Pablo Neruda, U povodu Staljinove smrti

 

Druže Staljine, boravio sam na obali Pacifika, u Isli Negri, 

odmarajući se od borbi i putovanja–, 

kad je vest o tvojoj smrti nadošla poput

naleta oceana.

Prvo je vladao tajac, sve se skamenilo,

a onda se s mora survao golemi val.

Od alga, kovina i ljudi, stena, pene i suza

beše sazdan taj val.

Složen od istorije, prostora i vremena

uzdizao se roneći suze nad svetom,

i najzad zapljusnuo obalu preda mnom,

njegova žalobna poruka razvalila mi je vrata

zaglušnim krikom

kao da se tog časa rastvorila zemljina utroba.

 

Tekla je 1914.

 

U tvornicama se gomilali otpaci i jad.

Novoveki bogatuni otimali se kao zverad

za naftu i otoke, bakar i kanale.

Sve su se zastave, do jedne, viorile

poprskane krvlju.

Od Hongkonga do Chicaga

policija je legitimisala i

iskušavala strojnice na koži naroda.

Vojničke su koračnice od rane zore

slale mladež u pogibiju.

Tuđinci su bjesomučno pocupkivali

po pariškim noćnim lokalima

ispunjenima dimom.

Ljudi su krvarili.

Krvava kiša pljuštala je s planeta,

natapajući zvezde.

Smrt je tada navukla čelične oklope.

Glad širom Evrope

beše poput ledenog vetra što vitla suho lišće

i lomi kosti.

Jesen je fijukala kroz dronjke.

Ceste behu naježene ratom.

Iz Evrope je dopirao zadah studi i krvi

kao iz napuštene klaonice.

 

A vlasnici

ugljena

gvožđa

čelika

dima

banaka

plina

zlata

brašna

salitre,

dnevnika El Mercurio,

vlasnici bordela,

američki senatori,

gusari

prepuni zlata i krvi

iz celog sveta

bili su takođe gospodari Istorije

Onako u fraku, sedeći,

neumorno su jedni drugima

uručivali odličja,

darivali čekove na ulazu

i prisvajali ih na izlazu,

deonice pokolja,

i zverski komadali

narod i teritorij.

Tada je u skromnoj odeći

i s radničkim kačketom

ušao vetar,

nahrupio vetar naroda.

Lenjin.

Izmienio je zemlju, čoveka, život.

Revolucionarni propuh raznio je

okaljane papire.

Rođena je domovina

što otada ne prestaje rasti.

Velika kao svet, ali može stati

u srce najmanjeg radnika

u tvornici ili kancelariji,

na oranici ili na brodu.

 

Sovjetski Savez. 

Uz Lenjina napredovao je Staljin

i tako je, u beloj rubaški,

sa sivim proleterskim kačketom

Staljin

staloženim korakom unišao u istoriju

u pratnji Lenjina i vetra.

Otada se Staljin posvetio izgradnji.

Ničega nije bilo.

Lenjin je od careva nasledio

paučinu i dronjke.

Staljin je zemlju napučio

školama i brašnom,

štamparijama i jabukama.

Od Volge do snega

nepristupačnog severa protegla se Staljinova ruka,

i u toj je ruci čovek

započeo izgradnju.

Niknuli su gradovi.

Pustinje su prvi put

propevale glasom vode.

Stigle su rude,

razbudile se iz mračnog sna,

ustale,

postale tračnice, kotači,

lokomotive, žice što provode

električne slogove

posvuda i odasvud.

Staljin je gradio.

Iz njegovih ruku potekle su

žitarice,

traktori,

obrazovanje,

ceste,

a on, sveudilj stamen,

jednostavan kao ti i ja,

kad bismo ti i ja mogli biti

jednostavni kao on.

Taj je zadatak pred nama.

Njegova jednostavnost i mudrost,

njegova građa u kojoj se sjedinjuju

dobrota kruha i čvrstina čelika,

pomažu nam da iz dana u dan budemo ljudi,

iz dana u dan nas bodre da budemo ljudi.

Biti čovek! To je Staljinovo geslo.

Teško je biti komunist.

To se mora učiti.

Biti čovek i komunist

kudikamo je teže,

i od Staljina valja preuzeti

smirenu upornost,

konkretnu jasnoću,

odbacivanje lažnog sjaja,

praznih uvodničkih fraza.

On je bio izravan kad je bilo nužno

razdrešiti čvor,

kovao je ispravnu i jasnu liniju,

ulazio u probleme

bez šupljih reči,

ravno u srž slabosti

koju ćemo borbom ispraviti

kljaštreći suvišno granje

da uberemo ciljane plodove.

Staljin je naš putokaz,

zrelost čoveka i naroda.

U ratu spaljeni gradovi

videli su ga kako iz ruševina

iskopava nadu,

pretapa je,

pretvara u čelik,

i njezinim ognjem napada

i uništava utvrde mraka.

A jednako je tako pomogao

sibirskim jabučnjacima

da rode u huku oluje.

Sve je učio da rastu, i da rastu,

biljke i kovine,

decu i reke

učio je da rastu,

daju ploda i vatre.

Učio ih je miru

i tako je

nepreglednim grudima

zaustavio vukove rata.

Staljinisti. Ponosno nosimo to ime.

Staljinisti. To je poredak naših dana!

Staljinski radnici, ribari, muzičari!

Kovači čelika, roditelji bakra, sve odreda staljinisti!

Staljinski lekari, rudari, pesnici!

Staljinski pravnici, đaci i seljaci!

Radnička i službenička klaso,

staljinske žene, da ste mi zdravo!

Svetlost nije iščezla,

oganj nije nestao,

naprotiv,

bujaju svetlost, kruh, oganj i nada

u nepobedivo staljinsko doba!

Za poslednjih godina,

golubica mira, progonjena ruža,

stajala mu je na ramenima,

i Staljin, taj div,

uzdigao ju je do čela.

Tako su upoznali mir udaljeni narodi.

Sa stepa i mora–, ravnica–, skupova,

pogledi ljudi behu upravljeni

tome svetioniku s golubicama,

pa ni bezumna mržnja ni osorni otrov

krvoloka, ni kreveljenje Churchilla,

Eisenhowera ili Trujilla,

ni radijski lavež prodanih duša,

ni cviljenje poraženog šakala,

nisu uspeli umanjiti njegov epski format,

nisu načeli njegovu jednostavnu snagu.

Tog jutra u Isli Negri

podigao sam čileansku zastavu na pola koplja.

Obala beše pusta, i srebrna magla

stapala se sa svečanom penom oceana.

Samotna zvezda moje domovine,

u modrom polju,

podsećala je na suzu između neba i zemlje.

Jedan je meštanin prošao pored kuće,

skinuo šešir

i pozdravio, razabirući šta je posredi.

Navratio mladić, da mi stegne ruku.

Potom mi se pod zastavom pridružio

Gonzalito, lovac na ježince,

stari ronilac i pesnik.

«Bio je mudriji od svih ljudi na svetu zajedno»,

reče mi, gledajući u more starim očima,

drevnim očima naroda.

Dugo smo ćutali.

Valovi su se lomili o stenje na obali.

«Sada će Maljenkov nastaviti njegovo delo»,

javi se ubogi ribar u iznošenoj bluzi, i ustane.

Ja ga pogledam u čudu.

Kako to on znade?

ko mu je to rekao u ovoj zabiti?

I bi mi jasno da ga je tome podučilo more.

Tako smo

pesnik, ribar i ocean

zajednički bdeli

za dalekog Zapovednika

koji je otišavši u smrt

svim narodima u nasljedstvo predao

vlastiti život. 

 prepev sa španskog: Milivoj Telećan 

 Pablo Neruda, Las uvas y el viento/Grožđe i vetar (1954), VI., 5. (VI. Es ancho el nuevo mundo. 5. En su muerte)

izvor 

Joseph Heller, Kvaka 22 ( 9. Major, major, major..)

9. MAJOR MAJOR MAJOR MAJOR 

Majoru Majoru Majoru Majoru bilo je teško od sama početka. 

     Kao i Miniver Cheevy, rodio se prekasno - toačno trideset šest sati prekasno za telesno dobro svoje majke, blage, boležljive žene koja je, nakon punih dan i pol porođajnih muka, izgubila svu volju da nastavi prepirku oko imena novorođenčeta. U bolničkom hodniku muž je terao svoje pokazujući odlučnost bez smeška, kao čovek koji zna šta hoće. Otac majora Majora bio je visok, suhonjav čovek u teškim cipelama i crnom vunenom odelu. Ispunio je kršteni list bez dvoumljenja i nije odao nikakva uzbuđenja kad je predavao ispunjeni formular bolničarki. Bolničarka ga je uzela od njega bez reči i otperjala. Gledao ju je kako odlazi, i pitao se šta ima na sebi ispod haljine.  

      Vrativši se u sobu, zatekao je ženu kako leži skršena pod pokrivačima, kao uvelo staro povrće, smežurana, suha i bela, oslabljena joj tkiva posve mirna. Krevet joj je bio na samom kraju sobe, pokraj napuklog prozora debela od sloja prljavštine. Kiša je pljuštala iz prljavog neba i dan je bio sumoran i hladan. U drugim delovima bolnice ljudi bledi kao krpa, starih, modrih usana, umirali su toano na vreme. Čovek je stajao uspravno pokraj kreveta i dugo piljio u ženu. 

- Dao sam mu ime Caleb - kazao joj je napokon blagim glasom. - Po tvojoj želji. 

      Žena nije ništa odgovorila, pa se čovek polagano osmehnuo. On je to sve savršeno isplanirao; žena mu je spavala te neće nikad znati da joj je lagao dok je ležala u bolesničkoj postelji, u bednoj sobi opštinske bolnice. 

     Iz toga mršavog početka ponikao je nesposobni komandant eskadrile, koji je veći deo svakog radnog dana na Pianosi provodio krivotvoreći na službenim spisima ime i prezime Washingtona Irvinga. Major Major krivotvorio je revno levom rukom, da mu ne bi prepoznali rukopis, zaštićen od smetnji vlastitim neželjenim autoritetom i kamufliran veštačkm brkovima i tamnim naočalama, kao dodatnom zaštitom protiv bilo koga ko bi slučajno zavirio kroz neukusan celuloidni prozor od kojeg je neki lopov izrezao komad celuloida. Između te dve tačke njegova rođenja i uspeha protezala se trideset i jedna zlosretna godina usamljenosti i razočarenja. 

       Major Major rodio se prekasno i rodio se suviše prosečan. Neki se ljudi rode prosečni, neki ljudi postanu prosečni, a nekima nametnu prosečnost. Kod majora Majora bilo je sve troje posredi. Čak i među ljudima koji se nisu ničim isticali, on je neminovno stršio kao čovek koji se ističe manje od svih ostalih, a na ljude koji su ga upoznali ostavljao je uvek snažan utisak time što nije ostavljao nikakav utisak.

     Pred majorom Majorom bile su od sama početka tri prepreke - njegova majka, njegov otac i Henry Fonda, na koga je upravo abnormalno nalikovao gotovo od sama rođenja. Mnogo pre nego što je i slutio ko je Henry Fonda, bio je predmet ne baš laskavih poređenja, gde god je išao. Ljudi koje je prvi put video smatrali su za umesno da ga omalovažavaju, a posledica je toga bila da su ga rano obuzeli osećanje krivice i straha pred ljudima i ropska pobuda da se ispričava društvu što nije Henry Fonda. Nije mu bilo lako prolaziti kroz život nalikujući na Henryja Fondu, ali mu nije bilo ni nakraj pameti da digne ruke, jer je nasledio ustrajnost od oca, protegljasta čoveka koji je imao mnogo smisla za humor.  

       Otac majora Majora bio je trezan, bogobojazan čovek čiji je pojam dobre šale bio da laže koliko mu je godina. Bio je farmer dugačkih udova, bogobojazan, otresit individualist koji je voleo slobodu, poštivao zakone i držao da davanje državne pomoći ikome osim farmerima znači proturanje socijalizma. Zalagao se za štednju i marljivost, a govorio protiv razuzdanih žena koje su ga odbijale. Specijalnost mu je bila detelina lucerka, a činio je dobro što je nije uopšte uzgajao. Vlada mu je dobro plaćala svaki vagon lucerke koju nije uzgojio. Što je manje lucerke uzgajao, to je više vlada plaćala, pa je trošio svaku paru koju nije zaradio na novoj zemlji da poveća količinu lucerke koju nije proizvodio. 

    Otac majora Majora radio je bez predaha oko neuzgajanja lucerke. U duge zimske večeri ostajao je kod kuće i nije krpao ormu, i iskakao je iz postelje svaki dan u cik zore samo da se uveri da se ništa neće uraditi. Mudro je ulagao novac u zemlju pa uskoro nije uzgajao lucerku više nego ikoji čovek u opštini. Susjedi su mu se obraćali za savet u svemu, jer je stekao mnogo novaca pa je bio mudar. »Kako sijete, tako ćete i žnjeti«, savetovao je svima i svakome, a svi su odgovarali: »Amen«. Otac majora Majora bio je gorljiv pristaša vladine štednje, pod uslovom da se ne kosi sa svetom dužnošću vladinom da plaća farmerima koliko god može zato što proizvode svu onu lucerku koju niko neće, ili što uopšte ne proizvode lucerku. Bio je ponosan i samostalan čovek koji se protivio osiguranju nezaposlenih i koji se nije nikad skanjivao da cvili, kuka, ulaguje se i iskamčuje koliko god može od koga god može. Bio je pobožan čovek čija je propovedaonica bila posvuda. 

a. »Gospod je dao nama, dobrim farmerima, dve jake ruke da uzmemo koliko god možemo obadvema rukama zagrabiti«, propoviedao je vatreno na stepenicama pred sudom ili ispred velike trgovine dok je čekao da mrzovoljna mlada blagajnica, koja je žvakala gumu i na koju je on bacio oko, izađe i mrko ga pogleda. »Da Gospod ne želi da uzmemo koliko god možemo«, propovedao je on, »ne bi nam dao dve dobre ruke da njima to uzmemo.« A ostali bi promrmljali: »Amen«. 

        Otac majora Majora verovao je kao kalvinist u predodređenje i jasno je razabirao da su svačije nezgode, osim njegovih vlastitih, očitovanja volje Božije. Pušio je cigarete i pio viski i uživao u duhovitosti i živom intelektualnom razgovoru, pogotovo kad je on sam govorio i lagao koliko mu je godina, ili pričao onaj dobri vic o Bogu i tegobama njegove žene pri rođenju majora Majora. Taj dobri vic o Bogu i tegobama njegove žene zasnivao se na činjenici da je Bogu trebalo svega šest dana da stvori celi svet, a da se njegova žena porađala punih dan i po da bi stvorila samo majora Majora. Neki beznačajniji čovek možda bi se bio pokolebao onoga dana u bolničkom hodniku, neki slabiji čovek možda bi se bio pomirio s takvim izvrsnim zamenama kao što su Tamburmajor.

   Generalmajor, Majordomus ili Majoran, ali je otac majora Majora četrnaest godina čekao baš ovakvu priliku, a on nije bio čovek koji bi je propustio. Otac majora Majora znao je jednu dobru šaljivu uzrečicu o prilici. »Prilika samo jedanput pokuca na vrata«, govorio je. Otac majora Majora ponavljao je ovu dobru šaljivu uzrečicu u svakoj prilici. To što se rodio abnormalno nalik na Henryja Fondu bila je prva od dugog niza neslanih šala kojima je sudbina odredila da major Major bude nesretna žrtva do kraja svoga nevesela života. 

   To što se rodio kao Major Major Major bila je druga. Činjenica da se on zaista rodio kao Major Major Major bila je tajna za koju je znao samo njegov otac. Tek kad su majora Majora upisali u dečiji vrtić, otkrilo se njegovo pravo ime, a tada su posledice bile katastrofalne. Ta mu je vest satrla majku koja je naprosto izgubila volju da živi, te je uvela i umrla, što je jedva dočekao njegov otac koji je bio naumio da se oženi mrzovoljnom devojkom iz velike trgovine, ako baš bude potrebno, i koji nije bio optimista što se tiče izgleda da otjera ženu iz kuće a da joj ništa ne plati ili da je ne išiba.

 

      Posljedice te viesti za majora Majora bile su tek nešto bezazlenije. Bila je neugodna i začudna ta spoznaja koju su mu nametnuli u tako nezreloj dobi, spoznaja da on nije Caleb Major, kao što je oduvijek verovao, nego da je neka posve strana osoba koja se zove Major Major Major, o kojoj ne zna ama baš ništa i za koju niko nije nikad pre čuo. Ono malo drugova što ih je imao, odbili su se zauvek od njega, onako nepoverljivi prema strancima kakvi su bili, pogotovo prema strancu koji ih je već obmanuo čineći se da je neko koga su poznavali godine i godine. Ntko nije hteo imati posla s njim. Počele su mu ispadati stvari iz ruku i počeo se spoticati. Kad god bi se s kim upoznao, bio je bojažljiv i pun nade, ali bi se svagda razočarao. Budući da je očajnički trebao prijatelja, nije ni jednog našao. Izrastao je u nespretna, visoka, čudna, sanjarskog dečaka osjtljivih očiju i profinjenih usta, čiji se nesiguran, ispitljiv smešak začas, na svako novo otresanje, gubio u uvređenoj smetenosti.

    Bio je pristojan prema starijima, ali ga oni nisu voleli. Činio je sve što su mu stariji rekli da čini. Rekli su mu neka ne kaže hop pre nego što skoči, i on nikad nije kazao hop pre nego što je skočio. Rekli su mu neka nikad ne ostavlja za sutra ono što može učiniti danas, i on nikad nije ostavljao. Rečeno mu je neka poštuje oca i mater, i on je poštovao oca i mater. Rečeno mu je neka ne ubije, i on nikog nije ubio pre nego što je došao u vojsku. Onda mu je rečeno neka ubija, i on je ubijao. Okretao je drugi obraz u svakoj prilici, i uvek je činio drugima baš isto ono što je želro da drugi njemu čine. Kad je davao milostinju, levica mu nije nikad znala šta čini desnica. Nije ni jedan jedini put izgovorio ime Gospodina Boga svoga uzalud, ni počinio preljub, ni poželeo guzice bližnjega svoga. Uistinu je voleo bližnjega svoga i nije čak nikad lažno svedočio protiv njega. Stariji nisu voleli majora Majora zato što je bio tako bezočan nonkonformist. 

    Kako se nije imao gde drugde iskazati, iskazao se u školi. Na državnom je univerzitetu tako ozbiljno shvatio svoj studij da su homoseksualci mislili da je komunist, a komunisti su mislili da je homoseksualac. Odabrao je kao glavni predmet englesku istoriju i tu je pogrešio.

    Englesku istoriju! - zagrmio je ogorčeno stariji senator njegove države, kome je kosa bila nalik na srebrnu grivu. - A šta fali američkoj ? Američka istorija nije ništa gora od ikoje druge  na svetu. 

   Major Major prebacio se odmah na američku književnost, ali je FBI već bio otvorio dosije o njemu. Šestoro ljudi i jedan škotski terijer nastavali su daleku farmersku kuću koju je major Major nazivao svojim domom, a pokazalo se da su petoro njih i škotski terijer bili agenti FBI-a. Uskoro su imali toliko podataka protiv majora Majora da su mogli činiti od njega šta ih je volja. Medutim, jedino što su se mogli dosetiti da učine od njega bilo je da ga pozovu u vojsku kao redova, pa da ga nakon četiri dana unaprede u čin majora, tako da su članovi Kongresa, koji nisu imali druge brige, mogli kaskati amo-tamo po ulicama Washingtona zapevajući: »ko je promaknuo Majora Majora? ko je promaknuo Majora Majora?«

      Zapravo je Majora Majora promaknuo elektronski mozak koji je imao gotovo isto toliko razvijen smisao za humor koliko i njegov otac. Kad je izbio rat, major Major bio je još poslušan i pokoran. Rekli su mu neka se prijavi za vazduhoplovnu školu, i on se prijavio , a već se iduće noći u tri sata našao bos u ledenom blatu pred nekim surovim i ratobornim narednikom s Jugozapada, koji im je rekao da može pretući namrtvo svakog vojnika u svojoj jedinici, i bio spreman da to i dokaže. Regrute iz njegove eskadrile bili su pre svega nekoliko minuta grubo probudili narednikovi kaplari i zapovedili im da se skupe ispred kancelarije. Kiša je još padala i nesreća je još pratila Majora Majora. Stali su u redove u civilnim odelima koje su bili doneli sa sobom u vojsku pre tri dana. One koji su se zadržali navlačeći čarape i obuvajući cipele poslali su natrag u njihove hladne, vlažne, mračne šatore da ih skinu, pa su sad svi stajali bosi u blatu dok je narednik prelazio svojim kamenim pogledom po njihovim licima i govorio im da može pretući namrtvo svakog vojnika u svojoj jedinici. Ni jedan ud njih nije bio sklon da mu to ospori. 

     Neočekivano promaknuće Majora Majora u čin majora sutradan sunovratilo je ratobornoga narednika u bezdan tuge, jer se sad više nije mogao hvaliti da može pretući namrtvo svakog vojnika u svojoj jedinici. Mozgao je sate i sate u svom šatoru, kao Saul, i nije primao posete dok je njegova elitna garda od kaplara stajala obeshrabrena na straži pred šatorom. U tri sata ujutro našao je rešenje, pa su Majora Majora i ostale regrute opet grubo digli iz kreveta i naredili im da se okupe bosi na kišnom sjaju kod šatora kancelarije, gde ih je narednik već čekao stegnuvši bahato šake na bokovima, toliko nestrpljiv da progovori da je jedva dočekao da dođu. 

- Ja i major Major - hvalio se on, s onim istim surovim, odsečnim prizvukom u glasu kao i prethodne noći - možemo pretući namrtvo svakog vojnika u mojoj jedinici. 

     Oficiri u bazi uhvatili su se nešto kasnije istog dana ukoštac s problemom koji im je zadao major Major. Šta su mogli s majorom kakav je bio major Major? Kad bi ponizili njega lično, ponizili bi i sve druge oficire istog ili nižeg čina. 

       A opet nisu mogli postupati s njim prema etiketi. Na svu sreću, Major Major se bio prijavio za vazduhoplovnu  školu. Kasno posle podne poslan je u kancelariju nalog za prekomandu, a u tri sata ujutro opet su majora Majora grubo digli iz kreveta, narednik mu je poželeo sretan put, i onda su ga ukrcali u avion koji je leteo na zapad. 

     Poručnik Scheisskopf probledio je kao krpa kad mu se major Major javio u Kaliforniji bos, blatnih prstiju na nogama. Major Major bio je uzeo za gotovo da ga opet grubo dižu iz kreveta zato da stoji bos u blatu, pa je ostavio cipele i čarape u šatoru. Civilno odelo u kojem se javio na dužnost poručniku Scheisskopfu, bilo je zgužvano i zamazano. Poručnik Scheisskopf, koji se još nije bio pročuo kao parader, sav se stresao kad je zamislio kako major Major u nedelju stupa bos u njegovoj eskadrili.

     - Idite brže u bolnicu - promrmljao je kad se oporavio toliko da je mogao govoriti - i recite da ste bolesni. Ostanite u bolnici dok god ne dobijete novaca za uniformu i ne budete mogli kupiti sebi nešto odeće. I cipele. Kupite cipele! 

- Razumem, gospodine poručniče. 

- Mislim da mi ne morate govoriti »gospodine poručniče«, gospodine majore - upozori ga poručnik Scheisskopf. - Vi ste stariji po činu od mene. 

-  Razumem, gospodine poručniče. Ja sam možda stariji po činu od vas, gospodine poručniče, ali ste vi meni ipak pretpostavljeni oficir.

 - Jesam, gospodine majore, to je istina - potvrdi poručnik Scheisskopf. - Vi ste možda stariji po činu od mene, gospodine majore, ali sam ja ipak vama pretpostavljeni oficir. Zato će biti bolje da učinite što vam kažem, gospodine majore, jer ćete inače obrati bostan. Idite u bolnicu i recite im da ste bolesni, gospodine majore. Ostanite u bolnici dok god ne dobijete novaca za uniformu i ne budete mogli kupiti sebi nekoliko uniformi.

- Razumem, gospodine poručniče 

- ,,,i cipele, gospodine majore. Kupite cipele prvom prilikom, gospodine majore. 

- Razumiem, gospodine poručniče. Kupiću ih, gospodine poručniče. 

- Hvala vam, gospodine majore. 

   Život u vojnoj školi nije se za majora Majora razlikovao od života kakav je oduvek vodio. Ko god je bio s njim, želeo je da bude s nekim drugim. Nastavnici su mu iskazivali posebnu pažnju u svakoj fazi obuke da bi što brže napredovao i da bi ga se otresli. Dok bi dlanom o dlan udario, dobio je pilotska krilca i našao se s onu stranu mora, gde mu se položaj počeo naglo popravljati. Svega svog života major Major je žudio samo da bude zaokupljen nečim, a na Pianosi je, neko vreme, napokon bio zaokupljen nečim. Čin nije mnogo značio ljudima u borbenoj jedinici i odnosi između oficira i vojnika bili su neslužbeni i slobodni. Ljudi za koje nije znao ni kako se zovu pozdravljali su ga sa »zdravo« i pozivali ga na kupanje ili košarku. Najlepše je časove proveo igrajući povazdan košarkaške utakmice za koje  nikog nije bilo važno ko će ih dobiti. Uopšte se nisu brojili koševi, a broj se igrača kretao od jednog do trideset i pet. Major Major nije nikad pre igrao košarku ni ikoju drugu igru, ali njegova izvanredna, klimava visina i zanosno oduševljenje pripomagali su da nadoknadi svoju prirodenu nespretnost i nedostatak iskustva. Major Major otkrio je pravu sreću tu, na kosom košarkaškom igralištu, među oficirima, podoficirima i vojnicima koji su mu bili gotovo prijatelji. Ako nije bilo pobednika, nije bilo ni pobeđenih, i major Major uživao je u svakom trenutku pocupkivanja, sve do onog dana kad je pukovnik Cathcart, nakon pogibije majora Dulutha, dojurio u svom džipu i onemogućio mu da ikad više uživa igrajući košarku.

   - Vi  ste novi komandir eskadrile - izderao se pukovnik Cathcart preko železničkog useka. - Ali nemojte misliti da to nešto znači, jer ne znači. To samo znači da ste novi komandir eskadrile. 

    Pukovnik Cathcart osećao je već odavno neku nesmiljenu kivnost prema majoru Majoru. Suvišan major na njegovim spiskovima remetio mu je organizacionu shemu i bio oružje u rukama ljudi iz štaba Dvadeset i sedme  eskadre, za koje je pukovnik Cathcart bio uveren da su mu neprijatelji i suparnici. Pukovnik Cathcart molio je Boga baš za ovakav sretan slučaj kakav je bio pogibija majora Dulutha. Mučio ga je prekobrojan major; sad je imao slobodno mesto za jednog majora. Imenovao je majora Majora za komandira eskadrile i otprašio u svom džipu isto onako nenadano kako je i došao. 

      Za majora Majora bio je to kraj igre. Zajapurio se od nelagode i stajao kao ukopan, obuzet nevericom, dok su se nad njim opet nadvijali olujni oblaci. Kad se okrenuo suigračima, naišao je na zapreku od radoznalih, zamišljenih lica koja su sva ukočeno zurila u njega odajući zlovoljno i zagonetno neprijateljstvo. Protrnuo je od stida. Kad se utakmica nastavila, nije više bila zanimljiva. Kad je on driblao, niko ga nije pokušavao zaustaviti; kad bi promašio koš, niko nije jurio za njim da se dočepa lopte. Jedino se njegov glas čuo. Sutradan je bilo isto tako, a dan kasnije nije više došao na igralište.

     Kao da su se dogovorili, svi su u eskadrili prestali razgovarati s njim i počeli buljiti u njega. Prolazio je kroz život snebivljivo, oborenih očiju i zažarenih obraza, predmet prezira, zavisti, sumnje, pizme i zlobnih podmetanja kuda je god išao. Ljudi koji pre jedva da su primetili da je nalik na Henryja Fondu, sad su neprestance naklapali o tome, a bilo je čak i takvih koji su zlokobno nagoveštali da je major Major postavljen za komandanta eskadrile zato što je nalik na Henryja Fondu. Kapetan Black, koji je i sam pucao na taj položaj, tvrdio je da major Major i jest Henry Fonda, samo da je prevelika kukavica da to prizna. 

      Major Major zapadao je zbunjeno iz jedne nesreće u drugu. Ne pitajući ga uopšte, narednik Towser je zapovedio da mu sve stvari prebace u prostranu prikolicu u kojoj je major Duluth stanovao sam, a kad je major Major dotrčao bez daha u kancelariju da prijavi da su mu pokrali stvari, mladi kaplar ga je nasmrt preplašio skočivši na noge i viknuvši »Mirno!« čim je ušao. Major Major je brže-bolje zauzeo stav mirno sa svima ostalima u kancelariji čudeći se koja je to visoka ličnost ušla za njim. Minute su proticale u ukočenoj tišini, i svi bi oni možda bili stajali tako sve do sudnjeg dana da nije nakon dvadeset minuta svratio major Danby iz komande aviopuka da čestita majoru Majoru, i sve ih oslobodio. 

     Major Major je još gore prošao u oficirskoj menzi gde je Milo, komu je lice titralo od osmeha, čekao da ga ponosno odvede do stolića koji je bio postavio spreda i ukrasio vezenim stolnjakom i kiticom cveća u ružičastoj vazi od brušena stakla. Major Major ustuknuo je od jeze, ali nije bio toliko hrabar da odbije tu čast dok ga svi ostali promatraju. Čak je i Havermeyer digao glavu iz tanjira i zapiljio se u njega, s onom svojom teškom, otromboljenom čeljusti. Major Major pokorio se krotko Milovu cimanju i prosedio osramoćen sav ručak za svojim posebnim stolom. Jelo mu je u ustima bilo kao slama, ali je progutao sve zalogaje radije nego da slučajno uvredi ikojeg od onih ljudi koji su ga bili spravili. Ostavši posle nasamu s Milom, major Major osetio je prvi put pobudu da prosveduje, pa je rekao da bi radije jeo i dalje s ostalim oficirima. Milo mu je odgovorio da to ne bi valjalo.

- Ja ne znam što tu ne bi valjalo - usprotivio se major Major. 

- Pre je uvek valjalo. - Vi niste nikad pre bili komandir eskadrile. 

- Major Duluth je bio komandir eskadrile, pa ipak je uvek jeo za istim stolom s ostalim ljudima. 

- S majorom Duluthom je bilo drukčije, gospodine majore. 

- Šta je bilo drukčije s majorom Duluthom? 

 - Bilo bi mi draže kad me ne biste to pitali, gospodine majore - reče Milo. 

-  Je li to zato što sam nalik na Henryja Fondu? - skupi major Major hrabrost da zapita.

 - Neki ljudi kažu da vi i jeste Henry Fonda - odgovori Milo 

-  E pa, ja nisam Henry Fonda - uzviknu major Major, a glas mu podrhtavaše od razdraženosti. - I nimalo ne nalikujem na njega. A čak ako i nalikujem na Henryja Fondu, zar to nije potpuno svejedno?

 - To je potpuno svejedno. To sam vam baš i hteo reći, gospodine majore. Vi niste isto što je bio major Duluth. 

    I doista nije bio isto, jer kad je major Major, za idućeg obroka, pošao od tezge s jelom da sedne s ostalima za koji od običnih stolova, sledio se u tili čas pred neprobojnim zidom neprijateljstva koji su podigla njihova lica, pa se skamenio s tacnom što mu se tresla u rukama dok mu Milo nije bez reči pritekao u pomoć i odveo ga mirno za njegov posebni sto. Major Major je tada digao ruke od svega i uvek jeo sam za svojim stolom okrenut leđima ostalima. Bio je siguran da mu zameraju što mu je sad, kad je postao komandir eskadrile, tobože ispod časti da jede s njima. U menzi se nije više uopšte razgovaralo kad je on bio prisutan. Zapazio je da se ostali oficiri klone da jedu u isto vreme kad i on, i svima kao da je pao kamen sa srca kad je prestao dolaziti i počeo jesti u svojoj prikolici.

     Major Major počeo je krivotvoriti na službenim spisima ime i prezime Washingtona Irvinga dan nakon što je došao onaj prvi vojni istražitelj da ga ispituje o čoveku koji je to činio u bolnici i tako mu dao ideju. Dosađivao se i bio nezadovoljan svojim novim položajem. Postao je komandir eskadrile, ali nije imao pojma šta bi trebalo da radi kao komandir eskadrile, osim ako nije samo trebalo da krivotvori na službenim spisima ime i prezime Washingtona Irvinga i sluša pojedinačne zveckave i potmule udarce potkova majora -de Coverleyja, što su padale na zemlju pred prozorom njegove male prostorije iza kancelarije. Neprestano ga je mučio utisak da ostavlja neizvršene neke važne dužnosti, i uzalud je čekao da ga skrše odgovornosti. Malo je kad izlazio osim ako nije bilo preko potrebno, jer se nije mogao obiknuti da ljudi bulje u njega. Povremeno bi tu jednoličnost poremetio neki oficir ili vojnik koje bi mu narednik Towser uputio zbog nečega s čim major Major nije umio izaći nakraj, pa ih je odmah upućivao natrag naredniku Towseru da ovaj učini kako najbolje zna. Šta god je trebalo da obavi kao komandir eskadrile, očito se obavljalo bez njegove pomoći. Postao je mrzovoljan i potišten. Na mahove je ozbiljno pomišljao da se obrati sa svojim jadima kapelanu, ali se činilo da je kapelan toliko preopterećen vlastitim nevoljama da je major Major zazirao da mu natovari još i svoje brige na leđa. Osim toga, nije bio posve načisto služe li kapelani i komandirima eskadrila. 

    Nikad nije bio posve načisto ni s majorom -de Coverleyjem koji, kad nije bio na putu unajmljujući stanove ili otimajući strane težake, nije imao prečeg posla od bacanja potkova. Major Major je često napeto motrio kako potkove tiho padaju na zemlju ili kako zapinju za čelične klinove pobodene u tlu. Sate i sate je kradom promatrao majora -de Coverleyja i čudio se kako takva ugledna ličnost nema pametnijeg posla. Često je bio u iskušenju da se pridruži majoru -de Coverleyju, ali mu se činilo da je bacanje potkova po ceo dan gotovo isto toliko dosadno koliko i potpisivanje »major Major Major« na službenim spisima, a i držanje je majora -de Coverleyja bilo tako odbojno da mu se major Major nije usudio pristupiti.

    Major Major nije znao što da misli o svom odnosu prema majoru -de Coverleyju ni o odnosu majora -de Coverleyja prema njemu. Znao je da je major -de Coverley štabni oficir, ali nije znao šta to znači, i nije mogao izvesti načistac treba li da bude sretan što mu je major -de Coverley blag pretpostavljeni, ili nesretan što mu je nesavestan podređeni. Nije hteo pitati narednika Towsera, koga se u potaji pribojavao, a nije mogao nikoga drugog pitati, pogotovo ne majora -de Coverleyja. Malo se ko uopšte usudio obraćati majoru -de Coverleyju bilo zbog čega, a jedini oficir koji je bio toliko glup da baci jednu od njegovih potkova, obolio je već sutradan od najgore vrsti pianosanske boletice koju ni Gus ni Wes, pa čak ni doktor Daneeka, nisu nikad videli, a nisu ni čuli za nju. Svi su bili uvereni da je major -de Coverley iz osvete zarazio tom bolešću jadnoga oficira, iako niko nije bio načisto kako.

      Većina službenih spisa koji su stizali na sto majora Majora nisu se uopšte ticali njega. Najveći se deo sastojao od aluzija na prijašnja saopštenja, koja major Major nije nikad video niti je čuo za njih. Nije ih trebalo ni tražiti, jer su ih nove upute redovno pobijale. Stoga je u roku od jedne jedine produktivne minute mogao potvrditi pnmitak dvadeset različitih spisa od kojih mu je svaki preporučivao da se ni najmanje ne obazire ni na jedan od onih drugih. Iz štaba generala Peckema na kopnu stizali su svaki dan opširni bilteni čiji su naslovi sadržavali ovakve vesele prodike: »Ne ostavljaj nikad za sutra što možeš učiniti danas« i »Čistoća je pola zdravlja«. 

    Zbog poruka generala Peckema o čistoći i ostavljanju za sutra major Major se osećao kao prljava danguba, pa ih se uvek oslobađao što je pre mogao. Jedini službeni spisi koji su ga zanimali bili su oni povremeni spisi o nesretnom potporučniku koji je poginuo u borbenom letu nad Orvietom manje od dva sata pošto je stigao na Pianosu, a čije su se delomično nepospremljene stvari još nalazile u Yossarianovu šatoru. Budući da se nesretni potporučnik bio prijavio u operativni šator umesto u kancelariju, narednik Towser je zaključio da će biti najbolje da javi da se uopšte nije prijavio u eskadrili, pa su oni povremeni spisi u vezi s njim bili o činjenici da se on kanda rasplinuo u vazduhu, što je, u jednu ruku, bilo upravo ono što se uistinu dogodilo. Major Major je u krajnjoj liniji bio zahvalan na službenim spisima koji su mu stizali na sto, jer je bilo kudikamo bolje sedeti u svojoj prostoriji i potpisivati ih po ceo dan, nego sedeti po cieo dan u svojoj prostoriji i ne potpisivati ih. Bar je imao nekog posla.

     Svaki spis koji bi potpisao neminovno bi mu se vratio u roku od dva do deset dana, s novom priloženom stranicom da se ponovo potpiše. Uvek su bili mnogo deblji nego pre, jer su izmedu papira na kojem je bio njegov prvi potpis i priloženog papira za drugi potpis bili papiri s najnovijim potpisima svih drugih oficira po raštrkanim mestima, koji su se takođe morali potpisati na tom istom službenom spisu. Major Major obeshrabrivao se gledajući kako jednostavna saopštenja bujaju preko svake mere i pretvaraju se u goleme rukopise. Ma koliko puta potpisao jedan spis, on mu se uvek vraćao da ga još jedanput potpiše, pa je počeo sumnjati hoće se ikad osloboditi i jednoga od njih. Jednoga dana - bilo je to dan nakon prve posete vojnog istražitelja major Major je potpisao Washingtona Irvinga umesto sebe na jednom od spisa, samo da vidi kako će se osećati. To mu se svidelo. Toliko mu se svidelo da je ostatak toga poslepodneva činio tako sa svim službenim spisima. Bio je to čin spontane nepromišljenosti i pobune, za koji je znao da će zbog njega posle biti strogo kažnjen. Sutradan ujutro ušao je u svoju prostoriju sa zebnjom u srcu i čekao što će se dogoditi. Nije se dogodilo ništa. 

      Zgrešio je i to je bilo dobro, jer ni jedan spis na kome je potpisao Washingtona Irvinga nije se nikad više vratio! To je napokon bio neki napredak, pa se major Major s beskrajnim užitkom prihvatio novog posla. Potpisivanje Washingtona Irvinga na službene spise možda i nije bio bogzna kakav posao, ali nije bio toliko jednoličan koliko potpisivanje »major Major Major«. Kad mu je Washington Irving ipak dosadio, mogao je izmeniti redosled i potpisivati se kao Irving Washington dok mu to ne bi dosadilo. I nešto je ipak postigao, jer se ni jedan spis potpisan bilo kojom od te dve varijante nije nikad više vratio u eskadrilu.

       Vratio se, ipak, na kraju drugi vojni istražitelj, prerušen u pilota. Ljudi su znali da je on istražitelj, jer im je svima to priznao i molio svakoga od njih da ne otkrije njegov pravi identitet ni jednom od drugih ljudi, kojima je već bio priznao da je vojni istražitelj. 

- Vi ste jedini čovek u eskadrili koji zna da sam ja vojni istražitelj - poverio je on majoru Majoru - i neobično je važno da to ostane tajna kako moja delatnost ne bi bila osujećena. Razumete li me?

 - I narednik Towser to zna. 

- Da, znam. Njemu sam morao reći da bih mogao doći do vas. Ali ja znam da on to neće reći ni živoj duši. - Rekao je meni - reče major Major. 

- Rekao mi je da me napolju čeka vojni istražitelj. 

- Gad jedan! Moraću ga ispipati. Da sam na vašem mestu, ne bih ostavljao ovde nikakvih strogo poverljivih spisa. Bar ne dotle dok ja ne podnesem izveštaj.

- Ja ne primam nikakve strogo poverljive spise - reče major Major. 

- Baš takve i mislim. Zaključajte ih u svoj ormar da ne dopadnu šaka naredniku Towseru. 

- Narednik Tovvser ima jedini ključ od moga ormara. 

-  Bojim se da gubimo vreme - reče drugi vojni istražitelj prilično oporo. Bio je to žustar, zdepast, nervozan čovek hitrih i sigumih kretnji. Izvadio je izvestan broj fotokopija iz velike crvene omotnice koju je napadno skrivao pod pilotskim kožnim kaputom, što beše ukrašen slikama aviona drečavih boja, usred narančastih eksplozija granata iz flakova, i pravilnim redovima malih bomba koje su označavale pedeset i pet izvršenih borbenih zadataka. 

-  Jeste li ikad videli ovo?

 - Nisam.

 - A ovo? 

Major Major se zatim zagledao u službene spise koji su bili upućeni njemu i na kojima se on isto tako potpisao. 

-  Nisam. 

- Je li čovek koji se tu potpisao u vašoj eskadrili? 

- Koji čovek? Tu su dva imena i prezimena. 

-  Bilo koji od njih. Mi računamo da su Washington Irving i Irving Washington jedna osoba, koja se služi sa dva imena i prezimena samo zato da nas zavede u bludnju. Tako se često radi, znate.

- Ja mislim da u mojoj eskadrili nema ni jednog čoveka s bilo kojim od tih imena. Licem drugog vojnog istražitelja prelete izraz razočaranja.

 - Znači da je mnogo lukaviji nego što smo mislili - napomenu. - Služi se trećim imenom, a izigrava nekoga drugog. I ja mislim ... jest, ja mislim da znam to treće ime. - Uzbuđeno i nadahnuto pruži još jednu foto-kopiju majoru Majoru da je pregleda. - A šta kažete na ovo? 

Major Major se ovlaš nagnu i ugleda foto-kopiju vojničkog pisma u kojem je Yossarian bio sve precrtao osim imena Mary, i na koje je dopisao »Tragično čeznem za tobom. A. T. Tappman, kapelan, Armija Sjedinjenih Država.« Major Major zavrti glavom.

 - Nisam to još nikad vidi+eo.

-Znate li ko je A.T. Tappman? 

- Kapelan našeg aviopuka. 

- Onda je sve jasno - reče drugi vojni istražitelj. - Washington Irving je kapelan vašeg aviopuka. 

- A. T. Tappman je kapelan našeg aviopuka - ispravi ga. 

- Jeste li sigurni?

 - Jesam. 

- Zašto bi kapelan aviopuka napisao ono na pismu? 

-  Možda je to napisao neko drugi i falsifikovao  njegov potpis.

- Zašto bi neko falsifikovao potpis kapelana avio-puka?

 - Da ga ne otkriju. 

- Možda imate pravo - zaključi drugi vojni istražitelj nakon trenutna dvoumljenja, pa obliza usne mljaskajući. - Možda imamo pred sobom jednu bandu, možda su se uortačila dva čoveka koji sasvim slučajno imaju suprotna imena i prezimena. Jest, siguran sam da je tako. Jedan je od njih ovde u eskadrili, drugi je gore u bolnici, a treći je kod kapelana. Onda ih ima trojica, nije li tako? Jeste li sto posto sigurni da nikad pre niste videli ni jedan od ovih službenih spisa? 

- Da sam ih video, bio bih se potpisao na njima.

 - Koga biste potpisali? - upita ga drugi vojni istražitelj previjano. 

- Sebe ili Washingtona Irvinga? - Sebe - odgovori mu major Major. - Ja čak nisam nikad ni čuo za Washingtona Irvinga. 

Usne drugog vojnog istražitelja razvukoše se u osmeh. 

- Gospodine majore, drago mi je što ste vi čisti u svemu ovome. To znači da ćemo moći zajednički raditi, a ja ću trebati svakoga koga mogu pridobiti za sebe. Negde na evropskom ratnom poprištu nalazi se čovek kome padaju u ruke saopštenja upućena vama. Sumnjate li vi na koga?

- Ne sumnjam. 

- E pa, ja sumnjam na nekoga - reče drugi vojni istražitelj. - Na onog gada Towsera. Zašto bi inače govorio na sva usta o meni? Nego, vi dobro otvorite oči i javite mi čim čujete da iko makar spomene Washingtona Irvinga. Ja ću dotle ispitati kapelana i sve ljude u njegovoj blizini. 

Čim je on otišao, uskočio je kroz prozor u prostoriju majora Majora onaj prvi vojni istražitelj i hteo znati ko je onaj drugi vojni istražitelj. Major Major ga je jedva prepoznao. 

- On je vojni istražitelj - reče mu major Major. 

- Jest đavola - reče prvi vojni istražitelj. - Ja sam sad ovde jedini vojni istražitelj. 

 Major Major ga je jedva prepoznao zato što je bio u izbledelom kestenjastom kupaćem ogrtaču od rebrasta baršuna, rasparanih šavova pod pazuhom, u pidžami od paperjasta flanela i u iznošenim papučama od kojih se jednoj vukla potplata. To je propisno bolničko odelo, seti se major Major. Čovek se bio udebljao za oko deset kilograma i upravo je pucao od zdravlja.

- Ja sam zapravo ozbiljno bolestan - jadao se on. 

- Zarazio sam se u bolnici od jednoga pilota-lovca i dobio tešku upalu pluća.

 - Baš mi je žao - reče major Major. 

-  Šta ja imam od toga - cmizdrio je vojni istražitelj.

 - Meni ne treba vaše sažaljenje. Samo sam hteo da znate da je Washington Irving premestio poprište svojih operacija iz bolnice u vašu eskadrilu. Niste nikoga ovde čuli da spominje Washingtona Irvinga? - Zapravo, jesam - odgovori major Major. - Onoga čoveka koji je malopre bio ovde. On je spominjao Washingtona Irvinga.

- Zar zbilja? - uskliknu prvi vojni istražitelj oduševljeno. - Možda je baš to ono što nam je trebalo da izvedemo sve načistac! Držite ga na oku dan i noć, a ja ću trknuti natrag u bolnicu i zatražiti dalje upute od svojih starešina. 

Vojni istražitelj iskoči kroz prozor pisarnice majora Majora i izgubi se. 

Minutu kasnije rastvori se zastor koji je odvajao prostoriju majora Majora od kancelarije eskadrile i ponovo uđe onaj drugi vojni istražitelj otpuhujući besomučno od žurbe. Hvatajući vazduh, viknu:

 - Upravo sam video nekog čoveka u crvenoj pidžami kako je iskočio kroz vaš prozor i otrčao niz cestu! Zar ga niste videli? 

- Pa, razgovarao sam s njim - odgovori major Major. 

-  Ja sam pomislio da je to jako sumnjivo, čovek koji iskače kroz prozor u crvenoj pidžami! - Čovek je hodao žustro u krugu po maloj prostoriji. - Najpre sam pomislio da to vi hvatate maglu za Meksiko. Ali sad vidim da to niste bili vi. Nije li šta rekao o Washingtonu Irvingu?

 - Pa, zapravo je rekao - reče major Major.

- Rekao je? - viknu drugi vojni istražitelj. - To je dobro! To bi baš mogla biti ona sretna okolnost s pomoću koje ćemo sve izvesti načistac. Znate li gde bismo ga mogli naći?

 - U bolnici. On je ozbiljno bolestan.

 - Sjajno! - uskliknu drugi vojni istražitelj. - Idem odmah za njim. Najbolje bi bilo da pođem inkognito. Objasniću u sanitetskom šatoru o čemu se radi, i zamoliću ih da me upute tamo kao bolesnika. 

- Neće da me pošalju u bolnicu kao bolesnika osim ako nisam bolestan - vrati se on da javi majoru Majoru. - A zbilja sam bolestan. Hteo sam već poći na pregled, a ovo je baš zgodna prilika. Idem opet u sanitetski šator da im kažem da sam bolestan, pa će me onda valjda poslati u bolnicu.

- Gledajte šta su mi napravili - vrati se opet majoru Majoru s purpurnim desnima. Bio je neutešiv u svojoj nevolji. Nosio je cipele i čarape u rukama, a prsti na nogama bili su mu također premazani ljubičastom lincurinom otopinom. - ko je ikad čuo za vojnog istražitelja s purpumim desnima? - jadikovao je. 

Otišao je iz kancelarije pognute glave i pao u rov i razbio nos. Temperatura mu je bila još normalna, ali su Gus i Wes učinili iznimku i poslali ga u bolnicu kolima hitne pomoći. 

     Major Major je lagao i to je bilo dobro. On se zapravo nije čudio što je dobro, jer je zapazio da su ljudi koji lažu snalažljiviji i ambiciozniji i uspešniji od ljudi koji ne lažu. Da je rekao istinu drugom vojnom istražitelju, snašla bi ga bila nevolja. Umesto toga je lagao i mogao je slobodno nastaviti svoj posao.

     Nakon posete drugog vojnog istražitelja postao je oprezniji u svom poslu. Potpisivao se samo levom rukom i samo s tamnim naočalima i eštačkim brkovima, kojima se bezuspešno poslužio kad je pokušao ponovo igrati košarku. Preduzeo je još jednu meru opreza zamenivši, na sreću, Washingtona Irvinga Johnom Miltonom. Ime John Milton bilo je praktično i jezgrovito. Kao i Washington Irving moglo se lepo preokrenuti kad god bi mu dojadilo. Nadalje, omogućavalo je majoru Majoru da udvostruči efekat, jer je ime John Milton bilo mnogo kraće i od Washingtona Irvinga i od njegova vlastita imena, te mu je oduzimalo mnogo manje vremena da ga ispiše. Pokazalo se da je ime John Milton plodonosno u još jednom pogledu. Bilo je višeznačno, pa je major Major ubrzo počeo uklapati potpis u odlomke izmišljenih razgovora. Tako je tipične potvrde primitka na službenim spisima čitao ovako: »John, Milton je sadista ili »Gde je Milton, John?« Potpis kojim se najviše ponosio glasio je: »Jesi li popravio đon, Milton?« John Milton otvorio je cele nove vidike dražesnim, neiscrpnim mogućnostima koje su obećavale da će zauvek nestati jednoličnosti. Kad mu je John Milton dosadio, major Major vratio se na Washingtona Irvinga. 

    Major Major kupio je tamne naočale i  brkove u Rimu, kao poslednji, jalovi pokušaj da se izvuče iz gliba poniženja u koji je sve dublje propadao. Ponajpre je doživeo ono strašno poniženje u vezi s »Velikim krstaškim pohodom zakletvi na vjernost«, kad mu ni jedan od tridesetorice ili četrdesetorice ljudi koji su stavili u opticaj konkurentske zakletve na vernost nije dopustio čak ni da se potpiše. Zatim je, baš kad se bura oko toga bila slegla, Clevingerov avion onako tajanstveno izdimio sa svim članovima posade, a krivnja je za tu čudnu nesreću pala zlokobno na njega zato što se nije potpisao ni na jednoj od onih zakletvi na vernost.

   Okvir tamnih naočala bio je širok i tamnocrven. veštački crni brkovi podsećali su čoveka na brkove kakva nakinđurena verglaša, i on ih je oboje ponio sa sobom na košarkašku utakmicu jednoga dana, kad je osećao da više ne može podnositi samoću. Držao se tobože bezbrižno i familijarno kad je došao na igralište, a u sebi je molio Boga da ga ne prepoznaju. Svi su se pravili da ga ne poznaju, pa je počeo uživati u igri. Baš kad je čestitao sam sebi na svojoj nedužnoj lukavštini, jedan ga je protivnički igrač snažno gurnuo, te mu je svanulo da su ga oni ipak prepoznali i da se koriste time što je prerušen da ga guraju laktovima, da mu podmeću nogu i da ga zlostavljaju. Nisu ga uopšte želeli. Baš kad je to shvatio, igrači njegove momčadi instinktivno su se udružili s protivničkim igračima u jednu vrištavu, krvožednu rulju koja se okomila na njega sa svih strana psujući i mašući šakama. Srušili su ga na zemlju, udarali ga nogama dok je ležao na zemlji, i iznova ga napali kad se, obnevidio, osovio na noge. Pokrio je lice obema rukama tako da nije ništa video. Gazili su jedan preko drugoga, terani mahnitom željom da ga mlate, udaraju nogama, da mu izbiju oči, da ga zgaze. Bubotali su ga tako da je, vrteći se, dospeo do ruba i sasuljao se glavačke dole. Na dnu se osovio na noge, uspeo se uz suprotnu padinu i oteturao pod kišom grdnji i kamenja kojima su ga obasipali sve dok se nije dočepao zaklona iza ugla kancelarije. Glavna mu je briga za celog tog napada bila da zadrži tamne naočale i  brkove kako bi se mogao praviti da to nije bio on, i kako bi bio pošteđen užasne obaveze da stane pred njih kao pretpostavljeni. 

     Kad se vratio u svoju pisarnicu, zaplakao je; a kad se isplakao, sprao je krv s usta i nosa, očistio ogrebotine na obrazu i čelu i pozvao narednika Towsera.

- Od sada - rekao je - ne želim da iko više uđe ovamo dok sam ja ovde. Je li jasno?

 - Jest, gospodine majore - reče narednik Towser. - Vredi li to i za mene? 

- Vredi. 

-  Razumem. Je li to sve?

 - Jeste.

 - A što da kažem ljudima koji će vas tražiti dok vi budete ovde? 

- Recite im da me nema i neka me pričekaju. 

- Razumem. 

-  Dok ja ne odem. A šta ću onda s njima? 

- Nije me briga. 

- Smem li ih pustiti ovamo kad vi odete? 

- Smete. 

-  Ali vas onda neće biti ovde?

 - Neće. 

-  Razumem, gospodine majore. Je li to sve? 

- Jeste. - Razumem, gospodine majore. 

- Od sada - rekao je major Major sredovečnom vojniku koji je vodio brigu o njegovoj prikolici - ne želim da dolazite ovamo dok sam ja ovde, da me pitate je li mi šta potrebno. Jeli jasno? 

 - Jeste, gospodine majore - odgovori posilni. - A kad da dođem ovamo da vidim treba li šta da uradim?

 - Kad ja nisam ovde.

 - Razumem, gospodine majore. A šta treba da radim? 

- Šta god vam ja budem rekao. 

 - Ali vas neće biti ovde da mi kažete, nije li tako? -

-  Tako je. 

-  Pa šta da onda radim? 

- Sve što treba uraditi.

 - Razumem, gospodine majore. 

- To je sve - reče major Major. 

- Razumem, gospodine majore - reče posilni. 

- Je li to sve? 

-  Nije - reče major Major. - Nemojte dolaziti ni da čistite. Nemojte dolaziti ni zbog čega kad niste sigurni da mene nema. 

- Razumiem, gospodine majore. Ali kako mogu uvek biti siguran? 

- Ako niste sigurni, jednostavno pretpostavite da sam ja ovde i nemojte dolaziti dok ne budete sigurni. Je li jasno? 

-  Jest, gospodine majore. 

- Žao mi je što moram ovako razgovarati s vama, ali moram. Zbogom. 

- Zbogom, gospodine majore. 

- I hvala vam. Na svemu. 

- Razumem, gospodine majore. 

- Od sada - reče major Major Milu Minderbinderu - neću više nikad doći u menzu. Neka mi jelo uvek donose u prikolicu. 

- Ja mislim da je to dobra ideja, gospodine majore - odvrati Milo. - Sad ću vam moći priređivati posebna jela za koja drugi neće uopšte znati. Siguran sam da će vam prijati. I pukovniku Cathcartu uvek prijaju. 

- Ja ne želim nikakva posebna jela. Ja želim samo ono što priređujete i svim ostalim oficirima. Recite samo svakome ko mi bude donosio jelo neka jedanput pokuca na vrata i ostavi poslužavnik na stepenici. Je li jasno? 

- Jest, gospodine majore. Sasvim jasno. Sakrio sam nekoliko živih jastoga iz Mainea, koje vam mogu večeras prirediti s izvrsnom salatom od rokfora i sa dva smrznuta punjena roščića, koje je baš jučer prokrijumčario iz Pariza jedan važan član francuskog podzemnog otpora. Hoće li to biti dovoljno za početak?

 - Neće.

 - Razumem, gospodine majore. Shvaćam.

   Te večeri mu je Milo priredio za večeru pržena jastoga iz Mainea s izvrsnom salatom od rokfora i sa dva smrznuta punjena roščića. Major Major se ozlovoljio. Ipak, da je vratio to jelo, samo bi propalo ili bi ga pojeo ko drugi, a majoru Majoru su prženi jastozi bili slabost. Pekla ga je savest dok je jeo. Sutradan je za ručak dobio kornjaču pripravljenu na merilendski način uz punu bocu Doma Perignona iz 1937. godine. Major Major je sve smazao i istrusio ne rnisleći ništa. 

    Iza Mila su preostali samo ljudi u kancelariji, koje je major Major izbegavao tako što je svaki put ulazio i izlazio kroz prljavi celuloidni prozor u svojoj prostoriji. Prozor se otkopčavao, i bio je nizak i širok, pa je mogao lako skočiti kroz njega i s jedne i s druge strane. Razmak između kancelarije i svoje prikolice prelazio je tako da je jurio oko ugla šatora kad je vazduh bio čist, skakao u železnički usjek i trčao pognute glave do svog svetišta u šumi. Kad bi stigao do na visinu svoje prikolice, izlazio je iz usjeka i žurno se probijao kući kroz bujno šipražje, u kojem je jedino jedanput sreo kapetana Flumea koji ga je, izobličen i sablastan, nasmrt prepao iskrsnuvši iznenada u sumrak iz grmlja kupina, da mu se prituži kako mu je poglavica Beli Halfoat zapretio da će mu prefikariti vrat od uva do uva. 

   Ako me još jedanput ovako uplašite - rekao mu je major Major - ja ću vam prefikariti vrat od uva do uva. 

    Kapetanu Flumeu presekao se dah, pa je opet iščeznuo u grmlju kupina i major Major ga nikad više nije video. 

    Kad bi se major Major osvrnuo na sve što je postigao, bio je zadovoljan. Usred nekoliko jutara strane zemlje po kojima je vrvelo više od dvesta ljudi, uspeo je postati pustinjak. Uz malo domišljatosti i pronicavosti, gotovo je onemogućio svakoga u svojoj eskadrili da razgovara s njim, što je svima odgovaralo, kao što je zapazio, jer niko nije ni želeo da razgovara s njim. Niko, kao što se pokazalo, osim onog ludog Yossariana koji ga je jednog dana, dok je on žurio na ručak po dnu useka prema prikolici, iz zaleta oborio na zemlju .

   Major Major je od svih ljudi u eskadrili najmanje želeo da ga iz zaleta obori baš Yossarian. Bilo je nešto urođeno sramotno u Yossarianu, u tom čoveku koji se onako sramno ponašao prema mrtvacu u svom šatoru, koga čak nije ni bilo u šatoru, i koji je zatim, posle leta na Avignon, svukao sve sa sebe i hodao tako sve do onog dana kad mu je general Dreedle pristupio da mu prikači odlikovanje za hrabrost koju je pokazao nad Ferrarom, pa ga našao kako stoji u stroju gol golcat. Niko na svetu nije imao vlasti da ukloni mrtvačeve rasute stvari iz Yossarianova šatora. Major Major je izgubio to pravo kad je dopustio naredniku Towseru da izvesti starešinu da potporučnik, koji je poginuo nad Orvietom manje od dva sata pošto je stigao u eskadrilu, nije uopšte stigao u eskadrilu. Jedini koji je imao neko pravo da ukloni njegove stvari iz Yossarianova šatora, kako se činilo majoru Majoru, bio je sam Yossarian, pa ni Yossarian, kako se činilo majoru Majoru, nije imao to pravo. 

   Pošto ga je Yossarian iz zaleta srušio, major Major je prostenjao i pokušao se iskobeljati i ustati, ali ga Yossarian nije puštao. 

    - Kapetan Yossarian - reče Yossarian - moli za dopuštenje da odmah govori s gospodinom majorom o pitanju života i smrti. 

-  Molim vas, pustite me da ustanem - reče major Major obuzet zlovoljom i nelagodom. - Ne mogu vam odzdraviti dok ležim na ruci. 

   Yossarian ga pusti. Polako ustadoše. Yossarian ga opet pozdravi i ponovi svoju molbu. 

-  Hajdemo u moju kancelariju - reče major Major. 

- Mislim da ovo nije najbolje mesto za razgovor. 

-  Razumem, gospodine majore - odvrati Yossarian. 

      Otresoše šljunak s odela i pođoše, ćuteći usiljeno, prema ulazu kancelarije. 

- Pričekajte minutu-dve dok stavim malo joda na ove ogrebotine. Neka vas onda uvede narednik Towser. 

-  Razumem, gospodine majore. 

    Major Major pođe dostojanstveno u stražnju prostoriju kancelarije a da i ne pogleda ni jednog od službenika i daktilografa koji su radili za stolovima i ormarićima za spise. Spustio je za sobom zastor na ulazu u svoju prostoriju. Čim je ostao nasamo, jurnuo je kroz prostoriju do prozora i iskočio napolje ne bi li umakao, ali mu je Yossarian već preprečio put. Yossarian ga je čekao u stavu mirno i ponovo pozdravio. 

- Kapetan Yossarian moli za dopuštenje da govori odmah s gospodinom majorom o pitanju života i smrti - ponovi odlučno. 

- Dopuštenje se uskraćuje - obrecnu se major Major na nj.

 - E, nećemo tako. 

Major Major popusti. 

 - Dobro - pristade umorno. - Razgovaraću s vama. Uskočite, molim vas, u moju kancelariju.

 - Izvolite vi prvi. 

Uskočiše u kancelariju. Major Major sede, a Yossarian se ushoda pred njegovim stolom i reče mu da neće više da izvršava borbene zadatke. Šta sad? - pitao se major Major. Mogao je postupiti jedino onako kako ga je potpukovnik Korn uputio da postupi, pa šta bude da bude. 

- Zašto nećete? - upita ga. 

- Zato što se bojim.

 - Ne morate se vi sramiti zbog toga - posavetova ga major ljubazno. - Svi se mi bojimo. 

- Ja se ne sramim - reče Yossarian. - Ja se samo bojim. 

- Ne biste ni bili normalni kad se ne biste nikad bojali. Čak i najhrabrije ljude spopada strah. Jedan od najvažnijih zadataka koji stoje pred svima nama u borbi jest da savladamo u sebi strah.

 - Ma hajte bežite, majore! Zar ne možemo bez tih govnarija? 

Major Major snebivljivo obori pogled i zavrti palcima.

 - Šta biste hteli da vam kažem?

 - Da sam izvršio dovoljno borbenih zadataka i da mogu kući. 

- Koliko ste ih izvršili? 

-  Pedeset i jedan. 

- Preostala su vam još samo četiri. 

-  On će povećati normu. Kad god joj se ja približim, on je poveća. 

-  Možda ovaj put neće. 

- Uostalom, on još nikog nije poslao kući. Samo ih ostavlja da čekaju putne naloge dok mu ne ponestane ljudi za avione, pa onda poveća normu i svi opet moraju letjeti. Tako radi otkako je došao. 

- Ne smete kriviti pukovnika Cathcarta za bilo kakvo odugovlačenje u izdavanju naloga - savetovaše ga major Major. - Dužnost je Dvadeset i sedme  eskadre da hitno ispostavi naloge čim ih dobije od nas.

- I pak je mogao tražiti zamjene i poslati nas kući kad su se nalozi konačno vratili. Uostalom, čuo sam da Dvadeset i sedma eskadra zahteva samo četrdeset borbenih zadataka, i da je to samo on sebi uvrtio u glavu da ih moramo izvršiti pedeset i pet. 

- Ne bih vam znao ništa reći o tome - odvrati major Major. - Pukovnik Cathcart je naš pretpostavljeni oficir i mi ga moramo slušati. Zašto ne biste izvršili još četiri zadatka pa onda videli šta će biti?

 - Zato što neću. 

- Šta sad? - upitao se opet major Major. Šta da radi s čovekom koji ga gleda pravo u oči i kaže da će radije umreti nego poginuti u borbi, s čovekom koji je u najmanju ruku isto toliko zreo i inteligentan koliko i on, a treba se praviti da nije? Šta da mu kaže? 

- A kako bi bilo da sami sebi izabirete zadatke i da idete samo na one lagane? - reče major Major. - Tako biste mogli izvršiti još ona četiri borbena zadatka a da se ne izvrgnete nikakvoj opasnosti. 

-  Ja ne želim izvršavati lagane zadatke. Ja neću više da se borim u ratu. 

-  Zar biste hteli da naša zemlja izgubi rat? - upita ga major Major. 

- Nećemo ga izgubiti. Imamo više ljudi, više novaca i više materijala. Ima deset miliona ljudi u uniformi koji me mogu zameniti. Neki ljudi ginu, a mnogo ih više zgrće pare i zabavlja se. Neka pogine neko drugi. 

-  Ali šta bi bilo kad bi svi na našoj strani tako mislili?

 - Onda bih ja svakako bio prava budala kad bih mislio drugačije, nije li tako? ..

Šta mu čovek uopšte može reći, pitao se major Major zdvojno. Jedino što mu nije smeo reći bilo je da mu on ne može pomoći. Kad bi rekao da mu ne može pomoći, značilo bi da bi mu pomogao kad bi mogao, i natuknuo bi da postoji neka greška ili nepravda u politici potpukovnika Korna. Potpukovnik Korn je to izričito tvrdio. Ne sme nikad nikome reći da mu ne može pomoći. 

 - Žao mi je - reče - ali vam ja tu ne mogu pomoći.

                                              

nastavci: Romani u nastavcima 

Knut Hamsun, GLAD ( II deo )

 

      Sutradan, probudih se vrlo rano. Kad sam otvorio oči, bilo je još posve mračno i tek dugo posle toga začuh kako sat u stanu ispod mene odbija petu. Hteo sam ponovno zaspati, ali nisam mogao; ležao sam, bivao sve budniji i razmišljao o hiljadustvari.

    Odjednom padne mi na pamet nekoliko dobrih rečenica, koje sam mogao upotrebiti za članak ili podlistak, takvo što još nisam izmislio. Tako nešto čarobno i sretno. Ležim tu i ponavljam te reči i rečenice, i nalazim da su izvrsne; jedna se misao redala za drugom. Napokon se posve probudim, ustanem i segnem iza kreveta po papir i olovku. Kao krv iz prorezane žile šiktala je jedna reč za drugom, slagale su se rečenice, sklapale u celinu, prizor je potekao za prizorom, iz mog su mozga tekle radnje i odgovori, i obuze me divna dobra volja. Pisao sam kao lud i bez odmora ispunjavao jedan list za drugim. Misli su mi dolazile tako brzo i nenadano da mi je umaklo mnogo finih sitnica koje nisam stigao zapisati, iako sam se svim silama trudio da sve obuhvatim. Još uvek navaljuju na mene; posve sam zaokupljen svojom temom, svaka reč koju napišem dolazi kao sama od sebe.

    To traje dugo, prilično dugo. Kad je prošao taj trenutak inspiracije, kad sam napokon svršio i odložio olovku, ležalo je petnaest do dvadeset stranica na mojim kolenima. Ako sad uistinu imaju kakvu vrednost ti papiri, onda sam spašen! Skočim s kreveta i obučem se. Bivalo je svetlije, te sam već mogao razabrati objavu svetioničarskog nadglednika dole kraj vrata. Kod prozora je bilo tako svetlo da sam mogao za silu i pisati. Odmah sam se dakle spremio da te svoje papire prepišem u čisto.

   Iz ovih se mojih fantazija uzdiže čudnovato gusta para od svetla i boja; zaustavim se sad kod jedne, sad kod druge misli i velim sebi da je ovo najbolje što sam ikada čitao. Postajem pijan od ugodnosti, veselje me nadima, pa se sam sebi pričinjam veličanstvenim; rukom važem težinu rukopisa i površno ga procenjujem na pet kruna. Nikome neće pasti na um da se cenka za pet kruna; naprotiv, dati ga za deset kruna značilo bi dati ga u bescenje, ako se uzme u obzir sadržaj i kakvoća. Nije mi bilo ni na kraj pameti da badava dajem tako posebno delo; znao sam da se tekstovi ovakve vrste ne nalaze na putu. I odlučim se za deset kruna.

    U sobi je postajalo sve svetlije; pogledavši dole kod vrata, mogao sam posve jasno i bez naprezanja razabrati tanka, skeletu slična slova na oglasu gospođice Andersen, kojim se oglašava mrtvačku odeću  u prostoriji desno. Već je davno odbilo sedam sati.

    Ustao sam i stao nasred sobe. Kad dobro promislim, taj otkaz gospođe Gundersen došao mi je kao naručen. To zaista nije soba za mene; na prozoru nema ni najprostijih zelenih roletni , niti je na zidovima dovoljno čavala da uredim garderobu. A onaj jadni naslonjač u uglu tek je karikatura pravog naslonjača, njemu bih se mogao od srca nasmejati. Za odrasla čoveka je prenizak; osim toga je i preuzak, pa ti treba nešto poput naprave za izuvanje čizama kad se hoćeš iz njega izvući. Ukratko, ta soba nije uređena tako da se u njoj bavim duševnim radom, pa je neću duže ni zadržati.

   Ni pod kojim uslovima! Dosta sam dugo ćutiao, trpio i izdržao u toj daščari.

    Sav obuzet nadom i zadovoljstvom i još uvek potpuno zaokupljen svojim izvanrednim podlistkom, koji sam svaki čas vadio iz džepa i iščitavao, hteo sam odmah i ozbiljno početi sa selidbom. Izvukao sam svežanj, jedan crveni rupčić, nekoliko čistih okovratnika i nešto zgužvanog novinskog papira u kom sam donosio kući hleb, zatim sam smotao pokrivač i gurnuo ostatak belog pisaćeg papira u džep. Na kraju sam, za svaki slučaj, pretražio sve uglove da se uverim nisam li štogod zaboravio, pa pošto nisam ništa našao, pošao sam  prozoru i zagledao se vani. Mračno, vlažno jutro; kod izgorele kovačnice ni žive duše, a nategnuto uže za sušenje rublja u dvorištu, posve stisnuto od vlage, proteže se od jednog zida do drugog. To sam sve poznavao već od prej; zato se brzo maknuh od prozora. Uzmem pod ruku svežanj, naklonim se pred objavom svetioničarskog nadglednika i pred  mrtvačkom odećom  gospođice Andersen te otvorim vrata.

    Odjednom se setim gazdarice. Ipak sam joj morao reći da selim, neka vidi da ima posla s urednim čovekom. Hteo sam joj se i pismeno zahvaliti za ovo nekoliko dana što mi je pustila sobu preko određenog vremena. Uverenje da sam sad za duže vreme spašen toliko me obuzelo da sam, štaviše, obećao gospođi pet kruna, koje ću joj dati kad prođem koji dan mimo; svakako sam joj hteo pokazati kakvog je čestitog čoveka imala pod svojim krovom.

    Ceduljicu joj ostavih na stolu.

     Još jednom se zaustavim na vratima i okrenem. Ovo jasno osvedočenje da sam se opet podigao oduševljavalo me i činilo zahvalnim Bogu i svemiru, pa sam pao na kolena do kreveta i glasno zahvaljivao Bogu za sve dobrote koje mi je tog jutra iskazao. Znao sam ja, znao, da je ovo ludilo od nadahnuća, koje sam netom proživio i napisao, čudesno delo nebesa u mojem duhu, odgovor na moja jučerašnja jadanja. To je Bog, to je Bog! klicao sam i plakao od oduševljenja nad svojim rečima; na časove sam se prekidao i osluškivao ne nalazi li se kogod na stepeništu .

    Na kraju  ustadoh i pođoh; nečujno šmugnuh niza stepenice i neprimećen ni od koga dospeh do kućnih vrata.

    Ulice su bile svetle od kiše koja je ujutro padala, nebo je visilo mrko i nisko nad gradom, nigde nije sjala sunčana zraka. Koliko može biti sati? Po običaju, udario sam prema većnici i video da je osam i po. Preostaje mi dakle još nekoliko sati, jer ne bi imalo nikakve svrhe da dođem u redakciju pre deset, a možda i pre jedanaest sati. Dotle moram tumarati gradom i gledati da se dokopam kakvog malog doručka. Uostalom, nisam se bojao da ću danas leći gladan u postelju: ta su vremena, hvala Bogu, prošla! To je preboljeni stadij, ružan san; sada opet ide sve na bolje!

    Međutim mi je zeleni pokrivač postao težak, a osim toga – nisam se mogao s njime pokazivati pred ljudima. Šta će o meni misliti? Razmišljao sam dakle gde da ga na neko vreme pohranim. Setim se da bih mogao poći k Sembu, koji bi mi ga umotao u papir. Tada bi to odmah izgledalo lepše i ne bi bila nikakva sramota da ga nosim. Uđem dakle u trgovinu i kažem jednom pomoćniku što želim.

     Najpre je pogledao pokrivač, a zatim u mene; kad je primio zamotak, učinilo mi se da je prezirno slegnuo ramenima. To me je uvredilo.

   – Dođavola ! Budite oprezniji! – viknuh mu. – Unutra su dve skupocene staklene vaze; Šaljem ih u Smyrnu.

    To je pomoglo – to je sjajno uspelo. Svakom kretnjom koju je otad učinio čovek kao da me je molio za oproštenje što nije naslutio da se u pokrivaču nalaze tako važne stvari. Kad je bio gotov sa zamotavanjem, zahvalim mu se na pomoći kao čovek koji je već češće slao u Smyrnu skupocene stvari. Otvorio mi je vrata, a kad sam izlazio, dva put mi se duboko naklonio.

    Lutao sam među ljudima na tržnici i zadržavao se najviše oko žena što su prodavale cveće u loncima. Velike crvene ruže kojih su latice sijale oštro i krvavo pobudiše u meni žudnju, dovodeći me u grešnu napast da jednu ukradem, i zapitah za cene, samo da dođem što bliže. Ako mi ostane štogod novaca, kupiću ih, pa stajale koliko mu drago; mogu ovda-onda i prištedeti malo svojim načinom života, pa da kasnije opet uspostavim novčanu ravnotežu.

   Bilo je deset sati i ja se uputih u uredništvo. Čovek sa makazama rovao je po hrpi starih novina; urednika još nije bilo. Na njegovo pitanje šta želim, ja mu predam svoj veliki rukopis i dadem mu naslutiti da je vrlo važan. Stavljao sam mu na dušu da ga preda osobno uredniku. Kasnije ću već doći sam po odgovor.

– Dobro! – reče čovek sa makazama i nastavi prekapati po novinama.

    Činilo mi se da on sve to prima sasvim ravnodušno, no nisam rekao ništa – samo sam mu jednako ravnodušno kimnuo i izašao.

   Sad sam opet imao vremena. Da se bar hoće razvedriti! Bilo je ružno vreme, bez vetra, bez svežine, dame su za svaku sigurnost otvorile kišobrane, a i gospodske vunene kape izgledale su spljoštene i turobne. Još jednom sam prošao preko trga i pogledao zelenje i ruže. Najednom osetim nečiju ruku na ramenu, pa se okrenem. »Gospođica« mi nazove dobro jutro.

   – Dobro jutro – odgovorim pomalo upitnim glasom, da odmah saznam što želi. »Gospođica« mi se nije posebno sviđao.

     On radoznalo pogleda na potpuno nov zamotak pod moj im pazuhom i zapita: 

  – Šta to nosite?

   – Bio sam kod Semba i kupio sukno za novo odelo – odgovorih blazirano – ne mogu više ići tako pohaban; ne sme čovjek biti škrt prema svom vanjskom izgledu.

     Pogledao me i zabezeknuo se.

– Kako inače? – upita polagano.

– Dobro, iznad očekivanja dobro.

– Imate li sada kakvo zanimanje?

– Zanimanje? – odvratim začuđeno. – Vodim knjige kod velike trgovačke tvrtke Christie.

– Ah, tako! – reče on i ustukne jedan korak. – Bože moj, to mi je baš drago! Samo da vam ne izmame novac što ste ga zaslužili! Zbogom!

Malo zatim vrati se, pokaže štapom na moj zamotak i reče:

– Preporučujem vam krojača. Nigde nećete naći boljega krojača od Isaksena. Recite mu samo da sam vas ja poslao.

     To mi je ipak bilo već previše. Kojim pravom gura on svoj nos u moje stvari? Šta se njega tiče kojeg ću ja krojača uzeti? Postao sam besan; pogled na tu praznu, iskićenu figuru ogorčio me i ja ga prilično brutalno podsetim na onih deset kruna što ih je od mene posudio. Ali još pre no što mi je mogao odgovoriti, pokajah se što sam ga opomenuo; zbunio sam se i nisam mu gledao u oči; kad je u tom času prošla mimo nas jedna mlada dama, brzo zakoraknuh unatrag da je pustim proći i iskoristim tu priliku da umaknem.

    Gde sada, dok još moram čekati? Prazna džepa nisam  mogao otići u kafanu, a nisam imao nikoga poznatog kome bih u to vreme mogao svratiti. Instinktivno se odvučem gore u grad, nastojeći da utrošim što više vremena idući od trga do »mitnice«, usput pročitam »Večernje novosti« koje su upravo izvesili, siđem niz Ulicu Karla Johana, onda okrenem ravno i udarim prema Spasiteljevu groblju, gde napokon nađoh jedno mirno mestance na brežuljku pored kapelice. Tu sam sedeo u miru, sanjario na vlažnom vazduhu, dremao i smrzavao se. Vreme je prolazilo. Je li to baš posve sigurno da je moj podlistak jedno malo remek-delo nadahnute umetnosti? Bog zna ne nalazi li se ovde-onde po koja pogreška! Ako je tako, na kraju mi ga još neće ni primiti, posve jednostavno, ni primiti! Možda je i srednje ruke, ili  loš; ko mi garantuje da već u ovom času nije bačen u korpu?... Moga je pouzdanja nestalo, skočim i pojurim s groblja.

   Dole, u Ulici Akers, zavirio sam kroz prozor jedne trgovine  i opazio da je tek maločas prošlo podne. To me je učinilo još očajnijim, jer sam čvrsto verovao da je podne već odavna prošlo, a pre četiri sata nije imalo smisla da potražim urednika. Sudbina mog podlistka ispunila me mračnim slutnjama; što sam više o njemu mislio, to mi se činilo neverovatnijim da bih tako na brzinu mogao napisati nešto čestito. Pisao sam gotovo u snu, s grozničavim mozgom punim sanja. Naravno, prevario sam se i bio čitavog jutra kao izbezumljen, i to ni zbog čega! Naravno!... Brzo pođem uz Ulicu Ullevaals, blizu St. Hanshaugena, dođem na otvorena polja, zatim u uske, čudnovate ulice kod pilana, preko gradilišta, dok se najednom nisam našao na poljskom puteljku kojemu nisam mogao dogledati kraja.

    Ovde se zaustavim i odlučim da se vratim. Bio sam zadihan od hodanja i vraćao sam se polako i potišteno. Sreo sam dva voza sena; goniči su ležali na vozu i pevali; obojica behu gologlavi i u obojice je bilo okruglo, bezbrižno lice. Naslućivao sam da će me nagovoriti, dobaciti mi kakvu primedbu, ili učiniti kakvu šalu na moj račun. I zaista, kad sam im bio posve blizu, jedan mi do-vikne i upita me što to nosim pod pazuhom.

– Pokrivač za krevet – odgovorim.

– A koliko je sati? – upita on.

– Ne znam tačno, ali mislim da će biti oko tri.

    Na to se obojica nasmieju i poteraju mimo mene. U tom času osetim bol od udarca bičem na jednom uvu, a šešir mi poleti s glave; mladi me lopovi nisu mogli pustiti da prođem a da mi ne načine kakvu nepodopštinu. Malko oglušen, popipam se po glavi, potom potražim šešir, koji je pao na rub jarka, i nastavim put. Dole u četvrti St. Hanshaugen sastadoh nekog čoveka, od kojega saznah da je već prošlo četiri sata.

     Prošlo četiri! Kazaljka je već pokazivala preko četiri. Zakoračim i stanem gotovo trčati u grad, savijem se i požurim u uredništvo. Možda je urednik već odavna bio onde: onda je već izašao iz kancelarije. Naizmenice sam hodao i trčao, spotaknuo se, bežao za kolima, sve pešake ostavio iza sebe, takmičio  s konjima, naprezao se kao lud da ne zakasnim. Kad sam došao do zgrade gde je bilo uredništvo, u trku uletim u hodnik , u četiri skoka uspnem se stepenicama i pokucam na vratima.

   Nema odgovora. 

    Izašao je. Izašao je, pomislim. Uhvatim za kvaku: vrata su otvorena. Pokucam još jednom i uđem unutra.

    Urednik sedi za svojim stolom, licem okrenut prema prozoru, u ruci mu pero spremno za pisanje. Pošto je čuo moj usopljen pozdrav, upola se okrene prema meni, za-trese glavom i reče:

– Još nisam dospe da o pročitam vaš članak.

Razveselilo me to što još nije pročitao, te rekoh:

– Razume se, dragi gospodine, to mogu i misliti. Uostalom, i ne žuri se tako jako. Možda za nekoliko dana, ili...

– Da, da, ja ću već pogledati. Uostalom, imam vašu adresu, pa ću vam odmah javiti.

A ja se nisam ni setio objasniti mu da više nemam nikakve adrese.

      Audijencija je bila završena, i ja se poklonim, učinim korak unatrag i izađem. Nada je i opet usplamtela u meni, još nije sve propalo, naprotiv – još sam mogao sve dobiti. Moj je mozak počeo i opet maštati o velikom nebeskom veću u kojem su maločas zaključili da ja moram zaslužiti, zaslužiti deset kruna za jedan podlistak...

     Da samo nađem neko konačište! Razmišljao sam kamo bi bilo najbolje da se uvučem, i to me pitanje toliko zaokupilo da sam zastao nasred ulice. Zaboravio sam gde sam, stajao sam kao znak opomene usred mora oko koga besne i buče valovi. Raznosač novina gurne mi u ruke primerak »Vikinga«. Baš je komičan, isuviše komičan!

– Pogledam oko sebe i uplašim se: opet sam stajao pred Sembeovim dućanom. 

    Brzo se okrenem, sakrijem zamotak koliko je već bilo moguće, požurim niz Crkvenu ulicu smeten i plašeći se da me možda nije kogod video iza izloga. Prošao sam pored Ingebreta i pored pozorišta, zaokrenuo kod biljeternice i onda udario mimo tvrđave prema moru. Tu sam potražio jednu klupu i iznova stao mudrovati.

    Gde ću pod milim Bogom naći prenočište? Zar nema baš nikakve rupe u koju bih se mogao zavući i provesti noć do jutra. Ponos mi brani da se vratim u svoj stari stan; ne pada mi na pamet da kršim reč; ljutito odbijam od sebe tu misao i u duhu se nasmešim pomislivši na mali crveni naslonjač. Asocijacijom misli nađem se najednom u sobi s dva prozora gde sam nekada stanovao, u Ulici Haegdehaugen; na stolu stoji puna činija hleba s puterom, kriške koje u ovom času menjaju oblik i postaju biftekom; prekrasan biftek, snežnobeli ubrus, veliki komad hleba i srebrni pribor za jelo. Odjednom se otvore vrata, u sobu uđe moja gazdarica i, gle čuda, ponudi me čajem...

    Tlapnje i glupi sni! Rekoh u sebi da će mi se opet zavrteti u glavi pojedem li nešto, da će mi i opet groznica prohujati mozgom i da ću se morati boriti s istim napadajima ludila. Nisam podnosio nikakva jela, eto, takav sam ja, to je moja osobina.

   Možda se ipak dosetim nečemu što se tiče prenočišta, još pre nego zanoća. Ne žuri se; u najgorem slučaju mogu potražiti neko mestance u šumi, cela mi gradska okolica stoji na raspolaganju, a nije baš odviše studeno.

      Preda mnom se pružalo more u svojoj teškoj tišini, brodovi i neotesane, širokokljune barke rezale su brazdepo olovnastoj površini, pruge su se odbijale levo i desno od njih i klizile sve dalje, dok se jastučasto debeli dim dizao iz dimnjaka i strojeva i umorno prodirao kroz vlažni vazduh. Nije bilo ni sunca, ni vetra, drveće je iza mene bilo vlažno, a i klupa na kojoj sam sedeo beše hladna i klizava. Vreme je prolazilo, ja sam bio pospan i umoran, osećao sam hladnoću na leđima; malo zatim primetim da mi se sklapaju oči. I ja sam ih sklopio...

    Kad sam se opet probudio, bilo je sve oko mene tamno. Napola gluv i smrznut pograbio sam zamotak i dao se u trku. Da mi bude toplije, išao sam sve brže i brže, udarao rukom o ruku, toptao nogama iz kojih je nestalo već svakog osećaja, i tako stigao gore do vatrogasne stražarnice. Bilo je devet sati, znači dakle da sam prilično dugo spavao.

    Šta da počnem? Negde se ipak moram skloniti. Zastanem i bacim pogled na vatrogasnu stražamicu; pomislim da bih se možda mogao uvući u koji hodnik ako pričekam dok mi stražar okrene leđa. Uspnem se stepenicama u nameri da se s čovekom upustim u razgovor; on me pozdravi svojom sekirom, čekajući šta mu imam kazati. Ta uzdignuta sekira, koje je oštrica bila okrenuta meni, prođe mi kao hladan udarac kroz živce; zanemeh od straha pred tim naoružanim čovekom i nehotice zakoračih unatrag. Ne velim mu ništa, samo se šunjam sve dalje od njega; a da to sakrijem, prođem rukom preko čela kao da sam nešto zaboravio, i brzo se udaljim. Kad sam se opet našao dole na pločniku osećao sam se spašen, kao da sam izmaknuo velikoj pogibelji. A onda požurim dalje. 

     Bilo mi je hladno, mučila me glad, postajalo mi je sve neugodnije i neugodnije i tako sam pošao Ulicom Karla Johana; kleo sam u sav glas, ne brinući se što me čuju svi prolaznici. Dole, kod zgrade parlamenta, odmah kod prvog lava, setim se odjednom nekom čudnom asocijacijom jednog mladog slikara, svoga znanca, mladog čoveka kojega sam jednom u Tivoliju spasio od zaušnice i kasnije ga posetio. Pucnem prstima i uputim se u Ulicu Tordenskjold, nađem vrata s posetnicom C. Zacharias Bartel i pokucam.

On mi je sam otvorio vrata. Strašno je zaudarao po pivu i duhanu.

– Dobra veče! – rekoh.

– Dobra veče! Ah, to ste vi?! Ali do đavola, zašto tako kasno? Mogli ste doći dok je još bio dan. Odonda sam naslikao još jedan sjenik i štošta promienio. To morate pogledati po danu, sada ne bi imalo smisla.

– Pokažite mi ipak – rekoh; međutim, ni sam nisam znao o kojoj on to slici govori.

– Nemoguće, potpuno nemoguće! – odvrati on. – Sve će vam se pričinjati žutim. I onda još nešto... – On priđe sasvim  meni i šapće: – Večeras je kod mene jedna devojka, pa bi bilo jako nezgodno.

– No, ako je tako, onda dakako o tome ne može biti ni govora.

Zaželim mu laku noć i odem.

    Nije mi dakle preostalo ništa drugo nego da potražim u šumi neko zgodno mestance. Samo da zemlja nije tako vlažna! Udarim po pokrivaču, već potpuno pomiren s mišlju da ću morati noćiti vani. Predugo sam se mučio nastojeći da nađem u gradu, pa sam se već umorio i sve mi je dosadilo. Smatrao sam užitkom da se primirim, prepustim svojoj sudbini i vucaram ulicama bez ijedne misli u glavi. Pošao sam prema univerzitetu i onde na satu video da je već prošlo deset, pa odande udarim u grad. Negde u Ulici Haegdehaugen zaustavim se pred trgovinom s jelima u izlogu. Kraj okruglog hleba ležala je mačka i spavala; odmah iza nje stajao je ćup s puterom i nekoliko čaša s kašom. Časak sam stajao i gledao u ta jela, a kako nisam mogao ništa kupiti, okrenem se i nastavim svoj put. Polagano sam išao sve dalje i dalje, sat za satom, dok napokon ne stigoh u gradski bukvik.

   Tu skrenem s puta i sjednem da se odmorim. Onda potražim zgodno mestance, skupim nešto suvaraka i lišća, priredim ležaj na jednom humku, gde nije bilo tako vlažno, potom otvorim zamotak i izvadim pokrivač. Od tog silnog hodanja bio sam posve iscrpljen i utučen, te se odmah spremih na spavanje. Dugo sam se okretao amo-tamo, dok se nisam dobro namestio; malko me je bolelo uvo, nateklo je od udarca bičem, pa na njemu nisam mogao ležati. Izujem cipele i stavim ih pod glavu, a preko njih rasprostrem papir u koji su mi kod Semba bili zamotali pokrivač.

    Svuda oko mene širila se uzvišena atmosfera mraka; sve je utihnulo, sve. Ali gore, u visini, šumio je večni pev, duvanje povetarca, kao neko daleko, bezglasno zujanje koje nikad ne prestaje. Tako sam dugo osluškivao to neprekidno bolećivo zujanje da me je već počelo zbunjivati. To su zasigurno simfonijea svetova nada mnom,  zvezde pevaju...

– Dođavola! – velim i glasno se nasmejem, da se ojunačim. – To su sove, preko u Kanaanu!

 I ustadoh, pa ponovno legoh, a onda navukoh cipele i opet ustadoh, prošetah se malo u mraku i legoh nanovo, boreći se i trpeći od straha i besa sve do svanuća, i tek onda napokon padoh u san.

                                              

nastavci_ Romani u nastavcima 

Knut Hamsun, GLAD ( I deo )

 

      "Roman „Glad“, objavljen je 1890. godine i za njega se obično kaže kako otvara sezonu moderne norveške književnosti, jer više u prvom planu nije fabula nego junakovo stanje, a ono je ovde pokriveno naslovom knjige u celosti. 

      Glavni lik i narator novinar je koji uslied neuspele i neizvesne novinarske karijere nema šta za jesti i dužan je za stanarinu. Hamsun prilično detaljno opisuje njegovo stanje, halucinacije u koje upada, nadrealizam u kojemu mu se otvara tzv. realnost, koja nije odgovarala standardima realistične književnosti njegova doba, nego se već za Hamsunova života između njegovih i svetova Strindberga i Dostojevskog vukla paralela. I zaista, roman odlikuje grozničavost kakve se čitatelji mogu sećati iz prve faze stvaralaštva Dostojevskog, elemente kojih je Rus umetao i u svoja dela iz srednjeg dela stvaralaštva („Zločin i kazna“), kao i u zadnjim romanima. To je redovno lik koji je uspieo pokidati veze s drugim ljudima, ne potpuno, nego tako da ti transubjektivni kanali više kao da ne funkcionišu najtoačnije, neki defekt lebdi iznad svake izgovorene reči i situacije. 

    Ovde u „Gladi“ takvim je spisateljskim načinom dosegnuta perfekcija, celi je roman napisan u takvoj vrsti „vrućice“. Visoka temperatura naratorove svesti „topi“ sve s čime on dođe u kontakt, pa sve izgleda izobličeno kao na slikama nadrealističkih slikara, izduženo i kao razmazano. Prikazivani svet možda i ima središte oko kojega bi se naratorova svest trebala organizovati, no on ga nije u stanju osetiti, a kada se i približi malim epicentrima socijale, kao uredniku u novinama u kojima nastoji objavljivati, jedino što vidi je – lažnost, patvorinu na mestu na kojemu bi trebala stajati značajnija, vrednija kovina. On na kraju odlazi na brod, napušta ovakav svet, a šta se s njim dogodilo i šta je sve u svetu stekao moguće je čitati u drugim Hamsunovim knjigama."izvor           

          

PRVI DEO 

      Bilo je to onda kad sam gladan lutao po Kristianiji1, po tome čudnovatome gradu koji niko ne ostavlja bez njegova traga u sebi. 

      Ležao sam u svojoj sobici u potkrovlju i čuo kako sat u sobi ispod moje otkucava šest sati; već je zadanilo, pa ljudi stadoše uzlaziti i silaziti stepeništem. Dole kraj vrata, gde je moja soba bila oblepljena starim brojevima »Jutarnjih novina«, mogao sam na prvom jutarnjem svetlu već posve jasno pročitati dnevnu objavu svetioničarskog nadglednika i debelim slovima otisnut oglas za sveži hleb pekara Fabiana Olsena.

     Tek što sam otvorio oči, stadoh s mukom razmišljati imam li danas nešto radi čega bih se mogao veseliti. U poslednje mi je vreme išlo prilično slabo: komad po komad mojih stvari preselio se »ujaku«, bio sam nervozan i nestrpljiv, nekoliko sam puta morao zbog magle ostati u krevetu. Pogdekad, ali rietko, kad mi se sreća nasmešila, dobivao sam od kakvih novina po pet kruna za podlistak.

     Dan je postajao sve svetliji, pa stadoh čitati oglase na novinama nalepljenim dole uz vrata; već sam mogao razabrati i sitna, podrugljiva slova: »Mrtvačka odeča kod gospođice Andersen, tu i tu, u veži desno«. To me je dugo zabavljalo. Dole, u sobi ispod moje, začuh sat kako odbija osmu, i onda ustadoh te se obukoh.

    Otvorih prozor i pogledah van. S mesta gde sam stajao mogao sam videti komadićak slobodnog polja; onde dalje ležale su razvaline jedne izgorele kovačnice, koje je odstranjivalo nekoliko radnika. Naslonih se laktovima na dasku prozora i zagledah se u vazduh. Dan će zasigurno biti jasan i vedar; nadošla je jesen, to nežno i prohladno doba godine kad sve menja boje i onda nestaje. Žamor što se već počeo razlevati ulicom mamio me vani; ova prazna sobica, koje se pod škripeći uvija pod svakim mojim korakom, nalikuje kakvom tajanstvenom, jezovitom lesu: nema čestite brave u vratima, nema peći; noću sam obično spavao u čarapama, da mi se do ujutro osuše na nogama. Jedino što je pobuđivalo moje veselje beše jedan mali crveni naslonjač, u kome sam uveče sanjario i razmišljao

    O svim mogućim stvarima. Kad bi zapuhao oštriji vetar a vrata dole ispod mene ostala otvorena, navirali su iz poda i zidova svakojaki čudnovati i prigušeni jecaji, a na starim »Jutarnjim novinama« dole kod vrata javljale su se pukotine, velike kao ruka.

    Sagnem se i pretražim svežnjić što je ležao u uglu do kreveta, ne bih li u njemu našao štogod za doručak, ali uzalud. Onda ponovno priđoh prozoru.

    Bog zna, mislio sam, hoće li mi uspeti naći kakvo nameštenje. Mnogi neodređeni odgovori, polovična obećanja, pa otvoreno »ne!«, podržavanje varave nade i novi pokušaji, koji su se na kraju uvek pretvarali u – ništa: sve je to uništilo moju srčanost. Napokon sam se ponudio za mesto podvornika u banci, ali sam došao prekasno, a osim toga nisam mogao položiti avans od pedeset kruna. Uvek je iskrsavala kakva zapreka. Javio sam se i kod vatrogasaca. Stajalo nas je kojih pedesetak ljudi u predvorju, pa smo se udarali u prsa, samo da ostavimo utisak  velike snage i smionosti. Jedan je službenik obilazio oko nas i gledao one što su se prijavili, opipavao im mišice na rukama i koješta ih ispitivao. Kad je prolazio pored mene, samo je zatresao glavom i rekao da sa mnom ne može računati, zbog mojih naočala. Posle sam još jednom došao ovamo, ovoga puta bez naočala, pa sam stajao uspravno i nakostrešenih obrva, pogleda oštra poput noža. No čovek prođe pored mene i nasmeja se – prepoznao me! A od svega je najočajnije bilo to što je moje odelo postalo tako pohabano da više nisam mogao kao pristojan čovek naći ama baš nikakvo mesto.

     Kao po nekom unapred utvrđenom redu, sa mnom je sve išlo nizbrdo! Na kraju sam ostao i bez najpotrebnijih stvari: više nisam imao ni češlja, ni kakve knjige da je čitam u teškim trenucima. Celog sam leta odlazio na groblje i u gradski park, gde sam sedeo na klupi i stupac po stupac pisao za novine o najrazličitijim stvarima, čudesnim zgodama, raspoloženjima i spoznajama svoga nemirnog mozga; u svom sam se očajanju laćao i najčudnovatijih tema, na kojima sam se mnogo trudio, a da mi ipak od toga gotovo ništa nije bilo uvršteno. Čim bih završio jedan članak, odmah sam započinjao drugi; urednikovo »ne!« retko mi je kada oduzimalo volju. Uvek sam verovao da jednom ipak moram uspeti. I zaista, kad mi je koji članak ipak pošao za rukom te su mi ga uvrstili, doneo mi je trud jednog ciglog popodneva do pet kruna.

    Opet se udaljim od prozora, pođem do umivaonika te poškropim kolena mojih hlača, da bi izgledale crne i novije. Potom, kao obično, gurnem u džep papir i olovku te izađem. Tiho se odšuljam niza stepenice, da me ne spazi gazdarica: već pre nekoliko dana istekao mi je rok za plaćanje najamnine, a ja je više nisam imao čime platiti.

     Bilo je devet sati. Drndanje kola i glasovi ispuniše vazduh, pa je to bilo kao neki strašan jutarnji hor u kojem su se mešali glasovi prolaznika s pucketanjem bičeva fijakerista. Ta me bučna vreva odmah osvežila, i ja se i opet osetih zadovoljniji. Nije mi bilo ni na kraj pameti da učinim jutarnju šetnju po svežem vazduhu. Čemu vazduh mojim plućima! Bio sam jak kao div, mogao sam dignuti čitava kola na svojim ramenima: obuzelo me neko ugodno raspoloženje, osećaj slatke bezbrižnosti. Stao sam promatrati ljude što sam ih sretao, čitao sam oglase na zidovima, uhvatio pokoji pogled koji mi je bio dobačen s omnibusa, pustio sam da na mene deluje svaka sitnica, sve one male slučajnosti što iskrsavaju na putu i odmah nestaju.

      Kad bi samo čovek imao da  pregrize štogod, takvog lepog dana! Posve me je obuzelo to sveže jutro, postao sam odjednom silno zadovoljan i bez ikakva razloga stao pevušiti. Pred jednom mesnicom stajala je žena s košarom u ruci i razgledavala kobasice što ih je nakanila kupiti za jelo. Kad sam prošao mimo nje, premerila me ispitljivim pogledom. Imala je tek jedan zub spreda. Kako sam bio nervozan i mrzovoljan, posebno poslednjih dana. Lice te žene odmah mi se zgadilo. Dugačak i žut zub virio joj je iz čeljusti kao kakav mali prst, a iz pogleda kojim me je gledala virile su same – kobasice. Odmah sam izgubio apetit i čak me obuze mučnina. Kad sam stigao na trg, popih kod zdenca malo vode i pogledah na crkveni toranj – bilo je deset sati.

       Potom pođoh dalje ulicama bezbrižno tumarajući, pa se bez ikakva razloga zaustavih na jednom uglu, a zatim zakrenuh u jednu pobočnu ulicu premda u njoj nisam imao što tražiti – lutao sam tog čarobnog jutra bez cilja i bezbrižno se miješao među zadovoljno mnoštvo. Vazduh je bio lagan i bistar, a dušu mi nije zastirala baš nikakva sena. 

      Gotovo deset minuta neprekidno je šepesao preda mnom neki starac. U ruci je nosio svežanj i celim se telom i svom snagom naprezao da šepesajući ide napred. Čuo sam kako od napora sopće, pomislio sam da bih mu mogao poneti i taj njegov svežnjić, ali ipak nisam ga pokušao sustići. Gore na »mitnici« susretne me Hans Pauli, pozdravi i odbrza dalje. Čemu se on samo tako žuri? Nije mi bilo ni na kraj pameti da ga zamolim za jednu krunu – a uostalom u najkraćem sam mu roku hteo vratiti onaj njegov gunj što mi ga je pre nekoliko nedelja posudio. Samo neka mi se malko nasmeši sreća, pa neću biti čovek koji nekome duguje i gunj pod kojim spava. Možda ću još danas napisati kakav članak pod naslovom »Zločini budućnosti« ili »O slobodi volje«, ili ma šta drugo, samo da se čita – to bi mi donelo najmanje deset kruna... I tek što sam pomislio na te članke, odmah sam se osetio ponukanim da ih započnem pisati i crpsti iz punog mozga. Potražiću u gradskom parku zgodnu klupu i neću mirovati dok članak ne bude završen. 

      Bilo kako bilo, na cesti preda mnom još je uvek teturao stari bogalj. Na kraju me počelo ljutiti što već tako dugo ide preda mnom taj slomljeni čovek. Činilo se da njegovu putu uopšte i neće biti kraja; možda će on baš istim smerom kao i ja, pa ću ga imati čitavim putem pred sobom. U mom mi se besu pričinjalo da on na svakom raskrsšću zastajkuje, kako bi video kojim ću ja putem udariti, a onda opet uprti svoj svežanj i trudeći se svim silama kreće napred,  samo da bude ispred mene. Gledajući pred sobom to jadno stvorenje, sve sam se više i više hranio gorčinom; osećao sam kako moga ugodnog raspoloženja malo-pomalo nestaje i kako se to čisto i lepo jutro pretvara u ružno. Izgledao je kao kakav veliki šepavi kukac koji je svom svojom snagom hteo doći do jednog mesta na zemlji i zadržati trotoar samo za se. Kad smo stigli na uzvisinu, nisam to više hteo da trpim. Da mu pružim priliku da pokroči i udalji se, zaustavih se pred jednim izlogom. No kad sam se koju minutu kasnije maknuo, čovek je opet bio preda mnom. I on je mirno stajao. Tada bez promišljanja zagrabih tri, četiri velika koraka, dostignuh ga i lupih ga po leđima. 

    On zastade. Koji trenutak oštro smo se promatrali.

– Možete li mi dati koji øre2 za mleko! – progovori on na kraju i sagne glavu na stranu. Sad nije bilo povratka! Stadoh tražiti po svim džepovima, pa kad ništa ne nađoh, rekoh mu: – Za mleko........ dakle. Novaca danas baš nemam previše, a i ne znam je li vam baš jako potreban. 

   - Od jučer, u Drammenu, nisam ništa okusio – reče čovek. – Nemam ni prebijene pare, a ni posla nisam našao.

– Zar ste obrtnik?

– Jest, pođonivač.

– Šta?

– Pođonivač. Ali znadem ja praviti i cipele.

– To je već bolje – nato ću ja. – Pričekajte nekoliko minuta, doneću vam nešto novaca, nekoliko ørea. I velikom se brzinom spustim niz Ulicu Pile, gde je, znao sam, na drugom spratu neke kuće bila jedna zalagaonica. Međutim, još nikada nisam bio u njoj. Našavši se u kućnoj veži, brzo svučem prsluk, smotam ga i gurnem pod pazuh, zatim se popnem stepenicama i pokucam na vrata zalagaonice. Pozdravim i bacim prsluk na stol.

– Krunu i po- reče čovek iza stola.

– Dobro – odgovorih. – Da mi nije malko pretesan, zasigurno  vam ga ne bih dao. 

      On mi dade novac i založnu cedulju, i ja se vratih. Baš mi je u dobar čas pao na pamet taj prsluk; preostaće mi još novaca za obilan doručak, a do večeras bit će završen ' i moj podlistak o zločinima u budućnosti. Odmah mi se učini da je život ugodniji, pa požurih k onom čoveku, da ga se rešim.

– Izvolite! – rekoh. – Baš me raduje što ste se najpre obratili meni. 

    Čovek uze novac i stade me promatrati. Što li bulji u mene? Učinilo mi se da on gleda naročito u kolena mojih hlača, pa mi je te njegove drskosti već bilo dosta. Misli li taj obešenjak da sam ja zbilja tako siromašan kako izgledam? Nisam li takoreći već počeo pisati jedan članak za deset kruna? Nimalo se nisam bojao budućnosti: pa misli je u mojoj glavi bilo napretek. Šta se dakle taj neznanac zabrinjava ako sam mu jednog takvog lepog dana dao napojnicu? Ljutio me pogled toga čoveka, pa odlučih da mu pre no što ću otići očitam lekciju. Slegnem ramenima i progovorim:

– Vi, čoveče, imate ružnu naviku da buljite ljudima u kolena kad vam dadu krunu.

    On nasloni glavu sasvim do zida i otvori usta. Za njegovim prosjačkim čelom rodila se neka misao, on je očevidno mislio da ga hoću navesti na lepak, pa mi vrati novac.

    Udarih nogom o tlo i stadoh ga, psujući, uveravati da ga mora zadržati. Pa misli li on možda da sam se uzalud mučio tom brigom? Možda sam mu ja čak i dužan ovu krunu. Stadoh se prisećati svojih starih dugova. Naravno, starac stoji pred čovekom koji je pošten od glave do pete. Ukratko, novac je njegov... O, na čemu zahvaljivati! Bilo mi je samo drago. Zbogom!

    I ja nastavim svoj put. Napokon sam se rešio tog zloduha i sad me niko nije smetao. Opet sam se spustio niz Ulicu Pile i zaustavio se pred trgovinom živežnim namirnicama. U izlogu je bilo mnogo različitih jela, i ja odlučim ući i uzeti nešto. 

  –   Komadić sira i hleba! – velim i bacim svojih pola krune na sto.

 – Za sve ovo hleba i sira? – upita me ironično gospođa a da me nije ni pogledala.

– Jest, za čitavih pedeset ørea – odgovorim.

     Pošto sam dobio što sam zatražio, pozdravim posebno uljudno debelu gospođu i uputim se brzo gore u park. Potražim samotnu klupu i pohlepno stanem gutati svoj obrok. Kako mi je prijalo! Već dugo nisam tako obilno jeo, i malo-pomalo obuze me isti onaj osećaj zasićenosti i mira što ga osećamo nakon duga plača. Moje su ambicije brzo porasle, nije mi više bilo dovoljno da pišem članak o nečem tako jednostavnom i razumljivom kao što su »Zločini budućnosti« – uostalom, to bi znao napisati svako ko je iole čitao svetsku  istoriju - osećao sam se doraslim i za veće napore, bio sam takve volje da bih mogao svladati i najveće poteškoće, pa zato odlučim da ću, u tri dela, obraditi »Filozofsku spoznaju«. Jasno je da mi se tako pružala prilika da satrem u prah neke Kantove sofizme... Kad sam izvukao svoj pisaći pribor i hteo se prihvatiti posla, opazim da nemam olovke: ostavio sam je u zalagaonici u džepu od prsluka. 

    Gospode Bože, kako sve to ide naopako! Promrsim nekoliko kletava, ustanem s klupe i prošetam amo-tamo. Svuda je bilo tiho; dole kod kraljičinog paviljona nekoliko je dadilja guralo dečija kolica, inače nigde ni žive duše. Bio sam izbezumljen, pa sam kao besan koračao gore-dole pred klupom. Zlo me je progonilo sa svih strana. Ta banalna okolnost da nisam imao u džepu olovku što stoji svega deset ørea razbila je u komadiće moj članak od tri poglavlja. Kako bi bilo da se vratim u Ulicu Pile i zatražim svoju olovku? Još uvek imam vremena da dovršim dobar deo članka pre nego šetači ispune park. Mnogo je moglo zavisiti o toj mojoj »Filozofskoj spoznaji«, možda čak i sreća mnogih ljudi, ko zna! Mislio sam da bi taj članak možda pomogao mnogim mladim ljudima. Kad sam stvar dobro promozgao, odustao sam od toga da se pograbim s Kantom; tome se može izbeći, treba učiniti tek neznatan zaokret kad dođem do pitanja o vremenu i prostoru; ali nisam hteo da ustanem  ni za Renana, za starog sveštenika Renana... Bilo kako bilo, svakako valja napisati članak od toliko i toliko stupaca. Neplaćena stanarina, dugi pogled gazdarice kojim me ujutro ispratila na vratima, to me je mučilo čitavog dana i javljalo se čak i u mojim radosnim časovima, kad me inače nije mučila nijedna turobna misao. Tome mora doći kraj. Brzo izađem iz parka, da uzmem svoju olovku od zalagaoničara. 

     Spuštajući se u predgrađe, sustignem dve dame. Prošao sam pored njih okrznuvši se jednoj o rukav; pogledam je: lice joj beše punašno, tek malko bledo. Ona odjednom porumenje i postade neobično lepa; ne znam zašto – možda koja reč koju je čula od prolaznika, možda kakva skrivena misao. Ili je to možda zato što sam se dotaknuo njezine ruke? Njezine se valovite grudi čas dižu, čas spuštaju, a ruka joj grčevito stišće suncobran. Šta joj je?

   Stao sam i pustio ih napred; sam se u tome trenutku nisam mogao ni maknuti, tako mi se sve to učinilo čudnovatim. Bio sam silno razdražen. Ljutio sam se zbog olovke na se, a najviše sam se uzrujao zbog hrane što sam je uzeo na prazan želudac. Najednom se bez ikakva razloga predomislili i glavom mi prođe čudna misao: dođe mi da tu damu nateram u strah, da je sledim i da joj na bilo koji način dosađujem. I, ubrzavši korake, opet je dostignem, prođem pored nje, zatim se odjednom okrenem i stanem je promatrati licem u lice. Stojim i gledam joj u oči i u tren oka izmislim jedno ime koje nikad pre nisam čuo, razvučen, nervozan zvuk: Ylajali! Kad je došla tik do mene, ja se uspravim i nametljivo velim:

- Izgubićete knjigu, gospođice!– 

- Knjigu? – upita njezina pratilja i pođe dalje. 

  Postajao sam sve zlobniji i stadoh slediti dame. U tom sam trenutku bio potpuno svestan  da se upuštam u ludoriju, ali što sam ja mogao protiv toga? Moje je zamršeno raspoloženje išlo za mnom i prišaptavalo mi najluđe reči, a ja sam ih sve redom poslušao. Ma što da sam sebi govorio, ništa nije koristilo: moje je ponašanje bilo zaista glupo. Za leđima dame pravio sam najgluplje grimase i zakašljao nekoliko puta kao besan, prošavši pored nje. Kad sam poodmaknuo malko podalje, uvek na rastojanju od nekoliko koraka, osetih njezin pogled na svojim leđima, pa se i nehotice zgrbih od srama što sam joj na tako nepristojan način dosađivao. Malo-pomalo obuze me nekakav čudnovat osećaj kao da sam negde daleko odavde, negde drugde; da, imao sam osećaj da to nisam ja, taj čovek što ovako zgrbljen prolazi ovuda ulicom. Nekoliko trenutaka kasnije dama je stigla do jedne knjižare; ja sam već stajao pred prvim izlogom, a kad je ona  prošla mimo mene, ja i opet stupim pred nju i velim:

   – Gospođice, izgubićete knjigu.

   – Ma neću, kakvu knjigu? – upita ona prestrašeno. – Znaš li o kakvoj on to knjizi govori?

    I ona stane. Ja sam uživao u njezinoj zbunjenosti, taj nemir u njezinu pogledu ushićivao me. Nije mogla shvatiti moj kratak, besmisleni nagovor, jer nikakve knjige nije imala uz sebe, štaviše čak ni jedan list od kakve knjige, a ipak je stala tražiti po svojim džepovima, pogledavati u ruke i gledati na pločnik iza sebe, naprežući svoj mali, nežni mozak, da dokuči o kakvoj ja to knjizi govorim. Lice joj je menjalo boju i poprimalo sad ovaj sad onaj izražaj, a disala je tako da se gotovo moglo čuti. Činilo mi se da i dugmad na njezinoj haljini bulje u mene, kao niz uplašenih očiju.

   – Ne osvrći se na njega – reče njezina pratilja povukavši je za sobom – on je pijan; zar ne vidiš da je taj čovek pijan?!

   Još nikada nisam sebi postao tako stran kao u tom trenutku, obuzela me sva sila čudnovatih i nejasnih misli i ništa se oko mene nije dogodilo a da ja to odmah ne bih primetio. Velik smeđi pas potrča preko ulice prema Tivoliju, imao je usku ogrlicu od alpake. U gornjem delu ulice otvori se prozor na drugom katu, devojka se nagnula dole i stala čistiti stakla. Ništa nije umaklo mojoj pažnji, bio sam svega svestan, sve je strujalo toliko svetlom jasnoćom pored mene kao da se oko mene razlilo neko jako svetlo. Dame preda mnom imale su modra ptičja pera na šeširima i marame sa škotskim uzorkom oko vrata. Smatrao sam ih sestrama. 

     One zaokrenuše, a zatim se zaustaviše pred Cislerovom trgovinom muzikalijama, gde su nešto govorile. I ja sam stao. Tada se one vrate istim putem kojim su i došle, prođu mimo mene i uspnu se ravno na Trg sv. Olafa. Za sve to vreme bio sam im tako blizu koliko je to samo bilo moguće. Jednom su se okrenule i dobacile mi napola plašljiv a napola radoznao pogled; nisam primetio ni ljutnje na njihovim licima, ni namrštenih obrva. Strpljivost s kojom su podnosile moje dosađivanje posve me je posramila, i ja sam oborio oči. Nisam im više hteo dosađivati, ne, samo ću ih iz čiste zahvalnosti pratiti pogledom i ne izgubiti iz vida dok nekamo ne uđu.

   Pred brojem 2, velikom četverospratnom kućom one se još jednom okrenuše i uđoše u kućni ulaz. Naslonio sam se na stup plinske svetiljke do zdenca i osluškivao njihove korake na stepenicama; oni umuknuše na drugome spratu. Odmaknem se od svetiljke i pogledam na kuću. Tada se dogodi nešto čudnovato. Gore na drugom spratu pomaknuše se zavese, malo zatim otvori se prozor, pokaže se glava i dva oštra pogleda počinu na meni. »Ylajali«, reče ona u pola glasa i opazi kako sam pocrveneo. Zašto ne zove u pomoć? Zašto mi ne baci na glavu lonac s cvećem, ili ne pošalje nekoga dole da me otera? Gledamo jedno drugome u oči i ne mičemo se; to potraje nekoliko trenutaka; misli poleću amo-tamo, od ulice do prozora, ali nijedna reč nije izgovorena. Ona se okrene, ja se trgnem, nekakav tihi srhat prođe mi kroz sva ćutila; vidim kako u sobi nestadoše leđa, rame. To polagano udaljavanje od prozora, naglašena kretnja u ramenima, sve to beše za me kao neki mig; moja je krv osetila taj nežni pozdrav i u istom tom trenutku obuze me divna veselost. Zatim se spustih niz ulicu.

   Nisam se usudio osvrtati i nisam znao je li se ona vratila k prozoru; što mi se više nametalo to pitanje, to sam bivao nemirniji i nervozniji. Sigurno je ona u tom času stajala gore i pomno pratila sve moje kretnje, i meni je bilo sasvim nesnosno znati da me neko na taj način promatra. Sabrah se koliko sam mogao i pođoh dalje; noge su mi stale drhtati, hod mi je postao nesiguran, zasigurno zato što sam ga hotimice hteo učiniti lepšim. Da bih izgledao miran i ravnodušan, lamatao sam rukama, pljunuo sam i zabacio glavu unatrag, ali sve to nije pomoglo. Svejednako sam osećao na leđima oči kako me progone, i kroza me prođe nešto hladno kao led. Na kraju nekom pobočnom ulicom pojurih u Ulicu Pile, po olovku.

    Nije bilo nikakvih poteškoća da je dobijem natrag. Čovek mi je sam doneo prsluk i zamolio me da pretražim sve džepove; u njima sam našao i nekoliko založnih cedulja, koje uzeh sa sobom, i zahvalio sam se tom ljubaznom čoveku na njegovoj susretljivosti. On mi se sve više i više sviđao, i odjednom mi je postalo veoma stalo do toga da učinim na nj dobar utisak. Učinih jedan korak prema vratima i opet se okrenuh ka  stolu, kao da sam nešto zaboravio; smatrao sam da mu dugujem objašnjenje, i zato sam počeo tiho pevušiti da svratim na sebe njegovu pozornost. Onda uzeh olovku u ruku i dignuh je u vazduh.

     – Ne bi mi ni izdaleka padalo na um da zbog jedne olovke prevalim tako dalek put – rekoh – ali ta je olovka nešto posve drugo. Ma kako da je neugledna, ipak me je, da tako kažem, taj komadićak postavio na noge u životu...

    Ništa više nisam rekao. Čovek priđe k stolu.

   Tako? reče i pogleda me radoznalo.

    Ovom sam olovkom napisao raspravu o filozofskoj spoznaji u tri dela nastavih hladnokrvno i upitah ga je li već čuo štogod o tome.

    Čovek reče da je čuo ime, naslov.

    Jesi, to je moje! Neka ga dakle ne čudi što sam hteo opet imati tu olovku, ona ima za mene i suviše veliku vrednost, ona je gotovo kao kakav mali čovek! Uostalom, ja ću mu biti zahvalan za njegovu dobrotu i neću mu to nikad zaboraviti –zasigirno, zasigurno,  neću mu to nikad zaboraviti; dajem mu svoju reč, on je to zaslužio. Zbogom.

    I pođoh k vratima, držeći se kao da bih tome čoveku mogao pribaviti ugledno mesto kod vatrogasaca. Ljubazni se zalagaoničar dva puta naklonio pre no što sam izašao van, a ja se okrenuh još jednom i rekoh: – Zbogom.

    Na stepenicama me susretne neka žena s putnim kovčežićem u ruci. Ona se plaho stisne uza zid, da mi načini mesta, a ja i nehotice segnem u džep da joj nešto dadem; no kako nisam našao ništa, ozlovoljim se i pođem spuštene glave mimo nje. Malo zatim začuh da je i ona zakucala na vrata zalagaonice; na njima su bile gvozdene rešetke, i ja sam odmah razabrao njihov zveket kad ih se ona dotaknula.

   Sunce je bilo visoko, moglo je biti oko dvanaest sati. Čitav se grad digao na noge, primaklo se vreme šetnje i ljudi su se pozdravljali i smejali šetajući Ulicom Karla Johana. Stisnuo sam laktove uza se, učinio se posve malim  i izmaknuo nekolicini znanaca koji su stajali na jednom uglu univerziteta i promatrali prolaznike. Utonuo u misli, pošao sam uzbrdo, prema Kraljevskim vrtovima.

      Svi ti ljudi što sam ih susreo, kako su svi ti ljudi lako i veselo okretali glave i prolazili kroz život kao kroz kakvu plesnu dvoranu! Ni u jednim očima ne primetih brige, ni na čijim ramenima tereta; možda zbilja nema nijedne tmurne misli, nijedne skrovite boli u nijednom od tih veselih bića. A ja sam išao pored tih ljudi mlad i tek propupao, a već sam zaboravio kako izgleda sreća! Zadubio sam se u svoje misli i nalazio da mi je nanesena strahovita nepravda. Zašto su mi bili poslednji meseci tako strašno teški? Ni sam se više nisam prepoznavao i sa svih su se strana obarale na me najčudnovatije neprilike. Nisam mogao sesti na klupu ili poći ma kamo a da me ne napadnu male, beznačajne slučajnosti, jadne malenkosti, natiskujući se u mojim predodžbama i trošeći sve moje sile. Pas što je šmugnuo pored mene, žuta ruža u kakvog gospodina, sve je to moglo zaokupiti moje misli i dugo me zabavljati. Šta mi je dakle? Zar je Gospod prstom pokazao na me? Ali zašto baš na mene? Zašto nije na nekog drugog čoveka, recimo u Južnoj Americi? Kad sam o tome razmišljao, bivalo mi je sve neshvatljivije zašto su baš mene izabrale kao kamen izazova mušice sudbine. To je zbilja prilično poseban postupak, preleteti čitav svet, samo da se mene dosegne; a tu ipak postoje još antikvar Pascha i otpremnik Hennechen.

    Lunjao sam okolo i razmišljao o tome. Nisam se mogao toga osloboditi i iznalazio sam najteže prigovore protiv te samovolje Gospoda, koji baš mene kažnjava za greh  drugih. Čak još i onda kad sam našao klupu i seo zaokupljalo me to pitanje i sprečilo me da razmišljam o drugim stvarima. Od onog majskog dana kad su počele moje nevolje osećao sam se sve slabiji i slabiji; bio sam previše umoran a da krenem onamo kamo sam hteo; u moju je nutrinu navalio roj malih štetnih kukaca i svega me iznutra izjeo. Kako, zar je zbilja Bog nakanio da me potpuno uništi? Ustao sam i prošetao malo gore-dole pred klupom.

     Čitavo je moje biće bilo u tom času u stanju neke neizmjerne muke; osećao sam čak bolove u rukama i jedva sam ih uspevao držati kao obično. Posle mog poslednjeg obroka osećao sam se vrlo neugodno, bio sam prezasićen i uznemiren, te sam šetao amo-tamo ne osvrćući se uopšte na ono što se zbiva oko mene, a ljudi koji su dolazili i odlazili nestajali su poput senki. Na kraju dva gospodina sedoše na moju klupu, zapališe cigarete i stadoše se glasno zabavljati; ja sam se razljutio i pošao na drugi kraj parka, gde sam našao drugu klupu. Tu sam seo.

    Opet me stala saletati misao na Boga. Činilo mi se ludim da se on uvek kad ja tražim nameštenje umieša i sve upropasti – jer ipak, ja sam molio tek hleb svoj svagdašnji. Opazio sam da mi glava, kad duže vreme gladujem, postaje prazna, a mozak kao da je istekao. Glava je onda bivala sasvim lagana, nisam više osećao njezin teret na leđima i bilo mi je kao da u svakoga koga pogledam buljim isuviše raširenih očiju.

    Sedeo sam na klupi i razmišljao i postajao sve ogorčeniji na Boga i neprestane muke što mi ih je tovario. Ako  on misli da će me privući sebi i da će me učiniti boljim bude li me izmučio do smrti i stavljao mi na put nesreću za nesrećom, onda se on vara; to je sigurno. I gotovo plačući od prkosa uzdignuh pogled prema nebu i tiho mu to kazah jednom zauvek.

    Opet mi padoše na pamet odlomci onoga što sam naučio u detinjstvu. Zvuk Biblije zazvoni u mom uhu i ja stadoh tiho govoriti sam sa sobom, podrugljivo naslonivši glavu na stranu. Čemu se ja brinem za ono što ću jesti, što ću piti i u što ću odenuti svoje jadno tielo? Zar se već nije pobrinuo za me moj nebeski otac, kao što se pobrinuo za vrapce na krovu, i zar on neće iskazati milost svojem poniznom službeniku? Bog se prstom dotaknuo mreže mojih živaca i zapleo niti. Onda je Bog odmaknuo svoj prst, a žilice i korenčići mog nervnog sistema ostadoše da vise .

     I prst je božji izrovao rupu u mome mozgu i učinio ranu. Ali pošto me se dotaknuo prstom svoje ruke, pustio me i nije me se više doticao i ništa mi se zla nije više dogodilo. On me je ostavio na miru i pustio me da idem sa svojom ranom. I nikakvo me zlo više ne snalazi od Boga, koji je Gospod na sve veke vekova...

    Iz đačke je dubrave vetar donosio do mene muziku; bilo je dakle posle dva sata. Izvadim svoje papire, da vidim mogu li pisati, i u tom času ispadne mi iz džepa pretplatnički blok za brijanje. Otvorim ga i prebrojim još šest listića. Hvala Bogu! rekoh i nehotice, mogu se brijati još koju nedelju, da bar u licu nekako izgledam. To malo što mi je još preostalo odmah me je malko odobrovoljilo; pomno poravnah listiće i zatim ih opet stavih u džep. 

    Ipak nisam uspeo da pišem . Pošto napisah nekoliko redaka, ništa mi više nije padalo na pamet; misli su mi bile negde posve drugde, pa se nisam mogao sabrati za nekakav napor. Svaka je sitnica delovala na me i zbunjivala me. Muve i mušice sletale su mi na papir i smetalie mi; duvao sam da ih oteram, sve sam jače i jače duvao, ali uzalud. Te se male životinjice priljubiše uz papir, napraviše se teškima i tako se odupreše da su se njihove tanke nožice svijale. Nisam ih mogao maknuti s mesta. Uvek bi nešto našle gde se mogu zadržati, prihvatile bi se nogama za kakvu zarezotinu ili dlačicu na papiru i ostale tako dugo nepomično dok ne bi same odlučile da je vreme da se udalje.

     Neko me je vreme zabavljala ta mala gamad, prebacio sam nogu preko noge i stao ih posmatrati. Najednom zadršće iz gaja nekoliko visokih tonova klarineta i moje misli uzeše drugi pravac. Zlovoljan što ne mogu završiti svoj članak, gurnem papir ponovno u džep i naslonim se. U tom trenutku u glavi mi se razbistri, te sam bez ikakva umora mogao raščlanjivati i najtananije misli. Kako sam se bio ispružio na klupi i gledao preko prsa sve do nogu, opazih kako mi se noga trza kod svakog otkucaja bila. Napola se uspravim i pogledam svoje noge, i u tom me, trenutku obuzme neko fantastično, neobično raspoloženje, kao još nikada dosada; tih, čudnovat srh prođe mi nervima, kao da su kroz njih prošli žmarci hladnog svtla. Dok sam zurio u svoje cipele, bilo mi je kao da sam susreo dobrog prijatelja ili kao da mi se vratio komad samoga mene; svim čulima prođe mi osećaj prepoznavanja, suze mi navru na oči i dođe mi da razabirem tihi šumni zvuk tih svojih cipela. Slabost! velim odlučno, stisnem pesti i ponovim: slabost! Sam sam se sebi stao rugati zbog tih smešnih osećaja, svesno sam se pravio ludim, govorio sam sam sa sobom strogo i pametno i svim silama nastojao zaklopiti oči, da zaustavim suze. Kao da nikada u svom životu nisam video cipele, stao sam ih proučavati; njihovu mimiku, kad pomaknem nogom; njihov oblik i istrošenu kožu, a kod toga otkrivam da joj nabori i beli šavovi daju izraz i neku posebnu fizionomiju. Nešto je od mog vlastitog bića prešlo u te cipele, bile su kao moj vlastiti duh, kao dišući komad samoga mene.

  S tim sam osećanjem dugo maštao, možda čitav jedan sat. Na drugi kraj moje klupe sedne neki starčić: pošto je seo, živo je zaduhvao u taktu koračnice i rekao: »Da, da, da, da, da, da, da, zaista!

     «Kad sam čuo taj glas, kao da mi je vihor prohujao glavom; ostavio sam cipele da opet budu cipele, i učini mi se da je tome već veoma dugo kako postadoh plenom tog smušenog raspoloženja, možda već godina dana, možda već i dve godine, jer je već svega nestajalo iz moga pamćenja. Stao sam promatrati starca.

      Što me briga za tog čovuljka! Baš me se ništa ne tiče! Ni najmanje! Samo to što je u ruci držao novine, stari jedan broj s oglasima izvana; činilo se kao da je u njih nešto umotano. Postadoh radoznao i nisam mogao skinuti oka s novina; dođe mi luda misao da to mora da su nekakve posebne novine, jedine u svojoj vrsti; moja je radoznalost rasla, pa sam se stao micati amo-tamo po klupi. Možda su dokumenti, nekakvi opasni spisi što ih je ukrao iz nekog arhiva. Preda mnom je lebdelo nešto kao tajni ugovori, zavere...

      Čovek je sedeo mirno i razmišljao. Zašto on ne nosi novine kako ih nose svi ostali ljudi, s naslovom izvana? Kakve su to ludorije? Čini se da on ne bi pustio taj svoj svitak iz šaka ni za što na svetu. Možda ga se ne usuđuje poveriti ni svom vlastitom džepu. Kladio bih se o svoj vlastiti život da se tu nešto krije!

    Zagledah se preda se. Upravo ta nemogućnost da prozrem ovu tajnovitost učinila me napola ludim od radoznalosti. Tražio sam po svim džepovima ne bih li našao štogod što bih mogao dati tom čoveku, pa da s njime započnem razgovor; zgrabim pretplatnički blok za brijanje, ali ga opet ostavim. Napokon mi padne na um nečuvena drskost, udarih se po praznom prsnom džepu i rekoh:

   – Smem li vam ponuditi cigaretu?

         Hvala! On ne puši; okanio se, da poštedi oči, jer već je napola slep. Uostalom, najljepša hvala!

       Boluje li već dugo na očima? Onda ne može čitati, valjda čak ni novine?

        Na žalost, ni novine.

          Čovek me pogleda. Bolesne su mu oči bile prevučene mrenom i izgledale kao staklene; pogled mu je bio tup i ostavljao odvratan dojam.

    – Vi niste odavde? – upita on.

       Nisam. Zar ne može pročitati ni naslov novina koje drži u ruci?

      Jedva. Međutim, on je odmah primetio da nisam odavde, izdao me moj naglasak. Njegov je sluh vrlo istančan. Noću, kad svi spavaju, on čuje kako dišu ljudi u sobi do njegove...

     –Što sam ono hteo kazati... Gde stanujete?

     Imao sam već jednu laž u pripremi. Lagao sam nehotice i nepromišljeno.

     – Trg svetog Olafa broj 2. .

      Uistinu? On zna svaki kamen na Trgu svetog Olafa.

     Onde je izvor, nekoliko plinskih svjetiljaka, poneko drvo, on se svega dobro seća...

      Na kojem ono broju rekoste da stanujete?

      Hteo sam svemu tome učiniti kraj, pa ustadoh. No moja me fiksna ideja o novinama tjerala do krajnosti. Tajna mora biti otkrivena, pa puklo kud puklo.

     Ako ne možete čitati novine, zašto ih onda...

     – Mislim da ste rekli broj 2 – nastavi čovek ne obazirući se na moju smetenost. – Kako se zove vaš gazda?

      Brzo izmislim jedno ime, da ga se rešim, u tren oka ga složim i dobacim, samo da se rešim napasnika.

     – Happolati – velim.

     – Happolati, jest – kimne čovek glavom. Nije mu umaklo ni jedno jedino slovo ovog neobičnog imena.

     Začuđeno ga pogledam; sedeo je vrlo ozbiljno i zamišljena lica. Tek što sam izrekao ovo ludo ime, koje mi je tako nenadano palo na pamet, čovek se pravio kao da ga je već čuo. Međutim je svoj svitak stavio do sebe i ja osetih kako mi radoznalost trepti u živcima. Opazim na novinama nekoliko masnih mrlja.

     – Nije li vaš gazda pomorac? – upita čovek bez ikakva prizvuka ironije. – Čini mi se, koliko se sećam, da je bio........................pomorac?

     – Pomorac? Oprostite, to mora da mu je brat, taj koga vi poznajete; ovaj je naime J. A. Happolati, posrednik. Mislio sam da će čitava stvar s time svršiti, ali stari kao da je sve proniknuo, na sve je pristajao. Da sam izmislio neko drugo ime, na primer Barabas Rosenknospe, zasigurno ne bih u njega pobudio sumnje.

     – Kako sam čuo, to mora da je valjan čovek – reče on i razveze dalje razgovor..

     – O, lukav čovek – odgovorih – valjan trgovac, posrednik za sve moguće, za kinesku borovicu, za rusko perje i paperje, za kožu, drvo, crnilo..

   .– He, he, dođavola! – prekine me stari, silno obradovan. – Stvarno? – To postaje sve zanimljivije.

       Promislim u kakvu sam se položaju našao, jedna je laž za drugom izlazila iz moga mozga. Opet sam seo, zaboravio i novine i važne dokumente, zapao u vatru i upadao čoveku u reč. Lakovernost tog starog kepeca učinila me drskim; hteo sam ga bezobrazno nalagati, veličanstveno potući i prisiliti ga da se zabezekne i zaćuti.

      Je li već čuo o električnoj pesmarici koju je Happolati izumeo?

     – Kako?... elek...

     – S električnim slovima, koja sjaje u tami! Veličanstven posao, nebrojeni milioni kruna, levaonice i štamparije u punom pogonu, zaposlene čete dobro plaćenih mehaničara, kako sam čuo, nekoliko stotina ljudi.

     – Jest, ne velim ništa! – reče čovek preda se. Više ništa nije rekao; verovao je svakoj mojoj reči, a ipak se...........nije čudio. Bio sam se malko prevario u očekivanju da će biti sav izvan sebe od mojih izmišljotina.

      Izmislim još nekoliko neverovatnih laži i izgovorim ih nasumce. Govorio sam da je Happolati bio devet godina ministrom u Perziji.

    – Vi i ne slutite što to znači biti ministrom u Perziji? – upitam ga. – To je mnogo više nego kod nas kralj, to je otprilike kao sultan, ako znate šta je to. Happolati se brzo snašao i nikad se nije našao u neprilici.

   Zatim sam mu pripovedao o njegovoj kćeri Ylajali, vili, princezi koja ima tri stotine ropkinja, te leži na počivaljci od žutih ruža, o najlepšem biću koje sam ikad video. Tako mi Boga, za celog mog života nisam video ništa sličnao!

     – Uistinu? Zar je tako lepa? – upita stari kao da nije priseban i zagleda se u zemlju.

    Lepa? Ona je prekrasna, zamamna kao greh! Oči su joj kao svila, ruke kao jantar. Jedan njezin pogled zavodljiviji je od celova, a kad me zove, njen glas pogađa u fosfor moje duše, kao kakva svetla zraka. Zašto da nije lepa? Smatra li je on podvornicom ili čime drugim kod vatrogasaca? Naprosto, ona je nebeska krasota, da tako kažem, lepa kao iz bajke.

     – Jest, jest! – reče čovek donekle zbunjen.

       Njegov me je mir ljutio; uzrujao me vlastiti moj glas, a ja sam govorio s najvećom ozbiljnošću. Zaboravio sam na ukradene arhivske papire, na ugovore s ovom ili onom stranom silom. Mali, plosnati omot ležao je među nama na klupi i ja više nisam imao ni najmanje volje da se upoznam s njegovim sadržajem. Posve su me zaokupile vlastite moje pripovesti, čudnovate su mi slike proletale glavom. Krv mi je navalila u glavu i ja sam se smejao iz punog grla.

    Sad je izgledalo da čovek želi otići. On ustane, ali da ne prekine tek tako naprečac moje pripovedanje, reče:

     – Taj Happolati mora da ima goleme posede?

     Kako se taj slepi, odvratni starac usuđuje izgovarati ime koje sam ja izmislio, kao da je to kakvo posve obično ime, kao na primer imena što se nalaze na cimerima kramarskih dućana po gradu. Nije se spotaknuo ni na jednom slovu i nijedan slog nije zaboravio; ovo mu se ime čvrsto useklo u glavu i u njoj se ukorenilo. Postao sam ljutit, obuzelo me nekakvo ogorčenje prema tom čoveku koga ništa nije moglo dovesti u nepriliku i sumnju.

     – To vam ja ne znam – odgovorim brzo – to doista ne znam. Uostalom, kažem vam jednom zauvek da se taj čovek, sudeći po početnim slovima njegova imena, zove Johan Arendt Happolati.

     – Johan Arendt Happolati – ponovi čovek i začudi se malko mojoj žestini, a zatim umukne.

    – Trebali ste videti njegovu gospođu – progovorim gotovo besno – bila je prilično debela... No, valjda mi nećete ni verovati da je bila uistinu vrlo debela?

     Ne, on to ne poriče, takav je čovek uistinu mogao imati prilično debelu ženu.

     Stari je odgovarao kratko i mirno na sve moje ispade i tražio pri tom reči, kao da se boji da bi mogao pogrešiti i razdražiti me.

   – Idite! Vi, čoveče, možda mislite da vam lažem – viknuh kao izvan sebe. – Na kraju mi nećete verovati ni to da postoji čovjek s imenom Happolati! U celom svom životu nisam video toliko zlobe i prkosa u jednom starom čoveku. Koji vam đavo pada na pamet? Možda ste pomislili još i to da sam ja kakav potpuni siromah koji tu sedi u svojem najboljem odelu a u džepu nema ni doze s cigaretama? Na takav postupak ja nisam navikao, to vam moram reći, i takvo što neću sebi dopustiti ni od koga, ni od vas a ni od bilo koga drugoga! Toliko da znate!

     Čovek je ustao. Bez reči i otvorenih usta stajao je preda mnom i slušao moj ispad, a kad sam svršio, brzo je uzeo s klupe svoj omot i pošao, ili bolje reći otrčao sitnim staračkim koracima.

     Ja sam ostao i gledao u njegova leđa, koja su pomalo iščezavala i izgledala sve više zgrbljena. Ne znam kako je do toga došlo, ali mi se učinilo da nisam nikad video nepoštenija i pokvarenija leđa od ovih, pa se nisam ni najmanje kajao što sam tog čoveka nasamario.

      Dan se primicao kraju, sunce je tonulo, tihi se povetarac šuljao drvećem, a dadilje, koje su ovde u skupini sedele na prečki, poustajaše i stadoše gurati svoja kolica. Osećao sam se dobro i bio sam miran. Uzbuđenje što me maločas bilo obuzelo posve se sleglo, postao sam umoran i pospan; nije ostao bez učinka onaj silni kruh što sam ga pojeo. U ugodnom sam se raspoloženju naslonio, zatvorio oči i postajao sve pospaniji; zadremah i pao bih u čvrsti san, da mi odjednom nije prišao čuvar parka, stavio mi ruku na rame i rekao:

   – Ovde ne smete da spavatie. 

 – Ne – rekoh i digoh se u tren oka. I tada, u jednom mahu, opet iskrsne preda mnom sav moj beznadni položaj. Nešto bi ipak valjalo učiniti, ili ovo ili ono! Naći nekakvo nameštenje nije mi uspelo – preporuke koje sam pokazivao bijahu previše stare ili su poticale od nedovoljno poznatih osoba a da bi mogle dobro delovati; osim toga, zbog tih sam neprestanih negativnih odgovora postao malodušan. Dakle, moja je stanarina u svakom slučaju istekla, pa moram naći ma kakav izlaz da je pribavim. Za sve ostalo ima još vremena.

     Nehotice sam i opet dohvatio u ruke olovku i papir, te sam stao po svim uglovima pisati godinu 1848. Da mi zaiskri samo jedna jedina misao, koju bih mogao uhvatiti i koja bi mi stavljala reči u usta! To mi se i pre dešavalo, uistinu mi se dešavalo da su došli časovi kad sam mogao bez ikakvog napora pisati i druge članke, štaviše čak i vrlo uspele članke.

     I evo, sad sedim na klupi i pišem po stoti put brojku 1848, pišem taj broj uzduž i popreko, na sve moguće načine, i čekam da mi dođe kakva dobra ideja. Roj praznih misli zuji mi glavom, a ugođaj dana na zalazu čini me zlovoljnim i sentimentalnim. Nadošla je jesen i počela sve uljuljkivati u san. Mušice i kukci padoše već nakon prvog njezina udarca, na drveću i na zemlji razabiru se glasovi života koji se bori, zaposlenost, nemir, zujanje, rad, samo da ništa ne propadne! Svi pogaženi crvi trgnu se još jednom, pokažu svoje žute glave iz mahovine, podignu noge, popipaju oko sebe svojim dugim ticalima, zatim se sruše, protegnu i okrenu trbuh prema gore. Svaka biljka ima svoju posebnu oznaku, nežni, lagani dašak prve studeni;blede vlati izdižu se prema suncu, a lišće koje pada šušti na zemlji glasovima svilenih buba na putu. To je jesen usred karnevala prošlosti; crvenilo ruža boležljivo je, kao neko naročito sušičavo svetlo na purpurnoj boji.

    Obuzet procesom raspadanja usred ovog usnulog svemira, pričinih se sebi puzavcem koji propada. Ustadoh osvojen naglim strahom i zakoračih nekoliko puta stazom. Ne! viknuo sam stisnuvši pesti, tome mora biti kraj! I opet sam seo, dohvatio olovku i hteo se ozbiljno latiti posla. Ne koristi očajavati kad se suočimo s problemom neplaćene stanarine.

    Polako, sasvim polako stadoše se sabirati moje misli. Iskoristio sam tu priliku i pisao mirno i promišljeno nekoliko stranica, kao uvod u što mu drago; ovo može biti izvrstan početak za sve moguće.

     Zatim uzeh razmišljati o nekom određenom pitanju koje bih obradio, o nekom čovjeku ili stvari na koje bih se mogao baciti – ali nisam ništa nalazio. Dok sam se tako uzalud naprezao, opet su se pobrkale moje misli; osjećao sam kako me je mozak jednostavno izdao, kako mi glava postaje sve praznija i praznija, dok mi napokon nije sjela na vrat potpuno prazna i laka. Tu pustu prazninu u glavi osjećao sam čitavim tijelom, dapače mi se činilo da sam čitav izdubljen, od glave pa do nogu.

    – Gospode, moj Bože i Oče! – uskliknuo sam bolno i ponovio taj uzvik mnogo, mnogo puta uzastopce. I ništa više.

       Vetar je šumio u lišću, približavalo se nevreme. Sedeo sam još neko vreme, nesvesno zurio u svoje papire,zatim ih složio i polako gurnuo u džep. Postalo je hladno, a ja više nisam imao prsluka; zakopčah kaput do vrata i zarih ruke u džepove. Zatim se digoh i pođoh.

     Da mi se samo ovog puta nasmeši sreća – makar samo ovoga puta! Gazdarica me je već dva puta pogledala kao da pita za stanarinu, a ja sam se zgurio, zbunjeno pozdravio i išuljao se. Više to ne mogu učiniti; kad me te oči još jednom pogledaju, otkazat ću sobu i srediti račun; tako to ne može dalje potrajati.

     Kad sam prispeo do izlaza iz parka, ponovno spazih onog starog kepeca što sam ga svojom goropadnošću bio nagnao u beg. Tajanstvene su novine ležale na klupi pored njega: u njima su bila najraznovrsnija jela, koja je stari sada jeo. Hteo sam mu prići i zamoliti ga za oproštenje zbog svoga ponašanja, ali me od toga odvrati njegov način blagovanja; masni hleb  s maslacem pograbio je starim, odurnim prstima koji su ličili na deset svinutih čaporaka – to mi se zgadilo, pa sam prošao pored njega a da mu se uopšte nisam obratio. On me nije prepoznao; ispijene njegove oči samo su buljile u mene i ništa se nije promenilo na njegovom licu.

   Nastavio sam svoj put.

   Prođem pored nekoliko izloženih novina, zaustavim se, iz običaja, pred svakima od njih da vidim u malom oglasniku kakva se mesta nude, i bio sam doista sretne ruke, jer sam našao jedno koje bih mogao preuzeti: trgovac iz Ulice Grönland traži na nekoliko sati dnevno čoveka koji bi mu vodio knjige; plata po pogodbi. Zabeležih adresu, tiho se moleći Bogu da mi dodeli to mesto; zahtevaću za taj posao manje nego iko drugi, pedeset ørea biće mi dosta, možda i četrdeset ørea, no to prepuštam njemu.

     Kad sam došao kući, nađoh na stolu ceduljicu od gazdarice, kojom me poziva da ili plaćam stanarinu unapred ili da što pre iselim. Neka joj ne zamerim, ali ona je prisiljena da to zahteva. S najdubljim poštovanjem gospođa Gundersen.

     Napisao sam ponudu trgovcu Christieju, Ulica Grönland broj 31, gurnuo je u omotnicu i odnio dolje na ugao, u poštanski sandučić. Zatim sam se vratio u sobu i sjeo u naslonjač. Postajalo je sve mračnije i mračnije. Sad mi je već bilo teško stajati na nogama.