Mark Twain, Doživljaji Toma Sojera, ( 21,22,23,24,25, )

Dvadeset i prvo poglavlje



       Približavao se školski raspust. Učitelj, i inače uvek strog, postao je stroži i zahtevniji no ikada jer je hteo da se na dan »ispita« njegova škola iskaže. Štap i ravnalo sada su malokad bili besposleni – barem među mlađim učenicima. Samo su najstariji dečaci i mlade gospođice od osamnaest ili dvadeset godina izmicali batinama. K tomu je gospodin Dobbins i veoma krepko udarao jer je, premda mu je glava ispod vlasulje bila posve ćelava i sjajna, bio tek zašao u srednju dob pa u njegovim mišicama nije bilo ni najmanjega znaka slabosti. Što se veliki dan više primicao, sve je više izbijala na površinu sva silnička narav koja je bila u njemu skrivena: kao da je osvetoljubivo uživao u kažnjavanju i najsitnijih nedostataka. Ovo je pak urodilo time da su mlađi dečaci dane provodili u strahu i patnji, a noći u snovanju osvete. Nisu propuštali nijednu priliku da učitelju prirede kakvu psinu. Odmazda koja bi usledila nakon svakoga njihova osvetničkog uspeha, bila je tako sveobuhvatna i veličanstvena da su se dečaci s bojnog polja uvek povlačili uz teške gubitke. Napokon skovaše urotu i smisliše osnovu koja je obećavala sjajnu pobedu. U urotu uvukoše i pismoslikareva sina, iznesoše mu što su zamislili i zamoliše ga za pomoć. On oduševljeno prihvati poziv, i to iz vlastitih razloga jer je učitelj stanovao u kući njegovog oca te je dečaku pružao i suviše povoda da ga mrzi. Učiteljeva se žena kroz nekoliko dana spremala u goste na selo pa ne bi trebalo biti nikakve prepreke da se naum izvede. Sam se učitelj pak za velike prilike uvek pripravljao tako da bi se dobro napio pa je pismoslikarev sin, kako sam reče, »stvar kanio udesiti« kada učitelj uvečer pre ispita popije svoju meru i zadrema u naslonjaču. Onda će ga u pravi čas probuditi i brzo otpremiti u školu.

     Prođe vreme pa dođe rok i za tu zanimljivu prigodu. U osam sati uvečer školska je zgrada bila sjajno osvetljena i ukrašena vencima i viticama od lišća i cveća. Učitelj se bio dostojanstveno zavalio u veliki naslonjač postavljen na povišenom mestu ispred školske ploče. Doimao se kao da je već poprilično dobre volje. Tri reda klupa sa svake strane i šest redova ispred njega bili su zauzeli mesni dostojanstvenici i učenički roditelji. Levo od njega, iza klupa u kojima su sedeli građani, bila je podignuta privremena pozornica, a na njoj su pak bili smešteni đaci koji će učestvovati u večerašnjoj priredbi: redovi dečačića, umivenih i odevenih tako da im bude nepodnošljivo nelagodno, redovi nezgrapnih starijih dečaka, snežni nanosi što su ih tvorile devojčice i mlade dame odevene u batist i muslin, vidljivo svesne svojih golih nadlaktica, starinskog nakita svojih baka te ružičastih i plavih vrpci i cveća u svojoj kosi. Ostatak su školske zgrade ispunjavali učenici koji u priredbi nisu imali nikakvu ulogu.

      Priredba poče. Na noge se diže sićušan dečačić i stade plaho deklamirati: »Teško neko moje dobi na pozornici zborio bi…« i tako dalje – poprativši tu deklamaciju mučno pravilnim i grčevitim kretnjama kakve bi i stroj mogao izvesti, pod pretpostavkom da je taj stroj mrvičak neispravan. No, sretno stiže do kraja, uprkos silnome strahu, pa je na kraju, kada se izveštačeno naklonio i povukao s pozornice, dobio i poprilično snažan pljesak.

       Mala sramežljiva devojčica izmuca: »Janješce Mary imala…«, i tako dalje, klecnula savivši jedno koleno i izazvavši opšte sažaljenje, pobrala zaslužen pljesak pa sela, sva rumena u licu i sretna.

       S uobraženom samouverenošću istupi Tom Sawyer i zalebdi kroz neugasivo i neuništivo slovo: »Slobodu mi dajte il’ dajte mi smrt«, krasno se raspalivši i razmahavši rukama, no onda tačno na polovini zastade. Uhvatio ga užasan strah od javnog nastupa, noge mu se odsekle i doslovce mu ponestalo daha. Istina, gledalište je ovo dočekalo s razumevanjem, ali i sa ćutnjom, što je bilo čak i gore od razumevanja. Učitelj se namršti i to Toma do kraja slomi. Još se neko vreme naprezao, a zatim se potpuno poražen povuče. Odjeknu slabašan pokušaj pljeska, no brzo i zamre.

      Usledi »Dečak na brodu sred plama«, potom »Sruči se Asirac« i drugi deklamatorski biseri. Onda dođoše vežbe čitanja i borba s pravopisom. Nekolicina latinaca pokaza izvrsno znanje. Sada je na redu bila glavna tačka cele večeri – vlastiti »sastavci« mladih gospođica. Jedna za drugom izlazile su na rub pozornice, svaka bi malo kašljucnula, podigla svoj rukopis (vezan dražesnom vrpcom) pa počela čitati obraćajući pri tome istančanu pažnju na »izražaj« i rečenične znakove. Iste su ove predmete u sličnim prilikama pre njih kićeno razjašnjavale njihove majke, njihove bake te bez sumnje i sve ranije pripadnice njihove loze, čak tamo do krstaških ratova. Jedan je od naslova glasio »Prijateljstvo«, a onda redom »Uspomene na davne dane«, »Vera tokom istorije«, »Zemlja snova«, »Kultura i njezine prednosti«, »Usporedba i suprotnost među različitim oblicima političke vladavine«, »Nužnost«, »Ljubav prema roditeljima«, »Srce i njegove čežnje«, i tako dalje, i tako dalje.

       Glavno je obeležje tih sastavaka bila seta koja se  negovala i tetošila, a drugo – rastrošna i obilna bujica »biranih reči«. Sledeće je obeležje bila težnja  tome da se u njima na sve moguće načine natežu posebno cenjene reči i izrazi sve dok se ne bi potpuno otrcali, a kao posebna osobina, naglašeno ih je obeležavala i nagrđivala uvrežena i nepodnošljiva pouka, mašući kusim repićem na kraju svakoga od tih sastavaka. Kakav god bio predmet nekoga sastavka, zahvaljujući izuzetnom umnom naporu, izobličavao se na ovaj ili onaj način da bi ga ćudoredno i versko shvatanje moglo upotrebiti za duševnu izgradnju. Ni očita neiskrenost tih pouka nije dostajala da dovede do izbacivanja toga običaja iz škola, a ni dan-danas nije za to dostatna, kao što možda neće biti dostatna ni dok je sveta i veka. Nema nijedne škole u celoj našoj zemlji u kojoj mlade gospođice ne osećaju obavezu da svoj sastavak završe takvom poukom, a otkrićete da je
takvom poukom, a otkrićete da je pouka najlakomislenije i najmanje pobožne devojčice u školi uvek najduža i najnesmiljenije pobožna. No, dosta o tome. Jednostavne istine uvek su neugodne.
       Vratimo se »ispitu«. Prvi je pročitan sastavak pod naslovom »Zar je ovo život?« Možda čitalac uspe podneti jedan odlomak.

»Na običnim životnim stazama, s kakvim prekrasnim 
čuvstvima mlada duša žudno iščekuje naslućeni prizor neke
 svetkovine! Mašta marno riše ružičasto obojene slike radosti. 
U takvim mislima strastvena poklonica otmene odeće usred 
svečane vreve sebe vidi kao ‘slavljenu među slavljenicima’. 
Ljupki njezin lik, uokviren poput snega belim haljama, vrti 
se kroz labirinte radosna plesa. Njezino je oko najvedrije, 
njezin korak najlakši u tome živahnom skupu.

U tako slatkim maštarijama vreme brzo promiče i stiže 
dobrodošli trenutak za njezin ulazak u rajski svet o kojem je 
sanjala tako blistave sne. Kako se vilinskom svaka stvar 
ukazuje njezinu opčinjenu pogledu! Svaki je novi prizor 
čarobniji od prethodnoga. No, domalo otkriva da se ispod te 
pristale vanjštine krije samo taština. Laskanje koje joj je 
jednom očaravalo dušu, sada joj hrapavo struže po uhu. Plesna 
je dvorana izgubila sav čar. Narušena zdravlja i ogorčena 
srca, odvraća se s uverenjem da ovozemaljska zadovoljstva 
ne mogu utažiti duševne čežnje!«

       I tako dalje, i tako dalje. Za vreme čitanja od vremena se do vremena čuo zadovoljan žamor popraćen prošaptanim usklicima: »Baš slatko!«, »Tako rečito!«, »Prava istina!« i tako dalje, a pošto se delo zaključi naročito tugaljivom poukom, prolomi se oduševljen pljesak.

     Ustade zatim vitka, nužna devojka čije je lice odavalo »zanimljivu bledoću«, izazvanu pilulama i lošom probavom, pa pročita svoju »pesmu«. Dve će nam kitice posve dostajati:

MISURIJSKA SE DJEVA PRAŠTA S ALABAMOM


O, ALABAMO, praštam se s tobom,
      Voljena zemljo nada sve stvari!
Srce mi sada puni se tugom,
      Na tebe spomen čelo mi žari!
Kroz luga tvojih tumarah ja cvat,
     S knjigom se šetah Tallapoosea tik,
Slušah Tallasseejevih vala rat,
     Željno kraj Coose čekah zore cik.
Stid mene nije što srce zdvaja,
     Zbog suznog oka sebe ne ružim,
Ne odiljam se od tuđeg kraja
     Niti za tuđim ljudima tužim.
Doma radosna tu beše mi cvet,
     Dôle i gòre sad dalji će skriti:
Nek’ ugasnu oči, srce i tête
      Da Alabamu mogu ostaviti.

     Među prisutnima je tek malo njih znalo što znači reč tête, ali je pesma uprkos tomu doživela silan uspeh.
      Sledeća se pojavila tamnoputa, crnooka i crnokosa mlada gospođica koja na trenutak zastade radi utiska, načini tragičan izraz lica i poče čitati odmerenim i svečanim glasom:


PRIVIĐENJE


Mrkla i olujna beše noć. Oko prestola na nebeskim
visinama nijedna zvezda nije treperila, no duboki glas snažne 
grmljavine neprestance odjekivaše u uhu, dok su strašne
munje u ljutitom raspoloženju pomamno hitale kroz oblačne 
nebeske odaje, kao da preziru moć kojom je slavni Franklin 
skršio njihovu strahovladu! Čak i žestoki vetrovi kao jedan
 behu izašli iz svojih tajanstvenih kuća te bešnjahu na sve 
strane, kao da prizoru žele pripomoći ne bi li postao još 
divljijim.

U takvu času, tako tamnu i tako turobnu, za ljudskom je 
sućuti čeznula moja duša, no namesto toga:

      »Drúga mila što vodi me, teši i savet mi dade,
      Radost u tuzi, u radosti ushit« uza me stade.

Kretaše se kao jedno od onih sjajnih bića što ih romantična i 
mlada srca dočaravaju na sunčanim stazama bajnoga Edena, 
poput kakve kraljice lepote koja se ničime ne kiti do vlastitom 
nadzemaljskom divotom. Tako joj lak bijaše korak da za njim 
ne ostajaše čak ni šum, a da nije bilo čarobna drhtaja što ga 
pobuđivaše njezin dobrostivi doticaj, ona bi, kao i sve ostale 
nenametljive lepotice, odlebdela neopažena i netražena. 
Čudna joj neka žalostivost oblievaše lice, kao ledene suze po
 ogrtaču prosinačkom, dok mi ukazivaše na prirodne sile što se 
vani sukobljavahu i poticaše me na promišljanje o dvama
 bićima što mi se prikazivahu.

      Ova je noćna mora obuhvatala rukopis od nekih deset stranica i završavala poukom toliko zatornom po svaku nadu svih onih koji nisu prezbiterijanci da je osvojila prvu nagradu, a sastavak se smatrao uistinu najlepšim uspehom cele večeri. Gradonačelnik je ovoga mesta, uručujući nagradu njegovoj sastavljačici, održao topao govor u kojem je rekao da je to bilo daleko »najrečitije« delo što ga je on ikada čuo te da bi se njime mogao iskreno ponositi i sam Daniel Webster.
        Može se usput primetiti i to kako se broj sastavaka u kojima su se reči »dika i hvala« prekomerno negovale i u kojima se ljudsko iskustvo spominjalo kao »stranica života«, mogao meriti s uobičajenim prosekom.

     Tada učitelj, već toliko dobre volje da je to gotovo graničilo s razgaljenošću, maknu naslonjač u stranu, okrenu se leđima prema prisutnima i uze na školskoj ploči crtati kartu Amerike prema kojoj će se ispitivati geografiju. No, traljav mu je posao obavila nesigurna ruka pa se školskom zgradom stade razegati prigušen hihot. Učo shvati u čemu je stvar i lati se popravljanja. Obrisa spužvom pojedine crte i ponovno ih povuče, ali ih samo još jače iskrivi, a hihot postade glasniji. Sada se on potpuno unese u posao, kao da nipošto ne namerava dopustiti da ga opšti podsmeh u tome omete. Osećao je da se sve oči upiru u njega. Umišljao je sebi da mu posao ide za rukom, ali se hihot svejedno nastavi, pa se čak i očito pojača. A bilo je za to i razloga. Gore je bilo potkrovlje, a nad učiteljevom glavom probijeno okno i kroz taj se otvor spuštala mačka, viseći na uzici pričvršćenoj oko kukova, dok joj je oko glave i njuške bila svezana krpa da ne mijauče. Silazeći polako sve niže i niže, sad se izvijala nagore i zabadala kandže u špagu, a sad se strmoglavljivala i kandžama grebla nedodirljivi zrak. Hihot se sve glasnije i glasnije uzdizao. Mačka je već bila stigla na manje od šest palaca od učiteljeve glave – on se sav bio zadubio u rad, spustila se još malo dole, još dole, pa još malo niže, očajnički mu zabila kandže u vlasulju, čvrsto se uhvatila za nju i u tren oka, zajedno s plenom koji nikako nije ispuštala, bila odvučena natrag na tavan! Kako li se samo krasno odbijalo svetlo od učiteljeve ćelave tikve koju je pismoslikarev sin bio pozlatio!

       Skup se raspade. Dečaci su se bili osvetili. Nastupio je raspust.


Dvadeset i drugo poglavlje



       Tom je pristupio novoosnovanom savezu pod nazivom »Mladi trezvenjaci« jer ga je privukla gizdavost njihove »odore«. Obećao je da će se, sve dok bude član tog udruženja, uzdržavati i od pušenja, žvakanja duvana i psovki. Tako je otkrio nešto novo – naime, obećanje da nešto nećeš raditi najsigurniji je način na svetu da čovek upravo to poželi i učiniti. Toma uskoro stade razapinjati želja da pije i psuje. Želja je rasla i postala tako jaka da ga više ništa, osim nade kako će imati prilike da se pokaže s crvenom vrpcom oko pasa, nije zadržavalo od istupanja iz društva. Približavao se Četvrti , ali se on ubrzo okanio tog praznika – i to pre no što je u trezvenjačkim okovima proveo četrdeset i osam sati – te sve nade usmerio na staroga Frazera, mirovnog suca koji je očevidno bio na smrtnoj postelji, a očekivao ga je, budući da je bio u tako visokoj službi, velik javni sprovod. Tri je dana bio duboko zabrinut za sučevo stanje i gutao svaku vest o tome. Katkada bi mu se nade vinule tako visoko da bi se osmelio izvaditi »odoru« i vežbati pred ogledalom. No, sučevo ga je zdravlje svojim kolebanjem upravo obeshrabrivalo. Konačno se proču da je sucu bolje – a zatim i da se oporavlja od bolesti. Toma to ogorči, a usto se i oseti kao da mu je učinjena nepravda. Smesta potpisa istupnicu – a sucu se još iste noći stanje ponovno pogorša i on umre. Tom odluči da više nikada neće verovati takvom čoveku.

     Pogreb je bio izvanredan. Mladi su se trezvenjaci tom prilikom sračunato razmetali da bi njihov bivši član puknuo od zavisti. Međutim, Tom je ponovno bio slobodan dečak, a i to je nešto značilo. Sada je smeo piti i psovati – ali je, na vlastito iznenađenje, otkrio da to više ne želi. Jednostavna činjenica da nešto sme odagnala je želju i uništila svu čar zabranjenoga.

     Uskoro se Tom začudi i otkriću da praznike koje je toliko priželjkivao, sve više oseća kao dosadan teret.

      Pokušao je voditi dnevnik, ali se u tri dana ništa nije dogodilo pa se toga ostavio.

       Čak je i Četvrti donekle propao jer je uporno padala kiša pa zato nije bilo ni povorke, a u najvećem čoveku na svetu (prema Tomovu mišljenju), naime, u gospodinu Bentonu, pravom senatoru Sjedinjenih Država, razočarao se preko svake mere – ne samo što nije bio visok dvadeset i pet stopa, nego čak ni približno toliko.

    Prva u crnce prerušena pevačko-plesna družina pojavi se u mestu i izazva opće zanimanje. Tom i Joe Harper tada i sami sastaviše takvu družinu pa se na dva dana time zadovoljiše.

      Stiže i cirkus. Tri su se dana nakon toga dečaci igrali cirkusa u šatorima napravljenim od krpenih prostirki – ulaznina za dečake tri igle, dve za devojčice – a onda se ostaviše i cirkusiranja.

     Stigoše i neki frenolog i hipnotizer – pa opet otiđoše, a u selu nakon njih postade još dosadnije i tužnije nego pre.

      Bilo je i nekoliko zajedničkih zabava za dečake i devojčice, ali ih je bilo tako malo i bile su tako ugodne da su se bolni razmaci između njih kasnije činili još bolnijima.

     Becky Thatcher bila je otišla kući u Constantinople da školske praznike provede s roditeljima – tako da u životu nije bilo nijedne svetle strane.

      Strašna tajna o ubistva stalno je mučila Toma, kao prava pravcata rak-rana, ustrajna i mučna.
      Onda stigoše i ospice.

       Duge je dve nedelje ležao kao zatvorenik, izgubljen za svet i sve što se u njemu zbivalo. Bio je zaista bolestan i ništa ga nije zanimalo. Kada je konačno stao na noge i mlitavo krenu kroz mesto, tužna je promena već bila nastupila u svemu i obuzela svako živo stvorenje. U mestu se u međuvremenu bio održao »verski hor« pa su se svi bili »vratili veri«, i to ne samo odrasli, nego i deca. Hodao je uokolo beznadno se nadajući da će ugledati barem jedno blaženo grešno lice, ali je svugde nailazio samo na razočaranje. Joea Harpera zateče u proučavanju Novoga zaveta i žalosno se odvrati od toga očajničkog prizora. Potraži Bena Rogersa i nađe ga gde obilazi sirotinju s punom košarom pobožnih knjižica. Pronađe Jima Hollisa koji mu skrenu pažnju na to da na ospice od kojih je upravo ozdravio, valja gledati kao na dragocen blagoslov u vidu božanske opomene. Svaki dečak na kojeg bi naišao, pridodao bi još nešto njegovoj utučenosti. I kada je konačno, u krajnjem očaju, poleteo da nađe utočište na prijateljskim grudima Huckleberryja Finna i onde naleteo na biblijski navod, prepuče mu srce i on se odvuče kući te leže u postelju sa spoznajom kako je jedini u celom mestu izgubljen zauvek i za sva vremena.

      Te se noći spusti strahovita oluja, uz kišu nošenu vetrom, užasne udarce groma i pravi pljusak jarkih munja. Tom se pokri pokrivačem po glavi, u užasu i neizvesnosti u pogledu sudbine koja ga čeka jer nimalo nije sumnjao u to da se sva ova huka i buka podigla zbog njega. Verovao je da je do krajnjih granica izazivao popustljivost nebeskih sila pa je to urodilo ovakvim plodom. Možda bi mu se činilo suvišnim sjaj i streljivo topovske baterije tratiti na ubijanje kakva kukca, ali mu se nije činilo neprimerenim podići tako skupu oluju kao što je bila ova, i to još s grmljavinom, da bi se izmakla tratina pod nogama kukčiću kao što je on.

       Uskoro se nepogoda stiša i prestade ne postigavši cilja. Prvi je dečakov poriv bio da zahvali nebesima i da se popravi. Drugi je bio da pričeka – jer možda više i ne bude novih oluja.

       Sutradan opet pozvaše lekara. Tom se bio ponovno razbolio. Tri nedelje koja je ovaj put odležao, učiniše mu se kao cela večnost. Kada je konačno ustao iz postelje, jedva da se obradovao što je i ovo preživeo, setivši se da je sam na svetu, napušten i bez igde ikoga. Bezvoljno se odvuče niz ulicu i naiđe na Jima Hollisa kako kao sudac predseda maloletničkom sudu gde se nekoj mački baš sudilo zbog umorstva jedne ptice, i to u prisutnosti njezine žrtve. Joea Harpera i Hucka Finna zateče kako na kraju jedne staze jedu ukradenu dinju. Jadni dečaci! I njih su – kao i Toma – opet bile uhvatile stare boljke.


Dvadeset i treće poglavlje


       Na kraju se gradić trže iz svojega pospanog raspoloženja – i to snažno: pred sudom bijaše na red došla rasprava o ubistvo. Za selo suđenje smesta postade izuzetno zanimljivim predmetom razgovora. Ni Tom se tome nije mogao ukloniti. Na svaki spomen ubistva zadrhtalo bi mu srce jer je zbog nečiste savesti i strahovanja bio gotovo uveren kako mu se razne napomene podmeću radi »ispipavanja«. Nije shvatao kako bi se na nj moglo sumnjati da išta zna o ubistvu, ali se ipak usred svega tog naklapanja nije ugodno osećao. Celo su ga vreme zbog toga podilazili ledeni trnci. Povede Hucka na neko osamljeno mesto da s njim porazgovara. Biće mu ipak nekakvo olakšanje da barem nakratko odreši jezik, da breme svojega jada podeli s drugim patnikom. Osim toga želeo se uvjeriti je li Huck štogod zucnuo.

»Huck, jesi li ikad nekom spomenuo nešto o… o onome?«
»O čemu?«
»Znaš o čemu.«
»Ma, jasna stvar da nisan.«
»Ni reči?«
»Ni jedne jedine riči, bogami. Zašto pitaš?«
»Pa, bojao sam se.«
»Ej, Tome Sawyeru, pa ne bi mi preživili ni dva dana da niki to dozna. To dobro znaš.«
Tomu malo odlanu. Nakon pauze reče:

»Huck, je li da te niko ne bi mogao naterati da se odaš?«
»Naćerame da se odan? Pa, samo kad bi hteo da me oni đavo’ od mišanca utopi, moga’ bi me neki naćerat’ da se odam. Druge nema.«
»Dobro, onda je sve u redu. Izgleda mi da smo sigurni dokle god držimo jezik za zubima. Ipak, hajde da se opet zakunemo. Sigurno je sigurno.«
»Vala, jes’.«

Tako se opet zakleše uza sve svečane strahote kao i ranije.

»Šta se okolo pripovieda, Huck? Svašta sam čuo.«
»Šta se pripoveda? Pa, sve samo o Muffu Potteru, o Muffu Potteru, o Muffu Potteru. Stalno se zbog tog preznojavan pa bi se najrađe zavuka’o negde da me niko i ne vidi.«
»Baš isto to i ja stalno slušam. Izgleda mi da njemu nema spasa. Je li tebi ponekad žao zbog njega?«
»Skoro uvek– skoro uviek. Nije on ne znam ko, ali ipak nikad nikom nije ništa na žao učinio. Malo peca da štagod zaradi pa da se može napiti – a najvećma izigrava dangubu. Zaboga, a ko to ne radi – bar većina – popovi i njima slični. Al’ on ti je dobričina – dao mi je jednom po ribe, a nije bila dosta ni za dvojicu i puno puti mi je pomogao kad mi je lošoe išlo.«
»A meni je krpao zmajeve i vezivao udice na povraz. Da ga bar možemo nekako izvući odande!«
»Ojoj! Tome, ne meremo mi to. A i kake vajde od tog! Opet bi ga uhvatili.«
»Da, baš tako. Ali mi je grozno kad čujem kako ga psuju, kao sami đavoli, a on uopšte nije kriv za… ono.«
»I meni je to grozno, Tome. Gospode, čuo sam ih kako kažu da niko ne izgleda krvoločnije od njega u celom kraju i čude se da ga već prie niko nije obesio.«
»Da, stalno tako govore. Čuo sam i da kažu kako bi ga linčovali kad bi izašao iz zatvora.«
»Bome, tako bi i uradili.«

      Dečaci su dugo razgovarali, ali im taj razgovor nije doeo naročitu utehu. Kada se poče hvatati sumrak, stadoše se motati u blizini maloga samotnog zatvora, verovatno s nekom neodređenom nadom da će se možda dogoditi nešto čime će se rešiti njihove teškoće. No, ne dogodi se ništa. Kao da ni anđelima ni vilama nije bilo stalo do nesretnog zatvorenika.

     Kao i već mnogo puta do tada, dečaci priđoše rešetki na prozoru ćelije i odneše Potteru nešto duvana i šibice. Potter je bio smešten u prizemlju, a čuvara nije bilo.

      Zbog njegove ih je zahvalnosti za ovakve darove i ranije pekla savest, a ovaj je put taj osećaj bio jači no ikada. Sami su se sebi činili kao najgore kukavice i izdajice kada im je Potter rekao:

    »Dečaci , vas dvojica ste jako dobri prema meni – bolji nego bilo ko drugi u ovom mestu, a ja to ne zaboravljam. Često govorim sam sebi, kažem: ‘Ranije sam svim dečacima popravljao zmajeve i svašta drugo, pokazivao im gde se može dobro pecati, pomagao im kako god sam znao, a sad, kad sam u nevolji, svi su zaboravili starog Muffa. Ali ne i Tom, ne i Huck – oni ga nisu zaboravili’, kažem ja, ‘a nisam ni ja zaboravio njih.’ E, pa, dečai, napravio sam nešto grozno – bio sam tada pijan i lud i to jedino tako mogu objasniti – i sad me zbog toga čekaju vešala, a tako je i pravo. Pravo, a i najbolje, izgleda mi – bar se nadam. No, nećemo o tome, ne bih vas hteo žalostiti, vas dvojica ste mi kao prijatelji. Ali hoću vam reći ovo: nemojte se nikad napiti – pa nećete nikad do ovog doterati. Stanite malo više na zapadnu stranu… tako … tako valja. Kad se nađeš u ovako gadnoj nevolji, najveća uteha ti je kad vidiš prijateljsko lice, a meni niko ne dolazi osim vas. Dobra prijateljska lica, dobra prijateljska lica. Popnite se jedan drugom na ramena da vam mogu dotaknuti lice. Eto, tako. Dajte da se rukujemo – vaše će ruke proći kroz rešetke, moje su prevelike. Male slabašne ručice, ali su jako pomogle Muffu Potteru, a i više bi mu pomogle, samo da mogu.«

      Tom se sav nesretan vrati kući, a užas mu je te noći ispunjao san. Sutradan i dan iza toga bazao je oko sudnice, osećajući gotovo neodoljiv poriv da uđe, ali prisiljavajući sebe da ostane vani. Isto je tako bilo i s Huckom. Njih su se dvojica namerno izbegavala. Svaki bi od njih od vremena do vremena negde odlunjao, ali bi ih kobna očaranost uskoro opet doterala natrag. Kad god bi se neki besposličar išetao iz sudnice, Tom bi napeo uši, ali bi redovito čuo samo žalosne vesti. Mreža se oko jadnog Pottera sve nepopustljivije stezala. Krajem drugoga dana u selu se govorilo da je iskaz što ga je dao Crvenokožac Joe čvrst i neoboriv te da nema ni najmanje sumnje u to kakvu će odluku doneti porota.

   Tom je te noći bio do kasna vani, a na spavanje se vratio kroz prozor. Sav je drhtao od uzbuđenja i prošli su sati pre no što je uspeo da zaspi. Sutradan ujutro celo se selo sjati u sudnicu jer se očekivalo da će ovo biti odlučan dan. Među prisutnim opštinstvom gurao se podjednak broj muškaraca i žena. Nakon dugog čekanja jedan za drugim uđoše porotnici i zauzeše mesta. Malo potom uvedoše Pottera, u lancima, bleda i izmoždena, uplašena i očajna, pa ga posedoše onamo gde su sve znatiželjne oči mogle buljiti u njega. Ništa manje nije upadao u oči ni Crvenokožac Joe, bešćutan kao i obično. Tu nastupi još jedna pauza, a onda stiže i sudac, a šerif objavi početak rasprave. Usledi uobičajeno došaptavanje između branitelja i tužioca te skupljanje spisa. Ove sitnice i odgađanje do kojega je zbog njih došlo, izazvaše napeto iščekivanje koje je koliko uzbuđivalo, toliko i opčinjavalo prisutne.

      Zatim pozvaše svedoka koji posvedoči da je Muffa Pottera zatekao kako se u rani sat pere na potoku, i to baš onog jutra kada je otkriveno ubistvo, na što se Potter smesta izgubio. Posle još nekoliko pitanja, tužilac se obrati braniocu:

    »Svedok je vaš.«
     Uhićenik na čas podiže oči, ali ih opet i spusti kada advokat reče:
     »Nemam nikakvih pitanja.«
     Drugi svedok pouzdano ustvrdi da je kraj leša našao nož. Tužilac reče:
     »Svedok je vaš.«
     »Nemam nikakvih pitanja«, odgovori Potterov advokat.
      Treći svedok pod zakletvom  izjavi da je isti taj nož često viđao u Potterovim rukama.
     »Svedok je vaš.«
      Potterov advokat  otkloni ispitivanje. Lica ljudi okupljenih u sudnici počeše odavati nezadovoljstvo. Zar ovaj advokat  namerava bez borbe žrtvovati štićenikov život?

      Više svedoka dade iskaz o tome da je, kada su Pottera doveli na mesto ubistva, njegovo ponašanje ukazivalo na krivicu. I njima bude dopušteno da se s mesta za svedoke udalje bez unakrsnog ispitivanja.

      Verodostojni svedoci iznesoše pak svaku pojedinost u vezi s pogubnim okolnostima zatečenim onoga jutra na groblju, a kojih su se svi prisutni tako dobro sećali, ali Potterov advokat ni jednoga od njih ne podvrgnu unakrsnom ispitivanju. Cela sudnica mrmljanjem izrazi svoju zbunjenost i izazva sučevu opomenu, a tužilac reče:

      »Na temelju iskaza što su ih pod prisegom dali građani čija je već i sama reč iznad svake sumnje, utvrdili smo da je ovaj strašni zločin nesporno počinio nesretni optuženik. Optužba je time završila.«

       Jauk se omače bednome Potteru pa on sakri lice u ruke lagano se njišući celim telom, dok je u sudnici vladala mučna tišina. Ovo ganu mnoge muškarce, a mnoge žene suzama posvedočiše svoju sućut. Branilac ustade i reče:
 
    »Slavni sude, u svojim napomenama na početku ove rasprave bili smo nagovestili nameru da dokažemo kako je naš štićenik ovo strašno zlodelo počinio u stanju krajnje zaslepljenosti i neuračunljivosti izazvane pićem. Proenili smo mišljenje. Nećemo izneti takvu obranu.« Zatim se obrati pisaru: »Pozovite Thomasa Sawyera!«

      Na svakom se licu u sudnici, ne izuzimajući ni Potterovo, javi zaprepaštenost pomešana s čuđenjem. Kada se Tom popeo i zauzeo mesto na klupi za svedoke, sve se oči sa začuđenim zanimanjem prikovaše uz njega. Dečak je bio u silnom strahu pa se doimao prilično izbezumljeno. Zakleo se .

      »Thomase Sawyeru, gde ste se nalazili sedamnaestog juna oko ponoći?«

       Tom letimice pogleda u gvozdeno  lice Indijanca Joea i jezik ga izdade. Prisutni bez daha napeše uši, ali reči nikako nisu dolazile. No, nakon nekoliko trenutaka dečak ipak prikupi malo snage i uspe progovoriti dovoljno jakim glasom da ga čuje deo sudnice:

»Na groblju!«
»Malo glasnije, molim vas. Ne bojte se. Bili ste…«
»Na groblju.«

Prezriv osmeh prelete Crvenokošcu Joeu preko lica.

»Jeste li bili u blizini groba Horsea Williamsa?«
»Jesam, gospodine.«
»Govorite… samo mrvicu glasnije. Koliko ste bili udaljeni od groba?«
»Toliko koliko sad od vas.«
»Bili ste skriveni ili niste?«
»Bio sam skriven.«
»Gde?«
»Iza brestova na rubu groba.«

Crvenokožac se Joe jedva primetno trže.

»Je li ko bio s vama?«
»Jest, gospodine. Otišao sam tamo s …«
»Čekajte… čekajte čas. Ne morate spominjati ime svog pratioca. Njega ćemo pozvati kada dođe vreme za to. Jeste li išta nosili sa sobom?«

    Tom je oklevao i izgledao zbunjeno.

    »Recite otvoreno, mladiću… nemojte se ustručavati. Istina je uvek vredna poštovanja. Šta ste poneli sa sobom?«
»Samo c… c… crknutu mačku.«

     Zažamori smeh, ali ga sudac stiša.
     »Predočićemo kostur te mačke. A sada, mladiću, ispričajte nam sve što se događalo, ispričajte to vlastitim rečima, nemojte ništa preskočiti i ne bojte se.«

       Tom poče – isprva neodlučno, ali kada se zagrejao za predmet, reči mu stadoše sve lakše teći. Doskora se nije čulo drugoga zvuka do njegova glasa i svi su pogledi bili uz njega prikovani. Otvorenih usta i suspregnuta daha prisutni su gutali svaku njegovu reč, ne primećujući kako vreme protiče i zatravljeni čarobnom stravom njegove priče. Napetost izazvana suzdržanim uzbuđenjem doseže vrhunac u trenutku kada dečak reče:

     »… i kad je doktor daskom dohvatio Muffa Pottera i Potter pao, Crvenokožac Joe je skočio s nožem u ruci i…«

      Tres! Brz kao munja, mešanac jurnu prema prozoru, probi se između svih koji su mu se našli na putu i više ga nije bilo!



Dvadeset i četvrto poglavlje

         I opet Tom postade slavan junak – miljenik starijih, a predmet zavisti mlađih ljudi. Ime mu je čak ovekovečila  i  štampa jer su ga seoske novine nahvalile na sva usta. Bilo je i takvih koji su verovali da će on možda postati i Predsednik, samo ako pre toga ne završi na vešalima.

      Kao što je i uobičajeno, prevrtljiv i nerazuman svet privinu Muffa Pottera na svoje grudi i uze ga isto toliko velikodušno tetošiti koliko ga je pre ružio. No, takvo ponašanje samo ide svetu u prilog pa zato u njemu ne valja videti ništa pogrešno.

       Tomovi su dani bili puni slave i likovanja, ali mu je zato noći ispunjavao užas. U svakom mu se snu javljao Crvenokožac Joe, a u oku mu je uvek vrebala smrt. Teško da je išta dečaka moglo dovesti u iskušenje da, kada padne mrak, izađe iz kuće. Jadni je Huck također živeo na mukama i u stravi jer je Tom celu priču advokatu bio ispričao u noći pre glavne rasprave pa je Huck umirao od straha da bi i njegov udeo u toj stvari još mogao izaći na videlo, uprkos tome što ga je beg Crvenokošca Joea spasio od tegobnoga svedočenja na sudu. Jadni je momak izvukao od advokata obećanje da će čuvati tajnu, ali šta s tim? Otkako je nemirna savest uspela Toma naterati da noću ode do advokatove kuće i onde strahovitu priču iščupala s usana koje su bile zapečaćene najstrašnijom i najgroznijom zakletvom, Huckovo je poverenje u ljudski rod bilo gotovo potpuno poljuljano.

     Danju je Tomu zbog zahvalnosti Muffa Pottera bilo drago što je odlučio progovoriti, ali je noću žalio što mu usta nisu ostala zapečaćena.

       Polovinu je vremena Tom provodio u strahu da Crvenokošca Joea nikada neće uhvatiti, a drugu polovicnu u strahu da se to ne dogodi. Pouzdano je osećao da više nikada neće moći slobodno disati, sve dok taj čovek ne bude mrtav i dok mu on ne vidi leš.

      Raspisaše nagrade, pretražiše celi kraj, no Crvenokošca Joea ne nađoše. Iz St. Louisa stiže jedno od onih ljudskih čuda koja sve znaju i svima ulevaju strahopoštovanje, neki detektiv koji je sve ispregledao, tresao glavom, mudro se držao i postigao onako sjajan uspeh do kakva se obično vinu pripadnici toga zanata. To će reći da je »našao ključ zagonetke«. No, »ključ zagonetke« ne može se obesiti umesto ubice pa je detektiv posle tog postignuća otišao kući, a Tom se osećao jednako nesigurnim kao i ranije.

       Dani su polako odmicali i nakon svakoga mu je od njih teret strepnje bivao nešto lakši.

Dvadeset i peto poglavlje


       U životu svakoga dečaka, ako se taj život pravilno oblikuje, jednom dođe vreme kada ga uhvati silna želja da pođe negde u potragu za skrivenim blagom. Jednoga dana ta želja iznenada spopade i Toma. On naglo izjuri iz kuće da nađe Joea Harpera, ali bezuspešno. Zatim potraži Bena Rogersa – on je pak bio otišao na pecanje. Malo kasnije slučajno naiđe na Krvavorukoga Hucka Finna. Huck mu je baš odgovarao. Tom ga povede na neko osamljeno mesto i u poverenju mu otkri u čemu je stvar. Huck se bio voljan upustiti u to. Huck se uvek bio voljan upustiti u svaki pothvat koji je nudio zabavu, a nije zahtevao nikakvo novčano ulaganje, jer je na raspolaganju imao na pretek one nezgodne vrste vremena koje nije novac. »Gde ćemo kopat’?« upita Huck.

      »O, svagde pomalo.«
»Pa je l’ toga ima svugde?«
»Ne, nije to baš tako. Blago se skriva na krajnje neobičnim mestima, Huck, nekad na nekom ostrvu, nekad u truloj škrinji ispod vrha glavne grane na starom, usahlom drvetu, baš tamo gde u ponoć pada sena, ali najčešće ispod poda u kući u kojoj se javljaju duhovi.«
»Ko ga skriva?«
»Pa, razbojnici, naravno – a šta misliš ko? Direktor nedeljne škole?«
»Ne znam. Da je moje, ja ga ne bi skriva’o, nego bi ga potrošo i dobro se proveo.«
»I ja. Ali razbojnici tako ne rade. Uvek ga samo sakriju i ostave.«
»I više nikad po njega ne dođu?«
»Ne. Misle da će se vratiti po blago, ali uglavnom zaborave znakove koje su za sobom ostavili ili umru. U svakom slučaju ono ti tamo leži dugo vremena i zahrđa, a onda neko nađe neki stari žuti papir na kojem se objašnjava kako ćeš naći pojedine znakove – taj se papir mora odgonetati oko nedelju  dana jer se većinom sastoji od samih znakova i hijeroglifa.«
»Od … od čega?«
»Od hijeroglifa – slike i slične stvari, znaš, koje izgledaju kao da ništa ne znače.«
»Imaš li ti takav papir, Tome?«
»Nemam.«
»Pa kako ćeš unda pronaći znakove?«
»Ne trebaju mi znakovi. Razbojnici blago uvek zakopaju u ukletoj kući ili na nekom ostrvu ili ispod suvog drveta na kojemu strši glavna grana. Dakle, Jacksonovo ostrvo smo već malo pregledali, a možemo ga jednom opet pregledati. Iznad Pecarinog rukavca nalazi se stara ukleta kuća, a suvih grana i suhog drveća ima koliko voliš – brdo svega i svačega.«
»I na svakon ton mestu ima blaga?«
»Ma šta pričaš! Nema!«
»Kako ćeš onda znati gde ćeš tražiti?«
»Tražiću svugde!«
»Pa, Tome, celo lieto će nam na to otići.«
»I šta sa tim? Zamisli da nađeš medeni lonac sa sto dolara u njemu, svi potamneli i zveketavi, ili truli sanduk pun dijamanata. Kako ti se to čini?«
Hucku sinuše oči.
»To je kao neka  bajka. Za mene i previše. Daj ti meni samo sto dolara pa mi dijamanti i ne trebaju.«
»Dobro, ali tek toliko da znaš – ja neću samo tako odbaciti dijamante. Neki vrede i dvadeset dolara po komadu. Nema skoro nijednog, tek tu i tamo poneki, da vredi tri četvrt dolara ili dolar.«
»Ne teraš šegu sa mnon? Zbilja?«
»Naravno. Svako će ti to reći. Huck, jesi li ti ikad video dijamant?«
»Koliko pamtim, baš i ne.«
»Kraljevi ih imaju na gomile.«
»Ali ja ti, Tome, ne poznan nijednog kralja.«
»I meni izgleda da ne poznaješ, ali da odeš u Evropu, video bi ih svu silu prilikom obilaska.«
»Je l’ to oni nešta obilazue?«
»Obilaze? Ma, štoa je tebi? Ne!«
»Pa zašto si onda rekao da nešto obilaze?«
»Koješta, mislio sam samo da bi ih ti video – ne obilaze ništa, naravno? Zašto bi nešto obilazili? Samo hoću reći da bi ih naprosto vidieo – raštrkane na sve strane, znaš.  Kao onaj stari grbavi Richard.«
»Richard? Kako mu je prezime?«
»Nema on prezime. Kraljevi imaju samo krsno ime.«
»Samo to?«
»Da, samo to.«
»Ha, ako se njima tako sviđa, u redu stvar. Ja ti ne bih hteo biti kralj i imati samo ime, ko kakav crnjo. Nego reci ti meni – gde ćeš najpre kopati?«
»Pa, ne znam. Da krenemo, na primer, od onog starog osušenog stabla na brežuljku s druge strane Pecarinog rukavca?«
»Važi.«

      I tako njih dvojica uzeše trnokop slomljena vrha i lopatu pa se pešice dadoše na put dug tri milje. Na cilj stigoše vrući i zadihani pa se baciše u hlad ispod obližnjeg bresta da se odmore i popuše po jednu.

     »Sviđa mi se ovo«, reče Tom.
»I meni.«
»Čuj, Huck, ako ovde nađemo blago, šta ćeš ti napraviti sa svojim delom?«
»Pa, svaki ću dan jesti paštetu i popiti po čašu limunade i ići u svaki cirkus koji dođe ‘ovamo. Ne beri brigu, fino ću se provoditi.«
»A ne nameravaš ništa ostaviti za kasnije?«
»Za kasnije? Zašto?«
»Pa, tako da i posle imaš od čega živeti.«
»Eh, kake vajde od toga. Tata bi jedared već došao u ovo mesto i sve bi ščepao u svoje šape ako se ja ne požurin,  on bi to čas posla profućkao. A što ćeš ti sa svojin delonm, Tome?«
»Kupiću novi bubanj, pravu pravcatu sablju, crvenu kravatu, mladog buldoga i oženiti se.«
»Oženiti se!«
»Tako je.«
»Tome, ti – ti si skrenio pameću.«
»Samo polako pa ćeš videti.«
»No, to je najluđa stvar koju bi mogao učiniti. Vidi mog tatu i majku. Svade se i svade! Ma, ranije su se celo vreme svađali . Još kako se sećam.«
»To nema veze. Devojka kojom ću se ja oženiti, neće se sa mnom svađati.«
»Tome, meni izgleda da su ti one sve iste. Sve ti one čoveka gnjave. Bolje ti je na vrieme promisliti o tom. Bolje ti je, velim ti. Kako ti se zove to ženskinje?«
»Ona nije nikakvo ženskinje, nego devojka.«
»Sve ti to izađe na isto, izgleda mi. Neki kažu ženskinje, neki kažu devojka – i jedno i drugo ti isto vriedi. No, bez obzira, Tome, reci ti meni kako se ona zove?«
»Reći ću ti jednom – ne sada.«
»A, neka ti bude. Samo, ako ćeš se ti oženiti, ja ću biti sam-samcit – više nego ikad pre.«
»Nećeš, doselićeš se meni. Sad prestani o tome, nego daj da počnemo kopati.«

     Radili su i znojili se pola sata. Bez uspeha. Mučili su se još pola sata. I opet bez uspeha. Huck reče:

    »Je l’ blago uvek zakopaju na ovaku dubinu?«
»Katkad, ne uvek. Uglavnom, ne. Izgleda mi da nismo pogodili pravo mesto.«

     Odabraše stoga novo mesto pa otpočeše iznova. Kopanje im je sada išlo malo sporije, ali su još uvek napredovali. Neko su vreme ćutke i ustrajno kopali. Konačno se Huck nasloni na lopatu, obrisa rukavom kapljice znoja s čela i reče:

»A gde ćemo kopati kad ovde završimo?«
»Pa da možda krenemo od onog starog stabla iza udovičine kuće, tamo preko na Cardiff Hillu.«
»I ja bi rekao da će to biti dobro drvo. Ali što ako nam udovica otme blago, Tome? Drvo raste na njezinom imanju.«
»Ona da nam ga otme! Samo neka se usudi! Skriveno blago pripada onom ko ga nađe. Bez obzira na to na čijoj je zemlji.«

     To zadovolji Hucka pa se posao nastavi. Uskoro Huck reče:

»Đavo ga odneo, mora biti da smo opet na krivom mestu. Šta ti misliš?«
»Ovo je zbilja jako čudno, Huck. Ne razumem. Ponekad se i veštice znaju umešati u to. Izgleda mi da je verovatno i sada u tome nevolja.«
»Koješta, veštice po danu nemaju nikake moći.«
»Pa da, tako je. Toga se nisam setio. Ma, znam u čemu je stvar! Mi smo dva prokleta blesana! Moramo videti gde  će senka glavne grane pasti u ponoć pa tamo kopati.«
»Dobro! Badava radimo ovo vreme kao dve budale. A, đavo ga odneo, moramo se noćas vratiti, a to je strašno dugačak put. Hoćeš moći izaći iz kuće?«
»Naravno da hoću. Osim toga, moramo to svakako noćas napraviti, jer ako neko vidi ove jame, shvatiće isti čas o čemu se radi i sam potražiti blago.«
»Pa, unda ću ti ja noćas opet mijaukati pred kućon.«
»Važi. Pijuk i lopatu ćemo sakriti u grmlju.«

       Te se noći, otprilike u dogovoreno vreme, dečaci ponovno nađoše na istom mestu. Sedoše u senu da pričekaju. Mesto je bilo osamljeno, a po staroj se predaji ovaj sat smatrao strahotnim. Duhovi su šaptali u šuštavu lišću, utvare se skrivale u tamnim zakucima, duboki lavež lovačkog psa negde je daleko lebdeo u zraku, a sova mu odgovarala sablasnim zovom. Sve su se ove strahote obrušile na dečake pa su malo govorili. Uskoro proceniše da je odbilo dvanaest. Obeležiše mesto na koje je padala senka pa počeše kopati. Nade im stadoše rasti, zanimanje postade jače, a marljivost išla u korak s to dvoje. Jama je bivala sve dubljom i dubljom, no svaki put kada bi im srce poskočilo zbog toga što su čuli da trnokop o nešto udara, samo bi doživeli još jedno novo razočaranje. Bio bi to samo kamen ili komad tvrda drva. Konačno Tom reče:

»Nema koristi od ovoga, Huck, opet krivo kopamo.«
»Ma, to ne može  biti. Na dlaku smo označili mesto gde je pala senka.«
»Znam, ali ima tu i nešto drugo.«
»Šta to?«
»Pa, samo smo nagađali vreme. Lako je moguće da smo došli prekasno ili prerano.«
Huck ispusti lopatu.
»Vala, jes’«, reče on. »Tu smo pogrešili. Treba odustati i ovaj put. Ne možemo nikako znati tačno vreme, a osim toga, sve je ovo previše strašno, tu u ovo doba noći uz veštice i avetinje koje oblieću oko nas. Osećam kao da je celo vreme nešto iza mene i strah me se okrenuti jer možda oni isprid mene baš na to i čekaju. Jeza me prolazei otkako san došao ovamo.«
»Pa, i sa mnom je skoro isto tako, Huck. Kad zakopaju blago ispod drveta, najčešće tamo stave i mrtvaca da ga čuva.«
»Bogo!«
»Da, baš tako. Stoput sam o tom slušao.«
»Tome, meni ti se puno ne sviđa baviti .
»Ni ja im baš ne bih rado smetao. Zamisli da ovaj tu pomoli lobanju i progovori!«
»Tome, nemoj! To je jezivo.«
»Baš tako, Huck. Ni ja se ugodno ne osećam.«
»Čuj, Tome, hajmo mi odavde pa da probamo negde drugo.«
»Važi, i meni izgleda da će tako biti bolje.«
»A gde  ćemo poći?«
Tom časak razmisli, a onda reče:
»Ukleta kuća. Tamo idemo!«
»Đavo ga odneo, Tome, ne volim ti ja te uklete kuće. Ma, to ti je hiljadu put’a gore nego mrtvaci. Oni možda mogu govoriti, ali ti se ne mogu došuljati iza leđa zamotani u ponjavu i proviriti ti najedared preko ramena i zaškrgutat’i zubima kao šta to rade dusi. Ne bi ti ja mogao tako nešto podneti, Tome, niki to ne bi mogao.«
»Da, Huck, ali duhovi lutaju okolo samo noću. Neće nas ometati ako budemo onde kopali danju.«
»Vala, jes’. Al’ jako dobro znadeš da ljudi u take uklete kuće ne idu ni po danu ni po noći.«
»Pa, većinom zato što niko ne voli ići tamo gde je neko ubijen, ali oko te kuće nikad niko nije ništa video – osim noću, i to samo neko treptavo plavkasto svetlo kraj prozora, a ne prave duhove.«
»Pa, Tome, gde god vidiš neko tako plavo svietlo da miga, možeš se kladiti da ni dusi nisu daleko. Jasna stvar. Znaš da se takim svitlom nikio i ne služi osim duhova.«
»Bome, jest. Ali svejedno ih nema tamo danju pa čega da se onda plašimo?«
»Pa, dobro, ako ti tako veliš, pregledaćemo i tu ukletu kuću – al’ mi se vidi da je to isto kao i đavola  izazivat’i.«

      Dotle već bijahu krenuli niz brežuljak. Odmah ispod njih, nasred doline obasjane mesečinom, na pustoj je osami stajala ukleta kuća, ograda joj bila odavno propala, bujni korov prekrio stepenice pred ulaznim vratima, dimnjak se bio survao, otvori za prozore zjapili prazni, a jedan se ugao krova urušio. Dečaci su časak zurili onamo, napola očekujući da mimo prozora prolebdi plavičasto svetlo, a onda, razgovarajući tihim glasom kakav je pristajao dobu noći i okolnostima, udariše sasvim nadesno ne bi li obišli ukletu kuću i krenuli kući putem kroz šumu koja je krasila stražnje obronke Cardiff Hilla.

Mark Twain, Doživljaji Toma Sojera, ( ( nastavci : Romani u nastavcima )

Mark Twen, Doživljaji Toma Sojera (XIX, XX poglavlje )

Devetnaesto poglavlje

      Tom stiže kući u turobnu raspoloženju, a po prvim tetkinim riječima shvati da na ovdašnjem tržištu neće uspjeti proturiti svoje jade:
»Tome, mogla bih ti živom kožu oderati!«
»Tetice, što sam napravio?«
»I previše, bogami. Odem ja do one Sereny Harper, kao prava stara budala, i sve računam kako ću je uveriti u one koještarije o tvojem snu, a kad tamo, gledaj, ona već saznala od Joea da si ti bio ovde i čuo sve što smo mi one noći govorili. Tome, ja ne znam što će biti od dečaka koji je u stanju učiniti tako nešto. Krivo mi je već i kad pomislim kako si me pustio da odem do Sereny Harper i od sebe napravim takvu budalu, a ni rečju me nisi upozorio.«
     Cela priča sada dobi posve drugačiji izgled. Jutrošnja se domišljatost ranije Tomu činila dobrom i vrlo duhovitom šalom. Sada mu je sve to izgledalo otrcano i ružno. Pognu glavu ne znajući što bi rekao u tom trenu. Onda progovori:
»Tetice, voleo bih da to nisam napravio – ali nisam mislio.«
»O, dete moje, ti nikad ni na što ne misliš. Nikad ne misliš ni o čemu osim o vlastitom zadovoljstvu. Mogao si smisliti kako ćeš u noći doći ovamo čak s Jacksonovog otoka da bi se smejao našim jadima, mogao si smisliti kako ćeš mene smotati s onom laži o snu, ali uopšte nisi ni pomislio da se sažališ na nas i prištediš nam tugu.«
»Tetice, sad znam da je to bilo ružno, ali nisam hteo da tako ispadne. Nisam, časna reč. Osim toga, nisam one noći došao ovamo zato da bih vam se smejao.«
»Zbog čega si onda dolazio?«
»Zato da ti kažem kako se ne morate za nas brinuti, jer se nismo utopili.«
»Tome, Tome, ja bih bila najsretnije stvorenje na celom svetu kad bih mogla da poverujem da je tebi ikad pala na pamet neka tako lepa misao, ali i sam znaš da nije tako – a i ja to znam, Tome.«
»Zbilja, zbilja jesam, tetice – ne maknuo se s mesta ako nisam.«
»O, Tome, nemoj lagati – nemoj još i to. Zbog toga sve postaje još sto puta gore.«
»Ne lažem, tetice, to je istina. Hteo sam da ti ne budeš tužna – samo zbog toga sam i došao.«
»Dala bih celi svet da mogu u to poverovati – time bi se iskupio za veliki deo svojih greha, Tome. Onda bi mi gotovo bilo i drago što si pobegao i tako se zločesto poneo. Ali nekako u to ne verujem jer… dete moje, zašto mi se nisi javio?«

     »Eto, vidiš, tetice, kad ste počeli razgovarati o zadušnicama, meni je na pamet pala posve šašava zamisao da bismo se nas trojica mogli vratiti i sakriti u crkvi pa mi je bilo teško da to pokvarim. Tako sam koru od drveta stavio natrag u džep i zadržao jezik za zubima.«
     »Kakvu koru?«
       »Koru na kojoj sam napisao da smo nas trojica otišli u gusare. Sad mi je žao što se nisi probudila kad sam te poljubio – žao mi je, časna reč.«
        Krute se crte na tetkinu licu opustiše i nenadana joj nježnost sinu u očima.
    »Zaista si me poljubio, Tome?«
     »Pa, da, jesam.«
     »Sigurno, Tome?«
       »Pa, da, jesam, poljubio sam te, tetice – najsigurnije što može biti.«
      »Zašto si me poljubio, Tome?«
       »Jer te jako volim, a ti si ležala i ječala pa mi te bilo žao.«
Ove su reči imale u sebi prizvuk istine. Kada je progovorila, stara je gospođa teško mogla prikriti drhtaj u glasu:
          »Poljubi me opet, Tome! A sad se nosi u školu i ne gnjavi me više.«

      Čim je Tom otišao, ona pojuri do ormara i odande izvadi upropašteni kaputić u kojem je Tom bio otišao u gusare. Onda zastade držeći ga u ruci i reče sama sebi:
     »Ne, ne usuđujem se. Jadni dečak, izgleda mi da je to sve slagao – ali je to blagoslovljena, blagoslovljena laž koja me toliko utešila. Nadam se da će mu Gospodin – znam da će mu Gospodin oprostiti jer ga je samo dobro srce navelo da to kaže. Ali ja ne želim otkriti da je to laž. Neću ni gledati.«

      Odložila je kaputić i za trenutak zamišljeno zastala. Dvaput je ispružila ruku za tim komadom odeće i dvaput se zaustavila. Osmelila se još jednom i ovaj put samu sebe ohrabrila pomišlju: »To je bila laž u dobroj nameri – u dobroj nameri – neću dopustiti da me to rastuži.« Pretraži džep na kaputiću pa je trenutak kasnije kroz more suza čitala ono što je pisalo na komadiću kore i govorila: »Sad bih tom dečaku mogla sve oprostiti, pa da je počinio i milion greha!«


Dvadeseto poglavlje


      U držanju je tetke Polly, kada je poljubila Toma, bilo nešto posebno što je raspršilo njegovu potištenost i vratilo mu raniju vedrinu i radost. Krenuo je u školu i na svoju veliku sreću na početku Livadnog puta nabasao na Becky Thatcher. Uvek se ponašao u skladu sa svojim raspoloženjem pa joj bez i najmanjeg kolebanja pritrča i reče:

»Becky, danas sam se ponašao jako ružno i žao mi je zbog toga. Neću to nikad, nikad više učiniti, sve dok sam živ – molim te, daj da se pomirimo?«

Devojčica je stala i prezirno ga pogledala pravo u lice:

»Bila bih vam zahvalna kad bi me poštedeli svojeg društva, gospodine Thomase Sawyeru. Nikad više neću s vama ni reč progovoriti.«

    Ona visoko diže glavu i pođe dalje. Tom se tako zabezeknu da u sebi nije našao čak ni dovoljno prisutnosti duha da joj odbrusi: »Pa što onda, gospođice Pametnjakovićko?«, pre nego što je već bilo prekasno da išta kaže. I tako nije rekao ništa. No, ipak se svojski razbesneo. Zlovoljno se dovuče u školsko dvorište žaleći što ona nije muško i zamišljajući kako bi je tada izmlatio. Uskoro naleti na nju i u prolazu joj dobaci neku zajedljivu primedbu. Ona mu ne ostade dužna pa uzajamna ljutnja sada otvoreno izbi. Becky se, u žestokom uzbuđenju u kakvu je bila, činilo kako nikada neće dočekati da »zazvoni za nastavu«, toliko je jedva čekala da vidi kako će Tom izvući batine zbog umrljane čitanke. Ako se ranije i kolebala u tome hoće li ili neće raskrinkati Alfreda Templea, Tomova je oštra uvreda potpuno odgnala svaku neodlučnost.

     Jadna devojčica nije znala koliko se brzo i njoj samoj približava nevolja. Gospodin Dobbins, njihov učitelj, bio je zašao već i u srednje godine, a da nije ostvario cilj kojem je stremio. Želja je njegova života bila da postane lekar, ali je siromaštvo bilo odlučilo da će ga učiniti tek običnim seoskim učiteljem.. Svaki je dan on iz ladice na katedri izvlačio neku tajanstvenu knjigu i povremeno se, kada nitko od učenika ne bi odgovarao, zadubljivao u nju. Držao je tu knjigu uvek pod ključem. Nije bilo u školi nijednog derišta koje nije umiralo od želje da zaviri u nju, samo nikada niko za to nije imao prilike. Svaki dečak i svaka devojčica imali su svoju teoriju o naravi te knjige, ali se ni dve od tih teorija nisu poklapale, a nije bilo ni načina da se u vezi s tim slučajem dođe do pravih činjenica. Prolazeći pored katedre koja je stajala blizu vrata, Becky opazi ključ u bravi! Bio je to neprocenjiv trenutak. Obazre se uokolo, ustanovi da je sama i u sledećem joj se trenu knjiga nađe u rukama. Ono što je stajalo na koricama knjige – »Anatomija« iz pera nekakva profesora – nije joj ništa značilo pa stoga uze prevrtati listove. Odmah naleti na lepo obojen bakrorez s leve strane naslovnog lista – čovečiji lik, i to potpuno go. U tom trenu na stranicu pade nečija sena i kroz vrata uđe Tom Sawyer, a pogled mu se spusti na sliku. Becky htede navrat-nanos sklopiti knjigu, no nekom zlom srećom do polovice podera baš onaj prilog u boji, i to točno po sredini. Ona gurnu knjigu u ladicu na katedri, okrenu ključ pa od sramote i jada briznu u plač.

»Tome Sawyeru, takav podlac kao ti niko ne može biti. Uhodiš ljude i zaviruješ u ono što oni gledaju.«

»Otkud sam ja mogao znati da ti nešto gledaš?«

»Sram te može biti, Tome Sawyeru, ionako ćeš me tužiti. Oh, što ću sad, što ću sad! Dobiću batina, a još me nikad nisu tukli u školi.«

Onda je lupnula nožicom i rekla:

»Pa onda budi podlac ako baš hoćeš! Ja znam još nešto što će se nekome dogoditi. Samo čekaj i videćeš. Gadiš mi se, gadiš i gadiš!« – pa u novoj provali plača izjuri iz školske zgrade.

Tom ostade nepomično stajati, prilično zbunjen ovim bijesnim napadom. Uskoro reče sam sebi:

     »Kakve su blesače te cure. Nikad je nisu tukli u školi. Koješta, kao da su batine nešto! To se od cure može i očekivati – sve su one tako tankih živaca i zečjeg srca. Ja, naravno, tu malu ludaču neću tužiti starom Dobbinsu jer ima drugih načina da se s njom obračunam, i to načina koji nisu tako podli, ali što s tim? Stari Dobbins će pitati ko mu je poderao knjigu. Niko se neće javiti. Onda će on postupiti onako kao što uvek radi – prvo će pitati jednog, pa drugog, a kad dođe do prave devojčice, sve će mu biti jasno bez ijedne reči. Decvojčicama se na licu uvek sve vidi. Nemaju one kičme. I onda će je istući. Bome, Becky Thatcher je upala u takav škripac da će se iz njega teško izvući.« Tom još koji čas promozga o tome, a onda dodade: »Uostalom, baš dobro. Ona bi volela videti mene u sličnom položaju – neka se sad malo preznoji!«

    Tom se pridruži gomili đaka koji su vani zbijali vragolije. Za nekoliko trenutaka stiže i učitelj i »zazvoni za nastavu«. Toma učenje baš nekako i nije zanimalo. Svaki put kada bi kradomice bacio pogled na žensku stranu učionice, uznemirilo bi ga Beckyno lice. S obzirom na sve, nije ju želio žaliti, ali mu ta želja nije mnogo pomagala. O nekakvu pak osećaju zluradog likovanja nije bilo ni spomena. Malo zatim učitelj otkri njegovu umrljanu čitanku pa je nakon toga Tomu neko vreme glava bila puna vlastitih briga. Becky se bila trgnula iz svojega očajničkog mrtvila te je sada sa živim zanimanjem pratila što se zbiva. Nije očekivala da će se Tom, time što će poreći da je sam prolio tintu po čitanci, moći izvući iz nevolje i bila je u pravu. Poricanje kao da je samo još i pogoršalo Tomov položaj. Becky je ranije bila pretpostavila da će je to obradovati i sada je pokušavala samu sebe da uveri da se zaista i raduje, ali je otkrila da u to baš i nije sigurna. Kada su stvari počele ići sa zla na gore, osetila je u sebi poticaj da ustane i oda Alfreda Templea, ali se suzdržala i prisilila samu sebe da ostane mirna – jer će, govorila je sama sebi, »on sigurno reći da sam ja poderala onu sliku. Neću reći ni reči, pa da mu je i život u pitanju.«
T     om je podneo batine i vratio se na svoje mesto, nimalo ojađen, jer je mislio da je možda u nekom natezanju, i ne znajući, sam prolio tintu po čitanci – a poricao je reda radi, kao i zato što je to bio običaj, a onda je načelno ustrajao u tom poricanju.
     Prođe ceo sat: učitelj je sedeo na svom prestolu i mirno kunjao, a vazduh je bio snen od učeničkog mrmljanja. Zatim se gospodin Dobbins ispravi, zevnu pa otključa katedru i posegnu za knjigom, ali neodlučno zastade, kao da ne zna bi li je izvadio iz ladice ili ne. Većina učenika načas nehajno podiže pogled prema njemu, no dvoje je među njima napetim pogledom pratilo svaki učiteljev pokret. Gospodin Dobbins neko je vreme rastreseno pipkao knjigu prstima, zatim je izvadi i zavali se u naslonjač s naerom da počne da čita. Tom letimično pogleda Becky. Jednom je bio video progonjenog i bespomoćnog zeca, puška mu bila uperena u glavu, a izgledao je baš kao i ona sada. Smesta je zaboravio da su u zavadi. Brzo – nešto se mora učiniti! I to munjevitom brzinom! No, pred neminovnošću je bliske pogibelji nestalo sve njegove dosetljivosti. O, da – nešto mu je ipak palo na pamet! Potrčaće, zgrabiti knjigu, jurnuti kroz vrata i pobeći. No, na kratak se čas pokoleba u svojoj odlučnosti i prilika propade – učitelj je već bio otvorio knjigu. Da se Tomu mogla još jednom pružiti propuštena prilika! Prekasno, za Becky sad više nema spasa, pomisli on. Idućeg se trenutka učitelj zagleda u učenike. Sve se oči spustiše pred tim pogledom. Bilo je u njemu nečega od čega čak i nedužni protrnuše od straha. Tišina potraja koliko bi nekome trebalo da izbroji do deset, a u učitelju se za to vrijeme skupljao bes. Onda progovori:

»Ko je poderao ovu knjigu?«

Ni glaska. Moglo se čuti i muhu da proleti. Duboka je tišina i dalje trajala, a učitelj na jednom licu za drugim tražio znakove krivnje.

»Benjamine Rogerse, jesi li ti poderao ovu knjigu?«

Odrečan odgovor. Ponovno stanka.

»Josephe Harperu, a ti?«

Još jedan odrečan odgovor. Tomova je nelagoda sve više rasla zbog mučne sporosti ovoga postupka. Učitelj pogledom pređe po klupama u kojima su sedeli dečaci, časak porazmisli, aonda se okrenu prema devojčicama:

»Amy Lawrence?«

Odmahivanje glavom.

»Gracie Miller?«

Isti znak.

»Susan Harper, jesi li ti to učinila?«

Još jedan negativan odgovor. Sledeća je na redu bila Becky Thatcher. Tom je od uzbuđenja drhtao od glave do pete, osećajući svu beznadnost njezina položaja.

»Rebecca Thatcher« – Tom baci letimičan pogled na njezino lice: bilo je belo od straha – »jesi li ti… Ne, pogledaj me u oči« – ona zalomi rukama prizivajući pomoć – »jesi li ti poderala ovu knjigu?«

Poput munje, jedna misao sevnu u Tomovoj glavi. On skoči na noge i povika: »Ja sam je poderao!«

Učenici zapanjeno iskolačiše oči na ovu neverovatnu ludost. Tom načas zastade da sabere zbrkane misli, a kada je istupio da primi kaznu, iznenađenje, zahvalnost i divljenje kojima ga obasjaše oči jadne Becky, učiniše mu se kao dovoljna nagrada i za stotinu batinanja. Nadahnut divotom vlastitoga čina, bez ijednoga je jauka podneo najnemilosrdnije šibe što ih je gospodin Dobbins ikada nekome udelio. Isto je tako ravnodušno dočekao dodatnu okrutnu naredbu da nakon nastave za kaznu još dva sata mora ostati u školi – jer je znao ko će ga  čekati napolju sve do kraja njegovog zatočeništva i ta dva dosadna sata neće smatrati izgubljenim vremenom.

Te je večeri Tom otišao u postelju smišljajući kako da se osveti Alfredu Templeu jer mu je Becky, uz mnogo srama i kajanja, bila sve ispričala, ne zaboravivši ni vlastitu podmuklost. No, čak je i čežnja za osvetom ubrzo uzmaknula pred ugodnijim mislima te on konačno usnu, dok su mu Beckyne poslednje reči sanjivo odzvanjale u uhu:
»Tome, kako si samo mogao biti tako plemenit?«

Mark Twen, Doživljaji Toma Sojera 

nastavak: Romani u nastavcima 

Mark Twen, Doživljaji Toma Sojera ( XVII,XVIII )

Sedamnaesto poglavlje


       Toga istog mirnog subotnjeg poslepodneva u njihovu mestancetu, međutim, nije bilo veselo. Harperovi i porodica tetke Polly bili su se zavili u crninu uz veliku žalost i mnogo suza. Neobična se tišina bila nadvila nad selo, iako je, ruku na srce, onde i inače bilo dovoljno tiho. Meštani su rastreseno išli za svojim poslovima, malo su govorili i često uzdisali. Subotnji dan, inače predviđen za odmor, deci je bio samo na teret. Nisu imala volje za uobičajene zabave pa su uskoro i odustala od njih.
      Becky Thatcher, ophrvana setom, vukla se poslepodne pustim školskim dvorištem, ne nalazeći onde nikakve utehe. Pritom je razgovarala sama sa sobom:
      »Oh, da bar sad imam onu njegovu medenu kuglu! Nemam ništa što bi me sećalo na njega«, i suspregnu tihi jecaj.
    Uskoro stade i reče u sebi:
»To je tačno ovde bilo. O, da se to može ponoviti, ne bih mu više ono rekla, ne bih –ni za šta na svetu. Ali njega sad nema i ja ga više nikad, nikad, nikad neću videti.«
      Ta je pomisao slomi i ona odluta dalje, a suze joj se same kotrljale niz obraze. Onda naiđe poprilična skupina dečaka i devojčica, sve Tomovi i Joeovi drugovi u igri: zaustaviše se gledajući preko ograde od kolja i smernim glasom razgovarajući o tome kako je Tom svojevremeno napravio ovo ili ono, kada su ga zadnji put videli te kako je Joe rekao ovu i onu nevažnu sitnicu (u kojoj se već onda krilo jezivo proročanstvo, kako se to sada jasno vidi!), a svaki je govornik pokazivao tačno mesto na kom je tada stajao koji od dvojice nestalih dečaka pa onda dodavao nešto poput: »A ja sam stajao baš ovako – kao što sad stojim, a ti kao da si on – bio sam mu ovako blizu – a on se nasmejao, baš ovako – a onda, nekako, kao da me jeza prošla – nešto grozno, znaš – i uopćšte nisam shvatao što to znači, naravno, ali sad mi je sve jasno!«
       Onda nastade prepirka o tome ko je pokojne dečake poslednji video žive pa su mnogi svojatali tu žalosnu čast i nudili dokaze popraćene više ili manje iskrivljenim svedočanstvima. Kada je konačno zaključeno ko je zaista poslednji video pokojnike i s njima poslednji razmenio nekoliko reči, ti sretnici zadobiše nekakvu svetu važnost, a svi su ostali blenuli u njih i zavideli im. Neki jadničak koji nije našao ništa drugo čime bi se mogao pohvaliti, reče, prilično se očevidno ponoseći tom uspomenom:
      »E, pa, mene je Tom Sawyer jednom izmlatio.«
       No, to i nije bila neka naročita ponuda. Većina je dečaka mogla spomenuti to isto pa se time ovoj časti snižavala cena. Družba se otklati dalje, glasom punim strahopoštovanja oživljavajući sećanja na nestale junake.
      Kada sutradan prepodne završi nastava u nedeljnoj školi, zvono, umesto da zvoni na uobičajen način, poče zvoniti za mrtve. Bila je to veoma tiha nedelja, a žalosni se zvuk dobro slagao sa setnim mukom što se bio nadvio nad prirodu. Meštani su se počinjali okupljati, zastajkujući časkom u predvorju da se šaptom malo porazgovore o tužnom događaju. No, u crkvi niko nije šaptao i tišinu je prekidalo samo sumorno šuštanje kakve haljine kada bi koja žena zauzimala svoje mesto u klupi. Niko se nije sećao da je crkvica ikada ranije bila tako puna. Napokon nastade pauza puna napetosti, ćutnja puna iščekivanja, a onda uđe tetka Polly u Sidovoj i Marynoj pratnji, te za njima porodica Harper, svi u dubokoj crnini, pa svi ljudi, a s njima i stari sveštenik, s puno poštovanja ustadoše i ostadoše na nogama, sve dok žalobnici ne posedaše u prvu klupu. Tada opet usledi sveopšta tišina, na mahove prekidana prigušenim jecajima, a potom sveštenik raširi ruke i poče moliti. Bi otpevana ganutljiva crkvena pesma i usledi propoved nadahnuta biblijskom rečenicom: »Ja sam uskrsnuće i život.«
      U nastavku bogosluženja sveštenik iznese tako slikovit opis kreposti, umiljatog ponašanja i retke darovitosti nestalih dečaka te se svaka duša, misleći da ih prepoznaje u tom prikazu, žacnula sećajući se kako je pre uvek bila ustrajno slepa prema njima i kako je u jadnim dečacima ustrajno viđala samo pogreške i mane. Sveštenik isto tako ispriča mnoge dirljive zgode iz života malih pokojnika koje osvetliše njihovu umilnu i velikodušnu narav, pa svi stadoše uviđati koliko su ti događaji bili uzvišeni i lepi te se s dubokom žalošću setiše da su se njima, u vreme kada su se zbivali, činili kao pravi pravcati nitkovluci koji zaslužuju da budu kažnjeni bičem od sirove goveđe kože. Što se dirljiva priča više nastavljala, ljude  je obuzimalo sve jače i jače ganuće, dok na kraju celi skup ne zarida i u zboru se bolnih jecaja ne pridruži ucviljenim žalobnicima, a i sam sveštenik dade maha osećajima i zaplaka na propovedaonici.
           Na galeriji se ču neki šušanj koji niko ne primeti, a trenutak kasnije zaškripaše crkvena vrata. Sveštenik podiže suzne oči iznad maramice i zastade kao okamenjen! Najpre jedan, pa onda drugi par očiju krenu za sveštenikovim pogledom, a onda, svi ljudi ustadoše kao jedan i zagledaše se u trojicu mrtvih dečaka koji su koračali prolazom između klupa. Tom na čelu, za njim Joe, a na kraju se stidljivo vukao Huck, poput kakve hrpe ovešenih dronjaka. Njih su se trojica krila na napuštenoj galeriji slušajući vlastito posmrtno slovo.
       Tetka Polly, Mary i Harperovi baciše se oko vrata uskrslim dečacima, obasuše ih poljupcima upućujući ujedno Svevišnjemu izlive zahvalnosti, dok je jadni Huck stajao zbunjen i u neprilici, ne znajući tačno šta da napravi ili kamo da se sakrije pred tolikim neprijaznim očima. Pokoleba se i već htede šmugnuti kadli ga Tom uhvati za ruku i reče:
      »Tetko Polly, ovo nije u redu. Ljudi bi se trebali radovati i tome što vide Hucka.«
      »I biće tako. Ja se radujem što ga vidim, to jadno siroče bez majke!« Jedino je pažnja puna ljubavi kojom ga je obasula, mogla u Hucku izazvati još veću nelagodu od one koju je do tada osećao.
      Nenadano sveštenik povika iz sveg glasa: »Hval’te Boga od kog je blagoslov svaki – PEVAJTE! – i to iz punog srca!
        I zapevaše. Slavodobitno se zaori napev Stari Stoti, a dok su se od njega tresle krovne grede, gusar Tom Sawyer gledao je na zavidnu mladež, u dnu srca priznajući samome sebi da mu je ovo najsretniji trenutak u životu.
      Hrleći iz crkve, »nasamareni« su ljudi govorili kako bi gotovo pristali da ih neko opet ovako izvrgne ruglu samo da još jednom mogu čuti gde se ovako peva Stari Stoti.
         Toga je dana Tom izvukao više udaraca i poljubaca – zavisno o promeni raspoloženja tetke Polly – no što bi ih ranije zaslužio u godini dana, a da pritom ni sam nije zapravo znao što od toga dvoga u većoj meri izražava zahvalnost prema Bogu i ljubav prema njemu samome.


Osamnaesto poglavlje


      To je bila ona Tomova velika tajna – naum da se zajedno sa svojom gusarskom sabraćom vrati kući i prisustvuje vlastitim zadušnicama. U subotnje su predvečerje na nekoj kladi doveslali do misurijske obale i iskrcali se pet ili šest milja nizvodno od sela, u šumi na rubu mesta spavali gotovo do svitanja, a onda se sporednim prolazima i uličicama odšuljali do crkve i onde na galeriji još malo odspavali usred nabacane hrpe polomljenih klupa.
      U ponedeljak ujutro, za doručkom, tetka Polly i Mary bile su vrlo nežne prema Tomu i ispunjavale mu svaku želju, a svi su govorili više no inače. U toku razgovora reče tetka Polly:
      »Dobro, Tome, ne kažem da nije bila krasna šala držati sve nas gotovo nedelju  dana na mukama tako da se vas trojica zabavite, ali nisi morao biti baš tako tvrdog srca pa i mene pustiti da tako patim. Ako si mogao preploviti ovamo na kladi da stigneš na vlastite zadušnice, mogao si i pre preći reku i nekako mi dati do znanja da nisi mrtav, nego si samo pobegao.«
     »Da, Tome, mogao si to učiniti«, reče Mary, »i verujem da bi ti to i napravio samo da si se toga setio.«
      »Napravio bi to, Tome?« upita tetka Polly, a lice joj čeznutljivo zasja. »Reci, da si se toga setio, bi li zaista tako napravio?«
     »Ja… ovaj… ne znam. To bi sve pokvarilo.«
      »Tome, nadala sam se da me bar toliko voliš«, reče tetka Polly potištenim glasom koji dečaka silno uznemiri. »Da ti je bilo dovoljno stalo da misliš o tome, već bi i to bilo nešto, čak da to i nisi napravio.«
      »Hajde, tetice, nije to nikakvo zlo«, zauze se za njega Mary, »to je samo Tomova smušenost – uvek je u takvoj žurbi da se nikad ničega ne seti.«
     »Tim žalosnije. Sid bi se setio. Sid bi to i napravio. Tome, jednog dana, kad bude prekasno, setićeš se ovoga i zažaliti šta ti je bilo premalo stalo do mene, a to bi te tako malo stajalo.«
    »Ali, tetice, pa ti znaš da mi je stalo do tebe«, reče Tom.
     »Otkud da ja to znam kad mi to nikad ne pokazuješ!«
     »Sad mi je žao što se nisam setio«, Tom će pokajničkim glasom, »ali sam te zato sanjao. Pa i to je nešto, je li?«
      »Nije mnogo – i mačke sanjaju – ali bolje išta nego ništa. Šta si sanjao?«
       »Eto, u sredu naveče sam sanjao da ti sediš ovde kraj kreveta, Sid je sedeo pored drvene škrinje, a Mary kraj njega.«
»Pa, tako je i bilo. Uvek tako sedimo. Raduje me što su se bar tvoji snovi toliko pomučili oko nas.«
»A sanjao sam i da je ovde bila majka Joea Harpera.«
»Pa i bila je ovde! Jesi li još nešto sanjao?«
»O, mnogo toga, ali mi je sad sve tako nejasno.«
»Dobro, hajde, bar se pokušaj setiti!«
»Nekako mi se čini kao da je vetar… da je vetar duvao u…u…«
»Potrudi se, Tome! Vetar je zaista duvao u nešto. Hajde dalje!«
         Tom je prstima pritiskao čelo naprežući se celu minutu, a onda rekao:
»Imam ga! Sad ga imam! Dunuo je u sveću!«
»Bože, smiluj nam se! Nastavi, Tome, nastavi!«
»Čini mi se da si rekla: ‘Gle, biće da su se vrata…’«
»Nastavi, Tome!«
»Samo trenutak, pusti me da razmislim… samo trenutak. Oh, da… rekla si kako ti se čini da su se vrata otvorila.«
»Dabogda ne sedela ovde ako to nisam i rekla! Sećaš se, Mary? Nastavi!«
»A onda… a onda… pa, nisam baš sasvim siguran, ali mi se čini kao da si rekla Sidu da… da…«
»No? No? Šta sam mu rekla da napravi, Tome? Šta sam mu rekla?«
»Rekla si mu… rekla si mu… Oh, rekla si mu da ih zatvori.«
»Ma, za ime svega! Nikad u životu nisam čula ovako nešto! Meni neka više niko ne priča da u snovima nema ničega. Iz ovih stopa idem to ispričati Sereny Harper. Volela bih videti kako će joj u ovom pomoći ono njezino mudrovanje o praznoverju. Nastavi, Tome!«
»Oh, sad mi već sve postaje jasno kao dan. Onda si rekla da nisam zločest, nego samo nestašan i lakomislen te da nisam ništa poslušniji od… od… Mislim da si rekla ‘od ždrebeta’ ili nešto slično.«
»Tako je i bilo! Za Boga miloga! Nastavi, Tome!«
»A onda si počela plakati.«
»I jesam. Jesam. I to mi nije bilo prvi put, nije. A onda…«
»Onda je i gospođa Harper počela plakati i rekla da je i Joe isto takav i požalila je što ga je izmlatila zato što je dirao vrhnje koje je zapravo ona sama bacila…«
»Tome! To je Duh Sveti bio sišao na tebe! Postao si vidovit – eto, to se desilo! Tako ti Boga, nastavi Tome!«
»Onda je Sid rekao… rekao je…«
»Mislim da ja ništa nisam rekao«, reče Sid.
»Jesi, Side, rekao si », reče Mary.
»Začepite vas dvoje i pustite Toma da nastavi! Šta je Sid rekao, Tome?«
»Rekao je… mislim da je rekao kako se nada da je meni dobro tamo gde sam otišao, ali da sam bio samo malo bolji…«
»Gle, čujete li vi ovo? To su tačno njegove reči!«
»A ti si mu rekla da zaćuti.«
»Bome, jesam! Mora da je tu bio neki anđeo. Tu je negde bio anđeo!«
»Onda je gospođa Harper pričala o tome kako je nju Joe preplašio praskavom žabicom, a ti si govorila o Peteru i Ubibolu...«
»Živa istina, baš kao što ja ovde stojim!«
»I još ste nadugo i naširoko pričali o tome kako ste zbog nas pretraživali dno reke i da će u nedelju biti zadušnice, a onda ste se ti i gospođa Harper zagrlile i plakale i ona je otišla.«
»Baš tako! Baš tako, dabogda ne sedela na ovom mestu ako nije baš tako bilo. Tome, ne bi to tačnije mogao ispričati ni da si nas video! A šta je onda bilo? Nastavi, Tome!«
»Onda, mislim da si se molila za mene – video sam te i čuo svaku tvoju reč. Legla si u krevet, a meni je bilo tako žao zbog tebe da sam uzeo komad platanine kore i na njemu napisao: ‘Nismo mrtvi – samo smo otišli u gusare’, stavio sam ga na sto kraj sveće, a tada… izgledala si tako draga, dok si tu ležala i spavala, da mislim da sam ti prišao, sagnuo se i poljubio te u usta.«
»Zbilja, Tome, zbilja? Zbog ovoga ti sve opraštam!« Pa steže dečaka u tako čvrst zagrljaj da se Tom sam sebi učini kao najgora ništarija.
»Bilo je to jako lepo od tebe, premda je bilo samo – u snu«, razmišljao je Sid na sav glas.
»Ćuti, Side! Čovek i u snu radi isto što bi radio i na javi. Evo ti velika jabuka milamka koju sam čuvala za tebe, Tome, ako se ikada vratiš… A sad – hajde u školu. Zahvaljujem Bogu dragome i našem nebeskom Ocu što mi te vratio, njemu koji je tako strpljiv i milosrdan prema onima koji veruju u njega i drže njegovu reč, iako samo nebo zna da ja to nisam zaslužila. Ali kad bi on samo zaslužnima davao svoj blagoslov i pružao ruku da ih provede kroz tegobe, malo bi se njih smešilo na ovome svetu ili bi ikada našli svoj mir u Gospodu kada nastupi večna noć. Hajde, Side, Mary i Tome, idite, već ste me dovoljno zadržali.«
         Deca pođoše u školu, a stara gospođa u posetu gospođi Harper da njezinu trezvenom gledanju suprotstavi Tomov čudesni san. Sid je bio toliko pametan da glasno ne izrazi misao koja mu je pri izlasku iz kuće bila na pameti, a glasila je ovako: »Prilično prozirno – tako dugačak san, a bez ijedne greške!«
            Kakav li je Tom tek sada postao junak! Nije skakutao i đipao, nego je koračao dostojanstveno se kočopereći, kako i dolikuje gusaru koji je svjestan toga da se sve oči u njega upiru. A zaista je tako i bilo. Nastojao se pretvarati da ne vidi poglede i da ne čuje primedbe kojima je bio popraćen njegov prolazak, ali se njima zapravo hranio i opijao. Dečaci manji od njega trčkarali su mu za petama, isto toliko ponosni što se mogu pokazati uz njega i što ih on trpi uza se kao da je Tom bubnjar na čelu kakve povorke ili slon koji putujući zverinjak predvodi pri ulasku u kakvo mjesto. Njegovi su se pak vršnjaci pričinjali kao da i ne znaju da je bio otišao od kuće, ali su se svejedno izjedali od zavisti. Bili bi sve dali za njegovu tamnu, od sunca preplanulu kožu i blistavu glasovitost, a Tom se ne bi bio rastao ni od jednoga ni od drugoga, čak ni za celi cirkus.
          U školi su se deca toliko zanosila njime i Joeom, a njihove ih oči obasipale tako rečitim divljenjem, da su oba naša junaka doskora nepodnošljivo visoko »digla nos«. Željnim su slušateljima pripovedali o svojim pustolovinama – no, samo bi započeli jer, uz maštu koja je neprestano iznalazila novu građu, nije bilo verovatno da bi u svojem pripovedanju ikada mogli doći do kraja. A kada su konačno izvadili i lule pa se ushodali bezbrižno odbijajući dimove, njihova je slava dosegla vrhunac.
           Tom zaključi da će sada moći izdržati i bez Becky Thatcher. Slava je dostatna. Živeće za slavu.
         Sada, kada se istaknuo, možda će ona poželeti da se »pomire«. Pa, neka pokuša – videće ona da i on može biti isto toliko ravnodušan kao i neki drugi ljudi. Uskoro se Becky pojavila, a Tom se pretvarao da je ne vidi. Udaljio se i prišao skupini dečaka i devojčica pa počeo s njima razgovarati. Ubrzo opazi da ona veselo skakuće amo-tamo, zažarena lica i nemirnih očiju, pretvarajući se da je zaokupljena samo igrom lovice sa školskim drugaricama i vrišteći od smeha kad koju od njih uhvati, ali je primetio i da ih uvek lovi u njegovoj blizini te da u takvoj prilici baca stidljive poglede prema njemu. To je pak samo godilo opakoj taštini u njemu pa je Becky, umesto da ga pridobije, postigla tek to da njemu još jače »poraste perje«, šta više, da još revnije izbegava pokazati kako zna da je ona negde u njegovoj blizini. Uskoro je prestala zbijati vragolije i stala se neodlučno vrzmati naokolo, jednom ili dvaput uzdahnuvši te potajice i čeznutljivo bacajući letimične poglede prema Tomu. Tada opazi da Tom sada više razgovara s Amy Lawrence nego s bilo kim drugim. Oseti oštru bol te se odmah smete i zbuni. Pokuša se udaljiti, ali je umesto toga vlastite izdajničke noge odvedoše do one skupine. S hinjenom se živahnošću obrati devojčici koja je stajala gotovo kraj Tomova lakta:
»Hej, Mary Austin! Sram te bilo, zašto nisi bila u nedeljnoj školi?«
»Bila sam. Nisi me videla?«
»Pa, ne. Bila si? Gde si sedela?«
»Bila sam u razredu gospođice Peters, tamo gde uvek sedim. Ja sam tebe videla.«
»Ma, je li? Zbilja je čudno što te nisam videla. Htela sam ti reći za izlet.«
»O, izvrsno. ko će ga prirediti?«
»Moja mama će ga prirediti za mene.«
»Oh, baš krasno. Nadam se da će i mene pozvati.«
»Naravno da hoće. Taj izlet priređuje radi mene. Pozvaće sve koje joj ja kažem da pozove, a ja ću joj reći za tebe.«
»Vrlo liepo od tebe. Kada će to biti?«
»Uskoro. Možda za vreme školskog raspusta.«
»O, ala će to biti zabavno. Hoćeš li pozvati sve cure i dečke?«
»Da, sve svoje prijatelje… ili one koji to žele biti«, i ona opet kriomice baci pogled na Toma, no on je i dalje razgovarao s Amy Lawrence pričajući joj o strašnoj oluji na otoku i o tome kako je munja rascepila veliko platanino stablo »pretvorivši ga u triešće«, dok je on »stajao na svega tri stope od njega«.
»Oh, mogu li i ja doći?« upita Gracie Miller.
»Možeš.«
»A ja?« reče Sally Rogers.
»Možeš.«
»I ja?« pitala je Susy Harper. »I Joe?«
»Možete.«
         I tako redom, plješćući rukama od veselja, sve dok svi iz skupine, osim Toma i Amy, nisu izmolili poziv. Onda se Tom hladnokrvno udalji i povede Amy sa sobom, nastavljajući s njome razgovor. Becky zadrhtaše usne i suze joj navriješe na oči, ali ona te znakove slabosti prikri usiljenom veselošću i nastavi brbljati, samo što joj sada više ništa nije značio ni izlet ni ma što drugo. Čim joj se pružila prilika, udalji se i sakri te se, kako to kažu pripadnice njezina spola, »dobro isplaka«. Nakon toga je, zlovoljna i povrijeđena u svojem ponosu, sjedila u školskoj klupi sve do zvona, a onda ustade s osvetoljubivim blijeskom u očima i zabacivši dugačke pletenice, reče sama sebi da zna što će učiniti.
         Za vreme odmora Tom, samozadovoljno likujući, nastavi očijukati s Amy. Neprestano se motao uokolo ne bi li našao Becky i mučio je tom svojom predstavom. Konačno je ugleda, ali mu tu sva živahnost najednom splasnu. Becky se bila udobno smestila na klupici iza školske zgrade i razgledavala neku slikovnicu u društvu Alfreda Templea – bili su se toliko zadubili u knjigu, a glave im, onako nadvijene nad njom, bile tako blizu jedna drugoj te se činilo kako ništa drugo na ovome svetu i ne vide. Užarena ljubomora poteče Tomovim žilama. Poče mrziti sam sebe što je odbacio priliku za izmirenje koju mu je bila pružila Becky. Nazva sam sebe budalom i svim pogrdnim imenima kojih se mogao setiti. Dođe mu da zaplače od besa. Amy je, šećući uz njega, i dalje sretno čavrljala jer joj je srce pevalo, no Tomu se bio svezao jezik. Nije slušao što mu ona govori pa je, kad god bi zastala očekujući njegov odgovor, mogao samo nespretno izmucati da se s njom slaže, što bi isto toliko često izrekao u pravom koliko i u krivom trenutku. Svejednako ga je nešto neprestano teralo iza školske zgrade da vlastite oči muči mrskim prizorom koji se tamo odigravao. Nije mogao tome odoleti. I dovodilo ga je do besa što vidi, kao što mu se činilo, kako Becky Thatcher uopšte i ne primećuje da on postoji među živima. No, ona ga je bila itekako opazila i shvatila da dobiva bitku pa joj je bilo drago da sada i on malo pati kao što je i ona ranije patila.
       Amyno je sretno klepetanje postajalo nesnosno. Tom je spominjao poslove koji ga čekaju, stvari koje mora napraviti, a vreme leti. No, uzalud – devojčica je i dalje cvrkutala. Tom pomisli: »O, đavo je odneo, zar je se nikad neću rešiti?« Konačno se zaista morao pobrinuti za spomenute poslove – a ona je bezazleno rekla da će biti »tu negde« kada nastava završi. On na to naglo ode mrzeći je zbog toga što je rekla.
»Bilo ko drugi!« mislio je Tom škrgućući zubima. »Bilo koji dečaka iz našeg mesta, samo ne taj pametnjaković iz Saint Louisa koji misli da se jako otmeno oblači i da je od posebnog roda. O, u redu stvar, gospodine, izmlatio sam te prvog dana kad si ugledao ovo mesto, a izmlatiću te i opet. Samo čekaj dok te dohvatim. Ma, ja ću te…«
       I on stade izvoditi nekakve kretnje kao da mlati dečaka kojeg je zamišljao pred sobom – bubetao je šakama zrak, udarao nogama i kopao protivniku oči. »’Oćeš još, a? Dosta ti je, je l’da? To će ti biti dobra škola!« I tako se tobožnja tučnjava završi na njegovo zadovoljstvo.
      Tom u podne pobeže kući. Niti mu je savest više mogla podnositi Amynu zahvalnu sreću niti ljubomora podnositi onaj drugi jad. Becky je nastavila razgledanje slikovnice u Alfredovu društvu, no minute su se odužile, a nigde nije bilo Toma da zbog toga pati, pa joj se radost zbog pobjede poče mutiti i ona izgubi zanimanje za daljnju igru. Ovome se priključiše ozbiljnost i rastresenost, a zatim i potištenost. Dva-tri puta naćulila je uho čuvši nečiji korak, ali je to bila lažna nada: Toma nije bilo. Na kraju se potpuno sneveseli i požali što je u svemu tome tako daleko otišla. Kada je jadni Alfred, i ne znajući kako se to događa, video da ona na nj više ne obraća pažnju pa uzeo neprestano uzvikivati: »Oh, kako je ova slika krasna! A pogledaj ovu!«, konačno je izgubila strpljenje i rekla: »Ma, ne gnjavi me! Baš me briga za slike!«, briznula u plač, ustala i otišla.
           Alfred pristade za njom s namerom da je pokuša utešiti, no ona mu reče: »Slušaj, odlazi i ostavi me na miru. Mrzim te!«
       Dečak zastade pitajući se što joj je skrivio – jer je bila rekla da će tokom celoga podnevnog odmora s njim razgledavati slike, a ona ode plačući. I dalje razmišljajući o tome, Alfred uđe u praznu školsku zgradu. Bio je ponižen i ljut. Lako je pogodio istinu – devojčica ga je bila jednostavno iskoristila da bi na taj način prkosila Tomu Sawyeru. Kada mu ta misao pade na pamet, zamrzi Toma još više nego ranije. Požele mu nekako napakostiti, a da sam pritom ne stavi mnogo na kocku. Pogled mu pade na Tomovu čitanku. To je bila povoljna prilika. S velikim zadovoljstvom otvori knjigu na stranici s vežbom predviđenom za to poslepodne i po njoj proli tintu.
          U tom je trenutku iza njegovih leđa kroz prozor provirila Becky, videla šta je Alfred napravio i otišla dalje ne odavši svoju prisutnost. Zatim je pošla kući s namerom da pronađe Toma i sve mu ispriča: Tom će joj biti zahvalan i razmirice će se među njima rešiti. Međutim, pre no što je prešla pola puta do kuće, predomisli se. Seti se Tomova postupka prema njoj u času kada je govorila o izletu, pa je to ponovno zapeče i ispuni stidom. Odluči dopustiti da ga kazne šibom zbog umrljane čitanke, a ona će ga, povrh svega, još i zauvek mrziti.

                                     Mark Twen,  Doživljaji Toma Sojera
                                      ( nastavak : romani u nastavcima)
                                   

Mark Tven, Doživljaji Toma Sojera ( XV, XVI )

Petnaesto poglavlje  

       Nekoliko je časaka kasnije Tom već bio u plićaku kraj peščanog spruda i kroz vodu gazio prema ilinojskoj obali. Voda mu je došla do pasa tek kada je već bio stigao na pola puta. Sada mu struja više nije dopuštala da dalje gazi pa se smelo bacio u reku da prepliva preostalih sto jardi. Plivao je protiv struje, sekući je popreko, ali ga je ona ipak vukla nizvodno nešto brže no što je očekivao. Uza sve to, konačno je stigao do obale, pa pustio da ga struja i dalje nosi, sve dok nije naišao na plićak i izvukao se iz vode. Stavi ruku u džep na kaputiću, ustanovi da je onaj komad kore još onde, a onda udari kroz šumu, usporedo s obalom i u odeći s koje se cedila voda. Nešto pre deset sati izađe na čistinu nasuprot selu i vide visoku rečnu obalu i skelu gde leži u sjeni drveća. Pod treperavim je zvezdama sve mirovalo. Širom otvorivši oči, on spuznu niz strmu obalu, kliznu u vodu, načini plivajući tri-četiri zamaha i pope se na laki čamac koji je bio privezan na krmi plovila kao »čamac za spašavanje«. Zavuče se pod veslačku klupu i stade čekati, uzbuđeno dišući.
       Uskoro zveknu napuklo zvono i neki glas zapovedi da se »odreši užad«. Časak-dva kasnije kljun se čamca visoko podiže od udara valova što ih je skela podizala za sobom i putovanje otpoče. Tom se radovao ovom uspehu jer je znao da je to skeli poslednji prelazak za tu noć. Nakon dugih dvanaest ili petnaest minuta točkovi se zaustaviše, Tom kliznu preko ruba čamca, zapliva kroz tamu prema obali i izađe na suvo pedeset jardi nizvodno, gde nije bilo opasnosti da će naleteti na kakve skitnice.
         Polete kroz puste uličice i uskoro se nađe pred stražnjom ogradom tetkine kuće. Pope se preko nje, približi se »krilu« i pogleda kroz prozor dnevne sobe u kojoj je gorelo svetlo. Onde su zajedno sedeli i razgovarali tetka Polly, Sid, Mary i majka Joea Harpera. Bili su se smestili uz postelju, a postelja se nalazila između njih i vrata. Tom priđe vratima i poče tiho povlačiti zasun, onda blago pritisnu vrata i ona se odškrinuše, a on nastavi oprezno gurati, drhteći svaki put kada bi škripnula, sve dok ne prosudi da bi se četveronoške mogao provući kroz njih. Stoga proturi glavu i poče oprezno puzati.
         »Zašto ova sveća tako treperi?« upita tetka Polly. Tom se požuri. »Biće da su se vrata otvorila. Pa, naravno da jesu. Čudnim stvarima nikad kraja. Side, daj ih zatvori!«
       Tom u zadnji čas nestade ispod postelje. Ležao je tamo neko vreme i »izduvavao «, a onda dopuza tako blizu tetki da joj je gotovo mogao dodirnuti nogu.
        »Kao što sam rekla«, reče tetka Polly, »nije on bio zločest, nego, da tako kažem, nekako nestašan. Znate, prevrtljiv i lakomislen, nimalo poslušniji od ždrebeta. Tom nije nikada ništa zlo mislio i imao je najbolje srce koje je ikad postojalo«, i ona zaplaka.
      »Baš je takav bio i moj Joe – uvek pun vragolija i sposoban za svaku ludoriju, ali tako nesebičan i mio… Bože oslobodi, kad pomislim da sam ga istukla jer mi je popio vrhnje, a nije mi uopšte palo na pamet da sam ga sama bacila zato što se pokvarilo, a sad svojeg jadnog, nedužnog dečaka nikad, nikad, nikad više neću videti na ovom svetu!« I gospođa Harper zajeca kao da će joj srce prepući.
       »Nadam se da je Tomu dobro tamo gde je sad«, reče Sid, »ali da je bio samo malo bolji…«
         »Side!« Premda ga nije mogao videti, Tom nasluti sevanje u očima stare gospođe. »Neću ni reči čuti protiv mog Toma, sad kad ga više nema. Bog će se pobrinuti za njega, ne trebaš se ti o tome brinuti, mladiću. Oh, gospođo Harper, ne znam kako ću bez njega, ne znam kako ću bez njega. Bio mi je takva uteha, premda mi se zbog njega često kidalo staro srce.«
         »Bog dao, Bog oduzeo. Blagoslovljeno budi ime Gospodnje. Ali ovo je tako teško, oh, tako teško. Eto, baš prošle subote moj Joe mi je zapalio praskavu žabicu ravno pod nosom i ja sam ga tresnula tako da se pružio koliko je dug i širok. Nisam tada ni slutila kako će brzo… O, da se taj trenutak može vratiti, ja bih ga sada zagrlila i blagoslovila.«
         »Da, da, da, tačno znam kako se osećate, gospođo Harper, posve točno znam kako se osećate. Još juče u podne moj Tom je našeg mačka napojio Ubibolom pa sam pomislila da će nam životinja kuću prevrnuti. I onda sam, Bože mi prosti, čvrknula Toma naprsnjakom po glavi. Jadni dečko. Jadni moj mrtvi dečko. Sada se rešio svih muka. A zadnje reči koje sam od njega čula bile su prekor zbog…«
           No, ta uspomena bijaše previše bolna za staru gospođu i posve je slomi. Sada je već i sam Tom cmizdrio, i to više iz sažaljenja nad samim sobom negoli zbog drugih. Čuo je kako Mary plače i od vremena do vremena ubacuje poneku lepu reč o njemu. Već je i sam o sebi počinjao misliti lepše no ikada pre. Ipak, tetkin ga je teški jad dovoljno dirnuo da poželi iskočiti ispod postelje i pričiniti joj time silnu radost – a usto se i veličanstvena teatralnost takva postupka činila njegovoj naravi posebno privlačnom, ali se svlada i ostade mirno ležati.
          Slušao je i dalje pa je po raznim sitnicama razabrao kako se isprva nagađalo da su se dečaci utopili na kupanju, a onda se otkrilo da je nestala mala splav. Zatim su neki dečaci rekli da su nestali dečaci obećavali kako će se u selu uskoro »nešto čuti«, a mudre glave »zbrojile dva i dva« i zaključile da su dečaci otplovili na tom splavu pa će se uskoro pojaviti malo niže u prvom susednom gradiću. No, oko podneva su splav pronašli nasukanu na misurijskoj obali pet-šest milja nizvodno od sela pa je nade nestalo: bilo je sigurno da su se utopili, inače bi ih glad do mraka, ako ne i pre, bila poterala kući. Verovalo se da je traganje za telima uzaludan napor, i to naprosto zato što su se dečaci zasigurno utopili nasred tesnaca, jer bi se inače, kao dobri plivači, domogli obale. Danas je sreda uveče pa ako se tela ne nađu do nedelje, napustiće se svaka nada i istoga će se prepodneva održati zadušnice. Tom uzdrhta.
            Jecajući, gospođa Harper svima zaželi laku noć i okrenu se da pođe. No, onda dve ucviljene žene, prepustivši se zajedničkom porivu, padoše jedna drugoj u naručje i pošteno se isplakaše uzajamno se tešeći, a onda se rastadoše. Kada je Sidu i Mary poželela laku noć, tetka je Polly bila mnogo nežnija no što joj je bio običaj, pa čak i Sid malo šmrcnu, a Mary ode plačući iz sveg srca.

     Tetka Polly kleknu i poče se moliti za Toma tako dirljivo, tako usrdno i s takvom neizmernom ljubavlju u rečima i u staračkom drhtavom glasu da se dečak opet stao gušiti u suzama, još davno pre no što je ona završila molitvu.

       I nakon što je tetka otišla u postelju, Tom se još dugo nije smeo ni maknuti jer je ona od vremena do vremena bolno ječala, nemirno se prevrtala i bacala amo-tamo. Konačno se umiri pa bi u snu samo povremeno zastenjala. Tada se dečak iskrade, postupno se uspravi pored postelje, rukom zakloni svetlo sveće, stade iznad tetke i zagleda se u nju. Srce se ispuni sažaljenjem prema njoj. Izvadi iz džepa komad platanine kore i stavi ga kraj sveće, no tada mu nešto pade na pamet pa neodlučno zastade. Od sretnoga rešenja do kojeg je došao ozari mu se lice i on žurno strpa koru natrag u džep. Zatim se naže nad tetku i poljubi joj uvele usne pa se smesta išulja iz sobe zasunuvši vrata za sobom.
          Do rečnog se pristaništa probi natrag istim putem, ne nađe onde nikoga, hrabro zakorači na skelu jer je znao da je prazna, izuzevši stražara koji je redovno odlazio na spavanje i spavao kao zaklan. Tom odveza čamac na krmi, skliznu u njega te doskora oprezno zavesla uzvodno. Kada je dospeo na jednu milju iznad sela, poče veslati ukoso preko reke upinjući se iz petnih žila. Spretno pristade na suprotnu obalu jer je to za njega bila svakidašnja malenkost. Rado bi bio i zaplenio čamac, uz tumačenje da ga je moguće držati za lađu pa, prema tome, i za punovaljani gusarski plen, ali je znao da bi se za čamcem posvuda tragalo pa bi tako i on i njegovi prijatelji na kraju mogli biti otkriveni. Stoga se iskrca i zađe u šumu.
          Sede i dugo otpočinu mučeći se da za to vreme ostane budan, a onda se umorno podiže da pređe poslednji deo puta. Noć je bila na izmaku, a još pre no što se našao nasuprot ostrvskom sprudu, već se posve razdanilo. Opet otpočinu, sve dok sunce nije dobrano odskočilo i pozlatilo veliku reku svojim sjajem, a onda se baci u vodu. Malo kasnije, zastade, onako mokar, na rubu logora i ču Joea gde govori:
         »Ne, Tom ti je pouzdan kao niko, Huck. Vratiće se on. Neće pobeći. Zna on da bi to bila sramota za gusara, a i preponosan je za nešto takvo. Sigurno je nešto smislio, samo da mi je znati šta!«
        »No, ovo što je ostavio, to je na svaki način naše, a?«
        »Gotovo tako, Huck, ali ne još. U poruci piše da će biti naše ako se on ne vrati do doručka.«
         »I vratio se!« uskliknu Tom, iskoristivši ovaj trenutak za sjajan dramski utisak, pa dostojanstveno zakorači u logor.
           Bogat doručak od slanine i ribe bi ubrzo pripravljen te dečaci prionuše uz jelo, a Tom im usput ispripovedi (i ulepša) svoje pustolovine. Kada je završio s pripovedanjem, junačka družina nije znala šta će sa sobom od hvalisavosti i taštine. Zatim se Tom povuče u neki senoviti kutak da odspava do podneva, a ostala se dvojica gusara spremiše na pecanje i istraživanje.

Šesnaesto poglavlje

     Posle ručka cela družba pođe na sprud u potragu za kornjačinim jajima. Obilazili su uokolo zabadajući štapove u pesak, a kada bi naišli na kakvo mekano mesto, kleknuli bi i stali kopati rukama. Katkada bi iz jedne rupe izvadili i po pedeset-šezdeset jaja. Bile su to savršeno oble bele stvarce, mrvicu manje od običnog oraha. Te su večeri imali izvrsnu gozbu od jaja prženih na oko, a onda još jednu u petak ujutro.
          Nakon doručka zabavljali su se na sprudu vičući, poskakujući i neprekidno hvatajući jedan drugoga te zbacujući usput odeću sa sebe, sve dok nisu ostali posve goli, a onda nastaviše izvoditi ludorije daleko od plitke vode kraj spruda, boreći se sa snažnom strujom koja bi im od vremena do vremena povukla noge i time znatno povećavala zabavu. Povremeno bi stali u krug i dlanovima prskali vodu jedan drugome u lice, postupno se približavajući jedan drugome i okrećući glavu u stranu da izbegnu zagušno prskanje vode, a na kraju bi se pograbili i rvali, sve dok neko od njih ne bi nadjačao i zagnjurio drugoga, a onda bi sva trojica završila pod vodom u klupku belih nogu i ruku pa opet izronili, pljujući, smejući se i hvatajući zrak – sve u isti mah.
          Kada bi se dobro izmorili, istrčali bi iz vode i izvalili se na suvi, vrući pesak, ležali onde i zasipavali se njime, a onda to prekinuli i opet odjurili u vodu da onde ponove raniju igru. Konačno im pade na pamet da njihova gola koža izgleda baš kao kakav »triko»u boji puti pa u pesku nacrtaše krug i tako načiniše cirkus – i to čak s tri klovna, jer nijedan nije tu najslavniju ulogu hteo prepustiti kome drugom.
           Zatim se prihvatiše klikera pa su se igrali gađanja »sa zemlje«, »iz kruga« i »za ozbiljno«, sve dok im i ta zabava ne dojadi. Onda se Joe i Huck još jednom okupaše, no Tom se ne usudi poći za njima jer je upravo u tom času otkrio da je, zbacujući hlače, s gležnja zbacio i nisku načinjenu od čegrtaljki zmije čegrtuše pa se čudio kako mu je bez zaštite te misteriozne amajlije. tako dugo uspelo izbeći grč. Nije se usuđivao ući u vodu dok je nije našao, a dotle su se druga dvojica umorila i spremila da malo otpočinu. Postupno se raziđoše svaki na svoju stranu, »raspekmeziše se« i čeznutljivo zagledaše prema selu koje je s druge strane široke reke dremalo na suncu. Tom se zateče kako nožnim palcem u pesku ispisuje BECKY, izbrisa to i naljuti se na sebe zbog vlastite slabosti. No, uprkos tome, opet ispisa to ime: nije tomu mogao odoleti. Izbrisa ga još jednom, a onda se reši daljnje napasti tako što pozva onu drugu dvojicu i pridruži im se.
          No, Joe je bio do te mere klonuo duhom da mu gotovo nije bilo spasa. Toliko je čeznuo za domom da je jedva podnosio taj jad. Suze samo što mu nisu potekle. A i Hucka je bila uhvatila seta. Tom je bio snužden, ali se pravio da to ne pokaže. Čuvao je tajnu i još je nije bio spreman odati, ali je znao da će je, ako ta buntovna potištenost još malo potraje, morati otkriti pa reče, tobože pokazujući veliku razdraganost:
       »Dečaci, kladim se da je na ovom otoku već bilo gusara. Mi ćemo ga opet pretražiti. Ovde negde sigurno postoji zakopano blago. Čujte, šta biste rekli da slučajno nabasate na trulu škrinju punu zlata i srebra?«
         No, njegove reči izazvaše samo mlak zanos koji izbledi bez ikakva odgovora. Tom ih pokuša namamiti na još jedan ili dva pothvata, ali mu i ti pokušaji propadoše. Bio je to bezizgledan trud. Joe je sedeo čeprkajući štapom po pesku i doimajući se veoma smrknuto. Konačno reče:
       »Dečaci, hajde da prekinemo s ovim. Ja bih kući. Ovde je tako pusto.«
        »Oh, nemoj, Joe, proći će tebe to neraspoloženje«, reče Tom. »Samo se seti kako je ovo dobro mesto za pecanje.«
         »Nije me briga za pecanje. Hoću kući.«
          »Ali, Joe, nigde se ne može tako dobro kupati kao ovde.«
         »Šta će mi kupanje? Nekako mi se i ne da kupati kad mi to niko ne brani. Ja ozbiljno idem kući.«
        »Oh, koješta! Derište! Sve mi izgleda da bi ti hteo svojoj mamici.«
         »Da, hoću se vratiti mami – baš kao što bi i ti hteo, samo da imaš mamu. Nisam ništa veće derište nego ti.« I Joe malo zašmrca.
           »Dobro, pustićemo cmizdravca da ide kući  mami, je li tako, Huck? Jadan mali – ne može bez mamice! Pa, dobro. Tebi se ovde sviđa, je li, Huck? Nas dvojica ćemo ostati, a?«
          Huck reče: »A-ha«, i to prilično nevoljko.
         »Dok sam živ, s vama više neću razgovarati«, reče Joe ustajući. »Tako da znate!« Zlovoljno se udalji i poče se oblačiti.
          »Vrlo važno!« reče Tom. »Niko te i ne treba. Idi kući pa neka ti se smeju. Ma, krasan si mi ti gusar. Huck i ja nismo cmizdravci. Nas dvojica ćemo ostati, je li, Huck? A on neka ide ako baš hoće. Izgleda mi da ćemo se verovatno snaći i bez njega.«
         Međutim, Tomu uza sve to nije bilo lako i uznemirio se videći da se Joe i dalje prkosno oblači, a obeshrabrio se videvši kako i Huck čeznutljivo gleda Joeove pripreme i ustrajava u nekakvoj zloslutnoj ćutnji. Uskoro Joe, bez ijedne oproštajne reči, poče gaziti kroz vodu prema ilinojskoj obali. Tomu klonu srce i on pogleda prema Hucku. Huck ne izdrža njegov pogled, već obori oči. Onda reče:
         »Tome, i ja bih išao odavde. Ovde se sve već pretvorilo u samu čamotinju, a sad će biti još i gore. Hajmo i mi, Tome.«
          »Ja ne idem. Vas dvojica možete ići ako hoćete. Ja bome ostajem.«
           »Tome, odoh ja.«
            »Dobro, idi – ko te drži?«
       Huck počne skupljati razbacanu odeću pa reče:
     »Tome, voleo bih kada bi i ti pošao. Razmisli još jedanput. Nas dvojica ćemo te čekati na obali.«
      »E, onda ćete se vraški načekati, tek toliko da znate.
       Huck žalosno krenu, a Tom ostade gledati za njim, u srcu mučen žarkom željom da odbaci ponos te i sam pođe. Nadao se da će ona dvojica stati, no oni su polako gazili sve dalje. Iznenada mu sinu da je sve oko njega postalo vrlo pusto i tiho. Po poslednji se put uhvatio u koštac s ponosom, a onda poleti za drugovima vičući:
        »Čekajte! Čekajte! Moram vam nešto reći!«
         Oni odmah stadoše i osvrnuše se. Stigavši do mesta na kojem su se njih dvojica zaustavila, Tom im poče otkrivati svoju tajnu, a oni su ga zlovoljno slušali, sve dok konačno ne shvatiše ono »glavno« na što je ciljao. Tada s odobravanjem ispustiše ratnički poklič i rekoše kako je to »sjajno!«, kao i to kako, da im je to odmah rekao, ne bi bili ni krenuli. On se uverljivo opravdavao, ali je pravi razlog bio u tome što se bojao da ih čak ni ta tajna neće predugo zadržati pa ju je odlučio sačuvati kao poslednji mamac.
         Dečaci se veselo vratiše i opet se s voljom prihvatiše ranijih igara, celo vreme brbljajući o Tomovoj izvanrednoj zamisli i diveći se njezinoj nadahnutosti. Nakon slasnog obroka od jaja i ribe, Tom reče da bi sada voleo naučiti pušiti. I Joeu se svidi ta namera pa reče da bi i on hteo pokušati. Tako Huck napravi lule i napuni ih. Dvojica početnika ranije nikada nisu pušila ništa osim cigara napravljenih od vinova lišća, a one su »peckale« jezik i nipošto se nisu računale kao muževno pušenje.
          Ispružiše se i osloniše na laktove pa oprezno i s nepoverenjem povukoše prvi dim. Bio je odvratna okusa i malo im se povraćalo, ali je Tom rekao:
      »Pa, to je baš lako! Da sam znao da je sve u ovome, odavno bih propušio.«
      »I ja«, reče Joe. »Ništa naročito.«
       »Zbilja, toliko puta sam gledao ljude kako puše i mislio kako bih rado da i ja to mogu, a nisam nikad ni pomislio da zapravo i mogu«, reče Tom.
      »Baš je tako bilo i sa mnom, je li Huck? Pa, Huck, ti si me čuo kad sam to govorio! Evo, neka ti Huck kaže.«
        »Jeste , još koliko puta«, potvrdi Huck.
        »A tek ja!« reče Tom. »O, stotinu puta. Jednom dole kod klaonice. Sećaš se, Huck? Kad sam to rekao, tamo su bili i Bob Tanner, Johnny Miller i Jeff Thatcher. Pa, Huck, valjda se sećaš da sam to govorio?«
          »Jesi, vala«, reče Huck. »Bilo je to onaj dan nakon šta san ja izgubio pravu bilu kamenku. Ne, još jedan dan ranije.«
       »Eto, šta sam ti rekao?« reče Tom. »Huck se seća.«
        »Verujem da bih celi dan mogao pušiti lulu«, reče Joe. »Uopšte mi nije mučno.«
        »Nije ni meni«, reče Tom. »I ja bih mogao pušiti celi dan. Ali se kladim da Jeff Thatcher ne bi.«
        »Jeff Thatcher! Pa, on bi se srušio da samo dvaput povuče. Samo da jednom pokuša, video bi on svoje.«
        »Još kako! A Johnny Miller – baš bih voleo jednom videti Johnnyja Millera da puši lulu.«
         »Oh, a ja misliš da ne bih?« reče Joe. »Ma, kladim se da Johnnyju Milleru to uopšte ne bi išlo, baš kao ni bilo što drugo. Njega bi sredilo već i da samo omiriše dim.«
      »Bome je tako, Joe. Čuj – što bih voleo da nas dečaci sada vide!«
       »I ja.«
       »Čujte, nećemo o ovome nikome ništa govoriti. Pa, kad jednom oni budu u blizini, ja ću prići tebi i reći: ‘Joe, imaš lulu? Baš bih malo zapalio’, a ti ćeš reći, onako nehajno, kao da to nije ništa, reći ćeš: ‘Da, imam onu staru lulu i još jednu, ali mi duvan nije baš dobar.’ A ja ću reći: ‘Oh, nema veze, samo ako je dosta jak.’ Onda ćeš ti izvaditi lule pa ćemo nas dvojica mirno zapaliti, a oni će samo zinuti od čuda.«
      »Ti Boga, Tome, što će to biti veselo. Voleo bih da to može sada biti!«
         »I ja isto! A tek kad im kažemo da smo pušiti naučili na gusarenju, kako će im samo biti žao što i oni nisu bili s nama!«
        »Oh, i meni tako izgleda, čak bih se i okladio u to.«
       Ovako je tekao razgovor, ali je doskora počeo ponešto zapinjati i postao nepovezan. Pauze  su postajale sve duže, a izbacivanje je pljuvačke čudesno učestalo. Svaka se pora na Tomovim i Joeovim obrazima pretvorila u prepuno vrelo te su njih dvojica jedva stizali dovoljno brzo izbacivati vodu iz podruma ispod jezika da spreče poplavu, a usprkos svim naporima, nešto im se sline slevalo u grlo i svaki ih čas teralo na povraćanje. Oba su dečaka sada već bila jako probledela, a lica im izgledala jadno. Joeu lula ispade iz mlitavih prstiju, a nakon toga se isto desi i Tomu. Oba su izvora besomučno tekla, a obe su sisaljke crple iz sve snage. Joe nemoćno reče:
        »Izgubio sam nož. Idem ga potražiti.«
       A Tom dodade drhtavih usana i zastajkujući u govoru:
        »Ja ću ti pomoći. Ti pođi onim putem, a ja ću tražiti oko izvora. Ne, Huck, ti ne moraš s nama – već ćemo ga mi naći.«
         Tako je Huck ponovno seo i čekao sat vremena. Onda mu postade dosadno pa krenu u potragu za svojim drugovima. Nađe ih u šumi, svakoga na svojoj strani, obojicu vrlo blede i obojicu u čvrstom snu. No, po nekim sitnicama zaključi da su se, ako su i imali kakvih nevolja, toga i rešili.
        Toga dana za večerom nisu baš bili razgovorljivi. Delovali su postiđeno, a kad je Huck nakon obroka sebi napunio lulu i spremao se isto napraviti i za njih, odbiše rekavši da se ne osećaju baš najbolje – pokvarili su želudac nečim što su pojeli za ručak.
        Oko ponoći, Joe se probudi i zovnu ostalu dvojicu. U zraku je ležala teška sparina koja je nagoveštavala oluju. Dečaci se šćućuriše jedan uz drugog i potražiše prijateljsko utočište kraj vatre, uprkos  sparnom vazduhu i njegovoj sumornoj, nepomičnoj toplini koja ih je gušila. Sedeli su mirno, u napetom iščekivanju. Svečani je muk i dalje vladao. Crna je tmina bila progutala sve izvan domašaja svetlosti vatre. Ubrzo sevnu drhtavi blesak koji na trenutak nejasno osvetli lišće, a zatim nestade. Domalo sevnu i drugi, malo jači. Zatim još jedan. Onda kroz šumsko granje s uzdahom prođe slabašan jecaj, a dečaci na obrazu osetiše kratkotrajan dašak i protrnuše od pomisli da je to kraj njih prohujao duh noćni. Nastupi pauza, a onda sablasna munja pretvori noć u dan i u njezinu se sjaju ukaza, zasebno i jasno, svaka, pa i najmanja vlat trave što im je rasla oko nogu. Ukazaše se isto tako i tri bleda, preplašena lica. Duboka orljava groma dovalja se i grunu s nebesa, a onda se izgubi u daljini poput potmule tutnjave. Prolete talas ledena vazduha , od čega sve lišće zašušta, a pahuljasti se pepeo oko vatre poput snega rasprši na sve strane. Još jednom nemilosrdno bleštavilo rasvetli šumu i u isti se tren prolomi prasak, a dečacima se učini da se od njega kidaju vrhovi drveća ravno iznad njihovih glava. U neprozirnoj tmini koja je nakon toga zavladala pribiše se od straha jedan uz drugoga. Po lišću jednolično zabubnja nekoliko krupnih kapi kiše.
      »Dečaci, brzo! Idemo u šator!« uzviknu Tom.
        Jurnuše spotičući se u mraku o korenje i vreže, a ni dvojica od njih ne potrčaše u istom smeru. Besna je vetrušina hučala kroz drveće, nagoneći u stenjanje sve na što bi naišla. Jedna je munja za drugom zaslepljivala oči, jedna orljava groma za drugom zaglušivala uši. Onda pljusnu kiša kao iz kabla, a stade se podizati i vihor, šibajući u naletima njome po tlu. Dečaci su se uzajamno dozivali, no huk vetra i tutnjava gromova potpuno im zaglušiše glasove. Konačno ipak jedan po jedan dovrludaše do šatora i skloniše se u nj, promrzli, preplašeni i mokri do kože: bili su, međutim, sretni što nisu sami u nevolji. Razgovarati nisu mogli – toliko je staro jedro besno udaralo, čak da su i uspeli nadjačati ostalu buku. Oluja je sve više mahnitala pa se jedro uskoro otrže sa svojih vezova i odlete lepećući na vetru. Dečaci se uhvatiše za ruke i pobegoše, uz mnogo padova i masnica, u zaklon velikog hrasta koji je rastao na obali reke. Bitka je sada bila u punom jeku. Pod neprekidnim požarom munja što je plamtio na nebesima sve se na zemlji ocrtavalo oštro kao izrezano i u nezasenjenoj jasnoći: poveno drveće, uzburkana reka bela od pene, brizgavo prštanje vodene izmaglice, nejasni obrisi strme obale na drugoj strani reke što se nazirala kroz rastrgane oblake i iskošenu kišnu koprenu. Svaki bi čas neko divovsko stablo klonulo u borbi i srušilo se kršeći mlađe raslinje. Neumorna orljava gromova sada je parala uši prodornim i oštrim, neopisivo užasnim praskom. Oluja doseže vrhunac u još neviđenom naletu te se činilo da je kadra rastrgati otok na komadiće, spaliti ga, potopiti ga sve do vrhova drveća, oduvati ga i zaglušiti svakoga živog stvora na njemu, i to sve u isti mah. Teško je mladim lutalicama bilo provesti ovu noć na otvorenom.
          No, borba se napokon završi i sile se prirode stadoše povlačiti uz sve tiše pretnje i gunđanje te ponovno zavlada mir. Dečaci se vratiše u logor, dobrano ustrašeni, no onde ustanoviše kako ipak imaju razloga da budu sretni i presretni: naime, veliku je platanu što je pružala zaklon njihovom ležaju, munja bila uništila i spalila, a oni su u času te nesreće bili daleko odatle.
         Sve je u logoru bilo preplavljeno, pa i logorska vatra. Njih su trojica bili tek nepromišljeni dečaci, kao i svi dečaci njihovih godina, te uopšte nisu bili zaštitili vatru od kiše. Bio je to itekakav razlog da se zabrinu jer su bili pošteno pokisli i promrzli. Na sav glas udariše u kuknjavu, no onda otkriše da je vatra odozdo bila toliko duboko nagorela veliku kladu kraj koje su je bili naložili (onde gde se klada krivila prema gore i odvajala se od zemlje) da je onoliko žara koliko bi otprilike stalo na dlan, izbeglo vlazi. Strpljivo su je poticali, sve dok iverjem i korom drveća koju su našli ispod zaštićenih klada ne navedoše vatru na to da se ponovno rasplamsa. Onda stadoše na nju gomilati suvo granje, sve dok se huktavi oganj ponovno ne razgori i njima opet postade lako pri duši. Osušiše kuvanu šunku i pogostiše se, a nakon toga sedoše uz vatru te uzeše raspredati o svojoj ponoćnoj pustolovini i slaviti je sve do jutra, jer nigde uokolo ionako nije bilo suvog mesta na kom bi se moglo spavati.
          Kada se ujutro prikralo sunce i zasjalo odozgor na njih, dečake svlada pospanost te odoše do peščanog spruda da malo odspavaju. Domalo sunce pripeče pa se nevoljko prihvatiše spravljanja doručka. Nakon jela osećali su se kiselo i ukočeno, a i opet ih je pomalo uhvatila čežnja za domom. Tom opazi znakove takva raspoloženja pa uze razveseljavati gusare što je bolje znao i umeo. No, njima nije bilo ni do klikera, ni do cirkusa, ni do kupanja, baš kao i ni do čega drugog. Podseti ih na zajedničku veliku tajnu i potaknu u njima tračak razdraganosti pa ih, dok se ona još nije izgubila, uspe pridobiti za novu zabavu. Neko će vreme prekinuti s gusarenjem pa će za promjenu biti Indijanci. Ta ih zamisao privuče te ne potraja dugo, a oni su se već svukli i od glave do pete išarali prugama od crna blata tako da su izgledali kao zebre – sva su trojica, dakako, bili poglavice – a onda se razleteše po šumi da napadnu kakvo englesko naselje.
       Naskoro se podeliše na tri neprijateljska plemena, pa su uz strašne bojne pokliče napadali jedan drugoga iz zasede, uzajamno se ubijali i skalpirali kao da ih ima na hiljade. Bio je to krvav, pa prema tome i krajnje ugodan dan.
         Sastaše se u logoru u vreme večere, gladni i sretni. No, sada se pojavi jedna poteškoća – zaraćeni Indijanci ne mogu jedni s drugima lomiti pogaču ako najpre ne sklope mir, a to je jednostavno nemoguće ako se najpre ne popuši lula mira. Za neki drugi način nisu bili nikada čuli. Dvojica među našim urođenicima gotovo zažališe što više nisu gusari. Druge im, međutim, nije bilo pa s onoliko prividnog veselja koliko su ga mogli u sebi skupiti, zatražiše lulu te stadoše redom iz nje povlačiti dimove, baš onako kako dolikuje.
          I gle, bi im drago što su postali divljaci jer su iz toga izvukli neku korist: ustanoviše kako sada već mogu pomalo pušiti, a da ne moraju odmah krenuti u potragu za izgubljenim nožem. Nije im bilo toliko mučno da im ozbiljno pozli pa nije bilo verovatno da će ovu izvanrednu priliku propustiti iz pukog nehaja. Ne, nakon večere počeše oprezno vežbati, i to s poprilično dobrim uspehom, pa tako celu veče provedoše likujući. Zbog novostečene su veštine bili ponosniji i sretniji nego da su mogli odrati kožu i skinuti skalp pripadnicima svih Šest plemena. Ostavićemo ih sada da puše, brbljaju i hvalisaju se jer nam za sada više nisu potrebni.

nastavci: Romani u nastavcima