Vinston Čerčil, govor 1946

5. MART 1946. -VESTMINSTER KOLEDŽ,
FULTON (DRŽAVA MISURI), SAD

NITI MIRA

Drago mi je što sam došao na Vestminster koledž ovog popodneva, i počastvovan sam Vašom odlukom da mi dodelite diplomu. Ime „Vestminster“ mi je nekako poznato. Čini mi se da sam ga već čuo negde. Uistinu, na Vestminsteru sam stekao vrlo veliki deo svog političkog, dijalektičkog i
govorničkog znanja, i još jednu-dve stvari. Zapravo, obojica smo bili obrazovani na istim ili sličnim ili, u najmanju ruku, srodnim ustanovama.

Isto tako je čast, možda i gotovo jedinstvena, da jednog nezvaničnog posetioca akademskoj publici predstavipredsednik Sjedinjenih država. I pored svog teškog bremena, dužnosti i obaveza, koje nije tražio ali od kojih nije ni ustuknuo, predsednik je prešao hiljadu milja ne bi li udostojio
i uveličao naš susret danas ovde, da bi mi pružio priliku da se obratim ovoj srodnoj naciji, kao i svojim zemljacima preko okeana, i možda još nekim zemljama. Predsednik Vam je
rekao da je njegova želja, baš kao što sam siguran da je i Vaša, da bi trebalo da imam punu slobodu u davanju svog istinitog I vernog saveta u ovim napetim i zbunjujućim vremenima. Ja ću se,
 vakako, okoristiti ovom slobodom i smatrati da je u redu da učinim tako, tim pre jer su se bilo kakve lične ambicije kakve sam mogao gajiti u svojim mlađim danima već ispunile, dalje od mojih najluđih snova. Dopustite mi, međutim, razjasniti da nemam nikakvo zvanično poslanstvo niti status bilo koje vrste, i da govorim samo za sebe. Ovde nema ničega do onoga što vidite.

Stoga, mogu dopustiti svom umu, sa životnim iskustvom, da ponovno saopštim probleme koji nas spopadaju u jutro nakon naše potpune pobede oružjem, i da pokušam da učinim sigurnim, sa ono snage što imam, da ono što je dobijeno uz tako mnogo žrtvi i patnje bude sačuvano za buduću
slavu i bezbednost čovečanstva.

Sjedinjene države u ovom vremenu stoje na vrhuncu svetske moći. Ovo je uzvišen trenutak za američku demokratiju. Jer s primatom u moći spojena je i strahovita odgovornost za budućnost. Ako pogledate oko sebe, morate imati ne samo osećaj dužnosti već I teskobe zbog straha da ne podbacite ispod nivoa postignutog. Prilika je sada ovde, čista i sjajna za obe naše zemlje. Odbaciti je ili ignorisati, ili je proćerdati, doneće nam svima prekor u vremenu koje dolazi.

Neophodno je da postojanost uma, istrajnost svrhe i velika jednostavnost odluke vode i upravljaju ponašanje zemlje engleskog govornog područja u miru, kao što su i u ratu. Moramo se pokazati
doraslima ovoj ozbiljnoj potrebi, i ja verujem da hoćemo.

Kada američki vojnici dođu u kakvu ozbiljnu situaciju, imaju običaj da na početku svoje direktive napišu reči „sveukupni strateški koncept“. U tome je mudrost, jer to vodi jasnoći misli. Šta je, onda, sveukupni strateški koncept koji bismo mi danas napisali? Ništa manje nego bezbednost i
blagostanje, sloboda i napredak svih domova i porodica, svih muškaraca I žena, u svim zemljama. Ovde naročito pričam o mnogobrojnim kolibama I stanovima gde onaj koji zarađuje teži da, uprkos svim nedaćama I poteškoćama života, zaštiti svoju ženu i decu od oskudice, i da vaspita porodicu u strahopoštovanju prema Svevišnjem, ili na etičkim shvatanjima koje često odigraju veliku ulogu.

Da bi se obezbedila sigurnost ovim bezbrojnim domovima, oni moraju biti zaštićeni od dva džinovska harača – rata i tiranije. Svi znamo užasne poremećaje koji zahvate običnu porodicu kada se  usud rata obruši nadonosioca hleba i one za koje radi i proizvodi. Strašna razvalina Evrope, sa
svim svojim iščezlim slavama, i velikih delova Azije, gleda nas pravo u oči. Kada zamisli zlih ljudi ili agresivni porivi moćnih država nad vekim oblastima polome okvire civilizovanog društva, smerni narod suočen je sa nedaćama iz kojih ne može izaći. Za njih, sve je izopačeno, sve je polomljeno, čak zdrobljeno u kašu.

Kada stojim ovde, ovog tihog popodneva, stresem se od slike onoga što se sada zaista dešava milionima, i onogo što će se tek dešavati u ovom vremenu kaad glad korača zemljom. Niko ne može izračunati ono što je nazvano „neprocenjivim zbirom ljudskog bola“. Naš vrhovni zadatak i
dužnost jeste da štitimo domove običnog čoveka od užasa i bede još jednog rata. Oko toga smo se svi složili.

Naše američke kolege iz vojske, pošto obznane svoj „sveukupni strateški koncept“ i procene raspoložive resurse, uvek nastave ka sledećem koraku, to jest, metodu. I ovde postoji opšteprihvaćeni dogovor. Svetska ogranizacija čija je prevashodna svrha sprečavanje rata već je ustanovljena, Organizacija ujedinjenih nacija (OUN), naslednik Društva naroda, s ključnim dodatkom Sjedinjenih država i svega što to nosi, već je na delu. Moramo se postarati da njen rad donese rezultate, da je ona
stvarna, a ne varka, da je ona sila za delanje a ne samo prazno
blebetanje, da je istinski hram mira u kojem štitovi mnogih nacija mogu biti okačeni jednog dana, a ne puka arena u Kuli vavilonskoj. Pre nego što odbacimo čvrste garancije nacionalog naoružanja zarad samoodržanja, moramo biti sigurni da je naš hram izgrađen ne na pesku ili blatu već na
steni. Svaka osoba otvorenih očiju može videti da će naš put biti i težak I dug, ali ako zajedno istrajemo, kao što smo i u dva svetska rata – mada ne, avaj i u vremenu između njih –  ne mogu imati sumnje da ćemo na kraju ostvariti naš zajednički cilj.

Imam, međutim, da uputim jedan određen i praktičan predlog za akciju. Sudovi i sudije mogu biti postavljeni, ali bez šerifa i pozornika ne mogu funkcionisati. Mora se smesta početi sa opremanjem Organizacije ujedinjenih nacija sa međunarodnom oružanom silom. U takvoj stvari možemo ići samo korak po korak, ali moramo početi odmah. Predlažem da se pozove svaka od velikih sila i država da odredi određeni broj vazduhoplovnih eksadrila u službu svetske organizacije. Ove eskadrile bi se obučavale i spremale u svojim zemljama, ali bi se razmeštale po rotaciji od jedne zemlje u drugu. Nosile bi uniformu svojih zemalja, ali sa različitim znamenjem. Ne bi bile obavezne da delaju protiv sopstvene nacije, ali u drugim pogledima njima bi upravljala svetska organizacija. S ovim bi se moglo početi na skromnom stupnju koji bi rastao u skladu sa rastom poverenja. Želeo sam da vidim ostvarenje toga po završetku Prvog svetskog rata, i svesrdno verujem da bi se moglo ostvariti smesta, sada.

Bilo bi ipak pogrešno i nerazborito poveriti tajno znanje ili iskustvo atomske bombe, koje Sjedinjene države, Velika Britanija i Kanada sada dele, sa Svetskom organizacijom dok je ona još u povoju. Bilo bi zločinačko ludilo pustiti i prepustiti ga u ovom još uvek uznemirenom I razjedinjenom svetu. Niko ni u jednoj zemlji nije spavao lošije u svom krevetu zato što su ovo znanje, metod i sirovine potrebne da bi se ono napravilo za sada prevashodno ostali u američkim rukama. Ne verujem da bismo svi spavali tako bezbrižno da je situacija obrnuta, i da su neke komunističke ili neofašističke države monopolizovale do daljnjeg ova strahotna sredstva. Sâm strah od tih sredstava mogao je lako da bude
upotrebljen za nametanje totalitarnih sistema slobodnom, demokratskom svetu, sa posledicama jezivim po ljudsku maštu. Bila je božija volja da toga ne bude, i da imamo vremena za predah i sređivanje sopstvene kuće, pre nego se suočimo sa ovom opasnošću: čak i tad, ukoliko ne
žalimo napora, i dalje ćemo posedovati tako strahovitu nadmoć da nametnemo efi kasna ograničenja drugima za njegovu upotrebu, ili pretnju upotrebom. Na kraju, kada se suštinsko bratstvo čoveka zaista otelotvori i iskaže u svetskoj organizaciji sa svim neophodnim jemstvima koja bi je učinila efi kasnom, ove moći bi se, razumljivo, poverile svetskoj organizaciji.

Sada dolazim do opasnosti onog drugog harača koji preti kućici, domu i običnom čoveku, štoćereći – tiraniji. Ne možemo biti slepi pred činjenicom da slobode koje uživaju pojedinci i građani širom britanskog carstva ne postoje u znatnom broju zemalja, od kojih su neke izuzetno moćne. U njima, kontrola države nametnuta je običnim ljudima raznim vrstama svuda prihvaćene policijske vlasti. Trenutno nije naša dužnost, kada su nedaće tako brojne, da se silom mešamo u unutrašnje stvari
zemalja koje nismo osvojili u ratu. No, nijednog trena ne smemo prestati da neustrašivim glasom oglašavamo velike principe slobode i prava čoveka koji su zajedničko nasleđe anglofonog sveta i koji su, kroz Magna Cartu, Povelju o pravima, Habeas Corpus, suđenje porotom i englesku pravnu tradiciju, pronašli svoj najpoznatiji izraz u američkoj Deklaraciji nezavisnosti.

Sve ovo znači da ljudi svake zemlje imaju pravo i da bi trebalo da imaju moć da ustavnom akcijom, slobodnim nesputanim izborima sa tajnim glasanjem, biraju ili smene karakter ili formu vlade pod kojom žive; da sloboda govora i misli mora postojati; da bi sudovi, nezavisni od izvršne
vlasti i nepristrasni ma kojoj strani, trebalo da primenjuju zakone koji su dobili široku podršu velike većine ili zadobili svoju moć vremenom I običajem. Ovo je tapija slobode koje bi trebalo biti u svakom domu. Ovu je poruka britanskog i američkog naroda čovečanstvu. Propovedajmo ono
što radimo – radimo ono što propovedamo. Do sada sam izneo dve velike opasnosti koje ugrožavaju domove ljudi: rat i tiraniju. Nisam još govorio o siromaštvu i oskudici koje su u većini slučajeva preovlađujuća strepnja. Međutim, ako opasnosti rata i tiranije budu uklonjene, nema sumnje da nauka i saradnja, u narednih nekoliko godina, a svakako tokom narednih nekoliko decenija koje će biti iznova promišljene imajući u vidu školu rata, mogu doneti svetu širenje materijalnog blagostanja kakvo se nije desilo nikada ranije u ljudskom iskustvu. Sada, u ovom tužnom trenutku zadržanog daha, bačeni smo u glad i nedaće koje su posledica naše ogromne borbe; no, one će proći I mogle bi proći brzo, i nema razloga, osim ljudske gluposti ili neljudskog zla, da se inauguracija i zadovoljstvo doba obilja uskrati svim narodima. Često sam govorio reči koje sam naučio pre pedeset godina od jednog velikog irsko-američkog govornika, mog prijatelja, gospodina Burka Kokrana: „Ima dovoljno za sve. Zemlja je velikodušna majka; ona će obezbediti izdašno izobilje hrane za svu njenu decu ako ova samo budu obrađivala njeno tle u pravdi i miru.“ Za sada, osećam da se potpuno slažemo.

Eh, sada, baveći se metodom ostvarenja našeg sveukupnog strateškog koncepta, dolazim i do srži problema zbog kojeg sam ovde i došao. Ni sigurna prevencija rata, ni stalni uspon Svetske organizacije neće biti dostignuti bez onoga što sam nazvao bratskim savezom anglofonih naroda.
To su specijalni odnosi između britanskog Komonvelta, carstva I Sjedinjenih država. Ovo nije vreme za uopštavanje i usudiću se da budem precizan. Bratski savez zahteva ne samo prijateljstvo koje raste i uzajamno razumevanje između naša dva ogromna ali srodna društvena sistema već i nastavak prisnog odnosa naših vojnih savetnika, što bi vodilo ka zajedničkom proučavanju mogućih opasnosti, sličnosti oružja I uputstava za upravljanje, i razmeni naših ofi cira i kadeta na koledžima
tehnike. Trebalo bi nastaviti sa održavanjem sadašnjih resursa za zajedničku bezbednost zajedničkom upotrebom svih pomorskih i vazduhoplovnih baza širom sveta koje su u posedu jedne ili druge zemlje. Ovo bi možda dupliralo pokretljivost američke fl ote i vazduhoplovstva, i značajno bi uvećalo pokretljivost snaga britanskog carstva i moglo bi da vodi, ako i dok se svet smiruje, važnim fi nansijskim uštedama. Već zajedno koristimo veliki broj ostrva; još više može biti povereno našoj
združenoj brizi u bliskoj budućnosti. Sjedinjene države već imaju sporazum o trajnoj odbrani sa Dominionom Kanade koji je tako posvećeno odan britanskom Komonveltu i carstvu. Ovaj sporazum delotvorniji je od mnogih koji su nastajali kao deo zvaničnih saveza. Ovaj princip trebalo bi proširiti na ceo britanski Komonvelt s potpunim reciprocitetom. Na taj način, štagod se desilo, i samo na taj način, mi ćemo moći da se osiguramo i radimo zajedno za uzvišene i obične ciljeve koji su nam dragi i koji nikome ne donose zla. Na kraju može doći – ja osećam da će I doći – do načela zajedničkog državljanstva, ali možemo se osećati zadovoljno prepuštajući to sudbini, čiju ispruženu ruku mnogi od nas već jasno vide.

Međutim, ostaje jedno važno pitanje koje moramo postaviti sebi: da li bi specijalni odnosi između Sjedinjenih država i britanskog Komonvelta bili u neskladu sa našom primarnom lojalnošću prema Svetskoj organizaciji? Odgovaram, baš naprotiv – to je veroavtno jedini način kojim će organizacija dosegnuti svoju punu zrelost i snagu. Već postoje specijalni odnosi Sjedinjenih država sa Kanadom, koje sam malopre spomenuo, i postoje specijalni odnosi između Sjedinjenih država i Južnoameričkih republika. Mi Britanci imamo svoj dvadesetogodišnji Ugovor o saradnji i uzajamnoj podršci sa sovjetskom Rusijom. Slažem se sa g. Bevinom, državnim sekretarom Velike Britanije, da je to mogao biti i pedesetogodišnji ugovor, što se nas tiče. Mi ciljamo ka ničemu drugom do ka uzajamnoj podršci i saradnji. Britanci imaju savez sa Portugalom koji je neprekinut od 1384, i koji je dao korisne rezultate u kritičnim trenucima u prošlom ratu. Nijedan od njih ne sudara se sa opštim interesom svetskog dogovora ili Svetske organizacije; na protiv, pomažu je. „Mnogi su stanovi u kući oca mojega.“2 ( Jevanđelje po Jovanu 14:2.) Specijalni odnosi između članica Ujedinjenih nacija koje nemaju agresivne namere prema nekoj drugoj zemlji, koje ne prave planove nespojive sa Poveljom Ujedinjenih nacija, daleko su od štetnih, korisni su, i verujem, nužni.


Pričao sam ranije o hramu mira. Radnici iz svih zemalja moraju izgraditi taj hram. Ako dvojica radnika poznaju jedan drugog prilično dobro, i stari su prijatelji, ako su njihove porodice povezane i ako imaju „vere u namere onog drugog, nadu u budućnost onog drugog i ljubav prema nedostacima
onog drugog“ – da citiram neke dobre reči koje sam pročitao ovde pre nekoliko dana – zašto ne bi mogli da rade skupa na zajedničkom zadatku kao prijatelji i partneri? Zašto ne bi mogli da dele svoje alatke, i tako uvećaju svoju radnu snagu? Zbilja, oni moraju tako da rade, inače hram možda neće biti podignut, ili, pošto se podigne, može se srušiti, i svi ćemo opet potvrditi da smo nesposobni da učimo i da moramo opet da pokušamo da prođemo po treći put kroz školu rata, neuporedivo suroviju
od one koju samo što smo prošli, ne bismo li je savladali. Mračno doba može se vratiti, kameno doba može se vratiti na svetlim krilima nauke, I ono što sada obasipa čovečanstvo neizbrojnim materijalnim blagodetima, može čak dovesti i do njegovog totalnog uništenja.


Čuvajte se, kažem, može biti malo vremena. Ne prepuštajmo događajima da se odvijaju, a da
posle bude prekasno da ih zaustavimo. Ako će biti bratskog saveza kakvog sam opisao sa svim dodatnim snagama i jemstvima koje obe naše zemlje mogu da izvuku iz njega, postarajmo se da se ta važna činjenica objavi svetu i da igra ulogu u podupiranju i stabilizaciji temelja mira. Postoji
staza mudrosti. Bolje sprečiti nego lečiti.
Senka je pala na scenu tako skoro obasjanu savezničkom pobedom. Niko ne zna šta sovjetska Rusija i njene komunističke međunarodne organizacije planiraju da rade u skorijoj budućnosti, ili šta su granice, ako ih uopšte imaju, njihovih ekspanzionističkih i prozelitskih namera. Gajim veliko divljenje i uvažavanje za hrabri ruski narod i za mog ratnog druga, maršala Staljina. U Britaniji – i ne sumnjam, ovde – postoji duboka naklonost prema ljudima svih Rusija i odlučnost da se, uprkos mnogim razlikama i odbacivanjima, istraje u uspostavljanju trajnog prijateljstva. Razumemo rusku potrebu da bude bezbedna na svojoj zapadnoj granici uklanjanjem bilo kakve mogućnosti nemačke agresije. Želimo Rusiji dobrodošlicu na njeno pravedno mesto među vodećim zemljama sveta.
Dobrodošlica i njenoj zastavi na morima. Iznad svega, pozdravljamo stalne, česte i sve brojnije kontakte između ruskog i našeg naroda na obe strane Atlantika. Moja je dužnost, međutim, jer sam siguran da biste voleli da Vam iznesem činjenice kako ih ja vidim, da iznesem pred Vas određene
fakte o trenutnom stanju u Evropi. Od Šćećina na Baltiku do Trsta na Jadranu, gvozdena zavesa spustila se preko kontinenta. Iza te linije su sve prestonice drevnih država Centralne I Istočne Evrope. Varšava, Berlin, Prag, Beč, Budimpešta, Beograd, Bukurešt i Sofija, svi ovi poznati gradovi i stanovništvo oko njih, leže u onome što moram nazvati sovjetskom sferom, i svi su podložni, u jednom obliku ili drugom, ne samo sovjetskom uticaju već i, u velikoj meri, a u nekim slučajevima i povećanoj, kontroli iz Moskve. Samo Atina – Grčka sa svojom besmrtnom slavom – slobodna je da odlučuje o svojoj budućnosti na izborima pod britanskim, američkim i francuskim posmatranjem.
Poljska vlada, kojom Rusi dominiraju, bila je ohrabrena da sprovede ogromna i nepravedna zadiranja u Nemačku, a sada se dešavaju i masovna isterivanja miliona Nemaca u bolnim i nezamislivim razmerama. Komunističke partije koje su bile vrlo male u svim ovim istočnim državama Evrope
uzdigle su se do prvenstva i moći daleko iznad svoje brojnosti, i svuda traže totalitarnu kontrolu.


Policijske države dominantne su u gotovo svim slučajevima, i za sada, osim u Čehoslovačkoj, nema prave demokratije. Turska i Persija su obe duboko uzbunjene i uznemirene zahtevima koji se traže od njih i pritiskom koji vrši vlast u Moskvi. Rusi pokušavaju da u Berlinu uspostave kvazikomunističku partiju u njihovoj zoni okupirane Nemačke, favorizovanjem grupa nemačkih levičarskih vođa. Po
završetku sukoba prošlog juna, američka i britanska vojska povukle su se ka zapadu, u skladu sa ranije sklopljenim dogovorom, čak 150 milja sa nekih tačaka na frontu dugačkom gotovo 400 milja, kako bi omogućili našim ruskim saveznicima da okupiraju ovo ogromno prostranstvo koje su zapadne demokratije osvojile. Ako sada sovjetska vlada pokuša da jednostranom akcijom ustanovi pro-komunističku Nemačku u svojim oblastima, ovo će izazvati nove ozbiljne poteškoće u američkoj i britanskoj zoni, i dace poraženim Nemcima priliku da se stave na prodaju Sovjetima ili zapadnim
demokratijama. Kakvi god zaključci sledili iz ovih činjenica – a ovo jesu činjenice – to svakako nije oslobođena Evropa za čije stvaranje smo se borili. Niti ona sadrži osnove trajnog mira.


Bezbednost sveta zahteva novo jedinstvo u Evropi, iz kojeg nijedna nacija ne bi bila trajno izopštena. Iz svađa jakih roditeljskih rasa u Evropi izrodila su se dva svetska rata čiji smo svedoci bili, ili koji su se zbili u prošlom vremenu. Dva puta u našim životima videli smo Sjedinjene države, protivno njihovim željama i tradicijama, protivno argumenatima čiju je jačinu nemoguće ne razumeti, uvučene neodoljivim silama u ove ratove. Od Šćećina na Baltiku do Trsta na Jadranu, gvozdena zavesa spustila se preko kontinenta. Vreme da se osigura pobeda dobrog cilja, ali samo pošto su se strašni
pokolji i razaranja već dogodili. Dva puta su Sjedinjene države morale poslati nekoliko miliona svojih mladića preko Atlantika da nađu rat; ali, sada, rat može naći bilo koju naciju, ma gde ona živela, između sumraka i svitanja. Zasigurno bi trebalo da radimo sa svesnom namerom ka
velikoj pacifi kaciji Evrope, unutar strukture Ujedinjenih nacija i u skladu sa njihovom poveljom. To je, osećam, otvoreni politički cilj od velikog značaja.


Ispred gvozdene zavese koja se pruža preko Evrope postoji još razloga za brigu. U Italiji je Komunistička partija sputana jer je podržala pretenzije od komunista obučenog maršala Tita na nekadašnju italijansku teritoriju na severu Jadrana. Pa ipak, budućnost Italije je još uvek neizvesna. Opet, ne može se zamisliti zalečena Evropa bez jake Francuske. Celog svog političkog života zalagao sam se za jaku Francusku, i nikada nisam izgubio veru u njenu sudbinu, čak ni u najcrnjim trenucima. Neću je izgubiti ni sada. Međutim, u velikom broju zemalja, daleko od granica Rusije i širom sveta, oformljavaju se komunističke pete kolone koje rade u potpunom jedinstvu i apsolutno poštujući uputstva koja primaju iz komunističkog centra. Osim u britanskom komonveltu i u Sjedinjenim državama, gde je komunizam tek u povoju, komunističke partije ili pete kolone tvore sve veći izazov i opasnost po hrišćansku civilizaciju. Za bilo koga je sumorno deklamovati ove činjenice u jutro pobede, izvojevane za ciljeve slobode I demokratije drugarstvom po oružju, ali postupili bismo najnerazboritije ako se direktno ne suočimo s njima, dok još ima vremena.


Perspektiva na Dalekom istoku takođe izaziva zabrinutost, pogotovo u Mandžuriji. Dogovor iz Jalte, u kojem sam i sâm bio strana, bio je izuzetno naklonjen sovjetskoj Rusiji, ali bio je sačinjen u vreme kada niko nije mogao da kaže da se rat u Nemačkoj neće otegnuti kroz leto i jesen 1945, i kada se očekivalo da će rat sa Japanom trajati još 18 meseci nakon pobede nad Nemačkom. U ovoj zemlji ste svi vrlo dobro informisani o Dalekom istoku i svi ste tako posvećeni prijatelji Kine, da ne vidim potrebu da raspredam o situaciji tamo.
Osećao sam se obavezanim da opišem senku koja, kako na Zapadu tako i na Istoku, pada na svet. Bio sam visoki zvaničnik u vreme Versajskog ugovora i blizak prijatelj g. Lojda Džordža koji je predvodio britansku delegaciju u Versaju. Nisam se slagao sa mnogim stvarima koje su učinjene, ali sam imao u svojoj svesti vrlo jak utisak tadašnje situacije, I nalazim da je bolno uporediti je sa onim koji sada preovlađuje. U to vreme, vladale su uzvišene nade i neobuzdano uverenje da su ratovi svršeni, i da će Društvo naroda postati svemoćno. Ne vidim i ne osećam to uverenje, pa ni iste nade u ovom izmoždenom svetu sadašnjice.
S druge strane, gnušam se ideje da je rat neizbežan; još više one da nam uskoro predstoji. Upravo zato što sam siguran da su naše sudbine još uvek u našim rukama i da imamo moć da spasemo budućnost, osećam se dužnim da progovorim sada kada imam priliku i zgodu. Ne verujem da sovjetska Rusija želi rat. Ono što žele su ratni plen i neograničena ekspanzija njihove moći i doktrina. Međutim, ono što moramo da razmotrimo ovde i danas, dok još ima vremena, jeste večito sprečavanje rata i uspostavljanje uslova slobode i demokratije što je pre moguće u svim zemljama. Naše teškoće I opasnosti neće nestati tako što ćemo zatvoriti oči pred njima. Neće nestati pukim čekanjem da vidimo šta će se dogoditi, niti će se one povući politikom udovoljavanja. Ono što je potrebno jeste pogodba i što duže to odlažemo biće sve teže, a naše opasnosti postaće veće.
Po onome što sam u toku rata video od naših ruskih prijatelja i saveznika, ubeđen sam da nema ničega što cene više nego snagu, i ničega što poštuju manje nego slabost, pogotovo vojnu slabost. Zbog toga, stara doktrina ravnoteže snaga je netačna. Ne možemo priuštiti da zakidamo, ako možemo nešto da uradimo povodom toga, jer ih time dovodimo u iskušenje da se okušaju silom. Ako zapadne
demokratije zajedno ostanu čvrsto privržene principima Ujedinjenih nacija, njihov kapacitet za širenje tih principa biće ogroman i malo je verovatno da će ih neko kinjiti. No, ukoliko postanu podeljene ili omanu u svojoj dužnosti i ukoliko se ovim najključnijim godinama dopusti da tek tako
minu, onda zaista možemo očekivati da nas sve zahvati katastrofa.


Poslednji put video sam da nam se tako nešto sprema i uzbunjivao sam svoje zemljake i svet, ali niko nije hajao. Sve do 1933, pa čak i 1935, mogli smo da spasemo Nemačku od užasne kobi koja ju je snašla, i svi smo mogli biti pošteđeni strahota koje je Hitler pustio na čovečanstvo. Nikada u celoj istoriji nije bilo rata koji se mogao lakše sprečiti pravovremenom akcijom od onog koji je bio razorio tako veliki deo sveta. Po mom mišljenju, mogao se sprečiti bez ijednog opaljenog pucnja, I Nemačka bi danas bila moćna, prosperitetna i poštovana; ali niko nije hteo da sluša, i jedan po jedan bivali su usisani u strašni vrtlog. Sigurno da ne možemo dopustiti da se to ponovi. Ovo se može postići samo sporazumom sa Rusijom o svim tačkama sada, 1946, pod okriljem Organizacije
… stara doktrina ravnoteže snaga je netačna. Ujedinjenih nacija i održavanjem tog sporazuma mnogim godinama mira, svetskim instrumentom, podržanim svom snagom anglofonog sveta i svih
njegovih saveznika. Postoji rešenje koje Vam, pun poštovanja, nudim u ovom obraćanju, a koje sam nazvao „Sveze mira“.
Neka nijedan čovek ne potceni postojanu moć britanske imperije I komonvelta. Samo zato što na našem ostrvu vidite 46 miliona uznemirenih oko zaliha hrane, od koje sami uzgoje tek polovinu, čak i u ratu, ili zatošto imamo poteškoća u ponovnom pokretanju svoje industrije i izvoza posle šest godina napora u ratnoj pasiji, ne sumnjajte da ćemo izaći iz ovih teških dana oskudice baš kao što smo prošli i kroz slavne godine agonije, niti da ćete, za pola veka od danas videti 70 ili 80 miliona Britanaca rasutih po celom svetu, ujedinjenih u odbrani naših tradicija, našeg načina života i svetskih ciljeva koje zastupamo. Ako se populacija anglofonih komonvelta doda onoj Sjedinjenih država, sa svim što bi takva saradnja uključivala u vazduhu, na moru, celoj kugli zemaljskoj i u nauci I u industriji i u moralnoj snazi, neće biti treperave i nepouzdane ravnoteže moći koja bi mamila svojim iskušenjima ambicije i avanture. Ako se čvrsto držimo Povelje Ujedinjenih nacija i hodamo pravo mirne i trezvene snage, netražeći zemlju i blaga nijednog čoveka, netražeći postavljanje bilo kakve proizvoljne kontrole nad mislima ljudi; ako se ceo britanski duh I materijalna snaga i ubeđenja udruže sa Vašim u bratskom savezu, glavni putevi budućnosti biće prohodni, ne samo za nas, već za sve,i ne samo u našem vremenu, već i u veku koji dolazi.


izvor

Bela Hamvaš,dnevnik 1943-1948

11. septembar 1943.

„Nema tako malene stvari koju ne bih saslušao ako mi se obraćaš iz dubine srca...“

12. decembar 1943.

Prekjuče i juče vraćala mi se misao Hofmanstala: bereitet euch auf ungeheures Licht! – Koliko god puta sam okretao leđa spoljnjem svetu, pogled prema unutra pratila je ova misao poput nekog kliktaja. Inače me ždere rad. Onaj rad koji ne dopušta ništa izvan njega samog. O, voleo bih da se zadubim, voleo bih da se ceo dan molim i da meditiram i da služim Njemu, i da budem u Njegovoj blizini.
Od 1939. godine Gospod mi se više puta pojavljivao u snovima. Sedmicama sam stalno u sebi čuvao delovanje objavljenja. Za vreme poslednje podrug godine nije, mada sam često veoma jako želeo. Danima sam mislio: Gospod se uvek drugačije pojavljuje. Najprimitivnijoj duši u vidu slike. Kasnije već u duhovnom vidu.
Lane u Rusiji kao „prisustvo“... Živeo sam pred njegovim svetim licem. Novembra 11. javio se u meni kao Živa Reč kada mi je rekao: „Nema tako malene stvari koju ne bih saslušao ako mi se obraćaš iz dubine srca...“ Kakva je to velika milost bila! I kakva velika milost ako sam je povrh toga još i razumeo jasnom svešću. Sada već znam šta je objavljenje, i kako se događa.
Ne treba za to magija, trik. O, ne. Čisto srce, ništa drugo – i Njegova milost.

19. decembar 1943.

Kalemljen nespokojem. Nestrpljenje. Ono što se u ovome životu objavljuje samo je kopija i kasna posledica onoga što se već zbilo u mom višem bivstvu. Ushićena pažnja prema mojoj višoj egzistenciji. Nesrpljiva radoznalost kako bi moj niži život bio potpuno istovetan s višim. Žudnja i strast realizacije. Jer je više realnije. – Popodne sam pomislio: kakva je neznatna razlika između mog sadašnjeg života i onoga od pre deset godina – spolja. Kakva je ogromna razlika – iznutra. Kakva je pak neznatna istinska realizacija što se spolja ne vidi ono što se nalazi iznutra – ili spolja se ne nalazi ono što se iznutra vidi. Kako to ume da me muči! Da li je zabluda sve – što sve (sebe) vidim izmenjenim – mada su mi se izmenili samo pogled i shvatanje?

S jeseni sam se zaputio u produbljavanje. Ali time što se Kato vratila kući, ja sam bio poremećen. Ne mogu da meditiram, uveče se u postelji površno molim. I time što je ovaj život olabavljen, olabavljeno je i sve ostalo. Mili, Dragi, Dobri Oče moj! Pomozi. Kakva je duboka i čista radost bila jesenas hitati uveče u tvoj zagrljaj – i sada čeznem za njim, o jedna kap Tvoga prisustva! Jedna kap! Žedan sam.
Tada sam počeo da dokučujem misteriju realizacije. Sakralnost. Svetlost koja dremlje u čoveku –

(Rukopis se ovde preikida.)

22-23. februar 1945.
Sentandreja-Budimpešta (Stari Budim, Vihor ulica 29)

Pred Bogom niko ne može reći za sebe da je dobar. Pred njim nema zasluge. Svaka naša velika osobina njegov je dar. I sada, kada danima osećam u sebi da se upalio podsticajni plam, gorim u specifičnoj vatri: kada Njegovo ime u sebi izustim, padam gotovo u izvansebnost, jer znam, to nije dobrota, nije zasluga, nije velika osobina, nego Njegov dar. U sebi to nazivam vatra Molitve. Upalila se konačno, posle dugog preklinjanja, mučenja, i još duže nemoći. Kada ga moja misao dosegne, Njemu se primakne, usmeri se, Njega priziva, gleda prema Njemu, pipka, kliče mu, moli, zahvaljuje – toliko puta koliko samo uzdahne ili se pomoli, mili topli plan se razliva u meni, iz moga srca – ili iz Njegovog srca? – ne znam, jer tada je moje srce takvo kao da je Njegovo. Vatra ljubavi. Gospode moj, dragi dobri Oče. Dragi Hriste. Dugo kao da sam uzalud zvao. Kao da mi je okrenuo leđa. Možda baš u onim mojim najtežim danima, najmračnijim danima moga života. A ovi dani su bili tako tamni i teški zbog toga što me On nije saslušao, i moj poklik nije stizao do Njega. A potom odjednom, kao kada kroz dim iznenada sukne plam, moj poklik je dospeo do Njega. Obratno? Njegova reč je dospela do mene? Kako je čudno što se ne sećam kojega dana se to zbilo. Ali znam pak da je to ono vreme kada je trebalo da se poduhvatim opisa svoga obračuna.
Naročit obračun! Ne obračunavam ja. Sa mnom se obračunava. Obračun ne obavljam ja, nego sam ja onaj s kojim se obračunava. Presuda – presuda nada mnom. Nemam nikakvog udela, nisam ni imao i nisam ni mogao imati. Moja jedina delatnost: shvatiti šta mi se događa i šta mi se dogodilo. Kakav je smisao onoga što mi se događa i što se dogodilo? Ono o čemu je reč: život jednog čoveka. Mojih četrdeset osam godina, to je moj život koji sam živeo i za koji sam osećao da ću živeti do kraja, dospeo je na terazije, pod sud, i osuđen je a da ga sam čovek ni dotakao nije. Čoveku je povereno da čini što hoće. Usled neizbežne prinude sudbine savršena i potpuna izmena smera. Jedino slično tome: apokalipsa, ili sud drugoga sveta. Preživeti Artaka Viraza, Bardo Todol i Pert em Heru. Istupanje iz dana. Već me je mesecima ranije obuzimala duboka natmurenost. Krajem februara dovršio sam veliki rad koji je trajao podrug godine, potom sam zgotovio manja dela kada su Nemci okupirali zemlju. Počev od tog trenutka kao da sam bio iščupan iz sopstvenog života. Posle dve sedmice započelo je bombardovanje Budimpešte. Posle mesec dana dobio sam poziv u vojsku, i otišao sam u Sokoju. Pokušao sam, glupo, da se izvučem, ali bez uspeha. Jedva i da sam imao dva-tri uravnotežena dana. Srećan nijedan. Sredinom oktobra sam se vratio, i tada je započeo potpuni sumrak.

Svakodnevno sam u Buđenom preklinjao da odem kući, i prispevši kući gotovo isti dan sam osetio i znao i razumeo: nisam smeo da moljakam, jer ako se moja molba i ostvarila, uopšte nisam napredovao. Ali ono što sam doživeo, to je bilo neobičnije čak i od toga. Želeo sam iz „loše“ situacije u „bolju“ i kada sam to dosegao, video sam da je to bilo još „gore“ nego „loše“. Moja svest je osetljiva na stepenice: primetio sam to u trenutku povratka iz Rusije. Međutim, nisam znao da onaj ko želi da skrati vreme određeno za sudbinu svoje stanice, on nužno priziva na sebe umnožene težine stanice.Na svakoj se stanici treba zadržati onoliko vremena koliko je određeno, niko nekažnjeno ovo vreme ne može da skrati. Bila je ironija moga dajmona što me je pre vremena propustio u sledeće vreme, ali se moralo pokazati da sam ja još za to bio nepogodan. I pošto sam bio nepogodan, nisam mogao to da podnesem. I pošto nisam mogao da podnesem, stadijum je bio „loš“. Čak je bio „lošiji“.
Trebalo je da ostanem u Buđenom. Kao što kasnije nisam smeo od bombardovanja da bežim u Sokoju. Kao što još kasnije, u doba Božića, nije trebalo da bežim iz stana u podrum zamka Kišceli.
Podrum zamka Kišceli bio je pouzdana zaštita od bombardovanja prema ljudskom računanju. Kada sam ušao, obuzela me je prijatna smirenost, a kada smo drugi dan Božića došli s našim koferima i ćebadima, odahnuo sam. Prethodni dani su proticali usred gotovo neprekidnih vazdušnih napada i granatiranja. Na brdu je bilo više nemačkih teških baterija, i povremeno su otvarale vatru. Prozori su podrhtavali. I mi smo drhtali. Već smo se sedmicama smeli da razodevamo tek posle ponoći. Radio se jedva čuo.

Živeo sam pod neprekidnom grižom savesti. U takvoj depresiji kakvu nisam mogao ni da zamislim. I ako sada zapitam zašto sam imao grižu savesti, mogao bih da odgovorim samo sledeće: od Buđena, prilikom svakog obrta moje sudbine sam sam hteo da odredim tok svoga života. Ja sam sam hteo da budem sopstvena promisao. Nisam se pouzdavao u to da će On usmeravati sudbinu bolje nego ja. Nisam verovao. Bio sam nepoverljiv prema Promisli i mislio sam da sam sigurniji u svojoj, nego u Njegovoj ruci. Zbog toga sam verovao da sam treba da usmeravam svoju sudbinu i zato sam molio Njega da me pre vremena uzdigne preko stepenika. Rezultat je da sam dospevao u sve teži i teži položaj. Na kraju je usledio slom. Vrativši se kući iz Sokoje ispostavilo se da ni to nisam smeo da tražim ni da iznudim. Bolje bi bilo da sam tamo ostao? Bolje bi bilo da sam s ostalima pobegao u šume Zale? Sada to više ne znam. U svakom slučaju trebalo je prepustiti Promisli da se ispolji i nije trebalo verovati da ja znam bolje od Njega kakva da bude moja sudbina. Griža savesti mi nije davala mira. Svakodnevno me je obuzimalo ridanje. Užasno sam se plašio. Najpre od vazdušnih napada. Kasnije od artiljerijske vatre i od legitimisanja i deportovanja, i od toga da treba da odem u Zalu. Tako je stigao Božić. Spremili smo se. Jedan kofer i jedan zavežljaj odeće. Jedan kofer životnih namirnica. Četiri ćebeta. Dve baštenske stolice. Povukli smo se u podrum, i verovali smo da će vihor minuti za nekoliko dana. Dolaze Rusi i uspostaviće se mir.
Svi, svi bez i jednog izuzetka, svi su verovali u ovo ludilo I kada su pete sedmice Rusi zaista stigli, još i onda su svi u to verovali. Kazujem samo zato kako bih označio osnovu zajedničkog raspoloženja. Niko nije unapred video ono što je usledilo. Čak ni san. U podrumu su mnogi sanjali i najčešći san je bio: proleće, cveće, svetlost. Često sam i ja isto to sanjao. Svako je to smatrao za ohrabrujući predznak. Ko zna, možda je to i bio ohrabrujući predznak s nekog sasvim drugog gledišta nego sa stanovišta ljudskog života na zemlji. I jedino što me od podruma do današnjeg dana teši i što održava u meni veru jeste: sve ovo gorko, užasno, grozno, nezamislivo teško vreme i ova neizmerna patnja ima neki drugi smisao, ne zemni nego nebeski smisao. Danas već mislim da me smiso zemnih stvari gotovo uopšte ne interesuje, samo onih drugih. Naravno, samo u najređim slučajevima vidim ovaj nebeski smisao.
Ono što je zemno, dosadno mi je. Beskrajno dosadno. Ništa me više ne muči i više ne ponižava kao moje telesne potrebe: topla soba, odeća, hrana, naročito hrana, glad. Teška robija. Biti rob tela. Ali izgleda da još nije došlo vereme da se toga oslobodim. Još nisam za to zreo i nisam dostojan.



Preveo s mađarskog
Sava Babić
 

Bela Hamvaš, Scientia Sacra I

U poslednje vreme nastalo je prilično veliko nepoverenje prema mnogostranosti drevnog velikog čoveka, pa je mnogostruka sposobnost predistorijskih ličnosti okvalifikovana kao legenda. Nema nikakvog razloga za ovakvo nepoverenje. Pitagorina delatnost pada na granicu istorijskih vremena, Empedoklova je još kasnija. Svi znaci govore da ovaj čovek, ako i nije sasvim svakodnevna pojava, nije bio legendaran. I ako smo u istorijskim vremenima ovoga čoveka gotovo videli svojim očima, nemamo razloga da pretpostavimo da slični nisu mogli živeti sto-dvesto godina ranije. Današnji specijalista i stručnjak, naravno, nehotično je skeptičan u svojoj suženoj situaciji sveta naspram kosmički prostrane i univerzalno prozračne ljudske ličnosti

-------

Život je zatvoren u istim ovim pravcima. On ne vidi iznad čulno vidljive prirode; izgubio je osetljivost za svet s one strane prirode; upravo je zbog toga prinuđen da poriče natprirodni svet. I pošto je prinuđen na poricanje, nikada ga neće prenuti istinska stvarnost. Naizmerna većina istorijskog čovečanstva nikada nije bila oči u oči sa stvarnošću. Ono što je videla, što je učila, protiv čega se borila, ono što je želela, zbog čega je umirala, bila je sopstvena uobrazilja, najviše kolektivni san svoga doba. Duhovno zdanje u kojem je stanovala bilo je njeno shvatanje sveta, ali to je bio poseban svet za koji Heraklit veli: u njemu ljudi dremaju. Shvatanje sveta ili pogled na svet nije ništa drugo do uobrazilja Ja koje živi u individualnoj, drugačije rečeno, degradiranoj stvarnosti, koje ima vezu sa stvarnošću samo u pojedinim tačkama i izuzetno. Individualno Ja dremajući živi svoj život ovde, usred pogleda na svet. Vera mu je Ja-vera: taština; odbrana; sebičnost; strahovanje; zabrinutost.

------

U celom novom svetu postoji neko neosnovano, naduvano, lažno, iznutra prazno blefiranje, koje se poziva na uzvišene ideje, na hrišćansku religiju, na moralne vrednosti, ali ih ne uzima ozbiljno i čak i ne pokušava da ih realizuje. U celokupnom modernom životu postoji nešto što nije verodostojno. I ono što razlikuje drevnog i novog čoveka upravo i jeste to: istinitost čoveka. Duhovnost se u suštini ne razlikuje: ideje i ciljevi religije, metafizike, morala, državnog uređenja su istovetni, jer su oni isti u svim vremenima i kod svih naroda. Razlika je u tome što drevni čovek živi u ovom duhu, veruje u to, sadržina i sudbina njegovog života je da ostvari ovaj duh. Čovek novog doba, mada zna za metafiziku, za svojstvo kulta delatnosti, za religioznu prirodu negovanja, ne veruje u njih, zapostavlja ovaj duh i sadržaj života mu je da umesto očinske ljubavi sopstveno Ja stavi u središte.

---------

Sve ono što pripada duhu novog doba ima utopistički karakter koji će jednom da bude realizovan. Naravno, ono što tek treba da bude realizovano, nikada neće doći u realizaciju i ostaće utopija: zbog toga će utopija biti karakteristična reč i utopizam karakteristično ponašanje novog doba. Zbog toga celokupno čovečanstvo novog doba ima lošu savest: zna da svemu što kaže, ispoveda zahteva, objavljuje, tvrdi duguje realizaciju. Skuplja teorije, postavlja ciljeve, govori o nivou, objavljuje vrednosti – ali govornik i objavljivač su prvi koji ne misle na podmirenje dugovanja. Sve što je čovečanstvo novog doba mislilo i planiralo, prinuđeno je da nosi na sebi kao stalni teret, bez i najmanje nade za otplatu. Moderni duh nije egzistencijalan što je samo druga reč za to da je on beznačajan i bez duha i bezličan i prazan i nerealizovan. Čovečanstvo novog doba svoju celokupnost brka sa svojim teorijama; ljudi novog doba, svaki ponaosob, naročito takozvani stvaraoci kulture, moralisti, profesori, naučnici, sveštenici, državnici, svi oni su ubeđeni da žive uzvišenim životom i ne primećuju da ne realizuju ništa od one duhovnosti koju objavljuju. Od lepih i uzvišenih misli ne ostvaruje se ništa ni univerzalno ni individualno, sve je intelektualna iluzija pod kojom često živi ordinaran, arogantan, razmetljiv, tašt, plitak, jadan, podao čovek, i u svakom slučaju primitivan čovek.

----------

Zadatak Evropejca danas nije da se halapljivo hvata praktične primene uz svoj nezreli duh, da nestrpljivo žudi za delovanjem metoda, nego da pokuša da razume duh drevnih celina. Ova varvarska gomila želi da smesta prodre u svetilište i gladna je ezoterizma, a još ne ume ni da opere ruke. Prvi korak prema drevnoj baštini ne može biti ništa drugo do učenička pokornost: jer čoveka ne preobražava tehnika, nego duh. Vreme i način prilagođavanja, ako duh za to bude sazreo i bude mu to potrebno, uslediće sami po sebi. Znanje se može naučiti. Viđenje ne može. Još manje pretpostavka za oboje: budnost. Onaj ko je viđenje i budnost predao dalje novim generacijama, bio je sakralni subjekat i on je nestao. Nama je preostalo samo znanje; iz tog znanja moramo naučiti da vidimo; a iz ovoga viđenja moramo naučiti da budemo budni.

----------

 

 

Budnost je intenzivna osetljivost koja ne pripada samo čulima i duši, nego i intelektu i instinktu i duhu. A najviša je budnost viša od najintenzivnije osetljivosti. Božja budnost nije čulna i nije duševna i nije duhovna, nego je ona: ljubav.. Lao-ce kaže: Koga nebo hoće da zaštiti, ljubavlju ga čuva. Bog štiti svet ljubavlju i čuva ga ljubavlju. Najviši stepen sličnosti čoveka s bogom nije duh, nego budnost srca: ljubav. Istorijski čovek ne razmišlja u slikama, nego u smisaonim suprotnostima i potpuno slep je upoređen s arhaičkim čovekom. Intelektualna delatnost modernog čoveka apstraktna je i irealna. Konstrukcija slike u ogledalu, koja je rezultat razmišljanja u suprotnostima, pojmovna je, drugim rečima ona je bez slike, bez svetlosti, fiktivna, nebitna i prazna. U stvarnosti nema suprotnosti. Šta je to što postoji u stvarnosti? Jednom jedinom rečju: razlike. Obeležje sveta nije u suprotnostima, nego u razlikama.

----------

Svaka delatnost je postala rad izuzev umetnosti. Umetnička delatnost je jedina koja je sačuvala i održala izvorni smisao delatnosti: ostala je duhovna služba koja ulepšava svet. Izvorno je svaki rad bio negovanje i nikada nije imao značaj opstanka, a još manje individualnog ćara. Ako se iz delatnosti izgubi izvorni postupak negovanja, nestaje i sakralna prožetost, a s njom zajedno gubi se i smisao delatnosti… U drevnosti je delatnost bila takva vrsta negovanja kakva se danas može videti jedino kod genijalnog čoveka, koji predano, sa strašću, s metafizičkim akcentom, na život i smrt čini ono što čini, i zna da rezultat njegovog dela ne pripada njemu, nego uzdizanju i produhovljivanju sveta.

Bela Hamvaš

izbor iz knjige Scientia Sacra I (u prevodu Save Babića)

Charles Dickens,Velika očekivanja, Božična priča

Velika očekivanja

"Otac mi se prezivao Pirip, a moje kršteno ime je Filip, ali moj detinji jezik nije mogao od oba ta imena da stvori ništa duže ni jasnije do Pip. I tako nazvah sebe Pipom, pa me i drugi prozvaše Pip.

Znam da mi se otac prezivao Pirip, jer o tome svedoci njegov nadgrobni spomenik i kazivanje moje sestre – gospo]e Džoa Gardžerija, koja se udala za kova;a. Kako nikad nisam video oca i majku, pa ni njihove slike (jer oni su živeli davno pre doba fotografskih snimaka), moje prve zamisli o tome kakvi su oni bili nerazumno su izvedene iz njihovih nadgrobnih spomenika. Oblik slova na očevom nadgrobnom spomeniku dao mi je čudnu predstavu da je bio zdepast, crnomanjast čovek, kudrave crne kose. Po obliku i obrtu natpisa „Takođe Džordžijana, supruga gornjeg“, izveo sam detinjast zaključak da mi je mati bila pegava i bolešljiva. A na osnovu onih pet malih kamenih ploča, svake oko stopu i po dugačke, poređanih u spretnom redu pored njihovog groba i posvećenih uspomeni na moje petoro male braće – koja su u ovoj opštoj borbi za opstanak vrlo rano napustila trud oko zarađivanja nasušnog hleba – stekao sam uverenje, u koje sam pobožno verovao, da su sva rođena na leđima, s rukama u džepovima od čakšira, iz kojih ih nisu nikad vadila u svom ovozemaljskom životu.

Naš kraj je bio močvarna oblast, dole pored reke, koja se odatle vijuga do mora nekih dvadeset milja. Izgleda mi da sam svoj prvi najopštiji utisak o identitetu stvari dobio jednog nezaboravnog studenog predvečerja.

Tada sam ustanovio da je ovo mesto, turobno i zaraslo u koprive, groblje, i da su Filip Pirip, nekadašnji žitelj ove parohije, i Džordžijana, supruga gornjeg, mrtvi i pokopani, i da su Aleksander, Bartolomju, Abraham, Tobajas i Rodžer, dečica prednjepomenutih, takođe mrtvi i pokopani, a da

je tamna ravna pustara iza groblja ispresecana jarkovima, nasipima i branama, sa raštrkanom stokom koja je pasla na njoj, močvara, i da je ona tamo niska olovna pruga reka, i da je ono daleko pomamno ležište, iz kog vetar juri, more, a da je mali svežanj drhtavih živaca, koji se uplašio od svega toga i počeo da plače, Pip.
– Zatvori njušku! – povika užasan

Gola istina je, kada sam voleo Estelu ljubavlju čoveka, voleo sam je prosto zato što je za mene bila neodoljiva.  Jednom zauvek, znao sam svoju žalost, često i često, iako ne uvek, da sam je voleo nasuprot razumu, nasuprot obećanju, nasuprot miru, nasuprot nadi, nasuprot sreći, nasuprot svim mogućim obeshrabrenjima.

Jednom zauvek, nisam je voleo ništa manje zato što sam sve ovo znao, i to me nije ništa više obuzdavalo, nego da sam predano verovao da je ona ljudsko savršenstvo.

„...Ni moji pojmovi o teološkim stavovima, na koje me je obavezivao katehizam nisu bili nimalo tačni; jer se dobro sećam da sam smatrao a me je moja izjava da ću da idem istim putem celoga svoga života, obavezala da uvek idem kroz selo u jednom određenom pravcu i da ga nikada ne menjam skretanjem dole pored radionice, ili gore pored vodenice.“

„Tada počeh da shvatam da je sve u toj sobi stalo, kao sat i zidni časovnik, pre mnogo vremena (...) Bez ovog zaustavljanja svega, ovog nepomičnog stanja svih bledih istrulelih predmeta, čak ni uvenula venčana haljina na usahlom telu ne bi mogla izgledati tako slična mrtvačkoj odeći, niti dugi veo tako sličan pokrovu (...)“

 „Vatra beše nedavno založena u vlažnom staromodnom ognjištu, i bila je sklonija da se ugasi nego da gori, a len dim koji je lebdeo u sobi izgledaše hladniji od ostalog vazduha – kao magla naše močvare"
izvor

Božična priča  

Nikada nije bilo takve guske. Bob je izjavio da ne veruje da je ikada takva guska bila spremljena. Njena mekoća i njen ukus, njena veličina i niska cena, predstavljali su predmet sveopšteg divljenja. Dopunjena umakom od jabuka i pireom od krompira, bila je to večera dovoljna za celu porodicu; i zaista – kao što je gospođa Krečit na kraju sa velikim uživanjem rekla (proučavajući jedinu trunku kosti u činiji) – nisu je pojeli celu! A ipak, svi su dobili dovoljno, i svi su bili, a naročito najmlađi Krečiti, umazani u žalfiju i luk do ušiju! Ali sada, kada je gospođica Belinda promenila tanjire, gospođa Krečit je sama napustila prostoriju – previše nervozna da bi podnela prisustvo svedoka – da uzme božićni kolač i da ga unese.

        Šta ako nije dovoljno pečen? Šta ako se izmrvi pri presipanju na tanjir? Šta ako je neko došao preko zida dvorišta i ukrao ga, dok su se oni sladili guskom: pretpostavka na koju su dvoje najmlađih Krečita pomodreli od besa! Svakakvi užasi su mogli da se pretpostave.   ((- ovaj pasus nije u obliku dijaloga!!! ))

        Ehej! Velika količina pare! Kolač je izvađen iz bakrača. Mirisalo je kao dan za pranje rublja! To je bilo zbog platna*. Mirisalo je kao gostionica, i kao poslastičarnica koja je odmah do nje, sa vešerajem koji se nalazi pored! To je bio kolač. Pola minuta kasnije, gospođa Krečit je ušla: crveneći, ali sa ponosnim osmehom, noseći kolač u obliku istačkanog topovskog đuleta, težak i čvrst, koji se sijao u polovini od pola četvrtine zapaljenog brendija, i sa grančicom zelenike zabodenom na vrhu.

        Oh, veličanstveni kolač! Bob Krečit je rekao, sasvim spokojno, da smatra da je to najveći uspeh koji je postigla gospođa Krečit otkada su u braku. Gospođa Krečit je rekla da bi sada kada je to breme više ne mori, mogla priznati da je imala sumnje u pogledu količine brašna. Svi su imali nešto da izjave tim povodom, ali niko niti je rekao niti pomislio da je to u stvari vrlo mali kolač za tako veliku porodicu. Bila bi vrhunska jeres to izgovoriti. Bilo koji Krečit bi pocrveneo kada bi samo nagovestio tako nešto.   ((- ovaj pasus je potpuno izostavljen!!! ))

        Napokon je večera bila završena, stolnjak pospremljen, ognjište očišćeno, a vatra podložena. Smešu iz bokala su probali i našli da je savršena, na sto su izneli jabuke i narandže, a na vatru stavili punu lopatu kestenja. Tada se cela porodica Krečit okupila oko ognjišta, obrazujući ono što je Bob Krečit nazivao krug (misleći pritom na pola kruga), a na ispustu kamina pored Boba Krečita stajala je čitava porodična izložba staklarije: dve obične čaše sa debelim dnom i jedna činija za puding bez drške.

        U njima se pušila vruća smeša iz bokala, jednako dobro kao što bi se pušila u zlatnim peharima; i Bob ju je ozarenog izraza lica posluživao, dok je kestenje na vatri vrskalo i bučno pucalo. Onda je Bob izrekao zdravicu:

        „Srećan nam Božić, dragi moji. Bog nas sve blagoslovio!“

        A cela je porodica te reči ponovila.

        „Bog blagoslovio svakoga od nas!“, rekao je naposletku i Mali Tim.

izvor

 

 

Eržebet Batori: spoj okrutnosti i lepote

Broj njenih žrtava varira od 36 do 650, što je čini Ginisovom rekorderkom kada su ženske serijske ubice u pitanju. Sasvim razumljivo, otkako je legenda o njenim ubistvima i monstruoznoj gladi za mladošću rođena, figura Eržebet Batori neprestano izaziva jezu već četiri veka.

Eržebet Batori od Ečeda, poznata i kao Krvava Grofica, rođena je 7. avgusta 1560. u mestu Njirbator, koje je pripadalo nekadašnjem Mađarskom kraljevstvu. Roditelji Đerđ i Ana Batori, oboje izdanci čuvene loze Batorijevih i rođaci brojih vojvoda Transilvanije, obezbedili su svojoj princezi raskošno detinjstvo u rodnom Ečedu i zavidno obrazovanje: Eržebet je, pored maternjeg mađarskog jezika, govorila nemački, latinski i grčki, što ju je u ono vreme činilo obrazovanijom od mnogih muškaraca koji su delili njen društveni status. Iako je isprva delovala kao prava plemkinja i buduća vladarka, Eržebet nije bila tipična princeza. Svedočenja slugu govore da je još od detinjstva doživljavala histerične napade, propraćene nekontrolisanim ponašanjem i napadima besa. Uzrok ovakvog psihotičnog koktela nije poznat. Jedna od teorija smatra da je za sve kriva epilepsija, dok većina smatra da je tome doprinela brutalna praksa kojom su se njeni plemeniti rođaci služili da bi pokazali slugama kako se poštuje vladar. Možemo slobodno reći da je Eržebet od malih nogu usvojila model ponašanja koji će je učiniti simbolom surove lepote.

Eržebet – sasvim obična vladarka

Kako su to stari aristokratski običaji nalagali, Eržebet se u svojoj desetoj godini verila za Ferenca Nadašdija, sina barona Tomaša Nadašdija i njegove supruge Ursule Kanižaj. 8. maja 1575. u palati Varano pred 4500 zvanica (navodno je na venčanje bio pozvan i papa Maksimilijan II) Eržebet i Ferenc su i zvanično preuzeli uloge muža i žene. Njen suprug je ubrzo otputovao u Beč radi studija, a Eržebet se preselila u zamak Nadašdi i tamo prihvatila upravu nad svim zajedničkim poslovima i vojskom, koju je vodila u odbrani protiv osmanskih napada na tadašnju Mađarsku. U pojedinim slučajevima, Eržebet je organizovala pomoć ženama čiji su muževi ubijeni u ratu ili odvedeni u zarobljeništvo, kao i onima koje su Turci silovali i mučili. Čini se da se u dubinama njene nasilne prirode krila pokoja mrva saosećajnosti i brižnosti.

Ali, negde između ubijanja Turaka i brige o svojim imanjima, Eržebet je pronašla razonodu za sebe. U trinaestoj godini zatrudnela je sa slugom po imenu Laslo Bende. Očigledno je da zamak Čejte, zajedno sa kućom na selu i sedamnaest dodatnih imanja koje joj je suprug poklonio kao svadbeni poklon, nisu uspeli da održe Eržebet mirnom. Saznavši za ovu indiskreciju, Ferenc je kastrirao mladog Lasla i bacio ga psima, a Eržebet je rodila ćerku Anastasiju Batori, o kojoj ne postoje nikakvi podaci (priče govore da je novorođenče dato jednoj siromašnoj porodici ili da ju je Ferenc ubio).

Za vreme muževljevog odsustva, Eržebet je nastavila da provodi vreme sa svojim mnogobrojnim ljubavnicima (neki izvori govore i o njenoj biseksualnoj prirodi, što ostaje samo u sferi nagađanja) i da sprovodi tiraniju. Deset godina nakon svog venčanja, Eržebet i Ferenc dobili su prvo zajedničko dete, Anu Nadašdi (1585), a potom su dobili još četvoro dece: Ursulu (1590), Katalinu (1594), Andraša (1596 – 1603/7) i Pala (1598 – 1650). U nekim izvorima navode se još dva sina, Mikloš i Đerđ, ali smatra se da su preminuli u prvim mesecima života. Nakon 29 godina braka, Ferenc umire 1604, ostavljajući Eržebet da apsolutno vlada i zastrašuje svoje sunarodnike i ostatak Evrope.

Početak krvave vladavine

Eržebet je svoju vladavinu od samog početka obeležila surovim kažnjavanjem neprijatelja, okrutnim tretiranjem slugu i opsesijom lepotom i večnom mladošću. Paljenje i odsecanje dlanova i šibanje bile su svakodnevne metode kojima je Eržebet kažnjavala svoje podređene. Kada bi želela da razbije monotoniju kažnjavanja, najpre bi svukla neku od sluškinja, potom bi je vukla po snegu, polila ledenom vodom i ostavljala napolju da se smrzne. Ali, rođenje nje kao Krvave Grofice obeležio je naizgled običan incident: pošto ju je sluškinja slučajno počupala za kosu dok ju je češljala, Eržebet se razbesnela i ošamarila ju je, pritom joj stvarajući posekotinu na obrazu. Nekoliko kapi krvi je usled udarca palo na Eržebetino lice i voila – njena koža kao da je postala glatkija i mlađa (ili je bar Eržebet tako mislila, očajnički tražeći večnu lepotu). S mišlju da je otkrila ono što bismo mogli smatrati pretečom kreme protiv bora, Eržebet je započela svoju eksploataciju zaliha krvi. Svedočenja slugu govore da je Eržebet imala posebnu odaju opremljenu raznim spravama za mučenje, kao i mnogim alatkama i kavezima prepunih igala i bodlji. U početku, Eržebet je ubijala mlade seljanke i devojke nižeg plemstva. Ali, kasnije je svoj hobi preusmerila na plemkinje (pretežno device, zbog čistije krvi, jelte), koje su bile poslate u njen zamak na školovanje i vaspitavanje. Eržebet je u svojim zločinima uživala od 1585. do 1610. sve dok pojedini plemići nisu počeli sa prijavama ubistva svojih rođaka i kćeri, a pojedinci su tvrdili da su oko zamka zapazili veliki broj tela mladih devojaka sa izuzetno vidljivim ranama mučenja. Najzad, 1610. godine, kralj Matijas II šalje sudiju, Đerđa Turzo, da okonča suludu vladavinu ledi Batori.

Presuda

Sudija Turzo uhapsio je Eržebet i njenih četvoro slugu saučesnika 10. decembra 1610. godine i za početak je osudio na kućni pritvor. Sudiji su u procesu pomogli i Eržebetin sin, Pal, kao i još dvojica Eržebetinih zetova. Kralj Matijas II imao je ideju da se Eržebet zbog svojih zlodela osudi na smrt. Ali, budući da je njena porodica vekovima bila deo evropskog noblesa, Turzo je predložio da se Eržebet pošalje u manastir i tako spreči prljanje porodičnog imena. Suđenje je zvanično počelo 2. januara 1611. Troje njenih slugu najpre je bilo mučeno (odsečeni su im prsti na rukama), a potom spaljeno na lomači, dok je jedna od njih osuđena na doživotnu robiju. Za Eržebet je određena posebna kazna: zazidana je u jednu sobu, sa sasvim malim otvorom kroz koji su joj donosili hranu. Osuđena na samoću, nedostatak ogledala i sopstveno ludilo, Eržebet je, zazidana u odaji zamka Čahtice, provela tri godine, sve dok je jedna od dvorskih dama nije pronašla mrtvu 21. avgusta 1614. godine. Sahranjena je u svom rodnom Ečedu, ali, do danas njeno poslednje počivalište nije pronađeno.

Lik Eržebet Batori kao kulturološki mit

Vekovima Eržebet Batori predstavlja svojevrsnu legendu, a slika grofice koja se kupa u krvi mladih devica predstavlja plodno tlo za različita umetnička dela. 1970. snimljen je film Countess Dracula, tek površno zasnovan na njenom životu. Mnogo preciznija filmska ostvarenja su Bathory (2008) i The Countess (2009). 1998. godine bend Cradle of Filth izdao je album Cruelty and the Beast inspirisan upravo Eržebet Batori, a bend Slayer je uvrstio u svoj album World Painted Blood pesmu Beauty Through Order, takođe inspirisanu ovom suludom vladarkom.

 

Tamara Ereš

 

Ursula Legvin, govor

 

Na 65. dodeli Nacionalnih književnih nagrada u restoranu Cipriani Wall Street u Njujorku, domaćin dodele Danijel Hendler, poznatiji kao Lemoni Snicket, zbijao je šale o irelevantnosti književnog sveta i tiraniji Amazona. U obraćanju svojim kolegama piscima primetio je kako je Nacionalna književna nagrada kao dodela Oskara, „kad nikog ne bi bilo briga za dodelu Oskara“ i zamišljao telegram od Džefa Bezosa u kojem ovaj poručuje izdavačima: „Sve ću vas pobiti“.

Na kraju ceremonije, nakon što su podeljene nagrade za književnost za mlade, poeziju, publicistiku i beletristiku – dobitnici su Žaklin Vudson, Luiz Glik, Evan Osnos i Fil Klej – Hendler je tešio ostale finaliste podsećajući ih kako „izvan književnog sveta sve nas ionako smatraju gubitnicima“.

Ali najvažniji govor na ovoj ceremoniji održala je Ursula Legvin, primajući nagradu za životno delo i poseban doprinos američkoj književnosti, osvrnuvši se na žanrovsku debatu i debakl u sukobu Amazona i izdavačke kuće Hatchette, objašnjavajući ključnu ulogu književnosti u društvu:

Ursula K.Le Guin

Od srca se zahvaljujem na ovoj divnoj nagradi, hvala mojoj porodici, agentima, urednicima, koji znaju da su za moje prisustvo ovde zaslužni koliko i ja, i da je ova nagrada njihova koliko i moja. Radujem se što je primam i želim da je podelim sa svim piscima koji su dugo bili isključeni iz književnosti, mojim kolegama autorima naučne fantastike i fantastike, koji poslednjih 50 godina pišu i čekaju, dok važne književne nagrade odlaze takozvanim „realistima“.

Mislim da dolazi teško vreme kada ćemo želeti da čujemo pisce koji nude alternative ovome kako danas živimo, koji našem društvu ispunjenom strahom i opsednutom tehnologijom mogu da ponude drugačije oblike postojanja i čak novu nadu.

Biće nam potrebni pisci koji se sećaju slobode. Pesnici, vizionari, realisti šire realnosti. Sada su nam potrebni pisci koji prave razliku između proizvodnje robe široke potrošnje i bavljenja umetnošću. Proizvodnja pisanog materijala prema prodajnoj strategiji za maksimizaciju korporativne dobiti i uvećanje prihoda od reklama nije baš isto što i odgovorno objavljivanje i pisanje knjiga.

Međutim, vidim kako se prodajnom sektoru prepušta kontrola nad materijalom, gledam i svoje izdavače kako u glupavoj panici, u neznanju i pohlepi naplaćuju elektronske knjige bibliotekama šest ili sedam puta više nego kupcima u knjižarama. Nedavno smo imali primer profitera koji pokušava da kazni neposlušnog izdavača, nekim piscima se preti korporativnom fatvom, dok mnogi od nas – proizvođači, oni koji pišu i prave knjige – to ćutke prihvataju. Dopuštamo da nas robni profiteri prodaju kao dezodorans i da nam naređuju šta da objavimo i šta da pišemo.

Znate, knjige nisu samo roba. Motiv profita se često kosi sa ciljevima umetnosti. Mi živimo u kapitalizmu koji deluje nepobedivo. Ali takva su bila i božanska prava kraljeva. Ljudi mogu uspešno pružiti otpor svakom obliku ljudskog nasilja. Otpor i promena često počinju u umetnosti, a veoma često u našoj umetnosti – umetnosti reči.

Imala sam dugu i dobru karijeru. U dobrom društvu. Sada, na kraju te karijere, stvarno ne želim da gledam kako se američka književnost prodaje u bescenje. Mi koji živimo od pisanja i objavljivanja želimo – a trebalo bi da zahtevamo – pošteni deo prihoda. Ali naša prava nagrada nije profit. Ona se zove – sloboda.

The New Yorker, 20.11.2014.
Preveo Ivica Pavlović

izvor

Knjižara Bertrand, Lisabon, najstarija knjižara na svetu

Lisabonska knjižara Bertrand radi od 1732. godine. Preživela je potrese, revolucije, a i najnoviju ekonomsku krizu. U osiromašenoj Portugaliji, vlasnici se ipak nadaju profitu. Najstarija knjižara na svetu koja posluje bez prekida nalazi se u mondenskoj lisabonskoj četvrti Šiado. Za samo nekoliko minuta hoda, odatle se stiže do nacionalne opere i poznatog kafića "A Brazilijera", ispred čijih vrata stoji bronzana statua najvećeg modernog pesnika Portugala, Fernanda Pesoe. "Knjižara je oduvek bila mesto gde se sastaju lisabonski intelektualci i književnici", kaže Katarina de Novais, direktorka prodaje izdavačke kuće i trgovačkog lanca Bertrand. Ova moderna kompanija nastala je iz istoimene prodavnice knjiga. Katarina stoji ispred nedavno restauriranih drvenih polica na ulazu u knjižaru staru 282 godine, koji se poput duge cevi proteže duboko u stare zidine kuće koja takođe potiče iz 18. veka. Renoviranje će biti završeno tek 2015. godine. Planira se i otvaranje novog kafića i prostorija za održavanje raznih manifestacija. "U Šiadu se oduvek žustro raspravljalo i razmenjivale su se mnoge ideje", kaže Novais. "Naša knjižara bi trebalo da tome ponovo da svoj doprinos, i to uskoro."

Nema bogate srednje klase

 

Obnova je predstavljala ozbiljnu investiciju za preduzeće Bertrand. Ta grupacija, koja se sada sastoji od 53 knjižare, osam izdavačkih kuća i jednog književnog kluba, do 2010. je pripadala nemačkom Bertelsmanu, sve dok ova kompanija nije odlučila da ih proda najvećem portugalskom izdavaču "Porta Editora". Trgovina knjigama u Portugaliji teško je pogođena krizom. Od 2004. godine zatvorena je skoro jedna petina svih knjižara. Prihodi od prodaje knjiga su prošle godine nastavili da opadaju, i to za 4,6 posto. Zbog teških mera štednje, koje je Portugalija morala da primeni od početka državne krize 2011. godine, najviše je nastradao srednji sloj. "Jednostavno, knjige Portugalcima trenutno nisu potrebne", kaže Žoao Alvim, predsednik Saveza portugalskih izdavača i knjižara (APEL). To je i glavni problem domaćeg tržišta. "Za razliku od mnogih drugih evropskih zemalja, digitalno tržište kod nas još ne igra veliku ulogu." Doduše, internet-prodaja pomaže da portugalske knjige dospeju u inostranstvo. Katarina de Novais procenjuje da nekih 12 odsto mušterija koji kupuju preko Bertrandove digitalne platforme ne stanuje u Portugaliji. Većina portugalskih knjiga koje izdavači prodaju u inostranstvu odlazi u Afriku, a od toga skoro polovina u Angolu, zemlju čija privreda raste i u koju se odselilo desetine hiljada Portugalaca, u potrazi za poslom.

 



 

Jezička barijera ometa izvoz

 

 

Istovremeno, portugalski izdavači gotovo i da ne koriste tržište od preko od 230 miliiona ljudi kojima je portugalski maternji jezik. Naime, Portugalija se sa svojim bivšim kolonijama još uvek nije dogovorila o jedinstvenom književnom jeziku, koji bi mogao da se zajednički koristi u Evropi, Africi i Južnoj Americi. Zbog toga se čak i romani portugalskih pisaca prvo "adaptiraju" na brazilsku verziju jezika, i tek onda puštaju na tržište te južnoameričke zemlje od 200 miliona stanovnika. Predsednik APEL-a, Žoao Alvim ostaje skeptičan: "Naše probleme sigurno nećemo rešiti izvozom." Ipak, ima i nekih dobrih vesti što se tiče ekonomije same Portugalije. Ova zemlja je u poslednjih pet godina uspela da poboljša svoju izvoznu kvotu s 28 na 41 odsto. Pored toga, porasla je i privatna potrošnja - u trećem kvartalu 2014. taj rast je iznosio 2,7 posto. Katarina de Novais se zbog toga nada da će Portugalci ponovno početi da kupuju knjige: "Mislim da smo pregurali ono najgore", kaže ona.

 

 

 

Turisti koji vole knjige

 

Ipak, stara knjižara u Šiadu ima i druge razloge za nadu. Naime, Lisabon postaje sve omiljenija turistička destinacija. U prvih deset meseci 2014. godine, broj noćenja u prestonici je porastao za skoro 15 odsto u odnosu na isti period prošle godine, a veliki broj posetilaca odlazi baš do najstarije knjižare na svetu. Ispred jednog od drvenih regala stoji moderno odeven stariji gospodin: Sunil iz Šri Lanke. Ovo mu je prva poseta Lisabonu. Knjižaru su njegova kćerka i unuka pronašle na internetu. Sunil razgleda dela portugalskih autora - među njima i dela dobitnika Nobelove nagrade Žozea Saramaga i pesnika Fernanda Pesoe koja su prevedena na engleski. "Izbor literature na engleskom bi mogao biti malo bogatiji", kaže on, "ali mi ćemo sigurno nešto poneti kući kao suvenir."

 

izvor

 

René Descartes,PISMO PICOTU

PISMO PICOTU

Pismo autora onome koji je knjigu preveo na francuski koje ovde može služiti kao Predgovor
(Pariz 1647.)


 Gospodine,

 Prevod mojih Principa što ste ga, potrudivši se, načinili tako je čist i savršen da mi daje nadu kako će ih više ljudi čitati i bolje razumeti na francuskom nego na latinskom jeziku. Plašim se samo da naslov knjige ne odbije mnoge koji uopšte nisu odgojeni u učenim studijama(nourris aux lettres)ili pak imaju loše mišljenje o filozofiji, jer ih nije zadovoljila ona kojoj su podučavani; to me uverilo da bi bilo dobro tome pridodati jedan predgovor koji bi tim ljudima objasnio što je zapravo predmet knjige, koju sam nameru imao dok sam je pisao i koja se korisnost odatle može izvući. Premda bi moj posao bio da sastavim taj Predgovor, jer bih ja sve to morao znati bolje nego iko drugi, nisam se na to mogao odlučiti. Zato ću ovde ukratko izložiti glavne tačke koje bi se, kako mi izgleda, u takvom Predgovoru morale razmotriti i vašoj oceni prepustiti odluku o tome što smatrate da bi od toga trebalo saopštiti javnosti.

 Najprie bih onde objasnio što je filozofija, započinjući s najpoznatijim stvarima, kao što su: da reč filozofija znači izučavanje mudrosti (l'étude de la saggese) i da se pod mudrošću ne razume samo razboritost u svakodnevnim poslovima nego i savršena spoznaja svih stvari koje čovek može spoznati, kako radi vođenja svog života tako i radi očuvanja svog zdravlja i iznalaženja svih veština; zatim bih objasnio kako bi, da bi bila takva, bilo nužno da ta spoznaja bude izvedena iz prvih uzroka, kako bi učenje (étudier) za njeno sticanje – a to zapravo znači filozofiranje – moralo započeti istraživanjem tih prvih uzroka, a to će reći principa; nadalje, da se za spoznaju tih principa moraju ispuniti dva uslova: najpre, da ona budu takojasna i izvesna (évidents) da, sve dok ih pažljivo bude razmatrao, ljudski duh ne može sumnjati u njihovu istinu; drugo, da spoznaja drugih stvari tako zavisi o njima da se ti principi mogu spoznati bez tih stvari, dok se, naprotiv, te stvari ne mogu spoznati bez tih principa; da se, prema tome, mora pokušati da se na taj način iz tih principa izvede spoznaja svih stvari što od njih zavise i da u nizu dedukcija koje će otud slediti ne bude ništa što ne bi bilo sasma očito. Uistinu, samo je Bog savršeno mudar, to će reći da ima potpunu spoznaju istine svih stvari; no može se reći da i ljudi imaju više ili manje mudrosti zbog toga što imaju više ili manje spoznaje najviših istina. Takođe verujem da se u tome svi učeni ljudi slažu sa mnom.

 Nadalje bih razmatrao korisnost te i takve filozofije i, pošto se ona proteže na sve što ljudski duh može znati, pokazao bih da se mora verovati da je ona jedina koja nas čini različitim od divljaka i barbara, i da je svaki narod utoliko civilizovniji i pristojniji ukoliko ljudi u njemu bolje filozofiraju, te da nema većeg dobra u nekoj državi nego da ima istinske filozofe (vrais philosophes). Uz to, za svakog je čoveka zasebno ne samo korisno živeti sa onima koji se posvećuju tom učenju, nego je neusporedivo bolje da ga se late oni sami, baš kao što je nesumnjivo daleko bolje služiti se svojim vlastitim očima i ponašati se skladno tome te i na taj način uživati lepotu boja i svetla, nego ih držati zatvorenima i slediti vodstvo nekoga drugoga. No, i to potonje još uvik je bolje nego oči držati zatvorenima i nemati samoga sebe za vođu; život bez filozofiranja zapravo znači imati zatvorene oči i nikada ih ne pokušati otvoriti; pa ni užitak gledanja stvari što ih otkriva naš vid nipošto nije usporediv sa zadovoljstvom koje pruža spoznaja onih stvari što se otkrivaju filozofijom; napokon, to je učenje nužnije za uređenje našeg morala i vođenje našeg života, nego što je to upotreba očiju za odmeravanje naših koraka. Divlje životinje koje trebaju samo održavati svoje telo neprekidno se bave time da pronađu nešto čime bi ga prehranile; no ljudi kojima je glavni dio duh morali bi svojom glavnom brigom smatrati istraživanje mudrosti (recherche de la sagesse), što je prava hrana duha; takođe sam siguran da ima podosta ljudi koji ne bi zakazali kad bi se nadali uspehu i kad bi znali koliko su za to sposobni. Nema takve, ma kako prostodušne duše koja bi bila tako snažno prikovana predmetima čula da se ne bi katkad odatle odvratila, žudeći za nekim većim dobrom, premda često ne zna u čemu se ono sastoji. Oni pak kojima sudbina najviše ide na ruku, koji napretek poseduju zdravlje, čast i bogatstvo, nisu manje lišeni te želje nego ostali; naprotiv, uveren sam da baš oni s najvećim žarom žude prema nekom drugom dobru, savršenijem nego sva ona što ih poseduju. To najviše dobro, shvaćeno prirodnim razumom, bez svetla vere, nije ništa drugo nego spoznaja istine pomoću prvih uzroka, to će reći mudrošću; a učenje mudrosti jest filozofija. Pošto su paksve te stvari sasvim istinite ne bi bilo teško da se o tome uverimo, samo ako budu dobro izvedene.

 No, pošto tom uverenju stoji na putu iskustvo koje pokazuje da oni koji su po zanimanju filozofi jesu često manje mudri i manje umni nego oni koji se nikada nisu posvetili tom učenju, ovde bih ukratko objasnio u čemu se sastoji cela sadašnja nauka (science) i koji su stepeni mudrosti do kojih se došlo.

Prvi stepen sadržava samo pojmove koji su po sebi tako jasni da se mogu steći bez razmišljanja (méditations); drugi stepen obuhvaća sve što čulno iskustvo ume spoznati; treći stepen je ono što nas uči ophođenje s drugim ljudima; tome se kao četvrti stepen može dodati lektira knjiga, posebno onih što su ih pisali oni koji su sposobni da nam daju dobre poduke, jer to je jedna vrsta razgovora što ga vodimo s njihovim autorima. Čini mi se, takođe, da se sva mudrost kojom raspolažemo pridobiva samo na ova četiri načina; jer ovamo ne računam božansku objavu, pošto nas ona ne vodi tim stepenima, nego odjednom uzdiže jednoj nepogrešivoj veri.

 Ali u svako je doba bilo velikih ljudi koji su pokušavali pronaći neki peti stepen kako bi dospeli do mudrosti, neusporedivo viši i sigurniji od ostala četiri; to je traženje prvih uzroka i istinitih principa iz kojih se mogu izvesti razlozi svega što se može znati, a one koji su posebno radili na tome nazivali su filozofima. No ne poznajem nikoga ko je do sada uspeo u tome. Prvi i najglavniji čije spise imamo jesu Platon i Aristotel; oni se međusobno razlikuju samo po tome što je, sledeći tragove svog učitelja Sokrata, prvi bezazleno priznao da nije još mogao pronaći ništa izvesno (certain), i tako se zadovoljio da piše stvari što su mu se činile verovatne zamišljajući u tu svrhu neke principe kojima je pokušao opravdati druge stvari; nasuprot tome, Aristotel je bio manje iskren i premda je dvadeset godina bio njegovim učenikom i nije posedovao druge principe nego svoje, potpuno je promenio način njihova izlaganja i predložio ih kao istinite i pouzdane, premda se uopšte ne čini da ih je ikada smatrao takvima. No oba su ta muža imala mnogo duha i mnogo mudrosti koji se pridobivaju na ona četiri načina, i to im je pribavilo mnogo autoriteta, tako da su njihovi sledbenici radije odlučili da slede njihove nazore, nego da potraže neke bolje; glavni pak spor među njihovim učenicima beše ovaj: da li se mora u sve sumnjati da bi se nešto znalo ili pak ima takvih stvari koje su izvesne; to ih je, i na jednoj i drugoj strani, dovelo do preteranih zabluda (erreurs); jer neki od onih koji su bili za sumnju proširili su je sve do radnji života, tako da su zanemarili razboritost u njegovu vođenju; oni pak koji su bili za izvesnost pretpostavljali su da ona mora zavisiti o čulima, potpuno im se prepustivši, kao što se govorilo o Epikuru da se usuđivao, nasuprot svim proračunima astronoma, da tvrdi kako Sunce nije veće nego što se čini da jeste.

 To je pogreška koja se može primeniti kod većine sporova, naime da se, pošto je istina na sredini između dva nazora što ih zastupaju, svako od nje udaljuje tim više što joj žustrije protureči. No pogreška onih koji su više naginjali strani sumnje dugo nije nalazila sledbenike, a strana drugih bila je donekle ispravljena time što se priznalo da nas čula varaju u mnogim stvarima. Međutim, nisam uopšte znao da je ta zabluda potpuno uklonjena kad se pokazalo da izvesnost nije u čulima nego samo u razumu kad ovaj pruža očite percepcije (perceptions évidentes); i da se svedok raspolažemo samo spoznajama koje se stiču pomoću prva četiri stepena mudrosti ne sme sumnjati u stvari što se čine istinite u pogledu vođenja života, ali da ih, takođe,  ne smemo smatrati tako izvesnim da ne možemo menjati gledište kada smo na to prisiljeni očitošću nekog razloga.

 Većina onih što su poslednjih vekova htjli da budu filozofi slepo je sledila Aristotela, pošto tu istinu nisu poznavali ili, pak, ako su je i poznavali nisu se njome znali služiti; tako su često kvarili smisao njegovih spisa pripisujući im razne poglede koje on, ako bi se vratio u ovaj svet, ne bi prepoznao kao svoje. Oni pak koji ga nisu sledili (a njima je pripadao niz odličnih duhova) ipak su u svojoj mladosti bili prožeti njegovim pogledima (jer su to bili jedini pogledi što su se proučavali u školama), što ih je toliko zaokupljalo da nisu mogli dospeti do spoznaje istinitih načela. I premda ih sve cenim i ne želim na sebe navući mržnju drugih osuđujući ih, ipak mogu pružiti dokaz za svoju tvrdnju koju, verujem, niko od njih neće osporiti, da su, naime, svi oni pretpostavljali nešto kao princip koji sami nisu savršeno spoznali. Tako, na primer, ne poznajem niti jednog koji nije pretpostavljao težinu u zemaljskim stvarima; no premda nam iskustvo veoma jasno pokazuje da stvari koje nazivamo teškima streme prema središtu zemlje, ipak još uopšte ne znamo koja je priroda onoga što se zove teža, to će reći uzrok ili princip koji te stvari tako privlači, I to moramo naučiti negde drugde. Isto se može reći o praznini i o atomima, kao i o toplome i o hladnome, o suhome, vlažnome, o soli, o sumporu i o živi, te o svim takvim stvarima što su ih neki prihvatili kao svoje principe. No, nikakvi zaključci koji se izvode iz nekog principa koji sam nije očit, takođe ne mogu da budu očiti, makar bili očito izvedeni; otuda sledi da im nikakvi zaključci koji su se oslanjali na takve principe nisu mogli pribaviti izvesnu spoznaju bilo koje stvari, niti su ih, dakle, približili makar jedan korak istraživanju mudrosti. A ako su i našli nešto istinito to im je pošlo za rukom samo pomoću jednog od četiri gore izvedena sredstva. Za utehu onima koji uopšte nisu studirali, samo sam dužan reći da, na isti način kao kad putujemo, ako okrenemo leđa mestu prema kojem idemo, sve smo dalje od njega ukoliko duže i brže hodamo; tako, ako kasnije i dospemo na pravi put, ipak ne možemo tako brzo stići na cilj kao kad uopšte ne bismo krenuli; jednako je tako kad se imaju loši principi. Jer koliko se oni duže neguju i koliko se brižljivije odatle pokušavaju izvesti razne posledice verujući da se ispravno filozofira, toliko se više udaljujemo od spoznaje istine i mudrosti; odatle valja zaključiti da su najsposobniji da nauče istinsku filozofiju oni koji su najmanje naučili od onog što se dosad nazivalo filozofijom.

 Nakon što su te stvari pojmljene, rado bih ovde naveo neke razloge kako bih dokazao da su principi pomoću kojih se može dospeti do najvišeg stepena mudrosti, naime to u čemu se sastoji najviše dobro ljudskog života, oni principi što sam ih razložio u ovoj knjizi; dovoljna su samo dva, ponajpre da su ti principi jasni i, drugo, da se otuda mogu izvesti sve ostale stvari; samo se ta dva uslova moraju zahtevati od tih principa. Lako ću dokazati da su oni veoma jasni: ponajpre načinom njihova nalaženja, naime, pošto sam odbacio sve stvari u kojima sam mogao susresti najmanju priliku za sumnju: jer izvesno je da, ako se pažljivo razmotre, one stvari koje se na taj način nisu mogle odbaciti jesu najočitije i najjasnije što ih ljudski duh može spoznati. Tako smatrajući da onaj koji hoće o svemu sumnjati ipak ne može sumnjati da sam postoji dok sumnja, i pošto ono što tako razmišljane može sumnjati u samo sebe sumnjajući u sve ostalo, i ne može biti naše telo nego ono što nazivamo našom dušom ili našim mišljenjem, uzeo sam bivstvovanje (l'être) ili egzistenciju te misli kao prvi princip odakle sam veoma jasno izveo sve drugo; naime, da ima jedan Bog koji je tvorac svega što je na svetu i koji, pošto je izvor svekolike istine, nije baš naš razum stvorio na taj način da se on može varati u sudovima što ih pravi o stvarima o kojima ima veoma jasnu i veoma razgovetnu percepciju(perception). To su svi moji principi kojima se služim u pogledu nematerijalnih ili metafizičkih stvari, odakle veoma jasno izvodim principe telesnih ili fizičkih stvari, naime da ima stvari protegnutih u dužinu, širinu i dubinu što imaju raznovrsne oblike i kreću se na razne načine. Eto to su, ukratko, svi principi iz kojih izvodim istinu drugih stvari.

Drugi razlog koji jasno dokazuje jasnoću principa jeste da su oni bili poznati u svim vremenima i takođe bili prihvaćeni kao istiniti i nesumnjivi od svih ljudi, izuzevši samo egzistenciju Boga u koju su neki sumnjali zato što su suviše značenja pridavali čulnim opažajima (perceptions des sens), a Boga se ne može videti ni dodirivati.
No, iako su uvek i svugde bile poznate sve istine što ih ubrajam među svoje principe, dosada ih, koliko znam, još niko nije priznao principima filozofije, što će reći takvim da se iz njih može izvesti spoznaja svih drugih stvari što ih ima na svetu; stoga mi preostaje da ovde kažem da ti principi jesu takvi i čini mi se da to ne mogu bolje učiniti nego pokazati iskustvom, to jest pozivajući čitaoca da čita ovu knjigu. Jer, premda u njoj nisam razmatrao sve stvari, što i nije moguće, verujem da sam ipak imao priliku da ih razjasnim tako da će pažljivi čitaoci imati razloga da se uvere kako uopšte nije potrebno tražiti druge principe nego što sam ih ja pružio kako bi se dospelo do svih najviših spoznaja za koje je ljudski duh uopšte sposoban, poglavito ako se, pročitavši moje spise, potrude da razmotre koliko je različitih stvari u njima razjašnjeno; ako, takođe, prođu spise drugih, videće koliko se malo makar i verovatnih razloga moglo navesti da bi se razjasnile iste stvari principima koji se razlikuju od mojih. I da bi to lakše pokušali, mogao sam im reći da će oni koji su upoznati s mojim pogledima trebati daleko manje truda da razumeju spise drugih i da spoznaju njihovu pravu vrednost, nego oni koji s mojim spisima nisu upoznati. Sasvim obratno proći će oni što smo ih gore spomenuli i koji su započeli sa starom filozofijom, jer koliko su je više proučavali toliko su manje običavali biti sposobnima da shvate istinsku filozofiju.


Naslov izvornika: Principes de la philosophie, u Oeuvres de Descartes, publiées par Adam et Tannery, Paris, Vrin 1964, tom IXB, str. 1–20.
S francuskog preveo Mario Kopić
Stručna redaktura Predrag Milidrag