Mark Twain, Doživljaji Toma Sojera ( VII,VIII poglavlje ) gotovo obkavi

Sedmo poglavlje


     Što se Tom više trudio da prikuje pažnju uz knjigu, to su mu misli više lutale. I tako najzad, uzdahnuvši i zevnuvši, odustade od učenja. Činilo mu se da podnevni odmor nikada neće doći. Vazduh je upravo stajao, ni daška u njemu nije bilo. Bio je to najsanjiviji od svih sanjivih dana. Uspavljujuće mrmljanje što se pri učenju širilo oko dvadeset i petero đaka, umirivalo je dušu poput čarolije kakvu u nju unosi pčelinji zuj. U daljini su se, kao grimizom obojeni, u plamenom sunčevu sjaju i kroz treperavi veo vrućine izdizali blagi zeleni obronci Cardiff Hilla, visoko je u zraku lebdela poneka ptica lenjo mašući krilima, ni žive se duše nije videlo osim nekoliko krava, a i one su spavale. Tomovo je srce čeznulo za slobodom ili barem za nečim zanimljivim čime bi prikratio dosadno vreme. Ruka mu zaluta u džep pa mu se lice ozari žarkom zahvalnošću, što je zapravo bila molitva, iako on to nije znao. Potom krišom izvuče kutiju za naboje, oslobodi iz nje krpelja i stavi ga na dugačku ravnu klupu. U tom je trenutku i tog stvora verovatno prožeo blesak zahvalnosti koja je prerasla u molitvu, no to je bilo preuranjeno: naime, kada je zahvalno krenuo svojim putem, Tom ga dodirom igle skrenu u stranu i uputi ga u novom smeru.

Pokraj Toma je sedeo njegov najbliži prijatelj i patio se jednako kao i Tom malopre, pa i on dočeka ovu razonodu sa svesrdnom i dubokom zahvalnošću. Taj se bliski prijatelj zvao Joe Harper. Dva su dečaka cele nedelje bila nerazdruživi prijatelji, a subotom zakleti neprijatelji. I Joe iz suvratka izvadi iglu i poče pomagati u mučenju zarobljenika. Iz časa je u čas igra postajala sve zanimljivija. Uskoro Tom reče da jedan drugome smetaju te da se tako ni jedan ne može kako valja zabavljati s krpeljem, pa uze Joeovu pločicu, položi na klupu i na njoj po sredini odozgo do dole povuče crtu.

»A sad«, reče, »dok je god na tvojoj strani, možeš ga ti bockati, a ja ću ga pustiti na miru. Ali ako ti zbriše i pređe na moju stranu, ne smeš ga dirati sve dok god ga ja budem mogao zadržati da ne pređe granicu.«

»U redu, napred, poteraj ga.«

Krpelj ubrzo umače Tomu i pređe ekvator. Joe ga je gnjavio neko vreme, a onda mu kukac pobeže i opet pređe nazad. Krpelj je često menjao strane. Dok je jedan djčak s predanim zanimanjem dražio krpelja, drugi je to posmatrao s jednakom napetošću, pa su se dve glave zajedno nadnosile nad pločicu i dve duše bile gluve i slepe za sav ostali svet. Najzad se učini da se sreća u potpunosti opredelila za Joea. Krpelj je pokušavao krenuti ovamo, onamo i na sve strane, a bio je isto toliko uzbuđen i uznemiren kao i dečaci, no svaki put kad je Tomu, da tako kažemo, pobeda bila na dohvat ruke i prsti mu podrhtavali od želje da se uključi u igru, Joe bi iglom vešto skrenuo krpelja i zadržao ga u svom vlasništvu. Najzad Tom više ne izdrža. Iskušenje je bilo prejako, pa on posegnu za krpeljem i pruži prema njemu ruku s iglom. Joe se umah razljuti i reče:

»Tome, ostavi ga na miru.«
»Samo sam ga hteo malo bocnuti, Joe.«
»A ne, stari moj, to nije pošteno. Pusti ga na miru.«
»Do đavola, neću ga puno gnjaviti.«
»Ostavi ga, kad ti kažem.«
»Neću!«
»Hoćeš – nalazi se na mojoj strani.«
»Slušaj, Joe Harperu, čiji je ovo krpelj?«
»Briga me čiji je, na mojoj je strani i nećeš ga ni dirnuti.«
»E, pa baš hoću. Krpelj je moj i ja ću s njim raditi šta me volja, pa što bilo da bilo!«
   Strašan se udarac spusti Tomu na rame, a isto takav i na Joeovo pa je čitave dve minute iz dvaju kaputića letela prašina, a celi je razred u tome uživao. Dečaci su se bili previše zadubili u igru da bi primetili muk koji je maločas zavladao u razredu kada je učitelj na prstima krenuo kroz učionicu i nadvio se nad njih. Prilično je dugo posmatrao predstavu pre no što će joj i sam pridoneti unoseći u nju neke sitnije izmene.
      Kada u podne završi nastava, Tom požuri do Becky Thatcher i šapnu joj na uho:
     »Stavi kapicu kao da ideš kući, a kad stigneš do ugla, neprimetno se izvuci od ostalih, skreni kroz živicu i vrati se. Ja ću ići drugim putem pa ću im i ja pobeći.«
       Tako je jedno otišlo s jednom, a drugo s drugom skupinom učenika. Uskoro se oboje sretoše u dnu puteljka koji je vodio kroz živicu pa pođoše do škole u kojoj sada nije bilo nikoga. Onda sedoše jedno uz drugo stavivši pločicu ispred sebe, Tom pruži Becky pisaljku, uze njezinu ruku u svoju i poče je voditi te tako nacrta još jednu neverovatnu kuću. Kada im zanimanje za umetnost stade opadati, raspričaše se. Tom je bio sav blažen. Zapita je:
»Voliš li ti štakore?«
»Ne, gade mi se!«
»Pa i meni – kad su živi. Ali ja mislim na crknute štakore, one koje možeš na uzici vitlati oko glave.«
»Ne, mene štakori uopšte ne privlače. Ono što se meni sviđa, to je guma za žvakanje.«
»O, a meni! Da mi je sad malo žvake!«
»Hoćeš žvaku? Imam je. Daću ti da malo žvačeš, ali mi je moraš vratiti.«
     Predlog bi prihvaćen i tako su naizmence žvakali, mašući nogama od prevelikog zadovoljstva i udarajući njima o klupu.

»Jesi li kad bila u cirkusu?« upita Tom.
»Jesam, a tata će me i opet voditi ako budem dobra.«
»A ja sam bio u cirkusu tri-četiri puta – puno puta. Crkva ti je posve bez veze u usporedbi s cirkusom. U cirkusu ti se svaki čas nešto događa. Kad odrastem, ja ću raditi u cirkusu kao klovn.«
»Oh, zaista! To će biti krasno. Klovnovi su tako zgodni, onako celi šareni i išarani.«
»Još kako. A zarađuju i hrpe novaca – čak dolar dnevno kaže Ben Rogers. Reci, Becky, jesi li kad bila zaručena?«
»Šta ti je to?«
»Zaručena, pa se posle udaš.«
»Ne.«
»A je l’ bi htela?«
»Mislim da bih. Ne znam. Kako se to radi?«
»Kako? Pa, ništa naročito. Samo naprosto kažeš nekom dečaku da nikad nećeš imati nikoga osim njega, uvek, uvek i uvek, onda se poljubite i to je sve. To svako može.«
»Poljubimo se? Zašto se treba poljubiti?«
»Pa, ovaj, znaš, to je… ma, to se uvek tako radi.«
»Svi?«
»Pa da, svi koji su zaljubljeni. Sećaš se što sam ti napisao na pločici?«
»Se…sećam se.«
»Šta?«
»Neću ti reći.«
»Hoćeš da ja tebi kažem?«
»Ho... hoću… ali drugi put.«
»Ne, sada.«
»Nemoj, ne sada…su-sutra.«
»O, ne, sada. Molim te, Becky. Šapnuću ti, šapnuću ti sasvim tiho.«
       Budući da je Becky oklevala, Tom tu ćutnju shvati kao pristanak, obuhvati je rukom oko struka pa joj, približivši usne njezinu uhu, veoma nežno šapnu one dve čarobne reči. A onda dodade:
     »Sada šapni ti meni – to isto.«
      Ona se načas opirala, a onda reče:
      »Okreni glavu tako da me ne možeš gledati, pa ću ti onda šapnuti. Ali ne smeš nikad nikom reći, je li da nećeš, Tome? Nećeš, reci da nećeš!«
       »Ne, zaista, zaista neću. Hajde, Becky.«
        Odvrati lice od nje, a ona se bojažljivo naginjala sve dok joj dah ne dodirnu njegove uvojke pa šapnu: »Volim… te!«
      Onda odskoči i stade trčati oko klupa i između njih, a Tom za njom. Ona napokon nađe utočište u jednom uglu i sakri lice u belu pregačicu. Tom je zagrli oko vrata i stade joj dokazivati:
      »Eto, Becky, sve smo obavili – sve osim poljupca. Nemoj se bojati, to nije ništa. Molim te, Becky.« I uze je vući za pregaču i ruke.
    Malo-pomalo popustila je i spustila ruke: iza njih se pokaza njezino lice zažareno od borbe i predade mu se. Tom joj poljubi crvene usne i reče:
     »Sad smo sve obavili, Becky. Posle ovoga, znaš, ne smeš voleti nikog osim mene, ne smeš se udati ni za koga osim za mene, nikad, nikad i nikad. Može?«
         »Da, nikad neću voleti nikog osim tebe, Tome, i nikad se neću udati ni za koga osim za tebe, a ti se isto tako ne smeš nikad oženiti ni s kim osim sa mnom.«
         »Jasna stvar. To spada u to. I uvek kada idemo u školu ili iz škole kući, moraš ići sa mnom, kad nas niko ne gleda, a na zabavama ti biraš mene, a ja tebe, jer tako se radi kad se zaručiš.«
       »Baš je to zgodno. Uošte nisam znala za to.«
        »O, ma to ti je sjajno! Eto, ja i Amy Lawrence…«
Raširene mu oči kazaše da se zaleteo pa začuta, sav zbunjen.
      »Oh, Tome! Znači, nisam ja prva s kojom si se zaručio!«
Ona zaplaka, a Tom reče:
      »Oh, ne plači, Becky, uopšte mi više nije stalo do nje.«
      »Ma, stalo ti je, Tome, znaš da ti je stalo.«
       Tom joj pokuša oviti ruku oko vrata, no ona ga odgurnu, okrenu lice prema zidu pa plakaše i dalje. On je i opet pokuša umiriti blagim rečima, ali ga Becky ponovno odbi. Tada se u Tomu probudi i ponos i on krupnim koracima izađe iz razreda. Neko je vreme nemirno i neodlučno stajao, pogledavajući svaki čas prema vratima, u nadi da će se ona pokajati i poći za njim. No, Becky se nije pojavljivala. Onda mu postade teško i uhvati ga strah da je krivica ipak do njega. Teško se u sebi borio s odlukom da joj ponovno pristupi, no skupi hrabrost i uđe. Ona je još uvek stajala u onom uglu, jecajući, lica okrenuta k zidu. Tomu se steže srce. Priđe joj i na čas zastade, ne znajući tačno šta će dalje, a onda oklevajući reče:
   »Becky, meni… meni je stalo samo do tebe.«
      Nije bilo odgovora – samo jecaji. »Becky«, kaza on molećivo. »Becky, zar mi nećeš ništa reći?«
      Opet jecaji.
       Tom izvadi svoje najveće blago, okruglu medenu ručku sa stalka za cepanice ispred ognjišta, stavi je pred devojčicu tako da je ona može videti i reče:
    »Molim te, Becky, uzmi.«
       Ona tresnu ručku o pod, a Tom na to izađe iz školske zgrade i ode preko brežuljaka pa iščeznu u daljini s namerom da se toga dana više ne vrati u školu. Becky doskora to i nasluti. Potrča k vratima: njega nije više bilo na vidiku. Optrča igralište – nije bio ni tamo. Tada ona povika:
      »Tome! Vrati se, Tome!«
         Napeto je osluškivala, no odgovora nije bilo. Jedino društvo bili su joj muk i samoća. Sede, pa opet uze plakati i samoj sebi predbacivati. U to se vreme učenici opet počeše okupljati pa ona morade sakriti svoje jade, primiriti slomljeno srce i podneti breme dugog, turobnog i bolnog poslepodneva, jer među neznancima oko nje nije bilo nikoga s kim bi podelila svoju tugu.

Osmo poglavlje


     Tom je vrludao ovamo-onamo prolazima kroz živicu, dok se nije dobrano udaljio od puta kojim su se đaci vraćali u školu, a onda zlovoljno otklipsao dalje. Dva-tri puta je prešao mali »rukavac«, jer se držao široko rasprostranjene dečije praznoverice da prelazak preko vode osujećuje poteru. Pola sata kasnije zamače iza kuće udovice Douglas na vrhu Cardiff Hilla, a škola se jedva nazirala daleko u dolini iza njega. Zađe u gustu šumu pažljivo birajući neprohodan put prema njezinu središtu te najzad sede na mahovinu ispod jednoga krošnjatog hrasta. Nije bilo ni povetarca, a od teške je podnevne vrućine zamukao čak i ptičji pev. Priroda se bila smirila u opojnom snu što ga je kuckanjem povremeno prekidao neki detlić u daljini, a to kao da je još više produbljavalo sveopštu tišinu i samoću. Tuga je prožimala dečakovu dušu, a osećaji su mu bili u savršenom skladu s okolinom. Dugo je sedeo, zamišljeno se nalaktivši na kolena i stavivši bradu u ruke. Činilo mu se da je život u najboljem slučaju samo patnja i gotovo je zavideo Jimmyju Hodgesu koji se toga nedavno oslobodio. Mora da je pravo olakšanje, mislio je, ležati, spavati i sanjati neprestano i zauvek, dok vetar šapuće kroz drveće i miluje travu i cveće na tvom grobu te više nema ama baš ničega što bi te mučilo i žalostilo. Da barem ima dobar uspeh u nedeljnoj školi, ne bi žalio umeti i prekinuti sa svime. Pa onda i ta devojčica. Šta joj je učinio? Ništa. Mislio je sve najbolje, a ona je s njime postupila kao sa psom – kao s običnim psom. Jednoga će dana požaliti, ali će onda možda biti prekasno. Ah, kad bi barem mogao samo privremeno umreti!

     No, živahno mlado srce ne može dugo ostati stisnuto u jednome te istom kalupu. Tom se ubrzo neosetno poče vraćati brigama svagdašnjega života. Kako bi bilo da sada okrene leđa svemu i tajanstveno nestane? Kako bi bilo da nekamo ode, i to veoma daleko – u nepoznate prekomorske zemlje i nikada se više ne vrati? Kako bi se ona onda osećala? Na um mu pade nekadašnja zamisao da postane klovn, no to ga je sada samo ispunjavalo gađenjem. Ta *, bilo je prava uvreda nametati lakoumnost, šale i šarene hlače duhu koji lebdi u maglovitom i uzvišenom carstvu romantike. Ne, on će biti vojnik i nakon mnogo će se godina vratiti iscrpljen od rata i slavan. Ne, još bolje, pridružit će se Indijancima, loviti bizone i polaziti u ratne pohode duž planinskih lanaca i širom prerijskih bespuća dalekog Zapada pa će se jednom u budućnosti vratiti kao veliki poglavica načičkan perjem i strahovito naličen, a onda će, jednoga pospanog letnjeg jutra, kočoperno doći na nastavu u nedeljnu školu, uz ratni poklič od kojega se krv ledi u žilama, tako da svim njegovim prijateljima oči ispadnu od neutažive zavisti. Ali ne, ima nešto lepše čak i od toga. Biće gusar! To je prava stvar! Sada je budućnost jasno ležala pred njim i blistala nezamislivim sjajem. Kako li će se njegovo ime pročuti po svetu i ljude ispunjati strahom! Kako li će veličanstveno seći razigrane valove ploveći na dugačkom, niskom, crnom i brzom brodu nazvanom »Duh oluje« što na pramcu vije sablasnu zastavu! Na vrhuncu slave pojaviće se nenadano u negdašnjem svojem selu i gizdavo ući u crkvu, lica preplanula i otvrdla od kiše i vetra, u crnom baršunastom prsluku i kratkim hlačama, obuven u široke visoke čizme i s grimiznom vrpcom oko pasa, za pojas će zataknuti de kubure, a o boku će mu visiti krvlju natopljen kratki mač sa širokom i zavinutom oštricom, nosiće mekani šešir spuštena oboda s lepršavom perjanicom, razviti crnu zastavu s lobanjom i prekriženim kostima pa će sa sve većim zanosom slušati šaputanje: »To je gusar Tom Sawyer! Crni Osvetnik s Karipskog mora!«
    Jest, to je ešeno: njegov je životni put određen. Pobeći će od kuće i započeti nov život. Krenuće već sutra ujutro pa zato mora odmah početi s pripremama. Skupiće na hrpu sve svoje blago. Ode do jednoga trulog debla u blizini i poče s jednoga kraja džepnim nožem kopati ispod njega. Uskoro naiđe na drveni predmet koji šuplje zveknu. Gurnu ruku u otvor i značajnim glasom izgovori ovu bajalicu:
»Šta nije ovde, neka dođe! Šta je ovde, neka ovde i ostane!«
        Onda ukloni blato, a ispod njega se ukaza borova šindra. Odiže je pa se otkri lepo oblikovana mala riznica kojoj su dno i stranice također bili načinjeni od krovnih daščica. U njoj je ležala jedan kliker. Tomovo je čuđenje bilo neizmerno! Zbunjeno se počeša po glavi i reče:
        »E, pa ovo je zbilja previše!«
Zlovoljno odbaci kliker i stade razmišljati. Bila je živa istina da je praznoverica zakazala u onome za što su on i njegovi prijatelji uvek mislili da nepogrešivo deluje. Ako zakopaš kliker i usto izgovoriš  neizbežnu bajalicu pa ostaviš kliker dve nedelje  na miru, a onda otvoriš skrovište uz bajalicu koju je on maločas izgovorio, trebao bi u njemu naći na okupu sve klikere koje si ikada izgubio, bez obzira koliko su do tada bile daleko jedna od druge. No, sada se ta čarolija zaista izjalovila uzdrmavši iz temelja celo zdanje Tomove vere. Mnogo je puta čuo kako ova čarolija uspeva, a nikada još da je zakazala. Nije mu padalo na pamet da je ovo isto i sam do sada već nekoliko puta pokušavao, ali kasnije nikada nije mogao naći skrovište. Neko je vreme premetao po glavi tu zagonetku i najzad zaključio da se tu umešala neka veštica i razvrgla čaroliju. Odlučio je raščistiti to pitanje pa je tražio uokolo dok nije pronašao maleno peščano mesto i na njemu sitnu levkastu udubinu. Legao je na zemlju, stavio usta na udubinu i zovnuo:

    »Lave mravlji, mravlji lave, reci mi šta želim znati! Lave mravlji, mravlji lave, reci mi šta želim znati!«
      Pesak se poče micati i ubrzo se iz njega na časak pomoli malen crni kukac, a onda se opet preplašeno sjuri pod zemlju.
       »Ne usuđuje se odgovoriti! Znači, ipak je ono veštica učinila. Tačno sam znao.«
       Dobro je znao da je isprazan pokušaj boriti se protiv veštica pa obeshrabren odustade od toga. Pade mu, međutim, na um da mu dobro može doći kliker koji je maločas odbacio te je poče strpljivo tražiti, ali je nije mogao naći. Vrati se do riznice i pažljivo se postavi tačno onako kako je stajao kada ga  je odbacio , onda iz džepa izvadi još jedan i baci ga u istom smeru govoreći:
     »Idi, sestro, i pronađi sestru svoju!«
      Posmatrao je gde će se  zaustaviti pa otišao onamo i pogledao. No, mora da je pala preblizu ili predaleko pa zato pokuša još dva puta. Zadnji mu pokušaj uspe. Dva su klikera ležala ni stopu udaljena jedna od drugog.
       Baš u tom trenu kroz zelene šumske prolaze slabo jeknu glas dečje limene trube. Tom zbaci kaput i hlače, priveza oko struka jednu naramenicu umesto pojasa, pretraži grmlje iza trulog debla, izvuče odande neobrađen luk i strelu, mač od drvene letve i limenu trubu, pa u trenu sve to pograbi i bosonog odjuri tako da je košulja lepršala za njim. Ubrzo se zaustavi ispod velikog bresta, dade u odgovor znak trubom, a onda se poče šuljati i oprezno ogledavati na sve strane. Oprezno reče tobožnjoj družini:
        »Stojte, dobri ljudi! Ostanite ovde skriveni dok ne zatrubim.«
       Tada se pojavi Joe Harper, isto tako lagano odeven i potpuno naoružan kao i Tom. Tom viknu:
      »Stoj! Ko to Sherwoodskom šumom bez dozvole prolazi moje?«
       »Guyu od Guisbornea ničije ne treba dozvole. Ko si ti da se … da se…«
             »Zboriti usuđuješ ovako«, pomože mu Tom jer su ovaj razgovor vodili     »po knjizi« i prema sećanju.
     »Ko si ti da se zboriti usuđuješ ovako?«
       »Zar ja? Ja Robin Hood sam, u što će uskoro i uveriti se kukavička lešina tvoja.«
      »Ti li si – zar – hajduk glasoviti onaj? Za prolaz kroz ugodnu šumu ovu vrlo ću se rado na megdanu ogledati s tobom. Hajde sad!«
          Latiše se drvenih mačeva, svu ostalu opremu zbaciše na tlo, zauzeše mačevalački stav, nogom uz nogu, pa zametnuše ozbiljnu i opreznu borbu po pravilu »dva gore, dva dole«. Uskoro Tom reče:
       »Daj, ako možeš, življe udaraj!«
         I tako su »udarali življe«, dašćući i znojeći se od napora. Naskoro Tom viknu:
        »Padni! Padni! Zašto ne padneš?«
        »Neću! Zašto ne padneš ti? Ti si zadobio više udaraca.«
         »To nema veze. Ja ne mogu pasti jer onda nije isto kao u knjizi. U knjizi piše: ‘Onda on, zamahnuvši mačem odostraga, jednim udarcem ubi jadnoga Guya od Guisbornea.’ Moraš se okrenuti i pustiti da te udarim odostrag.«
        Pouzdanom se izvoru nije moglo proturečiti pa se Joe okrenu primi udarac i pade.
          »A sad«, reče Joe ustajući, »ti meni moraš dopustiti da ja tebe ubijem. To je pošteno.«
           »E, ne mogu, toga nema u knjizi.«
          »Onda je to prokleti bezobrazluk, tako da znaš.«
           »Pa, čuj, Joe, ti možeš biti fra Tuck ili mlinarev sin Much i lemati me batinom ili ću ja biti šerif od Nottinghama, a ti malo budi Robin Hood i ubij me.«
            Joe pristade na ovo i tako se njihove pustolovine nastaviše. Onda se Tom opet pretvori u Robina Hooda, a izdajnička ga opatica pusti da na smrt iskrvari ne podvezavši mu rane. Konačno ga Joe, predstavljajući celu družbu rasplakanih hajduka, žalosno dovuče na otvoreno, stavi mu luk u nemoćne ruke, a Tom reče:      »Gde strela padne ova, pod drvetom šumskim nek’ hum bude Robinu Hoodu nevoljnome.« Tada odape strelu, pade nauznak i bio bi sigurno umro da nije pao na koprivu i poskočio uvis – malo previše živahno za mrtvaca.
       Dečaci se odenuše, sakriše opremu i odoše, žalosni što danas više nema hajduka i pitajući se čime li se savremeni svet može pohvaliti kao zamenom za taj gubitak. Složiše se u tome da bi svaki od njih radije godinu dana bio hajduk u Sherwoodskoj šumi nego doživotni predsednik Sjedinjenih Država.

nastavci: Romani u nastavcima