Luj Aragon, Pariški seljak

Pariški seljak (1926) jedno je od centralnih dela nadrealizma, no izdanje Exact Changea prvo je američko izdanje autoritativnog prevoda Simona Watsona Taylora, završenog nakon konsultacija s autorom. Nekonvencionalne forme – Aragon je svesno izbegavao prepoznatljivu naraciju ili razvoj likova – Pariški seljak je, prema autorovim rečima, „mitologija modernog doba“. Knjiga koristi grad Pariz kao pozornicu ili okvir, a Aragon isprepliće svoj tekst sa slikama srodnih efemera: kafićima, mapama, natpisima na spomenicima i isečcima iz novina. Detaljan opis pariške arkade (prethodnice mini-tržnog centra iz devetnaestog stoleća) i još jednog parka Buttes-Chaumont, među su velikim scenografskim delovima Aragonove vrtložne proze filozofije, sna i satire. André Breton je o ovom delu napisao: „niko nije mogao biti pronicljiviji detektor neobičnog u svim njegovim oblicima; niko drugi nije mogao biti zanesen tako opojnim sanjarenjima o nekoj vrsti tajnog života grada...“

"Tražio sam... novu vrstu romana koja bi prekršila sva tradicionalna pravila koja regulišu pisanje fikcije... roman kojem bi kritičari bili primorani pristupiti praznih ruku.“
U ekspresu Pariz-Brisel.

U praznim pivskim čašama i papiru za umotavanje kockica šećera ostavio sam male djeliće sebe u Parizu. Barem na dan ili dva, dok se kafići pravilno ne pometu i čaše temeljno ne operu. Čak i tada zauzimam barske stolice i barske stolice: – starica s otečenim gležnjevima nije svesna da mi sedi u krilu. Seljak iz Pariza(1926)..

Sigurno se mora shvatiti da lice greške i lice istine ne mogu a da nemaju identične crte? Greška je stalni pratilac sigurnosti... sve što se kaže o istini može se podjednako dobro reći i o grešci: zabluda neće biti veća. Bez ove ideje o dokazima, greška ne bi postojala. Bez dokaza niko ne bi ni zastao da razmisli o grešci... Više ne želim da se suzdržavam od grešaka svojih prstiju, grešaka svojih očiju. Sada znam da su te greške... neobični putevi koji vode ka odredištu koje mi samo one mogu otkriti.“

Slika je zakon u području apstrakcije, činjenica u području događanja, znanje u području konkretnog. Ova poslednja premisa omogućava čoveku da dođe do suda i sažeto utvrdi da je slika put svog znanja. Tada je opravdano smatrati sliku rezultantom svih umnih impulsa, ignorisati sve što nije slika i posvetiti se isključivo poetskoj aktivnosti na štetu svih ostalih aktivnosti.

Šta sam to radio? Reći ću to ovako: Mislio sam da guram metafiziku napred centimetar ili dva. Pohvale vredna greška. Ali i ljupka ludost.

U ljudskim umovima postoji jaka veza između kupatila i senzualnog užitka... Stoga je atmosfera ovih hramova posvećenih sumnjivom kultu delom atmosfera bordela, delom mesta gde se izvode magijski obredi... u svakoj ljubavi postoji odmetnički princip, neukrotiv osećaj delikvencije, prezir prema zabranama i sklonost ka haosu.“

„Odmah iza kolibe sa šarmantnim heklanim zavesama nalazi se salon za čišćenje cipela; hajde da se ovde nakratko zaustavimo, koštaće nas samo šezdeset centi, a otići ćemo noseći sunca na nogama.“

„Želim znati kakve nostalgije, kakve poetske kristalizacije, kakvi dvorci u Španiji, kakve konstrukcije klonulosti i nade podižu svoje skele u glavi šegrta u tom trenutku, na samom početku njegove karijere, kada nepovratno odluči da posveti svoje frizerske veštine damama i tako počne da brine o svojim rukama. Kako će mu zavideti njegova dodeljena rutina: od sada će svaki trenutak svog dana provoditi odmotavajući dugu ženske skromnosti, laganih, lepršavih kosa.. Njegov život će proći u gustoj izmaglici ljubavi... Sigurno postoje frizeri koji su, poput rudara u jami, sanjali da služe samo brinetama ili da se opuste među plavušama.“

Sve što je najekscentričnije u čoveku, ciganin u njemu, sigurno se može sažeti u ova dva sloga: vrt. Čak ni kada je počeo da se ukrašava dijamantima ili duva u limene instrumente, nije mu pala na pamet nijedna čudnija ili zbunjujuća ideja nego kada je izmislio vrtove. Slika dokolice proteže se na travnjacima, sedi u podnožju drveća. Gotovo je kao da je čovek otkrio, kroz fatamorganu svojih fontana i malih šljunčanih staza, legendarni raj koji nikada nije u potpunosti zaboravio... Među vašim cvetnim perlama i nišama od šimšira, čovek skida stare navike i vraća se jeziku milovanja, detinjastosti prskanja vodom. On sam, dok se vrti s mokrom kosom, je prskalica na suncu. On je grablje i lopata... Igrao sam se na vašim travnjacima... noga mi je udarila srce između stupova neba i pakla. Na rubu vaših granica mahao sam maramicom poput emigranta.“ da isplovimo. I već se brod gubi u daljini. Među baštenskim priborom i opremom, najjednostavnije želje, slatkoća i smirenost večeri suše se zajedno s mojom košuljom. Sunce nam je ostavilo saksiju s geranijumima u svojoj volji.“

" Uzalud vam svi ti razgovori: čujte vi što se opirete sreći, pravili ste račun bez mene. Padajući iz iluzije u iluziju, stalno se predajete na milost i nemilost iluziji Stvarnosti. Međutim ja sam vam poklonio sve: plavu boju neba, Piramide, automobile. Šta vas sili da gubite nadu u moju čarobnu svetiljku? Ja za vas čuvam bezbroj beskrajnih iznenađenja.

Čudesno je erupcija kontradikcija unutar stvarnog.“ I evo pitanja koje on sebi postavlja, ali koje bismo mi trebali sebi stalno postavljati. „Koliko dugo ću zadržati ovaj osećaj čudesnog, ispunjenog svakodnevnog postojanja? Vidim kako bledi u svakom čoveku koji kreće u svoj vlastiti život kao da ide uvek glatkim putem...

Kao što rekoh 1819. nemačkim studentima, od duha i od njegovih sposobnosti može se sve očekivati. Zar ne vidite da ste zahvaljujući najnestvarnijim izumima postali gospodari sopstvene sudbine: ja sam pronašao sećanje, pismo, infinitezimalni račun. Ima još neslućenih, a suštinskih otkrića. Zahvaljujući njima, čovek će prestati da liči na samog sebe, kao što zahvaljujući rečima, kojima se opija, ne liči na nema bića iz svoje okoline. Zašto tako gunđate? Nije reč o napretku: ja samo prodajem opojna pića, a vi otkrivajte opojna priviđenja u mom snegu, toj vašoj mani nebeskoj, što sneži od sećanja pa do eksperimentalnih metoda. Na maštu se sve svodi, od mašte se sve izvodi. Čini se da je telefon koristan: ne verujte u to, bolje pogledajte čoveka kako se grči držeći slušalicu, kako viče u nju. Halo! Zar ne vidite kako se on strasno truje zvukom, kako je smrtno pijan od pobeđenog prostora, od glasa koji putuje? Moji otrovi su i vaši: ljubav, snaga, brzina. Želite li i bol, smrt, pesmu?

Cela suknja ima drečavu polu-nijansu (upotrijebite maštu): to je neka vrsta crvene boje šljivovice, ton vinaigrette koji izgleda kao živa boja koliko šljokice na kostimu izgledaju kao dijamanti. Podseća na umirući ogrozd, na ispucalu višnju, podseća na one vrpce na Akademijskim palmama koje se na dnevnom svetlu pretvaraju u kiselinu... čekajte, shvatio sam, haljina je lakmus papir obojen blago ružičastim urinom.

" U tim loše osvetljenim oblastima ljudske delatnosti, kao u tamnom repu neke komete, utapa se i ovekovečuje sva fauna maštarija, sva njihova podmorska vegetacija... Ljudska slabost otvara vrata tajne i vodi nas u kraljevstvo mraka. Neki pogrešan korak, neki loše izgovoren slog, otkrivaju misao čoveka. Tako i u metežu tih mesta ima brava koje loše zatvaraju beskraj.“


„Tom su svetlošću čudnovate obasjane one – da ih tako nazovemo – pokrivene galerije, koje su brojne u Parizu, u okolini velikih bulevara, i koje zbunjuju svojim nazivom ’pasaži’, kao da nikome nije dozvoljeno da se makar i za trenutak zadrži u tim hodnicima skrivenim od sunca. Njihova prigušena svetlost, zelenkasta kao u dubinama, podseća na iznenadni blesak noge koja se pokaže ispod zadignute suknje... Prošetajmo se onda tim pasažom Opere, o kojem govorim, osmotrimo ga...“


"U toj prelomnoj istorijskoj tački, pariski trgovci dolaze do dva otkrića, koja će revolucionisati svet la nouveauté: to su izlog s robom i muški prodavac. Izlog, koji će ih navesti da svoje radnje napune od poda do plafona i žrtvuju trista metara materijala da bi svoje fasade okitili kao admiralske brodove; i muški prodavac, koji zamenjuje zavođenje muškarca od strane žene – nešto do čega su došli prodavci iz ancien régime – zavođenjem žene od strane muškarca, koji je psihološki pronicljiviji.“


" Furije, o ulicama-galerijama: ’Provesti zimski dan u Falansteriji, posetiti sve njene delove bez izlaganja elementima, ići u pozorište ili operu u lakoj odeći i lakiranim cipelama, bez brige zbog blata i hladnoće, draž je tako nova da sama po sebi može posramiti sve naše gradove i dvorce. Ako se Falansterija stavi u civilizovanu upotrebu, puka pogodnost njenih pokrivenih, zagrejanih i provetravanih pasaža učinila bi je izuzetno dragocenom. Njena tržišna vrednost... bila bi dvostruko veća od vrednosti zdanja iste veličine.’“


Šta je svetlije od pene mahovine? Često sam mislio da vidim šampanjac na tlu šuma. I lisičarke! I muhare! Zečevi u trku! Meseci noktiju! Ružičasta boja! Krv biljaka! Oči kuja! Sećanje: sećanje je zaista plavo. (str. 40)

Kakva sećanja, kakva odvratnost se zadržavaju u ovim krčmama: čovek koji jede u ovoj ima utisak da žvaće sto, a ne odrezak, iritiraju ga njegovi obični, bučni saputnici za stolom, ružne, glupe devojke i gospodin koji se razmeće svojom drugorazrednom podsvešću i celom neuglednom zbrkom svog žalosnog postojanja; dok se u drugoj čovek ljulja na loše postavljenim nogama svoje stolice i koncentriše svoju nestrpljivost i ogorčenost na pokvareni sat... Čitava scena - znojni zidovi, ljudi, pokvarena hrana - je kao mrlja od ulja od sveće.

Ovi časni ljudi su u stanju zaprepašćenja. Pročitali su, bez pravog razumevanja, stranice koje ti neobjašnjivo zatamnjuješ svojim mahnitim pokušajima da opišeš — što sumnjivo liči na duh podsmeha — te vijugave sporedne puteve koji su sada pognuti pod pretnjom podignutog pijuka.”

I odjednom, prvi put u životu, sinula mi je ideja da su muškarci otkrili samo jedan pojam za poređenje onoga što je plavo; lanena boja, i na tome su ostali... Moja paleta plavuša uključivala bi eleganciju automobila, miris šafrana, tišinu jutara, zbunjenost čekanja, pustoš letimičnih dodira. Kako je plav zvuk kiše, kako je plava pesma ogledala! Od mirisa rukavica do krika sove, od kucanja srca ubice do cvetnih plamenova zlatnog dragulja... plava podseća na mucanje ekstaze, piratstvo usana... dah raščupanosti razuma.“ izvor

_________________________

26. 5. 2025.

Uništiteljska komponenta lepote u noveli „Smrt u Veneciji“ Tomasa Mana

Istovremeni kontinuitet lepote i smrti dominantan je motiv novele Smrt u Veneciji Tomasa Mana. Drugi motiv, podjednako bitan za analizu, podrazumeva uporedni tok apolonijskog i dionizijskog principa koji se prepliću pri stvaralačkom procesu. Treći motiv podrazumeva izjednačavanje čovekovog tela i umetničkog predmeta kroz proces stvaralačkog posmatranja. Zaodeven u apolonijsku formu punu dionizijskog sadržaja, Ašenbah, umetnik, okom stvara dečaka, Tađa, skulpturu umetnikovog duha. Dečak je kroz novelu nem i kao takav neiscrpno je polazište za Ašenbaha, dionizijskog umetnika i dekadenta. Čitalac jedino posredstvom njegovog oka vidi uglačanu površinu dečakovog tela. Tađo ne postoji bez svog posmatrača.

     Na početku novele pisac nam predočava atmosferu neodredive svetlosti, nelagode i praznine neobično tihog podneva. Čekajući tramvaj Gustav Ašenbah razonodi se čitajući natpise na nadgrobnim spomenicima koji tek treba da budu namenjeni nekom pokojniku. Iznenada, on ugleda muškarca koji stoji kod prilaza groblju, na stepenicama, odmah do skulptura zveri. Stranac je mefistofelovskog izgleda, golobrad, riđokos, pegav. U čudnom odelu i sa nepravilnom vilicom, on se oslanja o štap koji sugeriše nepravilan hod. Izgledom grotesknog srednjevekovnog pajaca stranac je deo zlokobne i začudne atmosfere.

| No može biti da je stranac, svojim izgledom putnika iz daljine, uticao na njegovu maštu; a |možda se umešao neki drugi fizički ili duševni uticaj; sa iznenađenjem oseti on u svesti da mu se |duša čudnovato širi, da ga obuzima neki nemir koji traži i luta, neka mladalački žedna čežnja u |daljini, osećanje neko, tako živo i novo, ili bar odavna zanemareno i zaboravljeno, da je zastao |duboko zainteresovan, skrstivši ruke na leđima i gledajući preda se u želji da ispita suštinu i cilj toga čuvsta.|

Kao i Mefistofel, i ovaj stranac je putnik. On na simbolički način predočava iskušenje za Ašenbaha, podstičući ga na niz asocijacija, misli, utisaka, na čežnju i sećanja, maštu i žudnju za neodredivim, nečim istovremeno davnim i dalekim. I kao što Faustovo putovanje počinje poznanstvom sa Mefistom, tako i stranac koga Ašenbah ugleda na ulazu groblja, podstiče u njemu težnju ka dinamici, romantičarsku čežnju za putovanjem.

|Bila je to čežnja za putovanjem, ništa drugo; ali ona se pojavila kao napad, pojačano do strasti, čak i do čulne obmane. Njegova žud postade vidovita, njegova mašta, još neumirena posle časova rada, stvarala je sebi primer za sva čudesa i užase raznolike zemlje, hoteći da ih predoči sve odjednom: on je video, video je predeo, močvaran kraj u tropima, pod nebom punim gustih isparenja, vlažan, bujan, i čudovišno ogroman, kao neku prasvetsku divljinu sa ostrvima, mlaka i rečnim rukavicama punim gliba – video je kako se, iz nedoglednog spleta bujnih paprati, iz dolina pokrivenih biljem preobilnim i nabubrelim i čudnovato procvalim, uzdižu, ovde-onde, kosmata stabla palmi, dok čudno nakazna drveta pružaju kroz vazduh svoje žile i spuštaju ih u tle, ili u ustajale vode zelenkasto osenčenih preliva; a tu, među cvetovima koji plivaju, mlečnobeli i krupni kao zdele, stoje u plićaku ptice tuđeg izgleda, visokih pleća i nezgrapnih kljunova, stoje i nepomično gledaju na stranu – video je gde iz šiblja bambusova, među čvornovatim trščanim stablima, sevaju kresovi tigra koji, skupljen, vreba – i on oseti gde mu srce kuca od užasa i zagonetne želje. Priviđenja zatim nestade; i vrteći glavom, Ašenbah nastavi da šeta duž ograda kamenorezačkih stovarišta.|

Predeo koji junak zamišlja, koji vidi u svom duhu, nalik je postojbini boga Dionisa: močvaran, gustih isparenja, vlažan, pun čudnovatog egzotičnog rastinja, cvetova „krupnih kao zdele“. On nas može asocirati na pojedine slike Rusooa carinika ili, pak, na impozantnu sliku na kojoj je prikazana mitološka scena sa boginjom lova, Dijanom, čiji je autor manje poznati francuski slikar, rođen samo nekoliko godina posle Tomasa Mana, Bernar de Monvel. Ova slika korespondira sa Manovim tekstom: lovac postaje lovljeni, objekat požude i nosilac lepote postaje aktivan činilac terora i uništenja. Akteon, mitski lovac, je posmatrao boginju lova dok se kupala i, za kaznu, njeni psi su ga rastrgli. Lepota u koju je voajeristički krišom gledao, a koja se skrivala, vodila ga pravo u smrt. Pasivna i objekat Akteonovog pogleda, boginja lova postaje aktivan subjekat koji, na kraju, okrutno ubije lovca, pretvorivši ga u lovinu i plen.

U krajoliku koji naš junak zamišlja pojavljuje se tigar, životinja koja je uvek u Dionisovoj pratnji. Na skoro svakoj likovnoj predstavi ovog antičkog božanstva, od drevnih prikaza na grnčariji, preko rimskog mozaika iz Gamzigrada s početka 4. veka nove ere, pa do italijanskih baroknih i manirističkih predstava, tigar je uvek u pratnji dvaput rastrgnutog boga. Tigar leži ukroćen i pripitomljen kraj nogu boga vina, tigrovi vuku kola Dionisa i Arijadne.

Predeo sličan ovom koji je Man opisao u umetnosti je poznat od ranije. U sećanje prizivamo predele sa slika Leonarda da Vinčija. Umesno je porediti ga sa pejzažom prikazanim na Mona Lizinom portretu. On neka bude odgovarajući vizuelni predložak Ašenbahovog zamišljenog predela koji će nam pomoći da, kasnije, razumemo i Ašenbahovu viziju Venecije, jedno zlokobno sfumato isparenje. Mona Lizin osmeh dekadenti s kraja 19. veka vide kao Meduzin kez, on je ironijski osvrt na ono što je prikazano iza nje, na Prirodu i one koji pokušavaju da prevladaju njene zakone.

Dionizijski princip ne podrazumeva neprestani kontinuitet zadovoljstva. On podrazumeva uporedni kontinuitet zadovoljstva i bola. Sukob apolonskog i dionizijskog principa jedan je od dominantnih motiva ovoga dela. Poprište njihove borbe biće umetnikova duša. Dionis je slika neobuzdane prirode koja istovremeno teži samoobnavljanju i samouništenju. Ašenbahov krajolik slika je iskonske prirode koja je nepredvidiva i čije naravi on ne može da nasluti. To nam, uostalom, i saopštava mitska sudbina Akteona koga je nepredvidiva ćud boginje lova, Dijane, dovela do okrutnog kraja: rastrgli su ga njeni psi. Surovost i sirovost prirode i njenih mehanizama ne treba idealizovati, što naš junak čini. Priroda će njime ovladati, i što joj se on bude više protivio, to će njena nadmoć biti snažnija. Isparenja njegovog pejzaža najava su venecijanskih isparenja od kojih će on stradati. Kužni mirisi venecijanskih kanala jesu, na neki način, uskrsavanja htonskih božanstava, Meduzin predeo. Venecija je za mnoge umetnike, a u ovoj noveli naročito, metafora degradacije, razgradnje, nestajanja. Venecija je metafora smrti i prirode koja nagriza civilizaciju, poprište stalne borbe dva principa. Međutim, Venecija je i metafora umetnosti, stvaralačke inspiracije i lepote. Htonska para svojim dvostrukim uticajem, ka stvaranju i ka uništenju, tek treba da zaodene Ašenbahovo biće čija se stvarnost prepliće sa mitom. Moris Bares, Manov nešto stariji savremenik, u svom delu La Mort de Venise napisaće o Veneciji:

|Očaj jedne lepote koja odlazi prema smrti. Je li to pesma stare razvratnice ili žrtvovane device? Ponekad sam, u Veneciji, ujutru čuo Ifigeniju, ali su večernja crvenila vraćala Jezavelji… Oni koji imaju potrebu da sebi nanose zlo protiv života, da se razdiru nad svojim mislima, uživaju u gradu kome nijedna lepota nije bez mane.|

Junakova želja da otputuje podstaknuta je nuždom. Umoran od obaveze stvaranja, u nedostatku razonode, junak teži da se oslobodi stega koje je sam sebi nametnuo. Pri sukobu samonametnute obaveze i iznenadne, iracionalne želje da otputuje, vidimo sukob dva principa: racionalnog i iracionalnog.

|Pa ipak mu je bilo i suviše jasno iz kojih se dubina tako neočekivano pomolila napast. Bila je to, morao je sebi da prizna, želja da beži, ta čežnja u daleko i novo, ta žud za oslobođenjem, odbacivanjem tereta, i zaboravom – nagon da se udalji od dela, od svakidašnje pozornice jedne krute, hladne i strasne službe. On ju je, doduše, voleo, a skoro je voleo i zamornu, svakodnevno obnovljenu borbu između svoje volje, čvrste i gorde, tako često oprobane, i svog umora koji je stalno rastao, o kome niko nije smeo znati, i koji se u samome delu nije smeo otkriti ni na koji način, nikakvim znakom nemoći ili malaksalosti.

Slika androginog i seksualno dvosmislenog lepog mladića značajan je motiv ovog dela objavljenog u godini potonuća Titanika. On je najavljen predočavanjem slike svetog Sebastijana, hrišćanskog sveca, figure koja posmatraču postaje polazište za kontemplaciju o lepoti koja emanira kroz stradanje i bol.

Prikaz svetog Sebastijana bila je česta renesansna tema. Krhki androgini mladić dvosmislene konstitucije naslednik je grčkog modela lepote. On oscilira između energičnosti i tromosti. Obe komponente posmatračima su privlačne i seksualno provokativne. Strele koje se zarivaju u njegovo telo, dok on u patnji zadržava pozu dostojanstva, sklad i izvesnu setu, koja je istovremeno i erotična, jesu falusoidne strele Erosa, ubodi prodornog oka koje ne ume i ne može pred lepotom da kontroliše pogled.

Androgini mladić istovremena je sinteza muške i ženske lepote. Sveti Sebastijan vezuje se za hrišćansku tradiciju, ali i pre nje, naročito u grčkoj mitologiji bilo je samodovoljnih i narcisoidnih junaka dvosmislene konstitucije koji su svojom lepotom doprinosili stradanju sebe i drugih. Takvi su Narcis, Endimion, Ganimed, Apolon. U renesansnoj umetnosti čak i muževni i ratoborni bog Mars, ili pak Merkur, predstavljeni su kao androgine i seksualno dvosmislene figure.

I renesansna poezija favorizuje ovakve pojave. Mikelanđelovi i Šekspirovi soneti u većem broju posvećeni su muškarcima, lepoti muškog tela i intelekta, što je, opet, odjek antičkih ideja. Estetski užitak u nagoj figuri muškarca koji dostojanstveno podnosi ubode strela i ima plemenito držanje pri udesu, kao i izvesnu ljupkost pri patnji, zasniva se na činjenici da stradanje nije poraz, već trijumf. Ašenbah se poistovećuje upravo po tim elementima sa figurom hrišćanskog sveca.

|Lik svetog Sebastijana najlepši je simbol, ako ne umetnosti uopšte, a ono bar one umetnosti o kojoj sada govorimo. Ko je pogledao u ovaj ispričani svet, video je: elegantno vladanje sobom, koje do poslednjeg časka skriva pred očima sveta unutarnju podrivenost, biološko opadanje; žutu ružnoću, čulno uskraćenu, koja je sposobna da svoju dimljivu žar raspali do čistog plamena, čak da se uzvine do vladarstva u carstvu lepote; bledu nemoć, koja iz žarnih dubina duha siše snagu dovoljnu da njome ceo jedan obestan narod baci pred noge krsta, pred svoje noge; ljubazno držanje u praznoj i strogoj službi formi; lažni, opasni život, čežnju i veštinu rođenoga varalice koja brzo iznurava: ko je posmatrao ovu sudbinu, i još kolike slične, mogao je posumnjati da li uopšte i postoji drugo herojstvo sem herojstva slabosti. A u svakom slučaju, koje bi herojstvo bilo savremenije od ovoga? Gustav Ašenbah bio je pesnik svih onih koji rade na ivici malaksalosti, svih preopterećenih, već iznurenih koji se još pravo drže, svih tih moralista izvršenog dela, koji, nežnog rasta i krhkih sredstava, zanosom volje i mudrim rukovanjem ipak uspevaju da bar za neko vreme deluju utiskom veličine.|

Lep mladić istovremeno je muževan i ženstven, biće koje je podsticaj za stvaralaštvo, inspiraciju i čežnju. On ima telo atlete i melanholičan izraz, zamišljen i odsutan. Svaki mišić na njegovom telu naglašen je, struk mu je uzak, ramena široka a zadnjica ženstveno zaobljena. Skulpture arhajskog doba, atinskog 5. veka ili firentinskih skulptura iz 16. veka odgovaraju ovom opisu.

Tađo je slika pojedinačnog koja upućuje i otkriva suštinu opšteg. Smrtni mladić propadljivog tela i lepote koja će vremenom iščileti poslužiće kao model za umetničko delo, skulpturu koja neće upućivati na pojedinačnu osobu, pojedinačni telesni i mišićni sklop. Istorija umetnosti ne zna za izvorna imena antičkih skulptura. Mi ih proizvoljno zovemo Apolon, Hermes, itd. Božanska slava, uzvišenost i nedodirljivost zapravo pripadaju atletama i gimnastičarima, ljudima na osnovu čijeg tela su zamišljani bogovi, oni su oličenje lepote kakvu slave Grci. Androgina figura dvosmislenog izgleda nije predmet seksualne požude, već je prikaz estetskog ideala. Ona je izvan seksualne dimenzije koja uvek teži da gledanje prevaziđe dodirom. Tađo, kao i mnoge antičke skulpture, veličanstven je i spokojan, ravnodušan, nezainteresovan za posmatrača, osuđen na ćutanje.

Ašenbahov predeo iz prvog poglavlja slika je intuitivnog i intenzivnog stvaranja koje nije dobilo konkretan oblik. Sve u sferi misli i imaginacije jeste u sferi haosa, nerazjasnih granica, nešto nalik žbunu, predelu koji iz voza u pokretu posmatramo kroz maglu. Da bi svaka grana pomenutog žbuna postala celina za sebe potrebna je racionalizacija, potrebno je razmrsiti neuobličeno. Poriv za stvaranjem, slika, reč, ton u začetku, jesu dionisijski aspekt stvaralaštva. Konačno delo rezultat je apolonijskih napora razdvajanja granica utisaka, ono je utvrđena celovitost, napor da stvari poprime vidljive i uglačane obrise individualnog. „Apolon je integritet i jedinstvo zapadnjačke ličnosti, jasno ograničen oblik skulpturalne određenosti“, piše Kamil Palja u svojoj knjizi Seksualne persone, sledeći Ničeovu podelu na apolonijsko i dionizijsko koju je formulisao u svom delu Rođenje tragedije iz duha muzike. Da bi se jedno delo stvorilo potrebno je premostiti jaz između intuitivnog, nerazjasnog, neuobličenog, i uobličenog, stvorenog dela jasnih obrisa, konačno uobličene forme. Izgradnja mosta preko tog jaza zapravo je stvaralački proces.

Posle kratkotrajnog boravka na jednom jadranskom ostrvu, Ašenbah se uputio u Veneciju. I kao što neznanac na stepenicama minhenskog groblja podseća na Mefista, srednjevekovnu nakazu iskušenja i zlog predskazanja, tako i mornar koji ga prevozi u čamcu, a koji je nalik sanduku, nedvosmisleno upućuje na Harona, mitološkog lađara koji prevozi umrle preko reke Aheron do Hada. Ašenbah se uputio ka Hadu svog doba, Veneciji, gradu koji usled ustajalih i kužnih vodenih navala tone. Unutrašnjost broda kojim se Ašenbah prevozi je zatamnjena i svetlosti koja vrši neprijatan uticaj na putnika, stvarajući istu atmosferu kao svetlost zalazećeg sunca u prvom poglavlju. Neodrediva svetlost uznemirujućeg dejstva podrazumeva najavu menjanja percepcije i raspoloženja junaka. Istovremeno, ona podrazumeva i nadolaženje još uvek nepoznate i neodredive „sile“ koja zastrašuje. Ta tmurna i tamna pećina broda zapravo je tmurna i tamna materica zemlje u koju junak silazi. Simboličnim stavljanjem novčića pod jezik umrlog, porodica plaća njegov prevoz do sveta mrtvih. Venecijanski Harun stoga je vrlo zauzet brojanjem novca i naplaćivanjem putarine. Taj detalj još jedna je paralela sa antičkim mitom.

Pisac prevozeći se do Venecije u društvu je još jednog čudnog muškarca. Ovoga puta u pitanju je isuviše doteran stariji gospodin, kicoš koji se lascivno šali sa drugim mladićima. Osmotrivši ga malo bolje, Ašenbah uviđa da uprkos travestiji, uprkos mladalačkom odelu i duhu, sa drugim mladićima zapravo stoji oronuli starac koji želi da se tim načinom pojavljivanja, predstavljanjem sebe putem pretenciozne odeće, odupre rđi vremena koja ga nagriza i pravolinijski vodi ka smrti. Starac koji je u društvu sa mladićima izjednačen je sa satirom čiju nakaznost dopunjuju omekšali i previše izborani vrat, žuti zubi, rumenilo obraza. On se pijan od vina tetura u mestu, jedva održavajući ravnotežu. On je „bedno raskalašan“, zapliće jezikom, namiguje i hvata za dugme svakoga ko mu se približi. Ašenbah ga posmatra mrsko, za njega on predstavlja tendenciju ka degradaciji. Satiri su razuzdana bića prirode koja su uvek u pratnji boga Dionisa i prvobitno su poštovani kao demoni plodnosti. Satirski falus kao izvor i zdela energije sada je prikazan kroz sličnost sa pijančevim prstom i sugestivnim pomeranjem jezika.

|Cerio se tiho, dizao u blesavom zadirkivanju svoj naborani, prstenom ukrašeni kažiprst, i sa gnusnom dvosmislenošću lizao je vrhom jezika uglove usana.|

Fatalnih žena u svetskoj književnosti ima mnogo, ali je broj fatalnih muškaraca daleko manji. Da li je to zbog toga što su tvorci fatalnosti kao takve uglavnom kroz istoriju umetnosti bili muškarci? U Manovom delu, ili delu Oskara Vajlda Slika Dorijana Greja, efebični i androgini mladić navodi na homoerotska osećanja, ali je istovremeno posmatran i kao umetničko delo. Lep mladić, za razliku od mnogobrojnih junakinja svetske književnosti i mita koje su predstavljene kao fatalne žene, nije opasan po sebe i druge, već isključivo samo po druge. Naročito na primerima Nastasje Filipovne i Aglaje Jepančine, junakinja dela Idiot Fjodora Dostojevskog, vidimo da lepota koja je udružena sa kapricioznošću jeste naročito fatalna po same junakinje. Za razliku od njih, fatalni androgini mladić nije kapriciozan niti je naročito rečit. On je pasivan i uglavnom nem, nezainteresovan i samodovoljan, baš kao i pogledi mladića na grčkim skulpturama koji su neodređeni i odsutni. Androgini mladić kada je fatalan, fatalan je jedino kao umetničko delo, kao rezultat tuđih koncentracija na njegove nezainteresovane i nepomične konture tela.

Aglaja na grčkom znači svetla, njena kosa plava je kao mlado klasje, Tađova kosa isto je tako svetla i meka. Plava kosa priziva Apolonovu svetlost koja očima omogućava prohod ka daljini, istovremeno ih zaslepljujući. Knez Miškin postupa po principu koji će kasnije formulisati Oskar Vajld u predgovoru svoga romana: „Oni koji u lepim stvarima nalaze lepa značenja prosvećeni su. Za njih ima nade.“. No, ostaje da se zapitamo ima li nade za kneza Miškina, Rogožina, Aglaju, Nastasju? Knez Miškin je prosvećen i plemenit, on u lepim stvarima, u Nastasji i Aglaji, vidi lepa značenja, ali autodestruktivna. Nastasjina lepota koja je dobila epitet fatalne zahvaljujući, ne samo fizičkoj privlačnosti koju junakinja poseduje, već i karakteru koji njen život čini „koloritnim“, kako to naglašava Tocki. Rogožin nema oči i duh kneza Miškina, on nije vajldovski esteta, njegova dela nisu šarmantna jer ni Nastasjina lepota ih nije podstakla na takav način.

Sada imamo susret sa drugačijim tipom i drugačijim nosiocima lepote. Ta lepota nije fatalna po same nosioce, već po one koji tu lepotu posmatraju i idealizuju. Lep mladić, moderni Ganimed, pasivan, solipsistički zatvoren i samodovoljan, izvajan je pogledom svog posmatrača. Kao i u slučaju Tađa, tako i u slučaju Dorijana Greja, posmatrač stvara gledanjem mladića. Mi vidimo Tađa posredstvom Ašenbaha, a njegovom oku vid omogućava svetlost koju dečak emanira. Tađo je skoro uvek prikazan na suncu, na svetlosti, obasjan, svetao, plav.

Umetnost kojoj je čulo vida najneophodnije jeste slikarstvo. Otuda portret Dorijana Greja. Dorijan, kao i Tađo, postoji posredstvom svjih posmatrača, drugi u njega projektuju značenja. Platno na kome je predstavljen delo je slikara Bejzila Holvorda i u prirodnoj je veličini, što je još jedan pokazatelj tendencije upoređivanja odnosno izjednačavanja čovekovog tela i umetničkog predmeta. Dorijan daje dušu samo da ostane večito mlad (i lep) a da umesto njega stari portret. Da bi Tađo ostao večito mlad, Ašenbah mora da umre. U oba dela veza lepote i smrti međusobno je uslovljena. Uticaj lepote je dvostruk, ona stvara, oplemeljuje i ističe, ali i uništava – Dorijana moralno, što se odražava na njegov portret, a glumicu Sibil Vejn fizički. Dorijana ne pogađa njena smrt, predmet je uvek nem, nezainteresovan i samodovoljan. Ko pokuša da ga prisvoji ili odgonetne, on će stradati. Stoga je cveće, a među njim ruže, važan simbol lepote.

Ružin cvet je često korišćen kao metafora lepote na slikama prerafaelita, a naročito je prisutan, uz ljiljane, u Rosetijevom stvaralaštvu. Na izrazito dekorativnom početku Vajldovog romana nabrojan je čitav jedan herbarijum mirisnog bilja: ruže, jorgovani, crvenkasto procvali trn, cvetovi zanovetka boje meda. Roseti je isticao „venecijansku lepotu“ svoje prerano preminule verenice, Elizabete Sidal, kojoj na slici Beata Beatriče iz 1863. plamena ptica u kljunu donosi mak, cvet smrti i sna. U liku svoje druge muze, Džejn Verden, Roseti je video Persefonu, koju je naslikao sa narom u ruci. Samo sa njim, sa svojim slikrem i tvorcem, ona je uspevala da „vidi svetlost“, kako je on tvrdio. Persefona je ubrala ljiljan (ili narcis) u trenutku kada ju je Had povukao u svoje carstvo mraka. Gerbran i Ševalije u Rečniku simbola pominju Uismansa, još jednog dekadenta s kraja veka, u čijem kontekstu možemo tumačiti Manovu novelu i naročito Ašenbahov lik, koji u Katedrali govori o opojnosti ljiljana.

|čiji miris nije nimalo devičanski, to je mešavina meda i bibera, nečega oporog i slatkastog, razblaženog i oštrog; u njemu ima nešto od levantskog afrodizijaka i indijske erotike.|

Ruža, pak, označava potpuno savršenstvo, dovršenost bez greške, lepotu koja, ukoliko za njom posegnemo, ranjava trnjem. U tradiciji se posebno ističu bele, crvene i plave ruže, simbol nemogućeg. Sve one su u snažnoj vezi sa hrišćanskom ikonografijom, sa božanskom mudrošću i transcedentalnom ljubavlju, kao i alhemijskim procesima, duhovnim radnjama preobražaja sa kojima je stvaralački postupak oduvek dovođen u vezu.

Sve Rosetijeve figure su ista osoba dvosmislene konstitucije i androgine lepote, slikareva muza Elizabet Sidal, koju je predstavljao na osnovu sopstvenog konstruisanog ideala pošto je ona umrla. Zamišljajući Dorijana odnosno Tađa možemo se nadovezati na Rosetijeve ženske portrete ili Merkura sa Botičelijeve slike Proleće. Merkur ne primećuje jednu od Gracija koja ga čežnjivo posmatra. Ona ima melanholičan izraz lica koji je, istovremeno, erotičan, dok je njena bujajuća i lepršava haljina slika dinamike njene emocije. Iako umetnost dekadencije nije presudno uticala na Manove stvaralačke ambicije, bar za tu tvrdnju nemamo pisanih tragova, neki elementi i osobenosti ovoga intelektualnog i umetničkog oblika kasnog romantizma, i bez eksplicitne intencije samoga autora, jesu uočljivi u njegovom ranom delu. Drugi uticaji na Manovu novelu dolaze nam iz nemačke tradicije, među kojima se misao Fridriha Ničea izdvaja. Svaka Manova rečenica upućuje na intertekstualni predložak, zato je znanje koje se odnosi na širi kontekst evropske književnosti i kulture neophodno je pri razumevanju njegovih dela. Još jedan umetnik koji je značajan za pokret dekadencije bio je i francuski pesnik Šarl Bodler. Na njega, vrlo skriveno, upućuju sledeći redovi Manove novele.

|Stajao je kod prve katarke i upirao pogled u daljinu, očekujući zemlju. Sećao se setno entuzijastičkog pesnika kome su se nekada dizali iz talasa zvonici i kubeta njegovoga sna, i on je tiho ponavljao ponešto od onoga što se tada – poštovanje, sreća i tuga – složilo u pesmu punu mere;|

Pesma koju Ašenbah priziva u sećanje dok putuje ka Veneciji nije imenovana, niti nam pisac otkriva ime autora. Na koju konkretno pesmu misli junak, odnosno na kog umetnika, teško je precizno odgonetnuti. Je li ta „pesma puna mere“ možda Bodlerova Čovek i more?

Uvek će te, slobodni čoveče, srce vući
Moru, tvom ogledalu, jer sebe duša tvoja
Vidi u talasanju tog večnog nespokoja,
A i tvoj duh je isti ponor zastrašujući!

Ti uživaš roneći u sopstvenoj toj slici;
Tvoj pogled je miluje, tvoj zagrljaj je hvata;
Srce ti se raduje odjeku svoga bata
U toj neukrotivoj i divljoj tužbalici.

Podjednako ste mračni i ćutljivi vas dvoje:
Čoveče, niko ne zna dno tvoje provalije,
More, tvoja bogatstva niko otkrio nije,
Toliko ljubomorno čuvate tajne svoje!

I stoleća protiču, a vi ste večno orni
Za bitku bez milosi, za boj vaš pogibeljni,
Tako ste žedni smrti i pustošenja željni,
Braćo neumoljiva, o borci neumorni!

Man, zatim, piše:

|I on je skrstio ruke u krilu i slao oči da se gube u prostranstvima mora, puštao da mu pogled izmiče, da se rasplinjuje i lomi u jednolikim maglama prostorske pustinje. Voleo je more iz dubokih povoda: kao umetnik koji je željan odmora jer radi naporno, koji žudi da se spase i skloni od zahteva punog mnogoličja pojava na grudi jednostavnoga, ogromnoga; od zabranjene, njegovom zadatku protivne i baš zato zavodljive sklonosti ka nerazuđenom, neumerenom, ka Ničemu.|

Ogledalo je važan simbolički predmet koji se dovodi u vezu sa samospoznajom odnosno, obrnuto, sa iluzijom jastva i iluzijom samospoznaje. Jedan od vidova iste moguć je,polazeći od fizičkog sagledavanja, kroz refleksiju lica u ogledalu, na prozorskom staklu, ili na vodi, kao u slučaju Narcisa ili Ašenbaha gde se povoršina mora ili njegova slika odražava lice iznemoglog umetnika, energije koja se predala, koja je iscrpena. To je lice koje polako umire, Narcis kome je kome je još samo preostalo da bude zanjubljen, ne u sebe, već u svoj lik, lik koji se ogleda na površini vode, pluta, malaksao je i neujednačen. Umetnik, baš kao i Narcis, umire nad vodom, sam i iznemogao, kao na čuvenj Karavađovoj slici. Degradacija, kojoj voda doprinosi, predstavlja razlaganje umetnikovog Ja. Iako teži celovitosti slike, Narcis će doživeti razlaganje i fragmentaciju duha. Lik koji se odražavao u vodi, istovremeno plodonosnoj i uništavajućoj, utonuće u mulj iste.

|Bio je to osmeh Narcisa koji se naginje nad vodeno ogledalo, onaj duboki očarani, privučeni osmeh sa kojim on pruža ruke prema odsevu rođene lepote – jedan sasvim malo grčeviti osmeh, grčevit zbog beznadosti svoje težnje da poljubi dražesne usne svoje senke, koketan, radoznao, i nešto malo izmučen, zaluđen i zaluđujući.|

U tradiciji je zbirka poezije izjednačavana sa buketom cveća. Kada Šarl Bodler svojoj zbirci daje ime Cveće zla, on ukazuje na svoje pesme kao na venac „bolešljivog cveća“. Osušeno cveće tog poetskog herbarijuma nosilac je atmosfere uvenuća, odumiranja izmučenog bića usled bolesti veka, splina. Pitamo se: da li miriše zlo? Znamo da Venecija u noveli ne miriše prijatno. A, ipak, i Bodler svoje cveće, i Man Veneciju, prikazuju kao lepo, upravo u procesu uvenuća, razgradnje, degradacije, rastakanja, kužnog mirisa, nalik vodi iz vaze u kojoj je cveće danima stajalo.

Prilazeći gradu, Ašenbah pred sobom vidi „zaslepljujući sklop fantastičnih građevina“, arhitekturu koja lebdi. Da bi stupio na čvrsto kameno tle uskih venecijanskih ulica junak prvo mora da uđe u gondolu. Gondola, predmet nasleđen iz doba romansi i balada, crna je i tmurna kao kovčeg koji je „podsećao na bezglasne i zločinačke pustolovine u noći punoj pljuskanja, podsećao je još više na samu smrt, na nosila i turoban sprovod i poslednji, ćutljivi put.“

U trpezariji hotela u kome je odseo, Ašenbah prvi put vidi poljskog dečaka kome je, po njegovoj proceni, moglo biti četrnaest godina. Već prvi Ašenbahov utisak navodi na asocijativni tok koji podrazumeva ideal lepote koji moderni čovek Evrope posmatra i razumeva kroz grčku skulpturu.

| Sa uđenjem primetio je Ašenbah da je dečko savršeno lep. Njegov bledi i ljupko ozbiljni lik, okružen uvojcima kose boje meda, sa pravom crtom nosa, sa umilnim ustma, sa izrazom dražesne i božanske zbilje, podsećao je na grčke statue iz najplemenitijeg doba; a pri najčistijem savršenstvu oblika imao je takvu jednom samo ostvarenu ličnu čar, da je gledalac bio uveren da nešto tako uspelo nije sreo ni u prirodi ni u likovnoj umetnosti.|

U monumentalnoj egipatskoj umetnosti statue polunagih muškaraca, u stojećem ili sedećem položaju, doprinose slavljenju božanskog kralja. Grčka umetnost pravi odstup: od prikaza božanskog kralja okreće se prikazu božanskog mladića. U grčkoj paganskoj religiji bogovi su stvoreni prema čovekovom liku. Da bi se smrtnost i prolaznost prevazišle postoji umetnost koja, polazeći od konkretnog ljudskog bića, omogućava večnost kroz univerzalan umetnički prikaz. Zato grčki skulptori ne slave individualnost lica, kao što će kasnije rimski.

Dečakova lepota upućuje na izgled grčkih skulptura nagih dečaka, kurosa, čiji najstariji pronađeni primerci datiraju još iz 7. i 6. veka stare ere. Dečakova kosa je, kao i kosa na muzejskim primercima antičkih skulptura, talasasta. Ona je svetla, ona je apolonijska svetlost koja će u nastavku novele biti puno puta pominjana. Njegov nos, takođe, podseća na specifične noseve grčkih skulptura.

Onaj ko posmatra koristi se apolonijskim načinom spoznaje, a odlika je posmatranja da teži prevazilaženju svojih dometa. Mi ne znamo, i do kraja novele nećemo saznati, kako Tađo zaista izgleda. Saznaćemo jedino šta Ašenbah vidi. Polazeći od realno date pojave, Ašenbah prekoračuje granicu gledanjem. Ašenbah posmatrajući dečaka predočava obris, konture, i ono što je na površini.

|Jasno je bilo da njegov život određuju mekoća i nežnost. Dobro su se pazili da ne prinesu makaze njegovoj lepoj kosi; kao kod „Dečaka koji izvlači trn“, ona se u kovrdžama spuštala na čelo, na uši, i dublje još na vrat. Englesko mornarsko odelo, sa nabranim rukavima koji su se dole sužavali i tesno obavijali fine članke njegovih još detinjih, ali uskih ruku, ukrašeno gajtanima, trakama i vezovima, davalo je nežnoj prilici otisak bogatstva i razmaženosti. Sedeo je u poluprofilu prema gledaocu, isturivši jednu nogu u crnoj lakovanoj cipeli, i oslanjajući se laktom o naslon pletene stolice, sa obrazom priljubljenim uza sklopljenu šaku, i njegov nemarno otmeni stav bio je sasvim bez podložne ukočenosti na koju su, kako se činilo, bile navikle sestre. Je li bio slab? Jer bela kao slonova kost, odudarala je koža njegovog lica od zlaćane tame uvojaka koji su ga uokvirivali. Ili je bio prosto razneženo mezimče, nošeno pristrasnom i ćudljivom ljubavlju? Ašenbah je bio sklon to da veruje. Skoro svakoj umetničkoj prirodi urođena je raskošna i izdajnička naklonost da prizna nepravdu koja stvara lepotu, i da aristokratskom odlikovanju ukaže unutarnje učešće i da mu se pokloni.|

Tađov ten, beo kao slonovača, kome je kontrast i dopuna svetla kosa, imaginarni je prikaz dorskog dečaka, grčkim suncem i nebom okupanog Hiperiona. Dečak koji izvlači trn, a sa kojim je Tađo upoređen, jeste još jedan umetnički predmet sa kojim se on poredi, a koji je Man mogao videti u Kapitolskom muzeju, tokom svog boravka u Rimu od novembra 1896. do jula 1897. godine. Dečak koji vadi trn iz stopala na antičkoj skulpturi zadržava pozu mira, dostojanstva i uzdržanosti, dok na baroknom prikazu iste telesne neprijatnosti, samo zamenjene ujedom guštera, vidimo sasvim drugačiji izraz lica, vidimo grimasu, jauk, otvoreno izražavanje bola. Karavađova slika Dečak koga je ujeo gušter iz 1595. prikazuje nam snažnu ekspresiju koja je i dvosmisleno erotična. Prizori njegovih slika nameću nam se dok čitamo Manovu novelu, baš kao i dok čitamo Šekspirove sonete.

Mi između ovih dela nalazimo vezu koja je oformljena načinom na koji su prikazane i tretirane ljubav, lepota i stradalništvo, kao i način na koji su u njima, možda sasvim neintencionalno, prisutni Sapfo i Platon. Ako Ašenbaha zamišljamo kao nekog od Rosetijevih portretisanih androginih likova, onda Tađa vidimo kao nekog Karavađovog dečaka. Odnos Ašenbaha i Tađa, onako kako je dat u noveli, moguće je porediti sa Karavađovim prikazom starozavetnih junaka, Davida i Golijata. On tu temu više puta varira u svom opusu. Njegova slika David sa Golijatovom glavom simbolična je predstava predmeta obožavanja koje odnosi pobedu nad svojim posmatračem.

Golijat odrubljene glave jeste, zapravo, Karavađov autoportret. Vidimo kako slikar izraz iznemoglosti i jedan do kraja brutalan čin kao što je odsecanje glave estetizuje i prikazuje nam ga tako da nam on, u svojoj završnoj fazi, kao prikaz, kao umetničko delo, a ne kao sam empirijski čin, biva lep. Slika Davida i Golijata slika je poraženog umetnika u borbi sa sopstvenim stvaralačkim nagonima, strastima, osobama koje voli, svim onim što ga duševno i telesno iznuruje, što ga ostavlja „bez glave“, što ga čini nemoćnim i iracionalnim. Slika ne prikazuje tok borbe već konačan, završni čin. Baš kao i u Ašenbahovom slučaju.

Niče je smatrao da je umetnost spiritualizacija okrutnosti. Bodler u Himni lepoti opisuje lepotu na način koji bi mogao pripadati dosadašnjem toku izlaganja:

Po mrtvima koračaš, a ne misliš o njima,
Užas najmanji nije od svih tvojih dragulja;
Ubistvo, među tvojim najdražim ukrasima,
po tvom trbuhu gordom zaljubljeno se ljulja.

Svećo, ka tebi leti leptir i sav opijen
kliče: „Blažen taj plamen!“ dok gori beznadežno.
Ljubavnik zadihani nad draganom nadvijen
ko samrtnik je koji grob svoj miluje nežno.

Lepota je predstavljena kao sveća, njena svetlost stvara i razara oblike, gradi i urušava pojavni svet. Ona drugima svetli i njihovim očima omogućava da vide ali, istovremeno, ona samu sebe nagriza, sama sobom biva utuljena. Leptir koji svesno leti na plamen sveće i blagosilja plamen, uprkos bolu i izvesnoj smrti, pesnička je slika koja predočava odnos umetnika i lepote, njegove svesne tendencije ka samoizgaranju u opčinjenosti lepim. Lepota koja korača po mrtvima i ne misli o njima, oholost je i samodovoljnost ruže, solipsizam i narcizam onoga ko je inspiracija.

Oko je, u tradiciji, poimano kao Apolonovo čulo. Ono je poput strele, teži prekoračenju granica, transcedenciji, probijanju izvan i iznad sveta privida. Privid je neodređen i tečan, nejasnih kontura, nalik pari, kao maglovit predeo. Oko želi jasne obrise, hoće izvan neodredive, bespredmetne i tečne pustoši. Ašenbah svojim okom poput filmske kamere posmatra Tađa uočavajući svaki pokret, svaku promenu i osobenost. Ašenbahovo oko-kamera upućuje i naše oko u kom pravcu da se kreće, u šta da gleda. Jedna obična scena – ulazak dečaka u trpezariju hotela – prikazana je kroz niz slika, izdvojenih i uveličanih kadrova, mikroskopskih detalja koje Ašenbahovo oko primećuje.

| On je ušao kroz staklena vrata, i u tišini prošao koso kroz sobu do stola svojih sestara. Njegov hod je bio vanredno ljubak, kako po držanju gornjeg dela tela, tako i po kretanjima kolena i stupanju stopala u beloj cipeli, bio je lak, ujedno nežan i ponosit, i ulepšan detinjskom sramežljivošću sa kojom je dvaput, okrećući glavu prema dvorani, otvarao i obarao oči. Sa osmehom i poluglasnom rečju u svome meko slivenom jeziku, on sede na svoje mesto, i sada pogotovo, kako je okrenuo gledaocu potpuni profil, začudio se ovaj, čak se uplašio videći zaista božansku lepotu toga ljudskog bića. Dečko je toga dana imao lako odelo sa bluzom, od tkanine za pranje sa modrim i belim prugama; na prsima mu je bila crvena traka, a oko vrata jednostavan beo okovratnik. Ali na tom okovratniku, koji baš i nije bio naročito elegantno podešen prema odelu, počivao je cvet glave sa nesravnjivo umilnom čari – glava Erosa, sa žućkastim prelivanjem parskog mramora, sa finim i ozbiljnim veđama, a po slepoočnicama i ušima tamno i meko osenčena uvojcima kose koji su padali u pravom uglu.|

Dečakova glava upoređena je sa cvetom koji kao da je položen na poslužavnik okovratnika. Ona je, istovremeno, upoređena i sa glavom boga Erosa koja je, u tradicionalnim predstavama, kao i u Manovom delu, uokvirena „sa žućkastim prelivanjem parskog mramora“, kovrdžavim i mekim uvojcima kose. Zlatokrili dečak Eros božanstvo je koje podstiče Urana i Geju da se sjedine, on doprinosi stvaranju sveta. Eros je tvoračka snaga i on je neophodan umetniku, Eros je zanos, ljubav, lepota, besmrtnost, čežnja. Eros širi krila duše i podstiče ih na let. U letu obrisi su stopljeni, nejasni i nerazlučni. Zanos je voda koja se oslobodila granica obala, ona sada izmiče bilo kakvom obliku. Ašenbah bi taj oblik da ponovo povrati, da ga uspostavi a zanos i ushićenje da obustavi pred delom koje posmatra. On zaneseno posmatra Tađa isto kao što i Sokrat zaneseno posmatra Fedra koji čita Lisijinu besedu u hladu platana nadomak Atine.

|A tek posvećeni, koji se mnogih stvari nagledao pre, taj, kad opazi bogu slično lice koje lepotu savršeno prikazuje, ili kad vidi koju drugu priliku tela, najpre protrne, pa ga obuzme nekakav strah kao onda; pa gleda to lice i odaje mu poštu kao bogu; i kad se ne bi bojao da bi izgledao suviše pomaman, žrtvovao bi svome ljubimcu kao sveštenom kipu i bogu; a kad ga je sagledao, promeni se kao posle one jeze, pa ga obuzme neobična vrućina i znoj. Jer, kad kroz svoje oči primi odbleske lepote, koji kao kiša padaju na klice njegova perja, ugreje se. A od te tople kiše rastopi se ono što je oko klice, što se davno od okorelosti stisnulo i smetalo klijanju. Ali kad priteče hrana, tada i nagrezne i počne iz klice da izbija peru cev po celoj površini duše, jer je sva nekada bila pernata. Vri, dakle, tada sva i ključa, i što oni koji dobivaju zube i osećaju na zubima kad im ovu izbijaju, briđenje i bol u desnima, baš to isto oseća i duša onoga kome počne rasti perje; i vri i boluje i svrbi je dok joj raste perje. Dok, dakle, posmatra lepotu mladića i odraze što odande dolaze i pritiču – koji se zato i zovu ljubavne draži – i prima ljubavne draži, ona se nakvasi i ugreje, pa oseti odlahnuće bola i raduje se.|

Vrućina, znoj i jeza koja iznutra prožima jesu fiziološke reakcije ekstaze. I tu se možemo prisetiti Karavađovih Dionisa, čija tela drhte, čije se usne žare, čija je koža nezdrave boje, a oči nemirne. Zanos koji dolazi od posmatranja božanskih lica nalik je kapi kiše. Ta kap kiše, taj zanos, bubri i širi krila duše posmatrača i omogućava im let. Zanos duše pred lepotom doprinosi samozaboravu. Ali Apolon zahteva meru i samospoznaju. Može li takav ekstatički zanos pred lepotom njegova načela da održi? Fridrih Niče u knjizi Rođenje tragedije iz duha muzike piše sledeće:

|Apolon, etičko božanstvo, zahteva od svojih stvorenja meru i, da bi se ona mogla poštovati i održati, samosaznanje. I naporedo sa estetskom potrebom lepote teče zahtev „Poznaj sebe“ i „Ničeg suviše!“ , dok su preuzdizanje sebe i prekomerenost smatrani istinskim neprijateljskim demonima neapolonske sfere, zato kao osobine doapolonskog doba, titanskog veka, i vanapolonskog sveta, tj. sveta varvara.|

Ispod svetle i jasnim konturama omeđene apolonijske površine teku podzemne, kužne, guste vode dionisijskih nagona čije su struje nezaustavljive i snažne. Paralelni tokovi podjednake snage kreću se bićem umetnika, to nam ova novela kazuje. Duša koja širi krila, podstaknuta kapima zanosa pred lepotom, uzdiže se do potpunog samozaborava. Umetnik u tim časovima izneverava svog boga koji insistira na načelu individuacije. Iz njega, kao iz dubine šuma, zavija krik menada i satura, pojavljuje se, nalik isparenju, bog Dionis.

Dionis se identifikuje sa tečnostima, gustom i bezobličnom kašom mleka, biljnih sokova, vina i krvi. Tečnost je suština dioniskog principa. Prvobitna intuicija i ideja fluidne su i kao voda neodredivih granica. Zato u najdubljim vodama, onim do čijeg dna ne dopiru zraci, egzistiraju bića najčudnijeg oblika. Voda nema meru, obale su njene prividne granice. Venecija opstaje na rubu tog elementa. Voda je njena stalna pretnja ali i ono što ju čini specifičnom. Voda je, poput morske meduze, svoje pipke razastrla kroz mnoge pore tog grada, prožela je kamenitu arhitekturu, učinivši da izgleda kao da lebdi. Voda i grad u stalnoj su borbi koja je prerasla u saglasje. Privid apolonijske umerenosti, poput plime, narušavaju zvuci buđenja prirode. To je ekstatički zvuk dionisijskih svečanosti, inspiracija koja nadire, umetnost koja vapi za životom u konkretnom obliku. U zvucima bahanalijskog kulta, piše Niče, „oglasila se celokupna prekomerenost prirode u nasladi, patnji i saznanju, penjući se do prodornog krika.“ Istovremeni tok bola, saznanja i naslade koji se propinje do prodornog krika, porođaj je umetničkog dela – stvaranje.

Na Lidu, na plaži, pred morem i iznenadnom pojavom dečaka, pred mnoštvom ljudi i glasova, energije podstaknute vodom i suncem, Ašenbah pokušava da obavlja svoje svakodnevne obaveze, no ubrzo odustaje, odupire se navici i samonametnutom ograničenju pred životom. Posmatra Tađovo telo u ustalasanoj penušavoj vodi koje asocira na Venerino rađanje iz morske pene. Dečak se kupa u moru, stapa sa elementima, istovremeno kao da je i sam jedan od njih. Šum talasa koji dolaze tada ka obali Ašenbah čuje kao pesmu koja mu obuzima čula i blago ga uspavljuje.

|Tađo se kupao. Ašenbah ga je bio izgubio iz vida, no posle je pronašao daleko u moru njegovu glavu, njegovu mišicu kojom je mahao veslajući;…on se vrati, potrča kroz talase zavaljene glave, a voda koja se opirala penušala se oko njegovih nogu; i ko je video kako ta živa prilika, sa predmuškom umilnošću i oporošću, nakvašene kose i lepa kao mladi bog, dolazi iz dubina neba i mora, kako roni iz elemenata i izmiče mu, ovaj mu je prizor ulivao mitske predstave, bio je kratka priča pesnika o prapočetnim vremenima, o poreklu oblika i rođenju bogova. Ašenbah je sklopljenih očiju osluškivao ovu pesmu koja je počela da zvuči u njegovoj duši, i ponovo je pomišljao da je tu dobro i da će ostati.|

Posle je Tađo ležao na pesku, odmarajući se od kupanja, uvijen u beo čaršaf koji je provukao ispod desnog ramena, a glavu položio na obnaženu mišicu; pa i kad ga Ašenbah nije posmatrao, već čitao neku stranu u svojoj knjizi, on skoro nikad nije zaboravljao da onaj tamo leži, i da bi ga stalo samo jedan lak pokret glavom nadesno pa da vidi ono što je dostojno divljenja.

I dok se sunce teško probija kroz slojeve isparenja Mona Lizinog pejzaža, ostavljajući za sobom sfumato tragove sete, junakov duh polako počinje da sputava tromost, čula mu bivaju obuzeta, nalik na pijanstvo koje se sjedinjuje sa snom. Niče piše:

| Da bi smo ta dva nagona približili našem poimanju, zamislimo ih najpre kao odvojene umetničke svetove sna i pijanstva; između tih fizioloških pojava uočljiva je suprotnost koja tačno odgovara onoj između apolonskog i dioniskog. U snu su se prvi put, prema Lukretijevoj predstavi, divni likovi bogova pojavili pred očima ljudske duše, u snu je veliki likovni stvaralac ugledao prekrasni telesni sklop natčovečanskih bića, i helenski pesnik bi, na pitanje o tajnama pesničkog stvaranja, takođe podsetio na san i dao pouku sličnu onoj koju Hans Saks daje u „Majstorima pevačima“:

„E, moj druže, to i jest delo pesnika
da snove svoje beleži i tumači.
Varka kojom se čovek istinski zanosi
u snu mu se, veruj, otkriva i iznosi:
svekoliko pesništvo i stihotvorstvo
tumačenje je samo istinitog sna.“

Lepi privid svetova sna, u čijem je stvaranju svaki čovek potpuni umetnik, jeste pretpostavka likovne umetnosti, štaviše – kako ćemo videti – i značajne polovine poezije. Mi uživamo u neposrednom poimanju lika, svi oblici nama nešto kazuju, nema ničeg ravnodušnog i nepotrebnog.|

Dok umetnik hoda uskim ulicama ili prostranim trgovima, divljenje arhitekturi odvija se uporedo sa udisanjem truleži i nepodnošljivog smrada.

|No ova šetnja je potpuno izmenila njegovo raspoloženje, njegove odluke. Odvratna zapara ležala je po ulicama; vazduh je bio tako gust da su mirisi koji su kuljali iz stanova, iz dućana i narodnih kuhinja, zadah ulja i oblaci parfema i mnogi drugi, stajali kao mlazevi pare, ne razilazeći se. Dim cigarete visio je gde se zadesio, i samo se sporo udaljavao. Guranje po ulicama dosađivalo je šetaču umesto da ga zanima. Što je duže išao, sve ga je mučnije zahvatalo ono odvratno stanje koje može da izazove morski vazduh u vezi sa jugovinom, i koje je ujedno uznemirenje i malaksalost. Izbijao mu je neugodan znoj. Oči su otkazale službu, pritisak se spustio na grudi, bio je grozničav, a damari su mu bili u glavi. Iz ulica s trgovinama, punim tiskanja, pobegao je preko mostova, onamo gde hodi sirotinja. Tamo su mu dosađivali prosjaci, a ružna isparenja kanala presecala su dah. Odmarajući se na tihom trgu, na jednom od onih mesta u unutrašnjosti Venecije koja se čine zaboravljena i začarana, brisao je čelo, sedeći na ivici studenca, i uvideo da mora otputovati. Po drugi put, i evo konačno, pokazalo se da je ovaj grad pri ovom vremenu za njega do krajnosti škodljiv.|

Neprijatan miris prožima uske i vlažne lavirintske ulice. Magla preseca jasne oblike zgrada čineći ih fragmentarnim i prividnim. Isparenja, gužve, kretanja kroz uske ulice čine da se junak oseti loše, krećući se kroz njih on kao da je nošen kroz dionisijsku kolonu. Dionis je nezamisliv bez mnoštva koje ga prati. Ašenbah se među mnoštvom užurbane mase znoji, oseća pritisak, oči ga bole. On teži empirijski čistom i jasno razgraničenom viđenju. Dionisijski zanosi to poništavaju. Sva voda u različitim agregatnim oblicima, vreva ljudi i neprijatni mirisi jesu kretanje sirove materije i energije. Male i uske ulice unutrašnji su prostor grada, njegova utroba puna kiselina koji simbolički nastoji da razloži i apsorbuje junaka.

Ašenbah teži jedinstvu spoljašnjeg ali ulice u kojima je nasuprot su toj težnji. On je vizuelni materijalista i otuda njegova nelagoda zbog vremenskih prilika i atmosfere venecijanskih ulica koja je u sukobu sa načinom njegove percepcije. On oko sebe želi opipljive, materijalno postojane predmete. Manovo delo istovremeno je himna i elegija težnjama uspostavljanja apolonijskog poretka, slavljenja lepote na način na koji su to činili antički Grci. Ali mi nismo više Grci. Antički grčki model sreće, jednostavnosti, pastoralnog doživljaja sveta i lepote je izgubljen. Mi nismo više u stanju da budemo naivni, ostaje nam da budemo sentimentalni kako je to Fridrih Šiler izložio u svom eseju. Jedino kroz sećanje i kroz stvaranje modernom čoveku Evrope ostaje da obnovi antički grčki model življenja, doživljaja sveta i umetnosti. Jedan od najlepših spoljašnjih oblika grčke lepote bio je dorski hram. Kao i naše sećanje na grčku lepotu, takav je sada i on – fragmentaran. Jedan crtež Hajnriha Fislija to dobro ilustruje.

Umetnik i posmatrač na Fislijevom crtežu očajava pod antičkim fragmentima. Ti fragmenti, tako dekontekstualizovani i otrgnuti od celine, čine mu se uzvišenima i polazište su za novu umetnost i pokretanje njegove imaginacije ali, istovremeno, oni su strašan ponor, oni su izvor frustracije. Umetnik će težiti rekonstrukciji hrama ili skulpture ali nikada neće dosegnuti moć, lepotu i jednostavnost prvobitnog predmeta proizašlog iz radionice atinskog majstora. Moderni umetnik izgubio je detinjstvo, jednostavnost koju naivnost podrazumeva. Manov junak bi da je Grk ali nije i ne može biti. On se seća lepote, ideja je pred njim, no ta lepota nije ovaploćena u kamenu već jedino u njegovom umu posredstvom posmatranja. Posmatrati lepotu nije isto što i ovaplotiti je u materiji. Ašenbah je, stoga, sledimo li Šilerovu podelu, pravi primer sentimentalnog junaka i umetnika.

Lepota je u grčkoj umetnosti i grčkom poimanju sveta mogla biti bezopasna i jedino oplemenjujuća, otuda reč „kalokagatija“ koja označava jedinstvo lepog i dobrog. Ono što je lepo, to je dobro. Ono što je dobro, to je i lepo. Pošto nismo više Grci, estetsko i etičko načelo više se ne podrazumevaju i ne zahtevaju jedno drugo. Grci poštuju integritet oblika, naročito ljudskog, i suprostavljaju ga nepostojanim i nedovoljno uobličenim pojavama u prirodi. Sve ono što u grčkom mitu ili kulturi predstavlja prirodu, u ma kako zaodenutom simboličkom obliku, to nema prerogative lepog i plemenitog.

Grčki kult lepote, kako u mitu, tako i u književnosti i skulpturi, za centralnu figuru ima lepog mladića. Sukob muškog i ženskog principa (ili mitskih junaka) uglavnom se završava pobedom muškog principa. Nasuprot kultu lepog mladića stoj ženski razaralački princip, degradirajuć i mračan. Euripidova Medeja trijumf je htonskog. Ona je majka koja ubija svoju decu, mikroprimer po kome sama priroda dela. Tome se grčki duh apolonijske orijentacije i obožavanja svetlosti suprotstavlja jer da nije tako ne bi bilo ni civilizacije, ni kulture, ni umetnosti. One su na suprotnoj strani onoga što zovemo prirodom i prirodnim.

Ašenbah nastavlja da posmatra, da svojim okom, kao savršeno pokretnim optičkim sredstvom kamere, klizi po obrisima dečakovog tela, po uglačanoj granici, po jasno određenoj površini. Božansko obličje dečakovog tela uzdiže dušu svog posmatrača, oplemenjuje mu duh i obogaćuje njegovo postojanje. Lepota je praćena svetlošću koja daruje život bićima, njen kvalitet spram drugih pojava je ontološki. Svetlost uvek dolazi odozgo. Ašenbah uvek sedi dok posmatra dečaka koji uvek stoji. Iako manji i sitniji od umetnika, dečak se čini većim, on je nad njim. Umetnik, da bi video svoj predmet, mora da podigne pogled k suncu.

Nije li pisano da sunce odvraća našu pažnju od intelektualnih pojava na čulne? Ono, vele, opija i začarava razum i pamćenje toliko da duša od radosti zaboravlja na svoje pravo stanje i začuđena i zadivljena zadržava se na najlepšem među osunčanim predmetima: i čak se samo pomoću tela može da uzdigne do višeg posmatranja. Amor zbilja čini ono što rade matematičari, koji nesposobnoj deci pokazuju opipljive slike čistih oblika: i tako se i bog rado služi oblikom i bojom ljudske mladosti, da bi nam predočio duhovni svet, i da bi postala oruđem sećanja, kiti je svim odblescima lepote, i mi bismo, gledajući je, podlegli bolu i nadi. Tako je mislio on u svome entuzijasmu; tako je mogao da oseća.

Lepota nameće hijerarhiju, to je naročito izraženo u grčkom duhu, u grčkom načelu umetnosti. Grci su veoma retko prikazivali ružno. Prema hrišćanskom učenju, svi su jednaki u lepoti. Stari Grci nisu tako razmišljali. Još jedan u nizu primera koji je u vezi sa temom, a koji u istorijskom nizu prethodi Manovom delu, koje ga, vođeno cikličnim načelom književnosti, opet vraća na pozornicu preispitivanja, jeste i Šekspirov dvadeset i četvrti sonet koji govori o načinu na koji oči izgrađuju lik.

| Moje se oči slikara igrale,
Slikale te po platnu srca moga;
Telo je moje ram te slike male
Sa perspektivom što je sasvim stroga;
Takva su, zna se, i najbolja dela
Ove veštine. U mojim grudima
Sad je atelje gde je slika srela
Tvog pravog lika. Oči su očima
Uslugu dobru činile, zbilja;
Tvoj oblik – moje oči su slikale,
A tvoje oči, s pogledom što cilja
Kao zrak sunce – sve su obasjale.

Ali umetnost oka ima manu:
Likove daje, a srca ostanu.

|

Još jedna intertekstualna veza jeste i slika predočena u Platonovom dijalogu Fedar. Razgovor u gaju nadomak Atine vode Sokrat i mladić Fedar koji svojim izgledom podseća na tip mladića o kome je do sada bilo reči. Bosonogi Fedar ide uz potok ovlaš kvaseći noge i predlaže starom mudracu Sokratu da sednu pod visoki platan gde je hladovina najgušća, gde pirka povetarac, a trava je dobra da se po njoj sedi ili legne. Sam opis prirodnog okruženja pogodan je za govor o ljubavi. Ašenbah se, ne bez razloga, kroz polusan seća ovog Platonovog dijaloga.

|A iz opojnog daha morskog i sunčanog bleska ispredala mu se dražesna slika. Bila je to stara platana nedaleko od gradskih zidova Atine – ono sveto-osenčeno mesto, ispunjeno mirisom procvalog drveta čednosti, okićeno pobožnim darima u čast nimfa i Aheloja. Potpuno bistar slivao se potok preko uglačanog šljunka u podnožju široko razgranatog drveta; popci su gudili. A na buseni koja se spuštala u blagome nagibu, tako da se pri ležanju glava mogla držati visoko, počivala su dvojica, skrivena tu od dnevne žege: jedan stariji a drugi mlađi, jedan ružan a drugi lep, mudrac kraj milokrvnoga. I uz ljubaznosti i duhovito privlačne šale poučavao je Sokrat Faidra o čežnji i vrlini. Pričao mu je o tome kako se žarko preplaši čovek pun osećanja kad mu oko ugleda simbol večne lepote; govorio mu je o požudama neposvećenoga i rđavoga koji ne može da zamisli lepotu kad vidi njenu sliku, koji nije sposoban da oseti poštovanje; govorio mu je o svetom strahu koji obuzme plemenitog čoveka kad mu se ukaže lice slično božanskom, telo savršeno – kako ustreperi, kako gubi svest i jedva sme da gleda onamo, kako obožava lepotu i onoga koji ima lepotu, i čak bi mu žrtvovao kao statui kad se ne bi morao bojati da će ljudima izgledati bezuman. Jer lepota, moj Faidre, samo ona je u isti mah i draga i vidna; ona je, upamti to! jedini oblik duhovnoga sveta koji možemo primiti čulima, podneti čulima.|

Lepota je poput Sapfinih lirskih junakinja nema, narcistički odsutna, nedostupna. Takav je i Tađo. Ašenbah, kao i Sapfo mnogo vekova pre njega, može samo čežnjivo da posmatra, i da posmatrajući stvara, idealizuje, uspinje se k ideji pralepote. Zanos je uz to stvaralačko posmatranje neophodan, no taj zanos je ovde autodestruktivan, on uništava posmatrača koji gori kao Semela pod Zevsom. Zanos koji omogućava stvaranje jeste božanska odlika, stoga onaj koji ljubi božanskiji je od ljubljenoga, u njemu je bog. Ali bog je i u predmetu obožavanja, jer taj isti predmet, ili osoba koja je nosilac lepote, iako ne oseća vrućicu ljubavi, zanosa i stvaralačkog izgaranja, jeste sjaj, ideja, osmeh nad zanosom.

|Odjednom ga je obuzela neodoljiva želja da obasja svetlošću svoje reči. A žudeo je više od svega za tim da radi u prisustvu Tađa, da mu njegov rast bude obrazac pri pisanju, da mu se stil kreće prema linijama toga tela koje mu se činilo božansko, i da odnese njegovu lepotu u duhovne regije, kao što je nekad orao odneo u etar trojskoga pastira. Nikad mu uživanje u reči nije bilo slađe, nikada nije toliko znao da je Eros u reči kao u tim opasno divnim časovima dok je formirao prema Tađovoj lepoti svoju malu raspravu, sedeći za grubim stolom u senci platnenoga krova, sa svojim idolom pred očima i sa muzikom njegovog glasa u sluhu – stvarajući, tako, onu stranu i po odabrane proze koja je uskoro imala da probudi divljenje mnogih, svojom čistotom, plemenitošću, i ustalasanom zategnutošću osećanja. Svakako je dobro što svet poznaje samo lepo delo, bez njegovih istočnika, bez uslova njegovog postanka; jer često bi ga zbunilo, zaplašilo i odbilo poznavanje izvora iz kojih je umetniku poteklo nadahnuće, i tako omelo uticaj izvrsnoga.|

Prva naznaka nadolaženja dionisijskih pošasti ogleda se u pojavi bolesti koja je dospela u Veneciju iz toplih močvara delte reke Gang, iz Indije koja je postojbina boga Dionisa. Bolest čini grad sablasnim mestom antisocijalnih nagona gde se pad morala, neumerenost, bestidnost i porast kriminala ohrabruju. Noću je puno pijanih, opak ološ ulice čini nepouzdanima, ponavljaju se razbojništva, ubistva kojima je bolest poslužila kao paravan i kamuflaža, „zanatski razvrat uzima na se oblike nametljive i raspusne, nepoznate do tada u Veneciji, a odomaćene samo na jugu zemlje i na Orijentu.“

|Ima već više godina otkako je indijska kolera pokazala pojačanu naklonost da se širii da pohodi jednu zemlju za drugom. Pomor je nastao iz toplih močvari Gangove delte, digao se iz memfitskog daha onog bujnog-neupotrebljivog prasveta ostrva kojeg se klone ljudi, a tigar vreba u njegovom bambusovom šipražju, pa j ebez prestanka i neobično žestoko besneo po čitavom Hindustanu, na istoku je prešao u Kinu, na zapadu u Afganistan, i idući za stopama karavanskog saobraćaja, proširio svoj užas do Astrahana, i čak do same Moskve. No dok je Evropa strepela da avet ne uđe u nju otuda, suvim putem, odneli su je morem sirijski trgovci, i skoro u isto doba pojavila se u više sredozemnih luka, digla je svoju glavu u Tulonu i Malagi, u više mahova pokazala svoju obrazinu u Palermu i Napulju, i činilo se da više neće ni našustiti Kalabriju ni Apuliju. Poštedela je severni deo poluostrva. No krajem maja ove godine našli su u Veneciji jednoga dana strašne vibrione u istrošenim, crnkastim leševima jednog brodskog sluge i jedne piljarice. Prikrili su slučajeve. No posle osam dana bilo ih je deset, bilo ih je dvadeset, bilo ih je trideset, i to po raznim kvartovima. Jedan čovek iz unutrašnjosti Austrije, koji je zarad svog uživanja proveo kratko vreme u Veneciji, umro je, nekoliko dana po povratku u svoju varošicu, sa znacima i suviše jasnim, i tako su u nemačke dnevne listove dospeli prvi glasovi o zarazi koja je zadesila grad na lagunama. Uprava Venecije dade izjavu da zdravstveno stanje grada nikada nije bilo bolje, i preduze najnužnije mere da suzbije boleštinu. No bez sumnje je bila zaražena hrana, zelje, meso ili mleko, jer mada su ga poricali i zabašurivali, pomor se širio po teskobi uličica, a njegovom prostiranju je mnogo pomagala rana žega koja je smlačila vodu u kanalima. Činilo se, štaviše, kao da su sile pošasti ponovo oživele, kao da se udvostručila izdržljivost i plodnost njenih klica. Retko ko je ozdravio; osamdeset od stotine obolelih umiralo je, i to na užasan način, jer se boleština pokazivala do krajnosti divljom, i to često u onom opasnom obliku koji zovu „suvim“. Kada bi taj nastupio, telo nije moglo ni da izgoni ogromne količine vode koje su se lučile iz krvnih sudova. Za nekoliko časova, bolesnik bi se sasušio, ugušio bi se u krvi koja se zgusnula kao smola, uz grčeve i promukle jauke. Srećan je bio ako bi ga napad – to se ponekad dešavalo- snašao u obliku duboke nesvestice, pošto mu je pre toga nešto malo pozlilo; z te nesvestice on se više ne bi ni budio, ili bi se jedva probudio. Početkom juna napunile su se u tišini barake za izolovanje u Gradskoj bolnici, nestajalo je mesta u dva doma za siročad, a jezovito živ saobraćaj se razvio između Keja novih fundamenata i San Mikela, ostrva gde je groblje. No vlasti su strahovale od opšteg štetovanja, vodile su računa o nedavno otvorenoj izložbi slika u javnim vrtovima, o ogromnome manjku koji je, u slučaju panike i ozloglašenja, pretio hotelima, radnjama, celoj mnogostručnoj industriji sa strancima, i sve se to u gradu pokazalo jače od ljubavi prema istini i od poštovanja međunarodnih ugovora; sve je to sklonilo vlasti da uporno održavaju politiku prećutkivanja i poricanja. Glavni gradski lekar Venecije, čovek zaslužan, ogorčeno se povukao sa svoga položaja, a na njegovo mesto postavili su ispod ruke poslušniju ličnost. To narod zna; i sve ovo, korupcija viših krugova, nepouzdanost koja vlada, iznimno stanje u koje je pohod smrti postavio grad, sve je to izazvalo izvestan pad morala u nižim slojevima, ohrabrilo tamne antisocijalne nagone, i to se pokazuje u neumerenosti, bestidnosti i porastu kriminala. Protivno pravilu, večerom se viđaju mnogi pijani ljudi; opaki ološ, tako se govori, čini noću ulice nepouzdanima; ponavljaju se razbojnički napadi, i čak ubistva, jer se već u dva maha dokazalo da su ličnosti koje su tobože umrle od zaraze u stvari otrovom umorene od svojih srodnika; zanatski razvrat uzima na se oblike nametljive i raspusne, nepoznate do tada u Veneciji, a odomaćene samo na jugu zemlje i na Orijentu.|

Druga naznaka dionisijskog delovanja koje prožima Veneciju odnosi se na umetnika, ona sa socijalnih strujanja prelazi na pojedinačna. Junak sanja sebe u mračnom planinskom predelu. Obuzimaju ga strah, radoznalost i slutnja. Kroz noć on čuje buku, galamu, vrištanja koja odnekuda nadolaze, urlike koji se razvlače i propinju nebom, Njih prati zvuk frule koji najavljuje dolazak tuđinskog boga. Usred planinskog predela pobesneli čopori ljudi i životinja stvaraju metež, teturaju se u kolu, igraju i vrište, smeju se i stapaju u jednu masu, tečnu i nerazjasnu. Ženama nago telo sirovo krzno grebe kožu dok izvrću pomamno glave i tresu doboše sa praporcima. One stenju, vitlaju zmijama, stežu rukama svoje dojke. Muškarci imaju rogove na čelu, urlaju pokliče podbadajući jedan drugog u divljem slavlju. Kroz sve prodire zvuk frule. Mek, cičeći, dubok i zamaman među svaku poru, drvo i vlas ta nadstvarna neartikulisanost zvuka se provlači. Zvuk zavodi i junaka, koji mu se opire, frula ga bestidnom upornošću doziva da se pridruži svetkovini, prekomerenosti, raskalašnosti, orgijama. Junak se gnuša učesnika rituala, istovremeno ga je i strah. Odlučan je da istraje u odbrani prisebnog i dostojnog duha od tuđinskog, od neprijateljskog, od neizvesnosti, od nepoznatog i zastrašujućeg a, istovremeno, omamljujućeg i privlačnog. Planinski odjeci umnogostručuju glasove stopljene u jedan koji se širi, buja, preovlađuje do bezumlja. Predelom se šire sva isparenja i mirisi ljudi i životinja, snažni zadah znoja, ljuti vonj jarca, smrad ustajalih voda i rana. Ta isparenja pritiskaju posmatra, srce mu kuca snažno, obuzima ga besnilo, zaslepljenost, želja za bludom. On sada žudi da se pridruži kolu čijim učesnicima izlazi pena na usta, koji se vitlaju besno i bestidno, ližu krv jedni drugima sa udova. Ogroman opsceni simbol od drveta otkriven je, razbesnela i zaneta masa mu kliče. Pojedinac gubi individualnost, on je mnoštvo, isto kao što je i stopljeno mnoštvo kao jedan.

|Sa udarima talambasa tutnjilo je njegovo srce, mozak mu je kružio, zahvatalo ga je besnilo, zaslepljenost, opojna razbludnost, i duša mu je žudila da se pridruži kolu boga. Opsceni simbol, ogroman, od drveta, bi otkriven izdignut: tada razuzdanije urlikahu lozinku. Pena im izlazaše na usta, vitlahu se besno, držeći jedno drugo bestidnim pokretima i razbludnim rukama, ubadahu jedno drugome palice u meso i lizahu krv sa udova. Ali onaj koji je sanjao bio je sada sa njima, u njima, pripadao je tuđinskome bogu. Oni čak behu on sam kada se, razbesneli i ubijajući, baciše na životinje, kada proždirahu još vruće otkinute komade, kad započe bezgranično mešanje, na razrivenom mahovinastom tlu, bogu na žrtvu. I njegova duša okusi razvrat i pomamu propadanja.|

Divlje zveri prirode puštene su da slobodno mahnitaju, mešavina pohote i svireposti prožima Ašenbahovu dušu. Niče je to ovako formulisao:

|S kakvim je čuđenjem apolonski Helen morao da ga gleda! Sa čuđenjem koje je bilo utoliko veće što se javljalo pomešano sa grozom i saznanju da mu sve to, u suštini, ipak nije toliko strano, štaviše da mu njegova apolonska svest samo kao veo prikriva dioniski svet.|

nastavljajući na drugom mestu

|Jedinka, sa svim svojim granicama i merama, tonula je ovde u samozaborav dioniskih stanja i zaboravljala apolonske zakone. Prekomernost se otkrivala kao istina; protivrečnost, iz bolova rođena naslada progovarala je iz srca prirode. I tako se svuda gde se dionisko načelo probilo, apolonsko ukinulo i uništilo.|

I na javi Ašenbah počinje da biva malaksao, „predan bez otpora demonu“. U želji da se dopadne i da bude primećen on se kiti dragim kamenjem, stavlja mirisna ulja na telo i rumenilo na obraze. Ukrašen, uzbuđen, pun očekivanja, nemirno hoda ulicama prateći dečaka i njegovu porodicu. Sada je poput pripitog putnika koga je video na brodu dok je dolazio ka Veneciji. Prerušen, zanesen, žudi za društvom mlađih muškaraca, stidi se svoje naborane kože, na svaki način pokušava da njene nedostatke ublaži korišćenjem različitih krema, farba posedelu kosu, koriguje obrve, stavlja blagi karmin, blago potcrtava kapke. Svoj lik u ogledalu posmatra namučenim pogledom. On je nalik Karavađovim Dionisima, jednom, našminkanom, pred korpom zrelog vođa, sa bršljanom oko glave, i nalik drugom, sa belim grožđem u ruci, usana koje drhte, bolesne boje kože, kao u malaričnoj groznici.

Dionis je bio putnik, božanstvo koje je u pokretu, usamljen u mnoštvu. Setimo se samo kako ga Tomas Man opisuje u Čarobnom bregu, tokom Hansovog sna. On je bog zadovoljstva i bola, on je viđen kao promenljivost i voluptivnost prirode, kao samouništenje kroz istovremeno stvaranje. Postoji mnoštvo Dionisa, a ovaj naš je interpretiran i predstavljen pod uticajem novele koja se, pak, oslanja direktno na Ničeovo shvatanje Dionisa.

|Pod čarobnim delovanjem dioniskog načela ne samo što se ponovo sklapa savez između čoveka i čoveka, već i otuđena, neprijateljska ili podjarmljena priroda opet proslavlja praznik pomirenja sa svojim bludnim sinom, čovekom. Zemlja dobrovoljno pruža svoje darove, i miroljubivo se približuju grabljive zveri gora i pustinja. Cvećem i vencima zasuta su Dionisova kola, pod njegovim jarmom ujednačili su korak panter i tigar.|

ili

|Kao što sada i životinje govore a zemlja dariva mleko i med, tako i iz njega odjekuje nešto natprirodno; on sebe oseća bogom, on se sada i sam kreće onako zaneseno i svečano kao što je u svojim snovima gledao bogove kako grede. Čovek više nije umetnik, on je postao umetničko delo – umetnička moć cele prirode.|

Kao što Karavađovi dečaci drže prezrele plodove jeseni u rukama, ili uživaju u pogledu na korpu od pruća koja obuhvata darove prirode i plodnosti, tako i Tađo, nag i zanosan poput nekog ko je bio Karavađova inspiracija, drži u svom naručju plodove Ašenbahovog dela. Ali, taj dečak, ta čulno ovaploćena ideja lepote, na kraju, u svom naručju, umesto slatkih i zrelih plodova jeseni, rezultata bogate i plodne berbe, u svojim rukama držaće Ašenbahovu glavu. Počelo je od jednog tematskog ciklusa, kao kod italijanskog vagabunda, a završilo se sa sasvim nekim drugim.

Glavno obeležje Dionisovog kulta je orgijazam, padanje u ekstazu, sakaćenje udova u transu. Pod dejstvom igre i muzike, umetnosti u pokretu, obuzimajućih i snažnih psihagoških moći, učesnici kulta padaju u zanos. Dionisu nije samo potčinjena vegetacija već čitava priroda, naročito čovek. Kada dionisijsko načelo prevlada, dolazi do razdvajanja čoveka, unutar njega samog i unutar poretka u kome je, unutar ustanovljenih normi civilizacije. Dionis je priroda i kada priroda prevlada tada civilizacija deluje defanzivno. Ovde vidimo da Venecija na jedan simboličan način tone. Grad je ispunjen smradom truleži, sve se raspada, isparenja nagrizaju fasade. Tađo ne pripada toj sferi, on izlazi iz vode, on se udaljava od nje, sjajno savršenstvo njegove forme, uvek istaknuto sunčevim zracima, jeste suprotstavljanje neuobličenoj i nedefinisanoj tečnosti majke prirode.

Umetnički predmet nem je i osuđen na ćutanje, nema komunikacije između njega i umetnika, kao što nema direktne komunikacije ni između umetničkog dela i recipijenta. Delo je nemo a umetnik je taj koji teži da pogledi između dela i recipijenta prerastu u dijalog. Na tom razgovoru je zapravo konstituisana sva teorija, istorija i kritika umetnosti. Delo i posmatrač poznaju se samo očima, dugim i prodornim pogledima. No, i oni su jednosmerni, delo gleda neodređeno i u stranu, zamišljeno je i odsutno. Kao i Botičelijev Merkur, delo primećuje ali i ne primećuje poglede jedne od gracija. Posmatrač žudi da ti pogledi prerastu iz ravnodušne nezainteresovanosti u poštovanje potrebe za razmenom. Ali kada nema povratne reakcije, nastaju

|nemir i prenadražena radoznalost, histerija jedne nezadovoljene potrebe za saznanjem i izmenom misli, a povrh svega neka vrsta radoznalog zainteresovanog poštovanja. Jer čovek voli i poštuje čoveka dok god može o njemu da prosudi, i čežnja je proizvod oskudnog saznanja.|

Tađova nemost neophodna je podjednako koliko i tišina između posmatrača i dela. Ma koliko ona bila nepravedna, istovremeno je i podsticajana. Ašenbah umire na obali. Dok je posmatrao dečaka kako izlazi iz mora, dok je po poslednji put formirao njegove obrise koji su polako pred njim počeli da se talasaju i gube u nerazjasnoj izmaglici, umetnik je, kroz šapat, uobličavao svoju elegiju o daru i prokletstvu lepote, ljubavi i umetničkog stvaranja.

|Jer lepota Faidre, dobro to upamti, samo je lepota u isti mah božanska i vidna, i tako je ona put čulnoga, ona je, mali Faidre, put umetnika ka duhu. A misliš li ti, dakle, moj dragi, da ikad može postići mudrost i pravo muško dostojanstvo onaj koga put ka mudrosti vodi kroz čula? Ili, naprotiv, veruješ (a ja ti dopuštam da sam odlučiš ) da je to opasno – umilan put, uistinu put lutanja i greha koji nužno zavodi? Jer ti treba da znaš da pesnici ne mogu ići putem lepote a da im se ne pridruži Eros, i ne nametne im se za vođu; pa čak i ako smo junaci svoje vrste i čedni ratnici, mi smo kao žene, jer strast je naše uzdizanje, a naša čežnja mora ostati ljubav – to je naša slast i naša sramota. Vidiš li, dakle, da mi pesnici ne možemo biti ni mudri ni dostojanstveni? Da nužno moramo lutati, nužno moramo ostati raspusni i pustolovi osećanja? Uzorno držanje našeg stila je laž i gluma budale, naša slava i počasni položaj je lakrdija, veoma je smešno poverenje mase prema nama, vaspitanje naroda i omladine putem umetnosti i suviše je smeo podvig, i trebalo bi ga zabraniti. Jer kako bi mogao biti dobar vaspitač onaj čiji je duh nepopravno i prirodno upravljen prema ponoru? Mi bismo se rado odrekli te težnje i postigli dostojanstvo, no ma kako se obrtali, on nas privlači.|

Izvor
 

25. 5. 2025.

Herman Melville, Pisar Bartleby

Već sam razmerno zašao u godine. Narav mojeg zanimanja poslednjih trideset godina dovodi me u bliži no što je uobičajeno dodir s, regbi, zanimljivom i ponešto osobenom skupinom ljudi o kojima, koliko ja znam, do sada nije ništa napisano – mislim na perovođe ili pisare u advokatskim kancelarijama. Profesionalno i privatno upoznao sam ih čitavo mnoštvo i, da mi se prohte, umeo bih ispripovediti različite priče, koje bi u dobrohotne gospode mogle izmamiti smešak, a sentimentalne dušice rasplakati. Ali rado se odričem životopisa svih ostalih pisara za nekoliko odlomaka iz života Bartlebyja, pisara najčudnijeg što sam ga ikad video ili za nj čuo. Dok bih o drugim perovođama mogao u tančine ispisati celi njihov život, o takvom čemu nema niti govora kod Bartlebyja. Verujem da ne postoji građa za potpunu i pouzdanu biografiju tog čoveka. To je nepovratni gubitak za književnost. Bartleby je jedan od onih ljudi o kojima se ništa ne može utvrditi osim iz direktnih izvora, a u njegovom slučaju, ti su vrlo oskudni. Koliko sam vlastitim zapanjenim očima video Bartlebyja, to je sve što znam o njemu, osim jedne uistinu maglovite priče koju ću izneti u nastavku.

Pre no što prikažem pisara, kakav se prvi puta preda mnom ukazao, priliči da navedem štogod o sebi, svojim zaposlenicima, poslu, kancelariji i uopšte o svojoj okolini; jer takav je opis preko potreban da bismo mogli valjano razumeti glavni lik što ga predstavljam.

U prvom redu: čovek sam koji je od mladosti pa nadalje gajio duboko uverenje da je najlagodniji način života ujedno i najbolji. Stoga, premda pripadam zvanju poslovično poduzetnom i nemirnom, katkad upravo burnom, ipak nikad nisam dopustio da bilo šta takvo naruši moj mir. Jedan sam od onih nečastohlepnih advokata koji nikad ne drže govore poroti, niti na bilo koji način traže od javnost da im plješće, već se u prohladnom miru svoga udobna skrovišta bave udobnim poslovima s bogataškim menicama, hipotekama i uknjižavanjem u vlasničke knjige. Svi koji me poznaju drže me posebno pouzdanim čovekom. Pokojni John Jacob Astor,lično ne odviše sklon pesničkom zanosu, bez oklevanja je mojom prvom sjajnom osobinom proglasio razboritost, a drugom sistematičnost. Ne govorim to iz taštine, već jednostavno beležim kao činjenicu da u svom zvanju nisam ostao bez posla zahvaljujući Johnu Jacobu Astoru, čije ime, priznajem, rado ponavljam, jer zvuči kao obla i zaokružena celina, a zvoni poput sirovog zlata. Slobodno dodajem da nisam bio nesvestan dobrog mišljenja pokojnog Johna Jacoba Astora.

Nešto pre razdoblja kad počinje ova kratka pripovest, moje se poslovanje znatno proširilo. Dodeljen mi je onaj nekadašnji lepi položaj, koji sad više ne postoji u državi New York, položaj višeg izvršioca na posebnom opstinskom sudu. Položaj nije bio posebno naporan, ali zato na vrlo ugodan način unosan. Retko gubim živce; još ređe se prepuštam opasnom zgražavanju nad nepravdom i sablazni; ali mora mi se ovde dopustiti da budem nagao te da izjavim kako naprasno i nasilno dokidanje položaja višeg izvršioca novim Ustavom držim - brzopletim i preuranjenim, jer sam računao na doživotno uživanje zarade, a primao sam je tek nekoliko kratkih godina. Ali to je samo uzgred.

Moja se kancelarija smestila na prvom spratu broja - u Wall Streetu. S jedne strane gledala je na beli zid unutrašnjosti prostranog svetlarnika koji se probijao kroz zgradu od vrha do dna. Taj bi se vidik mogao držati pre pitomim nego bilo šta drugo, jer mu je manjkalo ono što slikari prirode zovu “živopisnošću”. Ali, ako je tako, prizor s druge strane kancelarije nudio je u najmanju ruku, ako ništa više, posvemašnju razliku. U tom je smeru s mojih prozora pucao slobodan pogled na visoki zid od opeke, pocrneo od starosti i večne senke; nije bio potreban dvogled da se uoče njegove skrovite lepote jer se, za dobrobit svih kratkovidnih promatrača, zid nadvio na otprilike tri metra udaljenosti od mog prozorskog okna. Zahvaljujući tome što su okolne zgrade bile vrlo visoke, a moja kancelarija smestila se na prvom spratu, prostor između tog zida i mojeg nemalo je nalikovao na golem, četvrtast bunar.

U razdoblju neposredno pre dolaska Bartlebyja, zapošljavao sam dve osobe u svojstvu pisara, i jednog momčića koji je obećavao kao kancelarijski potrčko. Prvi, Puran; drugi, Škarica; treći, Đumbirko. Pomislićete možda kako ovakvih imena obično nema u imeniku. Uistinu, bili su to nadimci, što su ih moja tri činovnika uzajamno nadenuli jedan drugome, držeći ih izrazitim za pojedinu osobu, odnosno značaj. Puran je bio onizak, sipljiv Englez, otprilike mojih godina – to jest, negde nadomak šezdesete. Ujutro bi se moglo reći da mu je lice lepe rumene boje, ali posle dvanaest sati, u pola dana – vreme njegovog ručka – jarilo se poput rasplamsala kamina punog ugljena na Božić, i nastavilo bi da gori – ali, reklo bi se, i postupno se gasi – sve do šest posle podne ili tu negde; nakog čega više nisam viđao vlasnika lica koje, prateći putanju sunca, kao da je s njim zalazilo te opet izlazilo, dizalo se do vrhunca i sutradan tonulo, jednako redovito i ništa manje veličajno. Mnoge sam neobične podudarnosti susreo u životu, a među njima je i ne posve zanemariva činjenica da je, upravo kad bi Puran zasjao najžarčim zrakama iz crvena,zajapurenog lica, baš u tom presudnom času počinjalo i ono razdoblje u dvadeset i četiri sata kad su njegove radne sposobnosti po mom mišljenju bile ozbiljno narušene. Ne da bi on samo plandovao, ili se opirao radu; daleko od toga. Teškoća je proizlazila iz njegova nagnuća tome da bude preterano poduzetan. Obuzela bi ga čudnovata, grozničava, užurbana i bezglava, upravo vratolomna radišnost. I pero je neoprezno zabadao u tintarnicu. Sve mrlje na mojim spisima kapnule su onamo s njegova pera posle dvanaest sati. Uistinu, ne samo što je posle podne postajao nesmotren te, na žalost, sklon da mrlja spise, već bi nekih dana pošao i dalje, te bivao bučan. Tada bi mu se lice žarilo pojačanim sjajem, kao da je ko nabacao koks na antracit. Neugodno je strugao stolicom po podu; prosipao pesak iz kutije s peskom; popravljajući pera, nestrpljivo ih je trgao na komadiće i bacao na pod u iznenadnom naletu žestine; ustajao je i naginjao se preko stola te vrlo neprilično razbacivao papire, upravotužan prizor za postarijeg čoveka kao što je on. Ipak, budući da mi je zbog mnogo čega bio posebno dragocen, a sve vreme pre dvanaest sati uz to bio i najbrže i najpostojanije čeljade te je umeo zgotoviti zaista mnogo posla na način kojem nije bilo premca – iz tih razloga bio sam voljan zažmiriti na njegovo čudačko ponašanje, mada sam, priznajem, pokatkad i prosvedovao. To sam, doduše, činio vrlo blago jer, premda se ujutro ponašao nadasve pristojno, i ne samo to, nego kao najuglađeniji čovek na svetu i s mnogo poštovanja, ipak je posle podne znao, kad bi ga se izazvalo, malko prenagliti na jeziku – zapravo drsko odgovarati. Sad, budući da sam toliko cenio njegov jutarnji rad te čvrsto odlučio da ga ne izgubim – dok me opet istovremeni smetalo njegovo razjareno ponašanje nakon podneva – i budući da sam po naravi miran i nesklon da ga prigovorima izazovem na neprilične odgovore, preuzeo sam jednog subotnjeg podneva (uvek se pogoršavao subotom) da mu vrlo ljubazno natuknem kako bi možda sad, kad je zašao u godine, bilo dobro da malo smanji svoj trud; ukratko, ne mora se više vraćati u kancelariju iza dvanaest, već je najbolje da posle ručka ode kući i odmara se dok ne dođe vreme za čaj. Ali ne; nepokolebljivo je zahtevao da mi iskazuje odanost i posle podne. Poprimio je nepodnošljivo gorljiv izraz dok me govornički uveravao – mlatarajući dugim ravnalom na drugom kraju prostorije – da, ako su njegove usluge ujutro od koristi, kako li su tek preko potrebne posle podne?

"Ponizno molim, gospodine”, rekao je Puran tom prilikom, “sebe držim vašom desnom rukom. Ujutro tek zapovedam i postrojavam brojke, posle podne im stajem na čelo i junački napadam neprijatelja, ovako!” – i silovito je zamahnuo ravnalom.

“Ali mrlje, Puranu”, natuknuo sam ja.

“Istina je - ali, ponizno molim, gospodine, pogledajte ovu kosu! Starim. Nećemo valjda mrlju-dve što mi se omaknu za topla poslepodneva oštro zameriti sedim vlasima, gospodine. Starost je, pa čak i kad mrlja stranice, časna. Ponizno molim, gospodine, nas obojica starimo.”

Teško da sam mogao odoleti takvom pozivanju na moju sažaljenje. U svakom slučaju, uvideo sam da otići neće. Stoga sam doneo odluku da mu dopustim ostati, odlučivši ipak voditi računa o tome da poslepodne radi na manje važnim spisima.

Makaze, drugi na mom popisu, bio je momak nezdrave boje, sa zaliscima, sve u svemu razmerno gusarske vanjštine. Imao je oko dvadeset pet godina. Uvek sam ga smatrao žrtvom dve mračne sile – ambicije i loše probave. Ambiciju je odavala određenu nestrpljivost koju je pokazivao prema dužnostima pukog perovođe, neopravdano prisvajanje strogo stručnih poslova, kao što je izvorno sastavljanje pravnih dokumenata. Loša se probava naslućivala po tome što je povremeno postajao nervozno otresit i razdražljiv do režanja te je čujno škrgutao zubima nad pogreškama počinjenim u prepisivanju; po nepotrebnim kletvama što ih je siktao više no izgovarao u žaru posla; a posebno u trajnom nezadovoljstvu s visinom stola za kojim je radio. Premda vrlo domišljat i mehanički nadaren, Makazica nikako nije mogao namestiti taj radni sto da mu bude po volji. Podmetao je pod njega iverje, različite komade drveta, odreske lepenke, a najzad je otišao tako daleko da ga je pokušao minuciozno ugoditi pomoću presavijenih listova bugačice. Ali nijedan izum nije valjao. Ako je radi olakšana položaja leđa nagnuo površinu stola pod oštrim uglom dobrano prema bradi i pisao kao čovek koji umesto radnog stola rabi strmi krov nizozemske kuće, izjavio bi da mu je prestala kolati krv u udovima i ruke mu trnu. Ako bi potom spustio sto do pasa i nakrivio se nad njim pišući, spopali bi ga mukli bolovi u leđima. Ukratko, istina je bila da nije znao šta želi. Ili, ako je šta i želeo, onda se želio zauvek otarasiti pisarskog stola. Njegovo se bolesno častohleplje očitovalo i tako što je rado primao posete određenih osoba sumnjivog značaja u otrcanim kaputima, a nazivao ih je klijentima. Uistinu, znao sam da on ne samo što se povremeno ozbiljno petlja u politiku, već katkad sklapa poslove na sudu, a nije nepoznat ni na stepenicama Grobnice, gradskog zatvora. Međutim, imam valjanih razloga da verujem kako jedan takav koji ga je posetio u mojoj kancelariji, a koji je razmetljivo tvrdio da je klijent, nije bio ništa drugo do verovnik, a navodni vlasnički list tek račun. Ali uza sve svoje mane i neugodnosti što mi ih je prouzrokovao, Makazica je, kao i njegov sunarodnjak Puran, bio za mene vrlo koristan; pisao je brzo i uredno, i kad je hteo, nije mu manjkalo gospodskog držanja. Osim toga, uvek se gospodski odevao i tako usput služio na čast mojoj kancelariji. Naprotiv, kad je reč o Puranu, morao sam se dobrano namučiti kako bih ga sprečio da me ne sramoti. Često je nosio umašćena odela što su vonjala na gostionicu. Leti su na njemu visile vrećaste hlače. Redengoti su mu se doimali upravo gnjusnima, a šešir mu ne bih ni štapom dotaknuo. Ali dok mi je šešir bio sporedan, jer su ga prirođena uljudnost i poštovanje, kao što i priliči Englezu u podređenom položaju, uvek terali da ga skine onog časa kad uđe u prostoriju, redengot je bio nešto posve drugo. Razgovarao sam s njim o redengotima, ali nije od toga bilo vajde. Po svoj prilici se zapravo radilo o tome da čovek s tako malim prihodima ne može sebi da priušti da istovremeno nosi i raskošno lice i raskošan redengot. Kao što je Makazica jednom primetio, Puran je novac trošio pretežno na crvenu tintu. Jednog zimskog dana darovao sam Puranu vlastiti, vrlo pristojan redengot – siv, podstavljen redengot koji je vrlo ugodno grejao, a kopčao se od kolena do vrata. Mislio sam da će Puran ceniti tu uslugu, te ublažiti svoju naglu ćud i poslepodnevni neposluh. Ali ne; uistinu verujem da je upravo to što se zakopčao u kaput topao poput perine imalo na njega pogubno delovanje – prema istom onom načelu po kojem previše zobi kvari konja. Baš kao što se neposlušan, nemiran konj uzjoguni od zobi, tako se i Puran promenio od redengota. Uzobestio se. Bio je čovek kojem blagostanje škodi.

Premda sam o Puranovoj navadi da dopusti sebi određene užitke imao vlastito mišljenje, ipak, kad je reč o Makazici, bio sam čvrsto uveren da je on, ma kakve inače imao mane, bar trezan momak. Ali njemu kao da je sama priroda služila kao vinar te ga kod rođenja tako temeljito ispunila razdražljivom ćudi nalik rakiji da mu dodatna pića nije nipošto trebalo. Kad se setim kako je u tišini kancelarije s vremena na vreme znao nestrpljivo ustati sa stolice, nagnuti se nad radni sto i, širom raskrilivši ruke, zgrabiti ga celog, pomaknuti ga i protresti, muklo pritom stružući po podu, kao da je sto kakva izopačena sila što ga hotimice želi onemogućiti i uzrujati, jasno uviđam da je za Makazicu i jedna čašica rakije bila potpuno suvišna. Srećom za mene, zahvaljujući posebnom uzroku – lošoj probavi – razdražljivost Makazice i nervoza koja bi usledila uglavnom su se javljale ujutro, dok je posle podne bio razmerno pitom. Tako, budući da su Puranovi napadaji nastupali tek negde oko dvanaest sati, nikad nisam morao izlaziti na kraj s njihovim čudačkim ponašanjem istovremeno. Napadaji su im se smenjivali kao vojnici na straži. Kad je Makazica bio na dužnosti, Puran se odmarao; i vice versa. S obzirom na okolnosti, bio je to zgodan prirodni raspored.

Đumbirko, treći na mom popisu, bio je dečak od kojih dvanaestak godina. Otac mu je bio kočijaš, sa željom da pre no što umre vidi kako mu sin udara sudačkim čekićem, a ne kočijaškim bičem. Stoga ga je poslao u moju kancelariju da uči pravo, te da mi bude potrćko, čistač i pometač s platom od jednog dolara neeljno. Imao je svoj mali pisaći sto, ali ga nije puno koristio. Kad bismo otvorili ladicu, u njoj bi se zatekla velika zbirka ljuski različitih vrsta koštunica. Zaista, za toga bistrog mladca plemenitog pravna nauka nipošto nije bila tvrd orah. Jedna od važnijih Đumbirkovih dužnosti sastojala se u tome da Purana i Makazicu opskrbljuje kolačićima i jabukama, a nju je i najrevnije izvršavao. Budući da je prepisivanje pravnih spisa poslovično suh i prašnjav posao, moja dva pisara rado su i često vlažila usta sočnim jabukama sorte spitzenberg, što su se kupovale na brojnim tezgama uz carinarnicu i poštu. Đumbirka su također često slali i po onaj posebni kolačić od đumbira – malen, plosnat, okrugao i vrlo oštra ukusa, po kojem je dečak i dobio ime. Za hladna jutra, kad je posao gotovo stajao, Puran je proždirao na desetke tih kolačića kao da su prazne tanke oblatne – zaista, i prodaju ih po šest ili osam za peni – a struganje njegova pera mešalo se s hruskanjem prhkih komadića u ustima. Od svih poslepodnevnih grešaka počinjenih u vatri i prenagljenoj žurbi, posebno ću spomenuti kako je jednom navlažio đumbirov kolačić među usnama i udario ga na hipoteku kao pečat. Tom prilikom za dlaku da ga nisam otpustio. Ali smekšao me poklonivši mi se na istočnjački način i rekavši:

“Ponizno držim gospodine, da je širokogrudno od mene što sam vam uštedeo trošak za pečat.”

Moj se prvotni posao – prenos vlasništva nekretnina, utvrđivanje posedničkih prava i sastavljanje zakučastih povelja svih vrsta – znatno proširio kad sam dobio položaj višeg izvršioca. Sad je bilo mnogo posla za pisare. Ne samo da sam morao požurivati pisare koji su već radili kod mene, već sam morao uzeti dodatnu pomoć.

Kao odgovor na moj oglas, jednog jutra na pragu kancelarije pojavio se – kako su vrata bila otvorena jer je bilo leto – nepomičan mlad čovek. I sad vidim tu priliku – bezbojno uredan, pristojan da ti se smili, neizlečivo izgubljen! Bio je to Bartleby.

Nakon nekoliko reči o njegovoj spremi, uzeo sam ga u službu, zadovoljan što će se mojem zboru pisara pridružiti čovek tako iznimno staloženog držanja, jer sam se ponadao da bi to moglo blagotvorno uticati na Puranovu nestalnu i Makazicinu žestoku ćud.

Već sam ranije morao napomenuti da su preklopna vrata od mutna stakla dijelila moj ured na dva dela, od koji su jedan zauzimali moji pisari, a drugi ja. Već prema raspoloženju vrata sam ili širom otvarao ili držao zatvorenima. Odlučio sam da Bartlebyju dodelim ugao pokraj preklopnih vrata, ali na mojoj strani, kako bi mi taj tihi čovek bio nadomak ruke zatreba li obaviti kakvu sitnicu. Smestio sam njegov pisaći stol tik uz bočni prozor u tom delu prostorije, prozorčić s kojeg se nekad postrance pružao pogled na čađava dvorišta i opeke, ali s kojeg se sada, zahvaljujući kasnijoj izgradnji, nije videlo ništa, premda je kroza nj dopiralo nešto svetla. Na manje od metar od prozorskog okna uzdizao se zid, a svjetlo je dolazilo negde odozgo, između dve visoke zgrade, kao kroz kakav uzani otvor na kupoli. Kako bi razmještaj bio još povoljniji, dobavio sam visoki zeleni složivi paravan, koji će mi posve zakloniti Bartlebyja od pogleda, ali ga neće udaljiti od dosega glasa. Tako su se na stanoviti način združili osama i društvo.

U početku je Bartleby neobično mnogo pisao.Kao da je već dugo gladovao za nečim što bi prepisivao, moje spise doslovce je gutao. Nije bilo stanke za probavu. Radio je danju i noću, prepisivao uz svetlo sunca i svetlo sveća. Bio bih zaista oduševljen njegovim marom da je radio veselo, Ali on je prepisivao ćutljivo, bezbojno, mehanički.

Dakako, neodvojiv deo pisarova posla jest da proveri tačnost preslike, reč po reč. Kad u jednoj kancelariji rade dva ili više pisara, pomažu jedan drugome u sravnjivanju tako da jedan čita prepis, a drugi prati izvornik. To je vrlo dosadan, zamoran i umrtvljujući posao. Mogu lako zamisliti da bi čoveku poletne naravi bio posve neizdržljiv. Ne mogu, na primer, baš garantovati da bi onaj vatreni pesnik, Byron, smireno seo da zajedno s Bartlebyjem proveri pravni spis od, recimo, pet stotina stranica gusto ispisanih vitičavim rukopisom.

Tu i tamo, u preši posla, i sâm sam znao pomoći u sravnjivanju preslike i izvornika kakvog kraćeg spisa, a u tu svrhu dozvao bih Purana ili Makazicu. Kad sam smestio Bartlebyja iza paravana sebi pri ruci, bilo je to između ostaloga i s ciljem da mi se nađe na usluzi pri takvom beznačajnom poslu. Negde trećeg dana što je radio kod mene, čini mi se, i pre no što se pokazala potreba da se proveri neki njegov prepis, žurio sam dovršiti omanji posao u nekom postupku pa sam iznenada zazvao Bartlebyja. Onako u žurbi i prirodno očekujući da će se trenutno pokoriti pozivu, sedeonsam glave pognute nad izvornikom, a desnu sam ruku ponešto nervozno ispružio postrance, držeći prepis kako bi ga Bartleby, čim izađe iz svoje samotne izbe, mogao smesta prihvatiti i preći na posao bez i najmanjeg otezanja.

Upravo sam u tom položaju sedeo kad sam ga pozvao i brzo izneo što želim da učini – to jest da sa mnom pregleda jedan mali spis. Zamislite moje iznenađenje, ne, moje zgražanje i užas kad je Bartleby, ne mičući se iz svog zasebnog odeljka, posebno krotkim, ali odrešitim glasom odgovorio:

“Radije ne bih.”

Sedeo sam časak u potpunoj tišini, pribirući zgromljena čula. Smesta mi je sinulo da su me uši prevarile ili da je Bartleby potpuno pogrešno shvatio šta sam rekao.

Ponovio sam zahtev najrazgovetnije što sam mogao; ali isto tako razgovetno čuo se prijašnji odgovor: “Radije ne bih.”

“Radije ne”, ponovio sam poput jeke i skočio na noge u uzbuđenju, te prešao sobu u jednom koraku. “Kako to mislite? Jeste li sišli s uma? Hoću da mi pomognete da pregledam ovaj list, evo, uzmite ga”, i gurnuo sam spis prema njemu.

“Radije ne bih”, reče on.

Netremice sam se zagledao u njega. Lice mu je bilo izduženo i sabrano; sivo oko mutno smireno. Nijedna borica uzbuđenja nije mu namreškala obraz. Da se u njegovu držanju nazirala bar mrva nelagode, ljutnje, nestrpljenja ili drskosti; drugim rečima, da se kod njega primeti bilo šta obično i čovečno, nema sumnje da bih ga besno izbacio iz kancelarije. Ali kako su stvari stajale, mogao sam isto tako pretiti da ću na ulicu izbaciti svoje gipsano poprsje Cicerona. Zurio sam u njega neko vreme, dok je on nastavio pisati, a zatim sam ponovno seo za svoj sto. To je vrlo neobično, pomislio sam. Šta da čovek radi? Ali posao me požurivao: zaključio sam da ću na to pitanje zasad zaboraviti i odložiti ga za buduću dokolicu. Pozvao sam Makazicu iz susedne sobe i učas smo pregledali spis.

Nekoliko dana posle tog događaja, Bartleby je dovršio četiri poduža spisa, četiri prepisa svedočenja što sam ih ovog tjedna saslušao na građanskom sudu. Preslike smo morali sravniti s izvornikom. Bila je to važna parnica i zahtevala se posvemašnja tačnost. Sve sam pripremio, te pozvao Purana, Makazicu i Đumbirka iz susedne sobe, s namerom da svakom od četvorice pisara dam u ruke jedan prepis, a ja ću čitati iz izvornika. Tako su Puran, Makazica i Đumbirko zauzeli mesta jedan do drugoga, svaki s listom u ruci, a ja sam pozvao Bartlebyja da se pridruži tom zanimljivom skupu.

“Bartleby! Požurite, čekam.”

Začulo se polagano struganje nogu stolice na nezastrtom podu i ubrzo se pojavio Bartleby na ulazu svoje pustinjačke izbe.

“Zašto sam potreban?” blago je upitao.

“Prepisi, prepisi”, rekao sam užurbano.

“Moramo ih pregledati. Evo” – i pružio sam mu četvrti primerak.

“Radije ne bih”, reče on i nečujno iščezne iza paravana.

Na nekoliko trenutaka prometnuo sam se u stup soli, ustobočen na čelu svoje sedeće kolone činovnika. A onda sam se pribrao, primaknuo se paravanu i zatražio objašnjenje za to neobično po- našanje.

“Zašto odbijate?”

“Radije ne bih.”

Da je posredi bio bilo ko drugi, smesta bih se strahovito ražestio, prezreo svaku daljnju raspravu i sramotno ga odstranio iz svoje blizine. Ali bilo je nečeg u Bartlebyju što me ne samo čudnovato razoružavalo, već me nekako čudesno diralo i dovodilo u nepriliku. Počeo sam mu razložno dokazivati.

“Vaše se prepise spremamo pregledavati. Za vas je to ušteda rada, jer ćemo jednim čitanjem usporediti sva četiri primerka. To je uobičajeni postupak. Svaki pisar mora pomoći da se pregleda njegov prepis. Nije li tako? Nećete li nešto reći? Odgovorite!”

“Radije ne bih”, odgovorio je glasom zvonkim poput flaute. Učinilo mi se da je, dok sam mu se obraćao, pomno promozgao svaku moju tvrdnju i potpuno razumeo šta sam mislio; nije mogao pobiti zaključak što se neodoljivo nametao; ali istovremeno neki su ga izvanredno važni razlozi nagnali da odgovori onako kako je odgovorio.

“Odlučili ste, dakle, ne poslušati moj zahtev, zahtev koji je u skladu s uobičajenim postupkom i zdravim razumom?”

Ukratko mi je dao do znanja da je moja procena u toj stvari ispravna. Da: njegova je odluka neopoziva.

Neretko se događa da se čovek, kad ga ko smete na kakav nečuven i silno nerazuman način, pokoleba u svojim najčvršćim uverenjima. Počinje nekako nejasno naslućivati da su, koliko god se to činilo čudnim, i pravda i razumno rasuđivanje na onoj drugoj strani. Stoga se, ako su prisutne nepristrane osobe, okreće njima da nekako potkrepi vlastitu posrnulu prosudbu.

“Puranu”, rekao sam, “šta mislite o tome? Nisam li u pravu?”

“Ponizno molim, gospodine”, reče Puran glasom suzdržanim koliko je to moguće, “držim da jeste.”

“Makazice”, rekao sam, “šta vi mislite o tome?”

“Mislim da bih ga ja izbacio iz kancelarije.”

(Čitalac istančana zapažanja ovde će primetiti da je, kako je bilo jutro, Puranov odgovor izražen uljudnim i smirenim rečima, a Makazica odvraća razdražljivo. Ili da ponovim prijašnju rečenicu, Makazicino loše raspoloženje bilo je na dužnosti, dok se Puranovo odmaralo.)

“Đumbirko”, rekao sam, u želji da pridobijem i najmanju podršku u svoju korist, “šta ti misliš o tome?”

“Mislim, gospodine, da njemu fali koja daska”, odvratio je Đumbirko i iskezio se.

“Čujete što kažu”, rekao sam i okrenuo se prema paravanu. “Sad izađite i izvršite svoju dužnost.”

Ali nije mi se udostojao odgovoriti. Trenutak sam razmišljao u bolnoj nedoumici. Ali i opet me posao požurivao. Ponovno sam odlučio da razmatranje te sumnje odložim za neku buduću dokolicu. Uz malo muke krenuli smo sravnjivati spise bez Bartlebyja, premda je nakon svake stranice ili dve Puran smerno iznosio svoje mišljenje kako je to krajnje neuobičajen postupak, dok se Makazica vrpoljio u stolici u nervozi od želučanih smetnji i povremeno kroz stisnute zube škrgućući siktao kletve na tvrdoglavog vola iza paravana. A što se njega (Makazice) tiče, ovo je prvi i poslednji put da obavlja tuđi posao bez naplate. Za to je vreme Bartleby sedeo u svojoj pustinjačkoj izbi, nesvestan bilo čega osim vlastitog čudnovatog posla kojim se onde bavio.

Prošlo je nekoliko dana, pisar je bio zaposlen s još jednim podužim prepisom. Njegovo nedavno neobično ponašanje navelo me da ga pomno pratim. Zapazio sam da nikad ne odlazi na ručak; zapravo, da nikad nikamo ne ide. Koliko je meni lično bilo poznato, još uopšte nije izašao iz kancelarije. Boravio je u svom uglu kao na večnoj straži. Međutim, negde oko jedanaest sati ujutro primetio bih da Đumbirko prilazi otvoru na Bartlebyjevu paravanu kao da ga je ko bez reči dozvao kretnjom koju nisam mogao videti otuda gde sam sedeo. Dečak je zatim odlazio iz kancelarije zveckajući s nekoliko novčića i vraćao se sa šakom đumbirovih kolačića koje je isporučivao u pustinjačku izbu, a kao nagradu za trud dobivao je dva kolačića.

Dakle, on živi na đumbirovim kolačićima, zaključio sam; nikad ne jede ručak u pravom smislu reči; mora da je vegetarijanac, dakle; ali ne; nikad ne jede povrće, ne jede ništa osim kolačića od đumbira. Um mi je stao bluditi mislima o mogućim posledicama što ih na ljudski organizam može imati prehrana isključivo đumbirovim kolačićima. Đumbirovi kolačići zovu se tako jer sadrže đumbir kao jedan od glavnih sastojaka, onaj koji im daje konačni okus. Onda, šta je đumbir? Ljutkasti začin oštra ukusa. Je li Bartleby oštro i ljutkasto začinjen? Nipošto. Đumbir, dakle, nije delovao na Bartlebyja. Po svoj prilici, radije nije hteo da deluje.

Ništa tako teško ne pada ozbiljnom čoveku kao pasivni otpor. Kad osoba kojoj se opiru nije sasvim nečovečne naravi, a onaj koji pruža otpor posve je neškodljiv u toj pasivnosti, onda će onaj prvi, kad je dobre volje, pokušati blagonaklono u mašti protumačiti ono što očito ne može rešiti razumom. I tako sam ja uglavnom promatrao Bartlebyja i njegove postupke. Jadnik! mislio sam, on ne smera zlo; očito nije hotimice drzak; njegovo držanje dovoljno jasno pokazuje da je to osobenjačko pona- šanje nenamerno. Meni je od koristi. Mogu s njim izaći na kraj. Ako ga otpustim, sva je prilika da će ga zapasti neki manje netrpeljiv poslodavac, koji će biti grub prema njemu, a možda ga i oterati da kao bednik umre od gladi. Da. Ovako mogu jeftino sebi pribaviti ugodnu samohvalu. Sprijateljiti se s Bartlebyjem; podilaziti mu u njegovoj čudnoj svojeglavosti stajaće me malo ili ništa, a u duši ću dotle nakupiti zalihe koje će se kasnije pokazati slatkim zalogajem za moju savest. Ali to raspoloženje nije u mene bilo postojano. Pasivnost Bartlebyjeva kadšto me uzrujavala. Nešto me čudnovato pod-badalo da se s njim susretnem u novom sukobu – ne bih li i kod njega užegao iskru ljutnje koja bi se mogla meriti s mojom vlastitom ljutnjom. Ali zaista, jednako sam se tako mogao truditi da upalim vatru tarući članke prstiju o komadić vindsorskog sapuna. Jednog poslepodneva, međutim, zli je nagon u meni nadvladao i odigrao se sledeći kratki prizor.

“Bartleby”, rekao sam, “kad prepišete sve te spise, pregledaću ih s vama.”

“Radije ne bih.”

“Kako to? Valjda ne mislite ustrajati u tim svojeglavim hirovima?”

Nema odgovora.

Širom sam otvorio preklopna vrata te, okrenuvši se Puranu i Makazici, uzviknuo:

“Bartleby već drugi put kaže da neće pregledavati svoje prepise. Šta mislite o tome, Puranu?”

Valja se prisetiti da je bilo posle podne. Puran je sedeo i žario se poput medenog kotlića; ćelava mu se glava pušila; ruke mu vrludale među umrljanim papirima.

“Šta mislim o tome?” zaurlikne Puran. “Mislim da ću mu ja doći tamo iza paravana i namlatiti ga kao vola u kupusu!”

Tako govoreći, Puran ustane i namesti šake u borilački stav. Već je pohrlio ispuniti obećanje kad sam ga zaustavio, uplašen zbog posledica izazvanih time što sam neoprezno raspirio Puranovu ra- tobornost posle ručka.

“Sedite, Puranu”, rekao sam, “i čujmo šta Makazica ima reći. Šta mislite o tome, Makazice? Ne bi li bilo opravdano da smesta otpustim Bartlebyja?”

“Oprostite, gospodine, ali na vama je da to odlučite. Držim njegovo ponašanje krajnje neobičnim i, zaista, što se tiče Purana i mene, nepravičnim. Ali možda je to samo prolazni hir.”

“Ah!” uzviknuo sam ja. “Odjenom ste dakle promenili mišljenje - sad o njemu govorite vrlo blago.”

“Sve je to od piva”, usklikne Puran, “blagost je posledica piva - Makazica i ja danas smo zajedno ručali. Vidite kako sam ja blag, gospodine. Da ga namlatim?”

“Pretpostavljam da govorite o Bartlebyju. Ne, ne danas, Puranu”, odvratio sam. “Molim vas, sklonite pesnice.”

Zatvorio sam vrata i iznova se zaputio do Bartlebyja. Osetio sam kako me dodatni poticaji upravo napasno mame da pohitam u susret sudbini. Goreo sam od želje da se opet pobuni protiv mene. Setio sam se da Bartleby nikad ne izlazi iz kancelarije.

“Bartleby”, rekao sam, “Đumbirko nije tu; možete li skočiti do pošte (pošta je bila udaljena samo tri minute hoda) i pogledati ima li šta za mene.”

“Radije ne bih.”

“Nećete?”

“Radije ne.”

Odteturao sam do pisaćeg stola i seo duboko u mislima. Ponovno me stala proganjati ona ista jalova, ali uporna potreba. Postoji li još nešto čime bih se mogao dovesti u položaj da me sramotno uvredi to usukano, bedno čeljade? – moj unajmljeni činovnik? Što još postoji, koji još savršeno razuman zahtev koji će mi nedvojbeno odbiti?

“Bartleby!”

Nema odgovora.

“Bartleby!” glasnije.

Nema odgovora.

“Bartleby!” zaurlikao sam.

Kao pravi duh, u skladu sa zakonima magijskog zazivanja, na treći poziv pojavio se na ulazu svoje pustinjačke izbe.

“Pođite u drugu sobu i kažite Makazici da dođe ovamo.”

“Radije ne bih”, odvrati on polagano, glasom punim poštovanja, i nečujno nestane.

“Vrlo dobro, Bartleby”, rekao sam onim tihim, i vedrim i strogim, pribranim glasom, koji daje naslutiti čvrstu nakanu da vrlo brzo usledi strahovita kazna. U tom trenutku sam gotovo i nameravao nešto slično poduzeti. Ali u celini, kako se bližilo vreme ručku, zaključio sam kako je najbolje da stavim šešir na glavu i odem kući za taj dan, jer me tištilo što mi je duh tako zbunjen i smućen.

Da li da priznam? Čitava ta stvar okončala se tako što je postalo ustaljenom činjenicom moje kancelarije da bledi, mladi pisar po imenu Bartleby ima tu radni stol; da prepisuje za mene po uobičajenoj ceni od četiri centa po foliju (sto reči); ali je trajno izuzet od pregledavanja posla koji je obavio, a ta je dužnost prebačena na Purana i Makazicu, nedvojbeno kao kompliment njihovoj većoj tačnosti; što više, rečeni Bartleby nije nikad, ni u kojem slučaju, mogao biti poslan da obavi ni najtričaviji zadatak bilo koje vrste; pa čak i kad bi ga se najlepše zamolilo da štogod preuzme na sebe, bilo je uopšte prihvaćeno da on “radije ne bi” – drugim rečima, da će glatko odbiti.

Kako su dani prolazili, sve sam se više mirio s Bartlebyjem. Njegova postojanost, nezavisnost o bilo kakvom poroku, neprestana radišnost (osim kad bi odlučio utonuti duboko u misli stojeći iza svog paravana), posvemašnja smirenost, njegovo uvijek isto ponašanje bez obzira na okolnosti učinile su ga dragocenom prinovom. Najbolje je bilo ovo – on je uvek bio tu – prvi ovde ujutro, neprestano prisutan tokom dana i poslednji ovde uvečer. Imao sam potpuno poverenje u njegovo poštenje. Znao sam da su moji najdragocjeniji spisi sigurni u njegovim rukama. Katkad uz sve obzire ipak nisam mogao a da ne padnem u grčevitu vatru zbog njega. Jer bilo je posebno teško držati na umu sve one čudne osobitosti, privilegije i nečuvene iznimke koje su sačinjavale prećutne uslove da Bar- tleby ostane u mojoj kancelariji. Tu i tamo, u gorljivoj želji da što pre obavim kakav hitan posao, nesmotreno bih kratkim, odsečnim tonom pozvao Bartlebyja da, recimo, stavi prst na uzao crvene trake kojom upravo vezujem neke spise. Dakako, iza paravana je beziznimno stizao odgovor “Radije ne bih”; i onda, kako može ljudski stvor s običnim slabostima ljudske prirode izdržati a da ogorčeno ne uzvikne nad takvim izopačenim, takvim nerazumnim ponašanjem. Međutim, svako daljnje odbijanje te vrste meni upućeno samo je umanjivalo mogućnost da ponovim takvu nesmotrenost.

Ovde moram reći da je, kao što je običaj većine advokata koji imaju kancelarije u gusto napučenim kancelarijskim zgradama, postojalo nekoliko ključeva mojih vrata. Jedan je imala žena koja je stanovala u potkrovlju i jednom nedeljno ribala, a jednom dnevno mela i brisala prašinu u mojim prostorijama. Drugi je bio kod Purana radi jednostavnosti.Treći sam ja katkad nosio u džepu. Nisam znao kod koga je četvrti.

Dakle, jednog nedeljnog jutra slučajno sam pošao u crkvu sv. Trojstva da čujem slavnog propovednika i, kako sam se razmerno rano tamo zatekao, pomislih, odšetaću načas do kancelarije. Srećom sam uza se imao svoj ključ; ali kad sam pokušao otključati vrata, osetio sam kako mi se nešto opire s unutrašnje strane brave. Vrlo iznenađen, uzviknuo sam; na moje zaprepaštenje iznutra se okrenuo ključ, vrata su se odškrinula te je provirilo mršavo obličje i pojavila se Bartlebyjeva spodoba u košulji i u čudnovatom, otrcanom donjem rublju; tiho mi je rekao kako žali, ali upravo je u velikom poslu i – radije me ne bi ovoga časa pustio unutra. Šta više, u nekoliko kratkih reči dodao je kako je možda najbolje da dva-tri puta prošetam ulicom, a dotad će on po svoj prilici završiti s poslovima.

Posve neočekivana pojava Bartlebyja koji obitava u mojoj kancelariji u nedelju ujutro, i to s nekim sumornim gospodskim nehajem, a uza sve to ipak čvrst i pribran, tako je čudnovato na mene delovala da sam se nesuzdržljivo povukao od vlastitih vrata kako je on hteo. Ali ne bez mnogobrojnih uboda nemoćne pobune protiv tihog bezobrazluka tog neobičnog pisara. Upravo me ta čudesna blagost ne samo razoružavala, već me tako reći i onesposobila. Držim, naime, da je čovek privremeno onesposobljen kad mirno dopušta svom najamniku da mu zapoveda i naređuje mu da se udalji iz vlastite kancelarije. Što više, obuzimala me nelagoda dok sam mislio o tome što Bartleby zaboga traži u mojoj kancelariji u košulji i razodevenom i razbarušenom stanju u nedjelju ujutro. Je li posredi nešto nezgodno? Ne, to ne dolazi u obzir. Ne može se ni načas pomisliti da je Bartleby nećudoredan čovek. Ali što onda ovde radi? – prepisuje? Ne, niti to, kakve god čudačke sklonosti imao, Bartleby je čovjek koji nadasve drži do doličnog ponašanja. Nikad on ne bi za radni sto seo u stanju koje graniči s golotinjom. Osim toga, nedelja je; a nešto me u Bartlebyju sprečavalo čak i zamisliti da bi on kakvim svetovnim poslom prekršio pravila umjesnog ponašanja toga dana.

Svejedno mi se duh nije umirio; i prožet nemirnom znatiželjom najzad sam se vratio do kancelarije. Ništa me nije omelo da stavim ključ u bravu, otvorim vrata i uđem. Bartlebyja nije bilo na vidiku. Sa strepnjom sam se osvrtao, zavirio iza njegovog paravana; ali bilo je posve jasno da ga nema. Kad sam pomnije pregledao prostorije, zaključio sam kako Bartleby mora da je izvesno vreme jeo, odevao se i spavao u mojoj kancelariji, a sve to bez tanjira, ogledala i kreveta. Pojastučeno sedalo klimava starog divana u uglu gotovo se neprimetno ulegnulo tamo gde je počivalo mršavo telo. Ispod njegovog pisaćeg stola pronašao sam smotani pokrivač; ispod rešetke u praznom kaminu kutiju s laštilom i četku; na stolici limeni lavor sa sapunom i otrcanim ručnikom; u novinskom papiru nešto mrvica đumbirovih kolačića i komadić sira. Da, pomislio sam, posve je očito da se Bartleby ovde udomio, i tu posve sam živi u samačkom stanu. Smesta potom čitavog me preplavila samo jedna misao: kakva se jadna, turobna usamljenost tu otkriva! Njegovo je siromaštvo veliko, ali kako je užasna njegova samoća! Razmislite časak o tome. U nedelju je Wall Street napušten kao Petra, a i u uveče svakog dana tu vlada pustoš. I ova zgrada, koja za dana bruji marljivim radom i životom, kad padne noć tek šuplje odjekuje prazninom i čitave nedelje je pusta. I ovde se nastanio Bartleby, jedini promatrač samoće koju je video gusto napučenu – neka vrsta bezazlenog, preobraženog Gaja Marija koji tuguje u ruševinama Kartage.

Prvi put u životu obuzela me duboka, bolna seta. Do tada sam iskusio samo pomalo slatku tugu. Sad me naša ljudska povezanost neodoljivo povukla u nujnost. Setna sućut zajedničke sudbine! Jer i ja i Bartleby sinovi smo Adamovi. Setio sam se šarene svile i ozarenih lica koje sam danas video kako u svečanoj odeći poput labudova plove niz Mississippi glavne ulice, i kad sam ih usporedio s bledim pisarom, pomislio sam u sebi: ah, sreća mami na sebe svetlo te držimo da je svet veseo; ali jad se krije podalje te držimo da jada i nema. Ta tužna maštanja – nesumnjivo tek tlapnje bolesna i smućena uma – navele su me na druge, manje opšte misli o čudačkom Bartlebyjevom ponašanju. Nagoveštaji čudnovatih otkrića lebdeli su oko mene. Prividela mi se pisarova bleda prilika kako leži umotana u mrtvačku ponjavu, među ravnodušnim neznancima.

Odjednom me nešto privuče Bartlebyjevu zaključanu stolu, gde je u bravi naočigled visio ključ.

Ne mislim ništa zlo, ne želim zadovoljiti kakvu bešćutnu radoznalost, pomislio sam; osim toga, sto je moj, a tako i ono što je u njemu, pa ću dopustiti sebi slobodu da pogledam unutra. Sve je bilo pažljivo pospremljeno, papiri uredno složeni. Uklonio sam gomile spisa i naslepo gurnuo ruku u duboke, skrovite pretince. Ubrzo sam nešto napipao i izvukao. Bio je to stari platneni rubac, težak i zavezan u čvor. Razvezao sam ga i video da je to štedna kasica.

Sad sam se prisetio svih onih tihih, tajnovitih pojava što sam ih kod njega primetio. Setio sam se da nikad nije govorio osim da odgovori; da ga, premda je tu i tamo imao razmerno mnogo slobodnog vremena, nikad nisam video da čita, čak ni novine; da je dugo znao stajati kraj sumračnog prozorčića iza paravana i zuriti u mrtvi zid od opeke; posve sam bio siguran da nikad nije zakoračio ni u jednu krčmu niti gostionicu; a njegovo je bledo lice jasno kazivalo da nikad ne pije pivo kao Puran, pa čak ni čaj ni kafu kao ostali svet; da, koliko je meni poznato, nikad nikamo ne ide; da nikad nije izišao u šetnju, osim ako baš ovog časa ne šeće; da mi nije hteo reći ko je, niti odakle dolazi, niti ima li ikog svog na ovom svetu; i da se, premda tako mršav i bled, nikad nije žalio na zdravlje. A više od svega setio sam se određenog nesvesnog izraza neke bezbojne – kako da to nazovem? – bezbojne bahatosti, recimo, ili tačnije, neke stroge uzdržljivosti koja me upravo zastrašila te sam se pitomo pomirio s njegovim čudaštvom, tako da sam ga se bojao zatražiti da obavi ma i najmanju usputnu sitnicu, čak i kad sam dobro znao, po tome što se dugo uopšte ne bi micao, da iza svog paravana zasigurno stoji zanesen u misli buljeći u mrtvi zid.

Dok sam sve to prevrtao u mislima i povezivao s upravo otkrivenom činjenicom da je moju kancelariju pretvorio u svoj dom i stalno mesto boravka, i ne smetnuvši s uma njegovu bolesnu ćudljivost, dakle, dok sam sve to prevrtao u mislima, postupno mi se povratila razboritost. Prvo sam osetio samo čistu setu i najiskrenije sažaljenje; ali upravo razmerno s tim kako je Bartlebyjeva samoća rasla i rasla u mojoj mašti, tako se ista ta seta pretopila u strah, a sažaljenje u odvratnost. Istina je, a i užasno, da do određene tačke pomisao ili slika bede bude u nama najplemenitije osećaje; ali u nekim posebnim slučajevima, iza te tačke više ne. Greše oni koji će utvrditi da to beziznimno možemo zahvaliti prirođenoj sebičnosti ljudskoga srca. To je pre posledica uzaludnosti pokušaja da se izleči razbuktala i organska bolest. Osetljivu biću sažaljenje neretko pričinja bol. A kad najzad uvidimo da takvim sažaljenjem ne možemo delotvorno pomoći u nuždi, zdrav razum nalaže srcu da ga odbaci. Ono što sam toga jutra video, uverilo me da je pisar žrtva prirođena, neizlečivog poremećaja. Mogao bih priskočiti u pomoć njegovu telu, ali telo ga ne boli; njegova duša pati, a dušu ne mogu dosegnuti.

Nisam izvršio nakanu da odem u crkvu sv. Trojstva toga jutra. Ono što sam video oduzelo mi je snagu za odlazak u crkvu. Uputio sam se prema kući razmišljajući šta da učinim s Bartlebyjem. Na kraju sam ovako odlučio – idućeg jutra mirno ću mu postaviti nekoliko pitanja, u vezi s njegovom prošlošću itd., a odbije li odgovoriti mi otvoreno i bez ograda (a pretpostavljao sam da radije ne bi), tad ću mu dati novčanicu od dvadeset dolara povrh onoga što mu dugujem i reći mu kako mi njegove usluge više nisu potrebne, ali da ću mu, ako ikako mogu, od sveg srca pomoći, posebno bude li se želeo vratiti u svoje rodno mesto, gde god ono bilo, u kojem slučaju ću rado podmiriti troškove puta. Šta više, zatreba li mu bilo kad nakon povratka kući kakva pomoć, može računati s tim da će na pismo dobiti odgovor.

Osvanulo je sledeće jutro.

“Bartleby”, blago sam ga zazvao iza paravana.

Nema odgovora.

“Bartleby”, rekao sam još blažim glasom, “dođite ovamo; neću tražiti da radite ništa što radije ne biste, jednostavno hoću s vama razgovarati.”

Nakon tih reči on mi se nečujno pojavi pred očima.

“Hoćete li mi reći, Bartleby, gde ste rođeni?”

Radije ne bih.”

“Hoćete li mi reći bilo šta o sebi?”

“Radije ne bih.”

“Ali kakav razuman prigovor možete imati tome da sa mnom govorite? Ja sam vam naklonjen.”

Dok sam govorio, nije gledao mene, već je prikovao pogled u Ciceronovo poprsje koje je stajalo tačno iza mesta gde sam sedeo, kojih petnaest centimetara iznad moje glave.

“Kakav je vaš odgovor, Bartleby”, rekao sam, nakon što sam poduže čekao da nešto kaže, a za to vreme lice mu se nije ni pomaklo, osim jedva primetnog drhtaja belih, istanjenih usana.

“U ovom času radije ne bih ništa odgovorio”,reče on i povuče se u svoju pustinjačku izbu.

Priznajem da je to bilo zaista slabićki od mene, ali njegovo me držanje u ovoj zgodi razdražilo. Ne samo da sam kod njega nazirao neki mirni prezir, već mi se njegova tvrdoglavost činila nezahvalnom, s obzirom na to da se ne može zanekati da sam s njim dobro postupao i bio prema njemu popustljiv.

I ponovno sam sedeo i razmišljao šta mi je činiti. Ma koliko da me uvredilo njegovo ponašanje, i ma koliko čvrsto odlučio da ga otpustim čim dođem u ured, ipak sam osetio kako mi nešto čudnovato i praznoverno kuca u srcu i zabranjuje mi da izvršim što sam nakanio, i naziva me zlikovcem usudim li se dahnuti ma i jednu gorku reč protiv ovog najosamljenijeg od čitava čovečanstva. Najzad sam prisno privukao stolicu iza njegova paravana, seo i rekao: “Dobro onda, Bartleby, pustimo vašu prošlost; ali dopustite mi da vas prijateljski zamolim da se koliko možete priklonite običajima u ovoj kancelariji. Recite da ćete sutra ili preksutra pomoći da se pregledaju spisi. Ukratko, recite da ćete se za dan ili dva početi ponašati nešto razumnije – recite to, Bartleby.”

“U ovom času radije se ne bih ponašao razumnije”, glasio je njegov pomalo bezbojan odgovor.

U tom trenutku otvorila su se preklopna vrata i prišao nam je Makazica. Delovao je kao da je proveo jako lošu noć, zahvaljujući probavnim smetnjama težim nego inače. Uspeo je čuti poslednje Bartlebyjeve reči.

“Radije ne bi, ha?” zaškrgutao je Makazica. “Dao bih ja njemu radije da sam na vašem mestu, gospodine”, obraćajući se meni, “dao bih ja njemu radije. Pokazao bih mu što bi on radije, ta tvrdoglava mazga! Što to sad radije ne bi učinio?”

Bartleby nije ni okom trepnuo.

“Gospodine Makazice”, rekao sam, “radije bih da se na trenutak povučete.”

U poslednje vreme nekako mi je u naviku prešlo nehotice koristiti reč “radije” u svim mogućim, ne baš posve prikladnim prilikama. Ježio sam se od pomisli da je dodir s pisarom već ozbiljno uticao na moje duševno zdravlje. A kakve bi još gore, još korenitije poremećaje mogao izazvati? Ta zebnja nemalo je delovala na moju odluku da preduzmem preke mere.

Dok je Makazica odlazio, kisela i natmurena lica, Puran je uljudno i skrušeno prišao.

Ponizno molim, gospodine”, reče on, “juče sam razmišljao o ovom Bartlebyju, i mislim, kad bi on bar radije svakoga dana popio litru dobrog piva, to bi ga znatno okrepilo te bi mogao pomoći u pregledavanju spisa.”

“I vi ste, dakle, poprimili tu reč”, pomalo sam uzbuđeno primetio.

“Ponizno molim, gospodine, koju reč?” upita Puran i s mnogo poštovanja se ugura u tesan prostor iza paravana, tako da sam se sudario s pisarom. “Koju reč, gospodine?”

“Radije bih da me ovde ostavite nasamu”, reče Bartleby, kao da je uvređen što mu u njegovu miru dodijava svetina.

“To je ta reč, Purane”, rekao sam, “to.”

“Oh, radije? Oh, da, smešna reč, ja sâm nikad se njome ne koristim. Ali gospodine, kao što sam rekao, kad bi on bar radije...”

“Puranu”, prekinuo sam ga, “molim vas, povucite se.”

“Oh, naravno, gospodine, ako biste tako radije.”

Kako je Puran otvorio vrata da ode, Makazica me na trenutak, sedeći za svojim stolom, spazio i upitao da li bih radije da određeni dokument prepiše na plavom ili na belom papiru. Nije ni najmanje podrugljivo naglasio reč radije. Bilo je očito da mu se posve nesvesno skotrljala s jezika. Pomislio sam u sebi, pouzdano se moram otarasiti tog poremećenog čoveka, jer je već do neke mere zavrteo jezicima, ako ne još glavama, mene i mojih činovnika. Ali držao sam mudrim da mu ne kažem odmah kako ga otpuštam.

Sledećeg dana primetio sam da Bartleby ništa ne radi, samo stoji kraj prozora i zadubljen u misli zuri u mrtvi zid. Kad sam ga upitao zašto ne piše, rekao je kako je odlučio da više neće pisati.

“Molim, kako to? Što je sad to?” uzviknuo sam, “nećete više prepisivati?”

“Neću više.”

“A što je tome razlog?”

“Zar ne vidite i sami što je razlog”, ravnodušno je odgovorio.

Pažljivo sam ga promotrio i primetio kako su mu oči mutne i staklaste. Smesta mi je sinulo da je možda neuobičajeno revnim prepisivanjem kraj mračnog prozorčića u onih prvih nekoliko nedelja što je bio kod mene privremeno oštetio vid.

To me ganulo. Rekao sam nešto da izrazim žaljenje. Natuknuo sam kako je dakako, vrlo razborito što se neko vreme uzdržava od pisanja i nagovarao ga da iskoristi tu priliku te se bavi zdravom fizičkom vežbom na svježem vazduhu. To međutim nije prihvatio. Nekoliko dana kasnije dva moja činovnika nisu bila prisutna, a kako sam veoma žurio da odašaljem neka pisma na poštu, pomislio sam da će Bartleby, kad ionako ništa pod milim Bogom ne radi, biti manje tvrdokoran nego obično i odneti ta pisma na poštu. Ali on je glatko odbio. Tako sam, na svoju veliku nepriliku, pošao sam.

Dani su prolazili jedan za drugim. Nisam mogao odrediti popravlja li se Bartlebyjev vid ili ne. Sudeći po izgledu, činilo mi se da se popravlja. Ali kad sam ga o tome pitao, uskratio mi je odgovor.U svakom slučaju, prepisivao nije. Najzad, nakon mog upornog traženja, obavestio me da zauvek prestaje s prepisivanjem.

“Kako?” uzviknuo sam. “Recimo da vam se vid popravi, da bude bolji nego bilo kad pre, ni tada ne biste prepisivali?”

“Prestao sam prepisivati”, odvrati on i klizne iz vida. 

 Ostao je, kao i uvek, neodvojivim delom moje kancelarije. Ne, postao je još više neodvojiv nego pre, ako je to uopšte moguće. Šta sam mogao? Odbija bilo što raditi u kancelariji, zašto onda da ostane? Jednostavno govoreći, postao je mlinskim kamenom oko moga vrata, ne samo beskoristan poput ogrlice, već i tegoban za nošenje. A ipak sam ga žalio. Ne govorim čitavu istinu kad kažem da mi je sam po sebi povremeno uzrokovao nelagodu. Da je samo imenovao bar jednog rođaka ili prijatelja, smesta bih im pisao i zatražio da jadnika odvezu u kakvo prikladno prihvatilište. Ali on kao da je bio sam, potpuno sam u svemiru. Majušna olupina usred Atlantika. Naposletku su potrebe povezane s poslom prevladale nad svim ostalim obzirima. Pristojno koliko sam mogao, rekao sam Bartlebyju da u roku od šest dana mora bezuslovno otići iz ureda. Upozorio sam ga da se u međuvremenu pobrine da pronađe sebi drugi smeštaj. Ponudio sam mu pomoć u tome, ako on sam peduzme prvi korak u preseljenju. “A kad me najzad napustite, Bartleby”, dodao sam, “gledaću da ne odete odavde potpuno nezbrinuti. Šest dana od ovog časa, zapamtite.

Po isteku tog vremena, provirio sam iza paravana, i gle! Bartleby je bio tamo.

Zakopčao sam kaput, pribrao se, polako mu prišao, kucnuo ga po ramenu i rekao: “Došlo je vreme, morate otići odavde. Ja vas žalim, ovde je novac; ali morate otići.”

“Radije ne bih”, odgovorio je, i dalje leđima okrenut prema meni.

“Morate.”

On je ćutao.

Dakle, imao sam neograničeno poverenje u posvemašnju čestitost tog čoveka. Često mi je znao vraćati novčiće od šest penija i šilinge što sam ih nepažnjom ispustio na tlo, jer ja naginjem tome da se vrlo nemarno ponašam u takvim tricama. Stoga postupak koji je usledio nećemo držati neobičnim.

“Bartleby”, rekao sam, “dugujem vam dvanaest dolara na račun; ovde su trideset i dva dolara. Ovih dvadeset više vaši su – primate li ih?” – i pružio sam mu novčanice.

Ali on se nije ni pomaknuo.

“Onda ću ih ostaviti ovde”, i položio sam ih ispod pritiskivača za papir na stolu. A potom sam uzeo šešir i štap, pošao prema vratima i, mirno se okrenuvši, dodao:

“Kad uklonite sve svoje stvari iz kancelarije, Bartleby, zaključaćete vrata, naravno, jer su za danas svi otišli osim vas, i molim vas, gurnite ključ pod otirač tako da ga ujutro nađem. Više vas neću videti, zato zbogom. Ako vam na vašem novom mestu boravka mogu bilo kako ići na ruku, neizostavno me obavestite pismom. Zbogom, Bartleby, i sretno.”

Ali on nije odgovorio ni jednom rečju. Poput poslednjeg preostalog stupa kakva porušenog hrama, stajao je nijem i osamljen posred ionako puste sobe.

Dok sam hodao prema kući u zamišljenom raspoloženju, taština mi nadvlada samilost. Nisam mogao a da ne počnem sebi silno umišljati zbog toga što sam se majstorskim postupkom rešio Bartlebyja. Zovem to majstorskim, a tako mora delovati svakom ko nepristrano razmišlja. Lepota mog postupka kao da se sastojala u savršenoj mirnoći. Nije tu bilo prostačkih pretnji, nikakvog razmetanja, nikakvog svadljivog nasilništva, ni besnog koračanja gore-dole po sobama, ni izvikivanja žestokih zapovedi Bartlebyju da se smesta pokupi sa svojim prosjačkim prnjama. Ništa takvo. Nisam glasno naredio Bartlebyju da ode – kao što bi to učinio slabiji duh od mojega – već sam uzeo kao temeljnu pretpostavku da on mora otići i na toj pretpostavci izgradio sve što sam imao kazati. Što sam više razmišljao o svom postupku, to sam mu se više divio. Ipak, sledećeg jutra, kad sam se probudio, pojavile su se određene sumnje – taština mi je nekako ishlapjela u snu. Jedan od najmirnijih i najmudrijih sati što su čoveku na raspolaganju jest onaj kad se ujutro probudi. Moj mi se postupak činio jednako oštroumnim kao i pre – ali samo u nakani. Kako će to izgledati na delu – tu se krila zamka. Zamisao da se Bartlebyjev odlazak uzme za gotovo, uistinu je divna; ali, napokon, to je samo moja pretpostavka, a ne Bartlebyjeva. Nije najvažnije jesam li ja pretpostavio da će me on napustiti, već hoće li on odlučiti da bi tako radije. Njemu je bilo mnogo više stalo do vlastitih sklonosti negoli do pretpostavki.

Posle doručka odšetao sam u grad, razglabajući u glavi mogućnost pro i con. Čas sam mislio da će se sve pokazati jadnim neuspehom i da ću zateći Bartlebyja posve živahnog u svojoj kancelariji kao i obično; čas mi se činilo sigurnim da ću njegovu stolicu naći praznu. I tako sam se dugo kolebao. Na uglu Broadwaya i Kanalske ulice ugledao sam vrlo uzbuđenu skupinu ljudi koji su stajali zaneti u ozbiljan razgovor.

“Kladim se da neće”, reče neki glas dok sam prolazio.

“Neće otići? Prihvatam okladu”, rekao sam, “položite novac.”

Nagonski sam posegnuo rukom u džep da izvadim novac kad sam se setio da je danas izborni dan. Reči koje sam načuo u prolazu nisu imale nikakve veze s Bartlebyjem, već s uspehom ili ne- uspehom nekog kandidata za položaj gradonačelnika. Kako mi je duh bio zaokupljen mislima, učinilo mi se da čitav Broadway, tako reći, deli moje uzbuđenje i da svi raspravljaju sa mnom o istom pitanju. Pošao sam dalje, zahvalan što je galama na ulici zataškala moju trenutačnu odsutnost duha.

Kao što sam i nameravao, stigao sam u kancelariju ranije nego obično. Stao sam pred vrata i na trenutak osluhnuo. Tišina. Mora da je otišao. Okrenuo sam kvaku. Vrata su bila zaključana. Da, moj postupak delovao je poput čarolije; on uistinu mora da je nestao. A opet, tu se umešala i stanovita seta; gotovo da sam žalio svoj blistavi uspeh. Sagnuo sam se da pod otiračem napipam ključ koji mi je Bartleby imao ostaviti, kad sam slučajno kolenom udario o vrata, tako da je to zazvučalo kao da kucam, a na to se iznutra javio glas: “Još ne; zauzet sam.”

Bio je to Bartleby.

Kao da me grom ošinuo. Na trenutak sam sta-pjao poput onog čoveka kojeg je, s lulom u ustima, ubio letni grom jednog vedrog poslepodneva u Virginiji; ubio ga je na njegovu vlastitom toplom, otvorenom prozoru, tako da je ostao tamo stajati naginjući se van čitavog sanjivog popodneva sve dok ga neko nije dotaknuo i tad se srušio.

“Nije otišao!” najzad sam promrmljao. Ali opet sam podlegao toj zagonetnoj nadmoći što ju je nedokučivi pisar imao nada mnom, nadmoći kojoj, uza sve svoje prigovore, nisam nikako mogao posve izmaknuti, te sam polako sišao niz stepenice i izišao na ulicu, i šećući oko zgrade razmišljao što sad da poduzmem u toj nečuvenoj tegobi. Izbaciti čoveka tako da ga doslovce izguram, nisam mogao; oterati ga tako da ga okrstim uvredljivim imenima ne doliči se; pozvati policiju neugodna je pomisao; a opet, dopustiti mu da uživa u svojoj lešinarskoj pobedi nada mnom – ni to nisam mogao zamisliti. Šta da se radi? Ili, ako se ništa ne može učiniti, što još preostaje što mogu pretpostaviti? Da, kao što sam pre unapred uzeo za gotovo da će Bartleby otići, tako sad mogu unatrag uzeti da je Bartleby i otišao. Kad bih pravovaljano i do kraja tu pretpostavku proveo u delo, mogao bih ući u kancelariju u velikoj žurbi i pretvarajući se da uopšte ne vidim Bartlebyja, zaleteti se ravno u njega kao da je tamo vazduh. Takav bi ga se postupak zasigurno u velikoj meri bolno kosnuo. Jedva je moguće da bi Bartleby otrpeo takvu primenu doktrine pretpostavki. Ali nakon dužeg razmišljanja, uspeh tog plana učinio mi se sumnjivim. Odlučio sam ponovno raspraviti to pitanje s njim.

“Bartleby”, rekao sam ušavši u kancelariju smirena, stroga lica, “vrlo sam nezadovoljan. Pogođen sam, Bartleby. Imao sam bolje mišljenje o vama. Držao sam da ste vi tako gospodskog ustroja, da je u kakvoj osetljivoj nedoumici dovoljan i najmanji znak – ukratko, pretpostavka. Ali biće da sam se prevario. Gledajte”, dodao sam, uz nehinjeno čuđenje, “čak niste ni taknuli ovaj novac.” I pokazao sam novčanice koje su ležale tamo gde sam ih i položio prošle večeri.

Ništa nije odgovorio.

“Hoćete li otići ili nećete?” zatražio sam odjednom u naletu žestine, primaknuvši mu se sasvim blizu.

“Radije ne bih otišao”, odvrati on, blago naglasivši ne bih.

“Kakvog vi to, zaboga, imate prava ostati ovde? Plaćate li najamninu? Plaćate li moje poreze? Ili je možda ovo vaše vlasništvo?”

Ništa nije odgovorio.

“Jeste li pripravni sad prepisivati? Jesu li vam se oči oporavile? Možete li mi danas prepisati jedan mali spis? Ili mi pomoći da usporedim nekoliko redaka? Ili skočiti do pošte? Jednom rečju, hoćete li išta učiniti da dadete kakav-takav privid svojem odbijanju da napustite kancelariju?”

On se bez reči povukao u svoju samotničku izbu.

Sad sam već bio u takvom stanju nervozna ogorčenja te sam smatrao razboritim da se u ovom trenutku suzdržim od svakog daljnjeg izjašnjavanja. Bartleby i ja sami smo ovde. Setio sam se tragedije nesretnog Adamsa i još nesretnijeg Colta u opusteloj kancelariji ovog drugog; i kako je jadni Colt, kojeg je Adams strahovito razbesnio, nerazborito sebi dopustio da se žestoko uzbudi i nepromišljeno se zaletio u kobni čin – čin što ga se niko živ zasigurno ne užasava više od samog počinitelja. Često mi je u mojim prebiranjima o toj temi padalo na pamet kako taj nesporazum, da se odigrao na javnom mestu, na ulici, ili u privatnoj kući, ne bi završio tako kako jest. Upravo okolnost da su se zatekli sami u opusteloj kancelariji, na spratu zgrade neposvećene domaćim zajedništvom što svemu daje ozračje čovečnosti – zasigurno u kancelariji bez tepiha, prašnjave, otrcane unutrašnjosti – baš to mora da je uvelike pomoglo da se razmaše razdraženi očaj jadnog Colta.

Ali kad mi je zbog Bartlebyja zapretilo ogorčenje, napast urođena grešnoj ljudskoj naravi, uhvatio sam s njim u koštac i zbacio ga. Kako? Pa jednostavno, setivši se božanskog naloga: “Novu vam zapoved dajem: ljubite jedan drugoga”. Da, upravo me to spasilo. Na stranu viši obziri, milosrđe često deluje kao neizmerno mudro i razborito načelo – odlično osiguranje za onog koji ga poseduje. Ljudi su počínjali ubistva zbog ljubomore, zbog srdžbe, zbog mržnje, zbog sebičnosti i zbog duhovnog ponosa; ali nikad nisam čuo da bi ko počinio opako ubistvo zbog slatkog milosrđa. Stoga bi već puka pomisao na vlastitu korist, ako se ne može pronaći bolji razlog, morala potaknuti ljude, a posebno one nagle ćudi, da budu milosrdni i čovekoljubivi. U svakom slučaju, ovom prilikom o kojoj je reč potrudio sam se da prigušim osećaj ljutnje prema Bartlebyju dobronamernim tumačenjem njegova ponašanja. Jadan čovek, jadan čovek! mislio sam, on ne kani ništa loše; a osim toga, mnogo je propatio i valja mu malo ugađati.

Pokušao sam se takođe smesta nečim zaposliti, a istovremeno se utešiti u svojem očajanju. U mašti sam zamislio da će tokom jutra, u neko doba koje mu se učini prikladnim, Bartleby sam od svoje volje izmileti iz svoje pustinjačke izbe i odlučno se uputiti jasno određenom stazom u smeru vrata. Ali ne. Odbilo je dvanaest i po; Puran se zažario u licu, počeo prevrtati tintarnicu i uopšte se razlamatao; Makazica je splasnuo te postao miran i ljubazan; Đumbirko je oglodao svoju podnevnu jabuku; a Bartleby je stajao kraj prozora duboko utonuo u misli, dosad najdublje, zureći u mrtvi zid. Hoće li se moje maštarije ispuniti? Da priznam što mislim? Tog poslepodneva otišao sam iz kancelarije, a da mu više nisam uputio ni jednu jedincatu reč.

Prolazili su dani, a ja sam u trenutcima besposlenosti prelistavao pomalo Edwardsove napise o volji i Priestleyeve o nužnosti. U tim okolnostima, te su knjige pobuđivale nadasve lekovite osećaju. Postupno sam poverovao da su sve moje nevolje s perovođom predodređene od pamtiveka, te da se Bartleby nastanio kod mene radi neke tajanstvene svrhe svemudrog Proviđenja, koju običan smrtnik poput mene ne može dokučiti. Da, Bartleby, ostani ovde iza svog paravana, mislio sam; neću te više proganjati; bezopasan si i nečujan poput jedne od ovih starih stolica; ukratko, nikad se ne osećam tako sâm sa sobom kao kad znam da si ovde. Najzad, razumem, osećam to; prodirem do predodređene svrhe svog života. Zadovoljan sam. Drugi možda imaju odigrati uzvišenije uloge; ali moje poslanje u ovom svetu, Bartleby, jest da tebe opskrbim kancelarijom toliko dugo koliko ti držiš da ti je potrebno u njemu ostati.

Verujem da bi to mudro i blagoslovljeno stanje duha potrajalo da nije bilo nepozvanih i nemi- losrdnih primedbi što su mi ih naturali poslovni prijatelji koji su navraćali u kancelariju. Ali često se događa da trajno trenje s neslobodoumnim duhovima najzad istroši i najbolje odluke onih velikodušnijih. Premda, da se razumemo, kad o tome mislim, nije čudo što je ljude koji su navraćali u ured zapanjivao čudnovati prizor neobjašnjivog Bartlebyja, te bi došli u napast da dobace kakvu zloslutnu primedbu u vezi s njim. Katkad bi advokat koji ima sa mnom nekog posla došao u kancelariju i zatekao tamo samo pisara te preuzeo da od njega dobije neku vrstu tačne obavesti o tome gde sam ja; ali ne obraćajući pažnju na njegove uzaludne reči, Bartleby bi ostao nepomično stajati nasred sobe. I tako bi advokat, nakon što bi ga određeno vreme posmatrao u tom položaju, otišao ništa pametniji nego kad je došao.

Takođe, dok bi trajala rasprava, a kancelarija bila puna advokata i svedoka, i posao se brzo odvijao, katkad bi neki od prisutnih vrlo zaposlenih pravnika, videvši Bartlebyja kako stoji potpuno besposlen, zatražio od njega da trkne do njegovog (pravnikovog) ureda i donese neke spise. Što bi Bartleby mirno odbio, a opet ostao besposlen kao i pre. Tad bi se pravnik zapiljio u njega, a onda se okrenuo prema meni. A šta sam ja mogao reći? Najzad mi je doprlo do ušiju da se čitav krug mojih poslovnih znanaca došaptava u čudu, a sve o tom neobičnom stvoru kojeg držim u uredu. To me uvelike zabrinulo. I kako mi je na pamet pala pomisao da bi se on možda mogao pokazati dugoživim te ko zna kako dugo boraviti u mojoj kancelariji; negirati mi autoritet; zbunjivati mi posetioce; i narušavati poslovni ugled; i u kancelariji širiti opšti sumorni ugođaj; održavati nekako dušu i telo dokle god ide pomoću svoje ušteđevine (jer zasigurno nije trošio više od pet centa na dan) i na kraju me nadživeti i preuzeti kancelariju svoje vlasništvo, stekavši na to pravo stalnim boravkom u njemu – dakle, kako su me ta mračna predviđanja sve više i više proganjala, a prijatelji me neprestano obasipali nemilim primedbama o toj prikazi u mojim prostorijama, u meni se zbila velika promena. Rešio sam da prikupim sve svoje sposobnosti i jednom se zauvek otarasim nepodnošljivog napasnika.

Pre, međutim, no što sam skovao bilo kakav zamršeni naum prikladan za tu svrhu, najpre sam jednostavno Bartlebyju nagovestio kako bi priličilo da ode zauvek. Mirnim i ozbiljnim glasom preporučio sam mu da pomno i zrelo razmotri tu misao. Ali nakon što je tri dana o tome razmišljao, obavestio me kako njegova početna odluka ostaje nepromenjenom; ukratko, kako još uvek radije ostaje sa mnom.

Šta da učinim? rekao sam samome sebi, pripravan boriti se do poslednjeg daha. Šta da učinim? Šta bi valjalo učiniti? Šta mi nalaže savest da učinim s tim čovekom, ili bolje rečeno, duhom? Otarasiti ga se moram; otići će svakako. Ali kako? Ne bih ga valjda izbacio, jadnog, bledog, pasivnog smrtnika – ne bih takvo bespomoćno stvorenje izgurao kroz vrata? Ne bih valjda sebe obeščastio takvom okrutnošću? Ne, neću, ne mogu. Radije bih ga pustio da živi i umre ovde, a onda zazidao njegove ostatke u zid. Šta ćeš, dakle, učiniti? Koliko god ga nagovarao, on neće uzmaknuti ni pedlja. Mito ostavlja pod pritiskivačem za papir na tvom pisaćem stolu; ukratko, posve je jasno da on radije ostaje uz tebe.

Znači, valja preduzeti nešto oštro, nešto nesvakidašnje. Kako! Pa nećeš valjda da ga žandar uhva- ti za okovratnik i baci to njegovo nedužno bledilo u običnu tamnicu? A na temelju čega bi mogao zahtevati da se tako prema njemu postupi? – Je li on skitnica? Kako! On da je skitnica, lutalica, on koji se odbija maknuti s mesta i za pedalj! Stoga, dakle, što on ne želi biti skitnicom, ti ga hoćeš ­ ubrojiti u skitnice. To je i odviše besmisleno. Nema vidljivih sredstava za izdržavanje; tu sam ga uhvatio. Ponovno pogrešno: jer se on bez ikakve sumnje uzdržava, a to je jedini neporecivi dokaz što ga bilo ko može pružiti da poseduje sredstva za uzdržavanje. Dosta, dakle. Budući da on neće ostaviti mene, moram ja ostaviti njega. Promeniću kancelariju; preseliću se negde i uljudno ga obavestiti da ću, budem li ga našao na svojoj adresi, pokrenuti protiv njega postupak za smetanje poseda, kao protiv običnog prestupnika.

Ravnajući se prema tomu, sledećeg sam mu se dana ovako obratio: “Držim kako je ova kancelarija predaleko od Gradske većnice; a i vazduh je nezdrav. Jednom rečju, odlučio sam iduće nedelje preseliti kancelariju i više mi nisu potrebne vaše usluge. Kažem vam to sada kako biste mogli sebi pronaći drugo nameštenje.”

Ništa nije odgovorio i više nismo to spominjali.

Ugovorenog dana unajmio sam kola i ljude, pošao s njima u kancelariju i, kako sam imao malo pokućstva, sve smo uklonili za nekoliko sati. Čitavo to vreme pisar je neprestano stajao iza paravana, za koji sam naredio da ga uklone poslednjeg. Paravan smo odmaknuli i kad smo ga smotali poput golema lista papira, pisar je ostao stajati kao nepomični stanovnik ogolele sobe. Zastao sam na ulazu i časak ga promatrao dok me nešto iznutra prekoravalo.

Ponovno sam ušao s rukama u džepu – i – i sa srcem u ustima.

“Zbogom, Bartleby, ja odlazim. Zbogom i neka vas Bog nekako blagoslovi; i uzmite ovo”, i gurnuo sam mu nešto u ruku. Ali to je palo na tlo, a onda sam se ja – čudno je to reći – ja koji sam ga se toliko želeo rešiti, jedva od njega otrgnuo.

Smešten u svojoj novoj kancelariji, dan ili dva držao sam vrata pod ključem i trzao se na svaki zvuk koraka u hodnicima. Kad sam se nakon i najmanjeg izbivanja vraćao u kancelariju, zastao bih na trenutak na pragu i pomno osluškivao pre no što stavim ključ u bravu. Bartleby se nije pojavljivao u blizini.

Pomislio sam kako sve ide dobro, kadli me posetio neznanac uznemirena izgleda, koji me upitao nisam li ja čovek koji je nedavno boravio u kancelariji na broju - u Wall Streetu.

Pun zle slutnje, odgovorio sam da jesam.

“U tom slučaju, gospodine”, reče neznanac, advokat, kako se pokazalo, “vi ste odgovorni za čoveka kojeg ste onde ostavili. On neće ništa prepisivati; neće ništa raditi; kaže da radije ne bi; i odbija napustiti kancelariju.”

“Vrlo mi je žao, gospodine”, rekao sam, hineći izvana mirnoću, ali uzdrhtao iznutra, “ali, zaista, čovek o kojem govorite meni nije ništa – nije mi ni rod ni šegrt, da biste me držali odgovornim za njega.”

“Za ime svega, pa ko je on?”

“Ja vas svakako ne mogu o tome izvestiti. Ne znam ništa o njemu. Nekad je bio u mojoj službi kao pisar; ali već neko vreme nije za mene ništa radio.

Ja ću to onda s njim srediti – do viđenja, gospodine.”

Prošlo je nekoliko dana i više ništa nisam čuo o tome; premda sam često osetio milosrdni poriv da posetim to mesto i vidim jadnog Bartlebyja, kočila me određena a gadljivost, ne znam od čega.

Sve je sad s njim gotovo, pomislio sam napokon kad čitave iduće nedelje do mene nisu doprle nikakve nove vesti. Ali kad sam stigao u kancelariju sledećeg dana, zatekao sam pred vratima nekoliko ljudi koji su me čekali, vrlo razdraženih živaca.

“To je on, evo ga, dolazi”, uzvikne najbliži čovek, u kojem sam prepoznao advokata koji me pre bio sam posetio.

“Gospodine, morate ga odvesti”, poviče jedan od njih, krupan čovek za kojeg sam znao da je kućevlasnik broja - u Wall Streetu. “Ova gospoda, moji zakupci, ne mogu to više da trpe. Gospodin B.” – pokazujući na advokata – “izbacio ga je iz svojih prostorija, a on sad uporno lunja po čitavoj zgradi, danju sedi na ogradama stepenica, a noću spava u veži. Svi su uzrujani, klijenti beže iz kancelarija, počeli smo strahovati da će nas napasti rulja. Morate nešto preduzeti, i to bez odlaganja.”

Osupnut tom bujicom reči, ustuknuo sam i bio bih se najradije zaključao u svoju novu kancelariju. Uzalud sam tvrdio kako mi Bartleby nije ništa – ne više nego bilo kom drugom. Uzalud – ja sam poslednja osoba za koju se zna da je imala bilo kakve veze s njim i držali su da je na meni ta strahovita odgovornost. U strahu da me ne bi kompromitovali u novinama (kako je jedan od prisutnih uvijeno zapretio), razmotrio sam pitanje i najzad rekao da ću, pruži li mi advokat priliku za poverljivi razgovor s pisarom u njegovoj (advokatovoj) kancelariji, dati sve od sebe da ih oslobodim napasti na koju se žale.

Penjući se stepenicama prema svojim starim prostorijama, zatekao sam Bartlebyja gde tiho sedi na ogradi uz odmorište.

“Šta radite ovde, Bartleby”, rekao sam.

“Sedim na ogradi”, blago je odgovorio.

Kretnjom sam ga pozvao da uđe u kancelariju advokata koji nas je tad ostavio nasamo.

“Bartleby”, rekao sam, “jeste li svesni da ste mi prouzrokovali velike jade time što uporno boravite u veži nakon što su vas otpustili iz kancelarije?”

Nema odgovora.

“Sad se mora dogoditi jedna od dve stvari. Ili vi morate nešto preduzeti, ili nešto moraju preduzeti s vama. Dakle, kakvim biste se poslom želeli baviti? Biste li voleli ponovno raditi kod nekoga kao pisar?”

“Ne, radije ne bih nikakvih promena.”

“Biste li voleli biti prodavač u trgovini tkaninom?”

“To je odviše skučeno. Ne, ne bih voleo biti prodavač, ali nisam izbirljiv.”

“Previše skučeno!” povikao sam. “Ali, vi sami od svoje volje neprestano boravite u zatvorenom!”

“Radije ne bih radio kao prodavač”, otpovrne on, kao da želi smesta tu sitnicu isterati na čistac.

“Kako bi vam odgovarao posao pipničara? Tu se ne napreže vid.”

To mi se uopštee ne bi svidelo premda, kako rekoh, nisam izbirljiv.”

Njegova me neuobičajena rečitost nadahnula.

Ponovno sam krenuo u napad.

“No, onda, biste li voleli putovati po zemlji i ubirati naplatu za trgovce? To bi dobro činilo vašem zdravlju.”

“Ne, radije bih radio nešto drugo.”

“Kako bi onda bilo da putujete po Evropi kao pratilac, da zabavljate nekog mladog gospodina svojim razgovorom – kako bi vam to odgovaralo?”

“Nikako. Čini mi se da u tome nema ničeg čvrstog, određenog. Ja volim biti na jednom mestu. Ali nisam izbirljiv.”

“Pa onda ćete i biti na jednom mestu”, povikao sam ja, potpuno izgubivši strpljenje, i prvi put u čitavoj toj napornoj vezi s njim uistinu sam se razjario. “Ako se ne maknete s ovog mesta pre noći, bit ću prisiljen – i zaista sam prisiljen - da – da – da sam odem odavde!” završio sam prilično besmisleno, ne znajući kojom bih mu pretnjom mogao naterati strah u nepomične kosti i primorati ga na posluh. Svestan da je svaki daljnji napor beznadan, ponaglio sam da odem, kad mi je u poslednji čas sinula još jedna pomisao – pomisao kojom sam se već i pre malkice bavio.

“Bartleby”, rekao sam najljubaznijim glasom što sam ga u tako dramatičnim okolnostima mo- gao namjestiti, “hoćete li poći sa mnom kući – ne u kancelariju, već u moj dom – i ostati tamo dok ne uspijemo na miru smisliti kako da udesimo nešto za vas pogodno? Dođite, pođimo sada, smjesta.”

Ne, u ovom času radije ne bih unosio nikakvih promena.”

Ništa mu nisam odgovorio, nego sam izjurio iz zgrade, bežeći tako naglo i brzo da sam svima uspešno izmaknuo, otrčao niz Wall Street prema Broadwayu, uskočio u prvi omnibus i ubrzo se udaljio od potere. Čim mi se povratio mir, jasno sam shvatio kako sam sad učinio sve što sam uopšte mogao, i kad su posredi zahtevi kućevlasnika i njegovih stanara, i kad je reč o mojim vlastitim željama i osećaju dužnosti da učinim dobro Bartlebyju i zaštitim ga od surovih napada. Sad sam se trsio da budem posve bezbrižan i smiren, a moja me savest opravdavala u tom pokušaju; premda mi to, uistinu, nije polazilo za rukom baš onako kako sam želeo. Toliko sam se bojao da će me ponovno početi proganjati razjareni kućevlasnik i njegovi ogorčeni stanari da sam prepustio poslove Makazici i nekoliko se dana kočijom vozikao gornjim predelima grada i predgrađima; prešao sam i u JerseymCity i Hoboken, i nakratko posetio Manhattanvillemi Astoriju. Zapravo, određeno sam vreme, tako reći, živeo u svojoj kočiji.

Kad sam ponovno stupio u kancelariju, gle čuda, na stolu me dočekala poruka kućevlasnika. Otvorio sam je drhtavim rukama. Pismo me obaveštavalo da je potpisnik pozvao policiju te su Bartlebyja uhapsili i odveli u Grobnicu zbog skitnje. Šta više, budući da ja znam o njemu više nego bilo ko drugi, on želi da se ja tamo pojavim i iznesem potrebne činjenice. Te novosti imale su na mene dvojak i oprečan učinak. Isprva sam negodovao, ali naposletku sam to primio gotovo s odobravanjem. Kućevlasnikova poduzetna, preka ćud navela ga je da se lati sredstava za koja se lično, mislim, nikad ne bih odlučio; a opet, kao krajnji izlaz u tako neobičnim okolnostima, čini se da je to bilo jedino rešenje.

Kako sam kasnije doznao, jadni pisar, kad su mu rekli da ga moraju privesti u tamnicu, nije se ni najmanje protivio već se na svoj bezbojni, nepokretni način ćutke pokorio.

Nekolicina sućutnih i radoznalih prolaznika pridružila se skupini i, predvođena od žandara ruku pod ruku s Bartlebyjem, nema povorka polako je prošla kroz sav onaj žamor, vrućinu i veselje zahuktalih glavnih ulica u podne.

Istog dana kad sam primio pismo, otišao sam u Grobnicu, ili ispravno rečeno, u Palatu pravde. Potraživši odgovornog službenika, objasnio sam svrhu svoje posete i obavestili su me kako je osoba koju sam opisao uistinu unutra. Onda sam stao uveravati službenika kako je Bartleby poštenjačina od glave do pete i kako ga valja sažaljevati, ma kako se nepredvidljivo čudački ponašao. Ispričao sam sve što znam i završio predlogom da ga se zadrži u najbližem mogućem zatvoru dok se ne uzmognu poduzeti nešto blaže mere – mada zapravo jedva da sam znao kakve. U svakom slučaju, ako se to nikako drugačije ne može rešiti, moraju ga primiti u ubožnicu. Potom sam zamolio da s njim razgovaram.

Kako ga nije teretila nikakva sramotna optužba, a ponašao se posve vedro i bezazleno u svemu, dopustili su mu da slobodno luta po zatvoru, a osobito po unutrašnjem, travom zaraslom zatvorskom dvorištu. Tamo sam ga i pronašao gde stoji sam samcat u najmirnijem od svih dvorišta, licem okrenut prema visokom zidu dok mi se činilo da svuda uokolo iz uskih proseka zatvorskih prozora u njega zure oči ubica i lopova.

“Bartleby!”

“Poznajem vas”, rekao je on, a da se nije ni okrenuo, “i ne želim vam ništa reći.”

“Nisam vas ja ovamo stavio, Bartleby”, rekao sam, jer me bolno štrecnula njegova nagoveštena sumnja. “A za vas ovo i ne mora biti tako grozno mesto. Niko vam neće zameriti što ste bili ovde. A vidite, tu i nije tako ružno kako bi čovek mogao pomisliti. Gledajte, tu je nebo, a tu je i trava.”

“Ja znam gde sam”, odgovorio je, ali više ništa nije hteo reći, pa sam ga tako i ostavio.

Kad sam ponovno ušao u hodnik, zaustavio me krupni, mesnati čovek opasan pregačom, i pokazavši prstom preko ramena, rekao: “Ono vam je prijatelj?”

“Da.”

“Želi li on umreti od gladi? Ako želi, pustite ga neka živi na zatvorskoj hrani pa je to rešeno.”

“Ko ste vi?” upitao sam, jer nisam mogao zamisliti ko bi mogao biti taj čovek koji tako neslužbeno nastupa na ovakvom mestu.

“Ja sam dostavljač hrane. Gospoda koja imaju ovde prijatelje unajme me da im nosim štogod dobro za jelo.”

“Je li tako?” upitao sam, okrenuvši se ključaru. On reče da jest.

“Onda dobro”, rekao sam i tutnuo nešto srebrnjaka u ruke dostavljača hrane (jer tako su ga zvali), “hoću da posvetite posebnu pažnju mom prijatelju; neka dobije najbolji ručak koji možete nabaviti. I morate s njim biti što je moguće uljudniji.”

“Upoznajte me, hoćete li?” reče dostavljač hrane i pogleda me s takvim izrazom kao da hoće reći kako sav gori od nestrpljenja da primerom pokaže svoj dobar odgoj.

Pomislio sam kako će to pisaru dobro činiti i prihvatio te, upitavši raznosača hrane za ime, pošao s njim do Bartlebyja.

“Bartleby, ovo je gospodin Kotlet, videćete da će vam uvelike ići na ruku.”

“Sluga ponizan, gospodine, sluga ponizan”, reče dostavljač hrane i duboko se nakloni iza svoje pregače. “Nadam se da vam je ugodno ovde, gospodine, prostran teren, sveže sobe, nadam se da ćete ostati kod nas neko vreme – gledat ćemo da vam bude ugodno. Možemo li vas gospođa Kotlet i ja pozvati na ručak, gospodine, u prostorijama gđe je Kotlet?”

“Radije ne bih danas ručao”, reče Bartleby i okrene se. “Ne bi mi prijalo, nisam navikao ručati.” Rekavši to, polako je otišao na drugi kraj ograđenog dvorišta i zauzeo položaj licem prema mrtvom zidu.

“Kako sad to?” reče raznosač hrane obrativši mi se zaprepaštena pogleda. “Nije li on malo čudan?”

" Mislim da je malo poremećen”, žalosno sam rekao.

“Poremećen? Poremećen, znači? E, pa tako mi svega, mislio sam da je taj vaš prijatelj neki gospodin krivotvoritelj; oni su uvek blijedi i onako otmeni, ti krivotvoritelji. Ne mogu a da ih ne žalim; ne mogu, gospodine. Jeste li poznavali Monroea Edwardsa?” dodao je tronutim glasom i zastao. A zatim mi je položio ruku sažaljivo na rame i uzdahnuo: “Umro je od sušice u Sing-Singu. Dakle,niste poznavali Monroea?”

“Ne, nikad se nisam kretao u društvenom krugu krivotvoritelja. Alli ne mogu se više zadržavati. Pazite na onog mog prijatelja. Nećete biti na gubitku. Videćemo se opet.”

Nekoliko dana posle toga, ponovno sam dobio dopuštenje da uđem u Grobnicu, i pošao sam hodnicima u potrazi za Bartlebyjem; ali nisam ga našao.

“Vidio sam ga nedavno kako izlazi iz ćelije”, rekao mi je ključar. “Možda je otišao švrljati po dvorištu.”

Uputio sam se u tom pravcu.

“Tražite li onog šutljivca?” reče drugi ključar u prolazu. “Eno ga leži – spava onde u dvorištu. Nema ni dvadeset minuta kako sam ga video gde leže.”

U dvorištu je vladala potpuna tišina. Ovamo obični zatvorenici nisu imali pristupa. Zidovi što su ograđivali dvorište, neverovatne debljine, prečili su da onamo dopru bilo kakvi zvukovi. Egipatski značaj zgrade potištio me svojim sumornim ugođajem. Ali pod nogama je rasla meka, zarobljena trava. U srcu večnih piramida kao da je nekom čudnom čarolijom u procepima izniklo seme trava što su ga donele ptice.

Uz podnožje zida, čudnovato sklupčan na boku, svijenih kolena i glavom dodirujući hladni kamen, ležao je izmučeni Bartleby. Ali ništa se nije micalo. Zastao sam; onda sam mu prišao bliže, sagnuo se i video da su mu mutne oči otvorene, ali osim toga je delovao kao da je usnuo dubokim snom. Nešto me nagnalo da ga dotaknem. Dodirnuo sam mu ruku, a ledeni trnci prostrujili su mi rukom, niz kralješnicu, sve do nogu.

Nad mene se nadvilo okruglo lice dostavljača hrane. “Ručak ga čeka. Neće ni danas ručati? Ili živi bez ručka?”

“Živi bez ručka”, rekao sam i zaklopio one oči.

“Eh! Spava, zar ne?”

“S kraljevima i savetnicima”, promrmljao sam.

Nema mnogo potrebe nastavljati ovu priču. U mašti možemo sebi lako dočarati oskudni prizor pogreba jadnog Bartlebyja. Ali pre nego što se oprostim od čitaoca, samo da kažem, ako ga je ova kratka pripovest dostatno zaokupila da kod njega pobudi znatiželju o tome ko je bio Bartleby i kakvim je životom živeo pre no što se sreo s pripovedačem, mogu samo odgovoriti da ja potpuno delim tu znatiželju, ali je nikako ne mogu zadovoljiti. Opet, ni sam ne znam trebam li izneti jednu sitnu pojedinost koja mi je kao glasina doprla do ušiju nekoliko meseci nakon što je pisar preminuo. Na čemu se te glasine temelje, nikad nisam mogao odrediti, i stoga ne mogu niti reći koliko u njima ima istine. Ali utoliko koliko je taj magloviti izveštaj mene na neki neobičan način potaknuo na razmišljanje, ma koliko tužan bio, mogao bi jednako delovati i na druge, pa ću ga ipak ukratko spomenuti. Ono što sam čuo glasi ovako: Bartleby je bio niži činovnik u Kancelariji za mrtva pisma u Washingtonu, odlagalištu nikad isporučenih pisama, a onda su ga odatle iznenada otpustili zbog promene u upravi. Kad razmišljam o tome, jedva da mogu rečima izraziti osećaje koji me obuzimaju. Mrtva pisma! Ne zvuči li to poput mrtvih ljudi? Zamislite čoveka po naravi i nesreći podložna bledom beznađu; koji bi posao bio pogodniji da to pojača doli posao gde neprestano prebire neuručena pisma i priprema ih za plamen? Jer svake godine spaljuju ih na vagone. Katkad iz presavijenog lista papira bledi činovnik vadi prsten – prst kojem je bio namenjen možda trune u grobu; novčanicu poslanu u najhitrijem milosrđu – onaj kojem je imala pomoći više niti jede niti gladuje; oproštaj za one što su umrli u očaju; nadu za one koji su umrli bez nade; dobre vesti za one što su umrli zagušeni neprekidnim nevoljama. S porukama života, ta pisma hitaju u smrt.

Ah, Bartleby! Ah, čovečanstvo

Zatočenici nemoći i nasilja

Ukoliko bi budući čitalac romana Luja Eduara Gotovo je s Edijem Belgelom (Laguna 2018, prevod Ivana Misirlić) napravio propust koji se dogo...

• 

  Rej Bredberi, Maslačkovo vino

  Kad su 1971. godine astronautičke misije Apolo 15 sleteli na Mesec ( navodno), jednu lunarnu formaciju nazvali su Maslačkov krate...
• 

  PISMA

  PISMA Edgar Allan Poe Josephu Evansu Snodgrassu — 4. juna 1842. Stefan Zweig, poruka pre samoubistva Herman Hese i Luiz Rin...
• 

  KNJIŽEVNOST

  KNJIŽEVNOST    BLOG ATORWITHME -KNJIŽEVNOST arhiva  ALEA  Agualusa Jose Eduardo, Lični čudesnik  Agualusa Jose Ed...

Drugi blog - nekada Atorwithme

• Livano

POSLEDNJI TEKSTOVI

• Zatočenici nemoći i nasilja
• Danilo Kiš – Eolska harfa
• Boemska briljantnost George Sand
• Bertold Breht , Pet teškoća u pisanju istine

Архива чланака

• ►  2026 (3)
  • ►  март (3)

• ▼  2025 (50)
  • ►  август (1)
  • ►  јул (7)
  • ►  јун (11)
  • ▼  мај (7)
    • Luj Aragon, Pariški seljak
    • Uništiteljska komponenta lepote u noveli „Smrt u V...
    • Herman Melville, Pisar Bartleby
    • Alen Ginsberg, Urlik
    • Alen Ginsberg, intervju
    • Česlav Miloš, Moj verni maternji jezik
    • Alen Ginzberg , Beleške uz Urlik i druge pesme
  • ►  април (8)
  • ►  март (6)
  • ►  фебруар (7)
  • ►  јануар (3)

• ►  2024 (78)
  • ►  децембар (7)
  • ►  новембар (1)
  • ►  октобар (6)
  • ►  септембар (1)
  • ►  август (3)
  • ►  јул (2)
  • ►  јун (8)
  • ►  мај (2)
  • ►  април (1)
  • ►  март (20)
  • ►  фебруар (18)
  • ►  јануар (9)

• ►  2023 (182)
  • ►  децембар (26)
  • ►  новембар (29)
  • ►  јул (23)
  • ►  јун (15)
  • ►  мај (14)
  • ►  април (28)
  • ►  март (17)
  • ►  фебруар (15)
  • ►  јануар (15)

• ►  2022 (147)
  • ►  децембар (30)
  • ►  новембар (25)
  • ►  октобар (4)
  • ►  јул (1)
  • ►  јун (25)
  • ►  мај (33)
  • ►  април (14)
  • ►  март (4)
  • ►  фебруар (5)
  • ►  јануар (6)

• ►  2021 (19)
  • ►  децембар (9)
  • ►  новембар (3)
  • ►  октобар (2)
  • ►  фебруар (1)
  • ►  јануар (4)

• ►  2020 (128)
  • ►  јун (3)
  • ►  мај (16)
  • ►  април (26)
  • ►  март (28)
  • ►  фебруар (28)
  • ►  јануар (27)

• ►  2019 (99)
  • ►  децембар (17)
  • ►  новембар (11)
  • ►  октобар (11)
  • ►  август (4)
  • ►  јул (1)
  • ►  јун (2)
  • ►  мај (12)
  • ►  април (13)
  • ►  март (10)
  • ►  фебруар (9)
  • ►  јануар (9)

• ►  2018 (54)
  • ►  децембар (10)
  • ►  новембар (5)
  • ►  октобар (6)
  • ►  јул (1)
  • ►  мај (4)
  • ►  април (11)
  • ►  март (7)
  • ►  фебруар (7)
  • ►  јануар (3)

• ►  2017 (130)
  • ►  децембар (2)
  • ►  новембар (12)
  • ►  октобар (12)
  • ►  септембар (7)
  • ►  август (12)
  • ►  јул (1)
  • ►  јун (11)
  • ►  мај (8)
  • ►  април (18)
  • ►  март (8)
  • ►  фебруар (18)
  • ►  јануар (21)

• ►  2016 (148)
  • ►  децембар (16)
  • ►  новембар (13)
  • ►  октобар (5)
  • ►  јул (1)
  • ►  јун (9)
  • ►  мај (16)
  • ►  април (17)
  • ►  март (24)
  • ►  фебруар (18)
  • ►  јануар (29)

• ►  2015 (99)
  • ►  децембар (19)
  • ►  новембар (5)
  • ►  октобар (19)
  • ►  септембар (1)
  • ►  мај (8)
  • ►  април (18)
  • ►  март (15)
  • ►  фебруар (3)
  • ►  јануар (11)

• ►  2014 (107)
  • ►  децембар (5)
  • ►  новембар (12)
  • ►  октобар (21)
  • ►  август (4)
  • ►  јул (12)
  • ►  јун (11)
  • ►  мај (16)
  • ►  април (10)
  • ►  март (8)
  • ►  фебруар (3)
  • ►  јануар (5)

• ►  2013 (72)
  • ►  децембар (3)
  • ►  септембар (8)
  • ►  август (2)
  • ►  јул (5)
  • ►  јун (15)
  • ►  мај (10)
  • ►  април (2)
  • ►  март (9)
  • ►  фебруар (12)
  • ►  јануар (6)

• ►  2012 (45)
  • ►  децембар (8)
  • ►  новембар (4)
  • ►  октобар (7)
  • ►  септембар (4)
  • ►  август (6)
  • ►  јул (3)
  • ►  јун (3)
  • ►  мај (3)
  • ►  април (2)
  • ►  март (3)
  • ►  фебруар (2)

• ►  2011 (39)
  • ►  децембар (2)
  • ►  новембар (2)
  • ►  октобар (1)
  • ►  септембар (2)
  • ►  август (2)
  • ►  јул (3)
  • ►  јун (2)
  • ►  мај (3)
  • ►  април (4)
  • ►  март (7)
  • ►  фебруар (5)
  • ►  јануар (6)

• ►  2010 (80)
  • ►  децембар (8)
  • ►  септембар (9)
  • ►  август (5)
  • ►  јул (6)
  • ►  јун (14)
  • ►  мај (11)
  • ►  април (9)
  • ►  март (18)

Kad bismo imali izoštren vid i osećaj za sve ono obično u ljudskom životu, bilo bi kao da čujemo kako raste trava i kuca srce veverice i umrli bismo od buke koja se nalazi s druge strane tišine. George Eliot

ARHIVA bloga Livano

• ARHIVA

CC-CREATIVE COMMONS Verujem u slobodan protok informacija. Objavite tekstove bez odobrenja pod Creative Commons licencom.