05.11.2019.

Michael Crichton, Andromedin soj ( 8. Direktiva, 9. Fletrok, 10. Prvi horizont )

8. 
Direktiva 7-12


      Direktiva 7- 12 bila je završni deo postupka »Grĉka vatra« za akciju u sluĉaju biološke uzbune. Ona je propisivala upotrebu termonuklearnog oružja ograniĉene moći na mestu izlaganja zemaljskog života egzogenim organizmima. Kodirani naziv ove direktive bio je »Sagorevanje«, jer je funkcija bombe bila da sagori infekciju – da je spali i tako spreĉi njeno širenje.

     »Sagorevanje« je bio jedini korak u postupku »Grĉka vatra« oko kojeg su se odgovorni organi– rukovodeća lica. Ministarstvo inostranih poslova, Ministarstvo odbrane i Komisija za atomsku energiju– složili tek posle mnogo diskusija. Komisija za nuklearnu energiju, ionako nesrećna zbog postavljanja nuklearnog oružja u laboratoriju »Grĉka vatra«, nije htela da »Sagorevanje« bude prihvaćeno kao program; dva ministarstva dokazivala su da bi svaka nadzemna nuklearna eksplozija, u bilo kom cilju, izazvala
ozbiljne međunarodne posledice

     Predsednik je najzad odobrio Direktivu 7-12, ali je zahtevao da on zadrži pravo odluĉivanja hoće li bomba biti korišćena za »Sagorevanje«. Stoun je bio nezadovoljan ovim dogovorom, ali i prinuđen da ga prihvati; na Predsednika je vršen znatan pritisak da odbije ĉitav plan i on je tek posle mnogo rasprava pristao na kompromis. Najzad, bila je tu i jedna studija Hadzonovog instituta, s kojim je sklopljen ugovor da prouĉi mogućne konsekvence »Sagorevanja«.

    Rezultat njihovog izveštaja bio je takav da su Predsednik i njegovi savetnici zakljuĉili da kontrola nad ovom operacijom i odgovornost za nju moraju ostati u rukama politiĉara, a ne nauĉnika. Konaĉne posledice Predsednikove odluke, razume se, nisu mogle biti prognozirane u vreme kada je doneta.

     Vašington je doneo odluku u roku od jednog sata po Manĉekovom izveštaju. Razlozi Predsednikove odluke nikada nisu bili jasni, ali zakljuĉak je bio jednostavan.
      Predsednik se rešio za odlaganje Direktive 7-12 za dvadeset i ĉetiri do ĉetrdeset i osam ĉasova. Umesto toga, pozvao je Nacionalnu gardu da zaokruţi rejon oko Pidmonta u preĉniku od sto milja. Onda je ĉekao.


9
Fletrok

Mark Vilijam Hol, doktor medicine, sedeo je na tesnom zadnjem sedištu
lovaĉkog aviona »F-104« i preko vrha gumene maske za kiseonik zurio u dosje na svojim kolenima. Livit mu ga je dao neposredno pre uzletanja–težak, debeo svežanj papira u sivom kartonskom povezu. Trebalo je da ga Hol proĉita za vreme leta, ali »F-104« nije bio pravljen za ĉitanje; ispred njega jedva je bilo mesta da stisne ruke i tako ih drži, a kamoli da otvori dosje i ĉita ga.

Hol ga je ipak ĉitao.
Na omotu dosjea bile su pomoću mašine za umnožavanje otisnute reĉi »Grĉka vatra« a ispod toga zloslutna opomena


OVAJ DOSJE KLASIFIKOVAN JE
KAO STROGO POVERLJIV
Uvid neovlašćenim licima
je kriminalno delo kažnjivo
globom do 20.000 dolara
i zatvorom do 20 godina


Kada mu je Livit predao dosje, Hol je proĉitao primedbu i zviznuo.
–Ne verujete?–upita Livit.
–Samo pretnja?
–Đavola pretnja –reĉe Livit. –

Ako pogrešan ĉovek proĉita ovaj dosje, on jednostavno nestane.

–Baš lepo.
–Proĉitajte –reĉe Livit –pa ćete videti zašto.

     Let avionom trajao je sat i ĉetrdeset minuta, u ĉudnoj potpunoj tišini, pri brzini 1,8 puta većoj od brzine zvuka. Hol je ovlaš pregledao glavninu dosjea; zakljuĉio je da ga je nemoguće proĉitati. Najveći deo od ukupno 274 strane sastojao se od uputstava i službenih beleški, od kojih nijednu nije razumeo. Prva strana bila je ružna kao i sve ostale; sadržavala je naziv projekta i sadržaj.
     Na drugoj strani bili su pobrojani osnovni parametri sistema, kako ih je postavila poĉetna grupa za planiranje projekta »Grĉka vatra«. Tu je specifikovan najvažniji koncept objekta, odnosno utvrđeno da će se sastojati od podzemnih horizonata grube sliĉnosti, koji će biti jedan ispod drugog.Svaki horizont trebalo je da bude sterilniji od gornjeg.
       Nastavivši da ĉita, Hol je otkrio da se samo na Prvom horizontu, najvišem, nalazi veliki kompjuterski kompleks za analizu podataka, ali da će ovaj kompjuter opsluživati sve horizonte, na osnovu vremenski uklopljenog obrađivanja više programa –naizmeniĉno, korak po korak. Ovo je smatrano praktiĉnim, jer je za rešavanje bioloških problema realno vreme nevažno u poređenju s kompjuterskim vremenom; ovako je, multiprogramiranjem, moglo da se uvede i obrađuje više problema istovremeno.

On prelista ostatak dosjea tražeći deo koji ga je interesovao–Hipotezu o presudnom ĉoveku – i stiže do strane koja je bila priliĉno neobiĉna.

OVO JE STRANA 255. OD UKUPNO 274 STRANE
PO OVLAŠĆENJU MINISTARSTVA ODBRANE
OVA STRANA IZ STROGO POVERLJIVOG DOSJEA JE UKLONJENA BROJ STRANE JE: dvesta pedeset i pet / 255
DOSJE JE KODIRAN: »Grĉka vatra«
PREDMET DELA DOSJEA
KOJI  JE PONIŠTEN JE: Hipoteza o presudnom ĉoveku

MOLIMO VAS, OBRATITE PAŽNJU DA OVO PREDSTAVLJA LEGALNO
UKLANJANJE, KOJE ĈITALAC NE MORA DA PRIJAVI.
MAŠINSKA OZNAKA:

255 »GRĈKA
VATRA« 255

Hol se mrštio na tu stranu, pitajući se šta ona znaĉi.
–Doktore Hol!–obrati mu se pilot.
–Da.
–Upravo smo prošli kraj poslednje kontrolne taĉke, gospodine. Ateriraćemo za ĉetiri minuta.
–U redu.–Hol poćuta. –Znate li taĉno gde slećemo?
–Verujem da je to Fletrok, Nevada–reĉe pilot.
–Razumem–promrmlja Hol. Nekoliko minuta ¡kasnije oborena su krilca
i on je ĉuo huku dok je avion smanjivao brzinu.


   Nevada je bila idealno mesto za »Grĉku vatru«. Ova država sedma je po veliĉini, ali ĉetrdeset deveta po broju stanovnika; to je najređe naseljena ameriĉka savezna država posle Aljaske. Naroĉito kad se uzme u obzir da 85 procenata od ukupno 440.000 ljudi iz ove države živi u Las Vegasu, Renou ili
Karson Sitiju, gustina naseljenosti od 1,2 lica po kvadratnoj milji izgleda
veoma pogodna za projekte kao što je »Grĉka vatra«; zbog toga su mnogi projekti tamo našli svoje mesto.
      Osim ĉuvenog nuklearnog centra u Vinton Fletsu, tu je Stanica za
ispitivanje visokih energija u Martindejlu i probni poligon Ratnog
vazduhoplovstva blizu Los Gadosa. Većina ovih objekata nalazi se u južnom trouglu države, pošto su tamo smešteni pre nego što je Las Vegas narastao dovoljno da primi dvadeset miliona posetilaca godišnje. U poslednje vreme,
vladine eksperimentalne stanice podižu se u severozapadnom uglu Nevade,
koji je još relativno izolovan. Pentagonova poverljiva lista ukazuje na pet novih objekata u ovoj oblasti; o njihovoj prirodi ništa se ne zna.

10. 

Prvi horizont


Hol je aterirao u najtoplije doba dana. Podne tek što je bilo prošlo. Sunce je peklo s bledog neba bez oblaka, a asfalt na aerodromu bio je razmekšan pod njegovim nogama dok je koraĉao ka malom montažnom skloništu u obliku polubureta na ivici piste. Osećajući kako mu noge tonu u tlo, Hol pomisli da je aerodrom zasigurno predviđen prvenstveno za noćno korišćenje: noću bi trebalo da bude hladno, a asfalt ĉvrst.

Montažno sklonište hladila su dva masivna buĉna klima-uređaja. Bilo je oskudno namešteno: u jednom uglu kartaški sto, za kojim su sedela dva pilota, igrala poker i pila kafu. Jedan stražar je telefonirao; o ramenu mu je visio automat. Nije digao pogled kada je Hol ušao.
   
    Blizu telefona nalazio se aparat za ekspres-kafu. Hol je pošao za pilotom i obojica su nasuli po jednu šolju. Hol otpi gutljaj i upita:

– Gde je, zapravo, grad? Nisam ga video kad smo dolazili.
–Ne znam, gospodine.
–Jeste li ranije bili ovde?
–Ne, gospodine. Nije na uobiĉajenim putevima.
–Pa ĉemu onda taĉno služi ovaj aerodrom?

    U tom trenutku ušao je Livit i dao znak Holu. Bakteriolog ga je poveo u
pozadinu skloništa, a zatim opet napolje, na vrućinu, do svetlo-plavog »folkena«, parkiranog pozadi. Na kolima nije bilo nikakvih oznaka; nije bilo šofera. Livit šmugnu za volan i mahnu rukom Holu da uđe.
    Kada je Livit pomerio ruĉicu menjaĉa, Hol reĉe: – Pretpostavljam da nas
ovde više ne cene.
 –Oh, da, cene nas. Ali šoferi se ovde ne koriste. U stvari, ne koristi se više osoblja nego što se mora. Broj glasina tako je sveden na minimum.
     Vozili su se kroz pusti brežuljkasti predeo. U daljini su bile plave planine,
koje su svetlucale u rastaljenoj pustinjskoj jari. Put je bio izrovan i prašnjav; izgledalo je kao da godinama nije korišćen.
    Hol je to pomenuo.
–Varka–reĉe Livit. –
Stalo nas je to mnogo truda. Potrošili smo gotovo pet hiljada na ovaj put.
–Zašto?
Livit slegnu ramenima.–Kako da se uklone tragovi tegljaĉa? S vremena na vreme ovim putevima kreće se velika koliĉina vraški teške opreme. Ne želimo da se neko upita zašto.
–Kad već govorimo o predostrožnosti –reĉe Hol posle izvesne pauze–ĉitao sam u dosjeu nešto o nuklearnom uređaju za samouništenje ...
–Šta s tim?
–Da li postoji?
–Postoji.
     Postavljanje uređaja predstavljalo je krupan kamen spoticanja u poĉetnim planovima za »Grĉku vatru«. Stoun i ostali insistirali su da odluka o
aktiviranju/neaktiviranju bude prepuštena njima; Komisija za nuklearnu energiju i državna administracija su oklevale. Nikada ranije atomsko oružje nije stavljeno u privatne ruke. Stoun je dokazivao da u sluĉaju fatalnog propusta u laboratoriji »Grĉka vatra« možda neće imati vremena da se posavetuju s Vašingtonom i dobiju Predsednikovo naređenje za aktiviranje. Tek posle dugog vremena Predsednik se složio da se to može dogoditi.
–Ĉitao sam –reĉe Hol –da je taj uređaj u nekoj vezi s Hipotezom o presudnom ĉoveku.
–I jeste.
–Kako? Strana o Presudnom ĉoveku izvađena je iz mog dosjea.
–Znam–reĉe Livit. –O tome ćemo razgovarati kasnije.

»Folken« je skrenuo s lošeg puta na utabanu zemljanu stazu. Limuzina je podigla težak oblak prašine i uprkos vrućini bili su prinuđeni da zatvore prozore. Hol pripali cigaretu.
–Ta će vam biti poslednja –reĉe Livit.
–Znam. Pustite me da u njoj uživam.

Prošli su kraj table s desne strane na kojoj je pisalo: DRŽAVNO VLASNIŠTVO –PRISTUP ZABRANJEN; ali nije bilo ograde, ni stražara, ni pasa–samo otrcana, dotrajala tabla.
–Sjajne mere obezbeđenja –reĉe Hol.
–Trudimo se da ne izazovemo sumnju. Obezbeđenje je bolje nego što
izgleda.
    Nastavili su još jednu milju poskakujući po zemljanoj izrovanoj stazi, a onda i zbili na jedan bređuljak. Iznenada, Hol ugleda veliki ograĊđeni krug s preĉnikom od mođda sto jardi. Primetio je da je ograda visoka deset stopa i jaka; mestimiĉno je bila pojaĉana bodljikavom ţicom. Unutra se nalazila dašĉana zgrada opšte namene i jedna njiva pod pšenicom.

–Pšenica? –upita Hol.
–Priliĉno lukavo, mislim.

    Stigli su do kapije. Ĉovek u pantalonama od grubog sukna i majici izašao je i otvorio je; u jednoj ruci držao je sendviĉ i energiĉno žvakao dok je otkljuĉavao kapiju. I dalje žvaćući on im namignu, osmehnu se i mahnu rukom. Natpis pored kapije je glasio:


                               DRŽAVNO VLASNIŠTVO
                         MINISTARSTVO POLJOPRIVREDE SAD
            OGLEDNA STANICA ZA POBOLJŠANJE PUSTINJSKOG TLA

Livit se provezao kroz kapiju i zaustavio pored dašĉane zgrade. Ostavio je kljuĉeve na instrument-tabli i izašao. Hol se uputi za njim.
–Šta sad?
–Unutra–reĉe Livit. Stupili su u zgradu i odmah se obreli u jednoj maloj sobi. Za rasklimatanim stolom sedeo je ĉovek sa šeširom »stetson« kariranom sportskom košuljom i uskom mašnom. Ĉitao je novine i, kao onaj kod kapije, jeo. Podigao je pogled i ljubazno se osmehnuo.
–‗bar dan–reĉe on.
–Dobar dan–otpozdravi Livit.
–Mogu li da vam pomognem, ljudi?
–Mi smo samo u prolazu–reĉe Livit. –
Na putu za Rim. Ĉovek klimnu glavom. –Znate li koje je doba?
–Moj sat je juĉe stao –odgovori Livit.
–Grdne li štete –reĉe ĉovek.
–To je zbog vrućine.

Pošto je ritual time bio iscrpen, ĉovek ponovo klimnu glavom, a oni pored njega izađoše iz predsoblja i krenuše niz hodnik. Na vratima su bili istaknuti natpisi, ispisani rukom: »Inkubacija semena«, »Kontrola vlažnosti«, »Analiza tla«. Pet-
šest ljudi radilo je u zgradi, svi odeveni ležerno, ali na izgled zauzeti.
–Ovo je prava poljoprivredna stanica–reĉe Livit. –
Ako je potrebno, onaj ĉovek za stolom može da vas povede u obilazak, objasni svrhu stanice i eksperimenata koji se ovde izvode. Oni uglavnom nastoje da razviju sortu pšenice koja može da uspeva u visoko alkalnom tlu male vlažnosti.

–A objekt »Grĉka vatra?«
–Ovde–reĉe Livit. Otvorio je vrata s naznakom »Skladište« i pred njima se ukaza uzani boks pun grabulja, lopata i creva za polivanje.
– Uđite –reĉe Livit.

Hol ga posluša. Livit mu se pridružio i zatvorio vrata za sobom. Hol oseti kako pod tone; poĉeli su da se spuštaju s grabuljama, lopatama i svim ostalim.
Trenutak kasnije, našao se u modernoj goloj prostoriji obasjanoj nizom hladnih, fluorescentnih svetiljki na tavanici. Zidovi su bili crvene boje. Jedini predmet u sobi bila je pravougaona kutija visoka do pojasa, koja je Hola podsetila na neki podijum. Gornji deo kutije bio je od osvetljenog zelenog stakla.

–  Priđite analizatoru –reĉe Livit. –Stavite ruke tako da budu priljubljene uz staklo, dlanovima nadole.
Hol ga posluša. Osetio je kako mu prsti lako bride, a onda je mašina zazujala.
–U redu. Odstupite.
–Livit je stavio ruke na kutiju, saĉekao zujanje, pa rekao: –Sada ćemo ovamo. Pomenuli ste mere obezbeđenja; pokazaću vam ih pre nego što uđemo u laboratoriju –
Mahnuo je rukom prema vratima s druge strane prostorije.
–Šta je bila ona stvar?–upita Hol.
–Analizator otisaka prstiju i šake –odgovori Livit.–Potpuno je
automatizovan. ĉita kompoziciju deset hiljada dermatografskih linija, pa ne moţe da pogreši; u njegovoj memoriji nalaze se nizovi podataka o otiscima svih ljudi koji imaju dozvolu da uĊu u laboratoriju »Grĉka vatra«.
Livit se provuĉe krozvrata.

Pred njim su se sad ispreĉila druga vrata s natpisom OBEZBEĐENJE, koja bešumno skliznuše ustranu. Ušli su u zamraĉenu sobu, u kojoj je jedan jedini ĉovek sedeo ispred nizova zelenih brojĉanika.
–Zdravo, Džone, –obrati se Livit ĉoveku. –Kako ste?
–Dobro, doktore Livit. Video sam vas kad ste ušli.
    Livit je predstavio Hola ĉoveku iz obezbeđenja, koji je onda pokazao opremu posetiocu. Dve radarske antene, objasnio je ĉovek, postavljene su na brežuljcima iznad objekta: skrivene su ali vrlo efikasne. Zatim, bliže laboratoriji, u tlo su bili zakopani impedanski senzori, koji signaliziraju približavanje svakog živog bića težeg od sto funti. Senzori okružuju bazu.
–Nikad nam još ništa nije promaklo –reĉe ĉovek.
–A ako se desi...–
On slegnu ramenima, pa se obrati Livitu:
–Da mu pokažem pse?
–Da–reĉe ovaj.
     Prešli su u susednu sobu. Ovde je bilo devet velikih kaveza, a prostorija je jako mirisala na životinje. Hol se našao oĉi u oĉi s devet najvećih nemaĉkih ovĉara koje je ikada video.
     Zalajali su na n jega kad je ušao, ali u prostoriji se nije ĉuo nikakav zvuk. Zapanjeno je posmatrao kako otvaraju ĉeljusti i isturaju glave pokrećući ih kao da laju.
Ni zvuka.
–Ovo su obiĉni vojni stražarski psi –reĉe ĉovek iz obezbeđenja. –
Specijalno odgajeni da budu zli. Kad idete s njima, morate nositi kožno odelo i teške rukavice. Operacijom su im uklonjene glasnice, pa ih zato ne možete ĉuti. Tihi i opaki.
    –Jeste li ih ikad, hm, upotrebili?–upita Hol.
     –Ne–reĉe ĉovek iz obezbeđenja. –Srećom nismo.



  

Нема коментара:

Постави коментар