospodine", reče.

Buljio sam u njegovo lice ne pokušavajući mu odgovoriti. Okrenuo se i krenuo prema vratima čudno me promatrajući preko ramena. Dok sam ga gledao,nekim čudnim procesom nesvesnog razmišljanja u glavi mi se rodila rečenica: "Moreauove divote!" Je li to bilo to?"Moreauove! Ah!" Vratio sam se u mislima deset godina unazad. "Moreauove grozote!" Rečenica je u tom trenutku slobodno kružila mojim mislima, a tada sam je video ispisanu crvenim slovima na malenom letku boje kože. Čitanje je izazivalo jezu i strah. Tada sam se jasno setio svih pojedinosti. Taj davno zaboravljeni letak vratio mi se u pamćenje s početnom jasnoćom. Bio sam tada samo dečarac, dok je Moreau pretpostavljam imao već pedeset. Bio je istaknut i uticajan fiziolog, dobro poznat u naučnim krugovima po izvanrednoj maštovitosti i gruboj neposrednosti u raspravama.

Je li to taj isti Moreau? Objavio je nekoliko vrloi znenađujućih činjenica u vezi transfuzije krvi i bio je poznat po vrednom radu na patološkim izraslinama. Tada je njegova karijera iznenada prestala. Morao je napustiti Englesku. Novinar je, s namerom da objavi senzacionalnao tkrića, dobio pristup njegovoj laboratoriji u svojstvu asistenta. Uz pomoć šokirajuće nezgode (ako je to bila nezgoda), njegov je stravični letak postao poznat. Na dan njegovaog objavljivanja, bedni pas, oderan i osakaćen na razne načine, pobegao je iz Moreauove kuće. To je bilo ludo vreme i jedan čuveni izdavač, rođak privremenog laboratorijskog asistenta, prizvao je savest nacije. Nije bilo prvi put da se savest okrene protiv istraživačkih postupaka. Doktor je, jednostavno, bio isteran iz zemlje. Možda je to i zaslužio, ali ja još uvek mislim da su mlaka podrška njegovih suradnika na istraživanjima i njegovo isključivanje iz društva naučnika bili sramotna stvar. Po pričanju novinara neki od njegovih eksperimenata bili su nužno okrutni. Možda je kupio svoj društveni mir napuštajući istraživanja, ali ih je očigledno jako zavoleo, kao i mnogi drugi koji su jednom pali pod njihov nadvladavajući čar. Bio je neoženjen i zaista se nije morao brinuti ni očemu, osim o vlastitom interesu.

Stekao sam uverenje da je to morao biti isti čovek. Sve je ukazivalo na to. Postalo mi je jasno čemu je bila namenjena puma i druge životinje, koje su sada bile dovedene, s ostalom prtljagom, u ograđeni prostor iza kuće. Zanimljiv, nejasan zadah, dašak nečeg poznatog, vonj nečeg što je bilo u pozadini mog svesnog trenutka, odjednom je izbio u prednji plan mojih razmišljanja. To jebio antiseptički miris prostora za sterilizaciju. Čuo sam kroz zid pumu kako reži i psa koji je zavijao kao da je udaren.

Za čoveka koji se bavi naukom, zasigurno nije bilo ničeg užasnog u vivisekciji' i njezinoj tajnovitosti. Nekim čudnim skokom u mojim mislima, uspravljene uši i svetleće oči Montgomeryjeva pratioca pojavile su se ispred mene izazivajući neugodan utisak. Buljio sam pred sebe u zeleno more, smrzavajući se pod osvežavajućim povetarcem i puštao da se ta i druge čudne uspomene, od poslednjih nekoliko dana, love kroz moje misli.

Šta je to moglo značiti? Zaključani ograđeni prostor na osamljenom ostrvu, čuveni naučnik na području vivisekcije i ti nakazni, iskrivljeni ljudi?' (Vivisekcija-rezanje živog organizma, vršenje operacije na živoj životinji u svrhu proučavanja organizma; op. prev.)

 
PUMINI KRIKOVI

Montgomery je prekinuo moju zbrku tajanstvenih razmišljanja i sumnji oko jedan sat, a pratio ga je njegov groteskni pomoćnik, noseći poslužavnik s kruhom, nekim zelenilom i jelima, bocom viskija, vrčem vode i tri čaše, te nožem. Postrance sam bacio pogled na to čudno stvorenje i vidieo da me promatra svojim neobičnim, nemirnim očima. Montgomery je rekao da bi sa mnom rado ručao, ali da je Moreau previše zauzet nekim poslom i da ne može doći

"Moreau!", rekoh. "Znam to ime."

"Đavola znate!", reče on. "Kakva sam budala bio što sam vam ga spomenuo! Mogao sam znati. To će vam svakako dati nagoveštaj naše tajne. Viski?"

"Ne hvala, ja sam apstinent."

Voleo bih da sam i ja. Nema koristi zaključavati vrata nakon što je konj ukraden. Ta paklena stvar me i dovela ovde. To i maglovita noć. Mislio sam da imam sreću kada mi je Moreau ponudio da će me povesti. Neobično."

"Montgomery", rekoh iznenada kada su se zatvorila vanjska vrata. "Zašto je vaš čovek naćulio uši?"

"Prokletstvo!", reče on s punim ustima od prvog zalogaja.Trenutak je buljio u mene, a zatim ponovio: "Naćulio ušja?"

„Malo zašiljene", rekoh uzbuđeno dišući ja, al što sam mirnije mogao, "i fina, crna dlaka na rubovima?"

Sam se, otežući, poslužio viskijem i vodom. "Mislio sam damu kosa prekriva ušja."

"Video sam ga dok je stajao pored mene stavljajući na sto kafu koju ste mi poslali. I njegove oči sjaje u mraku."

Tada se Montgomery već oporavio od iznenađenja mojim pitanjem. "Uvek sam mislio", reče na promišljeno,s određenim naglaskom pri pogrešnom načinu izgovaranja slova, "da ima nešto neobično s njegovim ušima, jer ih je čudno pokrivao. Kako su izgledale?

Bio sam uveren,zbog načina na koji je govorio, da je neznanje bilo glumljeno. Ipak, nisam mu mogao reći d mislim kako laže.

"Naćuljene", rekoh, "vrlo malene i dlakave, izrazito dlakave. Taj je čovek jedno od najčudnijih bića koje sam ikada video."

Ošta , promukao krik životinjske boli došao je iza na iz ograđenog prostora. Njegova dubina i jakost svedočili su da se radi o pumi. Video sam trzaj straha kod Montgomeryja. "Da?", reče on.

"Gde ste pokupili to stvorenje?"

"San Francisco. Priznajem da je ružna zver, znate. Poluinteligentan. Ne seća se otkuda je došao. Ali naviknut sam na njega. Oboje smo. Kako vas se dojmio?"

"Neprirodan je", rekoh. "Ima nešto u njemu, nemojte misliti da fantaziram, ali daje mi pomalo odvratan utisak i mišići mi se grče kada mi se približava. Ima u njemu nešto đavoljeg."

Montgomery je prestao jesti dok sam mu to govorio.

"Čudno!", reče. "Ja to ne vidim!"Ponovno se prihvatio hrane "Nisam imao pojma o tome", reče on žvačući.

"Posada brodića mora da je osećala isto.Napadali su jadnog đavola. Videli ste kapetana?"

Odjednom je puma ponovno zaurlala, ovaj put još bolnije. Montgomery je kleo ispod glasa. Pomišljao sam da navalim na njega pitanjima o čoveku na plaži.Tada je jadna zver iznutra ponovn dala oduška nizom kratkih, oštrih krikova.

"Vaši ljudi na plaži", upitah, "koja je to rasa?"

"Odličn imomci,zarne?",reče on odsutan mislima, mršteći obrve kad je životinja ponovno oštro kriknula.

Nisam više ništa rekao. Začuo se još jedan krik gori od prethodnog. Gledao me svojim zamućenim, sivim očima i tada je uzeo još viskija. Pokušavao me uvući u raspravu o alkoholu, tvrdeći da mi je njime spasi život. Nestrpljivo je želeo naglasiti da sam mu dugovao život. Odgovarao sammu rastreseno.

Naš ručak se bližio kraju. Nakazno čudovište, sa šiljastim ušima, očistilo je ostatke sa stola. Montgomery me ostavio samog u sobi.Čitavo je to vreme bio u stanju loše prikrivene razdraženosti zbog buke koju je stvarala puma pod vivisekcijom. Govorio je o svom neobičnom nedostatku živaca i prepustio me mojoj aktivnosti.

Bio sam jako iznerviran krikovima koji su postajali sve dublji i jači kako je poslepodne odmicalo. U početku je to bilo bolno, a onda me njihovo neprestano ponavljanje izbacilo iz ravnoteže. Bacio sam bilješke iz Horacea, kojega sam upravo čitao, i počeo grčiti šake, gristi usne i odmeravati sobu koracima. Na kraj sam uši začepio prstima.

Emocionalni pritisak tih krikova rastao je u meni neprekidno, da bi na kraju dosegao takav izražaj patnje koji, u tom ograđenom prostoru, više nisam mogao izdržati.Izašao sam kroz vrata u uspavljujuću vrućinu kasnog poslepodneva i hodao do glavnog ulaza, koji je ponovno bio zaključan, što sam primetio kada sam zašao za ugao zida.Vani su se pumini krikovi čuli još jače Izgledalo je da je u njima našao izraz boli čitavog sveta. Da sam znao za takvu bol u susednom prostoru, ali da je bila nema,verujem da bih je mogao podneti. Ili sam barem tako mislio. Ali kada se ta patnja izražava glasom i potresa našeživce, počne nas mučiti sažaljenje. Ali uprkos žarkom suncu i zelenim lepezama drveća, koje se njihalo na umirujućem morskom povetarcu, svet mi je bio u zbrci, zamagljen crnim i crvenim jurećim prikazama, sve dok nisam došao izvan dometa zvuka iz kockasto ograđene kuće.

 

nastavci:Romani u nastavcima