Ljudmila Ulickaja,Siromašni rođaci

Svakog dvadeset i prvog u mesecu, ako nije padao u nedelju, u praznom vremenu između ručka i čaja, Anu Markovnu posećivala je rođaka Asja Šafran. A ako je dvadeset prvi padao u nedelju, kada je cela porodica bila na okupu, Asja je dolazila dvadeset drugog, u ponedeljak, jer se stidela svog siromaštva i svoje zatucanosti. Oko četiri zazvonila bi na vrata i posle nekog vremena začula bi iz dubine stana teške korake i besmisleno pitanje «Ko je?», jer je po glupom cerekanju ispred vrata i po datumu Ana Markovna trebalo da zna da je došla Asja. - To sam ja, Anječka, prolazila sam i sve mislim da svratim ako si kod kuće... – ljubeći Anječkin debeli obraz i ne prestajući da se cereka, govorila je Asja izlišno i neprodno, jer je bilo suviše očigledno da je došla baš ona, siromašna rođaka Asja, po svoje mesečno sledovanje.   Nekada su one u gimanziji išle u isti razred, u istim sivo-plavim školskim keceljama sašivenim kod najboljeg krojača u Kalugi, nosile na bujnim grudima iste gimnazijske značke «KŽGS» koje su mnogo godina ranije najavile vreme masovnih skraćenica. Međutim, ta fino izvezena slova GS nisu označavala «državni savet», što je uz K i Ž moglo značiti kožarski ili železnički, moderni u nastupajućem vremenu, već samo kalušku žensku gimnaziju «Salova», koja je, kao privatna ustanova, obučavala bogate jevrejske devojčice u onom broju koji je moglo da obezbedi retko jevrejsko stanovništvo nasuprot ruskoj poluseljačkoj Kalugi sa drskim kozama što lutaju ulicama buduće prestonice kosmonautike.   Anječka je bila odlična učenica sa debelom pletenicom prebačenom preko ramena; u njenim sveskama poslednja stranica nije se razlikovala od prve, posebno lepe i uredne. Asja nije bila tako revnosna u učenju kao Ana: francuski glagoli, beskrajne palisade datuma i lepo napisane nepotrebne teoreme ulazili su na jedno uvo do pola prekriveno mekom, neuredno kovrdžavnom svetloplavom kosom, i dok je tanko zašiljenom olovkom crtala karikaturu podlog profesora istorije Semjona Afansjeviča – izlazili na drugo. Asja je bila živahna, vesela i zgodna gospođica, ali je niko osim Ane Markovne nije takvu zapamtio...   Smešno našminkana, pomalo trzajući glavom, Asja svuče sa sebe kaput boje kajsije prošiven crnim svilenim trakama, nekadašnji kaput Ane Markovne, koja joj je celog života poklanjala svoje stare stvari i odavno se pomirila sa tim da Asja njenu pristojnu odeću veoma vešto, ponekad samo jednim pokretom svojih spretnih ruku, pretvara u ludačke dronjke. Crne prišivene tračice oparale su se na nekoliko mesta i obrazovale petlje i mašnice i sve to zajedno ličilo je na duhovitit kostim za maskembal iz notne sveske.   Ispod zelene beretke na čelo su joj padale crne rese, nekakva meštavina koprene sa šiškama, a na usnama je stalno lebdeo nagoveštaj osmeha spreman da nestane svakog trenutka ili da se pretovori u laskavo kikotanje. - Uđi, Asja – srdačno i važno propusti Ana Markovna rođaku u trpezariju. Na kauču prekrivenom ćilimom ležao je Grigorij Venjaminovič, muž Ane Markovne. Nije se osećao dobro, vratio se ranije sa fakulteta i ostavio dva časa predavanja svog sjajnog kursa iz histologije veoma pametnom, ali prilično nemarnom asistentu. Čim je ugledao Asju, uz kisleo «hm», upitao je kako je i ne dočekavši odgovor udaljio se u susednu spavaću sobu zatvorivši za sobom dvokrilna staklena vrata. - Griša se ne oseća dobro – objasni Ana Markovna njegovo neočekivano prisustvo i odlazak iz sobe. - Svratila sam na minut, Anječka. U Petrovskom prolazu prodaju kineske termose. Kupila sam nekoliko – slaga ona u trenutku. – Mnogo su lepi. Sa ptičicama. Da kupim i tebi?  - Ne, hvala. Imam jedan i on mi, hvala bogu, ne treba.  U njenoj glavi termos je bio vezan za odlaske u bolnicu, ne za izlete van grada. - Kako je Iročka? – upita Asja za unučicu.                 Nije morala svaki put da izmišlja pitanja, pitala je redom za sve članove prodice, a Ana Markovna bi obično odgovarala kratko, ponekad bi se zanosila i ubacivala u svoje odgovore pojedinosti predviđene za malo važnije sagovornike. Ovoga puta prvo pitanje je bilo pravi pogodak jer je Iročka prethodnog dana objavila da se udaje i cela porodice, nepripremljena za tako nešto, bila je uzbuđena i pomalo ogorčena. Ana Markovna krene veoma opštirno da priča o tom događaju i da jasno razlaže njegove pozitivne i negativne strane. - Dečak je dobar, zajedno su još od gimnazije, on je isto tako na drugoj godini, na Vazduhopolovnom smeru. Dobro uči, ne izgleda rđavno, samo je strašno visok, mršav, u Irku je zaljubljen do ušiju, zove je svaki dan po pet puta, muzikalan je mada nikad nije išao u muzičku, dođe, sedne za pijanino i po sluhu odsvira svaku melodiju. Ali, porodica mu je, shvataš... – Asja značajno klimne glavom – veoma prosta. Otac mu je nastojnik, invalid. Kažu da voli i da popije. – Kod tih reči Asja se prilično umesno zakikota, a Ana Markovna produži: - Ali majka je pristojna žena. Veoma čestita. Četvoro dece, dva starija dečaka na fakultetu, mlađi, blizanci,dečak i devojčica, božanstveni... – Za Anu Markovnu su sva deca bez razlike bila božanstvena. – videla sam ih: čisti, uredni, vaspitani. Serjoškinu majku poznajem odavno, bila je sekretar u Iročkinoj školi. U svakom slučaju, za nju ništa loše ne mogu da kažem. On je, naravno, još mlad, ni kuće ni kućišta, njih oboje treba još dugo vući na grbači, ali nie u tome stvar. Griša smatra da oni treba da žive sami. U iznajmljenom stanu! Shvataš? Irka treba da uči, a moraće da juri po prodavnicama, da kuva, pere, doći će i dete... napustiće fakultet! To sebi nikada ne bih oprostila! Najzad se Ana Markovna doseti da Asja ne mora baš sve to da zna. Ali Asja je sedela i uivala na crnoj hrastovoj stolici, naslonivši narumenjeni obraz na ruku i srećno se smeškala, nestrpljivo žmirkala, tražeći pauzu između reči Ane Markovne, da bi na to: - Anječka, neka žive kod mene! - Šta ti pada na pamet?! - ozbiljno odseče ova i zamisli dugačku Asjinu sobu u Pjatnickoj na kraju zavojitog hodnika, pored kuhinje. To je pre starinarnica nego stan. Svi zidovi izbušeni ekserima raznih veličina, bez ikakvog reda, na jednom visi muški kaput, na drugom bluza, na trećem razglednica ili snopić trave. Smrad nepodnošljiv, pravo boravište ludaka i na sve strane još hrpe starih novina, prema kojima je Asja osećala posebnu sklonost. Ana Markovna se zasmeja – kako je samo mogla ozbiljno na to i da pomisli? Asja na smeh odgovori poslušnim smeškom, pa upita: - A što da ne? Imam i paravan. I doručak bi im spremala. Neka budu kod mene. - Neka ih, sami će se snaći. Iročka, na kraju krajeva, ima roditelje. Neka se zamisle bar jednom u životu, a on navikao da sve u životu dobije na gotovo, roditelji su se neprimetno sveli na jednog zeta koga nisu mnogo voleli u familiji... Hajde, Asja, da popijemo čaj – predloži Ana Markovna i vikne kroz otvorena vrata: - Nina, pristavite, molim vas, čajnik!... A šta ima kod tebe novo, Asja? – upita učtivo i nezainteresovano Ana Markovna. - Eto, juče sam bila kod Berte. Hoće da kupi Matijasu kaput, a ovaj neće. U gostima im je Raja iz Lenjingrada. Pokazivala je fotografije svojih unučica. - A koliko im je godina? – zainteresova se Ana Markovna. - Jedna je velika, devojka za udaju, a drugoj je negde oko dvanaest. - Ma šta kažeš? Kad su već uspele tako da porastu? Naklapale su tako one o svakodnevnim glupostima, Ana Markovna pokroviteljski, sa osećanjem ispunjenja rođačkog duga, a Asja prostodušno i brižno. Kućna pomoćnica Nina, prava lepotica sa dugom ravnom kosom preko ramena i dve šnalice iznad slepoočnica, uđe sa čajnikom i spusti ga na podmetač. Dame su nastavile da razgovaraju na francuskom što je Ninu dovodilo do pritajenog besa. Bila je ubeđena da je gazdarica kritikuje na jevrejskom. - Naša nova kućna pomoćnica. Veoma dobra devojčica. Dusjina rođaka, iz njenog sela. Ostavila nam ju je u nasledstvo posle udaje – prasnu u smeh Ana Markovna. - Baš je lepa – zadivljeno ju je gledala Asja. - Da, - ponosno se odazva Ana Markovna – prava ruska lepotica. Ana Markovna je umela vešto da udešava život devojaka sa sela, svojih kućnih pomoćnica. Pohađale su večernje škole u koje ih je ona stalno upisivala, išle na nekakve kurseve, zatim se udavale i dolazile u goste o praznicima zajedno sa decom i muževima. Čaj su pile iz luksuznih tamnoplavih šoljica. U ružičastim tanjirićima od nekakavog neobičnog stakla, tako da su delovali kao okrnjeni, Ana Markovna je poslužila zeleno slatko od ogrozda, skuvano po posebnom receptu, koje je smatrala svojim specijalitetom. - Kako ti je lepo slatko! – oduševi se Asja. - Sećaš li se naših časova domaćinstva? - Kako da ne. Držala ih je Lidija Grigorjevna Salova lično. Ja sam bila najgora od svih – sa neprimerenim ponosom potvrdi Asja. - Sećaš se, uvek smo na njen imendan pekle tortu... - Da, da – prihvati Ana Markovna shvativši da je već izgubila mnogo vremena – spremila sam ovde nešto za tebe. Evo, spavaćica, malo ćeš je zakrpiti, još je dobra, rukavice od kamilje dlake, Grišine, i još neke sitnice – nastavi ona izbegavajući ponižavajuće pojedinosti jer je na stolici bila složena hrpica zakrpljenih ženskih trikoa... Praistorijska torbica sa velikom kopčom u obliku kornjače brzo proguta svu tu manufakturu zajedno sa četiri kolača zamotana u salvetu i teglom soljene ribe. Njihov jednočasovni susret bližio se kulminacjiji i raspletu. Ana Markovna je ustala, otišla u spavaću sobu, zveckala tamo ključevima od ormana i ubrzo donela ranije pripremljen sivi koverat sa velikom novčanicom od sto rubalja duginih boja, naravno ondašnjih, ne sadašnjih. - To je za tebe, Asjenjka – svečanim tonom joj je predavala koverat. Asja, koja je bila mnogo više od Ane Markovne, crvenela je kao dete i saginjala se da bi događaj dobio pravu meru: ona, mala Asjenka prima poklon od svoje velike i starije sestre. Koverat je uzimala obema rukama, pretrpana torba visila je na iskrivljenom ručnom zglobu i ona je pokušavala da je istovremeno skine sa ruke, otvori i ubaci u nju veliki koverat... Poseta jer bila završena. Ana Markovna isprati gošću u predsoblje, srdačno, njišući se, poljubi je u narumenjeni obraz, a Asja se, uz osećaj olakšanja koji pomalo vređa njenu iskrenu ljubav i bezmerno poštovanje prema daljoj rođaci, sjuri gotovo skakućući sa prvog sprata, lakim, tankim nogama odleprša po Dolgorukovskoj do Sadovog prstena i tačno posle četrdeset minuta nađe se u Kostjanskoj uličici kod svoje prijateljice Maruske Fomičeve. Na rasklimatani sto naslonjen uz vlažni zid ona istovari bogate poklone. Zastavši na trenutak kod rukavica od kamilje dlake, izvadi i njih, a ispod hrpice zakrpljenog veša gurne veliki sivi koverat. - Nemoj, nemoj, Asja Samojlovna, mnogo me maziš – mrmljala je smežurana poluparalizovana starica. A Asja Šafran, naša luckasta rođaka, sijala je od sreće.

---

Ljudmila Ulickaja, Siromašni rođaci, Paideia, Beograd, 2005

Franc Kafka,Presuda

PRESUDA

Bilo je to jedne nedelje pre podne u jeku proleća. Georg Bendeman, mlad trgovac, sedeo je u svojoj privatnoj sobi na prvom spratu jedne od onih niskih, lako građenih kuća, koje su se u dugom nizu protezale pored reke, razlikujući se gotovo jedino visinom i bojom. Upravo je dovršio pismo jednom prijatelju iz mladosti koji se nalazio u inostranstvu; sa sporošću čoveka koji se igra presavio ga je i stavio u koverat, pa je onda, oslonjen laktovima na pisaći sto, pogledao kroz prozor na reku, most i uzvišice na drugoj obali, sa njihovim slabim zelenilom.

Razmišljao je o tome kako je taj prijatelj, nezadovoljan svojim napredovanjem kod kuće, još pre više godina prosto pobegao u Rusiju. Sad je vodio u Petrogradu radnju, koja je isprva pokazivala lepe uspehe, ali se već odavno, reklo bi se, nalazila u zastoju, kako se prijatelj žalio prilikom svojih sve ređih poseta. Tako se on nekorisno satirao u tuđini, brada stranog izgleda je veoma loše pokrivala njegovo lice poznato iz detinjstva, lice čija žućkasta boja kao da je ukazivala na neku bolest koja se razvija. Po njegovim rečima nije imao prave veze sa tamošnjom kolonijom svojih zemljaka, ali ni gotovo nikakvog društvenog dodira sa domaćim porodicma, tako je živeo pomiren sa tim da će konačno ostati neženja.

Šta da se piše takvom čoveku, koji je očigledno zalutao, i koga je moguće sažaljevati, ali mu se ne može pomoći. Treba li mu možda savetovati da se vrati kući, da svoj život nastavi ovde, da obnovi sve stare prijateljske veze –– za šta, odista, nisu postojale nikakve smetnje –– i da se u pogledu svega ostalog osloni na pomoć prijatelja? Ali to ne bi značilo ništa drugo nego mu u isti mah reći –– utoliko uvredljivije ukoliko bi bilo obazrivije –– da su njegovi dosadašnji pokušaji propali, da treba da ih se najzad okani, da se mora vratiti i dozvoliti da svi sa čuđenjem zijaju u njega kao u konačnog povratnika, da samo njegovi prijatelji nešto razumeju, a da je on matoro dete, i da samo ima da sluša prijatelje, koji su ostali kod kuće i imali uspeha.I zatim, gde je izvesnost da će sve to mučenje, koje mu se mora prirediti, imati neke svrhe? Možda se neće postići čak ni to da se on uopšte dovede kući –– ta sam je rekao da ne shvata više prilike u svom zavičaju –– te bi tako, uprkos svemu, ostao u tuđini, ogorčen zbog saveta i još više otuđen od svojih prijatelja. Ali ako bi se zbilja odazvao savetu i ako bi se ovde –– razume se, ne namerno ali zahvaljujući činjenicama –– našao potišten, ako se ne bi snašao među svojim prijateljima, ali ni bez njih, ako bi patio od posramljenosti i ako tad zaista ne bi imao više ni zavičaja ni prijatelja, zar onda ne bi za njega bilo mnogo bolje da ostane u tuđini onakav kakav je? Zar se pri takvim okolnostima može pomišljati da bi on ovde doista napredovao?

Iz tih razloga nije bilo moguće — ako je čovek uopšte želeo da i dalje s njim održava vezu preko pisama –– slati mu neka stvarna saopštenja, kakva se bez strepnje mogu slati čak i najdaljim poznanicima. Njegov prijatelj već više od tri godine nije bio u zavičaju, i to je vrlo oskudno objašnjavao nesigurnošću političkih prilika u Rusiji, koje, kako je iz toga izlazilo, nisu dopuštale da neki mali poslovni čovek bude odsutan makar i najkraće vreme, dok su stotine hiljada Rusa mirno šetale po svetu. Tokom tih triju godina se, međutim, upravo za Georga mnogo šta promenilo. Za smrt Georgove majke (što se desilo otprilike pre dve godine, otkada je Georg živeo u zajedničkom domaćinstvu sa svojim starim ocem) prijatelj je, doduše, još saznao i izrazio mu u pismu saučešće, suvim tonom, koji je mogao poticati samo otuda što tuga zbog takvog događaja postaje u tuđini sasvim nezamisliva. Georg je, pak, otada sa većom odlučnošću prionuo i na svoj posao i na sve drugo. Možda ga je za majčina života otac ometao u stvarnoj samostalnoj delatnosti time štoje zahtevao da se u poslu sluša samo njegovo mišljenje, možda je otac posle majčine smrti, iako je i dalje učestvovao u poslu postao uzdržljiviji, možda su — a to je čak bilo i sasvim verovatno — srećni slučajevi igrali mnogo važniju ulogu, ali, bilo kako bilo, radnja se za te dve godine sasvim neočekivano razvila, morali su da udvostruče broj osoblja, obrt se upetostručio, dalji napredak je nesumnjivo predstojao.

Prijatelj, mađutim, nije ni slutio o toj promeni. Ranije, poslednji put možda u onom pismu u kojem je izjavio saučešće, on se trudio da Georga nagovori da se iseli u Rusiju i opširno je opisivao izglede koji u Petrogradu postoje upravo za Georgovu branšu. Te brojke su se gubile u poređenju s obimom koji je Georgov posao sada stekao. Georg, međutim, nije osećao želju da prijatelju piše o svojim poslovnim uspesima, a kad bi to učinio sad, naknadno, to bi zaista bilo neobično.

Zato se Georg ograničio na to da prijatelju uvek piše samo o beznačajnim događajima, onako kako se oni bez reda gomilaju u sećanju kad čovek razmišlja u tihi nedeljni dan. Želeo je jedino da ne naruši predstavu koju je u ovom dugom međuvremenu prijatelj morao steći o zavičajnom gradu i na koju se navikao. Tako se Georgu desilo da je svog prijatelja tri puta, u tri pisma koja je delio poduži vremenski razmak, obavestio o veridbi nekog nevažnog čoveka s nekom istom tako nevažnom devojkom, sve dok se prijatelj, sasvim protiv Georgove namere, nije naposletku počeo zanimati za taj značajni događaj.

Georg mu je, međutim, o tako nečem pisao mnogo radije nego što bi mu priznao da se on sam pre mesec dana verio sa izvesnom gospođicom Fridom Brandenfeld, devojkom iz imućne porodice. On je često sa verenicom razgovarao o tom svom prijatelju i o neobičnom odnosu koji je između njih vladao u prepisci. "On, dakle, uopšte neće doći na našu svadbu", rekla je ona, "a ja, svakako, imam pravo da upoznam sve tvoje prijatelje." "Ne želim da ga uznemiravam", odgovorio je Georg; "shvati me dobro, on bi verovatno došao, bar ja verujem u to, ali osećao bi se kao da je prisiljen i oštećen, možda bi mi zavideo, i otputovao bi natrag sam, svakako nezadovoljan i nesposoban da se tog nezadovoljstva ikada oslobodi. Sâm — znaš li ti šta to znači?" "Dobro, zar on za našu svadbu ne može saznati nekim drugim putem?" "To ja ne mogu da sprečim, razume se, ali nije baš verovatno kad se uzme u obzir njegov način života." "Kad imaš takve prijatelje, Georg, nije uopšte trebalo da se veriš." "Da, to je naša zajednička krivica; ali ni sad ne bih želeo da je drukčije." I kad je ona onda, brzo dišući pod njegovim poljupcima, još izgovorila: "Zapravo, to me ipak vređa", on pomisli kako, zbilja, nije zazorno da prijatelju piše o svemu. 'Ja sam takav i takvog ima da me primi', rekao je u sebi, 'ja ne mogu od sebe izdeljati čoveka koji bi za prijateljstvo s njim bio možda podesniji od mene.'

I odista, on je u dugom pismu, koje je pisao tog nedeljnog prepodneva, sledećim rečima obavestio prijatelja o svojoj veridbi: "Najlepšu novost sam sačuvao za kraj. Verio sam se sa izvesnom gospođicom Fridom Brandenfeld, devojkom iz imućne porodice, koja se ovde nastanila tek prilično vremena posle Tvog odlaska, usled čega teško da je poznaješ. Pružiće se još koja prilika da Ti dam podrobnija obaveštenja o svojoj verenici; za danas neka Ti bude dovoljno to da sam veoma srećan i da se u našem međusobnom odnosu nešto izmenilo samo utoliko što ćeš odsad u meni umesto sasvim običnog prijatelja imati srećnog prijatelja. Sem toga, u mojoj verenici, koja Te srdačno pozdravlja, i koja će Ti sledećom prilikom i sama pisati, steći ćeš iskrenu prijateljicu, što za jednog neženju nije sasvim bez značaja. Znam da Te mnogo šta zadržava da nas posetiš, ali zar ne bi baš moje venčanje predstavljalo pravu priliku da jednom pređeš preko svih smetnji? Ali, kako bilo da bilo, postupi bez ikakvih obzira, i samo onako kako Ti nađeš za shodno."

S tim pismom u ruci Georg je dugo, okrenut licem prozoru, sedeo za svojim pisaćim stolom. Jednom poznaniku, koji ga je u prolasku pozdravio sa ulice, jedva da je, odsutno se smešeći, i odvratio pozdrav.

Najzad je stavio pismo u džep, izišao iz sobe, i kroz mali hodnik prešao u sobu svoga oca, u kojoj nije bio već mesecima. Nije za to ni postojala potreba, jer on se sa ocem stalno viđao u radnji, a ručali su u isto vreme u jednom restoranu; uveče su, doduše, jeli na raznim stranama, po svom nahođenju, ali bi zatim — kad Georg ne bi, što se najčešće dešavalo, bio sa svojim prijateljima ili kad ne bi, kao sada, posećivao svoju verenicu — većinom sedeli još neko vreme, svaki sa svojim novinama, u zajedničkoj dnevnoj sobi. Georg se začudi koliko je očeva soba mračna, čak i ovoga sunčanog prepodneva. Toliku je senku, znači, bacao visoki zid koji se dizao iza uskog dvorišta. Otac je sedeo blizu prozora u uglu koji je bio okićen raznim uspomenama na pokojnu majku, i čitao je novine, držeći ih postrance ispred očiju, čime se trudio da doskoči izvesnoj slabosti svog vida. Na stolu su ležali ostaci doručka, od kojeg kao da nije bilo mnogo pojedeno.

"Ah, Georg!" reče otac i odmah mu pođe u susret. Njegova teška domaća haljina otvarala se dok je išao, i peševi su lepršali oko njega. — 'Moj otac je još ljudina', pomisli Georg.
"Pa ovde je nepodnošljivo mračno", reče tada.
"Mračno je, upravu si", odgovori otac.
"I prozor si zatvorio?"
"Više volim tako."
"Pa napolju je sasvim toplo", reče Georg, kao da dopunjuje ono što je pre toga rekao, i sede.

Otac skloni posuđe od doručka i stavi ga na jedan kredenac.

"Hteo sam, zapravo, samo da ti kažem", produži Georg, koji je sasvim izgubljeno pratio očima stračeve pokrete, "da, evo, ipak šaljem u Petrograd obaveštenje o svojoj veridbi." Pri tom malo izvuče pismo iz džepa i pusti ga da opet klizne unutra.
"U Petrograd?" upita otac.
"Pa, svome prijatelju", reče Georg i potrudi se da uhvati očev pogled. — 'U radnji je', pomisli on, 'sasvim drukčiji nego ovde, ovako razuzuren i s rukama skrštenim na grudima.'
"A, da. Tvom prijatelju", reče otac sa naglaskom.
"Tebi je poznato, oče, da sam najpre hteo da pred njim prećutim svoju veridbu. Iz obzira, ni iz kojeg drugog razloga. Ti i sam znaš, on je težak čovek. Rekao sam sebi: On, svakako, može sa druge strane saznati za moju veridbu — ja to ne mogu sprečiti — mada je to jedva verovatno kad se uzme u ozbir njegov usamljenički način života, ali od mene lično on to neće saznati."
"A sad si se predomislio?" upita otac i stavi velike novine na prozorsku dasku, a preko njih naočare, koje pokri šakom.
"Da, sad sam se predomislio. Ako mi je on pravi prijatelj, rekao sam sebi, onda će moja srećna veridba i za njega predstavljati sreću. I stoga nisam više oklevao da ga obavestim o njoj. Ipak, hteo sam da ti to kažem pre nego što bacim pismo u sanduče."
"Georg", reče otac i razvuče bezuba usta, "slušaj me! Ti si zbog toga došao k meni, da bi se posavetovao sa mnom. To je, bez sumnje, lepo od tebe. Ali to ništa ne znači, još manje nego ništa, ako mi sada ne kažeš celu istinu. Ne želim da pokrećem pitanja kojima ovde nije mesto. Posle smrti naše drage majke desile su se neke ružne stvari. Možda će i za njih doći vreme, i to možda ranije nego što mislimo. U radnji mi ponešto izmiče; možda se poneke stvari skrivaju od mene — ja sad uopšte ne želim da iznosim pretpostavku kako se od mene nešto skriva; tek, nisam više dovoljno snažan, pamćenje mi popušta, nemam više oči da vidim sve mnogobrojne pojedinosti. To je, prvo, prirodan razvitak, a drugo, mene je smrt naše majčice mnogo više utukla nego tebe. — Ali pošto smo se zadržali baš na ovom predmetu, na ovom pismu, molim te, Georg, ne obmanjuj me. To je sitnica, ne vredi ni mrve, pa me stoga, nemoj obmanjivati. Imaš li ti zbilja tog prijatelja u Petrogradu?"

Georg zbunjeno ustade. "Ostavimo moje prijatelje. Hiljadu prijatelja mi neće zameniti oca. Znaš šta ja mislim? Ti se ne čuvaš dovoljno. Ali starost zahteva svoje. Ti si mi u radnji neophodan, to je tebi vrlo dobro poznato, ali ako radnja ugrožava tvoje zdravlje, ja ću je još sutra zatvoriti zauvek. Ne može dalje tako. Moraćemo zavesti nov način života za tebe. I to iz temelja nov. Ti sediš ovde u mraku, a u dnevnoj sobi bi imao lepu svetlost. Tek štrpneš nešto od doručka, umesto da se valjano okrepiš. Sediš kraj zatvorenog prozora, a vazduh bi ti toliko prijao. Ne, oče! Dovešću lekara, i postupićemo po njegovim uputstvima. Promenićemo sobe, ti ćeš preći u dnevnu sobu, a ja ovamo. To za tebe neće predstavljati nikakvu promenu, sve će stvari takođe biti prenete. Ali za sve to ima vremena, a sad prilegni malo; tebi je bezuslovno potreban odmor. Hajde, pomoći ću ti da se svučeš; umem to, videćeš. Ili bi želeo da odmah pređeš u prednju sobu, pa da privremeno legneš u moju postelju? To bi, uostalom bilo vrlo pametno."

Georg je stajao tik uz oca, kojem je glava, obrasla čekinjavom belom kosom, bila klonula na grudi.

"Georg", reče otac tiho, ne pomičući se.

Georg odmah kleče pored oca, zagleda se u umorno očevo lice i vide kako ga njegove zenice, neprirodno velike, netremice posmatraju iz uglova očiju.

"Ti nemaš prijatelja u Petrogradu. Ti si uvek bio šaljivčina, pa ni mene nisi poštedeo. Otkuda da baš tamo imaš prijatelja! To nikako ne mogu da verujem."
"Pa, priseti se, oče", reče Georg, podiže starca sa stolice, pa mu, pošto se sad ipak videlo da je on slab na nogama, poče svlačiti domaću haljinu. "Evo još malo pa će tri godine kako nas je moj prijatelj posetio. Još se sećam da ga nisi naročito mario. Bar dvaput sam ti rekao da on nije tu, iako je upravo sedeo u mojoj sobi. Ja sam potpuno shvatao zašto mu ti nisi naklonjen, jer moj prijatelj je na svoju ruku. Ali kasnije si ipak sasvim lepo razgovarao s njim. Ja sam se onda još onoliko ponosio što si ga slušao, klimao glavom i zapitkivao. Ako razmisliš, moraš se setiti. On je onda pričao neverovatne priče o ruskoj revoluciji. Na primer, kako je na poslovnom putu u Kijev, prilikom nereda, video na jednom balkonu sveštenika koji je širom rasekao dlan u obliku krsta, digao krvavu ruku i obratio se gomili. Pa, ti si to i sam prepričavao ovda-onda."

Za to vreme je Georgu pošlo za rukom da oca opet posadi na njegovo mesto i da mu pažljivo svuče dugački triko, koji je nosio preko platnenih gaća, i čarape. Kad je ugledao ne naročito čisto rublje, stao je prekorevati sebe što je zanemario oca. Zacelo je bila i njegova dužnost da vodi računa kad otac treba da promeni rublje. On sa svojom verenicom još nije izričito govorio o tome kako će urediti očevu budućnost, jer su prećutno pretpostavljali da će otac ostati sam u starom stanu. Ali sad se naprečac i najodlučnije rešio da oca povede u svoje buduće domaćinstvo. Čak se gotovo činilo, kad se pažljivije razmotri, da bi nega koja bi onde bila ukazana ocu mogla doći suviše kasno.

Na rukama je odneo oca u postelju. Obuzelo ga je neko užasno osećanje kad je, prelazeći tih nekoliko koraka prema postelji, primetio da se otac igra njegovim lancem od sata, koji mu je visio preko grudi. Nije ga mogao odmah položiti u postelju, toliko se čvrsto bio uhvatio za taj lanac.

Ali čim ga je smestio u postelju, sve je, reklo bi se, opet bilo kako treba. Otac se sam pokrio i potom je još sasvim navukao pokrivač preko ramena. Podigao je pogled prema Georgu, nimalo neljubazno.

"Zar ne, sećaš ga se?" upita Georg i klimnu mu glavom kao da ga podstiče.
"Jesam li sada dobro pokriven?" upita otac kao da nije mogao sam videti da li su mu noge pokrivene kako valja.
"Dakle, sviđa ti se u postelji", reče Georg i ututka pokrivač oko njega.
"Jesam li dobro pokriven?" upita otac još jednom, a kao da je s naročitom pažnjom očekivao odgovor.
"Ništa ne brini, dobro si pokriven."
"Ne!" uzviknu otac tako da se njegov odgovor sudari s pitanjem, zbaci pokrivač s tolikom snagom da se za trenutak sav raširio u letu, uspravi se i stade u postelju. Samo se jednom rukom lako pridržavao za tavanicu. "Hteo si da me pokriješ, znam ja to, čedo moje, ali još nisam pokriven. Pa makar ovo bila i poslednja snaga, dovoljno je za tebe, i odveć je za tebe. Jeste, ja poznajem tvog prijatelja. On bi bio sin kojem bi se moje srce radovalo. Zato si ga ti i varao tokom svih ovih godina. Zašto bi inače? Zar ti misliš da ja nisam plakao zbog njega? Zato se ti i zatvaraš u svoju kancelariju — neka niko ne smeta, šef je zaposlen — samo da bi mogao pisati svoja gadna pisamca u Rusiju. Ali oca, srećom, ne treba niko da uči kako će prozreti sina. I kad si, najzad, poverovao da si ga potčinio, toliko potčinio da bi mogao spustiti zadnjicu na njega a on da se ne pomakne, ti si se, moj gospodine sine, rešio na ženidbu!"

Georg podiže oči ka stravičnom očevom liku. Prijatelj iz Petrograda, koji je ocu sad najednom tako dobro poznat, obuzeo ga je kao nikad dotle. Video ga je izgubljena u prostranoj Rusiji. Video ga je na vratima prazne, opljačkane radnje. Još je jedva stajao među polupanim rafovima, među razderanom robom i gasnim svetiljkama koje su padale. Zašto je morao da otputuje toliko daleko!

"Ali pogledaj mene!" uzviknu otac, i Georg jurnu, gotovo rasejano, prema postelji, da bi sve pojmio, ali zastade na pola puta.
"Zato što je dizala suknje", poče otac da gudi, "zato što je ovako dizala suknje, ta odvratna guska", i on, da bi to prikazao, toliko zadiže košulju da mu se na bedru pokazao ožiljak iz rata, "zato što je dizala suknje ovako i ovako, ti si se prišljamčio uz nju, i da bi se bez smetnje mogao zadovoljavati njome, oskrnavio si uspomenu na našu majku, izdao si prijatelja i strpao oca u krevet da se ne bi mogao maći. Ali može li se on micati ili ne može?" I stade, ne pridržavajući se više, i poče izbacivati noge. Blistao je od unutrašnjeg prosvetljenja.

Georg je stajao u jednom uglu, što je mogao dalje od oca. Poodavno se bio čvrsto rešio da sve posmatra potpuno tačno, kako ne bi bio iznenađen nekim zaobilaznim putem, otpozadi, odozgo. Sad se ponovo setio odavno zaboravljene odluke i opet ju je zaboravio, kao kad se kratak konac prodene kroz ušice igle.

"Ali, evo, prijatelj ipak nije izdan!" uzviknu otac, a to je potvrđivao i njegov kažiprst koji se njihao tamo-amo. "Ja sam bio njegov zastupnik ovde na licu mesta."
"Komedijaš!" uzviknu Georg ne uzdržavši se, ali smesta uvide koliko je to štetno, pa se — ukočenih očiju — ujede za jezik, samo odveć kasno, tako da se presamitio od bola.
"Jeste, tačno je da sam igrao komediju! Komedija! Tačna reč! Kakva je druga uteha ostala starom ocu otkako je obudoveo? Reci — i za trenutak dok mi odgovaraš budi još moj živi sin — šta sam drugo mogao da radim, u svojoj zabačenoj sobi, progonjen nevernim osobljem, ostareo do srži? A moj sin je likujući hodao po svetu, sklapao poslove koje sam ja pripremao, tumbao se od zadovoljstva i prolazio pored svoga oca sa zatvorenim licem poštena čoveka! Zar ti veruješ da te ja nisam voleo, ja, od koga si ti proistekao?"

'Sad će se nagnuti napred', pomisli Georg; 'kad bi pao i smrskao se!' Ta mu je reč šištala kroz glavu.

Otac se naže napred, ali ne pade. Pošto se Georg ne približi, kako je otac očekivao, on se opet uspravi.

"Ostani gde si, nisi mi potreban! Ti misliš kako u tebi još ima snage da mi priđeš, i da se uzdržavaš samo zato što tako hoćeš. Nemoj se obmanjivati! Ja sam još onaj koji je mnogo jači. Da sam sâm, možda bih morao ustuknuti, ali ispalo je da mi je majka dala svoju snagu, s tvojim prijateljem sam se sjajno udružio, tvoje mušterije držim ovde u džepu!"

'Čak i na košulji ima džepove', reče Georg u sebi i učini mu se da ga tom primedbom može onemogućiti pred celim svetom. Samo za trenutak je to pomislio, jer stalno je sve zaboravljao.

"Samo uhvati svoju verenicu pod ruku i pođi mi u susret! Oduvaću je od tebe, a nećeš ni znati kako!"

Georg načini grimasu kao da ne veruje u to. Otac samo klimnu glavom prema uglu u kom je Georg stajao, potkrepljujući istinitost onoga što je rekao.

"Što sam se zabavljao danas kad si došao i upitao treba li da pišeš prijatelju o veridbi. Pa on sve zna, glupi dečače, pa on sve zna! Ja sam mu pisao, jer si zaboravio da mi oduzmeš pribor za pisanje. Zato on već godinama ne dolazi, njemu je sve poznato sto puta bolje nego tebi, i on levom rukom gužva tvoja pisma, nepročitana, dok u desnoj drži moja pisma i čita ih!"

Od oduševljenja je vitlao rukom više glave. "Njemu je sve hiljadu puta bolje poznato!" vikao je.

"Deset hiljada puta!" reče Georg, da bi ismejao oca, ali te reči mu već u ustima dobiše smrtno ozbiljan prizvuk.
"Ja već godinama čekam da mi dođeš s tim pitanjem! Misliš li da mene zanima nešto drugo? Misliš li da čitam novine? Evo, pogledaj!" i dobaci Georgu novine, koje su odnekud dospele u postelju. Neke stare novine, sa zaglavljem koje je Georgu bilo već sasvim nepoznato."
"Koliko si oklevao dok nisi postao zreo! Majka je morala umreti, nije mogla dočekati taj radosni dan, prijatelj propada u svojoj Rusiji, već pre tri godine bio je žut i za bacanje, a ja — vidiš i sam kako je sa mnom. Za tako nešto ti imaš oči!"
"Motrio si, znači, na mene!" uzviknu Georg.

Otac sažaljivo reče uzgred: "To si verovatno hteo ranije da kažeš. Sad je to sasvim neprikladno."
I produži glasnije: "Sad znaš, dakle, šta je još postojalo osim tebe, dosad si znao samo za sebe! Nevino dete, to si ti istinski bio, ali još istinskije si bio paklen čovek! — I zato znaj: osuđujem te sada na smrt davljenjem!"

Georg oseti da je izgnan iz sobe; u ušima mu je još brujao tresak s kojim se otac iza njegovih leđa sručio na postelju. Na stepenicama, niz koje je pohitao kao niz glatku kosu površinu, naleteo je na služavku, koja je upravo pošla gore da raspremi sobe posle spavanja. "Isuse!" uzviknu ona i sakri keceljom lice, ali on je već bio odjurio. Izleteo je kroz kapiju, nešto ga je vuklo preko kolovoza ka vodi. Začas je ščepao ogradu mosta, kao gladan čovek hranu. Hitnuo se preko ograde — izvrstan gimnastičar, koji je u mladim godinama bio ponos svojih roditelja. Još se držao, rukama koje su gubile snagu, kroz šipke na ogradi ugledao je jedan autobus, koji će s lakoćom zaglušiti njegov pad, tiho je uzviknuo: "Dragi roditelji, ja sam vas, ipak, uvek voleo", pa se pustio i pao.

U tom trenutku je preko mosta strujao upravo beskonačan saobraćaj.

Prevod: Branimir Živojinović

Oči meseca, Roberto Cako

 

 

Na mestu gde se pustinja graniči sa prvim uzviscima istočno od Kurna i tri-četiri iterua južno od Malkate, hajači su isterali na čistac jednog lava i uspeli da ga sateraju ka stenama pazeći da im ne pobegne, a onda su poslali glasnika mom ocu koji se nalazio u blizini, te je on leteći na svojim bojnim kolima, na kojima sam se i ja nalazio, stigao do tog mesta u pustinji. Mene su poslali na druga kola koja su se nalazila usred brojne čete strelaca i sa mnom je bio jedan zapovednik koji me je držao oko struka,d ok sam se ja oslanjao na lanac kola tako da sam mogao sa visine da posmatram šta se dešava. Rekao mi je:"Prinče, sada ćeš vidjti koliko hrabrosti ima nas gospodar,tvoj otac!"

Otac je već bio sišao na zemlju i odmah mu je neko prineo koplja, a on je izabrao četiri-pet, sve jedno duže od drugog, a onda izdao naređenje  da se svi povuku, a kako su svi sporo i nevoljno izvršavali naredbu, on ih je požurivao naređivačkim tonom. Znali su da će biti strogo kažnjeni ako se budu umešali u borbu, pa ipak sam osećao da ne bi dozvolili da se izgube svog faraona ako bi se našao u velikoj opasnosti, i u tom smislu je zapovednik koji se brinuo o meni tihim glasom davao precizna naređenja strelcima koji su štitili moja kola.
 

Nedaleko, na malom kamenom bademu, nalazila se zver koja je sve posmatrala: veličanstven primerak kakvog u svom životu više nikad nisam video. Gledao je čoveka koji mu se približavao, kao i one druge, brojne, u daljini što su mu ispunjavali vidik. Ogroman i prezriv, nimalo uplašen, shvatio je opasnost i mogao je u par skokova da se popne uz stene i da se spasi udaljavajući se sve više, ali je ostao nepomičan zbog svega onoga što se pred njim dešavalo. Nekoliko puta je riknuo. I on je bio faraon, i on je osećao onaj preveliki ponos koji su priroda i sudbina dodelile njegovoj vrsti i zato nije mogao pobeći.
 

Za razliku od svog neprijatelja imao je tu prednost što nikad nije mislio na smrt, što nije znao za nju i što mu je ne znajući za nju bilo lakše sa njom da se suoči; ali protiv sebe je imao usamljenost koju pravi faraon nije poznavao. Nikog nije bilo iza njega, niti je iko bio spreman da njegovu hrabrost slavi i ostavi u nasleđe. Mogao je samo da se bori, mogao je samo da umre, mogao je sve to da uradi a da ne stekne slavu, niti izvuče kakvu korist.
 

Otac mu se sve više približavao i sve više se udaljavao od mene. Da nije bilo tako, viknuo bih mu da stane, da ne ubija tu divnu životinju, to čudo prirode koje je znalo da iskaže toliko vrlina svojim izgledom i svojim ludim ponosom. Ali da sam ga ja i pozvao iz daleka, on me ne bi mogao ćuti, a kad bi me i čuo, ne bi me poslušao i već je bio isuviše blizu lava da bi tako šta uradio.

Već. Ta gorka reč mi prođe kroz glavu i zanemeo sam kao što će mi se kasnije još nekoliko puta dogoditi. Minut ili kubit koji odlučuju o sudbini, zbog kojeg prelaziš prag između mogućeg i nepovratnog.
 

Naravno da tada nisam video taj prizor očima kojim ga sada vidim i opisujem, tada sam osećao nešto nejasno i mogu reći da je moje srce nebjašnjivo bilo na strani lava, jer nisam sumnjao da će iz te borbe moj otac izaci kao pobednik, ali nikako nisam želeo da taj junak prirode umre.
 

A on je stajao tamo, nepomičan, izrazavajući više nekakvo čuđenje i zaprepašćenje nego krvoločnost po kojoj je poznat, dok mi je kralj lovac, koji je polako napredovao, izgledao neumoljiv i podmukao bas kao i sama smrt. A kada mu se još više približio, lav se preteći pokrenu i tako još malo skrati rastojanje između njih i nekoliko puta riknu izjavljujući da ne želi taj sukob, ali da ne može ni da ga izbegne.
 

Sve se odigralo neverovatno brzo. Moj otac hitnu koplje tako brzo da je sve iznenadio, a ono se zabode u bok zveri; dmah se videlo da je ostalo da visi i da rana nije bila duboka, ali je to bilo dovoljno da se životinja razbesni. Lav se preteći zatetura ka njemu, a onda se baci raširenih kandži i razjapljenih čeljusti, ali u isti mah moj otac ustuknu tri koraka i zaustavivši se baci drugo koplje. Nakon kratkog leta ono pogodi lava usred čeljusti baš u trenutku kad je dodirnuo zemlju, tako da se, osećajući da više ne može da ujede i nepodnošljivo razdražen tim kopljem koje mu se zabilo duboko u usta, zaustavi i okrenuvši se dva puta oko sebe, grčevitim pokretima šape, pokuša da ga se oslobodi. Kada je uvidio da ne uspeva u svom pokušaju, bes koji je njime ovladao postade još veći usled bola koji je osećao, te se dade ponovo u napad noseći sa sobom strašno koplje.
 

Pojuri napred razjapljenih čeljusti koje bijahu pune krvi i raširi svoje moćne šape, jedino oružje koje mu je ostalo, ali time otvori širok put ka svojim grudima. Za to vreme je veliki Amenofis nepomično čekao, čučnuvši izazivački, i bacivši preostala kratka koplja, zgrabi dugo koplje i zabivši jedan njegov kraj u pesak, sačeka odlućujući skok hitro podigavši i usmerivši vrh koplja ka lavu kako bi se sam na njega nabio. Koplje duboko uroni u lava koji postade žrtva sopstvenog nasrtaja.

Pobednički poklici, uzvici olakšanja i oduševljenja začuše se u gomili vojnika, dok je životinja, strovalivši se na zemlju, jedva micala šape u poslednjim samrtničkim trzajima. A onda joj moj otac mirno zabode poslednje koplje pravo u srce.
 

Svi prisutni podigoše uvis oružje i stadoše bučno slaviti svog kralja,a  meni se plakalo dok me je ogromni zapovednik vodio ka ocu. Kad sam se našao pred njim, pitao sam ga da li mogu izbliza da vidim lava. Onda me je on ispratio do velikog nepomičnog tela oko kog su se okupili vojnici, sećam se da sam kleknuo i da sam mu dugo milovao zatvoreno oko i izduženu njušku i da sam na opšte čuđenje stao očajnicki plakati, jer je moje srce bilo slično onome što ležaše preda mnom, a ne srcima ushićenih vojnika.

 

Šarl Bodler

 

„Gledate me kao retku zver! A treba da znate da je iz društva prognan onaj koji je, po nesalomivoj snazi duha, za glavu viši od banalne svetine. Ovaj svet stekao je toliku težinu prostaštva da je ono, uprkos čovečijem duhu, dobilo snagu strasti. Ali, ima izvrsnih oklopa koje ni sam otrov ne bi mogao da nagrize… Ostao sam ono što sam i nekada bio: odgovoran i razvratan. Avaj! nedostaje mi možda udarac bičem koji dodeljuju deci i robovima… Ali ne mari: kada budem izazvao opštu odvratnost i užas, osvojiću usamljenost.“
_____________________________


Ukoliko čovek odmiče u životu i ukoliko stvari počinje sagledavati s veće visine, ono što svet obično naziva lepotom znatno gubi od svoga značaja; a isto tako i naslada, i mnoge druge gluposti. U očima koje su izgubile iluzije i postale ubuduće pronicljive, sva godišnja doba imaju svoju vrednost, te zima nije najgora niti najmanje vilinska. Od tog trenutka lepota će postati samo obećanje sreće. Stendal je to, čini mi se, rekao. Lepota postaje oblik koji obezbeđuje najviše dobrote, vernosti zakletvi, lojalnosti u izvršavanju ugovora, prefinjenosti u opštenju s ljudima. Ružnoća postaje svirepost, tvrdičluk, glupost, laž. Većina mladih ljudi o tome ni pojma nema, a sve to doznaje na svoju štetu. Neki od nas to znaju danas; ali se to zna samo za sebe sama. Kad predstava Vrline i Ljubavi ne bi bila upletena u sva naša zadovoljstva, sva naša zadovoljstva bi postala samo mučenja i kajanja.

Beleška
___________________________

Najteže je, nastavi on, što se svaka ljubav uvek ružno svršava, utoliko ružnije ukoliko je bila božanskija, krilatija u svome početku. Nema sna, ma kako idealan bio, koji se ne završi proždrljivim drekavčićem na dojci; nema utočišta, kućice nema tako divne i tako snevane koju pijuk ne poruši. Nego, to je još razaranje materijalno; no postoji još jedno nemilosrdnije i potajnije koje se obara na stvari nevidljive: Zamislite kako se u trenutku kad se oslanjate na biće koje ste odabrali, i kad mu govorite : "Uzletimo zajedno i potražimo dno neba!" - neki se glas neumoljiv i turoban nadnosi nad vaše uho da bi vam rekao da su naše strasti lažljivice, da nam se u kratkovidosti našoj pričinjavaju lepa lica a u našem neznanju krasne duše, i da nužno dolazi dan u koji idol, pred bistrijim pogledom, postaje tek samo predmet, ne mržnje, nego prezira i čuđenja!

_________________________________________

Fanfario

Odlomak iz eseja o Giu, Šarl Bodler, 1859. godina


Bilo da se -ti- ljudi nazivaju rafiniranima, neverovatnima, lepima, lavovima ili dendijima, svi oni imaju isto poreklo; svi imaju isti karakter revolta i suprotstavljanja; svi oni su predstavnici onog najboljeg u ljudskoj gordosti, te potrebe koja se danas retko sreće, da se bore protiv trivijalnosti i unište je. Odatle se kod dendija rađa taj ponositi stav, čak provokativan u svojoj hladnoći. Dendizam se posebno javlja u periodima tranzicije, kada je aristokratija prilično nestabilna i učmala. U nemiru tih vremena, nekolicina propalih, zasićenih, dokonih ljudi, ali bogatih po rođenju, može osmisliti projekat o zasnivanju jedne nove vrtse aristokratije koja će se teško slomiti zato što će počivati na najdragocenijim, najstabilnijim osobinama: na nebeskim talentima koje rad i novac ne mogu da obezbede. Dendizam nije, kao što misle mnogi, neumerena i preterana sklonost ka toaleti i materijalnoj eleganciji – te stvari su za savršenog dendija samo simbol. Isto tako u njegovim očima, zanetim prvenstveno ‘razlikovanjem’, savršenost toalete sastoji se u apsolutnoj jednostavnosti koja je uostalom najbolji način da se neko razlikuje od drugih. Dendizam je poslednji bljesak heroizma u dekadenciji – on je ponosan, bez topline i pun melanholije. Osobenost dendija ga čini vladarem duha. Dendi mora da teži da bude neprestano uzvišen; on mora da živi i spava pred ogledalom; on se ne iskazuje onakvim kakvim se vidi, nego onakvim kakav želi da bude

To je neka vrsta kulta sebe samog koji može da preživi potragu za srećom i u nekom drugom, npr ženi ili muškarcu, koji može da preživi čak i ono što nazivamo iluzijom. Dendi može biti čovek koji pati, ali, u ovom slučaju, patiće kao Lakedemonjanin koga je ugrizao lisac. To je zadovoljstvo da se iznenađuje, a da ne bude iznenađen. Neka čitaoce ne sablazni ta ozbiljnost u frivolnom i neka se seti da u svim ludostima ima nečeg velikog, u svim ispadima neke snage. Čudni spiritualizam! Za one koji su istovremeno i njegovi propovednici i žrtve, svi komplikovani materijalni uslovi kojima su izloženi, od besprekorne toalete u svako doba dana ili noći, do sportskih poduhvata, samo su obična gimnastika čiji je cilj jačanje volje i disciplina duše.’

                                           Charles Baudelaire by Felix Nadar

 


Bodlerova poetika


Tendencije parnasovaca Bodleru su izgledale pretjerano formalističke pa revoltiran u tekstu ''Paganskaškola'' piše:


''Otpustiti strast i razum znači ubiti literaturu… Okružiti se isključivo zavodljivostima fizičke veštine, znači stvoriti velike izglede za propast. Dugo, vrlo dugo, nećete moći da gledate, volite, osećate ništa drugo sem lepoga… Neka bi religija i filozofija došle jednog dana, kao nagnane krikom jednog očajnika! Takvaće uvek biti sudbina maloumnika koji u prirodi vidi samo ritmove i forme… Ali kako će samo biti kažnjeni! Svako dete čiji će poetski duh biti prenadraživan… čija će čula svakodnevno biti mažena, dražena, užasavana,rasplamsavana, i zadovoljavana umetničkim predmetima, postaće najnesrećniji čovek i stvaraće i druge nesrećnima. U dvanaestoj godini, zadizaće suknju svojoj dadilji, a ako ga moć u zločinu ili u umetnosti ne izdigne iznad vulgarnih sudbina, u tridesetoj godini će krepati u bolnici. Njegova duša, neprekidno razdražavana I nezasita, lutaće kroza svet kao kakva prostitutka, vičući : Plastika! Plastika! Plastika… plastika ga je otrovala, a opet ne može živeti bez toga otrova. Izgnao je razum iz svog srca, kao pravedna kazna koja ga sustiže, razum odbija da se vrati u njega… Korisno, istinito, dobro, odistinski ljupko, sve te stvari će mu biti nepoznate. Zaluđen svojim zamornim snom, on bi hteo da njime zaludi i izmori i druge. Neće pomišljati ni na svoju majku, niti na svoju dadilju; razdiraće svoje prijatelje, ili će ih voleti jedino z a r a d   nj i h o v e   f o r m e; a svoju ženu, ako je bude imao, preziraće i poniziće. Neobuzdana sklonost ka formi odvodi u monstruozne i nepoznate nerede.''

( Odabrana proza, str. 388)

''Ja smatram da je beskorisno i mrsko dosadno da predstavljam ono što jeste, jer me ništa odonoga što jeste ne zadovoljava. Priroda je ružna, ja pretpostavljam čudovišta svoje fantazije pozitivnoj trivijalnosti''


( Odabrana proza, str,276 )


''Smeh je đavolski, znači da je duboko ljudski. U čoveku je posledica predstave o njegovoj sopstvenoj nadmoći i zaista, pošto je smeh suštinski ljudski, on je suštinski protivrečan, to jest, istovremeno je iznak beskrajne veličine i beskrajne bede, beskrajne bede u odnosu na apsolutno Biće čiji je zametak, a beskrajne veličine u odnosu na životinje. Iz stalnog sudaranja te dve beskrajnosti razvija se smeh.”

( O suštini smeha)

''Čudna je to stvar i zaista vredna pažnje, to uvođenje neuhvatljivog elementa lepotečak i u dela usmerena da čoveku prikažu njegovu sopstvenu moralnu i fizičku ružnoću! A ništa manje nije tajanstvena ni činjenica da taj tužni prizor izaziva u njemu besmrtno i neodoljivo veselje”

( Slikarski saloni)


''Sve lepote sadrže, kao i sve moguće pojave, nešto večno i nešto prolazno – nešto apsolutno i posebno. Apsolutna i večita lepota ne postoji, ili je tačnije rečeno apstrakcija sa koje je skinuto ononajbolje na opštoj površini raznolikih lepota. Poseban element svake lepote potiče od strasti, a kakomi imamo posebne strasti tako imamo i svoju lepotu.''


( Slikarski saloni)

Nikola Tesla, Malo poznate stvari o poreklu Tesline porodice

 

 

MALO POZNATE STVARI O POREKLU TESLINE PORODICE

Na Pravoslavni Božić 7. januara 1943. g. u pola jedanaest noću, umro je genije Nikola Tesla, u hotelskom apartmanu broj 3327 na 33. spratu hotela "Njujorker" u Njujorku. Tim povodom, gradonačelnik Njujorka Lagvardija je rekao: "Nikola Tesla je umro. Umro je siromašan, ali je bio jedan od najkorisnijih ljudi koji su ikada živeli. Ono što je stvorio veliko je i, kako vreme prolazi, postaje još veće".

Prema sećanjima Sofije Budisavljević, Tesline babe po majci, sredinom XV veka, iz sela Pećana kod Prizrena, krenula su prema Crnoj Gori tri brata: Juriša, Budiša i Pilip, pa dalje bežeći od Turaka preko Hercegovine i Dalmacije stigli u Lički Novi kod Gospića. Budiša je ostao pravoslavne vere, a ostala dvojica braće su se pokatoličili. Budiša je imao sina Radomira, koji je po ocu Budiši uzeo prezime Budisavljević. On je izbegao 1527. godine, za vreme upada Turaka u Krbavu i Liku, severnije u Gacku dolinu, na stranu Vojne krajine, koja je tada imala poseban status jer je bila naseljena graničarima. Oni su bili živi štit austrijskoj carevini od najezde Turaka. 
 
Ugledni sveštenici

Turci su proterani iz Like 1689. godine, a 1712. godine i ovi krajevi ulaze u sastav Vojne krajine. U to vreme Radomirovi potomci u šestom kolenu, braća Tošo i Maleš Budisavljević, osnovali su selo Pećane, na obodu Krbavskog polja. Srednji sin Toše Budisavljevića, Manojlo, imao je sina Marka, rođenog u Pećanima 1700. godine. On je bio deda Sofije Budisavljević, a čukundeda Nikole Tesle po majci. Marko Budisavljević služio je u Ličkoj graničarskoj regimenti od 1746. godine i imao je čin natporučnika (oberlajtanta) što odgovara današnjem činu poručnika.

Marko je sa svojom četom često prelazio preko tadašnje granice, goneći Turke, pa je za hrabrost od austrijskog cara Josifa II dobio plemićku titulu i zvanje Prijedorski junak.

Marko je imao četvoricu sinova, od kojih su dvojica poginula u ratovima. Najmlađi Manojlo je poginuo u bici s Turcima na ličkom Kordunu, a Petar je poginuo kod Verone, u bici sa Napoleonovom vojskom 1805. godine. Najstariji sin Markov, Toma Budisavljević Prijedorski, Teslin pradeda po majci, izabrao je sveštenički poziv. On je rođen 1750. godine u Pećanima. Bio je đak čuvene Vilićke srpske narodne škole, u kojoj je nastava držana na srpskom jeziku i pisalo se ćirilicom, za razliku od krajiških osnovnih škola gde je nastava držana na nemačkom jeziku. U dvadesetpetoj godini postao je sveštenik u selu Jošanima. Stekao je kao sveštenik veliki ugled, a o njemu je ostala legenda da je pre podne držao službu u crkvi, a po podne komandovao četom srpskih graničara.

Sofija Budisavljević bila je treće dete protojereja Tome. Kasnije se udala za protu Nikolu, iz ugledne srpske porodice Mandića. Sofija je sa protom Nikolom rodila osmoro dece, a najstarija od četiri kćeri bila je Georgina, majka Nikole Tesle. Od milja su je zvali Đuka, a rođena je 1822. godine u Tomingaju.

Teslina majka Đuka bila je izuzetna žena, bistre pameti i spretnih prstiju, pa iako nepismena znala je ceo "Gorski vijenac" napamet jer, kako bi gde čula da neko nešto recituje, to bi odmah zapamtila. Naročito je imala vešte ruke, pa je oduševljavala žene svojim ručnim radovima. O njoj u svojim sećanjima Tesla kaže: "Moja mati potiče iz veoma stare porodice u kraju u kome su živeli, u kojoj je bilo više generacija pronalazača. Njen otac i ded pronašli su mnoga oruđa za kućnu poljoprivrednu upotrebu i druge potrebe. Ona je bila doista žena velike sposobnosti, odvažnosti i snage, koja je prkosila mnogi burama u životu i prolazila kroz mnoga iskušenja izvlačeći iz njih lična iskustva".

Posle smrti svoje majke, kao najstarije žensko dete, morala je da vodi celo domaćinstvo, brinući se o sedmoro ostale dece, pa zbog toga nije naučila ni da čita ni da piše. 

Iz Tesleuma

Teslin ujak Petar Mandić bio je paroh u Gornjem Gračacu, a posle smrti Nikolinog oca, Milutina, postao je sveštenik i premešten je u Gospić. Tu se oženio Martom Manojlović. No, posle deset godina poželeo je da se zamonaši, i kaluđerski postrig je dobio 1891. godine u manastiru Gomirje. Stekavši zvanje arhimandrita, postaje iguman manastira Gomirje. Kasnije u Tuzli posvećen je za mitropolita zvorničko-tuzlanskog, 1892. godine, a od 1896. godine je mitropolit dabro-bosanski.

Drugi ujak Paja Mandić završio je vojnu akademiju i bio je viši štapski oficir u austrijskoj vojsci.

Za razliku od majčine loze, o precima Teslinog oca Milutina ima manje podataka. Još iz rimskog vremena, blizu mesta Raduča, gde je rođen Teslin otac, Milutin, postojalo je mesto Tesleum, po rečima Save Kosanovića, Teslinog sestrića.

Po Teslinom kazivanju, njegova se porodica ranije prezivala Draganić. Ovo prezime vodi poreklo iz užičkog kraja, odakle su i "vidoviti" Tarabići. Kod Karlovca postoji selo sa ovim imenom. Prezime Tesla postojalo je samo u Lici. Postoji predanje u porodici da su članovi jedne grane dobili nadimak "Tesla" zbog njihove nasledne osobine koju su bezmalo svi imali, a to su vrlo široki istureni prednji zubi, koji su mnogo ličili na istureno sečivo drvodeljske sekire.

Teslin deda Nikola oženio se Anom Kalinić i u braku izrodio četvoro dece. On potiče iz stare graničarske porodice, iz sela Raduča u Lici. Kao graničarski narednik u Napoleonovoj vojsci dobija odlikovanje za hrabrost. Tada je Vojna krajina, od 1809. do 1814, pripadala Napoleonovim Ilirskim provincijama, dok kasnije, opet, potpada pod vlast austrijske monarhije.

Milutin Tesla rodio se 3. februara 1819. godine u selu Raduču. Zajedno sa bratom Josifom završio je nemačku osnovu školu u Gospiću, a kasnije ih otac upisuje u vojnu školu ili "matematiku", kako su je zvali Ličani, želeći da postanu krajiški oficiri.

No, Milutin, sklon sanjarenju, filozofiji i umnom životu, zaključuje da kruta vojnička disciplina ne odgovara njegovoj pesničkoj prirodi i napušta vojnu školu, upisujući se na bogosloviju u Plaškom, koju uspešno završava 1845. godine. Neposredno posle toga ženi se sa Đukom Mandić, ćerkom uglednog prote Nikole Mandića iz Gračaca. Onda biva rukopoložen za đakona, zatim za sveštenika i odlazi na službovanje, prvo u Štikadu, a zatim u Senj, gde je bio od 1846. do 1852. godine. 

Majčin dar

U Senju mu se rodio sin Dane i kćeri Milka i Angelina. Kasnije biva premešten u Smiljan, gde dobija sina Nikolu i ćerku Maricu, a od 1863. postaje gospićki paroh do smrti 1879. godine.

Tesla opisuje oca ovim rečima: "Moj otac bio je veoma obrazovan čovek, pravi prirodni filozof, pesnik i pisac. Za njegove propovedi govorili su da su rečite kao Abrahamove u Santa Klari. Imao je izvanredno pamćenje i često je znao da navodi poduže stavove iz raznih dela na raznim jezicima. Često je u šali, govorio, da bi mogao ponovo napisati neko klasično delo kada bi se ono izgubilo. Njegov stil bio je čuven. Njegove rečenice bile su kratke i jezgrovite, a pune dosetki i satire. Njegove primedbe, pune humora, bile su uvek nešto naročito i karakteristično... Otac je imao čudnu naviku da govori sam sa sobom. Često je vodio uzbudljive razgovore zapadajući u žestoku polemiku, menjajući visinu glasa. Slučajni slušalac zakleo bi se da se u sobi nalazi više osoba.

Iako moram sav svoj pronalazački dar pripisati majčinom uticaju, ipak je vaspitanje koje sam dobio od oca bilo od velike pomoći. Ono se sastojalo iz raznih vežbi, na primer iz pogađanja tuđih misli, pronalaženja grešaka u načinu izražavanja, iz ponavljanja dugih rečenica ili računanja napamet. Ti svakodnevni zadaci imali su za cilj da mi se pojača pamćenje i rasuđivanje, a naročito da se razvije kritičko osećanje, što je bez sumnje vrlo korisno".

Milutin se isticao kao pravdoljubiv čovek, i svoje članke je objavljivao u novinama, boreći se za srpske interese u Lici pod pseudonimom "Rodoljub Pravičić".

Nikola Tesla, iako potiče iz skromne svešteničke porodice, dosegao je najviše svetske vrhove u nauci, od kojih zastaje dah. Za svoje zasluge u elektrotehnici dodeljena mu je jedinica magnetne indukcije u međunarodnom sistemu jedinica pod nazivom TESLA, što je i najveće priznanje jednom naučniku.