Bruno Šulc, Jesen

Jesen

Znate to vreme, kad leto, nedavno još tako bujno i puno sebe, slika univerzalnog leta, koja je u svojoj širokoj sferi obuhvatala sve – ljude, događaje i stvari – jednoga dana dobije jedva vidljivu naprslinu. Zraci sunca još uvek padaju gusto i bogato, u pejzažu još uvek postoji plemeniti, klasični gest, koji je ovom godišnjem dobu u nasledstvo ostavio Pusenov genije, ali se – začudo – sa jutarnje šetnje vraćamo čudno umorni i jalovi: zar bismo se nečega stideli? Osećamo se pomalo nelagodno i izbegavamo međusobne poglede – zašto? I znamo, da će u sumrak ovaj ili onaj otići u udaljeni kut leta da pokuca u zid, da pokuša da čuje ton leta, da proveri da li je još uvek pun, nenarušen. Postoji u tom pokušaju prevrtljiva slast izdaje, demaskiranje, nežni drhtaj skandala. Ali zvanično, još uvek smo puni poštovanja, puni lojalnosti: tako solidna firma, tako dobrostojeća firma... I pored toga, kada se narednog dana pronese vest o bankrotstvu – to je već jučerašnja vest koja više nema eksplozivnu moć skandala. I dok se licitacija odvija, apartmani se prazne, gube svoju magijsku moć i pune se nekim svetlim treznim ehom – ne budi to u nama tugu niti ikakva osećanja: čitava likvidacija leta ima u sebi neku lakoću, blagost i providnost okasnelog karnevala, koji se protegnuo i u dane posta.
A ipak, pesimizam je možda poranio. Još se vode pregovori, još nisu iscrpljene rezerve leta, još može doći do pune obnove... Ali razum, hladna krv, nisu nešto što bi se moglo pripisati ljudima na letovanju. Čak i hotelijeri, hotelijeri do ušiju uvučeni u akcije leta – potpisali su kapitulaciju. Ne! Tako malo vernosti, poštovanja prema vernom savezniku ne svedoči dobro o ovim trgovcima! To su halapljivci, mali i plašljivi ljudi, čija misao ne trči daleko u budućnost. Svako od njih steže na grudi kesu sa novcem. Zbacili su ciničnu masku uslužnosti, skinuli su smokinge. Svako od njih pretvara se u zelenaša...
I mi pakujemo kofere. Imam petnaest godina i još uvek nisam opterećen obavezama životne prakse. Pošto do polaska ima još sat vremena, istrčavam još jednom da se oprostim od letovališta, preispitam zaradu ovog leta, pogledam šta može da se počne sa sobom a šta se mora zauvek ostaviti u ovom mestu osuđenom na propast. Ali u malom amfiteatru u parku, sada praznom i svetlom u popodnevnom suncu, stojeći kraj spomenika Mickjeviču, duša mi se prosvetlila istinom o završetku leta. U euforiji tog objavljenja, stajem na stepenice spomenika, iscrtavam pogledom i raširenim ramenima luk pun poleta, kao da se obraćam celom letovalištu, i govorim: – Pozdravljam te, Leto. Bilo si vrlo bogato i lepo. Ni jedno drugo leto ne može da se poredi sa Tobom. Priznajem to danas, mada sam ne jednom bio vrlo nesrećan i tužan zbog Tebe. Ostavljam Ti za uspomenu sve moje doživljaje rasejane po parku, po ulicama, po baštama. Ne mogu sa sobom da ponesem mojih petnaest godina, one će zauvek ostati ovde. Osim toga na tremu vile, u kojoj sam stanovao, ostavio sam u prorezu između dve daske crtež koji sam uradio Tebi za uspomenu. Ti sada silaziš među sene. Zajedno sa Tobom, spustiće se u carstvo senki celo ovo mesto puno vila i bašti. Nemate potomaka. Ti i ovo mesto umirete, poslednji u svom rodu.
Ali nisi bez krivice, o Leto. Reći ću ti u čemu se sastoji tvoja krivica. Nisi želelo, o Leto, da se završiš na granicama stvarnosti. Nikakva stvarnost nije Te zadovoljavala. Napuštalo si svaku realizaciju. Ne nalazeći sebe u stvarnosti, stvaralo si gomile metafora i pesničkih figura. Kretalo si se u asocijacijama, u aluzijama, u nestvarnosti skrivenoj među predmetima. Svaka stvar pokazivala je na neku drugu, ova na sledeću i tako bez kraja. Na kraju, tvoja igra je postala dosadna. Nismo više želeli da lutamo po tim talasima frazeologije. Tako je, frazeologije – oprosti na ovoj reči. Postalo je to jasno, kada je ovde i onde, u mnogim dušama počela da se budi čežnja za postojanjem. U tom trenutku si već bilo pobeđeno. Pokazale su se granice Tvoje univerzalnosti, Tvoj veliki stil, Tvoj lepi barok, koji je za Tvojih dobrih vremena bio adekvatan stvarnosti, sada je postao tek manir. Tvoje slasti i Tvoje nejasne misli imale su na sebi znak mladalačke egzaltacije. Tvoje noći su bile ogromne i beskonačne, kao megalomanska nadahnuća zaljubljenih, ili su predstavljale zborno mesto priviđenja, kao halucinacije narkomana. Tvoji mirisi su bili preterani i neprikladni ljudskom divljenju. Pod magijom Tvog dodira svaka stvar je bivala dematerijalizovana, rasla je ka daljim, sve višim formama. Jeli smo Tvoje jabuke sanjajući o voću rajskih krajeva, a pri Tvojim breskvama mislilo se o eteričnim voćkama, koje se konzumiraju samim udisanjem. Na svojoj paleti imalo si samo najviše registre boja, nisi poznavalo sitost i puninu tamnih, zemljanih, masnih slika. Jesen predstavlja čežnju ljudske duše za materijalnošću, za postojanjem, za granicama. Kada, iz neispitanih razloga, metafore, projekti, ljudske želje, počnu da teže ka realizaciji, dolazi vreme jeseni. Utvare, koje su do sada, raspršene na najdaljim sferama čovekovog kosmosa, bojile njegove visoke svodove svojim iluzijama – približavaju se sada čoveku, traže toplinu njegovog daha, malo ali udobno sklonište njegovog doma, sobe u kojoj stoji njegov krevet. Čovekov dom, kao štalica u Vitlejemu, postaje jezgro, oko koga se okupljaju svi demoni, svi duhovi gornjih i donjih sfera. Prošlo je vreme klasičnih pokreta, latinske frazeologije, teatralnih podnevnih oblina. Jesen u sebi traži puninu, prostačku snagu Direra i Brojgela. Ta forma puca od viška materije, kristališe u čvorove i veze, hvata materiju u svoje šape i čeljusti, steže je, pritiska, muči i ispušta je iz svojih ruku punu tragova te borbe, napola obrađene klade u čijoj unutrašnjosti još tinja neki nemogući život, vidljiv u grimasama koje im je izvajala na drvenim licima.
Takve i još mnoge druge stvari govorio sam praznom polukrugu parka, koji kao da se povlačio preda mnom. Izbacivao sam iz sebe samo neke od reči tog monologa, pomalo zato što nisam mogao da nađem odgovarajuće izraze, a pomalo i zato što je moj govor gestovima zamenjivao značenja koja su nedostajala. Pokazivao sam orahe, klasično jesenje voće, srodno sa nameštajem u sobi, hranljivo, ukusno i dugotrajno. Prisećao sam se kestenova, tih uglačanih modela voćaka, kugla stvorenih za dečiju zabavu, i jesenjih jabuka zarumenjenih dobrim, kućnim, prozaičnim crvenilom na prozorima stanova.
Sumrak je već počeo pepelom da puni vazduh kada sam se vratio u letnjikovac. U dvorištu su već stajala dva velika vozila namenjena za naš put. Nervozni konji klatili su glavama zavučeni u vreće sa hranom. Sva su vrata bila široko otvorena, sveće koje su gorele na stolu u našoj sobi treperile su na promaji. Ovaj mrak koji se brzo spuštao, ovi ljudi koji užurbano iznose kofere pošto su izgubili lica u sumraku, nered u otvorenoj, obeščašćenoj sobi, sve je to stvaralo utisak nekakve užurbane, tužne, zakasnele panike, nekakve tragične i uplašene katastrofe. Najzad smo zauzeli mesta u dubokim sedištima kola i krenuli. Obavijao nas je taman, dubok, gust livadski vazduh. Kočijaši su dugim bičevima u njemu lovili sočne udarce i pažljivo poravnavali ritam konja. Njihova moćna, veličanstvena bedra njihala su se u tami među rastresitim uzvicima vozača. Tako su se kretala kroz usamljen, noćni pejzaž bez zvezda ili bilo kakvog drugog svetla, ta dva konglomerata od konja, bučnih kutija i zadihanih kožnih mehova. Povremeno je izgledalo kao da se raspadaju, razleću kao krabe koje se razdvajaju u trku. Tada bi kočijaši jače zatezali uzde i sakupljali na gomilu olabavele topote, nameštali ih u stroge, pravilne kadrove. Duge senke koje su bacale zapaljene lampe padale su u dubinu noći, izduživale se, otkidale i velikim skokovima bežale u divljinu. Tiho su trčale na dugim nogama, da bi se negde daleko, u podnožju šume, nepristojnim gestovima podsmevale kočijašima. Vozači, ipak, nisu dozvoljavali da budu izbačeni iz ravnoteže i samo su u tom pravcu široko udarali bičevima. Grad je već spavao kad smo zašli među kuće. Tu i tamo, gorele su svetiljke u praznim ulicama, kao da su stvorene u tom cilju da osvetle nekakvu onisku kuću, balkon, ili da nam prikažu broj napisan na zatvorenoj kapiji. Iznenađene u ovo kasno doba, slepo zatvorene prodavnice, kapije sa izlizanim pragovima, žaluzine kidane noćnim vetrom ukazivale su na beznadežnu napuštenost, duboko siromaštvo stvari ostavljenih samih sebi, stvari koje su ljudi zaboravili. Sestrina kola su skrenula u bočnu ulicu, dok smo mi krenuli prema trgu. Konji su promenili ritam hoda kada smo ušli u duboku senku dvorišta. Bos pekar na pragu otvorenog hodnika probo nas je tamnim očima, prozor apoteke, još stražareći, predao se i povukao svoje svetlo boje maline. Kaldrma se zgusnula pod konjskim nogama, iz topota su se izdvojili pojedinačni i udvojeni udarci kopita, sve ređi i jasniji, i naša kuća sa popucalom fasadom se polako izdvojila iz tame i zaustavila pred vozilom. Sluškinja nam je otvorila kapiju, držeći u ruci petrolejku sa reflektorom. Na stepenicama su izrasle naše ogromne senke, koje su se lomile čak na udaljenom zidu stepeništa. Stan je sada bio osvetljen samo jednom svećom, čiji se plamen njihao na vetru koji je ulazio kroz otvoren prozor. Tamne tapete obuhvatila je plesan škripe zuba i muke mnogih bolesnih pokolenja. Stari nameštaj, probuđen iz sna, oslobođen duge usamljenosti, kao da je sa nekim gorkim znanjem, sa strpljivom mudrošću gledao na povratnike. Nećete pobeći od nas – kao da su govorile stvari – na kraju morate da se vratite u krug naše magije, jer već smo među sobom podelili sve vaše pokrete, ustajanja i sedanja i sve vaše buduće noći i dane. Mi čekamo, mi znamo... Ogromni, duboki kreveti čekali su na naša tela puni čiste, hladne posteljine. Spojevi noći već su škripali pod teretom ogromne mase sna, guste lave koja je bila spremna da se izlije, istekne iz ostave, iza vrata, iz starih ormara, iz peći u kojoj je uzdisao vetar.

(1936)

[Luča, 4/2000]

_______________________________________

Republika snova


Ovde, na varšavskoj kaldrmi, u ove vrele, teške, mutne dane, prenosim se mišlju do dalekog grada naših snova, uznosim se pogledom nad ovaj predeo nizak, prostran, valovit kao Božiji ogrtač bačen poput šarene krpe kraj nebeskog praga. Jer čitav ovaj kraj podleže pod nebo, drži ga na svojim ramenima; tako šareno, višestruko, puno galerija, aleja, bašti i prozora u večnost. Godinu za godinom ovaj predeo urasta u nebo, ulazi u zore, ceo se pretvara u anđela u ogledalima velike atmosfere.

Tamo gde mapa predela već dobija odlike juga, postaje zlatna od sunca, potamnela i spaljena letnjim vrućinama, zrela kao kruška – tamo, kao mačak na suncu, leži ona – ta izabrana zemlja, ta toliko posebna provincija, to mesto jedino na svetu. Uzaludno je prosečnim ljudima govoriti o tome! Uzaludno je tumačiti da se tim dugim, talasastim jezikom zemlje, kojim ovaj predeo dahće u vrelini leta, tim zemljouzom kroz sparinu okrenutom ka jugu, tom izraslinom samotno istegnutom među blage mađarske vinograde – da se time odvaja to mesto od ostatka planete i počinje da živi na sopstvenu ruku, nezavisno, krećući se neispitanim putevima, pokušavajući da bude svet za sebe. Taj predeo i jedan grad u njemu zatvorili su se u samodovoljan mikrokosmos, na sopstveni rizik zastali su na samoj obali večnosti.

Vrtovi predgrađa stoje kao na ivici sveta i kroz tarabe posmatraju beskonačnost anonimne ravnice. Već sa druge strane ograde mapa predela postaje bezimena i kosmička, kao Kanaan. Nad tim uskim i izgubljenim parčetom tla otvorilo se još jednom nebo, dublje i prostranije nego na bilo kom drugom mestu, nebo ogromno, poput neke kupole, višespratno, upijajuće, puno nedovršenih fresaka i improvizacija, letećih zavesa i iznenadnih posvećenja.

Kako to da izrazim? Dok su se drugi gradovi razrastali u ekonomiju, rasli u statističkim ciframa, u brojčanosti – naš grad je stupio u esencijalnost. Tu se ništa ne dešava uzaludno, ništa se ne događa bez dubokog smisla i bez predumišljaja. Tu događaji nisu kratkotrajni fantomi na površini, tu oni puštaju korenje u dubinu smisla i dosežu suštinu. Tu se u svakom trenu donosi neka odluka koja služi kao primer i traje za sva vremena. Tu se sve dešava samo jednom i neopozivo. Zbog toga postoji tako velika ozbiljnost, duboki akcent, tuga koja leži na svemu onome što se ovde događa.

Sada, na primer, dvorišta tonu u koprive i korov, šupe i obori, krivi i onesvešćeni, upadaju do pojasa u ogromne puzavice koje pružaju svoje lišće prema strejama šindrom pokrivenih krovova. Grad je u znaku bilja, divlje, halapljive, fanatične vegetacije, koja eksplodira jevtinim, slabim zelenilom, otrovnom, parazitnom i pohlepnom. To bilje gori pod dodirom sunca, lišće dahće plamtećim hlorofilom – armije kopriva, nabujale i proždrljive, ruše kulturu cvetnih gradova, vrše osvajačke pohode na bašte, preko noći jurišaju na zadnje, nebranjene zidove kuća i staja, u rovovima pokraj puteva postavljaju zasede. Čudno, kakva ludačka, neproduktivna i uzaludna vitalnost živi u toj proždrljivoj mrvi zelene supstancije, u tom derivatu sunca i vode. U požaru ovih dana, ona iz trunke hlorofila izvodi, gradi tu nabujalu i nepotrebnu tkaninu, zeleni živi pesak, rasplođen u milione lisnatih ravni, zelenih i polužutih, što prosijavaju vodenom, vegetativnom krvlju biljaka onesvešćenih i vlaknastih, što mirišu oštro, livadski, divlje.

U tim danima, zadnji prozor magacina prodavnice, koji je gledao u dvorište, bio je zaslepljen zelenom koprenom, punio se zelenim odsjajima, lisnatim refleksijama, šumom lišća, talasajućih pahulja zelenila, monstruozne nabujalosti te dvorišne, avetinjske horde. Silazeći u duboku senku, magacin se presijavao u svim nijansama zelene boje, zeleni talasi plovili su po njemu celom dubinom trema, kao u staroj šumi.

Grad je tonuo u tu nabujalu masu kao u stogodišnji san, onesvešćen požarom, ošamućen bleskom, spavao je stotinu puta obavijen paučinom, zarastao u zelenilo, ugušen i prazan. U sobama zelenim od lisnate zavese koja je pokrivala prozore, podvodnim i mutnim kao dno stare flaše, gasila su se plemena mušica zauvek zarobljena i zatvorena u bolnoj agoniji izraženoj kroz monotone i razvučene lamente, gnevno i žalosno zujanje. Prozor je polako sakupljao u sebe svu tu raspršenu faunu na poslednji, predsmrtni boravak: ogromni dugonogi komarci, koji su dugo razbijali malter na zidovima tihim vibriranjem svojih avetinjskih letova pre nego što su konačno, nepokretni i mrtvi, zauvek sleteli na staklo, čitava porodična stabla muva i drugih insekata izrasli su u tom prozoru, razgranati sporim lutanjem po prozorskom krilu, razmnožena pokolenja tih misterioznih krilatih stvorenja, plavičastih, kao da su i sama napravljena od stakla i metala.

Iznad izloga, na vrelom vazduhu tiho drhte velike, svetle, slepe tende i prugasto i talasasto gore u blesku. Mrtva sezona se izležava na praznim placevima, na vetrom pometenim ulicama. Daleki horizonti nabujali vrtovima stoje u blesku neba, ošamućeni i nesvesni, kao da su tek doleteli sa nebeskih pustinja – svetli, plameni, kose raščupane od leta – i već u sledećem trenutku, iskorišćeni, čekaju na novi tovar bleska, u kome se obnavljaju.

Šta raditi u te dane, kuda pobeći od vrućine, od teškog sna koji kao mora pada na grudi u zapaljenom podnevnom času? Dešavalo se da majka u takve dane iznajmi kola, i da svi, sabijeni u njihovoj crnoj kutiji, pođemo van grada, na "Brdo". Kola su nas odvozila u brdoviti, talasasti pejzaž. Usamljeno vozilo dugo se klatilo kroz zaparu među grbavim njivama, kupajući se u zlatnoj i vreloj prašini puta.

Konjska leđa oblo su se naprezala, koža, svakih par trenutka istresana mekim udarcima biča, presijavala se prikazujući rad mišića skrivenih pod njom. Točkovi su se polako okretali, jecajući na osovinama. Staro vozilo je prolazilo pored ravnih pašnjaka zasejanih krtičnjacima, među kojima su se šepurili krovovi – razgranati i rogati – ogromne, bezoblične šupe pune uglova, izraslina i nefunkcionalnih dodataka. Ležale su monumentalne, kao nekakve kraljevske grobnice, i u njihovom su se spokojnom pogledu odbijali daleki, rasplinuti horizonti.

Zadržavali smo se, konačno, na "Brdu", pored zidane, široke krčme, koja je samotno stajala pored potoka, reflektujući na nebu svoj razloženi krov, stvarajući na taj način granicu između dve ravni, dva prostora. Konji su se sa mukom uspinjali do nje i sami se zamišljeno zaustavljali pod tremom, pod tom linijom koja je razdvajala dva sveta. Iza krčme, otvarao se pogled ia široki pejzaž, ispresecan putevima, kao stari goblen pun različitih ali vrlo izbledelih boja, obavijen modrim, ogromnim i praznim vazduhom. Vetar se dizao sa te daleke, talasaste ravnice, oživljavao konjske grive i plovio pod visokim i čistim nebom.

Tu smo se zadržavali da prenoćimo, ili je otac davao znak da uplovimo u taj predeo rasprostrt kao geografska karta, široko razgranat putevima. Pred nama, po dalekim i krivudavim stazama pomerala su se vozila koja su nas prestigla, jedva vidljiva sa ove daljine. Nastavljali smo da se krećemo svetlim putem koji je vijugao kroz aleju trešanja, sve do, u to vreme još uvek male, banje, sakrivene u uzanoj, zelenoj dolini punoj izvora, tekuće vode i šumećeg lišća.

U tim dalekim danima, po prvi put sam, zajedno sa prijateljima, podlegao toj nemogućoj i apsurdnoj misli da odem još dalje, dalje od banje, na zemlju ničiju i božju, u spornu i neutralnu pograničnu oblast, gde su se gubile konture država, gle je ruža vetrova bludno jurila sopstveni rep pod visokim, višespratnim nebom. Tamo smo želeli da se ukopamo u rovove, da se odvojimo od odraslih, da u potpunosti napustimo sferu njihovog uticaja, da proglasimo republiku mladih. Tamo smo nameravali da donesemo zakone nove i nezavisne, da uzdignemo novu hijerarhiju mera i vrednosti. Trebalo je to da bude život pod znakom poezije i pustolovine, neprekidnih oduševljenja i čuda. Činilo nam se da treba samo razgrnuti barijere i granice ustaljenih običaja, stara legla u kojima se lenjo izležavao tok ljudske istorije, pa da se u naš život izlije svežina, veliki talas nepredvidljivog, potop romantičnih doživljaja i fabula. Želeli smo da posvetimo svoj život tom potoku romantične svežine, nadahnutom izvoru avantura i događaja, i prepustimo se tim nadirućim talasima, bezvoljni i samo njima predani. Duh prirode je, u suštini, bio veliki pripovedač. Iz njegove suštine isticale su poput nepresušivog potoka fabule i povesti, romanse i epopeje. Čitava velika atmosfera bila je puna romanesknih tokova. Trebalo je samo postaviti zamke pod nebom punim fantoma, zabiti štap koji igra na vetru, i već su se u klopci nervozno okretali uhvaćeni komadi priča.

Rešili smo da postanemo samodovoljni, da stvorimo nova pravila života, ustanovimo novu eru, još jedanput konstituišemo svet, istina, u malom, samo za nas, ali prema našim ukusima i ljubavima.

Trebalo je to da bude bedemom opasan grad, blockhaus, utvrđen zamak koji gospodari nad okolinom – pola tvrđava, pola teatar, pola vizionarska laboratorija. Čitava priroda je trebalo da bude spregnuta u njegovu orbitu. Kao kod Šekspira, taj teatar bi zalazio u prirodu, ničim ograničen, urastao bi u realnost, primao u sebe impulse i nadahnuća svega što živi, talasao sa velikim plimama i osekama prirodnih tokova. Trebalo je tu da bude čvorište svih procesa koji se odvijaju u velikom telu prirode, ishodište svih niti i svih fabula koje su lutale kroz njenu ogromnu i maglom obavijenu dušu. Želeli smo, kao Don Kihot, da naš život bude korito kroz koje će proticati sve istorije i romanse, da otvorimo njegove granice za sve intrige, zaplete i peripetije koje izviru iz velike atmosfere nabujale fantastičnosti.

Sanjali smo o tome da okolina bude ugrožena nekom neodređenom opasnošću, obavijena tajanstvenim užasom. Pred tom opasnošću i pred tim strahom nalazili smo u našoj tvrđavi sigurno utočište i azil. Dakle, okolinom su trčala vučja stada, razbojničke bande harale su šumama. Pravili smo planove mesta koja treba osigurati, zidove koje treba utvrditi, spremali smo se da izdržimo opsadu, puni raskošne groznice i prijatnog straha. Naše kapije su prihvatale sve one koji su pobegli ispred razbojničkih noževa. Kod nas su nalazili sklonište i sigurnost. U galopu su kroz naše kapije prolazila vozila progonjena od divljih zveri. Gostili smo uvažene i tajanstvene strance. Gubili smo se među naznakama, pokušavajući da proniknemo u njihov identitet. Predveče, sakupljali su se svi u velikoj sali, gde su se, pri svetlu treperavih sveća, slušale stalno nove priče i ispovesti. U određenom trenutku, intriga koja je prožimala te pripovesti izlazila je iz okvira naracije i zalazila među nas – živa i željna žrtvi, uvlačeći nas u svoj opasni vir. Neočekivana prepoznavanja, nagla prosvetljenja, neverovatni susreti postajali su deo našeg privatnog života. Gubili smo tlo pod nogama, ugroženi neprilikama koje smo sami izazvali. U daljini se čulo zavijanje vukova, lomili smo glavu nad romantičnim zapletima, napola i sami uvučeni u njihov vihor, dok je pod prozorima šuštala neistražena noć, puna neformulisanih aspiracija, proždrljivih i neobuhvatnih ispovesti, bezdana, neiscrpna, sama u sebi hiljadostruko zapetljana.

Ne bez razloga se danas vraćaju ti daleki snovi. Nijedan san, ma koliko bio apsurdan i nemoguć, ne nestaje zauvek, ne biva uzaludan. Snoviđenje obuhvata nekakvu glad stvarnosti, nekakvu težnju koja obavezuje realnost, neprimetno raste kao kamata, postaje postulat, dug koji traži pokriće. Davno smo se odrekli naših snova o tvrđavi, a eto, posle toliko godina, našao se neko ko ih je prihvatio, shvatio ih ozbiljno, neko naivan i veran u duši, neko ko ih je primio doslovno, kao čvrstu valutu, uzeo ih u ruke, smatrao ih nečim jednostavnim, ne preterano problematičnim. Video sam ga, razgovarao sam sa njim. Oči su mu bile neverovatno plave, nisu bile stvorene da gledaju, već da se bezdano i sanjalački stope sa nebom. Pričao je da kada je došao u taj kraj o kome govorim, u taj anonimni predeo, devičanski i ničiji – zamirisalo mu je odjednom poezijom i avanturom, ugledao je u vazduhu gotove konture i fantome mita kako natkriljuju predeo. Pronašao je u atmosferi preformulisane obrise te koncepcije, planove, proračune i tabele. Začuo je poziv, unutrašnji glas, kao Noje, kada je dobio naređenja i instrukcije.

Posetio ga je duh te koncepcije zalutao u atmosferi. Proklamovao je republiku snova, suverenu teritoriju poezije. Na toliko i toliko hektara zemlje, na ravni pejzaža bačenoj među šume, proglasio je apsolutnu vlast fantazije. Naznačio je granice, postavio duboke temelje pod tvrđavu, pretvorio okopinu u jedan ogromni vrt prepun ruža. Gostinske sobe, kelije usamljene kontemplacije, trpezarije, holovi, biblioteke... usamljeni paviljoni u parku, aleje i belvedere...

Ko, progonjen vukovima ili razbojnicima, dođe pred kapije te tvrđave – spasen je. Doživeće trijumfalan doček. Skinuće mu sa leđa prašnjavu odeću. Svečano opremljen, blag i srećan, ući će u jelisejske mirise, u ružinu slast vazduha. Ostaće daleko za njim gradovi i problemi, dani i njihova vreva. Ušao je u novu, svečanu, blistavu pravednost, zbacio je sa sebe vlastito telo, kao staru kožu, skinuo je masku grimase priraslu na lice, preporodio se i oslobodio.

Plavooki nije arhitekta, njegova uloga je bliža reditelju. Reditelj pejzaža i kosmički scenarista. Njegovo umeće se zasniva na tome da prihvata namere prirode, da ume da čita njene tajne planove. Jer priroda je puna potencijalne arhitekture, projektovanja i gradnje. Šta su drugo radili neimari velikih stoleća? Slušali su široki patos prostranih polja, dinamičnu perspektivu daljine, nemu pantomimu simetričnih aleja. Davno pre nastanka Versaja oblaci na prostranim nebesima slagali su se za letnjih večeri u projekte širokih eskorijala, vazdušne i megalomanske rezidencije, isprobavali su ideje, mogućnosti, ogromne i univerzalne aranžmane. Taj veliki teatar neobuhvaćene atmosfere neiscrpan je u idejama, u planovima, u vazdušastim modelima – halucinira ogromnu i nadahnutu arhitekturu, oblačnu i transcendentalnu urbanistiku.

Dela ljudskih ruku imaju tu karakteristiku da se, jednom završena, zatvaraju u sebe, odvajaju se od prirode, stabilizuju se prema vlastitim zakonima. Delo Plavookog nije istupilo iz velikih kosmičkih čvorova, traje u njima, do pola humanizovano, kao kentaur, spregnuto u velike tokove prirode, još uvek nezavršeno, još rastuće. Plavooki poziva sve da nastave rad na njemu, da grade, da pomognu u stvaranju – jer svi smo mi po prirodi sanjalice, braća rođena pod znakom mistrije, svi smo mi po prirodi graditelji...

(1936)

[Letopis Matice srpske, mart 2001]

______________________________________________

Domovina


Posle mnogo peripetija i promenljivih puteva sudbine, koje ovde ne želim da opisujem, našao sam se konačno u inostranstvu, u zemlji tako željenoj u snovima moje mladosti. Do ispunjenja snova došlo je prekasno i u situaciji sasvim različitoj od one koju sam zamišljao. Stizao sam tamo ne kao pobednik, već kao brodolomnik na moru života. Ta zemlja, u mašti označena kao scena za moje trijumfe, sada je bila teren za jadne, neslavne, male poraze, u kojima sam, jednu za drugom gubio svoje uzvišene i ponosne ambicije. Borio sam se još samo za goli život i premoren, spasavajući, koliko mogu, bednu olupinu od potonuća, gonjen promenljivim vetrovima sudbine čas tamo, čas ovamo, naišao sam konačno na to osrednje veliko provincijsko mesto, u kome je, u mojim mladalačkim snovima, trebalo da se nalazi vila, utočište starog i slavnog majstora od svetske galame. Ne primećujući čak ni ironiju sudbine, sakrivenu u toj igri slučajnosti, nameravao sam da se tu zadržim neko vreme, da se negde sklupčam, možda i da prezimim, da dočekam sledeću oluju događaja. Bilo mi je svejedno kud će me sudbina dalje odvesti. Lepota zemlje za mene je bespovratno nestala, namučen i siromašan želeo sam još samo mir.
Desilo se, ipak, drugačije. Došao sam, očigledno, do nekakve okretnice moga puta, do specifičnog zaokreta sudbine, moje postojanje je neočekivano počelo da se stabilizuje. Osetio sam se kao da sam ušao u nekakva povoljna strujanja. Svuda, gde sam se obraćao, zaticao sam situaciju koja kao da je pripremana za mene, ljudi su trenutno prekidali svoje poslove, kao da su samo na mene čekali, primećivao sam taj bezrezervni blesak pažnje u njihovim očima, tu trenutnu odluku, spremnost da mi služe, kao po diktatu nekakve više instance. Bila je to normalna zabluda, izazvana dobrim spletom okolnosti, tim spretnim povezivanjem niti moje sudbine iskusnim prstima slučaja, koji me je, kao u mesečarskom transu, vodio od događaja do događaja. Skoro da nisam imao vremena za čuđenje, zajedno sa tim povoljnim tokom moje sudbine došao je nekakav smireni fatalizam, nekakva blaga lenjost, poverenje koje mi je naredilo da se bez otpora predam gravitaciji događanja. Osetio kao nadoknadu dugo nezadovoljenoj potrebi, duboko zasićenje večite gladi odbačenog i nepoznatog umetnika, kao da je neko konačno shvatio moje sposobnosti. Od kafanskog muzičara, koji je tražio bilo kakav posao, brzo sam napredovao do prvog violiniste lokalne opere; otvorili su se za mene ekskluzivni krugovi zaljubljenika u umetnost, kao na osnovu davno zasluženog prava ušao sam u najbolje društvo, ja, koji sam dotle obitavao u polu-podzemnom svetu deklasiranih egzistencija, slepih putnika, u potpalublju društvene barke. Brzo su se legalizovale, same po sebi ulazile su u moj život ambicije, koje su, kao gušeni i buntovnički snovi, u dubini moje duše vodile podzemni i mučenički život. Bore uzurpacije i uzaludne ljubomore otekle su sa mog čela.
Sve to opisujem u skraćenom obliku, nekako iz aspekta opšte linije moje sudbine, bez ulaženja u detalje te čudne karijere, jer sve to u stvari pripada praistoriji događaja o kojima želim da pričam. Ne, u mojoj sreći nije bilo ni traga od raspusnosti, kao što bi neko pretpostavio. Obuhvatao me je samo osećaj dubokog mira i sigurnosti, znak, posle koga sam sa dubokim olakšanjem shvatio – postavši u toku života osetljiv na sve drhtaje njegovog lica, iskusni poznavalac fizionomije sudbine – da ovaj put ona ne krije preda mnom nikakve podle namere. Kvalitet moje sreće nalazio se na nivou trajnih i pouzdanih stvari.
Čitava moja prošlost lutalice i beskućnika, podzemna beda mojeg bivšeg postojanja odvojila se od mene i letela je unazad, kao slika nekog predela, iskošena u zracima zalazećeg sunca, koja se još jednom izdigla iznad horizonta, dok me voz, zalazeći za poslednju krivinu, nosi strmo u noć, i punim grudi budućnošću koja mi navejava u lice, ta gusta, opojna, pomalo dimom začinjena budućnost. Ovo je mesto da kažem nekoliko reči o najvažnijoj činjenici, koja je zatvorila i krunisala tu epohu sreće i uspeha, o Elizi, koju sam sreo na mom putu u to vreme, i sa kojom sam se, posle kratkog i opojnog vereničkog perioda, venčao.
Račun moje sreće je zatvoren i pun. Moj položaj u operi je nenarušiv. Dirigent filharmonije, gospodin Pelagrini, ceni me, i traži moje mišljenje u vezi sa svim važnijim pitanjima. To je starčić koji stoji na pragu penzije, i između njega, direktora opere i čelnika lokalnog muzičkog društva tiho je dogovoreno da nakon njegovog odlaska dirigentska palica bez ikakvih ceremonija pređe u moje ruke. Nju mi je i do sada pozajmljivao više puta, bilo da dirigujem koncertima filharmonije, koji su se održavali svakog meseca, bilo da u operi zamenim bolesnog majstora, ili kada dobri starčić nije imao snage da podnese teret, tuđe mu duhu, nove i moderne partiture.
Opera je jedna od najbolje opremljenih u zemlji. Moj honorar je sasvim dovoljan za život u atmosferi dobrobiti, obogaćenoj pozlatom povremenih nedostataka novca. Nekoliko soba, u kojima živimo, Eliza je uredila prema svom ukusu, jer sam ja lišen bilo kakvih želja i inicijative u tom smeru. Zato Eliza ima vrlo odlučna, mada vrlo promenljiva pravila uređenja stana, koja realizuje sa energijom dostojnom viših ciljeva. Stalno je u sukobu sa dostavljačima, hrabro se bori za nekakvu robu ili nižu cenu i postiže na tom polju uspehe na koje je izuzetno ponosna. Na njen trud gledam sa popustljivom nežnošću, ali, istovremeno, i sa određenim strahom, kao na dete koje se lakomisleno igra na ivici provalije. Kako je naivno kada se misli da borbom za hiljadu sitnica našega života gradimo svoju sudbinu!
Ja, koji sam srećno uplovio u tu mirnu luku – hteo bih još samo da uspavam njenu pažnju, da joj ne ulazim u vidno polje, da neprimetno prigrlim svoju sreću i postanem nevidljiv.
Grad u kome mi je sudbina dozvolila la nađem tako mirno i udobno pristanište, čuven je po svojoj staroj, poštovanja dostojnoj katedrali, smeštenoj na visokoj platformi, nešto udaljenoj od poslednjih kuća. Tu se grad naglo završava, strmo opada u jarugu pošumljenu lešnicima, i otvara se pogled na daleke predele. To je poslednji, već neprimetan trag krečnjačkog masiva što stražari nad prostranom i svetlom ravnicom provincije, široko otvorene za topao dah zapada. Postavljen na takvom mestu, grad se zatvorio u slatkoj i tihoj klimi, koja je, u okviru većeg, opšteg, stvarala nekakvo lično, minijaturno meteorološko područje. Čitave godine tu bivaju jedva primetna, nežna vazdušna strujanja, koja na početku jeseni prelaze u jedan neprekidni i kao med gusti tok, u neku vrstu svetle, atmosferske Golfske struje, u neprekidan i monoton vetar, sladak do zaborava i blagog nestanka.
Katedrala, izglačana protokom vremena u bogatom mraku svojih vitraža, umnoženih bez kraja, doterivana kroz mnoga pokolenja draguljima lepljenim na dragulje, privlači sada brojne turiste iz čitavog sveta. U svako doba godine možete da ih vidite kako sa bedekerima u rukama prolaze našim ulicama. Oni su ti koji žive u našim hotelima, pretražuju naše prodavnice i antikvarnice loveći suvenire i pune naše lokale za zabavu. Donose sa sobom iz dalekog sveta miris mora, polet velikih projekata, široki raspon interesa. Dešava se da oduševljeni klimom, katedralom, tempom života, dođu ovde na duži vremenski period, aklimatizuju se i ostanu zauvek. Drugi, odlazeći, odvode sa sobom žene, lepe ćerke naših trgovaca, zanatlija, hotelijera. Zahvaljujući tim vezama, strani kapital biva često investiran u naša preduzeća i ojačava našu privredu.

Uostalom, privredni život grada već dugi niz godina teče bez stresova i kriza. Jako razvijena industrija šećernih prerađevina hrani svojom slatkom arterijom tri četvrtine stanovništva. Osim toga, u gradu postoji i fabrika porcelana sa lepom, dugom tradicijom. Radi ona prvenstveno za izvoz, a osim toga, svaki Englez, vraćajući se u svoju domovinu, smatra za pitanje časti da naruči jedan od tih servisa sa toliko i toliko komada porcelana boje slonove kosti ukrašen slikama grada i katedrale koje su ručno uradile učenice naše škole za primenjenu umetnost.
Uostalom, ovo je grad kao i mnogi drugi u tom kraju, bogat i pravilno vođen – istovremeno štedljiv i predan poslovima, kao i zaljubljen u komfor i dobrobit, ali i ambiciozan, i snobovski. Dame gaje jednu skoro metropolsku preteranost u toaletama, gospoda imitiraju način života u prestonici, pomoću nekoliko kabarea i klubova naporno održavajući privid noćnog života. Kartaroške igre cvetaju. Robuju im čak i dame i skoro da nema večeri da i mi ne završimo dan u nekom od elegantnih domova naših prijatelja, uz partiju karata, koja se ne jednom protezala do duboko u noć. Inicijativa u tim pitanjima ponovo pripada Elizi, koja svoju strast pravda preda mnom svojom brigom za naš društveni prestiž, koji zahteva čest izlazak među ljude, da se ne bi ispalo iz toka, dok je u suštini ona podlegala čaroliji tog besmislenog i pomalo napornog gubljenja vremena.
Posmatrao sam je često, kako zaokupljena igrom, zarumenjenih obraza i blistavih očiju, čitavom dušom učestvuje u promenljivim tokovima hazarda. Ispod abažura, lampa razliva blagu svetlost na sto, oko koga grupa ljudi duboko skoncentrisanih na karte koje drže u ruci, odigrava imaginarni lov, trčeći za zavodljivim tragom fortune. Skoro da vidim tu avetinjsku siluetu, dozvanu strastima seanse kako zastaje za leđima ovoga ili onoga. Tišina je, reči koje padaju u pola glasa samo su putokazi na promenljivim i krivudavim stazama sreće. Što se mene tiče, čekam onaj trenutak kada će tihi i proždrljivi trans da obuhvati sve umove, kada se, izgubivši pamet, svi ukoče kataleptički nagnuti, kao nad stolom za prizivanje duhova, da se neprimećeno povučem iz tog ukletog kruga i utonem u usamljenost svojih misli. Povremeno, izašavši iz igre, mogu bez skretanja ičije pažnje da napustim sto i tiho pređem u drugu sobu. Tamo je mračno, samo ulični fenjer iz daljine šalje svoju svetlost. Sa glavom naslonjenom na staklo stojim jednu čitavu večnost i razmišljam...
Nad jesenjim lišćem parka noć se nejasno osvetljava crvenim bleskom. U granama drveća, uplašene vrane se bude uz nesvesno kreštanje, zbunjene simptomima tog lažnog svitanja, poleću u bučnim jatima i njihova tela pune komešanjem i talasanjem crvenkastu tamu, punu gorke arome čaja i opadajućeg lišća. Polako opada i smiruje se taj na čitavo nebo raširen haos krila i kljunova, spušta se i seda na proređene krošnje nemiran, improvizovan pokrov, pun straha, utihlih razgovora i bolnih pitanja, i smiruje se polako, konačno nalazeći svoje mesto i spajajući se sa tišinom lišća koje vene. I ponovo ovladava duboka i kasna noć. Prolaze sati. Vrućim čelom, pritisnutim uz prozor, osećam i znam: ništa loše više ne može da mi se desi, pronašao sam pristanište, mir. Naići će sada dugi red godina teških od sreće i sitih, beskrajan tok dobrih i blagih vremena. U nekoliko poslednjih plitkih i slatkih uzdaha moje grudi se do vrha pune srećom. Prestajem da dišem. Znam: baš kao sve živo – primiće me jednom smrt u svoj zagrljaj, dobrodušan i sit. Ležaću do dna zasićen u zelenilu, na lepom, negovanom lokalnom groblju. Moja žena – kako će joj lepo stajati veo udovice – donosiće mi cveće u svetla i tiha ovdašnja popodneva. Iz dna te punoće ustaje nešto kao teška i duboka muzika, žalosni, svečani, gluvi taktovi veličanstvene uvertire. Čujem moćne udarce ritma koji rastu iz dubina. Sa podignutim obrvama, zagledan u neku daleku tačku, osećam kako mi se kosa polako uspravlja na glavi. Slušam, nepokretno...
Glasni razgovori me bude iz zanosa. Smejući se raspituju se o meni. Čujem Elizin glas. Vraćam se iz svog azila u osvetljenu sobu, pritvarajući oči napojene tamom. Društvo se već razilazi. Domaćini stoje pored vrata, razgovaraju sa onima koji napuštaju kuću, razmenjuju oproštajne učtivosti. Moja žena prilagođava svoje elastične, slobodne korake mojima. Dobro se slažemo u hodu i idući ulicom, sa nešto spuštenom glavom, ona nogom rastura šuštavu gomilu uvelog lišća. Ispunjena je igrom, srećom koja ju je pratila, ispijenim vinom i malim, ženskim projektima. Na osnovu prećutne konvencije traži za ta neodgovorna maštanja apsolutnu toleranciju sa moje strane, i zamera mi na svakoj trezvenoj i kritičnoj primedbi. Zelena linija zore se već nazire nad tamnim horizontom kada ulazimo u naš stan. Obuhvata nas dobri miris tople i negovane unutrašnjosti. Ne palimo svetlo. Daleki ulični fenjer crta na suprotnom zidu dezen zavesa. Sedeći na krevetu u odelu, ćuteći uzimam Elizinu ruku i držim je za trenutak u svojoj.
(1938)
[Letopis Matice srpske, mart 2001]


Preuzeto sa sajta Projekat Rastko

Arhiva 

Bruno Šulc, Krokodilska ulica

Bruno Šulc, Proleće 

Bruno Šulc, Ptice  

Bruno Šulc, Eđo 

Bruno Šulc, Dodo 

****

Život iknjiževno stvaralaštvo Bruna Šulca

Michael Lowy,Subverzivni judaizam Franza Kafke 

William Blake

Tigar 

Tigre, tigre, plame jak
Što sevaš kroz šumski mrak,
Koji večni dlan, i kad,
Stvori taj tvoj strašni sklad?

S kojeg neba, ili dna,
Žar zenica tvojih sja?
Čiji polet i dlan sam
Smede taj osvojit plam?

Koja snaga, pokret strog
Splete žice srca tvog?
Kada život be mu dan;
Koje noge? koji dlan?

Lanac? čekić? koja peć
Um tvoj skova, ko će reć?
I nakovanj? koji hvat
Grozu će mu sputat znat?

Kad na nebo kao mač
Pade zvezda sjaj i plač,
Da l’ to osmeh onom gna
Što s tobom i Janje zda?
Tigre, tigre, plame jak
Što sevaš kroz šumski mrak,
Koji večni dlan, i kad,
Stvori taj tvoj strašni sklad?

_________________________________

JESENI 

Jeseni teškog voća, puna mrlja
Od krvi grožđa, nemoj proć' već sedni
Pod naš senovit krov; tu počinut ćeš
I zapevat uz moju novu frulu;
Najlepše tebi plesat devojke će!
Voća i cveća zapoj strašni pev.

"Pupoljak suncu otvara lepote
Svoje i ljubav prožima mu vene;
Cvetovi vise oko čela jutra,
Cvatu niz blistav obraz čedne noći
Dok bujno leto pevuši a laki
Oblaci cvećem posipaju mu glavu.

Duhove zraka hrani osmeh voća,
A radost lebdi oko vrta, krila
Lakih, il' sedeć' na stablima peva."
Tako je Jesen pevala kad sede;
Diže se tad i ode preko tmurnih
Brda, al' zlatni ostavi nam teret.

___________________________________

BOLESNA RUŽA 

O, ružo, bolesna si!
Nevidljivi crv jak,
Koji uz huk oluje
Leti kroz noćni mrak,

Pronašao je rujne
Radosti tvoje log,
Tamna mu tajna Ijubav
Uništava te stog.
(preveo: Luko Paljetak)

Bolesna ruža 

O,
ružo, bolesna si!
Nevidljivi crv jak,
Koji uz huk oluje
Leti
kroz noćni mrak,

Pronašao je rujne
Radosti tvoje log,
Tamna
mu tajna Ijubav
Uništava te stog


Bolesna ruža 

Ružo, bolesna si!
Predan noćnoj struji
crv na te nevidljiv sleti
u strahovitoj oluji!

Postelju u tebi nađe,
u grimiznu radost se zavi;
a tamna mu i tajna ljubav
na život tvoj tačku stavi.

LJUBAVNA TAJNA 

Nikad ne otkrij ljubav svoju,
Za nju znat' nitko ne bi smeo;
Jer i blag vetar dira tvoju
Tih i nevidljiv ceo.

Ja otkrih, otkrih svoju Ijubav,
Otkrih joj srce sve;
Drhteći, hladna, u strahu ona,
Ah, ode, nesta nje!

Čim sam joj Ijubav otkrio bio,
Putnik se pojavi tu,
Tih i nevidljiv ceo:
S uzdahom uze nju.

OTROVNO STABLO 

 Na svog druga ljut beh, smesta
Bes iskalih - ljutnje nesta.

Na dušmana ljut beh, reći
Ne hteh to - gnev posta veći.
Zalevah ga ja u zloći
Suzom danju i po noći
I sunčah na smehu svom,
Mameći ga mišlju zlom.

Jabuku on u svom granju
Rodi, rastuć' noću, danju;
Dušman vide gde sred hvoja
Blista, znajuć' da je moja

Drznu mi se u vrt doći,
Ušunja se usred noći:
Ujutro ga u dan sveži
Videh gde pod stablom lezi.

Prolecu

O ti, što rosnih uvojaka gledaš
Dole kroz jasna okna jutra, baci
Svoj anđeoski pogled na naš otok
Gde kor te pojuć, o Proleće, čeka

Breg jedan drugom šapće, a doline
To čuju; oči s čežnjom nam se dižu
K blistavom stanu tvom: izađi, svete
Neka ti noge posete naš kraj.

Istočnim dođi gorjem, naši vetri
Celuju nek ti mirisni plašt, daj nam
Zorom, u suton, kušat dah svoj; prospi
Bisere zemljom što te strasno žudi.

Prstima lepim odeni je, grud joj
Poljubi nežnim celovom, i stavi
Zlatnu joj krunu na klonulu
što uvojke je čedne za te splela.

_______________________________

Božanski lik

Okrutnost ima ljudsko srce
a ljubomora ljudsko lice
užas, čoveka božansko obličje
a usamljenost ljudske odore.

Odore ljudske od gvožđa su skovane
obličje ljudsko od vatre je,
lice ljudsko peć je ognjena zapečaćena
a srce ljudsko klisura je gladna

_________________________

JUTRU


O sveta device! Odevena u najčišću belinu,
Otključaj zlatne dveri nebeske i izađi,
Probudi zoru što spava na nebu, nek svetlost
Ustane iz soba istočnih i donese
Medenu rosu što pada na dan koji se budi.
O blistavo jutro, pozdravi sunce
Što kao lovac na lov spreman prenu se i, sa svojim novim
U sandale obuvenim nogama, pojavi se na našim brezima.

_______________________________

USPAVANKA


Snovi, tkajte sene plave čedu mom iznad glave,
Slatki snovi kojim ovaj mesec što tiho plovi.
Čedu mom, sne, iznad čela pahuljica budi bela.
S anđelom ga blagim i ti čuvaj, slatki sne, i štiti.

Slatki smešci, noću zato bdijte, dok spi moje zlato;
Slatki smešci, kakvim smeje se majka što svunoć bdije.
Slatki uzdasi, u oči nek vam san se noćas toči,
Golubinji, koji čine da noć blago, brzo mine.

Spavaj, spavaj, dete drago, svaki stvor sad spava blago;
Spavaj, spavaj, spavaj sretno, dok ti majka jeca setno.
Slatko dete, u tvom liku vidim pravu svetu sliku.
I mene će stavit' leći tvorac tvoj i suze teći

Za me će mu, za te, svete, za nas, ko kad beše dete.
Trajno gledat' dano ti je njegov lik što ti se smeje;
Smeška meni, nama, mio, on što je detešce bio.
Dečjim smehom on se smeši, nebo, zemlju mirom teši.

_________________________________/

                 

Čovečija bit

Ne bi bilo Samilosti
bez nečije Ubogosti;
sažaljenja biti neće
Kad svi budu naše sreće
Iz straha se mir razvija,
Dok sebična ljubav klija:
tad Okrutnost omču spleće,
pomno svoje mamce meće.
U svetome sedi strahu,
Lije suze po svem prahu:
Poniznost se ukoreni
Ispod samih nogu njeni’
Troma sena tajne tada
Po glavi joj brzo pada;
Gusenica, Muha stane
Tajnu jesti poput hrane.
Plodom Himbe ona rodi,
Rumenim, da jest, da godi;
Gavran gnezdo onda zdene
Sred najdublje njene sene.
Bozi zemlje i iz vode
Traze Drvo sred Prirode.
Zaludu im sve to bit će,
Jer u Mozgu Drvo niče.

________________________________

Videti svet u zrnu peska
i nebo u divljem cvetu,
držati beskraj na dlanu ruke
i večnost u jednom trenu...

_______________________________

To da ljubiš – pusti priče
Priznat' ljubav, to je krivo
Jer njezini se vetar miče
U tisšni, nevidljivo.
Priznao sam ljubav svoju,
Celim srcem, punog glasa.
Drhtao u hladnom znoju
Otišla je istog časa.
I par dana kada minu,
Prolaznik je, čudi plahe,
Nevidljivo, sred tišine,
Odveo je uz uzdahe.

_______________________________

Izreke pakla
(izbor)

Vozi svoju zapregu i svoj plug preko kostiju mrtvih.
Put preteranosti vodi u zamak mudrosti.
Oprezna pamet je bogata, ružna, stara devojka kojoj se udvara Nemoć.
Onaj ko priželjkuje a ne čini, hrani kugu.
Presečeni crv prašta plugu.
Utopi u reku onoga koji voli vodu.
Luda ne vidi isto drvo koje vidi mudrac.
Čije lice ne zrači svetlošću, nikada neće postati zvezda.
Večnost je zaljubljena u proizvode vremena.
Zaposlena pčela nema vremena za tugu.
Nijedna ptica ne leti suviše visoko ako leti sopstvenim krilima.
Mrtvo telo ne sveti svoje rane.
Najuzvišeniji čin je staviti nekog drugog ispred sebe.
Kad bi luda bila uporna u svojoj ludosti, postala bi mudra.
Tamnice se grade opekama Zakona, javne kuće opekama religije.
Golotinja žene je božje delo.
Preterana tuga se smeje, preterana radost plače.
Lisica kune klopku, ne samu sebe.
Radost te ostavlja da stojiš na mestu, nesreća vodi dalje.

Što je danas dokazano, bilo je nekad samo zamišljeno.
Jedna misao ispunjava beskraj.
Budi uvek spreman da kažeš šta misliš, nitkovi će te izbegavati.
Orao nikad nije izgubio tako mnogo vremena, kao kad je hteo da uči od gavrana.
Tigrovi besa mudriji su od konja pouke.
Očekuj otrov iz stajaće vode.
Nikada ne znate šta je dosta, dok ne znate šta je suviše.
Slušaj prekor budale! To je kraljevska pohvala.
Ako drugi nisu bili ludi, mi treba da budemo.

_________________________________


Onaj ko radost teži
vezati uza se uništit
će taj život slobodni;
No ko poljubac tek
radosti utisne dok
nad njim proleće
taj živi u osvitu
večnosti.

>

Zemlja i kamen

Ljubav se ništa ne brine za se,
Niti je more takvi jadi,
Kao dar drugim radosno da se,
Unatoč Paklu Nebo gradi.”

To reče gruda zemlje koju
Smrvilo stado svu u prah je,
Kamen u potok skriven svoju
Odvratio joj u taj mah je.

“Ljubav tek samu sebe znade,
Strastveno druge hvata tog radi
I svima redom spokoj krade;
Unatoč Nebu Pako gradi.”

________________________________

Bojah se

Bojah se, moja besna će oluja
zatrti krasno istinito cveće;
Ali mi pod suncem ono buja, buja,
Nikad ga ona otpuhnuti neće.

I ne bi krasnog istinitog cveća
ni na kom drvetu da se koči
Cvetali su oni na mnogo drveća
Besplodni, lažni, mada lepi za oči.


--------------------------------


Ah, Suncokret!

Ah, Suncokret! od vremena je taj
Umoran, on, što želi saznat broj
Sunčevih stopa, traži zlatni kraj
Onaj gde putnik završi put svoj;

Gde Mladić, što od žudnje skonča vrele,
I Deva, koju pokri sneg, u noći
Iz svoga groba dižu se i žele
Tamo gde i taj Suncokret moj poći.

________________________________

Ljubav ne teži da zadovolji hir ,
sebičnost je nikada nije takla,
semo drugom ona daje mir
i stvara nebo u očaju pakla.

_______________________________


Sve velike stvari, da bi se s večnim zahtevima urezale u srce čovečanstvu, moraju najpre proći svetom kao čudovišne i grozne nakaze

__________________________


Kada bi se vrata percepcije otvorila sve bi se pred čovekom ukazalo onako kako zaista jeste-beskonačno.

Semjuel Beket - Čekajući Godoa

Tragikomedija u dva čina

Preveo: Petar Pjanić

Lica:
Estragon
Vladimir
Laki
Poco
Dečak

________________________________________________________

PRVI ČIN

Seoski put. Drvo. Veče. Estragon sedi na niskoj humci ipokusava da izuje cipelu. Vuče je obema rukama, hukće. Zastaje, iscrpljen, predahnjuje, počinje opet. Kao maločas. Ulazi Vladimir.
ESTRAGON (ponovo zastavši): Neće, pa neće.
VLADIMIR (pristupajući kratkim, ukrućenim koracima, raskrečenih nogu) Počinje da mi biva blisko to gledište. Celog života sam nastojao da ga odbacim, kazujući: Vladimire, budi pametan, nisi još sve pokušao. I produžavao sam da se borim. (Zamišljen, razmišlja o toj borbi. Okreće se Estragonu) Pa ti si opet tu.
ESTRAGON: Jesam li?
VLADIMIR: Drago mi je da vidim da si se vratio. Pomislio sam da si zauvek otišao.
ESTRAGON: I ja sam to mislio.
VLADIMIR: Moraćemo da proslavimo da smo, najzad, opet zajedno. Ali kako? (Razmišlja) Ustaj da te zagrlim.
ESTRAGON (razdražljivo): Ne sad, ne sad.
VLADIMIR (povređen, hladno): Može li se znati gde je Njegovo visočanstvo provelo noć?
ESTRAGON: U jarku.
VLADIMIR (zadivljeno): Jarku! Gde?
ESTRAGON (bez gesta): Tamo. VLADIMIR: I nisu te prebili?
ESTRAGON: Prebili me? Naravno da su me prebili.
VLADIMIR: Ista družina, kao obično?
ESTRAGON: Ista? Ne znam.
Tajac.
VLADIMIR: Kad pomislim na to... sve ove godine... da nije mene... gde bi ti bio... (Odlučno) U ovom času bio bi, bez ikakve sumnje, samo hrpica kostiju.
ESTRAGON: Pa šta s tim?
VLADIMIR (sumorno): To je suviše za jednog čoveka. (Pauza. Razvedreno) S druge strane, kažem sebi, nimalo vajde da sad klonemo. Na to je trebalo da mislimo pre milion godina, devedesetih.
ESTRAGON: Ah, prekini sa blebetanjem i pomozi mi da skinem ovu prokletinju.
VLADIMIR: Među prvima smo mogli, podruku, da sa vrha Ajfelove kule. Tih dana smo bili uvaženi. Sad je suviše dockan. Ne bi nam dozvolili ni da se popnemo. (Estragon krvnicki vuče svoju cipelu) Šta radiš?
ESTRAGON: Izuvam se. Zar ti se to nikad nije dogodilo?
VLADIMIR: Cipele se moraju svakodnevno izuvati; umorio sam se već da ti to govorim. Zašto me ne slušaš?
ESTRAGON (onemoćalo): Pomagaj.
VLADIMIR: Boli te?
ESTRAGON (ljutito): Da l’ boli! On hoće da zna da l’ boli!
VLADIMIR (ljutito): Niko ne pati osim tebe. Ja se ne računam. Voleo bih da čujem šta bi rekao kad bi tebe ono što mene.
ESTRAGON: Da l’ boli?
VLADIMIR (ljutito): Da l boli! On hoće da zna da l boli!
ESTRAGON (pokazujući prstom): Zbog tog ipak ne bi trebalo da si nezakopčan. VLADIMIR (sagnuvši se): Tačno. (Zakopčava šlic) Nikad ne zapuštaj male stvari u životu.
ESTRAGON: Šta bi ti, uvek čekaš do poslednjeg trenutka.
VLADIMIR (zamišljeno): Poslednjeg trenutka... (Duboko razmišlja) Ko se dugo uzda, na kraju mu je muka ko to reče?
ESTRAGON: Zašto mi ne pomogneš?
VLADIMIR: Ponekad se i ja tako osećam. Onda sam sav na tri ćoška. (Skine šešir, zaviruje u njega, pipa ga iznutra, istresa ga, ponovo ga stavlja na glavu) Kako da to kažem? Olakšan, a ipak... (trazi reč) užasnut. (Naglašava) Užasnut. (Opet skida šešir, zaviruje u njega) Smešno. (Udara po njemu kao da bi da istrese iz njega neko strano telo, ponovo zaviruje u njega, ponovo ga stavlja na glavu) Neće, pa neće. (Posle krajnjeg napora, Estragon uspeva da izuje cipelu. Zaviruje u nju, pipa je iznutra, istresa, traži po tlu da li je nešto ispalo, ništa ne nalazi, opet je pipa iznutra, bezizrazno zureći pred sebe) Pa?
ESTRAGON: Ništa.
VLADIMIR: Pokaži mi.
ESTRAGON: Nema šta da se pokaže.
VLADIMIR: Pokušaj da je ponovo nazuješ.
ESTRAGON (ispitujući svoje stopalo): Malo bih da ga provetrim.
VLADIMIR: Eto ti čoveka po tebi, krivi cipele, a greška mu je u nogama. (Opet skine šešir, zaviruje u njega, ispipava ga iznutra, udara po njemu, duva po njemu, ponovo stavlja na glavu) Ovo me već uznemirava. (Tajac. Vladimir je zaronio u misli, Estragon razmrdava nožne prste) Jedan od razbojnika bio je spasen. (Pauza) Razuman procenat. (Pauza) Gogo.
ESTRAGON: Šta je?
VLADIMIR: Da se pokajemo, a?
ESTRAGON: Zbog čega?
VLADIMIR: Pa... (Razmišlja) Ne moramo da ulazimo baš u potankosti.
ESTRAGON: Zbog tog što smo rođeni? (Vladimir prsne u smeh od sveg srca, ali ga odmah uguši, rukom se uhvati za mesto tik ispod svog stomaka; lice mu je zgrčeno)
VLADIMIR: Ne sme čovek više ni da se nasmeje. ESTRAGON: Grozan gubitak.
VLADIMIR: Jedino da se osmehuje. (On se naglo osmehnu od uha do uha, zadrži osmeh, i naglo se uozbilji) A to nije istastvar. (Pauza) Gogo.
ESTRAGON (razdraženo): Šta je?
VLADIMIR: Jesi li ikad čitao Bibliju?
ESTRAGON: Bibliju... (Razmišlja) Mora da sam poglednuo u nju.
VLADIMIR: Sećaš li se Jevanđelja?
ESTRAGON: Sećam se mapa Svete zemlje. Bile su u boji. Mnogo zgodne. Mrtvo more je bilo bledoplavo. Ožedneo bih već od pogleda na njega. Tad sam govorio sebi: e, tamo ćemo da odemo za naš medeni mesec. Plivaćemo. Biti srećni.
VLADIMIR: Trebalo je da budeš pesnik.
ESTRAGON: Bio sam. (Pokazuje svoje rite) Nije li to očigledno? (Tajac)
VLADIMIR: Šta sam ono... Kako ti je noga?
ESTRAGON: Otiče vidno.
VLADIMIR: Ah, da, dvojica razbojnika. Sećaš li se priče?
ESTRAGON: Ne.
VLADIMIR: Da ti je ispričam?
ESTRAGON: Neću.
VLADIMIR: Da nam prođe vreme. (Pauza) Dvojica razbojnika, razapeta istovremeno kad i naš Spasitelj. ESTRAGON: Naš šta?
VLADIMIR: Naš Spasitelj. Dvojica razbojnika. Jedan je, kažu, bio spasen, a drugi je... (traži antonim od
spasen) bio proklet.
ESTRAGON: Spasen, od čega?
VLADIMIR: Pakla.
ESTRAGON: Idem ja.
Ne miče se. VLADIMIR: A ipak... (pauza) kako to nadam se da ti ovo nije dosadno kako to da od četiri Jevanđelista samo jedan kaže da je razbojnik bio spasen. Sva četvorica su bili tamo ili nedaleko a samo jedan kaže da je razbojnik bio spasen. (Pauza) Hajde, Gogo, zar ne možeš da mi uzvratiš loptu barem jednom? ESTRAGON (sa preteranim oduševljenjem): Smatram da je to stvarno krajnje izvanredno zanimljivo.
VLADIMIR: Tek jedan od četvorice. Od ostale trojice, dvojica uopšte ne spominju nikakve razbojnike, dok treći kaže da su ga obojica razbojnika psovala.
ESTRAGON: Koga?
VLADIMIR: Šta?
ESTRAGON: O čemu je sve to? Koga psovala?
VLADIMIR: Spasitelja.
ESTRAGON: Zašto?
VLADIMIR: Zato što nije hteo da ih spase.
ESTRAGON: Od pakla?
VLADIMIR: Gluperdo! Od smrti.
ESTRAGON: Mislio sam da si rekao pakao.
VLADIMIR: Od smrti, od smrti.
ESTRAGON: Pa šta s tim?
VLADIMIR: Onda mora biti da su obojica bili prokleti.
ESTRAGON: A zašto ne bi?
VLADIMIR: Ali, jedan od četvorice kaže da je jedan od dvojice bio spasen.
ESTRAGON: Pa? Ne slažu se i sve je u tome.
VLADIMIR: Ali, sva četvorica su bili tamo. A samo jedan kaže da je jedan razbojnik bio spasen. Zašto njemu verovati pre nego ostalima?
ESTRAGON: Ko mu veruje?
VLADIMIR: Svi. To je jedina verzija koju poznaju.
ESTRAGON: Ljudi su grozne majmunske neznalice. S mukom ustaje, ćopajući odlazi krajnje levo, zastaje, zuri u daljinu, šakom natkriljujući oči, okrene se, odlazi krajnje desno, zuri u daljinu. Vladimir ga posmatra, zatim ode do cipele i podigne je, zaviri u nju, brzo je ispusti.
VLADIMIR: Pih!
Pljune. Estragon odlazi do središnje tačke na pozornici, zastaje, leđima prema publici.
ESTRAGON: Čarobno mesto. (Okrene se, odlazi do čela pozornice, zastaje licem prema publici) Inspiritivan pogled. (Okrene se Vladimiru) Hajdemo.
VLADIMIR: Ne možemo.
ESTRAGON: Zašto?
VLADIMIR: Čekamo Godoa.
ESTRAGON (beznadno): Ah! (Pauza) Jesi li siguran da je to ovde?
VLADIMIR: Šta?
ESTRAGON: Da ovde treba da čekamo.
VLADIMIR: Rekao je: kod drveta. (Obojica pogledaju u drvo) Vidiš li neko drugo?
ESTRAGON: Kakvo je ovo?
VLADIMIR: Ne znam. Vrba.
ESTRAGON: Gde je lišće?
VLADIMIR: Mora biti da je osušena.
VLADIMIR: Ne plače više.
VLADIMIR: Ili je to možda zbog godišnjeg doba.
ESTRAGON: Meni više liči na neku šibljiku.
VLADIMIR: To je mladica.
ESTRAGON: Šibljika.
VLADIMIR: To je... Šta bi ti to da nagovestiš? Da smo došli na pogrešno mesto?
ESTRAGON: On bi trebalo da je ovde.
VLADIMIR: Nije rekao da će sigurno doći.
ESTRAGON: A ako ne dođe? VLADIMIR: Vratićemo se sutra.
ESTRAGON: A onda preksutra.
VLADIMIR: Mogućno.
ESTRAGON: I tako redom.
VLADIMIR: Završnica je.
ESTRAGON: Kad on dođe.
VLADIMIR: Bezdušan si.
ESTRAGON: I juče smo dolazili ovde.
VLADIMIR: A ne, tu grešiš.
ESTRAGON: Šta smo juče radili?
VLADIMIR: Šta smo juče radili?
ESTRAGON: Da.
VLADIMIR: Zašto... (Ljutito) S tobom ništa nije izvesno.
ESTRAGON: Po mom mišljenju, bili smo ovde.
VLADIMIR (osvrćući se okolo): Prepoznaješ mesto?
ESTRAGON: To nisam rekao.
VLADIMIR: Pa?
ESTRAGON: To ne menja na stvari.
VLADIMIR: Pa ipak... ovo drvo... (okrećući se prema publici) ovo blatište...
ESTRAG0N: Siguran si da je bilo za večeras?
VLADIMIR: Šta?
ESTRAGON: Da valja da čekamo.
VLADIMIR: Rekao je: subota. (Pauza) Mislim.
ESTRAGON: MisliŠ.
VLADIMIR: Mora da sam pribeležio. (Pretura po džepovima, prepunim svakojakih koještarija) ESTRAGON (veoma podmuklo): Ali koje subote? I da li je sad subota? Nije li pre nedelja? (Pauza) Ili ponedeljak? (Pauza) Ili petak?
VLADIMIR (zverajući oko sebe, kao daje datum napisan negde u predelu): To nije mogućno!
ESTRAGON: Ili četvrtak?
VLADIMIR: Šta da radimo?
ESTRAGON: Ako je on juče dolazio, a mi nismo bili ovde, budi siguran da danas neće doći ponovo.
VLADIMIR: Ali, ti kažeš da smo juče bili ovde.
ESTRAGON: Možda grešim. (Pauza) Prestanimo za trenutak da razgovaramo, hoćeš?
VLADIMIR (slabašnim glasom) U redu. (Estragon sedne na humku. Vladimir uzrujano korača tamo-amo, povremeno zastajkujući da pogleda u daljinu. Estragon zaspi. Vladimir naposletku zastane ispred Estragona) Gogo!... Gogo! GOGO!
Estragon se trgne iz sna.
ESTRAGON (ponovo usred užasa sopstvene situacije): Spavao sam! (Očajnički) Zašto me nikad ne pustiš da spavam?
VLADIMIR: Osećao sam se usamljen.
ESTRAGON: Snevao sam san.
VLADIMIR: Ne pričaj mi!
ESTRAGON: Sanjao sam
VLADIMIR: NE PRIČAJ MI!
ESTRAGON (pokazujući rukom prema svemiru): Ovaj ti je dovoljan? (Tajac) To nije lepo od tebe, Didi. Kome da pričam svoje lične košmare, ako ne mogu da ih tebi pričam?
VLADIMIR: Neka ostanu lični. Znaš da to ne mogu da podnesem.
ESTRAGON (hladno): Ima trenutaka kad se pitam ne bili za nas bolje bilo da se raziđemo.
VLADIMIR: Ne bi ti daleko otišao.
ESTRAGON: Bilo bi to suviše loše, stvarno suviše loše. (Pauza) Je l da bi, Didi, to bilo stvarno suviše loše? (Pauza) Kad pomisliš na lepotu puta. I dobro tu putnika. (Pauza. Ulagivački) Je l da, Didi? VLADIMIR: Smiri se.
ESTRAGON (naslađivački): Smiri... smiri... Englezi kažu umukni gukni. (Pauza) Znaš li priču o Englezu u burdelju?
VLADIMIR: Znam.
ESTRAGON: Ispričaj mi je.
VLADIMIR: Ah, prekini!
ESTRAGON: Popivši nešto više nego obično, neki Englez ode u burdelj. Madam ga pita da li hoće plavojku, crnku ili riđokosu. Nastavi.
VLADIMIR: PRESTANI!
Vladimir žurno izlazi. Estragon ustaje i prati ga do ruba pozornice. Estragon izvodi pokrete nalik gestovima navijača koji bodri boksera. Vladimir ulazi. Prolazi pored Estragona, prelazi pozornicu oborene glave. Estragon korakne prema njemu i zastane.
ESTRAGON (pitomo): Hteo si da mi nešto kažeš? (Tajac. Estragon učini još korak put njega) Imao si nešto da mi saopštiš? (Tajac. Još korak napred) Didi...
VLADIMIR (ne okrećući se): Nemam ništa da ti saopštim.
ESTRAGON (korakne napred): Ljut si? (Tajac. Korak napred) Oprosti mi. (Tajac. Korak napred. Estragon položi ruku na Vladimirovo rame) Hajde, Didi. (Tajac) Daj mi ruku. (Vladimir se napola okrene) Zagrli me! (Vladimir se ukruti) Ne budi tvrdoglav! (Vladimir omekša. Zagrle se. Estragon ustukne) Osećaš se na beli luk!
VLADIMIR: To je zbog bubrega. (Tajac. Estragon pažljivo posmatra drvo) Šta da radimo sad?
ESTRAGON: Da čekamo.
VLADIMIR: Da, ali dok čekamo. ESTRAGON: A da se obesimo?
VLADIMIR: Hmm. To bi nam izazvalo erekciju.
ESTRAGON (veoma nadražen) Erekciju!
VLADIMIR: Sa svim što sledi. Gde kapne, tu raste mandragora. Zato ona vrišti kad je čupaš iz zemlje. Da li si to znao?
ESTRAGON: Obesimo se odmah!
VLADIMIR: O granu? (Prilaze drvetu) Ne uliva mi poverenje.
ESTRAGON: Uvek možemo da pokušamo.
VLADIMIR: Hajde ti.
ESTRAGON: Posle tebe.
VLADIMIR: Ne, ne, ti prvi.
ESTRAGON: Zašto ja?
VLADIMIR: Lakši si od mene.
ESTRAGON: Baš zato!
VLADIMIR: Ne shvatam.
ESTRAGON: Zar ne umeš da mućneš mozgom?
Vladimir mućka mozgom.
VLADIMIR (konačno): Mrak mi je pred očima.
ESTRAGON: Ovako ide. (Razmišlja) Grana... grana... (Ljutito) Zar ne umeš da mućneš glavom?
VLADIMIR: Ti si mi jedina nada.
ESTRAGON (uz napor): Gogo lagan grana ne lomi Gogo mrtav. Didi težak grana lomi Didi sam.
VLADIMIR: Nisam o tome mislio. ESTRAGON: Ako izdrži tebe, izdržaće bilo koga.
VLADIMIR: Ali, jesam li ja teži od tebe?
ESTRAGON: Tako mi ti kažeš. Ja ne znam. Oboje je podjednako mogućno. Ili bezmalo.
VLADIMIR: Pa, šta da radimo?
ESTRAGON: Da ništa ne radimo. To je sigurnije.
VLADIMIR: Čekajmo i vidimo šta on kaže.
ESTRAGON: Ko?
VLADIMIR: Godo.
ESTRAGON: Dobra ideja.
VLADIMIR: Čekajmo dok tačno ne saznamo na čemu smo.
ESTRAGON: A opet, bolje je kovati gvožđe pre nego što se ohladi.
VLADIMIR: Radoznao sam da čujem šta on ima da nam ponudi. Onda ćemo to prihvatiti ili nećemo.
ESTRAGON: Šta smo tačno tražili od njega?
VLADIMIR: Nisi li bio tamo?
ESTRAGON: Nisam baš slušao.
VLADIMIR: O,... ništa odredeno.
ESTRAGON: Neka vrsta molitve.
VLADIMIR: Upravo to.
ESTRAGON: Neka nejasna molba.
VLADIMIR: Tačno.
ESTRAGON: A šta je on odgovorio?
VLADIMIR: Da će videti.
ESTRAGON: Da nije u stanju da išta obeća.
VLADIMIR: Da će morati da razmisli o tome.
ESTRAGON: U spokojstvu svoga doma.
VLADIMIR: Da se posavetuje sa svojom porodicom.
ESTRAGON: Sa svojim prijateljima.
VLADIMIR: Sa svojim zastupnicima.
ESTRAGON: Sa svojim korespondentima. VLADIMIR: Sa svojim knjigama.
ESTRAGON: Sa svojim bankovnim računom.
VLADIMIR: Pre nego što donese neku odluku.
ESTRAGON: To je normalna stvar.
VLADIMIR: Zar nije?
ESTRAGON: Mislim da jeste.
VLADIMIR: I ja mislim da jeste.
Tajac.
ESTRAGON (sa strepnjom): A mi?
VLADIMIR: Molim?
ESTRAGON: Rekao sam: A mi?
VLADIMIR: Ne razumem.
ESTRAGON: Gde smo mi u tome?
VLADIMIR: Mi u tome?
ESTRAGON: Promisli, ne žuri.
VLADIMIR: Mi u tome? Na našim rukama i kolenima.
ESTRAGON: Tako jadno?
VLADIMIR: Vaša Milost bi da istakne svoje povlastice?
ESTRAGON: Lišeni smo svih prava?
Vladimirov smeh, naglo ugusen, kao ranije, ali bez osmeha.
VLADIMIR: Bacio bi me u smeh kad on ne bi bio zabranjen.
ESTRAGON: Izgubili smo svoja prava?
VLADIMIR (naglašeno): Odbacili smo ih.
Tajac. Stoje nepomično, oklembešenih ruku, poniknute glave, nogu povijenih u kolenima.
ESTRAGON (slabašnim glasom): Nismo vezani? (Pauza) Nismo.
VLADIMIR (podignuvši ruku): Slušaj!
Osluškuju, groteskno ukočeni. ESTRAGON: Ne čujem ništa.
VLADIMIR: Psst! (Osluškuju. Estragon gubi ravnotežu, gotovo da padne. Grčevito zgrabi za nadlakticu Vladimira koji se klati. Osluškuju, pribijeni jedan uz drugog) Ni ja.
Odahnu sa olakšanjem. Opuštaju se i razdvajaju.
ESTRAGON: Prestravio si me.
VLADIMIR: Pomislio sam da je on.
ESTRAGON: Ko?
VLADIMIR: Godo.
ESTRAGON: Pih! Vetar u trščaku.
VLADIMIR: Zakleo bih se da sam čuo viku.
ESTRAGON: A zašto bi pa on vikao?
VLADIMIR: Na svog konja.
Tajac.
ESTRAGON (žestoko): Gladan sam!
VLADIMIR: Hoćeš šargarepu?
ESTRAGON: Je li to sve čega ima?
VLADIMIR: Mislim da ima i nekoliko repica.
ESTRAGON: Daj mi šargarepu. (Vladimir pretura po svojim džepovima, vadi jednu repicu i daje je Estragonu koji zagriza u nju. Ljutito) Ovo je repica!
VLADIMIR: Oh, izvini! Zakleo bih se da je bila šargarepa. (Opet pretura po džepovima, ne nalazi ništa osim repica) Sve same repice. (Pretura dalje) Mora da si poslednju pojeo. (Pretura) Čekaj, evo je. (Vadi sargarepu i daje je Estragonu) Evo, drugaru moj. (Estragon protrlja šargarepu o rukav i počinje da je jede) Računaj da je poslednja; nema više.
ESTRAGON (žvaćući): Pitao sam te nešto.
VLADIMIR: Ah.
ESTRAGON: Jesi li odgovorio?
VLADIMIR: Kakva je šargarepa? ESTRAGON: Ko šargarepa.
VLADIMIR: Utoliko bolje, utoliko bolje. (Pauza) Šta si ono hteo da znaš?
ESTRAGON: Zaboravio sam. (Žvaće) To me sekira. (Procenjivački osmotri šargarepu, klati je između kažiprsta i palca) Nikad neću zaboraviti ovu šargarepu. (Zamišljeno joj sisa vršak) A da, sad se sećam.
VLADIMIR: Dakle?
ESTRAGON (punih usta, šuplje): Nismo vezani?
VLADIMIR: Ne razumem te ni reč.
ESTRAGON (zvaće, guta): Pitam te da li smo vezani.
VLADIMIR: Vezani?
ESTRAGON: Vezani.
VLADIMIR: Kako to misliš, vezani?
ESTRAGON: Oboreni.
VLADIMIR: Ali, za koga? Od koga?
ESTRAGON: Za tvog čoveka.
VLADIMIR: Za Godoa? Vezani za Godoa? Kakva ide ja! Ni govora o tome. (Pauza) Zasad.
ESTRAGON: Zove se Godo?
VLADIMIR: Mislim, tako.
ESTRAGON: Zamisli ovo. (Podiže ostatak šargarepe, držeći je za patrljak lista, obrće je pred očima) Smešno, što je više jedeš, biva neukusnija.
VLADIMIR: Kod mene je to baš suprotno.
ESTRAGON: Šta bi da kažeš? VLADIMIR: Navikavam se na smeće što više odmičem.
ESTRAGON (posle dužeg razmišljanja): Da li je to suprotno?
VLADIMIR: Pitanje temperamenta.
ESTRAGON: Karaktera.
VLADIMIR: S tim se ne može ništa.
ESTRAGON: Nekorisno je boriti se.
VLADIMIR: Svako je ono što jeste.
ESTRAGON: Nekorisno je koprcati se.
VLADIMIR: Suština se ne menja.
ESTRAGON: Nema šta da se učini. (Nudi ostatak šargarepe Vladimiru) Hoćeš da je dovršiš?
Strašan krik, sasvim blizu. Estragon ispusti šargarepu. Obojica se skamene, zatim se stušte prema levom ili desnom kraju pozornice. Estragon se zaustavi na pola puta, otrči natrag, zgrabi šargarepu, strpa je u džep, pojuri prema Vladimiru koji ga čeka, opet se zaustavi, otrči natrag, zgrabi svoju cipelu, odjuri do Vladimira. Sćućureni jedan uz drugog, pogrbljenih ramena, povijeni, leđima prema opasnosti, čekaju. Ulaze Poco i Laki. Poco upravlja Lakijem pomoću konopca obavijenog oko njegovog vrata, tako da Laki ulazi prvi, za njim konopac dovoljno dugačak da Laki stigne do sredine pozornice pre nego što se pojavi Poco. Laki nosi tešku torbu, stolicu na sklapanje, izletničku korpu i veliki kaput; Poco drži bič.
POCO (još iza kulisa): Đi, di! (Prasak biča. Poco sepojavljuje. Prelaze pozornicu. Laki prolazi pored Vladimira i Estragona i izlazi Videvši Vladimira i Estragona, Poco se u hipu zaustavi. Konopac se zateze. Poco ga žestoko trgne) Nazad!
Šum od Lakijevog pada sa svim njegovim tovarom. Vladimir i Estragon se okreću prema njemu, i želeći i bojeći se da mu pođu u pomoć. Vladimir korakne prema Lakiju, Estragon ga uhvati za rukav i povuče natrag.
VLADIMIR: Pusti me!
ESTRAGON: Ostani gde si! POCO: Pazite se! On je neugodan. (Vladimir i Estragon se okrenu prema Pocou) Prema neznancima.
ESTRAGON (ispod glasa): Je li to on?
VLADIMIR: Ko?
ESTRAGON (pokušava da se seti imena): Ee...
VLADIMIR: Godo?
ESTRAGON: Da.
POCO: Da se predstavim: Poco.
VLADIMIR (Estragonu): Nikako!
ESTRAGON: Rekao je Godo.
VLADIMIR: Nikako!
ESTRAGON (bojažljivo, Pocou): Vi niste gospodin Godo, ser?
POCO (strašnim glasom): Ja sam Poco! (Tajac) Poco! (Tajac) To vam ime ništa ne znači? (Tajac) Kažem: to vam ime ništa ne znači?
Vladimir i Estragon se upitno zgledaju.
ESTRAGON (praveći se dapokušava da se seti): Boco... Boco...
VLADIMIR (isto): Poco... Poco...
POCO: PPPOCCCO!
ESTRAGON: Ah, Poco... da vidim... Poco...
VLADIMIR: Da li je Poco ili Boco?
ESTRAGON: Poco... ne... Bojim se da ja... ne... Izgleda da ne...
Poco im prilazi s pretećim izrazom.
VLADIMIR (pomirljivo): Jednom sam znao porodicu po imenu Goco. Majka je imala trišu.
ESTRAGON (žurno): Mi nismo iz ovog kraja, ser.
POCO (zastavši): A ipak ste ljudska bića. (Stavlja naočare) Koliko se može videti. (Skida naočare) Od iste vrste kao ja. (Prsne u gromoglasan smeh) Od iste vrste kao Poco! Načinjenoj po Božjoj slici!
VLADIMIR: Pa, znate POCO (nestrpljivo): Ko je Godo?
ESTRAGON: Godo?
POCO: Smatrali ste me za Godoa.
VLADIMIR: O, ne, ser, ni trenutka, ser.
POCO: Ko je on?
VLADIMIR: O, to je... to je, takoreći, poznanik.
ESTRAGON: Čak ni to, jedva ga poznajemo.
VLADIMIR: Zaista... ne poznajemo ga baš dobro... ali ipak...
ESTRAGON: Ja ga, što se mene tiče, ne bih čak ni prepoznao kad bih ga video.
POCO: Smatrali ste me za njega.
ESTRAGON (uzmičući pred Pocoom) To je, da kažemo... razumete... zbog sumraka... napetosti... čekanja... Priznajem... učinilo mi se... na mah...
POCO: Cekanja? Vi ste ga, dakle, čekali?
VLADIMIR: Pa, znate
POCO: Ovde? Na mom zemljištu?
VLADIMIR: Nismo ništa rdavo nameravali.
ESTRAGON: U dobrim namerama.
POCO: Drum je namenjen svima.
VLADIMIR: Tako smo i mi gledali na njega.
POCO: To je bruka. Ali, tako je.
ESTRAGON: Ništa tu ne možemo da učinimo.
POCO (s velikodušnim gestom): Ne govorimo više o tome. (Vuče konopac) Diži se, svinjo! (Tajac) Svaki put kad padne, zaspi. (Vuče konopac) Diži se, krmku! (Sumovi od Lakijevog ustajanja i prikupljanja prtljaga. Poco vuče konopac) Nazad! (Laki ulazi natraške) Stoj! (Laki se zaustavlja) Okret! (Laki se okreće. Vladimiru i Estragonu, ljubazno) Gospodo, drago mi je da sam vas upoznao. (Pred izrazom njihove neverice) Da, da, iskreno mi je drago. (Vuče konopac) Bliže! (Laki prilazi) Stoj! (Laki se zaustavlja) Da, put se, izgleda, otegne kad neko putuje sasvim sam čitavih... (gleda u svoj džepni časovnik) da... (računa) da, šest časova, tačno, punih Šest časova, a da ne vidi žive duše. (Lakiju) Kaput! (Laki odlaže torbu na tlo, pristupa, pruf,a kaput, vraća se na svoje mesto, uzima torbu) Drži ovo! (Poco mu pruži bič. Laki prilazi i, pošto su mu obe ruke zauzete, ustima uzima bič, potom se vraća na svoje mesto. Poco počinje da oblači kaput, zastaje) Kaput! (Laki spušta dole torbu, korpu i stolicu, pomaže Pocou da obuče kaput, vraća se na svoje mesto i uzima torbu, korpu i stolicu) U vazduhu se večeras oseća dah jeseni. (Poco završava zakopčavanje kaputa, nagne se i osmotri da li je na njemu sve u redu, uspravi se) Bič! (Laki prilazi, naginje se, Poco mu istrgne bič iz usta, Laki se vraća na svoje mesto) Da, gospodo, nisam kadar da se na duže lišim društva meni sličnih (stavi naočare i pogleda dvojicu njemu sličnih), iako sličnost nije besprekorna. (Skida naočare) Stolicu! (Laki spušta torbu i korpu, prilazi, namešta stolicu, vraća se na svoje mesto, uzima torbi i korpu. Poco sedne na stolicu, upre dršku biča u Lakijeve grudi i gura ga) Nazad! (Laki odstupi korak) Još! (Laki odstupi još korak) Stoj! (Laki se zaustavi. Vladimiru i Estragonu) Zato bih, sa vašim dopuštenjem, proveo s vama neki trenutak pre nego što se usudim da krenem dalje. Korpu! (Laki prilazi, predaje mu korpu, vraća se na svoje mesto) Svež vazduh budi klonuli apetit. (Otvara korpu, vadi komad piletine i bocu vina) Korpu! (Laki prilazi, podiže korpu i vraća se na svoje mesto) Dalje! (Laki odstupa korak) On smrdi. Za srećne dane, živeli!
Pije iz boce, odlaze je na tlo i počinje da jede. Tajac. Vladimir i Estragon, isprva oprezno, zatim odvažnije, počinju da obilaze oko Lakija, zagledajući ga svuda. Poco proždrljivo jede piletinu, bacajući koske pošto ih oglode. Laki se lagano povija sve dok torba i korpa ne dodirnu tlo, onda se naglo uspravlja i ponovo počinje da se povija. Ritam nekog ko spava na nogama.
ESTRAGON: Šta mu je?
VLADIMIR: Izgleda da je umoran.
ESTRAGON: Zašto ne odloži prtljag?
VLADIMIR: Kako da ja znam? (Pristupaju mu bliže) Oprez!
ESTRAGON: Kaži mu nešto.
VLADIMIR: Gle!
ESTRAGON: Šta?
VLADIMIR (pokazujući): Njegov vrat!
ESTRAGON (zagledajući vrat): Ne vidim ništa.
VLADIMIR: Ovamo.
Estragon se primakne tik do Vladimira.
ESTRAGON: Au!
VLADIMIR: Živa rana!
ESTRAGON: Od konopca.
VLADIMIR: Struže ga.
ESTRAGON: To je neizbežno.
VLADIMIR: Čvor.
ESTRAGON: Guli.
Nastavljuju sa zagledanjem, zadrže se na licu.
VLADIMIR (gunđavo): Ne izgleda ružno. ESTRAGON (sležući ramenima, iskrivljenog lica): Tako kažeš?
VLADIMIR: Nekako ženskast.
ESTRAGON: Pogledaj, balavi.
VLADIMIR: To je neizbežno.
ESTRAGON: Pogledaj, slini.
VLADIMIR: Možda je blesonja.
ESTRAGON: Kreten.
VLADIMIR (zagledajući bliže): Izgleda kao da je gušav.
ESTRAGON (isto): Nije izvesno.
VLADIMIR: Dahće.
ESTRAGON: To je neizbežno.
VLADIMIR: A tek njegove oči!
ESTRAGON: Šta je s njima?
VLADIMIR: Izbuljene, da mu iskoče iz glave.
ESTRAGON: Izgleda mi kao da je u hropcu.
VLADIMIR: Nije izvesno. (Tajac) Pitaj ga nešto.
ESTRAGON: Da li bi to bilo dobro?
VLADIMIR: Ima li nekog rizika za nas?
ESTRAGON (bojažljivo): Gospodine...
VLADIMIR: Glasnije.
ESTRAGON (glasnije): Gospodine...
POCO: Pustite ga na miru! (Oni se okrenu prema Pocou koji, završivši sa jelom, briše usta nadlanicom) Ne vidite li da hoće da predahne? Korpu! (Kresne šibicom i pripaljuje lulu. Estragon primeti pileće koske na zemlji i pozudno zuri u njih. Pošto se Laki ne miče, Poco besno baca šibicu i povlači konopac) Korpu! (Laki se, umalo da padne, pribira, prilazi, smešta bocu u korpu i vraća se na svoje mesto. Estragpn zuri u koske. Poco krese drugu šibicu ipali lulu) Šta da očekujete, nije njegov posao. (Povuče dim iz lule, ispruži noge) Ah! Ovako je bolje.
ESTRAGON (bojažljivo): Izvinite, ser... POCO: Šta je, dobričino moja?
ESTRAGON: Ee... završili ste sa... ee... nisu vam potrebne... ee.. koske, ser?
VLADIMIR (skandalizovan): Nisi mogao da pričekaš?
POCO: Ne, ne, on dobro pita. Da li su mi potrebne koske? (Prevrće ih vrskom biča) Ne, što se mene tiče, nisu mi više potrebne. (Estragon korakne put koski) Ali... (Estragon zastane u hipu) ali, u načelu, koske idu nosaču. Zato njega valja pitati. (Estragon se okrene prema Lakiju, okleva) Hajde, hajde, ne bojte se, pitajte ga; on će vam reći.
Estragon prilazi Lakiju, zaustavi se pred njim.
ESTRAGON: Gospodine... izvinite, gospodine...
POCO: Tebi govori, svinjo! Odgovaraj! (Estragonu) Probajte ponovo.
ESTRAGON: Izvinite, gospodine, koske, da ne biste hteli koske?
Laki dugo gleda u Estragona.
POCO (ushićen): Gospodine! (Laki pognu glavu) Odgovaraj! Hoćeš li ih ili nećeš? (Lakijevo ćutanje. Estragonu) Vaše su. (Estragon se ustremi na koske, zgrabi ih i počne da ih glođe) Ne dopada mi se to. Nikad ga ranije nisam video da odbija neku kosku. (Zabrinuto posmatra Lakija) Baš lep cirkus ako mi se razboli!
Povuče dim iz lule.
VLADIMIR (prasne): Skandalozno!
Tajac. Zapanjen, Estragon prestaje sa glodanjem, gleda u Poca i Vladimira naizmenično. Pocoje naoko miran. Vladimir pometen.
POCO (Vladimiru): Ciljate li na nešto odredeno?
VLADIMIR (mucavo odlučan) Postupati sa čovekom... (pokazuje na Lakija) tako... mislim da... ne... sa ljudskim bićem... ne... to je skandalozno!
ESTRAGON (da ne bude nadmašen): Braka!
Nastavlja da glođe.
POCO: Strogi ste. (Vladimiru) Koliko vam je gpdina, ako moje pitanje nije neučtivo? (Ćutanje) Šezdeset? Sedamdeset? (Estragonu) Koliko biste vi rekli da ima? ESTRAGON: Jedanaest.
POCO: Drzak sam. (Kuckajući je o bic, istresa lulu, ustaje) Moram da krenem. Zahvaljujem vam na društvu. (Razmišlja) Osim ako ne popusim još jednu lulu pre nego što podem. Šta kažete? (Oni ništa ne kažu) Oh, ja nisam neki veliki pušač, zapravo sam nikakav, i nisam navikao da pušim dve lule jednu za drugom; to mi izaziva (stavi ruku na srce, uzdahne) lupanje srca. (Tajac) To je od nikotina; unosimo ga uprkos svim predostrožnostima. (Uzdahne) Znate kako je. (Tajac) Ali, vi možda ne puŠite? Da? Ne? Nije važno. (Tajac) Ali, kako da sad sednem, sad kad sam već ustao, a da to ne izgleda kao prenemaganje? Da to ne izgleda kako bih rekao kao da popuštam. (Vladimiru) Izvinite, rekoste? (Ćutanje) Možda ništa niste ni rekli? (Ćutanje) Nije važno. Da vidim...
Razmišlja.
ESTRAGON: Ah! Bolje je.
Koske stavlja u džep.
VLADIMIR: Polazimo.
ESTRAGON: Tako brzo?
POCO: Trenutak! (Povlači konopac) Stolicu! (Bičem pokazuje na nju. Laki primakne stolicu) Još! Tu! (On sedne. Laki se vrati na svoje mesto) Eto, učinio sam!
Puni lulu.
VLADIMIR (plahovito): Idemo!
POCO: Nadam se da ne odlazite zbog mene. Sačekajte još malo, nećete požaliti.
ESTRAGON (naslućujući milostinju): Ne žurimo mi.
POCO (pripalivši lulu): Druga nikad tako ne prija... (vadi lulu iz usta, posmatraje pažljivo) kao prva, mislim. (Vraća lulu u usta) Ali, ipak prija.
VLADIMIR: Ja idem.
POCO: Ne može da duže izdrži moje prisustvo. Možda nisam naročito human, ali ko brine za to? (Vladimiru) Dvaput razmislite pre nego što učinite nešto brzopleto. Pretpostavimo da krenete sad dok je još dan, a neosporno je još dan. (Svi pogledaju u nebo) Dobro. (Svi prestaju da gledaju u nebo) Šta biva u tom slučaju (vadi lulu iz usta, ispitivački je razgleda) ugasila se (ponovo pripaljuje lulu) u tom slučaju (pućka dim) u tom slučaju (pućka) šta biva u tom slučaju u pogledu vašeg sastanka sa tim... Godeom... Godoom... Godenom svejedno, znate na koga mislim, koji u svojim rukama drži vašu budućnost... (pauza) barem vašu blisku budućnost?
VLADIMIR: Ko vam je to rekao?
POCO: On mi se ponovo obraća! Ako ovako potraje, ubrzo ćemo postati stari prijatelji.
ESTRAGON: Zašto on ne spusti prtljag?
POCO: I meni bi bilo drago da ga upoznam. Što više ljudi upoznajem, bivam sve srećniji. Susret i s najbeznačajnijim stvorenjem čini nas mudrijim, bogatijim, svesnijim blagoslova kojima smo obasuti. Čak i vi... (gleda nadmeno jednog pa drugog da bi im bilo jasno da misli na obojicu) čak ćete i vi, ko zna, uvećati moje blago.
ESTRAGON: Zašto on ne spusti prtljag?
POCO: Ali, to bi me iznenadilo.
VLADIMIR: Postavljeno vam je pitanje.
POCO (očaran): Pitanje? Ko? Sta? Trenutak ranije ste me, u strahu i drhtanju, oslovljavali sa „Ser". A sad mi postavljate pitanja. To neće izići na dobro!
VLADIMIR (Estragonu): Mislim da sad sluša.
ESTRAGON (obilazeći oko Lakija): Šta?
VLADIMIR: Sad možeš da ga pitaš. Spreman je.
ESTRAGON: Šta da ga pitam?
VLADIMIR: Zašto on ne spusti prtljag.
ESTRAGON: I mene to čudi.
VLADIMIR: Pa pitaj ga, zar ne možeš? POCO (koji je zabrinuto pratio njihovu razmenu reči, u strahu da se ne okanu pitanja): Hteli biste da znate zašto on ne spušta svoj tovar, kako vi to nazivate.
VLADIMIR: Tako je.
POCO (Estragonu): A vi ste sigurni da se slažete s tim?
ESTRAGON: Dahće kao parnjača.
POCO: Odgovor glasi. (Estragonu) Ali, smirite se, molim vas, činite me nervoznim.
VLADIMIR: Ovamo.
ESTRAGON: Šta je?
VLADIMIR: Evo će da kaže.
Estragon prilazi do Vladimira. Nepomični, jedan uz drugog, čekaju.
POCO: Dobro. Svi spremni? Svi me gledate? (On pogleda na Lakija, cimne konopac. Laki podigne glavu) Gledaj u mene, svinjo! (Laki ga pogleda) Dobro. (On stavi lulu u džep, izvadi mali inhalator i poštrca se u grlo, vrati inhalator u džep, pročisti grlo, ispljune, opet izvadi inhalator, ponovo se poštrca u grlo, vrati inhalator u džep) Spreman sam. Svi slušaju? Svi spremni? (Pogleda jednog pa drugog, trgne konopac) Krmku! (Laki podigne glavu) Ne volim da govorim u prazno. Dobro. E, da vidim.
Razmišlja.

 ________________________________________________

ESTRAGON: Idem ja.
POCO: Šta ste tačno hteli da znate?
VLADIMIR: Zašto on…
POCO (ljutito): Ne prekidajte me! (Pauza. Mirnije) Ako svi govorimo uglas, ni do čega nećemo stići. (Pauza) Šta sam rekao? (Pauza. Glasnije) Šta sam rekao?
Vladimir mimikom oponasa čoveka koji nosi težak teret. Poco ga gleda, u nedoumici.
ESTRAGON (sugestivno): Prtljag. (Pokazuje na Lakija) Zašto? Uvek držati. (Pogrbljuje se, brekće) Nikad ne spustiti. (Otvara šake, uspravlja se sa olakšanjem) Zašto?
POCO: Ah, pa zašto mi niste ranije rekli? Zašto ne učini nešto na svojoj udobnosti? Pokušajmo da to rasvetlimo. Nema li na to prava? Svakako da ima. Iz tog sledi da on to neće. Po vama bi to bilo logično zaključivanje. A zašto on to neće? (Pauza) Gospodo, razlog je sledeći.
VLADIMIR (Estragonu): Obrati pažnju na ovo.
POCO: Hoće da me impresionira, da bih ga zadržao.
ESTRAGON: Šta?
POCO: Možda se nisam dobro izrazio. Hoće da me umilostivi, da bih odustao od pomisli o razilasku sa njim. Ne, ni to nije tačno.
VLADIMIR: Hoćete da ga se otresete?
POCO: Hoće da me razuveri, ali neće mu poći za rukom.
VLADIMIR: Hoćete da ga se otresete?
POCO: On umišlja da ću, kad vidim kako je dobar nosač, biti u iskušenju da ga zadržim u tom svojstvu.
ESTRAGON: Zasitili ste ga se?
POCO: U stvari, nosi kao svinja. Nije to posao za nje
gaVLADIMIR: Hoćete da ga se otresete?
POCO: On umišlja da ću, kad vidim kako je neumoran, požaliti svoju odluku. Takav je njegov bedni plan. Kao da meni nedostaju robovi! (Sva trojica gledaju u Lakija) Atlas, Jupiterov sin! (Tajac) Pa, to je to, mislim. Još biste nešto?
Koristi inhalator.
VLADIMIR: Hoćete da ga se otresete?
POCO: Vodite računa da sam ja mogao da budem na njegovom mestu, a on na mome. Da sudba ne htede drugačije. Svakom šta mu pripada.
VLADIMIR: Hošgaseotreste?
POCO: Izvinite, šta rekoste?
VLADIMIR: Hoćete da ga se otresete?
POCO: Hoću. Ali, umesto da ga oteram, kao što sam mogao da uradim, mislim, umesto prostog šuta u dupe, zbog dobrote svog srca poveo sam ga na vaŠar gde će mi, nadam se, dati lepe pare za njega. Istina je da ovakva stvorenja ne možete terati od sebe. Najbolje bi bilo ubiti ih.
Laki plače.
ESTRAGON: On plače!
POCO: Omatoreli psi imaju više dostojanstva. (Pruza svoju maramicu Estragonu) Utešite ga, pošto ga sažaljevate. (Estragon okleva) Hajde. (Estragon uzima maramicu) Ubrišite mu suze, osećaće se manje napušten.
Estragon okleva. VLADIMIR: Daj ovamo, ja ću to učiniti.
Estragon neće da mu da maramicu. Dečje kretnje.
POCO: Požurite, pre nego što prestane. (Estragon prilazi Lakiju i krene da mu briše oči. Laki ga žestoko šutne u cevanicu. Estragon ispusti maramicu, odskoči, skakuće po pozornici, jaučući) Rupčić!
Laki spusti torbu i korpu, podiže maramicu i dade je Pocou, vrati se na svoje mesto, podiže torbu i korpu.
ESTRAGON: O, krme jedno! (Zadiže nogavicu) Obogaljio me!
POCO: Rekao sam vam da ne voli neznance.
VLADIMIR (Estragonu): Pokaži mi. (Estragon mu pokazuje svoju nogu. Pocou, ljutito) Krvari!
POCO: To je dobar znak.
ESTRAGON (na jednoj nozi): Nikad više neći moći da hodam!
VLADIMIR (nežno): Ja ću te nositi. (Pauza) Ako bude potrebno.
POCO: Prestao je da plače. (Estragonu) Takoreći ste ga odmenili. (Lirski) Na svetu je stalno ista količina suza. Za svakog ko počne da plače, negde neko drugi prestaje. To važi za smeh. (Smeje se) Otuda, ne govorimo rdavo o našoj generaciji; ona nije ništa nesrećnija od prethodnih. (Pauza) Ali, ne govorimo ni dobro o njoj. (Pauza) Nemojmo ni govoriti o njoj. (Pauza. Razborito) Istina je da se stanovništvo uvećalo.
VLADIMIR: Pokušaj da hodaš.
Estragon koraknu nekoliko puta, hramljući, zaustavi se pred Lakijem i pljunu ga, onda othrama do humke i sede na nju. POCO: Pogodite ko me je naučio svim tim lepim stvarima. (Pauza. Pokazujući na Lakija) Moj Laki!
VLADIMIR (gledajući u nebo): Hoće li se ikad smrknuti?
POCO: Bez njega bi sve moje misli, sva moja osećanja, sve bi se to svelo na nešto prosto. (Pauza. Sa izuzetnom žestinom) Na profesionalne brige! (Mirnije) Lepota, milost, netaknuta istina, znao sam da mi je sve to bilo nedostižno. Tad sam uzeo šaškavca.
VLADIMIR (naglo prekida sa ispitivanjem neba): Šaškavca?
POCO: Bilo je to bezmalo pre šezdeset godina... (proverava na svom časovniku) da, bezmalo šezdeset. (Ponosno se isprsi) Ne biste pomislili kad me pogledate, zar ne? Prema njemu izgledam poput mladića, je li? (Pauza) Šešir! (Laki spušta korpu i skida šešir. Njegova duga seda kosa pada mu oko lica. On stavi šešir pod mišku i podize korpu) Sad pogledajte. (Poco skida svoj šešir. Potpuno je ćelav. Ponovo stavlja šešir na glavu) Jeste li videli?
VLADIMIR: A sad ga terate od sebe? Tako starog i odanog slugu!
ESTRAGON: Krme jedno!
Poco se sve više uzrujava.
VLADIMIR: Pošto ste oglodali sve dobro sa njega, odbacujete ga kao... kao koru od banane. E pa, stvarno...
POCO (ječeći, hvatajući se za glavu): Ne mogu više da to... podnesem... to što čini... nemate pojma... grozno... on mora da ode... (maše rukama) poludeću... (klone, s glavom u rukama) da podnesem ne mogu... više...
Tajac. Svi gledaju u Pocoa.
VLADIMIR: Ne može da podnese.
ESTRAGON: Više.
VLADIMIR: Grozno je. ESTRAGON: Poludeće.
VLADIMIR (Lakiju): Kako se usuđuješ! Odvratno! Tako dobar gospodar! Tako ga raspinjati! Posle tolikih godina! E pa, stvarno!
POCO (jecajući): Obično je bio tako ljubazan... tako uslužan... i zabavan... moj dobri andeo... a sad... ubija me.
ESTRAGON (Vladimiru): Hoće li on da ga nekim zameni?
VLADIMIR: Šta?
ESTRAGON: Hoće li on da uzme nekog drugo umesto njega, ili neće?
VLADIMIR: Ne čini mi se da hoće.
ESTRAGON: Šta?
VLADIMIR: Ne znam.
ESTRAGON: Pitaj ga.
POCO (staloženije): Gospodo, ne znam šta me je bilo obuzelo. Oprostite mi. Zaboravite sve što sam rekao. (Sve je više onaj stari) Ne sećam se tačno šta sam rekao, ali možete biti sigurni da nijedna reč nije bila istinita. (Isprsi se, busajući se u grudi) Ličim li vam na čoveka koga bi neko mogao da nagna na patnju? Iskrenu? (Pretura po svojim džepovima) Gde sam to zaturio lulu?
VLADIMIR: Večeras imamo čarobnu zabavu.
ESTRAGON: Nezaboravnu.
VLADIMIR: I još nije završena.
ESTRAGON: Očevidno nije.
VLADIMIR: Tek je počela.
ESTRAGON: Strašna je. Gora od pantomime.
ESTRAGON: Cirkusa.
VLADIMIR: Mjuzikhola.
ESTRAGON: Cirkusa.
POCO: Šta sam li to mogao da uradim sa lulom? ESTRAGON: Tip je krelac. Izgubio svoju cuclu.
Smeje se grohotom.
VLADIMIR: Vraćam se.
Hita ka bočnoj ivici pozornice.
ESTRAG0N: Na kraju hodnika, levo.
VLADIMIR: Pripazi mi na mesto.
Vladimir izlazi.
POCO (gotovo da zaplače): Izgubio sam lulu, svoju kappetersonku, od najtvrđeg vresa!
ESTRAGON (grčeći se od provale smeha): Umreću od njega!
POCO: Da niste, nekim slučajem, videli (Primeti da nema Vladimira) Oh! On je otišao! Nije se ni pozdravio! Kako je mogao! Trebalo je da pričeka!
ESTRAGON: Pukao bi.
POCO: Oh! (Pauza) Oh, pa onda, naravno, u tom slučaju...
ESTRAGON: Dođite ovamo.
POCO: Zašto?
ESTRAGON: Videćete.
POCO: Hoćete da ustanem?
ESTRAGON: Brzo! (Poco ustane i priđe Estragonu. Estragon pokazuje izvan pozornice) Gledajte!
POCO (stavivši naočare): Oh, pazi der!
ESTRAGON: Svršeno.
Ulazi Vladimir, natmuren. Odgurne Lakija koji mu je naputu, ritnuvši je, sruši stolicu, šetka tamo-amo uzrujano.
POCO: Nije zadovoljan.
ESTRAGON (Vladimiru): Propustio si najbolje. Šteta.
Vladimir zastaje, uspravlja stolicu, šetka mirnije.
POCO: Smiruje se. (Gleda okolo) Doista sve biva smirenije. Veliko spokojstvo spušta se na svet. (Podizući ruku) Slušajte. Pan spava.
VLADIMIR: Hoće li noć ikad pasti?
Sva trojica pogledaju u nebo.
POCO: A vi ne biste da krenete dok ona ne padne?
ESTRAGON: Pa, vidite
POCO: To je sasvim prirodno, sasvim prirodno. I ja da sam u vašoj situaciji, ako bih imao sastanak sa Godenom... Godeom... Godoom... kako god, znate na koga mislim, čekao bih do mrkle noći pre nego što odustanem. (Pogleda stolicu) Veoma bih voleo da sednem, ali nikako ne znam kako bih to.
ESTRAGON: Mogu li vam biti od pomoći?
POCO: Možda ako biste zatražili od mene.
ESTRAGON: Šta?
POCO: Ako biste zatražili od mene da sednem.
ESTRAGON: Hoće li vam to pomoći?
POCO: Čini mi se da bi.
ESTRAGON: Evo. Izvolite sesti, ser, moliću vas.
POCO: Ne, ne, ne bih smeo ni da pomislim na to! (Pauza. Ustranu) Zatražite opet.
ESTRAGON: Hajde, hajde, sedite, preklinjem vas, inače ćete dobiti upalu pluća.
POCO: Stvarno tako mislite?
ESTRAGON: To je apsolutno izvesno.
POCO: Nesumnjivo da ste u pravu. (Sedne) Eto, ponovo učinjeno! (Pauza) Hvala vam, drugar ste. (Konsultuje časovnik) Ali, stvarno moram dalje, ako ne bih da zakasnim.
VLADIMIR: Vreme se zaustavilo.
POCO (prislanjajući časovnik uz uho): Ne verujte u to, ser, ne verujte u to. (Vraća časovnik u džepić) Šta god biste hteli, ali ne to.
ESTRAGON (Pocou): Danas mu sve izgleda crno.
POCO: Osim nebeskog svoda. (Nasmeje se, zadovoljan svojom duhovitošću) Ali, vidim u čemu je stvar: vi niste iz ovih krajeva, pa ne znate za šta su sve kadri naši sutoni. Hoćete li da vam ispričam? (Ćutanje. Estragon opet petlja sa svojom cipelom, a Vladimir sa svojim šeširom) Ne mogu da vam odbijem. (Inhalatorom štrcne u grlo) Malo pažnje, moliću. (Vladimir i Estragon nastavljaju sa svojim petljanjem, Laki je zadremao. Poco lagasno fijuknu bičem) Šta je sa ovim bičem? (Ustane i energičnije puknu bičem, najzad uspešno. Laki poskoči. Vladimirov šešir, Estragonova cipela, Lakijev šešir, padaju na tlo. Poco baci bič dole) Istrošio se, ovaj bič. (Pogleda u Vladimira i Estragona) Šta sam ono hteo da kažem?
VLADIMIR: Hajdemo odavde.
ESTRAGON: Ali, skinite teret sa svojih nogu, zaklinjem vas, ili će vas to ubiti.
POCO: Tačno. (Ponovo sedne. Estragonu) Kako se zovete?
ESTRAGON: Adam.
POCO (koji nije slusao dobijeni odgovor): Ah, da! Noć. (Podigne glavu) Ali, budite, zaime, malo pažljiviji, inače nećemo nikad doći ni do čega. (Gleda u nebo) Pogledajte! (Svi gledaju u nebo osim Lakija koji je opet pao u lak san. Poco trgne konopac) Hoćeš li da pogledaš u nebo, svinjo! (Laki pogleda u nebo) Eto, dovoljno je. (Prestaju da gledaju u nebo) Sta je to tako izvanredno na njemu? Nebo kao nebo. Bledo je i svetlo kao ma koje nebo u ovo doba dana. (Pauza) Na ovoj geografskoj širini. (Pauza) Kad je vreme lepo. (Lirski) Sat ranije (pogleda na časovnik, prozaično) približno (lirski) pošto su nas otad neumorno (okleva, prozaično) recimo, od deset časova pre podne (lirski) zasipale bujice rumene i bele svetlosti, počinje da gubi svoj sjaj, da bledi (čini usporeni pokret rukama odozgo naniže), bivajući sve blede, sve blede, dok (dramska pauza, širok pokret obema rukama koje se, vodoravno, udaljavaju jedna od druge) naposletku pppffff! ne nastupi smiraj. Ali (podigne ruku, opominjući) ali iza tog vela blagosti i spokoja, juriša noć (vibrantno) i prasnuće po nama (pukne prstima) tras! ovako! (nadahnuće ga napušta), baš kad najmanje očekujemo. (Ćuti. Turobno) Tako vam je na ovoj kurvinskoj zemlji.
Dugo ćutanje.
ESTRAGON: Sve dotle dok to neko zna.
VLADIMIR: Neko može i da uvreba pravi trenutak.
ESTRAGON: Zna šta da očekuje. VLADIMIR: I nema šta da brine.
ESTRAGON: Naprosto da čeka.
VLADIMIR: Na to smo navikli.
Podigne svoj sesir, zaviri u njega, protrese ga, stavi na glavu.
POCO: Kakav sam bio? (Vladimir i Estragon ga pogledaju zblanuto) Dobar? Pristojan? Podnošljiv? Slab? Krajnje loš?
VLADIMIR (prvi shvati): Oh, veoma dobar, veoma veoma dobar.
POCO (Estragonu): A po vama, ser?
ESTRAGON (sa stranim naglaskom, engleskim u francuskom originalu ili francuskim u engleskom originalu, a to onda zvuči donekle i podsmešljivo) Oh, trej bong, trej trej trej bong, verrrrllo dooobrro.
POCO (uspaljeno): Blagosloveni, gospodo, budite blagosloveni! (Pauza) Ohrabrenje mi je toliko potrebno! (Pauza) Potkraj sam malo pao, niste primetili?
VLADIMIR: O, možda tek jedva malkice.
ESTRAGON: Mislio sam da je to bilo namerno.
POCO: Vidite, pamćenje mi je donekle oštećeno.
Tajac.
ESTRAGON: U međuvremenu, ništa se nije zbilo.
POCO: Smatrate da je dosadno?
ESTRAGON: Pomalo.
POCO (Vladimiru): A vama, ser?
VLADIMIR: Meni je bilo zabavnije.
Tajac. Poco se bori u sebi.
POCO: Gospodo, bili ste... učtivi prema meni.
ESTRAGON: Ni govora!
VLADIMIR: Ni pomisliti!
POCO: Jeste, jeste, bili ste na mestu. Pa se pitam mogu li ja išta da učinim za ove čestite drugare kojima vreme prolazi tako nezanimljivo.
ESTRAGON: Čak i desetica bi bila od pomoći. VLADIMIR: Mi nismo prosjaci!
POCO: Postoji li išta što mogu da učinim, to se pitam, da bih ih razvedrio? Dao sam im koske, razgovarao s njima o ovome i onome, objasnio sam im sumrak, neosporno. Ali, da li je to dosta, to me muči, da li je dosta?
ESTRAGON: Čak i petak.
VLADIMIR (Estragonu, ogorčeno): Dosta je!
ESTRAGON: Manje ne bih mogao da prihvatim.
POCO: Da li je dosta? Bez ikakve sumnje. Ali, ja sam darežljiv. Takva mi narav. Večeras. Utoliko gore po mene. (Trgne konopac. Laki ga pogleda) Da ću patiti, u to nema sumnje. (Pokupi bič sa zemlje) Šta biste više voleli? Hoćete li da igra, iii peva, ili deklamuje, ili misli, ili
ESTRAGON: Ko?
POCO: Ko! Valjda vas dvojica umete da mislite?
VLADIMIR: On misli?
POCO: Dabome. Naglas. Nekad je baš dobro mislio; satima sam mogao da ga slušam. A sad... (prođe ga jeza) Utoliko gore po mene. Dakle, voleli biste da misli o nečemu, za nas?
ESTRAGON: Radije bih da igra; bilo bi zabavnije.
POCO: Ne obavezno.
ESTRAGON: Je l da, Didi, da bi bilo zabavnije?
VLADIMIR: Voleo bih, ipak, da ga čujem kako misli.
ESTRAGON: Možda bi on mogao najpre da igra, a zatim da misli, ako ne tražimo previše od njega.
VLADIMIR (Pocou): Da li bi to moglo?
POCO: Dabome, ništa prostije. To je prirodan red.
On nakratko prsne u smeh.
VLADIMIR: Onda, nek igra. Tajac.
POCO: Jesi li čuo, krmku?
ESTRAGON: On nikad ne odbija?
POCO: Jednom je odbio. (Ćutanje) Igraj, bedo!
Laki spušta torbu i korpu, odlazi do čela pozornice, okrene se Pocou. Laki igra. Zaustavlja se.
ESTRAGON: Je li to sve?
POCO: Bis!
Laki izvodi iste pokrete, zaustavlja se.
ESTRAGON: Pih! To bih i ja umeo. (On oponaša Lakija, i maltene padne) Uz malo vežbe.
POCO: Nekad je igrao farandolu, gorštačko kolo, ratnički ples, najsitniju poskočicu, fandango, pa čak i mornarčicu uz drombulje. Đipao je. Od radosti. Ovo je sad najbolje što ume. Znate li kako to naziva?
ESTRAGON: Hropac žrtvenog jarca.
VLADIMIR: Tvrda stolica.
POCO: Mreža. Misli da je uhvaćen u mrežu.
VLADIMIR (prenemažući se poput nekog estete): Ima u tome nečega...
Laki se vraća do svog tovara.
POCO: Ojs!
Laki se ukoči.
ESTRAGON: Ispričajte nam kako je jednom odbio.
POCO: Sa zadovoljstvom, sa zadovoljstvom. (Čeprka go svojim džepovima) Pričekajte. (Čeprka dalje) Šta sam uradio sa svojim sprejom? (Čeprka) E pa sad ni ovo... (Pogledne gore, izraz mu preneražen. Slabašno) Ne mogu da nadem svoju prskalicu!
ESTRAGON (slabašno): Levo plućno krilo mi je jako načeto! (Kašlje slabasno. Zvonkim glasom) Ali mi desno radi kao meh!
POCO (normalnim glasom): Svejedno! Šta sam ono hteo da kažem. (Promišlja) Pričekajte. (Promišlja) E pa sad ni ovo... (Diže glavu) Pomozite mi!
ESTRAGON: Pričekajte!
VLADIMIR: Pričekajte!
POCO: Pričekajte!
Sva trojica istovremeno skidaju svoje šesire, prislanjaju dlanove uz svoja čela, usredsređuju se.
ESTRAGON (likujući): Aha!
VLADIMIR: Setio se.
POCO (nestrpljivo): Pa?
ESTRAGON: Zašto on ne spusti prtljag?
VLADIMIR: Koješta!
POCO: Sigurni ste?
VLADIMIR: Zar nam to, dovraga, već niste pričali?
POCO: Pričao sam vam već?
ESTRAGON: Pričao nam je već?
VLADIMIR: Kako god, on ga je spustio.
ESTRAGON (pogleda u Lakija): Tako je. I šta s tim?
VLADIMIR: Pošto je spustio prtljag, nemoguće da smo pitali zašto ga ne spušta.
POCO: Nepobitna logika!
ESTRAGON: A zašto ga je spustio?
POCO: Odgovorite nam na to.
VLADIMIR: Da bi igrao.
ESTRAGON: Tačno!
POCO: Tačno!
Tajac. Stavljaju šešire na glavu.
ESTRAGON: Ništa se ne zbiva, niko ne dolazi, niko ne odlazi; strašno! VLADIMIR (Pocou): Recite mu da misli.
POCO: Dajte mu njegov šešir.
VLADIMIR: Njegov šešir?
POCO: Ne može da misli bez svog šešira.
VLADIMIR (Estragonu): Daj mu njegov šešir.
ESTRAGON: Ja? Posle onog što mi je uradio! Nikad!
VLADIMIR: Ja ću mu ga dati.
On se ne miče.
ESTRAGON (Pocou): Recite mu da ode i uzme ga.
POCO: Bolje je dati mu ga.
VLADIMIR: Ja ću mu ga dati.
Podigne šešir sa tla i, što je mogućno više izdalje, koliko je ruka dugačka, pruzi ga Lakiju, koji ne mrda.
POCO: Morate da mu ga stavite na glavu.
ESTRAGON (Pocou): Recite mu da ga uzme.
POCO: Bolje je staviti mu ga na glavu.
VLADIMIR: Ja ću mu ga staviti na glavu.
Obide Lakija, oprezno mu priđe s leđa, stavi mu šešir na glavu i hitro ustukne. Laki se ne mrda. Tajac.
ESTRAGON: Šta čeka?
POCO: Odmaknite se! (Vladimir i Estragon odmiču se od Lakija. Poco trgne konopac. Laki pogleda u Pocoa) Misli, svinjo! (Pauza. Laki počinje da igra) Stoj! (Laki stane) Pristupi! (Laki priđe) Stoj! (Laki stane) Misli!
Tajac.
POCO: Stani! (Laki stane) Odstupi! (Laki krene unazad) Stani. (Laki stane) Okret! (Laki se okrene prema publici) Misli!
Tokom Lakijeve tirade, ostali reaguju ovim redosledom.
1) Vladimir i Estragon posvećuju svu svoju pažnju, Poco je utučen i odvratno mu je.
2) Vladimir i Estragon počinju da se bune, Pocoove muke se uvećavaju.
3) Vladimir i Estragon ponovo slušaju pažljivo, Poco je sve uzrujaniji i stenje.
4) Vladimir i Estragon žestoko se bune. Poco poskoči, vuče konopac. Opšta povika uglas. Laki vuče konopac prema sebi, posrće, urla svoj tekst. Sva trojica se bacaju na Lakija koji se otima i urla svoj tekst.
LAKI: Dato kao što je izneseno u javnim radovima Pančera i Vatmana o postojanju jednog ličnog Boga kvakvakvakva sa belom bradom kvakvakvakva izvan vremena bez protežnosti koji nas sa visina svoje božanske apatije božanske atambije božanske afazije voli uz izvesne izuzetke iz razloga nepoznatih ali vreme će kazati i pati kao božanska Miranda sa onima koji su iz razloga nepoznatih ali vreme će kazati uronjeni u bujicu uronjeni u vatru čija vatra plamsa ako se to nastavi i ko u to može posumnjati zapaliće nebeski svod što će reći rasturiti paklom nebo tako još plavetno i spokojno sa spokojem koji je mada isprekidan ipak bolji nego ništa ali ne tako brzo i s obzirom na to da je povrh toga po zaključku radova koji su ostali nedovršeni krunisani od strane Akakakakademije za Antropopopometriju u Esijuna Posiju Testjua i Kjunarda ustanovljeno izvan svake sumnje svake druge sumnje da saglasno radovima o ljudima kao zaključak radova nedovršenih Testjua i Kjunarda ustanovljeno je što mnogi poriču da čovek u Posiju Testjua i Kjunarda da čovek u Esiju da čovek ukratko da čovek sažeto uprkos krupnim koracima u alimentaciji i defekaciji prolazi četinarima i borovima prolazi i borovima i saglasno i istovremeno što je više iz razloga nepoznatih uprkos krupnim koracima u fizičkoj kulturi upražnjavanju sportova takvih kao tenis fudbal trčanje biciklizam plivanje letenje brodenje jahanje klizanje diskoboliranje zavrljačivanje tociljanje hazena tenis sve vrste umiranja umirujućih sportova sve vrste jesenjeg letnjeg zimskog zimskog tenisa sve vrste hokeja sve vrste penicilina i slinicilina jednom rečju nastavljam letenja klizanja golfa na devet i osamnaest rupa tenisa od svake vrste jednom rečju iz razloga nepoznatih kod Fekhama Pekhama Fulhama Kapavchama naime saglasno istovremeno što je više iz razloga nepoznatih ali vreme će kazati da nestaje dalje nadovezujem se na Fulhama Kapavchama jednom rečju mrtav gubitak po glavi počevši od smrti biskupa Berklija budući u iznosu od jednog palca četiri naprstka po glavi približno od više ili manje do sledeće decimale prava mera okruglo figure gole golcate u čarapama bez cipela u Konemari jednom rečju iz razloga nepoznatih svejedno šta god činjenice su tu i s obzirom na ono što je više teže nego u svetlu radova izgubljenih Stajnvega i Petermana izgleda što je više teže nego u svetlu svetlu svetlu radova izgubljenih Stajnvega i Petermana što na proplancima u planinama iz mora uz reke koje teku vodu koja teče vatru vazduh je isti i onda zemlja naime vazduh i onda zemlja u velikom mrazu velikoj tami vazduh i zemlja prebivalište stenja i velikom mrazu jao jao u godini njihovog Gospoda šest stotina i nekoj vazduh zemlja more zemlja prebivalište stenja u dubokim ponorima velikom mrazi na moru na kopnu i u vazduhu nastavljam iz razloga nepoznatih uprkos tenisu činjenice su tu ah vreme će kazati nastavljam jao jao dalje dalje ukratko potanko dalje dalje prebivahšte stenja ko je u stanju da u to sumnja nastavljam ali ne tako brzo nastavljam lobanja nestajanje nestajanje nestajanje i saglasno istovremeno što je više iz razloga nepoznatih uprkos tenisu na na kartonu plamen suze stenje tako plavo tako spokojno jao jao dalje na lobanji lobanji lobanji lobanji u Konemari uprkos tenisu radovi napušteni ostali nedovršeni teži još prebivalište stenja jednom rečju nastavljam jao jao napušteni nedovršeni lobanja lobanja u Konemari uprkos tenisu lobanja jao stenje Kjunard (opšta gužva, zavrsni krici i povici) tenis... stenje... tako spokojno... Kjunard... nedovršeno...
POCO: Njegov šešir!
Vladimir se dočepa Lakijevog šešira. Laki naglo ućuta. Rusi se. Tajac. Pobednici dahću.
ESTRAGON: Osvećen!
Vladimir ispituje šešir, zaviruje u njega.
POCO: Dajte mi to! (Istrgne Vladimiru šešir, baci ga na tlo, gazi ga) Ovo je kraj s njegovim mišljenjem!
VLADIMIR: Ali, hoće li moći da hoda?
POCO: Neka hoda ili gmiže! (Šutira Lakija) Ustaj, svinjo!
ESTRAGON: Možda je mrtav.
VLADIMIR: Ubićete ga.
POCO: Ustaj, šljamu! (Vuče konopac) Pomozite mi!
VLADIMIR: Kako?
POCO: Podignite ga!
Vladimir i Estragon usprave Lakija na noge, časak ga pridržavaju, onda ga puste. On pada.
ESTRAGON: On to radi namerno!
POCO: Morate ga držati. (Pauza) Hajde, hajde, podignite ga.
ESTRAGON: Dovraga s njim!
VLADIMIR: Hajdemo još jednom.
ESTRAGON: Za šta nas on smatra?
Podižu Lakija, pridržavaju ga.
POCO: Ne puštajte ga! (Vladimir i Estragon posrću) Ne mičite se! (Poco ščepa torbu i korpu i donosi ih do Lakija) Držite ga čvrsto! (On stavlja torbu u Lakijevu ruku. Laki je odmah ispusti) Ne puštajte ga! (On opet stavlja torbu u Lakijevu ruku. Postepeno, u dodiru sa torbom, Laki dolazi sebi i njegovi prsti najzad čvrsto stežu ručku torbe) Držite ga čvrsto! (Sa korpom sve isto kao sa torbom) Sad! Možete ga pustiti. (Vladimir i Estragon odstupaju od Lakija koji posrće, tetura se, saginje, ali uspeva da se održi na nogama, sa torbom i korpom u rukama. Poco korakne unazad, pukne bičem) Napred! (Laki se tetura napred) Natrag! (Laki se tetura natrag) Okret! (Laki se okreće) Gotovo! Može da hoda. (Okrenuvši se Vladimiru i Estragonu) Hvala vam, gospodo, i dozvolite mi... (čeprka po svojim džepovima) dozvolite mi da vam poželim... (čeprka) poželim... (čeprka) šta sam uradio sa svojim časovnikom? (čeprka) To je pravi švajcarski halfhanter, sedamnaest rubina, sa sočivnim okancetom na poklopcu i zapinjačom koja ne trepti! (Jecajući) Poklonio mi ga moj dedica! (Traži po tlu, Vladimir i Estragon mu se pridružuju u traženju. Poco nogom prevrće ostatke Lakijevog šešira) E sad, nije li to baš…
VLADIMIR: Možda je u vašem satnom džepčiću na čakširama.
POCO: Čekajte! (On se presamiti koliko god može da bi prislonio uho uz svoj stomak, osluškuje. Tišina) Ne čujem ništa. (Zove ih rukom da mu priđu, Vladimir i Estragon dolaze do njega, nagnu mu se nad stomak) Svakako bi neko morao da čuje tik-tak.
VLADIMIR: Tišina!
Svi osluškuju, presamićeni.
ESTRAGON: Čujem nešto.
POCO: Gde?
VLADIMIR: To je srce.
POCO (razočarano): Prokletstvo!
VLADIMIR: Tišina!
ESTRAGON: Možda je stao.
Uspravljaju se.
POCO: Koji od vas tako zaudara?
ESTRAGON: Njemu smrdi iz usta, a meni smrde noge.
POCO: Moram da idem.
ESTRAGON: A vaš halfhanter?
POCO: Mora da sam ga ostavio u zamku.
Tajac.
ESTRAGON: Onda adio.
POCO: Adio.
VLADIMIR: Adio. POCO: Adio.
Tajac. Niko se ne miče.
VLADIMIR: Adio.
POCO: Adio
ESTRAGON: Adio.
Tajac.
POCO: I hvala vam.
VLADIMIR: Hvala vama.
POCO: Nema na čemu.
ESTRAGON: Ima ima.
POCO: Nema nema.
VLADIMIR: Ima ima.
ESTRAGON: Nema nema.
Tajac.
POCO: Izgleda da nisam kadar... (dugo oklevanje) da krenem.
ESTRAGON: Takav je život.
Poco se okrene, udaljava od Lakija i dok ide prema jednoj od bočnih strana pozornice popušta konopac.
VLADIMIR: Pošli ste na pogrešnu stranu.
POCO: Potrebno mi je da krenem iz zaleta. (Došavši do kraja konopca, tj. već izvan pozornice, on zastane, okrene se i vikne) Sklanjaj se! (Vladimir i Estragon odstupaju, gledaju prema Pocou. Pucanj biča) Ajd!Ajd!
ESTRAGON: Ajd!
VLADIMIR: Ajd!
Laki kreće izvan pozornice.
POCO: Brže! (On se pojavljuje, prelazi pozornicu u Lakijevom smeru. Vladimir i Estragon mašu šeširima. Laki izlazi) Ajd! Napred! (Tačno kad bi trebalo i on da nestane, stane i okrene se. Konopac se zategne. Šum Lakijevog rušenja) Stolicu! (Vladimir dohvata stolicu i daje je Pocou koji je baci put Lakija) Adio!
VLADIMIR I ESTRAGON: Adio! Adio!
POCO: Diž se, svinjo! (Šum Lakijevog ustajanja) Ajd! (Poco izlazi) Brže! Ajd! Adio! Svinjo! Di! Adio!
Dugi tajac.
VLADIMIR: Ovako je vreme prošlo.
ESTRAGON: U svakom slučaju bi prošlo.
VLADIMIR: Jest, ali ne ovako brzo.
Pauza.
ESTRAGON: Šta da radimo sad?
VLADIMIR: Ne znam.
ESTRAGON: Da odemo.
VLADIMIR: Ne možemo.
ESTRAGON: Zašto ne?
VLADIMIR: Čekamo Godoa.
ESTRAGON (beznadno): Ah!
Pauza.
VLADIMIR: Koliko su se promenili!
ESTRAGON: Ko?
VLADIMIR: Ona dvojica.
ESTRAGON: Eto ideje, hajd da malo vodimo razgovor.
VLADIMIR: Zar nisu? ESTRAGON: Šta?
VLADIMIR: Promenili.
ESTRAGON: Veoma verovatno. Svi se menjaju. Jedino mi ne možemo.
VLADIMIR: Verovatno! To je izvesno. Zar ih nisi video?
ESTRAGON: Mislim da jesam. Ali, ne poznajem ih.
VLADIMIR: Da, poznaješ ih.
ESTRAGON: Ne, ne poznajem ih.
VLADIMIR: Poznajemo ih, kažem ti. Sve zaboravljaš. (Pauza. Govori sebi) Osim ako to nisu oni isti...
ESTRAGON: Zašto nas onda oni nisu prepoznali?
VLADIMIR: To ništa ne znači. I ja sam se pravio da ih ne prepoznajem. I onda nikad niko ne prepoznaje nas.
ESTRAGON: Zaboravi na to. Potrebno nam au! (Vladimir ne reaguje) Au!
VLADIMIR (sebi): Osim ako oni nisu isti...
ESTRAGON: Didi! I druga noga!
Pođe hramljući prema humci.
VLADIMIR: Osim ako oni nisu isti...
DEČAK (izvan pozornice): Gospodine!
Estragon zastane. Obojica pogledaju prema mestu odakle dolazi glas.
ESTRAGON: E, ne da nam se.
VLADIMIR: Priđi, dete moje.
Ulazi Dečak, bojažljivo. Zastane.
DEČAK: Gospodin Albert?...
VLADIMIR: Da, ja sam.
ESTRAGON: Šta hoćeš?
VLADIMIR: Priđi! Dečak se ne miče.
ESTRAGON (jačim glasom): Priđi kad ti se kaže, zar ne možeš?
Dečak krene napred bojažljivo, zastane.
VLADIMIR: Štaje?
DEČAK: Gospodin Godo...
VLADIMIR: Očigledno... (Pauza) Priđi.
ESTRAGON (sa žestinom): Hoćeš li da prideš! (Dečak bojažljivo ide put njih) Što dolaziš tako kasno?
VLADIMIR: Imaš neku poruku od gospodina Godoa?
DEČAK: Da, ser.
VLADIMIR: Pa dobro, kakvu?
ESTRAGON: Što dolaziš tako kasno?
Dečak ih gleda naizmenično, ne znajući kojem bi trebalo da odgovori.
VLADIMIR (Estragonu): Pusti ga na miru.
ESTRAGON (sa žestinom): Pusti ti mene na miru. (Krene napred, Dečaku) Znaš li koliko je sati?
DEČAK (ustuknuvši): Nije moja greška, ser.
ESTRAGON: A čija je? Moja?
DEČAK: Bojao sam se, ser.
ESTRAGON: Koga bojao? Nas? (Pauza) Odgovori mi!
VLADIMIR: Znam šta je, uplašio se od one dvojice.
ESTRAGON: Otkad si već ovde?
DEČAK: Prilično dugo, ser.
VLADIMIR: Plašio si se biča?
DEČAK: Da, ser.
VLADIMIR: Urlanja?
DEČAK: Da, ser. VLADIMIR: One dvojice velikih.
DEČAK: Da, ser.
VLADIMIR: Da li ih poznaješ?
DEČAK: Ne, ser.
VLADIMIR: Da li si rođen u ovom kraju? (Ćutanje) Da li si iz ovog kraja?
DEČAK: Da, ser.
ESTRAGON: Sve je to hrpa laži. (Zgrabi Dečaka za nadlakticu, prodrma ga) Kaži nam istinu!
DEČAK (drhteći): Ali to je istina, ser!
VLADIMIR: Hoćeš li da ga pustiš na miru! Šta je s tobom? (Estragon pušta Dečaka, odmiče se, pokriva lice dlanovima. Vladimir i Dečak ga posmatraju. Estragon spušta ruke. Lice mu se grči) Šta je s tobom?
ESTRAGON: Nesrećan sam.
VLADIMIR: Nije valjda! Otkad?
ESTRAGON: Davno sam zaboravio.
VLADIMIR: Naše pamćenje ume da se izvanredno poigrava s nama! (Estragon zausti da nešto kaže, odustane, othrama do svog mesta, sedne i krene da izuva cipele. Dečaku) Pa?
DEČAK: Gospodin Godo…
VLADIMIR: Sreli smo se već, zar ne?
DEČAK: Ne znam, gospodine.
VLADIMIR: Ne poznaješ me?
DEČAK: Ne, ser.
VLADIMIR: Nisi li dolazio juče?
DEČAK: Ne, ser.
VLADIMIR: Ovo ti je prvi put?
DEČAK: Da, ser.
Tajac. VLADIMIR: Reči reči (Pauza) Govori.
DEČAK (u jednom dahu): Gospodin Godo mi je rekao da vam kažem da neće večeras doći nego zasigurno sutra.
Tajac.
VLADIMIR: Je li to sve?
DEČAK: Da, ser.
Tajac.
VLADIMIR: Ti radiš za gospodina Godoa?
DEČAK: Da,ser.
VLADIMIR: Šta radiš?
DEČAK: Čuvam koze, ser.
VLADIMIR: Da li je on dobar prema tebi?
DEČAK: Da, ser.
VLADIMIR: Ne tuče te?
DEČAK: Ne, ser, ne mene.
VLADIMIR: Koga tuče?
DEČAK: Tuče mog brata, ser.
VLADIMIR: Ah, imaš brata?
DEČAK: Da, ser.
VLADIMIR: Šta on radi?
DEČAK: Čuva ovce, ser.
VLADIMIR: A zašto tebe ne tuče?
DEČAK: Ne znam, ser. VLADIMIR: Mora biti da te voli.
DEČAK: Ne znam, ser.
Tajac.
VLADIMIR: Daje li ti dovoljno da jedeš? (Dečak okleva) Dobro te hrani?
DEČAK: Prilično dobro, ser.
VLADIMIR: Nisi nesrećan? (Dečak okleva) Da li si me čuo?
DEČAK: Da, ser.
VLADIMIR: Pa?
DEČAK: Ne znam, ser.
VLADIMIR: Ne znaš da li jesi nesrećan ili nisi?
DEČAK: Ne znam, ser.
VLADIMIR: S tobom je loše kao i sa mnom. (Tajac) Gde spavaš?
DEČAK: Na tavanu, ser.
VLADIMIR: Sa bratom?
DEČAK: Da, ser.
VLADIMIR: U senu?
DEČAK: Da, ser.
Tajac.
VLADIMIR: U redu, možeš da ideš.
DEČAK: Šta da kažem gospodinu Godou, ser?
VLADIMIR: Kaži mu... (okleva) kaži mu da si nas video. (Pauza) Video si nas, zar ne?
DEČAK: Da, ser.
On koraknu unazad, okleva, okrene se i izlazi trkom. Svetlost odjednom trne. Za tili čas je noć. Mesec izlazi u pozadini, uspinje se na nebo, zaustavlja se, bledom svetlošću obasjava pozornicu.
VLADIMIR: Najzad! (Estragon ustaje i ide prema Vladimiru, sa cipelom u svakoj ruci. Odlaže ih na rubu pozornice, uspravlja se i zamišljeno posmatra mesec) Šta radiš?
ESTRAGON: Pobledeo od iscrpljenosti.
VLADIMIR: A? ESTRAGON: Od pentranja na nebesa i zurenja u takve poput nas.
VLADIMIR: Tvoje cipele, šta radiš s tvojim cipelama?
ESTRAGON (okrene se da pogleda cipele): Ostavljam ih tamo. (Pauza) Neko drugi će doći, neko baš kao... kao... kao ja, ali s manjim stopalima, i one će ga usrećiti.
VLADIMIR: Ali, ti ne možeš da ideš bosonog!
ESTRAGON: Hristos je išao.
VLADIMIR: Hristos! Šta Hristos ima sa ovim. Nećeš valjda da se porediš sa Hristom!
ESTRAGON: Celog svog života poredio sam se s njim.
VLADIMIR: Ali tamo gde je on živeo bilo je toplo, bilo je suvo!
ESTRAGON: Jeste. I brzo su ga razapeli.
Tajac.
VLADIMIR: Ovde nema više ništa da radimo.
ESTRAGON: Ni drugde.
VLADIMIR: Ah, Gogo, ne budi takav. Sutra će sve biti bolje.
ESTRAGON: Kako si do tog došao?
VLADIMIR: Nisi li čuo šta je dete reklo?
ESTRAGON: Nisam.
VLADIMIR: Rekao je da će Godo zasigurno doći sutra. (Pauza) Šta kažeš na to?
ESTRAGON: Onda sve što moramo da radimo jeste da ga ovde čekamo.
VLADIMIR: Jesi li blesav? Moramo u zaklon. (Hvata Estragona za mišicu) Hajde.
Poteže Estragona za sobom. Estragon mu se prepušta, zatim opire. Zastanu.
ESTRAGON (gledajući u drvo): Šteta što nemamo malo konopca.
VLADIMIR: Hajde. Hladno je.
Poteže Estragona za sobom. Isto kao maločas.
ESTRAGON: Podseti me da sutra ponesem malo konopca.
VLADIMIR: Hoću. Hajde.
Poteže ga za sobom. Isto kao maločas. ESTRAGON: Koliko smo sad već dugo zajedno?
VLADIMIR: Ne znam. Možda pedeset godina.
ESTRAGON: Sećaš li se dana kad sam se bacio u Ronu?
VLADIMIR: Bili smo u berbi grožđa.
ESTRAGON: Upecao si me iz vode.
VLADIMIR: Sve je to već mrtvo, prah i pepeo.
ESTRAGON: Odeća mi se osušila na suncu.
VLADIMIR: Ne valja se na to vraćati. Hajde.
Poteže ga za sobom. Isto kao maločas.
ESTRAGON: Pričekaj!
VLADIMIR: Smrzao sam se.
ESTRAGON: Pričekaj! (Udaljava se od Vladimira) Ponekad se pitam zar ne bi bolje bilo da se razdvojimo, svak na svoju stranu. (On prelazi pozornicu i sedne na humku) Nismo stvoreni za isti drum.
VLADIMIR (bez srdžbe): To nije izvesno.
ESTRAGON: Ne, ništa nije izvesno.
Vladimir lagano prelazi pozornicu i sedne pored Estragona.
VLADIMIR: Možemo još da se rastanemo, ako misliš da bi to bilo bolje.
ESTRAGON: Sad je već dockan za to.
Tajac. ESTRAGON: Da, sad je već dockan za to. Tajac.
ESTRAGON: Pa, idemo li?
VLADIMIR: Da, hajdemo. Ne miču se.

Zavesa

 _________________________________________________

Sutradan. Isto doba dana. Isto mesto. Estragonove cipele na sredini prednjeg ruba pozornice, pete sastavljene, vrhovi razmaknuti. Lakijev šešir na istom mestu. Na drvetu četiri ili pet listova. Vladimir ulazi užurbano. Zastane i dugo gleda u drvo, zatim grozničavo počinje da hoda po pozornici. Zastane pred cipelama, uzme jednu, ispituje je, njuška, na licu mu se javlja izraz odvratnosti, pažljivo je stavlja natrag na mesto. Hoda tamo-amo. Zastane krajnje desno i zuri u daljinu, s dlanom na veđama, kao da bi bolje video. Hoda tamo-amo. Zastane krajnje levo, i čini isto kao maločas. Hoda tamo-amo. Odjednom zastane i glasno zapeva.

VLADIMIR: Pas u kujnu ude
Počeo je suviše visoko, pročisti grlo, nastavi:
Pas u kujnu ude
I hlebnu veknu maznu.
A kuvar zgrabi varjaču
I njom ga nasmrt za kaznu
Onda svi psi dojuriše
Raku psu iskopaše
Zastane, premišlja se, nastavlja:
Onda svi psi dojuriše
Raku psu iskopaše
I na grobu napisaše
Da znaju psi koji nailaze:
Pas u kujnu ude
I hlebnu veknu maznu.
A kuvar zgrabi varjaču
I njom ga nasmrt za kaznu
Onda svi psi dojuriše
Raku psu iskopaše Zastane, premišlja se, nastavlja:
Onda svi psi dojuriše
Raku psu iskopaše
I na grobu napisaše
Da znaju psi koji nailaze:
Pas u kujnu uđe
I hlebnu veknu maznu.
A kuvar zgrabi varjaču
I njom ga nasmrt za kaznu
Onda svi psi dojuriše Raku psu iskopaše
Zastane, premišlja se. Meko.
Raku psu iskopaše...

Za trenutak zanemi, nepomičan, onda grozničavo hoda po pozomici. Zastane pred drvetom, hoda tamoamo, pred cipelama, zastane krajnje desno, zuri u daljinu, krajnje levo, zuri u daljinu. Estragon ulazi zdesna, bosonog, pognute glave. Lagano prelazi pozornicu. Vladimir se okrene i opazi ga.
VLADIMIR: Opet ti! (Estragon zastane, ali ne podize glavu. Vladimir ide prema njemu) Dođi da te zagrlim.
ESTRAGON: Ne dodiruj me!
Vladimir se suzdržava, bolno.
VLADIMIR: Hoćeš li da odem odavde? (Pauza) Gogo! (Pauza. Vladimir ga pažljivo posmatra) Jesu li te
tukli? (Pauza) Gogo! (Estragon i dalje nem, glave pognute) Gde si proveo noć?
ESTRAGON: Ne dodiruj me! Ne pitaj me! Ne obraćaj mi se! Ostani sa mnom!
VLADIMIR: Jesam li te ikad napustio?
ESTRAGON: Pustio si me da odem. VLADIMIR: Pogledaj me. (Estragon ne podiže glavu. Žestoko) Hoćeš li da me pogledaš!
Estragon podiže glavu. Dugo se međusobno gledaju, onda se najednom zagrle, tapšući jedan drugog po leđima. Kraj zagrljaja. Estragon, poštoje izgubio oslonac, umalo da padne.
ESTRAGON: Kakav dan!
VLADIMIR: Ko te je tukao? Reci mi.
ESTRAGON: Još jedan dan minu.
VLADIMIR: Ne još.
ESTRAGON: Za mene je završen i minuo je, svejedno šta se dogada. (Ćutanje) Čuo sam te da pevaš.
VLADIMIR: Tačno, sećam se.
ESTRAGON: To me je dokusurilo. Rekoh sebi: On je sasvim sam, misli da sam zauvek otišao, i peva.
VLADIMIR: Niko ne gospodari svojim raspoloženjm. Celog dana sam se osećao u izvrsnoj formi. (Pauza) Noćas nisam ustajao, nijednom!
ESTRAGON (tužno): Vidiš, pišaš bolje kad nisam tu.
VLADIMIR: Nedostajao si mi... i u isti mah bio sam srećan. Nije li to neobično?
ESTRAGON (zgranut): Srećan?
VLADIMIR: Možda to nije baš prava reč.
ESTRAGON: A sad?
VLADIMIR: Sad?... (Radosno) Opet si tu... (Ravnodušno) Opet smo tu.... (Tmurno) Opet sam tu.
ESTRAGON: Vidiš, osećaš se gore kad sam s tobom. I ja se bolje osećam sam.
VLADIMIR (uznemiren): Zašto si onda dogmizao natrag?
ESTRAGON: Ne znam.
VLADIMIR: Ne znaš, ali ja znam. Zato što ti ne znaš kako da se braniš. Ja ne bih dopustio da te tuku.
ESTRAGON: Ne bi mogao da ih zaustaviš.
VLADIMIR: Zašto ne bih? ESTRAGON: Bilo ih je desetorica.
VLADIMIR: Ne, mislim pre nego što su te tukli. Tebe bih zaustavio da ne radiš šta god da si radio.
ESTRAGON: Baš ništa nisam radio.
VLADIMIR: Zašto su te onda tukli?
ESTRAGON: Ne znam.
VLADIMIR: Ah, ne, Gogo, činjenica da ima stvari koje ti izmiču, a meni ne izmiču, i mora da ti to osećaš i sam.
ESTRAGON: Kažem ti da nisam ništa uradio.
VLADIMIR: Možda nisi. Ali, sve je u načinu, kako raditi stvari, ako hoćeš da preživiš.
ESTRAGON: Ništa nisam uradio.
VLADIMIR: I ti mora da si srećan, duboko u sebi, ako to jedino znaš.
ESTRAGON: Zbog čega srećan?
VLADIMIR: Da si se vratio da ponovo budeš sa mnom.
ESTRAGON: Da li bi ti tako rekao?
VLADIMIR: Reci da jesi, čak ako to nije istina.
ESTRAGON: Šta da lažem?
VLADIMIR: Reci: srećan sam.
ESTRAGON: Srećan sam.
VLADIMIR: I ja sam.
ESTRAG0N: I ja sam.
VLADIMIR: Mi smo srećni.
ESTRAGON: Mi smo srećni. (Tajac) Šta da sad radimo, sad kad smo srećni?
VLADIMIR: Da čekamo Godoa. (Estragon zastenja. Tajac) Stvari su se ovde promenile od juče.
ESTRAGON: A ako on ne dođe?
VLADIMIR (posle časka zbunjenosti): Videćemo kad tome dođe vreme. (Pauza) Rekao sam da su se stvari ovde promenile od juče.
ESTRAGON: Sve je vlažno. VLADIMIR: Pogledaj drvo.
ESTRAGON: Iz trena u tren vlaga nikad nije ista.
VLADIMIR: Drvo, pogledaj drvo.
Estragon pogleda drvo.
ESTRAGON: Juče nije bilo tu?
VLADIMIR: Naravno da je bilo. Zar se ne sećaš? Gotovo smo se obesili o njega. Ali, ti nisi hteo. Zar se ne sećaš?
ESTRAGON: Sanjao si to.
VLADIMIR: Da li je mogućno da si već zaboravio?
ESTRAGON: Takav sam. Ili odmah zaboravim ili nikad ne zaboravim.
VLADIMIR: A Pocoa i Lakija, da li si i njih zaboravio?
ESTRAGON: Poco i Laki?
VLADIMIR: On je sve zaboravio!
ESTRAGON: Sećam se nekog mahnitog koji me ritnuo u cevanicu. Potom je izigravao budalu.
VLADIMIR: To je bio Laki.
ESTRAGON: Toga se sećam. A kad je to bilo?
VLADIMIR: A njegovog čuvara, da li se njega sećaš?
ESTRAGON: On mi je dao kosku.
VLADIMIR: To je bio Poco.
ESTRAGON: I kažeš da je sve to bilo juče?
VLADlMIR: Naravno da je bilo juče.
ESTRAGON: I ovde gde smo sad?
VLADIMIR: Gde drugde, misliš? Nije ti poznato ovo mesto?
ESTRAGON (odjednom srdito): Poznato! Šta je to ovde da bi bilo prepoznato? Ceo svoj vašljivi život proveo sam gmižući po blatištu! A ti mi tu pričaš o insceniranom predelu! (Divlje gleda oko sebe) Pogledaj ovo smetlište! Nikad se nisam maknuo iz njega!
VLADIMIR: Smiri se, smiri se.
ESTRAGON: Ti i tvoji predeli! Pričaj mi o crvima!
VLADIMIR: Ipak, ne možeš mi reći da ovo (pokazuje rukom okolo) ima ikakve sličnosti sa... (okleva) sa oblašću Izakan, recimo. Ne možeš poreći da je razlika ogromna.
ESTRAGON: Oblast Izakan! Ko ti govori o oblasti Izakan?
VLADIMIR: Ali, ti sam si bio tamo, u oblasti Izakan.
ESTRAGON: Ne, nikad nisam bio u oblasti Izakan! Svoju bljuvotinu od života izbljuvao sam ovde, kažem ti! Ovde! U Iskakan oblasti!
VLADIMIR: Ali, tamo smo bili zajedno, mogu da ti se u to zakunem! Brali smo grožđe za čoveka po imenu... (pucne prstima) ne mogu da se setim čovekovog imena, u mestu po imenu... (pucne prstima) ne mogu da se setim imena mesta, sećaš li seti?
ESTRAGON (donekle staloženije): Mogućno je. Nisam ništa primetio.
VLADIMIR: Ali, tamo dole je sve crveno!
ESTRAGON (razdražen): Nisam ništa primetio, kažem ti!
Tajac. Vladimir duboko uzdahne.
VLADIMIR: Težak si ti čovek da bi se s tobom izišlo na kraj, Gogo.
ESTRAGON: Bilo bi bolje da se razidemo.
VLADIMIR: Uvek to kažeš i uvek se gmižući vraćaš.
ESTRAGON: Najbolje bi bilo ubiti me, kao onog.
VLADIMIR: Koga onog? (Pauza) Koga onog?
ESTRAGON: Kao milijarde onih.
VLADIMIR (kao da izgovara mudru izreku): Svakom njegov krst. (Uzdahne) Dok ne umre. (Kao naknadnu misao) I bude zaboravljen.
ESTRAGON: U međuvremenu hajde da razgovaramo smireno, kad već nismo kadri da ćutimo.
VLADIMIR: U pravu si, ne možemo da presušimo.
ESTRAGON: To je da ne bismo mislili.
VLADIMIR: To nam je izvinjenje.
ESTRAGON: To je da ne bismo čuli.
VLADIMIR: Imamo svojih razloga.
ESTRAGON: Sve glasove mrtvih.
VLADIMIR: Oni šumove poput krila. ESTRAGON: Poput lišća.
VLADIMIR: Poput peska.
ESTRAGON: Poput lišća.
Tajac.
VLADIMIR: Govore svi u isti mah.
ESTRAGON: Svaki sebi.
Tajac.
VLADIMIR: Pre bismo rekli da šapću.
ESTRAGON: Da šuškaju.
VLADIMIR: Da mrmljaju.
ESTRAGON: Da šuškaju.
Tajac.
VLADIMIR: Šta kažu?
ESTRAGON: Pričaju o svojim životima.
VLADIMIR: Nije im dovoljno da su živeli.
ESTRAGON: Moraju da pričaju o tome.
VLADIMIR: Nije im dovoljno da su mrtvi.
ESTRAGON: To nije dosta.
Tajac.
VLADIMIR: Oni šumore poput perja.
ESTRAGON: Poput lišća.
VLADIMIR: Poput pepela.
ESTRAGON: Poput lišća.
Dug tajac.
VLADIMIR: Kaži nešto!
ESTRAGON: Pokušavam. Dug tajac.
VLADIMIR (u muci): Kaži bilo šta!
ESTRAGON: Šta radimo sad?
VLADIMIR: Čekamo Godoa.
ESTRAGON: A!
Tajac.
VLADIMIR: Ovo je strašno!
ESTRAGON: Pevaj nešto.
VLADIMIR: Ne, nikako! (Razmišlja) Mogli bismo možda da sve počnemo iznova.
ESTRAGON: To bi trebalo da bude lako.
VLADIMIR: Početak je ono što je teško.
ESTRAGON: Možeš da počneš od bilo čega.
VLADIMIR: Da, ali moraš da odlučiš.
ESTRAGON: Tačno.
Tajac.
VLADIMIR: Pomozi mi!
ESTRAGON: Pokušavam.
Tajac.
VLADIMIR: Kad tražiš, čuješ.
ESTRAGON: Tako je.
VLADIMIR: To te ometa da nađeš.
ESTRAGON: Tako je.
VLADIMIR: To te ometa da misliš.
ESTRAGON: Ipak, misliš.
VLADIMIR: Nikako, to je nemogućno.
ESTRAGON: Pa to je ideja, hajde da jedan drugom protivrečimo.
VLADIMIR: Nemoguće. ESTRAGON: Misliš?
VLADIMIR: Nismo u opasnosti da ikad više mislimo.
ESTRAGON: Što bismo se onda žalili?
VLADIMIR: Misliti nije najgora stvar.
ESTRAGON: Možda nije. Ali barem postoji.
VLADIMIR: Šta to?
ESTRAGON: Pa to je ideja, hajde da jedan drugom postavljamo pitanja.
VLADIMIR: Šta si mislio time da barem postoji?
ESTRAGON: Pa to, beda manje.
VLADIMIR: Istina.
ESTRAGON: E, pa da zahvalimo za milost kojom smo obasuti?
VLADIMIR: Grozno je to da se već mislilo.
ESTRAGON: Ali, da li se to ikad nama dogodilo?
VLADIMIR: Gde su svi ti leševi?
ESTRAGON: Ti kosturi.
VLADIMIR: To mi reci.
ESTRAGON: Istina.
VLADIMIR: Mora da smo i mi malo mislili.
ESTRAGON: U početku početka.
VLADIMIR: Kosturnica! Kosturnica!
ESTRAGON: Nemoj gledati.
VLADIMIR: Nema pomoći da je ne gledaš.
ESTRAGON: Istina.
VLADIMIR: Koliko god se upinjao, moraš.
ESTRAGON: Izvini, šta reče?
VLADIMIR: Koliko god se upinjao, moraš.
ESTRAGON: Trebalo bi da se odlučno okrenemo Prirodi.
VLADIMIR: Pokušavali smo to. ESTRAGON: Istina.
VLADIMIR: To i nije najgora stvar, znam.
ESTRAGON: Šta?
VLADIMIR: Da se već mislilo.
ESTRAGON: Očevidno.
VLADIMIR: Ali, mogli bismo i bez tog.
ESTRAGON: Que voulezvous?
VLADIMIR: Izvini, šta reče?
ESTRAGON: Que voulezvous.
VLADIMIR: Ah, que voulezvous. Tačno.
Tajac.
ESTRAGON: Nije bilo tako loše ovo naše malo kaskanje.
VLADIMIR: Da, ali sad bismo morali da nađemo još nešto.
ESTRAGON: Hajd da vidim.
Skida šešir, usredsređuje se.
VLADIMIR: Hajd da vidim. (Skida svoj šešir, usredsređuje se. Dugo ćutanje) Ah!
Stavljaju šešire, opuštaju se.
ESTRAGON: Pa?
VLADIMIR: Šta sam ono rekao, odatle bismo mogli da nastavimo.
ESTRAGON: Kad šta si rekao?
VLADIMIR: U početku početka.
ESTRAGON: U početku početka čega?
VLADIMIR: Večeras... Bio sam rekao... Bio sam rekao...
ESTRAGON: Nisam istoričar.
VLADIMIR: Pričekaj... zagrlili smo se... bili smo srećni... srećni... šta radimo sad kad smo srećni... da čekamo... čekamo... daj da razmislim... evo ga... da čekamo... sad kad smo srećni... daj da vidim... ah! Drvo!
ESTRAGON: Drvo?
VLADIMIR: Ne sećaš se?
ESTRAGON: Umoran sam.
VLADIMIR: Pogledaj ga.
Gledaju drvo.
ESTRAGON: Ništa ne vidim.
VLADIMIR: Ali, sinoć je bilo crno i golo. A sad je sa lišćem.
ESTRAGON: Lišćem?
VLADIMIR: Za ciglo jednu noć.
ESTRAGON: Mora biti da je Proleće.
VLADIMIR: Ali, za ciglo jednu noć!
ESTRAGON: Kažem ti da juče nismo bili ovde. Opet jedan od tvojih košmara.
VLADIMIR: A gde smo prema tebi bili sinoć?
ESTRAGON: Kako bih ja znao? Na nekoj drugoj deonici. Pustih mesta ne nedostaje.
VLADIMIR (siguran u sebe): Dobro. Sinoć nismo bili ovde. Pa sad, šta smo sinoć radili?
ESTRAGON: Radili?
VLADIMIR: Probaj da se setiš.
ESTRAGON: Radili... Pretpostavljam da smo laprdali.
VLADIMIR (savlađujući se): O čemu?
ESTRAGON: Oh... o ovome, o onome, pretpostavljam, ni o čemu posebno. (Samopouzdano) Da, sad se sećam, sinoć smo proveli vreme laprdajući ni o čemu posebno. To mi tako dosad već pola veka. VLADIMIR: Ne sećaš se nijednog fakta, nijedne okolnosti?
ESTRAGON (iznureno): Ne muči me, Didi.
VLADIMIR: Sunce. Mesec. Ne sećaš se?
ESTRAGON: Bili su tu, kao obično.
VLADIMIR: Nisi primetio ništa neuobičajeno?
ESTRAGON: Jaoj!
VLADIMIR: A Poco? A Laki?
ESTRAGON: Poco?
VLADIMIR: Kosti.
ESTRAGON: Ličile su na riblje kosti.
VLADIMIR: Poco ti ih je dao.
ESTRAGON: Ne znam.
VLADIMIR: A udarac nogom.
ESTRAGON: Tačno, neko me je šutnuo.
VLADIMIR: To te je Laki šutnuo.
ESTRAGON: I sve je to bilo juče?
VLADIMIR: Pokaži mi nogu.
ESTRAGON: Koju?
VLADIMIR: Obe. Zadigni nogavice. (Estragon pruža nogu Vladimiru, tetura se. Vladimir uhvati nogu. Obojica se teturaju) Zadigni nogavice.
ESTRAGON: Ne mogu.
Vladimir mu zadigne nogavicu, gleda nogu, pušta je. Estragon umalo da se sruši.
VLADIMIR: Drugu. (Estragon mu pruža istu nogu) Drugu, svinjo! (Estragon mu pruža drugu nogu. Trijumfalno) Evo rane! Počela da se gnoji!
ESTRAGON: Pa šta s tim?
VLADIMIR (puštajući mu nogu): Gde su ti cipele?
ESTRAGON: Mora da sam ih bacio. VLADIMIR: Kad?
ESTRAGON: Ne znam.
VLADIMIR: Zašto?
ESTRAGON (razdraženo): Zato što su me žuljale!
VLADIMIR (trijumfalno, pokazujući na cipele): Eno ih! (Estragon pogleda cipele) Na istom mestu gde si ih
juče ostavio!
Estragon ide do cipela, pomno ih ispituje.
ESTRAGON: Nisu moje.
VLADIMIR (preneraženo): Nisu tvoje!
ESTRAGON: Moje su bile crne. Ove su braon.
VLADIMIR: Jesi li siguran da su bile crne?
ESTRAGON: Pa bile su nekako sive.
VLADIMIR: A ove su braon. Pokaži mi.
ESTRAGON (dižući jednu cipelu): Pa ove su nekako zelene.
VLADIMIR: Pokaži mi. (Estragon mu pruži cipelu. Vladimir je ispituje, ljutito je baci)
ESTRAGON: Vidiš, sve je to silno zajeb...
VLADIMIR: Stvar je prosta. Neko je došao, uzeo tvoje i ostavio ti svoje.
ESTRAGON: Zašto bi?
VLADIMIR: Njegove su mu bile tesne, pa je uzeo tvoje
ESTRAGON: Ali moje su bile odveć tesne.
VLADIMIR: Tebi. Ne njemu.
ESTRAGON (pošto je uzalud pokušao da dokuči): Umorio sam se! (Pauza) Hajdemo odavde.
VLADIMIR: Ne možemo.
ESTRAGON: Zašto ne?
VLADIMIR: Čekamo Godoa.
ESTRAGON: Ah! (Pauza. Očajavajući) Šta da radimo, šta da radimo! VLADIMIR: Nema šta možemo da radimo.
ESTRAGON: Ali ja ne mogu ovako!
VLADIMIR: Da li bi voleo neku rotkvicu?
ESTRAGON: Je li to sve čega ima?
VLADIMIR: Ima rotkvice i repice.
ESTRAGON: Nema šargarepe?
VLADIMIR: Nema. Ionako preteruješ sa tim tvojim šargarepama.
ESTRAGON: Daj mi onda rotkvicu. (Vladimir čeprka po svojim džepovima, nalazi jedino repice, naposletku izvadi jednu rotkvicu i pružije Estragonu koji je ispituje, njuška) Crna je!
VLADIMIR: To je rotkvica.
ESTRAGON: Znaš da volim samo crvene!
VLADIMIR: Onda, nećeš je?
ESTRAGON: Volim samo crvene!
VLADIMIR: Onda mi je vrati.
Estragon mu je vraća.
ESTRAGON: Odoh da potražim neku šargarepu.
Ne miče se.
VLADIMIR: Ovo zbilja biva nesuvislo.
ESTRAGON: Ne dovoljno.
Tajac.
VLADIMIR: Što da ih ne probaš.
ESTRAGON: Sve sam probao. VLADIMIR: Ne, mislim na cipele.
ESTRAGON: Da li bi to valjalo?
VLADIMIR: Utrošilo bi nam vreme. (Estragon okleva) Uveravam te da će nas to zaokupiti.
ESTRAGON: Opustiti.
VLADIMIR: Okrepiti.
ESTRAGON: Opustiti.
VLADIMIR: Probaj.
ESTRAGON: Pomoći ćeš mi?
VLADIMIR: Naravno da hoću.
ESTRAGON: Ne snalazimo se nas dvojica baš loše, je li Didi?
VLADIMIR: Ma da, da. Hajde, pokušajmo najpre levu.
ESTRAGON: Uvek nademo nešto, je li Didi, što nam stvara utisak da postojimo?
VLADIMIR (nestrpljivo): Ma da, da, mi smo čarobnjaci. Ali, istrajmo u tom što smo odlučili pre nego što zaboravimo. (Uzimajednu cipelu sa tla) Hajd, daj mi nogu. (Estragon digne nogu) Drugu, krmku! (Estragon podigne drugu nogu) Više! (Uplevši se jedan s drugim, posrću po pozornici. Najzad Vladimir uspeva da mu navuće jednu cipelu) Probaj da hodaš. (Estragon hoda) Pa?
ESTRAGON: Potaman.
VLADIMIR (izvadivši kanap iz džepa): Da je upertlamo.
ESTRAGON (vatreno): Ne, ne, nikakvo vezivanje, nikakvo vezivanje!
VLADIMIR: Zažalićeš. Hajd da probamo drugu. (Sve kao maločas) Pa?
ESTRAGON (gunđajući): I ova je potaman.
VLADIMIR: Ne žuljaju te?
ESTRAGON: Još ne.
VLADIMIR: Onda možeš da ih zadržiš.
ESTRAGON: Suviše su velike.
VLADIMIR: Možda ćeš jednog dana imati čarape.
ESTRAGON: Tačno. VLADIMIR: Znači, zadržaćeš ih?
ESTRAGON: Dosta o tim cipelama.
VLADIMIR: Da, ali
ESTRAGON (žestoko): Dosta! (Tajac) Mogao bih, pretpostavljam, da sednem.
Osvrće se trazeći mesto da sedne, onda ode i sedne na humku.
VLADIMIR: Tu si baš sedeo i sinoć.
ESTRAGON: Kad bih samo mogao da spavam.
VLADIMIR: Juče si spavao.
ESTRAGON: Pokušaću.
Zauzme fetusni položaj, s glavom među kolenima.
VLADIMIR: Pričekaj. (Ode i sedne pored Estragona, pa počne glasno da peva) Ninanana ninanana Ninana
ESTRAGON (poglednuvši gore, ljutito): Ne tako glasno!
VLADIMIR (meko, stišano) Ninanana ninanana Ninanana ninanana Ninanana ninanana Ninanana... (Estragon zaspi. Vladimir pažljivo ustane, skine svoj kaput i njime pokrije Estragonova ramena, zatim krene da šetka goredole, masući rukama da se zagreje. Estragon se trgne iz sna, poskoči, zvera okolo. Vladimir mu pritrči, zagrli ga) De... de... Didi je tu... ne boj se...
ESTRAGON: Ah!
VLADIMIR: De... de... prošlo je sve.
ESTRAGON: Padao sam
VLADIMIR: Sve je prošlo, sve je prošlo.
ESTRAGON: Bio sam na vrhu nekog VLADIMIR: Ne pričaj mi! Hajde, prošetaćemo da nestane.
Uzima Estragona za nadlakticu i šeta sa njim goredole sve dok Estragon odbije da dalje korača.
ESTRAGON: Dosta. Umorio sam se.
VLADIMIR: Zar bi radije da se tu ukipiš i ništa ne radiš?
ESTRAGON: Da.
VLADIMIR: Pa izvoli.
Pusti Estragona, digne i obuče svoj kaput.
ESTRAGON: Hajdemo odavde.
VLADIMIR: Ne možemo.
ESTRAGON: Zašto ne?
VLADIMIR: Čekamo Godoa.
ESTRAGON: Ah! (Vladimir šetka gore dole) Zar ne možeš da staneš?
VLADIMIR: Smrznuo sam se.
ESTRAGON: Došli smo suviše rano.
VLADIMIR: Dolazimo uvek kad se smrkava.
ESTRAGON: Ali, ne smrkava se.
VLADIMIR: Smrknuće se odjedared, kao juče.
ESTRAGON: Onda će biti noć.
VLADIMIR: I mi možemo da odemo.
ESTRAGON: Onda će opet biti dan. (Pauza. Beznadno) Šta da radimo, šta da radimo!
VLADIMIR (zastane, žestoko): Prestani da cviliš! Sit sam tvojih jadikovki!
ESTRAGON: Odlazim.
VLADIMIR (videvši Lakijev šešir): Uu!
ESTRAGON: Uzdravlje ostaj. VLADIMIR: Lakijev šešir. (Odlazi do njega) Bio sam ovde ceo sat i nisam ga video. (Veoma zadovoljan) Sjajno!
ESTRAGON: Nikad me više nećeš videti.
VLADIMIR: Znao sam da je pravo mesto. Sad je kraj našim nevoljama. (Podigne šešir, posmatra ga, ispravlja ga) Mora da je bio sjajan šešir. (Stavlja ga na glavu umesto svog koji pruža Estragonu) Evo ti.
ESTRAGON: Šta?
VLADIMIR: Drži to. (Estragon uzme Vladimirov šešir. Vladimir namešta Lakijev šešir na svojoj glavi. Estragon stavi Vladimirov šešir na glavu umesto svog koji pruza Vladimiru. Vladimir uzme Estragonov šešir. Estragon namešta Vladimirov šešir na svojoj glavi. Vladimir stavi Estragonov šešir na glavu umesto Lakijevog koji pruži Estragonu. Estragon uzme Lakijev šešir. Vladimir namešta Estragonov šešir na svojoj glavi. Estragon stavi Lakijev šešir umesto Vladimirovog koji pruži Vladimiru. Vladimir uzme svoj šešir, Estragon namesta Lakijev šešir na svojoj glavi. Vladimir stavi svoj šešir umesto Estragonovog koji pruzi Estragonu. Estragon uzme svoj šešir. Vladimir namešta svoj šešir na svojoj glavi. Estragon stavi svoj šešir umesto Lakijevog koji pruzi Vladimiru. Vladimir uzme Lakijev šešir. Estragon namešta svoj šešir na svojoj glavi. Vladimir stavi Lakijev šešir umesto svog koji pruzi Estragonu. Estragon uzme Vladimirov šešir. Vladimir namešta Lakijev šesir na svojoj glavi. Estragon pruži Vladimirov sešir Vladimiru koji ga uzme i pruži ga natrag Estragonu koji ga uzme i pruzi ga natrag Vladimiru koji ga uzme i baci na tlo.) Kako mi ovaj paše?
ESTRAGON: Kako da ja to znam?
VLADIMIR: Ne, ali kako izgledam s njim?
Koketno okreće glavu levodesno, neprirodno šeika kao maneken.
ESTRAGON: Grozno.
VLADIMIR: Da, ali ne više nego obično?
ESTRAGON: Ni više ni manje.
VLADIMIR: Onda mogu da ga zadržim. Moj me je živcirao. (Pauza) Kako bih rekao? (Pauza) Od njega me svrbelo.
Skine Lakijev šešir, zaviri u njega, protrese ga, lupi ga po klobuku, stavi ga ponovo na glavu.
ESTRAGON: Odlazim.
Tajac.
VLADIMIR: Ne bi li se igrao?
ESTRAGON: Čega se igrao?
VLADIMIR: Mogli bismo da se igramo Pocoa i Lakija.
ESTRAGON: Nikad čuo za to.
VLADIMIR: Ja ću izigravati Lakija, ti Pocoa. (On oponaša Lakija koji posrće pod teretom prtljaga. Estragon ga preneraženo gleda) Hajde ti dalje.
ESTRAGON: Šta ja da radim?
VLADIMIR: Psuj me, grdi!
ESTRAGON (pošto je razmislio): Nevaljalče!
VLADIMIR: Strožije!
ESTRAGON: Gonokoko! Spiroheto!
Vladimir se klati naprednatrag, presamićen.
VLADIMIR: Reci mi da mislim.
ESTRAGON: Šta?
VLADIMIR: Kaži: Misli, svinjo!
ESTRAGON: Misli, svinjo!
Tajac.
VLADIMIR: Ne mogu.
ESTRAGON: Dosta sa ovim.
VLADIMIR: Reci mi da igram.
ESTRAGON: Odlazim.
VLADIMIR: Igraj, krmku! (Uvija se. Estragon naglo iziđe levo) Ne mogu! (Digne pogled, Estragon mu nedostaje) Gogo! (Sa divljim uzbuđenjem hodapo pozornici. Estragon ulazi levo, dahćući. Pohrli prema Vladimiru, padne mu u naručje) Evo te ponovo, najzad! ESTRAGON: Ja sam proklet!
VLADIMIR: Gde si bio? Pomislio sam da si otišao zauvek.
ESTRAGON: Oni dolaze!
VLADIMIR: Ko?
ESTRAGON: Ne znam.
VLADIMIR: Koliko?
ESTRAGON: Ne znam.
VLADIMIR (trijumfalno): To je Godo! Najzad! Gogo! To je Godo! Spaseni smo! Pođimo mu u susret! (Vuče Estragona premajednoj od bočnih strana pozornice. Estragon se odupire, otrgne mu se, izlazi desno) Gogo! Vrati se! (Vladimir krajnje levo, osmatra horizont. Estragon ulazi desno, hrli prema Vladimiru, pada mu u naručje) Evo te opet opet!
ESTRAGON: U paklu sam!
VLADIMIR: Gde si bio?
ESTRAGON: Oni dolaze i odande!
VLADIMIR: Opkoljeni smo! (Estragon jurne na zadnju stranu) Imbecilu! Tamo nema izlaza. (Uzme Estragona za nadlakticu i vuče ga prema čelnoj strani pozornice. Pokazuje prema publici) Onamo! Onamo nema ni žive duše na vidiku! Briši! Brzo! (Gura Estragona prema publici. Estragon uzmiče, uzasnut) Nećeš? (Posmatra publiku) Pa to mogu da shvatim. Pričekaj da vidim. (Razmišlja) Jedina nada ti je da nestaneš.
ESTRAGON: Kuda, gde?
VLADIMIR: Iza drveta. (Estragon okleva) Brzo! Iza drveta. (Estragon ode i šćućuri se iza drveta, shvata da nije sakriven, izlazi sa tog mesta) Neosporno da od tog drveta nema nama ni najmanje koristi.
ESTRAGON (smirenije): Izgubio sam glavu. Oprosti mi. To se neće ponoviti. Reci mi šta da radim.
VLADIMIR: Nema tu šta da se radi.
ESTRAGON: Idi ti i stani tamo. (Vuče Vladimira na krajnje desnu tačku i postavlja ga leđima prema pozornici) Tu, ne miči se, i osmatraj. (Vladimir osmatra horizont, s dlanom iznad očiju. Estragon trci i zauzima istovetan položaj krajnje levo. Okreću glave i gledaju jedan drugog) Leđa u leđa kao u dobra stara vremena. (Još trenutak se međusobno gledaju, zatim nastavljaju svoje osmatranje. Dugi tajac) Vidiš li da nešto dolazi?
VLADIMIR (okrenuvši glavu): Šta?
ESTRAGON (glasnije): Vidiš li da nešto dolazi?
VLADIMIR: Ne.
ESTRAGON: Ni ja.
Nastavljaju sa svojim osmatranjem. Tišina.
VLADIMIR: Mora da si imao viziju.
ESTRAGON (okrenuvši glavu): Šta?
VLADIMIR (glasnije): Mora da si imao viziju.
ESTRAGON: Nije potrebno da vičeš!
Nastavljaju sa svojim osmatranjem. Tišina.
VLADIMIR I ESTRAGON (istovremeno se okrenuvši licem prema licu): Da li…
VLADIMIR: Oh, izvini!
ESTRAGON: Nastavi.
VLADIMIR: Ne, ne, posle tebe.
ESTRAGON: Ne, ne, ti prvi.
VLADIMIR: Prekinuo sam te.
ESTRAGON: Naprotiv.
Besno gledaju jedan u drugog.
VLADIMIR: Uštogljeni majmune!
ESTRAGON: Cepidlačka svinjo!
VLADIMIR: Završi svoju rečenicu, kažem ti!
ESTRAGON: Završi ti svoju!
Tajac. Pođu jedan na drugog, zastanu.
VLADIMIR: Moronu!
ESTRAGON: Eto ideje, hajde da se međusobno nagrđujemo.
Okrenu se, udalje jedan od drugog, ponovo se okrenu licem jedan prema drugom. VLADIMIR: Moronu!
ESTRAGON: Gamadi!
VLADIMIR: Pobačaju!
ESTRAGON: Gnjido!
VLADIMIR: Pacovu iz slivnika!
ESTRAGON: Nitkovčino!
VLADIMIR: Kretenu!
ESTRAGON (kao krunski izraz): Krrritičaru!
VLADIMIR: Oh!
On klone, pobeđen, i okrene se na drugu stranu.
ESTRAGON: A sad da se pomirimo.
VLADIMIR: Gogo!
ESTRAGON: Didi!
VLADIMIR: Daj ruku!
ESTRAGON: Evoje!
VLADIMIR: Dođi mi u zagrljaj!
ESTRAGON: U zagrljaj?
VLADIMIR: Na moje grudi!
ESTRAGON: Hajde de!
Zagrle se. Razdvoje se. Tajac.
VLADIMIR: Kako vreme leti kad se ljudi zabavljaju!
Tajac.
ESTRAGON: Šta da sad radimo?
VLADIMIR: Dok čekamo.
ESTRAGON: Dok čekamo.
Tajac.

VLADIMIR: Mogli bismo da radimo naše vežbe.
ESTRAGON: Naša razmrdavanja.
VLADIMIR: Naša istezanja.
ESTRAGON: Naša opuštanja.
VLADIMIR: Naša izduživanja.
ESTRAGON: Naša opuštanja.
VLADIMIR: Da se zagrevamo.
ESTRAGON: Da se smirujemo.
VLADIMIR: Hajde de.
Vladimir skakuće s noge na nogu. Estragon ga oponaša.
ESTRAGON (prekinuvši): Dosta. Umorio sam se.
VLADIMIR (prekinuvši): Nemamo kondicije. A da malo vežbamo duboko disanje?
ESTRAGON: Umorio sam se od disanja.
VLADIMIR: U pravu si. (Pauza) Da izigravamo drvo, radi ravnoteže.
ESTRAGON: Drvo?
Vladimir izigrava drvo, teturajući se na jednoj nozi.
VLADIMIR (prekinuvši): Na tebe je red.
Estragon izigrava drvo, teturajući se.
ESTRAGON: Misliš li da me Bog vidi?
VLADIMIR: Moraš da zatvoriš oči.
Estragon zatvara oči,još gore se tetura.
ESTRAGON (prekinuvši, mašući pesnicama, iz sveg glasa): Bože, smiluj se na mene!
VLADIMIR (uznemiren): A na mene?
ESTRAGON: Na mene! Na mene! Smiluj se! Na mene!
Ulaze Poco i Laki. Poco je slep. Laki natovaren, kao ranije. Konopac, kao ranije, ali znatno kraći, tako da Poco može lakše da sledi. Laki je sa drugim seširom. Ugledavši Vladimira i Estragona, naglo zastane. Poco, nastavljajući da ide, naleti na njega.
VLADIMIR: Gogo!
POCO (ščepa Lakija koji posrte): Šta je to? Ko je to?
Laki padne, ispusti sve i povuče Pocoa za sobom. Bespomoćno leže usred rasutog prtljaga.
ESTRAGON: Da li je to Godo?
VLADIMIR: Najzad! (Ide ka toj gunguli) Najzad stiglo pojačanje!
POCO: U pomoć!
ESTRAGON: Da li je to Godo?
VLADIMIR: Počeli smo da klecamo. Sad smo sigurni da ćemo izdržati do kraja večeri.
POCO: U pomoć!
ESTRAGON: Čuješ li ga?
VLADIMIR: Nismo više sami, čekajući noć, čekajući Godoa, čekajući... čekajući. Cele večeri smo se borili, bez podrške. Sad je s tim gotovo. Svanulo je već sutra.
POCO: U pomoć!
VLADIMIR: Vreme opet već teče. Sunce će zaći, mesec izaći, a mi otići... odavde.
POCO: Milost!
VLADIMIR: Siroma Poco!
ESTRAGON: Znao sam da je to on.
VLADIMIR: Ko?
ESTRAGON: Godo.
VLADIMIR: Ali to nije Godo.
ESTRAGON: Nije Godo?
VLADIMIR: Nije Godo.
ESTRAGON: Pa ko je to?
VLADIMIR: To je Poco.
POCO: Ovamo! Ovamo! Pomozite mi da ustanem!
VLADIMIR: Ne može da ustane.
ESTRAGON: Hajdemo odavde.
VLADIMIR: Ne možemo.
ESTRAGON: Zašto ne?
VLADIMIR: Čekamo Godoa.
ESTRAGON: Ah!
VLADIMIR: Možda ima još neku kosku za tebe.
ESTRAGON: Kosku?
VLADIMIR: Pileću. Zar se ne sećaš?
ESTRAGON: To je bio on?
VLADIMIR: Da.
ESTRAGON: Pitaj ga.
VLADIMIR: Možda bismo mogli da mu najpre pomognemo.
ESTRAGON: U čemu?
VLADIMIR: Da ustane.
ESTRAGON: Ne može da ustane?
VLADIMIR: Hoće da ustane.
ESTRAGON: Pa neka onda ustane.
VLADIMIR: Ne može.
ESTRAGON: Zašto? VLADIMIR: Ne znam.
Poco se uvija, stenje, pesnicama lupa o tlo.
ESTRAGON: Trebalo bi najpre da mu zatražimo kosku. Pa ako odbije, ostavićemo ga tako.
VLADIMIR: Misliš da je sad nama na milosti?
ESTRAGON: Da.
VLADIMIR: I da bi trebalo da mu postavimo izvesne uslove zausluge?
ESTRAGON: Šta?
VLADIMIR: To svakako izgleda razborito. Ali, postoji jedna stvar od koje strahujem.
POCO: U pomoć!
ESTRAGON: Šta?
VLADIMIR: Da Laki odjednom ne nasrne. Onda smo nagrabusili.
ESTRAGON: Laki?
VLADIMIR: Ona koji je juče navalio na tebe.
ESTRAGON: Rekao sam ti da ih je bilo desetorica.
VLADIMIR: Ne, pre tog, onaj koji te je šutnuo.
ESTRAGON: Taj je ovde?
VLADIMIR: U punoj veličini. (Gest prema Lakiju) Trenutno je bezvoljan. Ali, svakog momenta može da pomahnita.
POCO: U pomoć!
ESTRAGON: A recimo da ga nas dvojica dobro izudaramo.
VLADIMIR: Misliš da se obrašimo na njega dok spava?
ESTRAGON: Da.
VLADIMIR: To svakako izgleda kao dobra zamisao. Ali, da li bismo bili kadri za to? Da li on doista spava? (Pauza) Ne, najbolje bi bilo da iskoristimo Pocoovo zapomaganje
POCO: U pomoć!
VLADIMIR: Da mu pomognemo
ESTRAGON: Da mi pomognemo njemul
VLADIMIR: A da se zauzvrat unapred naplatimo nečim opipljivim.
ESTRAGON: A recimo on
VLADIMIR: Ne trosimo vreme na praznu priču! (Pauza. Vatreno) Učinimo nešto dok imamo priliku! Nismo svakog dana nekom potrebni. Ne, doista, nismo nekom lično potrebni. Dragi bi podjednako dobro, ako ne i bolje, obavili stvar. Celom čovečanstvu upućeni su ovi vapaji za pomoć koji još zvone u našim ušima! Ali, na ovom mestu, u ovom trenutku vremena, mi smo celo čovečanstvo, voleli to ili ne. Učinimo najbolje u datom slučaju, pre nego što bude prekasno! Hajde da barem jednom dolično predstavljamo taj gadan soj u koji nas je kleta sudba uvrstila! Šta ti kažeš? (Estragon ništa ne kaže) Istina, kad skrštenih raku odmeravamo razloge za i protiv, ne činimo manju čast našoj vrsti. Tigar priskače, bez imalo premišljanja, u pomoć svom srodniku, ili šmugne u najdublji čestar. Ali, nije pitanje o tome. Pitanje jeste šta mi radimo ovde. A mi smo blagosloveni time što sticajem znamo odgovor na to. Da, u ovoj ogromnoj zbrci samo je jedna stvar jasna. Mi čekamo Godoa da dođe.
ESTRAGON: Ah!
POCO: U pomoć!
VLADIMIR: Ili noć da padne. (Pauza) Staramo se o našem zakazanom sastanku i tu je kraj. Nismo sveci, ali staramo se o našem zakazanom sastanku. Koliko je ljudi koji bi mogli time da se pohvale?
ESTRAGON: Milijarde.
VLADIMIR: Misliš toliko?
ESTRAGON: Ne znam.
VLADIMIR: Može biti da si u pravu.
POCO: U pomoć! VLADIMIR: Sve što znam jeste da su, u tim okolnostima, časovi dugi, i prisiljavaju nas da ih prekraćujemo radnjama koje kako bih rekao koje na prvi pogled izgledaju razborite, sve dok se ne prometnu u naviku. Ti bi mi mogao reći da tako čuvamo svoj razum da se ne oburva. Bez ikakve sumnje. Ali, nije li to već dugo lutanje kroz noć čijim bezdanim dubinama nema kraja ni konca? Eto o čemu se ponekad pitam. Pratiš li moje promišljanje?
ESTRAGON (najednom aforističan): Svi smo rođeni ludi. Neko to i ostane.
POCO: U pomoć! Platiću vam!
ESTRAGON: Koliko?
POCO: Stotku!
ESTRAGON: Nedovoljno.
VLADIMIR: Ja ne bih išao tako daleko.
ESTRAGON: Misliš da je dovoljno?
VLADIMIR: Ne, mislim tako daleko da tvrdim da sam bio udaren u glavu kad sam doiazio na svet. Ali, nije pitanje o tome.
POCO: Dve stotke!
VLADIMIR: Mi čekamo. Dosađujemo se. (Zamahnu rukom uvis) Ne, ne protestuj, mi se dosadujemo do smrti, i to se ne da poreći. Dobro. Pruža nam se prilika da se razgalimo, a šta mi radimo? Puštamo je da iščili. Hajde, bacimo se na posao! (Ide prema gunguli, zaustavi se na korak od nje) Za neki tren sve će nestati i opet ćemi biti sami, usred ničega!
Zamisli se.
POCO: Dve stotke!
VLADIMIR: Stižemo!
Pokušava da podigne Pocoa na noge, ne uspeva, ponovo pokušava, spotiče se, padne, pokušava da ustane, ne uspeva.
ESTRAGON: Šta je to s vama svima?
VLADIMIR: U pomoć?
ESTRAGON: Ja odlazim.
VLADIMIR: Ne ostavljaj me! Oni će me ubiti! POCO: Gde sam?
VLADIMIR: Gogo!
POCO: U pomoć!
VLADIMIR: U pomoć!
ESTRAGON: Odlazim.
VLADIMIR: Najpre mi pomozi, pa ćemo otići zajedno.
ESTRAGON: Obećavaš?
VLADIMIR: Zaklinjem se.
ESTRAGON: I nikad se nećemo vratiti?
VLADIMIR: Nikad!
ESTRAGON: Otići ćemo u Pirineje.
VLADIMIR: Kud god voliš.
ESTRAGON: Uvek sam hteo da skitaram po Pirinejima.
VLADIMIR: Skitaraćeš po njima.
ESTRAGON (ustuknuvši): Ko je prdnuo?
VLADIMIR: Poco.
POCO: Ovamo! Ovamo! Milost!
ESTRAGON: To je odvratno!
VLADIMIR: Brzo! Daj mi ruku!
ESTRAGON: Odlazim. (Pauza. Glasnije) Odlazim.
VLADIMIR: Pa pretpostavljam da ću na kraju ustati sam. (Pokušava, ne uspeva) Kad tad.
ESTRAGON: Šta je to s tobom?
VLADIMIR: Idi dovraga.
ESTRAGON: Ostaješ li tu?
VLADIMIR: Izvesno vreme.
ESTRAGON: Ma hajde, ustaj, uhvatićeš neki nazeb.
VLADIMIR: Ne brini za mene.
ESTRAGON: Hajde, Didi, ne budi magarac! Pruži ruku koju Vladimir žurno ščepa.
VLADIMIR: Vuci!
Estragon vuče, spotiče se, padne. Dug tajac.
POCO: U pomoć!
VLADIMIR: Stigli smo.
POCO: Ko ste vi?
VLADIMIR: Mi smo ljudi.
Tajac.
ESTRAGON: Slatka majko zemljo!
VLADIMIR: Možeš li da ustaneš?
ESTRAGON: Ne znam.
VLADIMIR: Probaj.
ESTRAGON: Ne sad, ne sad.
Tajac.
POCO: Šta se dogodilo?
VLADIMIR (žestoko): Hoćeš li ti već da zamukneš! Da vežu! On ume da misli samo na sebe!
ESTRAGON: Šta veliš za malu dremku?
VLADIMIR: Jesi li ga čuo? On bi da zna šta se dogodilo!
ESTRAGON: Pusti ga. Spavaj.
Tajac.
POCO: Milost! Milost!
ESTRAGON (trgne se): Šta je to?
VLADIMIR: Jesi li bio zaspao? ESTRAGON: Mora da jesam.
VLADIMIR: Ma ovo kopile Poco ne prestaje.
ESTRAGON: Ućutkaj ga. Šutni ga u muda.
VLADIMIR (udarajući Pocoa): Hoćeš li da prestanes! Picajzlo! (Poco se sam izmigolji, uz bolne krike, i odgmiza dalje. Zaustavi se, slepački mlatara po vazduhu, zovući u pomoć. Vladimir, oslonjen o lakat, prati njegovo izbauljavanje) Izmakao se. (Poco se skljoka) Pao je!
ESTRAGON: Šta da radimo sad?
VLADIMIR: Možda bih mogao da odgmižem do njega.
ESTRAGON: Ne ostavljaj me!
VLADIMIR: Ili da ga pozovem.
ESTRAGON: Da, pozovi ga.
VLADIMIR: Poco! (Ćutanje) Poco! (Ćutanje) Nema odgovora.
ESTRAGON: Zajedno.
VLADIMIR i ESTRAGON: Poco! Poco!
VLADIMIR: Pomerio se.
ESTRAGON: Jesi li siguran da se on zove Poco?
VLADIMIR (uznemiren): Gospodine Poco! Vratite se! Nećemo vas povrediti!
Tajac.
ESTRAGON: Mogli bismo da pokušamo s drugim imenima.
VLADIMIR: Strah me je da on umire.
ESTRAGON: To bi bilo zabavno.
VLADIMIR: Šta bi bilo zabavno?
ESTRAGON: Da pokušamo da ga dozovemo drugim imenima, redom. Prošlo bi nam vreme. A pre ili kasnije bismo pogodili pravo.
VLADIMIR: Kažem ti da se zove Poco.
ESTRAGON: Ubrzo ćemo videti. (Razmišlja) Avelje! Avelje!
POCO: U pomoć!
ESTRAGON: Eto, prvo, pa pogodak!
VLADIMIR: Zamara me već ovaj motiv.
ESTRAGON: Možda se drugi zove Kain. Kaine! Kaine!
POCO: U pomoć!
ESTRAGON: Ovaj je vascelo čovečanstvo. (Tajac) Vidi oblačak!
VLADIMIR (podignuvši pogled): Gde?
ESTRAGON: Tamo. U zenitu.
VLADIMIR: Pa? (Pauza) Šta je to tako čudesno s njim?
Tajac.
ESTRAGON: Bi li da predemo sad na nešto drugo?
VLADIMIR: Baš sam to hteo da predložim.
ESTRAGON: Ali, na šta?
VLADIMIR: Ah!
Tajac.
ESTRAGON: Recimo, da za početak ustanemo?
VLADIMIR: Ne škodi da pokušamo.
Ustaju.
ESTRAGON: Dečja igra.
VLADIMIR: Naprosto pitanje snage volje.
ESTRAGON: Šta sad?
POCO: U pomoć!
ESTRAGON: Hajdemo odavde.
VLADIMIR: Ne možemo.
ESTRAGON: Zašto ne?
VLADIMIR: Čekamo Godoa.
ESTRAGON: Ah! (Očajavajući) Šta ćemo da radimo, šta ćemo da radimo!
POCO: U pomoć! VLADIMIR: A da mu pomognemo?
ESTRAGON: Šta on hoće?
VLADIMIR: Hoće da ustane.
ESTRAGON: Zašto onda ne ustane?
VLADIMIR: Hoće da mu pomognemo da ustane.
ESTRAGON: Zašto mu onda ne pomognemo? Šta čekamo?
Pomažu Pocou da stane na noge, puste ga. On padne.
VLADIMIR: Moramo da ga pridržavamo. (Ponovo ga podignu. Poco se ljulja izmedu njih, rukama im obgrlivši ramena) Osećate se bolje?
POCO: Ko ste vi?
VLADIMIR: Ne prepoznajete nas?
POCO: Slep sam.
Tajac.
ESTRAGON: Možda on ume da gleda u budućnost.
VLADIMIR: Otkad?
POCO: Imao sam Čudesan vid ali, jeste li vi prijatelji?
ESTRAGON (nasmejavši se grohotom): On hoće da zna da li smo prijatelji!
VLADIMIR: Ne, on misli njegovi prijatelji.
ESTRAGON: Pa?
VLADIMIR: Dokazali smo da jesmo, pomažući mu.
ESTRAGON: Tačno. Da li bismo mu pomogli da mu nismo prijatelji?
VLADIMIR: Može biti.
ESTRAGON: Istina.
VLADIMIR: Nemojmo sad da cepidlačimo oko tog.
POCO: Vi niste drumski razbojnici?
ESTRAGON: Drumski razbojnici? Da li ličimo na drumske razbojnike? VLADIMIR: Ma dovraga, ne vidiš li da je čovek slep!
ESTRAGON: Dovraga, jest. (Pauza) Tako on kaže.
POCO: Ne ostavljajte me!
VLADIMIR: Nema reči o tome.
ESTRAGON: Zasad.
POCO: Koliko je sati?
VLADIMIR (ispitujući nebo): Sedam sati... osam sati...
ESTRAGON: Zavisi od doba u godini.
POCO: Da li je veče?
Ćutanje. Vladimir i Estragon usredsređuju se na sunčev zalazak.
ESTRAGON: Izlazi.
VLADIMIR: Nemogućno.
ESTRAGON: Možda je zora?
VLADIMIR: Ne budi budala. Zapad je tamo.
ESTRAGON: Kako znaš?
POCO (izmučeno): Veče je?
VLADIMIR: Kako god, nije se pomerilo.
ESTRAGON: Kažem ti da izlazi.
POCO: Zašto mi ne odgovarate?
ESTRAGON: Daj nam prilike.
VLADIMIR (iznova uveravajući): Veče je, ser, veče, noć se bliži. Ovaj moj prijatelj hteo bi da posumnjam u to, a ja moram da priznam da me je na trenutak pokolebao. Ali, nisam ja zalud proživeo ovaj dugi dan i mogu da vas uverim da je kraj njegovih zaliha sasvim blizu. (Pauza) Kako se sad osećate?
ESTRAGON: Koliko ćemo ga još nosati okolo? (Donekle ga puste, hvataju ga ponovo dok on pada) Nismo mi karijatide!
VLADIMIR: Ako sam valjano čuo, rekli ste da je vaš vid nekad bio dobar.
POCO: Čudesan! Čudesan, čudesan vid!
Ćutanje.
ESTRAGON (razdraženo): Više potankosti! Vise potankosti!
VLADIMIR: Pusti ga na miru. Ne vidiš li da misli o danima kad je bio srećan. (Pauza) Memoria praeteritorum bonorum to nikako nije prijatno.
ESTRAGON: Mi ne bismo u to mogli biti upućeni.
VLADIMIR: I to se obrušilo na vas odjednom?
POCO: Baš čudesan!
VLADIMIR: Pitam vas da ii se to obrusilo na vas odjednom.
POCO: Jednog lepog dana probudio sam se slep kao Sudbina. (Pauza) Ponekad se pitam ne spavam li još.
VLADIMIR: A kad se to desilo?
POCO: Ne znam.
VLADIMIR: Ali ne pre jucerašnjeg dana
POCO (žestoko) Ne pitajte me! Slepi nemaju pojam o vremenu. I skrivene su im stvari koje se tiču vremena.
VLADIMIR: Gle, ko bi to pomislio! Mogao bih se zakleti u sasvim suprotno.
ESTRAGON: Ja odlazim.
POCO: Gde smo mi?
VLADIMIR: Ne bih umeo da vam kažem.
POCO: Nije li ovo nekim slučajem mesto poznato kao Daska?
VLADIMIR: Nikad čuo za to.
POCO: Kako izgleda? VLADIMIR (osvrćući se): Neopisivo je. Ne liči ni našta. Nema ničeg. Ima neko drvo.
POCO: Onda nije Daska.
ESTRAGON (pogrbljujući se): Uh, kakva zabava!
POCO: Gde je moj sluga?
VLADIMIR: Tu je negde.
POCO: Zašto ne odgovara kad zovem?
VLADIMIR: Ne znam. Izgleda da spava. Možda je mrtav.
POCO: Šta se tačno dogodilo?
ESTRAGON: Tačno!
VLADIMIR: Vas dvojica ste se okliznuli. (Pauza) I pali.
POCO: Idite i vidite da li je povređen.
VLADIMIR: Ne možemo da vas ostavimo.
POCO: Ne morate obojica da idete.
VLADIMIR (Estragonu): Idi ti.
ESTRAGON: Pošto mi je ono učinio? Nikad!
POCO: Da, da, nek ide vaš prijatelj; on veoma zaudara. (Ćutanje) Šta čeka?
VLADIMIR: Šta čekaš?
ESTRAGON: Čekam Godoa.
Tajac.
VLADIMIR: Šta bi zapravo trebalo da uradi?
POCO: Pa nek počne time što će povući konopac, ali ne prejako da ga ne zadavi. Na to se obično odazove. Ako ne, neka proba da ga nogom šutira u lice i mošnje dokle god može.
VLADIMIR (Estragonu): Vidiš, nema čega da se bojiš. To ti je čak prilika mu se osvetiš.
ESTRAGON: A ako se on brani?
POCO: Ne, ne, on se nikad ne brani.
VLADIMIR: Doleteću ti u pomoć.
ESTRAGON: Ne skidaj oka sa mene.
Ide prema Lakiju.
VLADIMIR: Uveri se da je živ pre nego što navališ. Nema smisla da se naprežeš ako je mrtav.
ESTRAGON (nagnuvši se nad Lakijem): Diše.
VLADIMIR: E, pa obradi ga.
Naglo raspomamljen, Estragon počinje da sutira Lakija, urlajući psovke na njega, koje god zna. Ali, povredi nogu i uzmaknu, hramljući i stenjući. Laki se meskolji.
ESTRAGON: Uh, životinjo!
Sedne na humku i pokušava da izuje cipelu. Ali, ubrzo odustaje od tog i sprema se da spava, s rukama na kolenima i glavom na rukama.
POCO: Šta je sad krenulo loše?
VLADIMIR: Moj se prijatelj povredio.
POCO: A Laki?
VLADIMIR: To je on, znači?
POCO: Šta?
VLADIMIR: To je Laki?
POCO: Ne razumem.
VLADIMIR: A vi ste Poco?
POCO: Svakako da sam Poco.
VLADIMIR: Oni isti od juče?
POCO: Juče?
VLADIMIR: Sreli smo se juče. (Ćutanje) Sećate li se?
POCO: Ne sećam se da sam ikog sreo juče. A sutra se neću sećati da sam ikog sreo danas. Zato ne računajte na mene da vas prosvećujem.
VLADIMIR: Ali
POCO: Dosta! Diži se, svinjo!
VLADIMIR: Vodili ste ga na vašar da ga prodate. Govorili ste nam o tome. On je igrao. Mislio. Vi ste mogli da vidite.
POCO: Na volju vam. Pustite me da idem! (Vladimir se odmakne) Diž se!
Laki ustaje, prikuplja svoj tovar.
VLADIMIR: Kuda biste odavde?
POCO: Dalje. (Laki, natovaren, zauzima mesto ispred Pocoa) Bič! (Laki sve spušta na tlo, trazi bič, nađe ga, stavlja ga u Pocoovu ruku, ponovo sve uzima) Konopac!
Laki sve spušta na tlo, stavlja kraj konopca u Pocoovu ruku, ponovo sve uzima.
VLADIMIR: Šta je u torbi?
POCO: Pesak. (Cima konopac) Kreći!
VLADIMIR: Nemojte još da idete.
POCO: Odlazim.
VLADIMIR: Šta da radite kad padnete, a pomoći niotkud?
POCO: Čekamo dok ne uzmognemo da ustanemo. Potom idemo dalje. Kreći!
VLADIMIR: Pre nego što odete, recite mu da peva.
POCO: Ko da peva?
VLADIMIR: Laki.
POCO: Da peva?
VLADIMIR: Da. Ili da misli. Ili da deklamuje.
POCO: Ali, on je nem.
VLADIMIR: Nem!
POCO: Nem. Ne može čak ni da stenje.
VLADIMIR: Nem! Otkad?
POCO (odjednom jarostan): Prekinite da me mrcvarite s tim vašim prokletim vremenom! To je odvratno! Kad! Kad! Jednog dana, zar vam to nije dovoljno, jednog dana on je onemeo, jednog dana sam ja oslepeo, jednog dana ćemo ogluveti, jednog dana smo bili rodeni, jednog dana ćemo umreti, istog dana, iste sekunde, zar vam to nije dovoljno? (Staloženije) One rađaju u opkoračenju nad grobom, svetlost zablista na časak, potom je već noć. (Cima konopac) Kreći!
Poco i Laki odlaze se pozornice. Vladimir ih prati do ruba, gleda za njima. Šum padanja, istaknut Vladimirovim mimikom, najavljuje da su se oni opet srušili. Tajac. Vladimir ide prema Estragonu, trenutak ga zamisljeno posmatra, onda ga prodrma da ga probudi.
ESTRAGON (Čini divlje pokrete, izgovara nesuvisle reči. Konačno): Zašto me nikad ne pustiš da spavam?
VLADIMIR: Osećao sam se usamljen.
ESTRAGON: Sanjao sam da sam srećan.
VLADIMIR: Onda vreme brže prolazi.
ESTRAGON: Sanjao sam da
VLADIMIR (žestoko): Ne pričaj mi! (Ćutanje) Pitam se da li je on stvarno slep.
ESTRAGON: Slep? Ko?
VLADIMIR: Poco.
ESTRAGON: Slep?
VLADIMIR: Rekao nam je da je slep.
ESTRAGON: Pa šta s tim?
VLADIMIR: Činilo mi se da nas vidi.
ESTRAGON: To si sanjao. (Pauza) Hajdemo odavde. Ne možemo. Ah! (Pauza) Jesi li siguran da je to
bio on?
VLADIMIR: Ko?
ESTRAGON: Godo.
VLADIMIR: Ma ko Godo?
ESTRAGON: Poco.
VLADIMIR: Nikako! (Ne baš siguran) Nikako! (Još manje siguran) Nikako!
ESTRAGON: Pretpostavljam da bih, ipak, mogao da ustanem. (Ustaje s mukom) Ijao! Didi!
VLADIMIR: Ne znam više šta da mislim.
ESTRAGON: Moja noga! (Ponovo sedne i pokušava da izuje cipele) Pomozi mi!
VLADIMIR: Jesam li spavao dok su drugi patili? Spavam li sad? Sutra, kad se probudim, ili mislim da sam se probudio, šta ću reći o današnjem danu? Da sam sa Estragonom, svojim prijateljem, na ovom mestu, dok nije pala noć, čekao Godoa? Da je Poco prošao, sa svojim nosačem, i da je razgovarao s nama? Verovatno. Ali u svemu tome šta će biti istina? (Estragon, uzaludno se boreći sa cipelom, biva ophrvan lakim snom. Vladimir ga gleda) On neće znati ništa. Pričaće mi o udarcima koje je primio i ja ću mu dati šargarepu. (Pauza) Opkoračene nad grobom i teško se porađaju. S dna rake, hropćući, grobokopač zavlači klešta. Imamo vremena da ostarimo. Vazduh je ispunjen našim kricima. (Osluškuje) Ali navika je veliki anestetik. (Opet pogleda u Estragona) I mene sad neko gleda, i o meni govori: On spava, ne zna ništa, pustimo je da spava. (Pauza) Ne mogu dalje! (Pauza) Sta sam ono rekao?
On grozničavo šetka tamoamo, konačno zastane krajnje levo. Desno ulazi Dečak i zastane. Tajac.
DEČAK: Gospodin... (Vladimir se okrene) Gospodin Albert...
VLADIMIR: Hajdemo ponovo. (Pauza) Ne prepoznaješ me?
DEČAK: Ne, ser.
VLADIMIR: Nisi juče dolazio.
DEČAK: Ne, ser.
VLADIMIR: Ovo ti je prvi put.
DEČAK: Da, ser.
Tajac.
VLADIMIR: Imaš poruku od gospodina Godoa.
DEČAK: Da, ser.
VLADIMIR: Neće doći večeras.
DEČAK: Ne, ser.
VLADIMIR: Ali će doći sutra.
DEČAK: Da, ser.
VLADIMIR: Zasigurno.
DEČAK: Da, ser.
Tajac.
VLADIMIR: Jesi li nekog sreo?
DEČAK: Ne, ser.
VLADIMIR: Dva druga... (okleva) čoveka?
DEČAK: Nisam nikog video, ser.
Tajac.
VLADIMIR: Šta radi gospodin Godo? (Ćutanje) Čuješ me?
DEČAK: Da, ser.
VLADIMIR: Pa?
DEČAK: Ne radi nista, ser.
Tajac.
VLADIMIR: Kako ti je brat?
DEČAK: Bolestan je, ser.
VLADIMIR: Možda je on dolazio juče.
DEČAK: Ne znam, ser.
Tajac.
VLADIMIR (blago): Ima li gospodin Godo bradu?
DEČAK: Da, ser.
VLADIMIR: Plavu ili... (okleva) ili crnu?
DEČAK: Mislim da je bela, ser. Tajac.
VLADIMIR: Hriste, smiluj se na nas!
Tajac.
DEČAK: Šta da kažem gospodinu Godou, ser?
VLADIMIR: Kaži mu... (okleva) kaži mu da si me video i da... (okleva) da si me video. (Pauza. Vladimir prilazi Dečaku, Dečak uzmiče. Vladimir stane, Dečak stane. S naglom žestinom) Jesi li siguran da me vidiš, nećeš doći i reći mi sutra da me nikad nisi video!
Tajac. Vladimir naglo skoči napred, Dečak mu izmaknu i izjuri. Tajac. Sunce zalazi, mesec izlazi. Kao u Prvom činu. Vladimir stoji nepomično ipognut. Estragon se budi, izuva cipele, uzima po jednu u svaku ruku i ide, pa ih odloži na sredini čelne strane pozornice, zatim ide prema Vladimiru.
ESTRAGON: Nešto ti nije dobro?
VLADIMIR: Ništa mi nije.
ESTRAGON: Odlazim.
VLADIMIR: I ja.
ESTRAGON: Jesam li dugo spavao?
VLADIMIR: Ne znam.
Tajac.
ESTRAGON: Kuda ćemo?
VLADIMIR: Ne daleko.
ESTRAGON: O, da, hajdemo daleko odavde.
VLADIMIR: Ne možemo.
ESTRAGON: Zašto ne?
VLADIMIR: Moramo da se sutra vratimo ovamo.
ESTRAGON: Zbog čega?
VLADIMIR: Da čekamo Godoa.
ESTRAGON: Ah! (Ćutanje) Nije došao? VLADIMIR: Nije.
ESTRAGON: A sad je prekasno.
VLADIMIR: Da, sad je noć.
ESTRAGON: A ako bismo ga se okanili? (Pauza) Ako bismo ga se okanili?
VLADIMIR: On bi nas kaznio. (Tajac. Gleda drvo) Sve je mrtvo osim drveta.
ESTRAGON (gledajući drvo): Šta je to?
VLADIMIR: To je drvo.
ESTRAGON: Da, ali koje drvo?
VLADIMIR: Ne znam. Vrba.
Estragon vuče Vladimira prema drvetu. Stoje nepomično pred njim. Tajac.
ESTRAGON: Zašto se ne obesimo?
VLADIMIR: Čime?
ESTRAGON: Nemaš malo konopca?
VLADIMIR: Nemam.
ESTRAGON: Onda ne možemo.
Tajac.
VLADIMIR: Polazimo.
ESTRAGON: Pričekaj, evo moj kaiš.
VLADIMIR: Suviše je kratak.
ESTRAGON: Mogao bi da me vučeš za noge.
VLADIMIR: A ko će moje?
ESTRAGON: Tačno.
VLADIMIR: Pokaži mi ipak. (Estragon razvezuje kanap koji mu drži pantalone i koje mu se, prevelike za njega, sroljavaju do glefnjeva. Obojica razgledaju kanap) Moglo bi da posluži ako nemamo izbora. Ali, da li je dovoljno jako?
ESTRAGON: Ubrzo ćemo videti. Drž.
Svaki uzme po kraj kanapa i vuku. Kanap se prekine. Oni padnu.
VLADIMIR: Nije ni za ku... kufer.
Tajac.
ESTRAGON: Ti reče da moramo sutra da se vratimo ovamo?
VLADIMIR: Da.
ESTRAGON: Onda možemo da ponesemo valjano parče konopca.
VLADIMIR: Da.
Tajac.
ESTRAGON: Didi?
VLADIMIR: Da.
ESTRAGON: Ne mogu dalje ovako.
VLADIMIR: Tako misliš.
ESTRAGON: A da se raziđemo? To bi moglo biti bolje za nas.
VLADIMIR: Obesićemo se sutra, (Pauza) Osim ako Godo dođe.
ESTRAGON: A ako dođe?
VLADIMIR: Bićemo spaseni.
Vladimir skida šešir (Lakijev), zaviruje u njega, pipka ga iznutra, protrese ga, lupa po njegovom klobuku, ponovo ga stavlja na glavu.
ESTRAGON: E, pa? Krećemo li?
VLADIMIR: Povuci pantalone.
ESTRAGON: Šta?
VLADIMIR: Povuci pantalone.
ESTRAGON: Kažeš li: svuci pantalone?
VLADIMIR: Povuci pantalone nagore.
ESTRAGON (uočivši da su mu pantalone sroljane): Da, tačno.
Podiže pantalone.
VLADIMIR: E, pa? Krećemo li?
ESTRAGON: Da, hajdemo. Ne miču se.

Samuel Beckett: Tekst nizašto

PismaSemjuela Beketa, I susret sa Beketom

Pisma Samjuela Beketa : II - BEKET U BEOGRADU; III - ZA SVE JE KRIV MOJ POGANI KARAKTER