26.02.2019.

Michael Crichton, Andromedin soj ( 3: Kriza )




3. 
Kriza

      Priča se da je Gledston, ĉčuvši za smrt »Kineza« Gordona u Egiptu, razdraženo promrmljao da je njegov general mogao izabrati i pogodnije vreme da umre: Gordonova smrt gurnula je Gledstonovu vladu u metež i krizu. Jedan ađutant primetio je da su okolnosti bile jedinstvene i nepredvidljive, na šta je Gledston zlovoljno odgovorio: –Sve su krize iste.
      On je mislio na političke krize, naravno. Nije bilo naučnih kriza 1885. godine– štaviše, ni tokom gotovo četrdeset narednih godina. Od tog vremena bilo ih je osam neobično značajnih; dve su dobile širok publicitet. Zanimljivo je da su se obe krize o kojima se mnogo pisalo
atomska energija i sposobnost za kosmičke letove – ticale hemije i fizike a ne biologije.
       To se moglo očekivati. Fizika je bila prva prirodna nauka koja je u punoj meri modernizovana i matematički fundirana. Hemija je krenula putem koji je zacrtala fizika. Ali biologija, zakasnelo dete, zaostala je daleko pozadi. Ĉak i u vreme Njutna i Galileja čovek je znao više o Mesecu i drugim nebe
skim telima nego o sopstvenom telu.
      Situacija se izmenila tek krajem četrdesetih godina. Posleratni period najavio je novu eru i biološkim istraživanjima, podstaknutu otkrićem antibiotika. Iznenada, našlo se i oduševljenja i novca za biologiju, pa je potekla čitava bujica otkrića: sredstva za umirenje, steroidni hormoni, imunohemija, genetički kod. Godine 1953. izvršena je prva transplantacija bubrega, a 1958. testirane su prve pilule za kontrolu rađanja. Nije dugo trebalo da biologija postane disciplina koja se najbrže razvijala u celokupnoj nauci: udvostruĉčavala je svoje znanje svakih deset godina. Dalekovidi istraživači ozbiljno su govorili o menjanju gena, kontrolisanoj evoluciji i podešavanju psihe – ideje koje su deset godina ranije predstavljale divlju spekulaciju.
       Pa ipak, nikad nije bilo biološke krize. Andromedin soj izazvao je prvu.
        Prema Luisu Bornhajmu, kriza je situacija u kojoj ranije podnošljiv niz okolnosti iznenada, pojavom novog faktora, postaje potpuno nepodnošljiv Da li je taj dodatni faktor politički, ekonomski ili naučni gotovo je nevažno: smrt nacionalnog heroja, nestabilnost cena ili tehnološko otkriće mogu da pokrenu čitav niz događaja. U tom pogledu Gledston je bio u pravu: sve krize su iste.
        Ugledni naučnik Alfred Pokran u svojoj studiji o krizama (Kultura, kriza i promene) naveo je nekoliko zanimljivih tačaka. Prvo, on zaključuje da svaka kriza počinje mnogo pre svog stvarnog izbijanja. Tako je Ajnštajn objavio svoje teorije relativnosti 1905-15, četrdeset godina pre nego što je njegovo delo doživelo kulminaciju krajem jednog rata, početkom jednog doba i izbijanjem jedne krize.
    Slično tome, početkom dvadesetog stoleća američki, nemački i ruski naučnici bili su zainteresovani za putovanje u svemir, ali su samo Nemci shvatili vojni potencijal raketa. A posle rata, kada su Sovjeti i Amerikanci demontirali nemačke raketne instalacije u Penemindeu, jedino su Sovjeti odmah preduzeli energične korake da razviju tehniku kosmičkih letova. Amerikanci su bili zadovoljni klepanjem raketa kao da se igraju–i deset godina kasnije to se odrazilo u krizi američke nauke, u kojoj su figurirali »Sputnjik«, američko obrazovanje i međukontinentalni balistički projektili.
    Pokran takođe primećuje da se u krizi pojavljuju i izuzetni pojedinci i liĉnosti:
 
     Teško je zamisliti Aleksandra na Rubikonu i Ajzenhauera kod Vaterloa, baš kao što je teško zamisliti Darvina kako piše Ruzveltu o mogućnosti atomske bombe. Krizu stvaraju ljudi koji u nju stupaju sa sopstvenim predrasudama, sklonostima i predispozicijama. Kriza je zbir intuicija i slepila, mešavina zapaženih i zanemarenih činjenica.
   Pa ipak, ispod jedinstvenosti svake krize leži uznemirujuća istovetnost. Obeležje svih kriza je njihova predvidljivost kada se osvrćemo na prošlost. Izgledaju na neki način neumitne, izgledaju predodređene. Ovo ne važi za sve krize, ali važi za dovoljan broj da od većine okorelih istoričara stvori cinike i čovekomrsce.

     U svetlu Pokranovih argumenata zanimljivo je razmotriti pozadinu i
ličnosti u sluĉčaju Andromedinog soja. Pre toga nije bilo krize biološke nauke, i prvi Amerikanci suočeni s činjenicama nisu bili skloni da razmišljaju o nečemu takvom, Šon i Krejn bili su sposobni, ali ne dubokomisleni ljudi, a Edgar Komro, noćni oficir iz Vandenberga, mada naučnik, nije bio spreman da razmišlja o bilo čemu osim o svojoj trenutnoj razdražljivosti što mu je mirno veče pokvario neobjašnjivi problem.
      Prema protokolu, Komro je pozvao svog pretpostavljenog oficira, majora
Artura Mančeka, i od tog časa priča je uzela drukčiji obrt. Jer Manček je bio
i spreman i sklon da razmotri krizu najvećih razmera.
     Ali nije bio spreman da to prizna.


    Major Manček, lica još izgužvana od sna, sedeo je na ivici Komrovog stola i slušao snimak razgovora s posadom vozila.
    Kada se završio, on reče: – Najĉudnija prokleta stvar za koju sam ikad čuo – i opet pusti traku. Dok je to radio, pažljivo je napunio lulu duvanom i pripalio.
       Artur Manĉek bio je inženjer, tih, potečak čovek, kojeg je mučio promenljivi visok krvni pritisak i pretio da zaustavi njegovo napredovanje kao
oficira armije. Više puta u raznim prilikama savetovano mu je da smanji težinu, no on je bio nemoćan da to učini. Stoga se nosio mišlju da napusti vojsku i pravi karijeru kao naučnik u privatnoj industriji, gde ljudi još nisu brinuli koliko je neko težak i kakav mu je krvni pritisak.
       Manĉek je došao u Vandenberg iz Rajt Patersona u Ohaju, gde je rukovodio eksperimentima za razne metode spuštanja svemirskih letelica. Njegov posao je bio da razvije oblik kapsule koja bi se s istom sigurnošću mogla spustiti na kopno ili na more. Manček je uspeo da razradi tri nova oblika koja su dosta obečavala; taj uspeh doneo mu je unapređenje i premeštaj u Vandenberg.
     Ovde je obavljao administrativni posao i mrzeo ga. Ljudi su Mančeku bili dosadni; mehanizam manipulacije, ko i prevrtljivost potčinjenog osoblja nisu ga oduševljavali. Često je želeo da se vrati u aerodinamičke tunele za ispitivanje modela u Rajt Patersonu.


      Naroĉito noću, kad bi ga digli iz kreveta zbog nekog blesavog problema.
     Noćas je bio razdraţžljiv, napregnut. Njegova reakcija na ovo bila je tipična: postao je spor. Kretao se sporo, mislio je sporo, nastavljao s tupim i muĉčnim premišljanjem. To je bila tajna njegovog uspeha. Kad god bi se ljudi oko njega uzbuđivali, Manček je na izgled bivao sve nezainteresovaniji, dok im se ne bi učinilo da će već sledećeg trenutka zaspati. Služio se tim trikom da bi ostao potpuno objektivan i bistre glave.
        Sada je uzdahnuo i stao da pućka na lulu, dok se magnetofonska traka odmotavala po drugi put.
    –Nije običan prekid u ko munikacijama, pretpostavljam? Komro odmahnu glavom.
     –Proverili smo ovde sve sisteme. I dalje slušamo na toj frekvenciji. – On se okrete radiju, a piskavi zvuk atmosferskih smetnji ispuni sobu.– Znate za audio-ekran?
     –Ponešto – reče Manček prigušujući zevanje. U stvari, audio-ekran bio je sistem kojeg je on razradio pre tri godine. Najprostije rečeno, bio je to način da se nađe igla u plastu sena pomoću elektronskog računara–mašinski program za slušanje i onih na izgled osakaćenih slučajnih zvukova i izdvajanje izvesnih nepravilnosti. Na primer, graja u kojoj su vođeni razgovori na koktelu u ambasadi mogla je biti snimljena i uvedena u kompjuter koji bi »izvukao« jedan glas i odvojio ga od ostalih.
       Sistem je korišćen na nekoliko načina u obaveštajnoj službi.
     –Pa– reče Komro pošto se prenos završio – čuli smo samo atmosferske smetnje kao vi sada. »Proterali« smo ih kroz audio ekran da vidimo hoće li kompjuter pronaći neku strukturu. Ispitali smo ih i pomoću osciloskopa.
        S druge strane sobe na zelenom ekranu isticala se reckava nemirna bela linija–sažeti šum atmosferskih smetnji.
      –Onda smo upotrebili kompjuter- reče Komro. –Ovako.– On pritisnu dugme na komandnoj tabli na svom stolu. Linija na osciloskopu naglo je promenila izgled. Najednom je postala mirnija, pravilnija, sa shemom tupih udarajućih impulsa.
     –Razumem– reče Manček. On je, u stvari, već bio identifikovao shemu i pogodio njeno značenje. U duhu je odlutao razmatrajući druge mogućnosti, u širem spektru.
  - Evo i audio-ekrana– reče Komro. Pritisnuo je drugo dugme i zvučna verzija signala ispunila je sobu. Bilo je to postojano mehaničko brušenje, praćeno ponavljajućim metalnim škljocanjem.
       Manĉek klimnu glavom: –Motor. Praćen lupkanjem vozila.
     –Da, gospodine. Mi verujemo da je radio u vozilu uključen, a da motor još radi. To čujemo sada, pošto su atmosferske smetnje otklonjene.
     –U redu– reče Manček.
       Lula mu se ugasila. On ju je za trenutak sisao, zatim je ponovo upalio, izvadio iz usta i skinuo trunku duvana s jezika.
     –Potrebni su nam dokazi–rekao je gotovo za sebe. Razmišljao je o kategorijama dokaza i mogućnim otkrićima, slučajnostima.
       –Dokazi za šta? –upita Komro.
        Manček preču to pitanje. – Imamo li u bazi neki »Skevindžer« ?
       – Nisam siguran, gospodine. Ako nemamo, možemo uzeti jeda n iz Edvardsa.
       - Onda to učinite. –Manĉek ustade. Doneo je odluku, i sada je opet osećao umor. Predstojala mu je noć s mnogo telefoniranja, noć razdražljivih službenika u centrali i pogrešno datih veza i zbunjenih glasova s druge stranežice.
     –Želimo preletanje preko tog grada–reĉe on. – I potpuno izviđanje. Kutije s filmovima neka se odmah uzmu u obradu. Obavestite laboratoriju.
       Naredio je Komrou da dovede tehničare, naročito Džegersa. Manček nije voleo Džegersa, koji je bio slabunjav i izveštčen. Ali znao je i to da je Džegers vredan, a noćas mu je bio potreban vredan čovek.



     U 23.07 Semjuel »Nišandžija« Vilson leteo je brzinom od 645 milja na čas iznad Mohavske pustinje. Napred, na mesečini, video je dva čelna mlaznjaka, čije su komore za sagorevanje goriva srdito svetlucale na noćnom nebu. Oba aviona izgledala su teška, natovarena; ispod njihovih krila i donjih delova
trupa visile su fosforne bombe.
       Vilsonov avion bio je drukčiji, vitak, dug i cm. Bio je to »Skevindţžer«, jedan od sedam takvih u svetu.
     Skevindţžer« je bio operativna verzija »X-18«– izviđački reaktivni avion srednjeg dometa, potpuno opremljen za dnevne ili noćne obaveštajne letove. Bio je snabdeven s dve bočne, 16-milimetarske kamere, jednom za vidljivi spektar i jednom za niskofrekventno zračenje. Pored toga, u sredini je bila montirana infracrvena kamera »Homans«, kao i uobičajeni elektronski i radio-detekcioni uređaji. Svi filmovi i ploče bili su, razume se, automatski razvijani još u vazduhu i spremni za pregledanje čim se aparat vrati u bazu.
        Sva ova tehnologija omogućila je da »Skevindţžer« bude gotovo neverovatno  osetljiv. Mogao je da kartografiše konture grada u potpunom mraku, ili da prati kretanje pojedinaĉnih kamiona i drugih vozila s visine od osam hiljada stopa. Mogao je da otkrije podmornicu na dubini od dvesta stopa. Mogao je da prema deformacijama talasa odredi položaj mina u luci, ili dobije precizne snimke fabrike na osnovu toplote zaostale u njoj četiri sata pošto bi rad bio prekinut.
      Zato je »Skevindžer« bio idealni instrument da leti iznad Pidmonta u Arizoni u gluvo doba noći.
     Vilson je pažljivo proverio opremu. Ruke su mu preletale preko uređaja za upravljanje dotiĉčući svako dugme i polugu, dok je posmatrao treperave
zelene lampice koje su potvrđivale da svi sistemi funkcionišu ispravno.
       U njegovim slušalicama zapucketa. Pilot čelnog aviona ležerno reče:
     –Stižemo nad grad, »Nišandžijo«. Vidiš li ga?
       On se nagnu napred u tesnoj pilotskoj kabini. Leteo je nisko, svega petsto stopa iznad tla, i za trenutak nije mogao da vidi ništa osim nejasnoće peska, snega i stabala juke. Tada, spreda, iskrsnuše zgrade u mesečini.
      –U redu. Vidim ga.
      – Dobro, »Nišandžijo«. Napravi mesta za nas.
         On se vinuo nazad tako da ga je od druga dva aviona delilo oko pola milje. Ulazili su u P-kvadratnu formaciju radi direktnog sagledavanja cilja uz pomoć fosfornih bleskova. Direktno sagledavanje nije bilo neophodno, ali su u  Vandenbergu, izgleda, bili rešeni da prikupe sve moguće informacije o gradu.
       Ĉelni avioni su se razmakli, sve dok nisu leteli paralelno s glavnom ulicom u gradu.
      –»Nišandžijo«? Spreman za spuštanje?
       Vilson ovlaš dotaĉče prstima dugmad za ukljuĉivanje kamera. Sa četiri prsta: kao da svira klavir.
     –Spreman
     –Sada krećemo.
      Oba aviona su se obrušila i elegantno poletela ka gradu. Bili su daleko
jedan od drugog i na izgled samo nekoliko inča iznad tla kada su počeli da ispuštaju bombe. Pri svakom udaru o zemlju buknula bi blistava usijano-bela kugla, okupala grad vanzemaljskom zaslepljujućom svetlošću i reflektovala
se o metal na donjim delovima trupova aviona.
     Mlaznjaci su se popeli; njihov prelet bio je završen, ali »Nišandžija« ih nije ni video. Njegova celokupna pažnja, duh i telo, bili su usredsređeni na grad.
      –Ti si na potezu, »Nišandžijo«.
          Vilson nije odgovorio. Oborio je nosni deo svog aparata, izvukao zakrilca i osetio drhtaj kada se avion muĉčno sunovratio ka tlu, nalik na kamen. Ispod njega oblast oko grada bila je osvetljena u svakom pravcu stotinama jardi. Pritisnuo je dugmad kamera, i više osetio nego čuo vibriranje uređaja za snimanje.
      Jedan dugi trenutak nastavio je da pada, a onda je gurnuo palicu napred;
izgledalo je da avion hvata vazduh, grabi ga, diže se i uspinje. Bacio je jedan kratki pogled na ulicu. Video je tela, svuda tela, raširenih ruku i nogu, kako lže na ulici, preko kola...
     –Isuse –promrmljao je.
      A onda je bio visoko i, još se penjući, okretao avion u blagom luku; pripremao se za drugi prelet, pri čemu se trudio da ne misli na ono što je video. Jedno od prvih pravila vazdušnog izviđanja bilo je: »Ne obraćaj pažnju na okolinu«. Analiza i procena nisu posao pilota. To je prepuštano stručnjacima, a piloti koji bi to zaboravili, koji bi se suviše zainteresovali za ono što snimaju, dospeli bi u nevolju. Obično, avion bi im se srušio.
       Kada se aparat spustio, u drugom niskom preletu, Vilson se trudio da ne gleda tlo. Ipak je to uĉčinio i opet je video tela. Fosforne bombe gorele su slabije, bilo je mračnije, čudnije, svetlost prigušenija. No tela su još bila tu: nije mu se bilo pričinilo.



     Na vratima je pisalo: OBRADA PODATAKA IPSILON; a ispod toga, crvenim slovima: ULAZAK SAMO S PROPUSNICOM. Iza njih bila je neka vrsta udobne prostorije za kratka savetovanja: platno na jednom zidu, desetak stolica od metalnih cevi i kože okrenuto prema njemu, a pozadi projektor. Kada su Manček i Komro ušli u sobu, Džegers ih je već čekao stojeći u prednjem delu prostorije kod platna. Džegers je bio nizak ĉčovek gipkog koraka, strogog, donekle optimističkog lica. Mada ga u bazi nisu voleli, bio je priznati majstor za analizu obaveštajnih podataka. Njegov duh oduševljavao se sitnim problematičnim detaljima i bio je kao stvoren za ovaj posao.
     Džegers protrlja ruke kada su Manček i Komro zauzeli mesta. –Pa lepo–rekao je –mogli bismo odmah preći na stvar. Mislim da noćas imamo nešto što će vas zanimati. –On klimnu glavom kino-operatoru pozadi.– Prva slika!
       Soba se zamračila. Čulo se mehaničko škljocanje, a na ekranu koji se osvetlio ukazao se pogled iz vazduha na mali pustinjski grad.
     –Ovo je neobičan snimak –reče Džegers. –Iz naše arhive. Pre dva meseca napravio ga je »Janus-12«, naš izviđaĉčki satelit. Sa orbite visoke sto osamdeset i sedam milja, kao što znate. Tehniĉčki kvalitet je sasvim dobar. Još ne možemo da proĉčitamo brojeve na registarskim tablicama kola, ali uspećemo. Možda sledeće godine.
      Manček se pomeri u svojoj stolici, ali ne reče ništa.
     – Ovde možete videti grad – nastavi Džegers. – Pidmont, Arizona. Četrdeset i osam stanovnika i nema bogzna šta da se gleda, čak ni s razdaljine od sto osamdeset i sedam milja. Ovde su trgovina mešovitom robom, benzinska pumpa – obratite pažnju kako se jasno može pročitati »Galf« – pošta i motel. Sve ostalo što vidite su privatne kuće. Crkva je ovde. U redu: sledeća slika!
        Još jednom škljocanje. Ovaj snimak bio je mraĉčan, s crvenom nijansom, očigledno panorama grada u belim i tamnocrvenim tonovima. Konture zgrada bile su veoma tamne.
      –Sada prelazimo na IC ploče koje je doneo »Skevindžer«. To su infracrveni filmovi, na kojima se, kao što znate, slika stvara pod uticajem toplote, a ne svetlosti. Sve što je toplo, na filmu izgleda belo; sve hladno je crno. Eto tako. Ovde možete videti da su kuće tamne; one su hladnije od tla. Što noć više odmiĉče, zgrade brže gube toplotu.
   –Šta su ove bele tačke? –upita Komro. Na filmu je bilo četrdeset do pedeset belih mesta.
     –To su tela– reče Džegers. –Neka u kućama, neka na ulici. Izračunali smo da ih je pedeset na broju. U nekim slučajevima, kao kod ovog ovde, možete jasno uoĉčiti četiri uda i glavu. Telo je opruţženo na ulici.
       On pripali cigaretu i pokaza beli četvorougao. - Koliko se može utvrditi, ovo je automobil. Obratite paţžnju na belu tačku na jednom kraju. To znači da motor još radi, još proizvodi toplotu.
      –Naše vozilo –reče Komro. Manček klimnu glavom.
      –Sada se postavlja pitanje– primeti Džegers – jesu li svi ovi ljudi mrtvi. Ne možemo biti sigurni u to. Temperatura tela je, izgleda, razliĉčita. Njih četrdeset i sedam je prilično hladno, što ukazuje da je smrt nastupila pre izvesnog vremena. Tri su toplija. Od toga se dva nalaze u kolima, ovde.
       –Naši ljudi –reĉe Komro. –A treći?
      - Treći je dosta čudan. Vidite ga ovde, kako stoji ili leţži, sklupĉčan na ulici. Uočite da je potpuno beo, znači i sasvim topao. Prema našim procenama, njegova telesna temperatura je oko trideset i pet stepeni Celzijusa, što je malo nisko, ali se verovatno može pripisati perifernom sužavanju krvnih sudova na noćnom vazduhu u pustinji. To spušta temperaturu kože. Sledeći slajd!
       Na ekranu zatitra treća slika.
       Manĉek se namršti spazivši taĉku. –Pokrenuo se.
     – Tačno. Ovaj snimak načinjen je pri drugom preletu. Tačka se pomerila
za približno dvadeset jardi. Sledeća slika!
        Ĉetvrti snimak.
     –Opet se pokrenuo!
      –Da. Za novih pet do deset jardi.
      –Znači, jedna osoba dole je živa.
        –To je zaključak zasnovan na pretpostavci –reče Džegers.
      Manĉek pročisti grlo. – Znači li to da i vi tako mislite?
      - Da, gospodine. I mi tako mislimo.– Tamo dole je čovek koji korača između leševa?
     Džegers slegnu ramenima i kucnu po platnu. –Teško je protumačiti podatke na neki drugi način i...
       U tom trenutku u prostoriju je ušao jedan vojnik s tri okrugle metalne
kutije ispod pazuha.
      –Gospodine, imamo filmove direktnog sagledavanja u P-kvadratnoj formaciji.
      –Prikažite ih – reče Manček.
      Traka je uvučena u projektor. Trenutak kasnije u prostoriju su uveli poručnika Vilsona. Džegers primeti: – Još nisam pregledao ove filmove. Možda bi trebalo da pilot priča kako je bilo.
     Manĉek je klimnuo glavom i pogledao Vilsona, koji se isprsio i uputio ka prednjem delu prostorije nervozno brišući dlanove o pantalone. Stao je pored ekrana i licem okrenut slušaocima poĉeo jednoličnim glasom: – Gospodo, izvršio sam dva preletanja noćas između 23.08 i 23.13 ĉasa. Polazak je bio iz istočnog, a povratak iz zapadnog pravca, pri prosečnoj brzini od dvesta četrnaest milja na čas i srednjoj visini posle korekcije visinomera osam stotina stopa i..
    - Trenutak, sinko,–reče Manček dižući ruku. –Ovo nije egzercir. Govorite prirodno.
      Vilson je klimnuo glavom i progutao pljuvačku. Svetlosti u prostoriji su
se pogasile, a projektor zazujavši oživeo. Na ekranu se ukaza gradić okupan zaslepljujuće belom svetlošću onda kada ga je avion nadleteo.
     –To je moj prvi prolaz–reĉe Vilson. – S istoka na zapad u 23.08. Gledamo s kamere na levom krilu, koja pravi devedeset i šest snimaka u sekundi. Kao što vidite, naglo gubim visinu. Pravo napred je glavna ulica cilja ...
        On ućuta. Tela su se jasno videla. I nepomično vozilo nasred ulice, čija se krovna antena još uvek lagano okretala. Avion je nastavio let; kada je stigao do vozila, mogli su da vide šofera presamićenog preko volana.
     –Izvanredna jasnoća – reĉe Džegers. – Ovaj sitnozrnasti film zbilja ima veliku moć razlaganja kad vam je potrebno.
    -     Vilson nam je pričao o svom letu –prekide ga Manček.
    –Da, gospodine– reče Vilson nakašljavši se. Zurio je u ekran. – U ovom
času ja sam tačno iznad cilja, gde opažam žrtve koje vi ovde vidite. Moja
procena u to vreme bila je da ih ima sedamdeset i pet.
       Glas mu je bio tih i napregnut. Došlo je do prekida filma, iskrsnule su
neke brojke, a onda se slika ponovo pojavila.
      –Sada se vraćam na svoj drugi prelet –nastavi Vilson.
      –Svetleće bombe već gore slabije, ali moţete da vidite...
      –Zaustavite film– reče Manček.
      Operater zamrznu film na jednoj slici. Ona je prikazivala dugačku, pravu ulicu gradića i tela.
      –Natrag!
       Film je počeo da se kreće unazad. Izgledalo je da se mlaznjak povlači od ulice.
       –Tu! Sada zaustavite.
Slika se zamrznula. Manček je ustao i prišao bliže ekranu, zureći u jednu njegovu stranu.
     –Gledajte ovo– reče on i pokaza jednu priliku. Bio je to čovek u belom haljetku do kolena, koji je stajao i gledao uvis, ka avionu. Izgledao je star,izborana lica. Oči su mu bile raširene.
    –Šta iz ovoga zaključujete? – obrati se Manček Džegersu
    Dţžegers se približio i namrštio. – Pustite ga malo napred. Film se nastavio. Mogli su jasno da vide kako čovek okreće glavu i prevrće očima prateći avion koji je preletao iznad njega.
      –Sada natrag– reče Džegers.
       Film je poĉeo da se kreće unazad. Džegers se turobno osmehnu. –Ĉovek mi izgleda živ, gospodine.
      –Da– reĉče Manček odsečno. –Jašta da izgleda.
      S tim rečima krenuo je ka vratima prostorije. Pre nego što je izašao, zastao je i saopštio da je proglasio vanredno stanje; da se ljudstvu u bazi zabranjuje izlazak do daljeg; da se obustavljaju telefonske veze i komunikacije sa
spoljnim svetom; i da se sve što su u ovoj sobi videli i ĉčuli ima tretirati kao
tajna.
        Izašavši u hodnik, uputio se ka Kontrolnom centru misije. Komro ga je
pratio.
     –Hoću da pozovete generala Vilera –reče Manček. – Kažite mu da sam
bez propisnog ovlašćenja proglasio vanredno stanje. – Tehnički, samo je
komandant imao pravo da proglasi vanredno stanje.
      –Zar mu ne biste to radije rekli sami? upita Komro.
–Imam druga posla– uzvrati Manček.







Нема коментара:

Постави коментар