Dragan BOGUTOVIĆ
BUDUĆI da sam za mlado moje doba devetnaeste godine vozrasta bio, i tako mi padne na um, čujući Karađorđa da vojuje i s Turcima se bije, da i ja pređem štogod rodu i otečestvu starom od pomoći biti; i tako baš i sama može biti sudbina hotjela je sa mnom tako učiniti. 1807. pređem u Višnjicu uveče i sutradan iz Višnjice dođem u Beograd". Tako započinje svoje memoare "Žizniopisanija moja" Nićifor Ninković (1788 - posle 1850), berberin i lekar kneza Miloša. Njegov rukopis, dragocen dokument o Prvom i Drugom srpskom ustanku i najviđenijim ljudima tog doba, nađen u ostavštini Sime Milutinovića Sarajlije, decenijama je smatran nevažnim. Objavljen je tek 1972. a sada je ponovo pred čitaocima u izdanju "Službenog glasnika".
Rođen u Sremu, u Dobrinjcima, mlađani Nićifor, budući pismen, službovanje je započeo kao pisar najpre kod pocerskog kneza Ilije Markovića, zatim kod starovalaškog kneza Jovana Raškovića kojom prilikom je učestvovao u bici za Novu Varoš, a zatim je 1809. bio u službi kneza Maksima Raškovića, gde su i počele njegove prve nevolje. Knez od koga je morao da pobegne, jer ga nije plaćao, optužio ga je za pljačku. Od izvesnog pogubljenja spasao ga je već ostareli Dositej Obradović, koji se ovako obratio članovima Sovjeta:
"Nije, gospodo, ovaj momak ni da se okuje ni da se obesi. On je, siroma morao begati za život svoj oteti. A da je on toga Maksima poarao, to on ne bi smeo vama doći; a i na licu mu se vidi da on nije takav čovek. Pa zašto da mu život oduzimate? Tako se ne drži zemlja ni carstvo! Ako vi stanete sve pisare ubijati, to ćete bez nji ostati... A nikakva zemlja s rabošom niti se držala niti se držati mogla!"
Nemirnog, pustolovnog duha Nićifor se kasnije pridružio ustanicima i u Kondinoj četi učestvovao u odbrani Deligrada, zatim se vratio pisarskom poslu da bi posle sukoba sa - Kara-Markom i Jakovom Nenadovićem 1811. napustio Srbiju. Sledećih osam godina proveo je u Krajovi, Bukureštu i Carigradu gde je izučio berberski zanat i savladao turski, grčki i vlaški jezik. Još jednom je boravio u Bukureštu 1816, u kome je lečeći se od neke venerične bolesti izučio i neku svoju "doktoriju".
Po povratku u Srbiju 1819, otvorio je prvu berbersku radnju u Beogradu, a kasnije se oženio Hristinom sa kojom je imao tri ćerke. Najdramatičniji i najpresudniji period u njegovom životu nastao je kada je 1822. otišao u Kragujevac gde je pune četiri godine bio lični berberin i lekar kneza Miloša. Već od početka njihov odnos je bio protivrečan, u stalnom sukobu. Osioni i bahati knez koristio je svaku priliku da se naruga mladom čoveku i ponizi ga pred svedocima, a ovaj se živ jeo što se s njim, lekarom, pisarom i znancem nekoliko jezika, sprda nepismeni, neobrazovani Gospodar. Iako je stalno bio u zaptu, Nićifor mu, međutim, nije ostajao dužan. Već prilikom prvog susreta došlo je do žestoke varnice. Pošto ga je prethodno već neko obrijao, očito veoma loše, knez mu je prebacio:
- A, oca mu j... ciglo jedan sat da si pre došao, ne bi se onom psu pustio da me brija!
"Vnutreno" naljućen, Nićifor mu je odgovorio:
Gospodaru, ako hoćeš da te psi briju, a ti pse traži, pa neka te oni briju. A ako li hoćeš ljude tražiti da te briju, a ti ljude traži. Od ovoga dvoga izberi koje oćeš.
U nastavku razgovora već razljućen knez ga zapita: "Pa kako ti smeš mene tako govoriti?"
"Zato", odgovori mu Nićifor, "što si čovek kao i ja. Živim kao i ti, umrećeš kao i ja".
Prepirka se nastavila, i bespogovorno želeći da njegova bude poslednja, knez reče:
- Ama more, ja sam Gospodar, pa oću da me služiš; ako oćeš, oćeš; ako nećeš, opet hoćeš!
Videći da nema šale Nićifor ga je zamolio da ga odmah otpusti da bi nekoliko godina poživeo u miru. Osioni Miloš mu je uzvratio:
- Eto ti moj k...! Baš, more, poživiti nećeš! A služiti me moraš. Oćeš, nećeš.
A zatim u još većem besu bespogovorno mu je dao do znanja: "Ja čoveka i bez sveće na onaj svet pošljem".
Kneževa obest postala je vremenom sve veća, pa je jednom prilikom, praktično bez pravog razloga naredio da se nesrećnom berberinu udari 30 štapova. O tome je Nićifor zabeležio: "Miloša vidim više moje glave na podrumu, u bašti sedeća i čibuk puši. Legnem dole na travu. I stade brka deljati i ja stado’ vikati:
- Zaboga i pomagaj, tako ti živi sinovi, nemoj više! Oprosti."
Kao i u nekim drugim (ne)prilikama Nićifor je i u ovoj znao da pokaže osećaj za samoironiju. Kada ga je posle dobijenih batina žena kod kuće upitala kako je bilo, odgovorio je: "Dobro! Jeza lajala, guza patila"!
Znajući kako u svakom trenutku može da izvede iz takta svog posilnog, Miloš mu je jednom prilikom zamerio što mu žena ne ide u crkvu. Nićifor se izgovorio da je to zbog toga što "žaljina nema", na šta se Gospodar ovako obratio izvesnom Hadži-agi: "Oću da načinimo mobu na njegovu ženu. Jedan dan oću da pošljem 40 delija moji’, sve žešći od žešćega, kod njegove kuće na ženu mu. Jedan nek izlazi, drugi nek ulazi. Dok se svi izrede. Da mu kažemo kako se žena buli i u crkvu ne ide".
I sam prgav na jeziku, nesrećni Nićifor vrebao je priliku da knezu skreše u brk šta misli o njegovom načinu vladavine:
Ostavite se toga vašeg nasilja. Ostavite se tako preka suda. Bog i duša, neće dobro za vas biti. Ta što god narod ne miluje, ni bog ne miluje. Ja ne znam dokle će trajati tako vaše silno sudstvo. Bog vam je neku silu dao, a sam vam đavo oduzeti ne može... Ali ako tako, kao što sada radiš, dugo vreme ustraje, to će se dignuti kuka i motika na tebe, pa će biti gorša poslednjaja pervih... Čoveče, kud si se ti deo? Dođi k sebe i umekšaj sudstvo, s božje te strane molim.
Iz Miloševe službe Nićifor je otpušten posle silnih poniženja gotovo potpuno slomljen, nastavljajući sa novim potucanjima od Beograda, preko Smedereva, do Turske i Vlaške. U Smirni je počeo da piše memoare u kojima će zabeležiti i ove opominjuće reči izvesnog ćir Ante, "gazde od kafane".
- Evo, braćo moja, ispuni se proročestvo i reči gospodina Dositeja Obradovića, koji nam je u basnoslovijama svojim i naravoučenija ostavio govoreći: "Ako Serbiji ne uzbudu pružiti mudrosti i nauke, to će oni sami sebe biti Turci i mučitelji." I da ćemo vikati: "Mi smo govorili da su nas Turci mučili i tiranili, a danas braća naša nas gore muče i tirane." I sve mi dočekasmo. I nama sve ono na glavu dođe.
I, što bi se reklo u vreme Nićiforovo, kako onda, tako i danas!
_____________________________________________________________________
SVEDOK I ŽRTVA
NIĆIFOR Ninković je bio prvi Srbin majstor berberskog zanata u Beogradu i poslednji, uz to i najbolji, pisac galantnih memoara u Srba. Duha pustolovnog, nepostojanog, sujetnog, frivolan na jedan poseban, levantski način, lascivan prema obrascu svoje uže sredine, praznoslovan u svom mudrovanju kao mnogi članovi njegovog esnafa, zanimljiv sebi koliko dosadan drugima, uvek u opasnosti da u svom hvalisanju postane žrtva opakih silnika. On je postao značajan svedok svoje epohe u memoarskom opisivanju jedne svakidašnjice u kojoj su i znatne istorijske ličnosti osuđene da se pojavljuju i deluju kao obični ljudi - ovo je svojevremeno zapisao Radovan Samardžić, veliki istoričar i pisac istorijskih romana.
____________________________________________________________________
Pisac svakodnevnog jezika
PO mišljenju pisca Milisava Savića, koji je inače doktorirao na ustaničkoj prozi, Ninković je na planu jezika daleko ispred svojih savremenika, pa i ispred Vuka. Vukov jezik je "umiven", "domaćinski", sav iznikao iz narodne priče i pesme, a Ninkovićev je "iskvaren", "svakodnevan", blizak, ako tako može da se kaže, argou tog doba. - Pri tom on je, sigurno, naš prvi pisac koji je napisao knjigu o tragičnom udesu običnog čoveka u žrvnju totalitarnog despotskog društva, o njegovom obezličavanju i svođenju na biće koje ne sme slobodno da misli i otvoreno govori.
