Michèle Bitton
Pisanje i razlika. Prve pismene Židovke od biblijskih vremena do kraja srednjega veka
Božanski dar Pisma je jedan od najvećih mitova utemeljitelja judaizma. Njegove prve objave saopštene su dva puta u biblijskoj knjizi Izlazak, tu su nerazdružive od Zakona koji je dao Mojsije:
“I te ploče bile su božansko delo; i ta ugravirana slova na pločama, bila su božanska slova.” (Izlazak 32:16) Taj dar kome će se Židovi diviti, i kog će koristiti na uzoran način postajući jedan od najpismenijih naroda čovečanstva, nažalost nije bio podeljen sa ženama. Izuzete iz verske službe, židovske žene niko nije podržavao da se obrazuju i one to nisu bile sve do nedavno.
Zapravo tek od XVIII.veka, erom prosvetiteljstva i razvitkom pokreta Haskale u evropskim židovskim zajednicama je problem poduke devojaka počeo dobijati dosledne institucionalne odgovore. U islamskom svetu to je bilo još kasnije, i to kolonizacijom i zahvaljujući naporima Svetskog Izraelskog Saveza, otvorene su prve škole za devojke.
Ali kao i svaka istorija, i židovska ima izuzetaka, a mi ćemo se zanimati za one žene koje su, prelazeći granice nametnutu njihovom polu, bile priznate kao pismene pre nego što je opismenjavanje devojaka postalo dio sistema obrazovanja .
Bilo da su one primećene u istoriji kao skromne čitateljice, kao učiteljice u školama, kao eruditi ili prepisivačice, ili su one napisale samo jedno pismo ili jednu pesmu, sećanje na njih, a ređe na tekst, je došlo do nas i one će sve ovde biti označene kao “pismene”, bez obzira kojim su se jezikom koristile.
Naša hronologija će se zaustaviti na počecima štamparstva, na kraju XV. veka. Taj datum predstavlja važnu prekretnicu isto tako i za židovske žene koje su najpre podupirale objavljivanje židovskih knjiga, zatim dioničarstvom od uloženog novca od prevedenih ili napisanih knjiga izričito su upravljale žene, a kasnije su objavljivale samo vlastita dela. Istražujući posebne slučajeve pismenih žena koje je istorija zabeležila do kraja srednjega veka, trudili smo se smestiti ih u najširi kontekst naročitih uslova u kojima su živele u raznim epohama i na raznim mestima. Osim elemenata koji su doprineli poboljšavanju njihovog legalnog položaja, društveno kulturni, porodica je bila odlučujuća u njihovom pristupu pisanju. Među njima pripadnost bogatim i pismenim familijama je naravno odlučujuća. Isto tako smo zabeležili važnost položaja kćeri jedinice, ili barem nedostatak braće, isto tako i jednostavna potreba zarade za život, okrenula ih je prema zanatima prepisivača (a kasnije i štampara) ili podučavatelja, dva zanimanja, potsetimo se, malo plaćena, ali koja su u njihovom slučaju ponekad značila isto tako deo porodične tradicije.
I - Biblijska vremena
Biblija se otvara na stvaranju sveta kojeg židovski kalendar određuje u 3760. godini pre zajedničke ere, znači pre 5753 godine. Za nauku to je vreme mitskog stvaranja, a za nas će ovde to biti prva istorijska naznaka stvaranja pisma. Nije beznačajno što posle arheoloških otkrića tokom dva poslednja veka, prvi biblijski događaji istorijskog karaktera poklapaju sa svim počecima pismenosti.
Definisano kao postupak kojim se zaustavlja govorni jezik, pismo su izumili Sumerani tokom IV. milenijuma pre Hrista, u plodnom Međurečju, između Tigrisa i Eufrata. Iz tih je mesta i u to doba prvi patrijarh Abraham napustio Ur u Kaldeji i pošao u kanaansku zemlju.
Paralelno klinastom pismu razvilo se hijeroglifsko pismo u Egiptu i ideografsko pismo u Kini. Prva alfabetska pisma pojavila su se u XVI. veku pre Hrista, i počevši od prvog feničkog alfabeta, razvio se aramejski zatim hebrejski alfabet. Najstariji hebrejski poznati natpisi potiču iz VII. veka pri Hrista, ali razna svedočenja nas navode na to da se hebrejski govorio puno ranije nego što je izumljeno Pismo.
Ti prvi natpisi bliski su govornoj strukturi najstarijih biblijskih knjiga, tako da tumačenje potiče iz VIII. veka pre Hrista. Sastavljanje Starog Zaveta, uglavnom na hebrejskom, i delomično na aramejskom, je kasnije. Počelo je u VI. veku i trajalo je skoro dva veka. Grčke i rimske starine, zatim hrišćanski i arheološki dokumenti doprineli su da saznamo o postojanju mnogih hebrejskih apokrifnih dela pisanih istovremeno kad i Biblija. Ali, već u vreme pisanja Starog Zaveta hebrejski je, kome je već prorok Nahum najavljivao dekadenciju (Nahum 13: 24), postao lingua sacra (sveti jezik), udaljen od svakidašnjeg govora Izraelićana. U Palestini, koju su osvojili Perzijanci, kao u zemljama gde su se Židovi nastanjavali propašću Izraelskog Kraljevstva (-727), aramejski je postao administrativni i govorni jezik.
Ali, kao ni Biblija, židovski tekstovi njezinog doba ne sadržavaju delo za koje bi se moglo navesti da ga je napisala žena. Oni štaviše ne pružaju našem saznanju precizne podatke o pristupu pisanja ženama, ali jedan stih iz Biblije navodi nas na pomisao da nije postojao jaz između odgoja žena i muškaraca: “Poslušaj, sine moj, savete svog oca i ne preziri poduku (na hebrejskom Tora) svoje majke.” (Izreke 1:8)
Druge civilizacije, savremenici antičkog judaizma, ostavile su detaljnije podatke o odgoju devojaka. Tako za Egipat, Desroches Noblecourt beleži da su devojke, iako njih mali broj, mogle postići položaj pisara, ili postati državni službenici. Iz Grčke, stihovi Sappho koja je osnovala u VI. veku pre Hrista jednu žensku školu poezije I muzike na Lesbosu stigli su sve do nas.
U Starom Zavetu, jedini tragovi moguće erudicije kod nekih žena nalazimo u molitvama i himnama koje su one pevale da bi slavile Boga. Ušavši u biblijski kanon, te ženske pesničke kompozicije su postale deo književnog nasleđa koje su Židovi čuvali iz naraštaja u naraštaj, i tako gledajući, one su podloga za sećanje na židovske žene.
1. Biblijske Proročice i Pesnikinje
U doba matrijarhi Sare, Rebeke i Lee pismo je bilo na samim svojim počecima, ali Biblija precizira da su žene prisustvovale čitanju knjige zakona, što je trebalo raditi pred čitavim okupljenim narodom, “muškarcima, ženama i decom”( Deut. 31:10).
U kasnijem razdoblju, sećanja na proročice Miriam, Deboru, Huldu i Neodiu mogu se smatrati kao prva istorijska svedočenja koja se odnose na obrazovane židovske žene. Nakon antičkog judaizma, mogućnost prorokovanja je ostalo najcenjenije izražavanje pobožnosti, ali također i znanja, i Biblija ga pridaje ženama kao i muškarcima govoreći kroz usta proroka Joela božansko proricanje: “Proširiće moj duh na sva tela, tako da će vaši sinovi i vaše kćeri prorokovati.” (Joel 3:1)
U knjizi Izlazak Mirjam hvale što je spasila svog brata Mojsija prepuštajući ga Nilu i savetujući Faraonovu kćer koja ga je pokupila, da ga doji dojilja koja je zapravo bila njegova majka. Počašćena je naslovom proročice jer je ona, vodeći žene iz Egipta, tada s njima pevala pesmu koju je Mojsije pevao u prošlosti (Izlazak 15:20-21).
Isto kao Mojsije i Aaron, i Mirjam je pozvana pred Boga u “šator susreta”, ali samo je ona obolela od gube i bila isključena iz logora za vreme od sedam dana. (Brojevi 12:1 i 14). Kasnija tumačenja Biblije insistiraju na Mirjaminom znanju kroz njene vizije i snove, ali isto tako na njezinoj erudiciji, dodavajući da je za vreme prelaska pustinje ona podučavala žene, dok su Mojsije i Aaron podučavali muškarce.
Debora nije bila samo proročica, nego isto tako, u službi retkoj za ženu u biblijsko vreme, i sudac:
“Dakle, Debora, proročica, Lapidotova žena, upravljala je Izraelom u tom razdoblju. Stolovala je u podnožju 'Deborine palme', između Rame i Betela, na planini Efraim; tu su joj se Izraelićani obraćali da bi dobili pravdu.” (Suci, 4: 4-5)
Pesma koju je ona pevala s Barakom sačinjava, sa svojim ratničkim naglascima, jedan od prvih tekstova koji se može staviti u antologiju dela židovskih žena:“Ustani, ustani, Debora
Probudi se, probudi se, pevaj himnu!
Uzbuna, o Barače!
Sine Abinoama, povedi u robstvo porobljivače svoje!
Slabo je slavlje jedne moćne gomile;
Večni me ukrotio jakima.” (Suci 5:12-13)
Ali tek za vreme proročice Hulde nalazimo najjasniji podatak o pismu, kad ona prenosi svoje proročanstvo sveštenicima koje je poslao kralj Josija:«Kada su oni završili sa svojim govorom, ona im je odgovorila:
'Evo što je rekao Večni, Bog Izraela: Javite čoveku koji vas je
poslao meni: Tako je rekao Večni: Poslaću nesreću na tu
zemlju i njene stanovnike, sve ono što je prorokovno u knjizi
koju je pročitao kralj Judeje.”(Kraljevi, 22:16)
Targum Onkelos dodaje (Kraljevi, 2:34) da je Hulda osnovala akademiju u Jeruzalemu gde je podučavala zakon.
O četvrtoj proročici Neodiji Biblija daje malo podataka, i njezina je posebnost u tomu što je u zajednici s prorocima i proročicama Biblije zadnja navedena svojim imenom (Nahum 6:14).
Kao svedočanstvo o biblijskim ženskim likovima, eventualno pismenim, zadržaćemo se isto tako na Haninoj molitvi koja je jedan od najdužih tekstova koji se pripisuje ženi u Bibliji i čiji jedan kratki deo možemo ovde navesti:“I Hana počene moliti i ona reče:
Moje srce uživa u Večnom,
Moje je čelo uzdignuto zahvaljujući Gospodinu;
Mogu progovoriti pred svojim neprijateljima,
Jer ja se veselim Gospodine, tvojoj prisutnosti.
Ništa nije sveto kao Večni,
Niko nije kao ti!
Ni jedna moć nije jednaka našem Bogu.” (I Samuel 2:1-2)
2. Progonstvo i poboljšanje života židovske žene
U letopisima obnove koja je uticala na židovstvo na povratku Židova u Palestinu iz Babilona, Biblija je sačuvala tragove aktivnijeg učestvovanje žena u verskom životu. One su, zapravo, izričito zabeležene među prisutnima na mestima pouke i drugim javnim skupovima (Ezra 10:1 Nahum 5:1, 12:43; Jeremija 44:15). Izgnastvo je Židove stavilo u doticaj s drugim bogovima i naročito božicama, i biblijski proroci su posebno šibali žene koje su palile žrtve paljenice “Kraljici Neba” ( Jeremija 44:25), bez istovrednosti u muškom monoteizmu.
Nakon pada Izraelskog kraljevstva i razaranja Prvog Hrama, mnogobrojni Židovi su dobrovoljno otišli u progonstvo i osnovali vojničke i trgovačke kolonije izvan Palestine.
Za vreme boravka u Egiptu, prorok Jeremija je stekao utisak da židovskim kolonijama upravljaju žene (Jeremija 44:15-20). U tom pogledu otkriće aramejskih papirusa iz Elefantine je posebno poučno.Ti spisi koji potiču iz V. veka pre Hrista potvrđuju da je na području Elefantine, jednog otoka na Nilu smeštenog nasuprot Asuanu na granici s Nubijom, postojala stara židovska kolonija, uglavnom sastavljena od plaćenika. Zauzeti vojnim zadacima, muškarci, beleži Baron, često su rado prepuštali poslove retkim ženama koje su pošle za njima. Oni tvrde da su žene u toj koloniji mogle ugovarati trgovačke poslove, pojavljivati se na sudu u civilnim parnicama kao samostalne osobe, i mogle su se po volji rastavljati, jednostavnom javnom izjavom pred zajednicom. Ta sloboda dopuštena ženama ostaje izuzetak u židovskoj istoriji. Mogli bismo je ubrojiti u uticaj egipatskog zakonodavstva naklonjenijeg ženama, ali isto tako i u brojčani nesrazmer židovskih muškaraca i žena. Među spisima iz Elefantine, najdirektnije svedočanstva o “emancipaciji” židovske žene u starom Egiptu pojavljuju se na sedam papirusa koji pričaju o bogatoj i nezavisnoj osobi Mibtahiji. Jedan od tih spisa je ugovor o njinom trećem braku s Egipćaninom Ašorom, u kom je vrlo precizno zabeležena suma novca koju bi on trebao dati svom puncu i Mibtahiji u slučaju da je on potera iz svoje kuće. Drugi spisi tiču se direktnije njenog vlasništva i izraza njenih želja. Pisanje tih spisa nije joj pripisano, ali oni ostaju osnovnim istorijskim svedokom o uvažavanju i slobodi koje su uživale židovske žene toga doba. Spominjući Mibtahiju, S. Henry i E. Taic naglašavaju da je ona bila kći jedinica, svojstvo koje često nalazimo u kasnijim razdobljima pri spominjanju pismenih židovskih žena.
Važne židovske zajednice isto su tako bile osnovane i u drugim gradovima staroga Egipta, a naročito u Aleksandriji, gde će u III. veku pre Hrista biti objavljen grčki prevod Starog Zaveta. Ta inačica, Septuaginta, koju će koristiti grčke vlasti da bi sudile Židovima svoga carstva prema njihovom zakonu, istovremeno je odgovarala potrebama židovske zajednice jako helenizirane čija populacija više nije koristila hebrejski jezik.
Verovatno je da su na završetku biblijskog doba židovske žene iz bogatijih slojeva imale lakši pristup čitanju grčkog, nego hebrejskog. Doista će se kasnije pronaći u Talmudu, koji se u celini protivio poučavanju grčkog, pisanje jednog rabina naklonjenog učenju devojaka: “Čovek može učiti grčki svoju kćer, jer će za nju to biti dar.” (Palestinski Talmud Pea 15a).
II. Talmudsko doba
Zadnji istorijski događaji iz II. veka pre Hrista donešeni u Starom Zavetu označavaju početak talmudskog doba koje će se završiti zatvaranjem Babilonskog Talmuda u V. veku posle Hrista. Talmud, što doslovno znači “učenje”, posebnije označava ozakonjenja i tumačenja Zakona čije su kompilacije bile usporedno preuzete u Palestini i u Babiloniji.
Babilonski Talmud i Palestinski Talmud, koji su napisani na dva različita aramejska dijalekta, sadržavaju jedan zajednički deo, Mišnu, sastavljenu od šest rasprava o zakonu, od kojih jedan, Našim, je potpuno posvećen odnosu prema ženama. Drugi deo, Gemara, različit je kod svakog od dva Talmuda i čini veliki deo Midraša i Hagade, celine židovskih legendi.
U pogledu talmudskih uputstava o odgoju devojaka, kritika se slaže u tome da ima suprotnih stajališta raznih rabina. Pronalazimo tu doista branitelje podučavanja devojaka, bilo da se radi o poučavanju Tore “Čovek ima dužnost podučavati Toru svojoj kćeri”, ili grčkog, što je već spomenuto, ali isto i krajnje oštrih protivnika kao što je Rabi Eliezer ben Hirkanos koji je izjavio: “Bolje bi bilo da reči Tore spalimo vatrom, nego da budu objavljene ženama”, ili “kogod da uči Toru svoju kćer, to je kao da je upućuje u bestidnost.”
Uza sve to, celokupnost stavova malo naklonjenih ženama u Talmudu i retkost učenih žena koje se u njemu spominju, potvrđuju da se većina učenjaka zakona svrstala uz mišljenje da “je mudrost žene u preslici i više nigde drugde” (Yoma 66b). Pitajući se o uzrocima te mizoginije, istoričar Goiten vidi tu jednim delom uticaj grčkih teorija koje se odnose na urođenu ženinu manju vrednost, a s druge strane stvarnu zatvorenost žena u krajevima gde se pisao Talmud (u prvom redu današnji Irak).
Bilo kako bilo, zaključuje on, uverenje da je žena niže biće, biološki i mentalno, postaje nadvladavajuća tendencija judaizma i ona je rezultirala činjenicom da je ženama uskraćeno pravo na prikladno obrazovanje.
Između nekoliko obrazovanih žena koje su znale Talmud, ističe se jedna velika figura, Berurija, koja je živela u drugom veku posle Hrista, u vremenu pobune Bar Kohbe. Kći rabina Hananija ben Teradijona i žena Rabija Meira, ona je jedina koja se spominje da je ravnopravno razgovarala s mudracima svog vremena.
Berurija je delila pouku i njezine su metode bile zapažene (Eruvin 53b), a njezine sposobnosti pamćenja su navodili kao primer: proučila je “tristo zakona od tristo mudraca u jednom danu”. Njezina erudicija i poznavanje biblijskih tekstova posebno su istaknuti u biblijskoj pouci koju je dala svom mužu, i koja ostaje primer tumačenja tekstova vođen srcem.
«Jednog dana, iznerviran susedima, Rabi Meir spao je na to da je zatražio njihovu smrt. Berurija ga je opomenula: 'Na što ti misliš dakle. Je li to zato što je napisano: neka grešnici nestanu sa zemlje (Psalme 104:35). Ali može se pročitati također: 'Neka gresi nestanu'.»”
Isto se tako spominje zbog svog humora, upućenog baš protiv ženskih stereotipa, kada je na pitanje koje joj je postavio neki putnik koji je tražio put za Lod, ona odgovorila: "Glupi Galilejče, zar ne znaš da su mudraci rekli da ne treba dužiti razgovor sa ženama.”( Eruvin 53b).
Ali kvalitete koje Talmud priznaje Beruriji bit će kasnije umanjene negativnim tumačenjima, podržane Rašijem, prema kojima se Beruriah ubila zato što je popustila udvaranju jednog od učenika svoga muža kojeg je on smestio njoj uz bok po znanju.
Druga ženska osoba, erudit iz Talmuda je IMA ŠALOM, udana za Rabi Eliezera ben Hirkanosa, predstojnika akademije u Lodu, od kojega smo već navodili radikalne stavove u vezi s obrazovanjem devojaka. Rođena u Palestini početkom hrišćanske ere, Ima Šalom bila je sestra Rabana Gamliela, predstojnika akademije u Javni i njezin brak s jednim drugim predstojnikom akademije pokazuje dobar primer endogamije u obrazovanoj klasi, ali isto tako njihova žestoka suprostavljanja, jer je njenog muža ekskomunicirao (Herem) njezin brat Gamliel. Treba ovde naglasiti da je veza braka bila jača od veze porekla, jer u tom teškom sukobu Ima Šalom, usprkos svemu, ostala je uz svoga muža.
Ali osim strane kojoj se priklonila u postupku protiv svoga muža, Ima Šalom spomenuta je u jednoj talmudskoj pouci (Nedarim 20b) gde jedno njeno obrazloženje služi kao polazna tačka za razmišljanje o sadržaju reči koje smiju biti razmenjene tokom polnih odnosa.
Benjamin Mosse, pisac iz XIX. veka koji je nastojao unaprediti sliku židovske žene, također je zabeležio da je Ima Šalom izgovorila ove reči koje nam daju misliti:
“Pamtim iz očeve kuće da vrata,
makar bila sva zatvorena
ona kroz koja prolaze molitve potlačenih,
nisu bila nimalo otvorena”.
On navodi, isto tako, jednu kratku molitvu koju je sastavila jedna mlada devojka čiju pobožnost spominje u Talmudu Rabi Johanan:
“Gospodaru sveta, ti koji si stvorio dobre i zle, kaznu
i nagradu, molim te, o moj Bože, neka ni jedan
muškarac nikada ne greši zbog mene.”
I druge ličnosti talmudskih mudrih i obrazovanih žena pojavljuju se još iz Talmuda: Jalta, žena Raba Nahmana; kći Rava Hisde, dovoljno upućena u pravnu nauku da može sediti u sudu kao prisednik svom mužu; kćeri Celofradove opisane su kao “mudre, tumači i pravedne” (Baba Batra 119). Kćeri tog čoveka su posebne i po tomu što su kao prve židovske žene nasledile imanja na svoja vlastita imena. Ima i drugih potpuno anonimnih, kao rabinova kći čije tumačenje Adamovog rebra navodi Talmud:
“Jedan vladar rekao je rabiju Gamlielu: 'Vaš je Bog lopov, jer je zapisano: Večni Bog je uspavao Adama u duboki san; on je zaspao a Bog mu je uzeo jedno od njegovih rebara.' Rabinova kći reče onda svom ocu: 'pusti mene, ja ću mu odgovoriti'. Dajte mi istražitelja da provede istragu o tužbi. Po noći su lopovi prodrli u našu kuću: ukrali su jedan srebreni vrč, ali su ostavili na svom mestu zlatni vrč... Nije li to divno, za prvog čoveka, da zna da su mu uzeli obično rebro, a da je umesto toga dobio ženu na raspolaganje!”
Iako podržavajući ženinu drugorazrednost, njezino objašnjenje pokazuje ne samo poznavanje Biblije, nego i slobodu reči čak i pred strancima.
Drugi podaci nas nukaju na potrvrđivanje pretpostavke da je u to doba pristup žena proučavanju bio veći negoli što na to ostavlja malen broj pismenih žena koje spominje Talmud.
Ponajpre, jedan opšti kontekst gde su dostojanstvu židovske žene pomagali pokušajima za poboljšanje njene zakonske zaštite: pravilo Ketuba (napisana napomena o braku) bio je raširen, da bi osigurao prava supruge u slučaju udovištva ili razvoda. Isto tako, rabini su ulagali napor da bi sveli na najmanji broj neudatih žena, obeshrabrujući svojevoljne rastave i zabranjujući brakove među decom. Iako dopuštena, poligamiju nisu ohrabrivali i židovski su se vođe žestoko usprotivili zajednici žena koju su prakticirale u to vreme neke sekte. U području poučavanja talmudsko je doba bilo doba stvaranja prvih židovskih škola. Ako je u biblijsko vreme usmena predaja bila glavni način učenja svetih tekstova, počela ju je zamenjivati stroga nastava podeljena u skupine. Od III. veka te škole, koje su osnovane u svakoj pokrajini i u svakom gradu, prihvaćale su decu od 6-7 godina za učenje hebrejskog alfabeta. Održavale su se obično u samim sinagogama koje su postale sinonimi zu kuću nauke.
Ne raspolažemo svedočenjima o prisutnosti devojaka u školama u talmudsko vreme, ali istoričar S. Baron uzgred beleži da je u prvim vekovima hrišćanstva “kod kuće, majka (židovka) često učila svoju decu čitati i pisati.”
Neizravna svedočanstva o poučavanju židovskih žena u antici dolaze isto tako iz izvora o njihovoj prisutnosti na javnim skupštinama i na verskim službama. Osim biblijskih svedočenja o njihovom povećanom prisustvu na javnim skupštinama posle progonstva, istorijski izvori potvrđuju da su žene prisustvovale svakodnevnoj službi u sinagogi, a da bi “čast zajednice bila spašena”, nije im bilo dozvoljeno čitati svoj tekst javno. S. Baron naglašava kako najstariji dio Talmuda, Mišna, nigde ne spominje “smeštaj žena”. Ipak, nadodaje on, arheološke pretrage starih palestinskih sinagoga pokazale su postojanje posebnih galerija za žene, potvrđenih također spisima Filona iz Aleksandrije.
Čak i ako žene nisu mogle javno čitati Bibliju, da ne bi uvredile nepismene muškarce ili da ne bi probudile požudu (spolnu), ta zabrana je dovoljna da pokaže da su neke za to bile sposobne, potkrepljujući tako pretpostavku da je njihova sposobnost čitanja možda raširenija nego što o tomu govore retki talmudski slučajevi pismenih žena.
Jedan drugi niz pokazatelja o učestvovanju žena u životu sinagoge nalazi se u navodima kao darovateljica. Devetnaest natpisa, grčkih i latinskih, iz I. veka pre Hrista do IV. veka posle Hrista, koji potiču iz Male Azije, Italije, i Palestine,dodeljuju tim darovateljicama počasne titule “vođe”, “majke sinagoge”, “mudre starice”, pa i “sveštenica”, a da se iz tih naslova ne mogu videti prave službe u sinagogi.
Kako to pokazuju biografski podaci, koji se odnose na pismene žene koje spominje Talmud, uglavnom su unutar obrazovanih porodica žene mogle imati priliku za obrazovanje. Ta je činjenica, koja može biti opisana kao blizina znanju više nego neko pravo znanje, jedna ženska značajka koju je judaizam uvek visoko cenio, gde je od talmudskog doba “učenjakova žena kao učenjak”, i gde je velika zasluga priznata ženama koje svoju decu šalju učiti Toru u sinagogu, a svoje muževe na proučavanje u rabinske škole.
Jedan slučaj žene, rizničarke (gizbarit) dobrih djla, je isto tako spomenut u Talmudu (Šabat 62a) kao normalna stvar, potcrtava S. Baron.
Ali drugde Talmud navodi samo retko poslovne žene, ili jednostavno žene koje znaju računati.
Danas, najviše poznate stare židovske poslovne žene su obe poreklom iz Egipta: Mibtahija, o kojoj je bilo reči u V. veku pre Hrista, i Vuša (“želja”) iz XI: veka, kojoj je S.D. Goitein posvetio posebnu studiju kao ženi o kojoj se najviše pisalo u dokumentima Genize iz Kaira. Geniza, ili skladište, je mesto gde su Židovi čuvali svoje stare istrošene svitke. Najpoznatija je Kairska Geniza, ovde jednostavno nazvana “Geniza”, gde je pronađeno hiljade spisa velike vrednosti, neki s nadnevkom prvih vekova, drugi kasnije, pripadajući uglavnom Srednjem veku, od IX. doXII. veka.
III. Rabinsko doba od V. do XV. veka
Tokom tog razdoblja, čiji su počeci obeleženi širenjem nove, muslimanske religije, autoritet velikih akademija Babilona i Palestine oslabio je u korist rabinskih središta koja su se razvila u vrtlogu događaja jedan za drugim u različitim zajednicama dijaspore.
U prostranom arapskom carstvu, čije su napredovanje hrišćani zaustavili kod Poitiersa, Židovi, s izuzetkom plemena Quraza u Arabiji, ili skupine Kahina u severnoj Africi, uglavnom su dobro dočekali nove osvajače. U Siriji, u Palestini ili u Egiptu, koji su onda bili pod hrišćanskom vlašću, kao i u Mezopotamiji pod perzijskom vlašću, ili u Severnoj berberskoj Africi, Židovi su doprineli gospodarskom i kulturnom poletu bogate arapske civilizacije prvih vekova Hidžre. Ali naročito u Španiji, gde je halifat iz Kordove oduzeo prvenstvo Bagdadskom, židovski je doprinos bio najbriljantniji.
1. Židovske pesnikinje u islamskoj zemlji
Od tih prvih vekova Hidžre sačuvali su se tragovi dve jemenske pesnikinja: Šame Šabazi i Sare.
Šama, “Sveća” na arapskom, bila je kći Šaloma Šabazija koji je osnovao u V.veku poznatu porodicu pesnika. Obzirom na to da su se lična dela Šame pomešala s verskim pesmama njene porodice, ne možemo ih razabrati, ali uspomena na nju ostala je živa u sećanjima jemenskih Židova koji su u velikom broju hodočastili na njen grob.
Pre svog konačnog odlaska u Izrael, jemenski se judaizam odlikovao vrlo bogatom usmenom tradicijom gde je dio specifično ženske poezije bio značajan. Zahvaljujući nedavnim proučavanjima, jedan deo tih dela mogao je biti sakupljen i sačuvan pre svog nestanka.
Od Sare, jedan isečak iz poeme je sačuvan u jednoj antologiji arapskoga pesništva objavljenoj u X. veku. U pesmi ona aludira na događaje koji se odnose na židovsko pleme iz Arabije, Bnej Kurajza, kojeg su Muhamedove trupe desetkovale u VII. veku.
U isto vreme dok se arapsko carstvo širi prema Zapadu, dok Kordovanski halifat obeležava prvenstvo nad bagdadskim, kulturno središte judaizma se premestilo također u istom pravcu, to je bilo zlatno doba španskog judaizma, od IX. do XII. veka, kad su napisana kapitalna židovska dela na hebrejskom i na arapskom. U IX. veku, andaluzijski Emir Abd-urRahman II., koji je znao ceniti retke knjige koje su mu mudri trgovci, uglavnom Židovi, donosili iz Bagdada i iz Medine, osnovao je biblioteku gde je bilo sakupljeno više od 400.000 dela, te je kulturno zračenje iz Cordove bilo takvo da iz svog udaljenog samostana u Saskoj, pesnikinja Horsvita govori o njemu kao o ukrasu sveta. Židovi su naveliko učestvoval iu širenju kulture i raskoši, ali isto tako i u razuzdanosti i nasilju Španije, zemlje tri vere. Lepa Rahela, “la Fermosa” poznata je u XII.veku kao miljenica kralja Alfonsa od Kastilje.
Popis židovskih filozofa, pesnika, gramatičara, prevoditelja, lekara, astrologa i ministara bio bi predugačak da ga ovde navodimo. Popis pismenih poznatih žena je mnogo kraći, on ustvari sadrži dve osobe: ženu Dunaša Ibn Labrata i Kasmunu bint Ismail.
Starija je poznata samo po imenu svog slavnog muža Dunaša, prepoznatog kao Dunaš Ibn Labrat, jednan od prethodnika židovskog pesništva u arapskoj metrici. Dar za pesništvo kod njegove žene pojavio se u jednom pismu koje je bilo napisano u rimi i na hebrejskom, te poslano mužu oko godine 950., i pronađeno tek 1984. među spisima Genize iz Kaira, zatim prenešeno i dešifrirano u SAD-u. U toj pesmi Dunašova žena izražava svoju žalost što napušta muža i Španjolsku, koristeći klasične biblijske metafore:
“Hoće li se voljeni sećati svoje graciozne gazele onog
dana kad su se rastali dok je ona držala u rukama njegovo
dete? Hoće li ostati tamo u španskoj zemlji njen gospodar
Dunaš čak i ako zauzme pola Esterinog kraljevstva.»
Ova pesma svedoči da je ona dobro usvojila motive arapske poezije koje je uveo njen suprug. Na nesreću je kratka, iako je ona verovatno napisala još dela, ona nam nisu poznata.
Druga židovska pesnikinja poznata u Španjolskom Zlatnom dobu, Kasamuna bint Ismael, spominje se u starim arapskim izvorima, i tri njene pesme su objavljene u jednoj antologiji arapske poezije pod značajnim naslovom: “Zabavljanje društva ženskim pesmama.”
Posle nekih oklevanja, Kasamuna je prepoznata kao kćer Samuela (Ismaela na arapskom) Ibn Nagrela. Rođen je u Cordobi 923. godine, ministar kralja Abbas iz Granade, bio je vođa židovske španske zajednice i plodni pesnik, poučavao je umetnosti rata svoga sina, a svoju kćer, koja je umrla mlada u naletu epidemije boginja, poučavao je poeziji. Jedna od Kasamuninih pesama pojavljuje se ustvari u obliku razmene, tradicionalne u arapskoj poeziji tog vremena,u nje i njezinog oca, s tim da bi on izrecitovao nekoliko stihova na koje je ona odgovarala u istom ritmu i metrici.
U njezinim dvema drugim pesmama kritičari su primetili bolnu samoću. Ako J.M. Nichols iz toga ne izvlači nikakav zaključak, S.D. Goitein ne okleva pripisati to činjenici da joj je otac previše zauzet svojim ratničkim pothvatima, i nije našao vremena da joj izabere muža.
Kao zaključak svom članku o Kasamuni, J.M. Nichols naglašava da ona zauzima vitalno mesto u horu ženskih glasova Iberskog poluotoka srednjega veka. Njeno mesto, i ono žene Dunaša ben Labrata, su isto tako životni u istoriji ženske židovske književnosti, gde su njihovi spisi najstariji, ali takođe među retkima koji su stigli do nas.
Kratke pesme ove dve pesnikinje izlaze na videlo, u stvari, iz jednog vremena gde je zbog pomanjkanja dela koja bi se mogla sa sigurnošću pripadati ženama, žalio se pre nekoliko godina S.D. Goiten. Nakon što je pretražio hiljade spisa iz srednjeg veka koji su bili iz Genize, primetio je potpuni nedostatak duhovnog dela kojeg su stvorile žene, ili čak napisane za žene, tu tvrdnju ne može se uzeti olako. To je zaista pomanjkanje koje ne može biti beznačajno u istoriji Naroda Knjige, i koji pokazuje dubinu ponora koji je odvajao lokalnu subkulturu žena od knjiške i svestrane muškaraca.
Uza sve to proučavanja S.D. Goiteina o židovskim zajednicama u arapskom svetu počevši od spisa Genize iznela su na videlo više slučajeva pristupa ženama pismu i učenju koji su obogatili istoriju pismenih žena Srednjega veka.
3.Pismene žene Sredozemlja i muslimanskog Orijenta
Jedna je stvar sigurna, biležio je Goitein, osim retkih izuzetaka, da žene koje su nam poznate preko spisa Genize nisu se skupljale da bi učile Bibliju. Neke su ipak spomenute u širokom smislu koji smo mi dali pojmu pismenosti.
Na prvom mestu, tu možemo zabeljžiti službe kao učiteljica u školi i postojanje devojčica kao učenica.
Četiri slučaja Mu‘allimot “školskih učiteljica” spominje Goitein. Prva učiteljica koja je navedena u jednom pismu poslanom na adresu Kanisat al-Mu‘allima, “sinagoge školske učiteljice”. Tako kao što smo i pre naveli, škola koja se održavala u dvorištu sinagoge i sama je bila nazvana sinagogom.
Drugi slučaj također navodi iz jednog pisma, naslovljenog na Abu‛l Mansura ibn el- Mu‘allima, “sina školske učiteljice”. Goitein potcrtava da je osoba, koja je to pismo naslovila, ostavila prazno mesto za ime oca Abu‛l Mensura, jer ga je poznavao samo kao sina učiteljice u školi.
Treći slučaj pojavljuje se na jednom popisu siromašnih, gde su jedan čovek i jedna žena, oboje učitelji u Damieti, i verovatno roditelji, držali zajedno jednu školu u svom gradu, koji su morali napustiti.
Treba također precizirati da se naziv Mu‘allima dodeljivao isto tako i ženama koje su poučavale razne umetnosti namenjene devojkama (kao vezenje u čemu su bile odlične egipatske Židovke), kao i one koje su podučavale u biblijskim školama. U ovim poslednjima, službu mu‘ allime obično je ispunjavala jedna upraviteljeva rodica, a sastojala se naročito u tome da se vodi briga o najmlađim učenicama i da se primaju njihove majke. Ipak neke mu‘allimot posedovale su znanja o Bibliji, kao što to potvrđuju pisma Majmonida gde on odgovara na upite jednog para čiji se muž žali da ge žena zanemaruje jer je školska učiteljica. U četvrtom slučaju, mu‘allima ne samo da je poznavala Bibliju, nego je isto tako bila upraviteljica škole.
Žena je imala 9 godina kad se udala, i najpre je sa svojim mužem naučila delove Biblije. On ju je napustio sedam godina kasnije, nakon što su dobili jednog sina, zatim se ponovno vratio, i onda su dobili još jedno dete. Za vreme njegovih otsutnosti ona je nastavila učiti Bibliju, a njen brat, učitelj u školi, uzeo ju je za partnericu za vreme od šest godina. Kad je njezin brat napustio grad ona je upravljala školom sa svojim sinom. Nakon što ju je našao kao upraviteljicu škole, njen se muž obratio Maimonidu da se požali kako ona stalno susreće muškarce i da zapušta bračne dužnosti i svoju decu.
U svom odgovoru Maimonide ga je potsetio da ne može uzeti drugu ženu bez pristanka prve, a što se tiče rada njegove žene kao učiteljice, trebao mu je lokalni sudac reći da po zakonu njen muž ima pravo tražiti od nje da prestane s poslom, a da ona ne bi mogla ni u kom slučaju upotrebiti tu činjenicu kao razlog za razvod braka.
Ženi, Maimonid je odgovorio, da ako je njen muž ne zadržava, trebao bi je pustiti slobodnu, ali dokle je god udana, njen muž ima pravo sprečavati da podučava obrte ili čitanje. Ako bi bila rastavljena, završio je Maimonid, ona će imati pravo raspolagati samom sobom, da podučava i da radi što želi.
Ti odgovori koji savršeno pokazuju granice koje muž može nametnuti na svaki posao svoje žene, podrazumevajući tu i podučavanje, dozvoljavaju nam pretpostavku da ovo zadnje zanimanje nije bilo izuzeto od ostalih ženskih zanimanja. Kao podršku toj pretpostavci može se isto tako navesti jedno drugo Maimonidovo pismo u kojem on, ocenivši da poučavanje Biblije koje je dozvoljeno ženama nije baš zadovoljavajuće, te ostavlja za razmišljanje kako žene kao podučavateljice Biblije ne bi trebale biti baš brojne.
U pogledu devojaka učenica, u jednom drugom spisu Genize neki učitelj, koji se žalio na nediscipliniranog učenika, spominje da je i njegova sestra pohađala tu školu.
U istom kontekstu, jedno drugo Maimonidovo pismo (kao dopisnica u Britanskom Muzeju), podseća na čitav jedan razred devojaka kojima je učitelj bio slepac.
Skromnije svedočenje o pristupu pisanju žena tog vremena nalazi se u navodu o jednoj pisarnici izrađenoj u Kini, sa svim priborom, a koja je među predmetima koji sadržavaju najbogatiju opremu o kojoj govore spisi Genize.
Ali najuverljivije svedočenje o obrazovanju židovskih devojaka u to doba iz Genize ostaje pismo koje je neka žena, osećajući blizu smrt, poslala svojoj sestri da bdije nad tim kako bi njezina kći primila pristojno obrazovanje dostojno onog svoje pobožne bake. Ono je takođe između nekoliko pisama iz Genize koje mora da su poslale žene, a njega Goitein smatra da ga je najverojatnije napisala ruka neke žene:
“Gospođo, draga sestro... najhitniju molbu koju ti upućujem, ako Bog, neka slavljen bude, odluči stvarno o mojoj smrti, sastoji se u tome da preuzmeš brigu o mojoj devojčici i da se potrudiš dati joj obrazovanje. Znam dobro da moja molba nije razumna, jer moj otac nije ostavio mnogo novca, naročito za solidno obrazovanje. Međutim ona je uzor naše svete majke. Ne puštaj je vani i nemoj zanemariti njenu sudansku dadilju, Sa‘adu, i njezinog sina.”
Ovo pismo koje potvrđuje da je pristojno obrazovanje (ta‘allim) bilo skupo, naročito kad se odvijalo kod kuće kao u slučaju ove devojčice koja se nikako nije trebala pojavljivati u javnosti, uči nas o tome da je ta egipatska židovska porodica iz srednjega veka držala do obrazovanja devojaka iz naraštaja u naraštaj.
Ovoj anonimnoj pismenoj porodici možemo nadodati onu slavniju, Samuela al –Mograbija (1125 – 1175). Taj pisac rođen u Bagdadu i konvertiran na islam, navodi u svojem životopisu da su njegova majka i sestre znale čitati i pisati hebrejski i arapski. Isto tako, potcrtava on, njegove tete po majci i njegova majka bile su poznate u Basri po svojoj erudiciji i upućenosti u hebrejsku kaligrafiju. Kaligrafija je u ono vreme bila retka sposobnost, čak i za muškarce. Umetnost pisanja bila je ustvari priznata tek posle veštine čitanja, i samo u određenoj klasi i u pogledu posebnih zanimanja, kao što je pisar ili prepisivač.
Prepisivanje Biblije slučajno su izrađivale žene, i u Daqqudu, vođa iračke židovske zajednice bio je poznat kao “sin žene prepisivačice”.
Kasnije, u XIV.veku u Jemenu, poznata je imenom jedna druga prepisivačica, Mirjam Benahija. Potičući iz porodice erudita i pisara, ona je prepisala jedno Petoknjižje, u kom je nadodala belešku tražeći oproštaj za moguće pogreške, jer je istovremeno dojila svoje dete.
Pre nje, u XII.veku primećena je Bat Ha-levi zbog svoje erudicije. Prepoznata kao kći egzilarha Samuela ben – Alija (1164-1193), predstojnika bagdadske akademije i protivnika Maimonidu, nju spominje Rabi Petahia iz Rastibonna u svojim sećanjima na putovanje, a koji je zapisao da je kći Rabia Samuela “vrlo učena u pogledu Pisma i Talmuda, i da ona podučava mlade kroz jedan prozorčić kuće u kojoj ona ostaje zatvorena”.
Samuel ben-Ali nije imao sina, tako da ga je na čelu Bagdadske akademije nasledio muž njegove kćeri. Obrazovanje koje je dao svojoj kćeri moglo se odnositi na židovski običaj, često korišten u Jemenu, prema kojem porodica koje nisu imale sina, obrazovale su svoje kćeri u najvišim židovskim učenjima, više da ispune biblijsku naredbu: “Ti ćeš poučavati svoju decu”, nego za dobrobit svojih kćeri.
4. Učene Židovke u hrišćanskoj zemlji
Ako Maimonidova pisma sačinjavaju, kao što smo videli, važne izvore svedočanstava o pismenim ženama njegovog vremena, ona pripadaju jednom širem skupu Taqqanot i Responsa iz Srednjeg veka, čije istraživanje posebno obogaćuje istoriju židovskih žena. Response kao što i samo ime govori, označavaju odgovore rabina na sve vrste pitanja o verskim, domaćim, društvenim ili političkim problemima. U svojim pismima rabini ne navode nužno imena molitelja ili moliteljica, i to ne zato da prešute njhov identitet, nego više da daju opštu vrednost svojim odgovorima. Njima nasuprot, Taqqanot je sadržavao naređenja zajednici koje su potvrdili rabini predstavljajući jednu ili više zajednica.
Tako su dva najvažnija Taqqanota (תקנות – takanôt – uređenje, naređenje, određivanje, propis itd.; op. prev.) Srednjega veka ona koja govore o položaju židovske žene: zabrana poligamije i zabrana odbacivanja žene bez njezinog pristanka, pripisane Rabbinu Geršomu iz Mainza, najpre poznati kao naređenja koja dolaze iz tri rajnske zajednice: Worms, Speera i Mainza.
Međutim, u striktnom rabinskom pravu poligamija, kao i proterivanje žene, ostaju dozvoljeni, ali u praksi, jer te dve taqqanot, koje su postupno primenjivali u gotovo svim židovskim zajednicama na Istoku kao i na Zapadu, ostaju najbolji pokazatelj poboljšanja položaja židovske žene koje su doneli srednjevekovni rabini.
Response svedoče isto tako i o drugim poboljšanjima koja se odnose na dob za brak ili na nasledstvo, i to su upravo pitanja žena koja se odnose na probleme nasledstva koja nas direktno vode pismenim ženama. Ta pitanja, često postavljena posredstvom drugih rabina, slale su uglavnom udovice, starteljice i upraviteljice imovine svoje malodobne dece. U svojoj studiji o ženama u responsama iz srednjeg veka I. Epstein naglašava da one nisu oklevale osporavati odluke lokalnih sudova onoga što se njh tiče, i da su neke među njima pokazale jednu dijalektiku i začuđujuće znanje. Među njima, navodi posebno dugo pismo Lee rabinu Weilu, u kojem se ona protivi odluci da taj rabin od jedne udovice traži putem lokalnog suda da nadoknadi dugove svojega muža. To je pismo poznato samo po odgovoru koji je uputio rabin Weil, gde on naglašava da samo zbog odavanja počasti Leinom ocu, poznatom po svojoj erudiciji, odgovara na pismo njegove kćeri. Njegov odgovor ipak pravi aluziju na Leino znanje koje je imala o Talmudu i iz raznih prijašnjih Responsa.
Hendel, udova Paltiela, pojavljuje se kao dodatni primer žene erudita koja se dopisivala s jednim rabinom, dok se Šendlein, žena rabina Isserlina spominje da je napisala po diktatu svojega muža jedno pismo na nemačkom upućeno nekoj drugoj ženi.
Tako, iako im je uskraćena prednost odgoja, židovske žene u to vreme su mogle imati priliku da uče i prime znanje, a to je najbolje potvrđeno u Francuskoj i u Rajnskom području.
4. Učene Francuskinje
U stvari, tek izrazom prikladnosti možemo ceniti niz žena erudita iz porodice Rašija (1040. – 1105.), poznatog talmudista iz Šampanje koji je imao mnogobrojne učenike u Ješivi (viša škola), koju je osnovao u Troyesu.
Ime i poreklo Rašijeve žene su nepoznati, ali se zna da mu je rodila tri kćeri: Rahelu, kojoj je slikovit nadimak bio “Dosta Lepa”, i Joheved i Mirjam, a ni jednog dečaka. Sve su se tri udale za učenjake i među njihovim sinovima, od kojih su mnogi postali rabini, najpoznatiji je bio jedan sin od Joheved, Rabenu Tam.
Rašijeve kćeri, isto tako i njegove unuke i praunuka Rebeka, kći Yohevede i Rabia Meira; Alvina kći Miriam i Jude ben Natana i Hana, kći Rabenu Tama, bile su isto tako poznate po svojem talmudskom i rabinskom znanju.
Različiti eruditski spisi su se pripisivali Rebeki, dok je Alvina bila poznata po tome što je poučavala tradicionalne verske obrede iz kuće Rašija, koje je ona držala uticajem svoje majke Miriam, na Izaka ben Samuela. Hanah, Rašijeva praunuka je jedna od žena koja je u to vreme poučavala druge žene Din (דין – din, zakon; op. prev.) i Micve ( zakoni i verske dužnosti) u njihovim zajednicama.
«Bez sumnje», beleži S. Swarzfuchs, «treba li pripisati Rašijevom poticaju da su njegove kćeri i druge žene u porodici dobile, vrlo verovatno u kući, jedno tako ozbiljno obrazovanje. Njihovi savremenici nisu oklevali postavljati im pitanja o poslu, ili o određenim običajima. To je bio jedan izuzetan slučaj u istoriji Židova srednjega veka.»
Raši, međutim, nije bio jedini rabin svoga vremena koji je poticao obrazovanje devojaka.
Belet, sestru Izaka ben Menahema, “Velikog”, naveo je Raši kao autoritet u jednom rabinskom pitanju. Živela je u Orleanu u XI.veku, a vek kasnije, Abrahamu, rabinu toga grada, bili su zahvalni što je poticao u učestvovanju žena u obredima i u učenju.
Žene iz porodice rabina Eliezera iz Wormsa su isto tako bile poznate po svojoj pobožnosti i erudiciji. U posmrtnoj elegiji koju je izgovorio za svoju ženu Dulci, koja je mučenički umrla sa svojim kćerima Belet i Hanom 1196. (ili 1213.) godine, rabi Eliezer je napisao da je ona pevala himne i molitve, da je pravila zavete šabatom i da je poznavala biblijsku i rabinsku literaturu.
Po svojim kvalitetama Dulci je bila jedna od prvih firzogerin, ili zogerke, to su izrazi na jidišu koji označavaju žene koje su na balkonu sinagoge čitale ili pevale molitve za one koje nisu dovoljno dobro poznavale hebrejski. One su bile posebno mnogobrojne u Poljskoj, ali potvrđeno je njihovo prisustvo i u drugim europskim zajednicama.
Marat Guta, sestra Rabija Natana, koja je umrla 1308. god., bila je jedna firzogerin srednjega veka koja je komponovala izvorne molitve i čije je ime bilo sačuvano.
Očito je da su one bile dosta učene kad su mogle čitati i prevoditi naglas molitve s hebrejskog na domaće jezike i čak one same sastavljale tehine ( javne molitve) koje će biti uvelike objavljene i proširene u XVI. i u XVII. veku.
Još uvek u Francuskoj u XV.veku dve ženske osobe ulaze u našu definiciju pismenih.
Prepisivačica Frommet Arwiller, čiji primerak rabinskog zakonika koji je ona prepisala, i koji se nalazi u Nacionalnoj Knjižnici, nosi njenu belešku na hebrejskom: «Ovaj prepis je napravila Frommet, kći Arwilera, za svoga muža Samuela Ben Mojsiju, 1454. godine.”
Druga je lekasr, imenom Sara la Mirges, upisana u Knjigu Obrezivanja među Židove koji su vršili medicinsku praksu u XV. veku u Parizu.
Uostalom, židovske žene koje su radile posao mudre žene morale su biti prilično mnogobrojne, jer na jugu Francuske Filip de Valois (1293. - 1350.) branio im je da rade u tom svojstvu, a da nemaju diplomu fakulteta iz Monpelliera.
Pismene Talijanke
Talijanski Židovi sačinjavali su jednu od najstarijih zajednica dijaspore. Ako su se tu pismene žene posebno proslavile u renesansi, neke su bile isto tako poznate od ranije.
Paola Anav Dei Mansei, koja je pripadala porodici slavnih potomaka Natana Ben Jekiela, koji je pobegao u Rim posle razaranja Hrama, odlikaovala se biblijskim i talmudskim znanjima i svojim kvalitetama pisara. Zbirka biblijskih tumačenja koju je ona prepisala 1280. godine još je u XIX. veku bila sačuvana u biblioteci Semeništa u Wroclav.
U istom veku, Miriam Spira Luria, kći Salomona Spire i žene Johanana Lurie, podučavala je Talmud skrivena iza zastora, kao Bat Halevi, kći egzilarha iz Bagdada.
Iz XIV: veka, J. Schatzmiller je spomenuo tokom jednog razgovora otkriće jedne biblioteke o dugovanjima, od jedne firentinske Židovke, napisane na hebrejskom. Objavljujući tu informaciju R. Emery nadodaje da mu ona omogućava iznošenje zanimljive činjenice: “Ta židovska žena je znala čitati, pisati i računati”.
Jedan od naših ciljeva je da ovde spomenemo druge, isto tako zanimljive slučajeve.
Italija nam je isto tako ostavila jednu drugu ličnost žene lekara, Perne, koja je diplomirala u Fanu 1460. godine. U to su vreme žene negovale samo žene, ali studij medicine je bio posebno dugačak i naučnog karaktera, te uspeh židovskih žena u toj disciplini zaslužuje da bude zabelježen.
To je takođe i zemlja koja nam je ostavila uspomenu na jednu od prvih žena štampara, Estellinu Conat, koja je imala štampariju u Mantovi godine 1476. U to vreme još nije postojao na hebrejskom izraz koji bi označavao štampariju, i Estellina je nastavila upotrebljavati izraz Kotev “pisati” da bi naznačila svoj rad:
“Ja, Estellina, (žena svog gospodara, mog muža cinjenog Rabina Abrahama Conata, neka bude blagoslovljen decom, i neka dugo poživi, Amen), napisala sam ovu knjigu “Proučavanje sveta”, pomoću mladog Jakoba Levia iz Provanse, iz Tarascona, neka dugo poživi.”
Smernost Estelline prema svom suprugu i “gospodaru” ne moramo smatrati kao izraz podložnosti. Ona dolazi u stvari pre iz jednog patetičnog stila koji nalazimo takođe u jednom pismu koje je također poslala Talijanka, ali ga je verovatno napisao neki pisar iz XIII.veka. To pismo koje Donna Sara upućuje svom mužu Salomonu, i koje je pronađeno u Genizi u Kairu, još i više umnožava komplimente: “Neka veliki mir i veliko blagostanje prate mog gospodara i upravitelja, svetlo mojih očiju, krunu moga čela, moga gospodara i muža, erudita R. Salomona, neka dugo poživi.”
Ali u ovom kratkom spisu koji je napisala Estellina, mi ćemo najviše ceniti njeno profesionalno iskustvo majstora koja, proslavljajući prve korake židovskih žena u moderno vreme, zaključuje našu hronologiju.
Širenjem štamparija, istorija židovskih pismenih žena ulazi u jedno drugo doba gde je njihovo pisanje poticano većim širenjem knjiga na domaćim židovskim jezicima, a u prvom redu na jidišu. Žene će biti sve mnogobrojnije, ponajpre nastavljajući ulagati novac za židovske knjige za muškarce, zatim i one knjige koje su preveli ili su ih pisali pod izričitom upravom žena, a kasnije samo pišući vlastita dela.
Tako je prva knjiga o etici koja je prevedena na jidiš bila posvećena jednoj ženi, Murdi de Ginzburg, koju su opisali kao doktora medicine, a 1544. je objavljen Šmuel Buh, od Lite de Regensburg, prevod u stihovima na jidišu Samuelove knjige, koji će služiti kao uzor mnogobrojnim kasnijim biblijskim prevodima.
Napokon jedna zadnja pionirka, slavna među svim židovskim ženama, Grazia Nasi koja je uložila novac za prvi prevod Biblije na ladino, a koji je objavljen u Ferari 1554. godine. Ona je otvorila put važnim prevodima i tumačenjima Biblije na domaćim jezicima koji će biti melem židovskim ženama do XIX. veka.
Uspoređivane s prvim pismenim ženama drugih monoteističkih vera, Židovke ne predstavljaju ekvivalent niti časnim sestrama, ni predstojnicama samostana ili redovnicama koje su bile među prvim obrazovanim hrišćankama, a niti onim lepim zarobljenicama odgojenim u muslimanskim haremima za zadovoljstvo muškaraca. Prve pismene žene zabeležene u židovskoj istoriji ostaju savršeno u skladu s ograničenjem i poslovima koje su muškarci od njh očekivali. Nikakvih “Damskih pritužbi” u njihovom pisanju, ili barem ne u tragovima koji su sačuvani do danas. Ipak, iako nam do XV. veka naša današnja saznanja ne dopuštaju da pripišemo pisanje ijedne knjige židovskim ženama, njihov pristup učenju i čitanju, i u manjoj meri pisanju, pokazali su nam se važnijima od onoga što su ostavile na uvid neke od retkih pismenih osoba iz prošlosti za potomstvo.
Stalno se suočavajući s ljubomornom ljubavlju židovskih muškaraca prema Pismu, ovo bi potvrdilo modernu pretpostavku u nedavno izašloj “Istoriji žena Zapada” prema kojoj od srednjeg veka kod žena je “sposobnost čitanja bila verojatno raširenija nego što smo mi spremni prihvatiti.”
,
