05.02.2020.

Crichton Michael, Andromein soj ( 13.Peti horizont, 14. Raznovrsno ispitivanje)





13.Peti horizont


      Horizont V bio je obojen mirnom nijansom plave i svi su nosili plave uniforme. Barton je poveo Hola u obilazak.

–Ovaj horizont je, kao i svi drugi, kruţžnog oblika –objašnjavao je Barton. –U stvari, sastoji se od serije koncentričnih krugova. Mi smo sada na spoljnoj ivici; ovde živimo i radimo. Restoran, spavaće sobe... sve je ovde, napolju. Unutra je prsten laboratorija. A unutar toga, izolovano od nas, nalazi se centralno jezgro. Tamo su sada satelit i ona dvojica.

–Oni su izolovani od nas?
–Da.
–Onda, kako ćemo stići do njih?
–Jeste li ikad koristili komoru s rukavicama? –upita Barton.

Hol odmahnu glavom.

Barton je objasnio da su komore s rukavicama veliki prozirni boksovi sa zidovima od plastike koji se upotrebljavaju za rukovanje sterilnim materijalom. Komore imaju prorezane rupe sa strane i hermetiĉki priĉvršćene rukavice. Da bi rukovao sadržajem, ĉovek zavuĉe ruke u rukavice i gurne ih u komoru. Ali materijal nikad ne dotiĉe prstima, nego samo rukavicama.

–Mi smo otišli korak dalje –nastavi Barton. –Imamo ĉitave prostorije koje nisu ništa drugo do usavršene komore s rukavicama. Ali, umesto rukavica tamo je plastiĉno odelo za ĉitavo telo. Videćete šta sam hteo da kažem.

    Pošli su hodnikom u obliku luka do sobe s naznakom CENTRALNA KONTROLA. Livit i Stoun bili su tu i radili u tišini. Centralna kontrola bila tesna prostorija puna elektronske opreme. Jedan zid bio je od stakla i dopuštao radnicima da gledaju u susednu sobu.

     Kroz staklo Hol je opazio mehaniĉke ruke kako premeštaju kapsulu na sto i spuštaju je. S interesovanjem je posmatrao kapsulu, koju nikada ranije nije video. Bila je manja nego što je zamišljao, ne duža od jednog jarda; jedan deo bio je spržen i pocrneo od jare prilikom povratka.

     Mehaniĉke ruke, kojima je upravljao Stoun, otvorile su žleb u obliku lopatice na jednoj strani kapsule, da bi pokazale unutrašnjost.

–Eto –reĉe Stoun skidajući ruke s komandi. Komande su liĉile na par mesinganih boksera; operater bigurnuo sopstvene ruke u njih i pomerao ih kada je hteo da se pokrenu mehaniĉke ruke.

–Naš sledeći korak je da odredimo ima li u kapsuli još neĉega što je biološki aktivno –reĉe on. –Šta predlaţžete?

–Pacova –odgovori Livit. –Upotrebimo crnog norvežanina.

           Crni norveški pacov uopšte nije crn. Ime zapravo oznaĉava soj laboratorijskih životinja, možda najĉuveniji soj u nauci uopšte. Jednom, naravno, bio je i crn i iz Norveške; ali posle ukrštanja vršenih godinama i bezbroj generacija postao je beo, mali i poslušan. Biološka eksplozija stvorila je potrebu za genetiĉki jednoobraznim životinjama. Za poslednjih trideset godina veštaĉki je razvijeno više od hiljadu sojeva »ĉistih« životinja. U sluĉaju crnog norvežanina sada je jedan nauĉnik bilo gde u svetu mogao da vrši oglede koristeći tu životinju i da bude siguran da će drugi nauĉnici bilo gde u svetu moći da ponove ili prošire njegove radove koristeći stvarno iste organizme.

– Nastavićemo s rezusom –predloži Barton. –Pre ili posle ionako bismo prešli na primate.

     Ostali klimnuše glavom. »Grĉka vatra« bila je osposobljena da vrši eksperimente s ĉovekolikim i drugim majmunima, kao i s manjim i jeftinijim životinjama. S majmunima se izuzetno teško radilo: manji primati bili su neprijateljski raspoloženi, brzi i inteligentni. Među nauĉnicima su za naroĉito nezgodne važili ameriĉki majmuni s repom-prihvatnikom. Mnogi nauĉnik angažovao bi po tri ili ĉetiri laboratorijska asistenta da drže majmuna dok on priprema injekciju –samo da bi video kako se rep-prihvatnik izvija, grabi špric i baca ga preko sobe.
     Teorijska osnova za oglede s primatima bila je da su ove životinje biološki bliže ĉoveku. Pedesetih godina ovog veka nekoliko laboratorija ĉak je pokušalo eksperimente na gorilama, izlažući se velikim teškoćama i troškovima prilikom rada s ovim na izgled najljudskijim životinjama. Međutim, oko 1960. dokazano je da je od velikih majmuna šimpanza biološki sliĉniji ĉoveku nego gorila (izbor laboratorijskih životinja na osnovu sliĉnosti s ĉovekom ĉesto je iznenađujući. Na primer, za imunološka i onkološka istraživanja rado se koristi hrĉak, jer su njegove reakcije sliĉne ĉovekovim, dok se za prouĉavanje ljudskog srca i krvotoka takva sliĉnost nalazi kod svinje).

   Stoun je ponovo stavio ruke na komande, pažljivo ih pokrećući. Kroz staklo su videli kako se crni metalni prsti pomeraju ka udaljenijem zidu susedne sobe, gde je u kavezima držano nekoliko laboratorijskih životinja, odvojenih od prostorije hermetiĉkim vratima na sklapanje. Zid je Hola ĉudno podsetio na neki automat.

    Mehaniĉke ruke otvorile su jedna vrata, izvadile kavez s pacovom, unele ga u sobu i spustile blizu kapsule.
    Pacov se obazre po prostoriji, onjuši vazduh i naĉini nekoliko pokreta kao da isteže vrat. Trenutak kasnije preturio se u stranu, trgnuo i umirio.
    To se dogodilo zapanjujućom brzinom. Hol je jedva mogao da poveruje da se uopšte desilo.

–Gospode! –uzdahnu Stoun. –Kojim tempom!
–Možemo pokušati sa spravom za beleženje –predloţi Barton.
–Da. Treba da je upotrebimo –reĉe Stoun. –Koliko su brzi naši aparati za snimanje?
–U milisekundama, ako je potrebno.
–Biće potrebno.
–Pokušajte s rezusom –reĉe Barton. –Ionako ćete hteti autopsiju na njemu.
   
Stoun je upravio mehaniĉke ruke natrag, ka zidu, otvorio druga vrata i izvukao kavez u kojem se nalazio veliki smeđi odrasli rezus majmun. Majmun je zakreštao kada je bio podignut i udario o rešetke na svom kavezu.

Zatim je krepao, pošto je s izrazom zbunjenog iznenađenja posegnuo rukom ka grudima.

     Stoun odmahnu glavom. –Pa, bar znamo da je to još biološki aktivno. Što god da je poubijalo one ljude u Pidmontu, još je ovde, i dalje moćno kao nekad. –On uzdahnu. –Ako je »moćno« prava reĉ...

–Bolje da poĉnemo da ispitujemo kapsulu –reĉe Livit.

–Ja ću uzeti ove uginule životinje –saopšti Barton –i obaviti poĉetna ispitivanja. Zatim ću izvršiti autopsiju.

      Stoun je još jednom stavio u pogon mehaniĉke ruke. Podigao je kaveze u kojima su se nalazili pacov i majmun i smestio ih na gumenu pokretnu traku u zadnjem delu prostorije. Onda je na komandnoj tabli pritisnuo dugme ispod kojeg je pisalo AUTOPSIJA. Pokretna traka poĉela je da se pomera.

     Barton je napustio sobu i krenuo hodnikom ka sobi za autopsije, znajući da će pokretna traka, postavljena da prenosi materijale iz jedne laboratorije u drugu, automatski isporuĉiti kaveze.

      Stoun se obrati Holu: –Vi ste među nama jedini lekar-praktiĉar. Bojim se da baš sada imate priliĉno težak posao.

     –Pedijatrijski i gerijatrijski?
      –Taĉno. Pogledajte šta možete da uĉinite za njih. Obojica, i dete i starac, nalaze se u našoj sobi za raznovrsno ispitivanje, prostoriji koju smo izgradili upravo za neobiĉne okolnosti kao što su ove. Imaćete tamo vezu s kompjuterom, koji treba da vam pomogne. Tehniĉar će vam pokazati kako funkcioniše.



14. Raznovrsno ispitivanje

        Hol otvori vrata s natpisom RAZNOVRSNO ISPITIVANJE, pomislivši u sebi da je njegov posao zaista raznovrstan: da održi u životu jednog starca i malecku bebu. Oboje su bili od vitalnog znaĉaja za projekt, i sa oboje će, bez sumnje, teško izaći na kraj.

      On se nađe u još jednoj maloj sobi, nalik na kontrolnu koju je upravo napustio. Ova je takođe imala stakleni prozor koji je gledao u središnju prostoriju. U prostoriji su bila dva kreveta, a na njima Piter Džekson i detence. Ali najneverovatnija su bila odela: u sobi su uspravno stajala ĉetiri prozirna plastiĉna odela za naduvavanje u ljudskom obliku. Od svakog odela po jedan tunel vodio je natrag do zida.

     Oĉigledno, ĉovek je trebalo da otpuzi kroz tunel i onda se uspravi u odelu. Tada je mogao da radi s pacijentima u prostoriji.

    Devojka koja je trebalo da mu bude asistentkinja radila je u sobi, nagnuta nad konzolu kompjutera. Ona se predstavila kao Karen Enson i objasnila kako kompjuter funkcioniše.

     –Ovo je samo jedna podstanica kompjutera »Grĉke vatre« na Prvom horizontu –reĉe ona. –Postoji trideset podstanica širom laboratorije, a sve su ukljuĉene u kompjuter. Trideset raznih ljudi može da radi istovremeno.

    Hol klimnu glavom. Vremensko uklapanje više programa bio je sistem u koji se razumeo. Znao je da i po dvesta ljudi može istovremeno koristiti isti kompjuter; princip se zasnivao na tome što kompjuteri operišu veoma brzo, u delićima sekunde, dok ljudi operišu sporo, u sekundama ili minutima. Osoba koja bi sama koristila kompjuter bila bi neefikasna, jer bi joj trebalo nekoliko minuta da izbuši naloge, dok bi kompjuter sedeo dokon i ĉekao. Kad bi nalozi
već jednom bili izdati, kompjuter bi odgovorio gotovo trenutno. To znaĉi da bi kompjuter retko »radio«. Puštanjem većeg broja ljudi da istovremeno postavljaju pitanja kompjuteru, omogućeno je potpunije eksploatisanje mašine.

–Ako je kompjuter zaista zauzet –reĉe tehniĉarka –odgovor može da okasni jednu do dve sekunde. Ali obiĉno stiže trenutno. Ovde koristimo program MEDKOM. Da li ga znate?
      Hol odmahnu glavom.
 –To je analizator medicinskih podataka –reĉe ona. –Vi date podatke, a on postavlja dijagnozu kod pacijenta i kaže vam šta sledeće da uĉinite u terapiji ili za potvrdu dijagnoze.
–Zvuĉi veoma zgodno.
–I brzo je –reĉe ona. –Sva naša laboratorijska istraţžživanja obavljaju automatizovane mašine. Na taj naĉin možemo da za nekoliko minuta dobijemo i složenu dijagnozu.
        Hol pogleda kroz staklo dvojicu pacijenata. –Šta je dosad preduzeto s njima?
      –Ništa. Na Prvom horizontu otpoĉeto je s intravenoznim injekcijama:plazma za Pitera Džeksona, dekstroza i voda za bebu. Izgleda da je gubitak teĉnosti naknađen kod oboje i da ne osećaju bolove. Džekson je još u nesvesti. Nema promena na zenicama, ali ne reaguje i izgleda anemiĉan.

    Hol klimnu glavom. –Laboratorije ovde rade sve?

–Sve. Ĉak i analize adrenalnih hormona i delimiĉna vremena tromboplasta. Može da se izvede svaki poznati medicinski test.

–U redu. Onda poĉnimo.Ona se okrete ka kompjuteru. –Evo kako se naruĉuju laboratorijske probe. Upotrebite ovo svetlosno pero i obeleţite testove koje hoćete. Samo dotaknite perom ekran.

     Ona mu pruži svetlosno pero i pritisnu dugme START.

    Ekran se osvetli. Pred Holovim oĉima ukazaše se dve kolone od po ĉetrdesetak parametara za ispitivanje, svrstanih u osam oblasti: krv, hernija, proteini, dijagnostika, enzimi, steroidi, pluća, vitamini.

       Hol je zurio u spisak. Testove koje je smatrao potrebnim doticao je svetlosnim perom; oni su nestajali s ekrana. Naruĉio je petnaest ili dvadeset, a potom se odmakao.
     Ekran je za trenutak bio prazan, a onda se pojavilo sledeće:

ZA NARUĈENE TESTOVE POTREBNO JE OD SVAKOG SUBJEKTA
20 CM3 SVEUKUPNE KRVI
10 CM3 OKSALATISANE KRVI
15 CM3 CITRATISANE KRVI
15 CM3 URINA

    –Ja ću uzeti sve tri vrste krvi, ako hoćete da ih pregledate –reĉe tehniĉarka. –Jeste li kadgod bili u ovakvim sobama?

Hol odmahnu glavom.

–Stvarno je veoma jednostavno. Kroz tunele ćemo dopuzati do odela. Onda se iza nas tuneli hermetiĉki zatvaraju.

–Oh. Zašto?–U sluĉaju da se jednom od nas nešto dogodi.

     U sluĉaju da se podere omotaĉ odela... da se naruši celovitost površine, kako kažu propisi. U tom sluĉaju bakterije bi kroz tunel mogle da prodru napolje.

–Zato smo hermetiĉki odvojeni.

–Da. Dobijamo vazduh iz odvojenog sistema; pogledajte one tanke cevovode koji tamo izlaze. U suštini, izolovani ste od svega kada ste u tom odelu. Ipak, mislim da ne treba da brinete. Jedini naĉin na koji biste mogli probiti svoje odelo je da ga proseĉete skalpelom, a rukavice su naĉinjene od tri sloja baš zato da bi se takav događaj spreĉio.

     Tehniĉarka mu je pokazala kako da puzi kroz tunel, a zatim, oponašajući je, i on se uspravio u svom plastiĉnom odelu. Osećao se kao neki džinovski reptil koji se nezgrapno kreće, dok je vukao svoj tunel kao kakav debeli rep.

    Posle jednog trenutka ĉulo se šištanje: njegovo odelo hermetiĉki se zatvorilo. Ponovo šištanje, i vazduh je postao hladan kada je poĉeo da pritiĉe ka njemu kroz specijalnu cev.

      Tehniĉarka mu dade instrumente za pregled. Dok je uzimala krv detetu, i to iz vene na glavi. Hol posveti pažnju Piteru Džeksonu.




       Ĉovek star i bled: anemija. Osim toga, mršav: prva pomisao –rak; druga pomisao –tuberkuloza, alkoholizam, neki drugi hroniĉni proces. A besvesno stanje? Kroz mozak su mu proletele razne mogućnosti: od epilepsije do hipoglikemiĉkog šoka i moţždane kapi.

        Hol je kasnije priznao da se osetio glupo kada mu je kompjuter dostavio nalaz upotpunjen verovatnom dijagnozom. U to vreme još nije bio svestan umešnosti kompjutera, kvaliteta njegovog programa.

    Izmerio je Deksonov krvni pritisak; bio je nizak: 85/50. Puls brz: 110. Temperatura: 36,5°C. Disanje duboko: 30.

      Stao je da sistematski pregleda ĉoveka, poĉev od glave nadole. Kada je prouzrokovao bol pritiskom na živac u oĉnoj duplji, taĉno ispod obrve, ĉovek je iskrivio lice i pokrenuo ruke da odgurne Hola.

     Možda i nije bio onesvešćen. Možda je samo obamro. Hol ga prodrma.

–Gospodine Džekson. Gospodine Džekson.

     Ĉovek nije reagovao. A onda, polako, izgledalo je da mu se vraća svest. Hol mu na uvo viknu njegovo ime i snažno ga prodrma.

    Piter Džekson otvori oĉi samo za trenutak i izusti: –O ... odlazite ...

      Hol je nastavio da ga trese, ali Džekson se opustio, omlitavio, a njegovo telo je opet prestalo da reaguje.  Hol je odustao i vratio se telesnom pregledu. Pluća su bila ĉista, a srce je izgledalo normalno. Trbuh je bio pomalo napet, i Džekson je jednom podrignuo izbacivši nešto ĉudne krvave mase. Hol je žurno naĉinio bazolitskiu probu na krv: bila je pozitivna. Pregledao je rektum i ispitao stolicu. Opet pozitivna proba na krv.

    On se okrete tehniĉarki, koja je uzela svu potrebnu krv i stavljala cevĉice u aparat za kompjutersku analizu u jednom uglu.

–Imamo ovde pacijenta s želudaĉno-crevnim krvarenjem –reĉe on. –Kada će stići rezultati?

     Ona pokaza TV ekran postavljen blizu tavanice. –Izveštaji iz laboratorije pojavljuju se ĉim stignu. Prikazuju se ovde i na pultu u drugoj prostoriji. Oni jednostavniji stiţu odmah. Hematokrit bi trebalo da dobijemo za dva minuta.

    Hol je ĉekao. Ekran se osvetlio i na njemu su se jedno za drugim ispisivala slova:

DŽEKSON, PITER

LABORATORIJSKA ANALIZA

TEST NORMALNO     VREDNOST HEMATOKRIT    38-5421

    –Dakle, polovina normalne vrednosti –reĉe Hol. Stavio je na Dţeksonovo lice masku s kiseonikom i priĉvrstio kaiševe. –Potrebne su nam najmanje ĉetiri jedinice. Plus dve jedinice plazme.
 
 –Naruĉiću.

    –Neka se poĉne što je pre moguće.

    Tehniĉarka je otišla da telefonira banci za krv na Horizontu II i zamolila da poţure s isporukom. U međuvremenu Hol je posvetio pažnju detetu.

   Prošlo je dugo vreme otkako je vršio pregled nekog mališana i zaboravio je kako to može da bude teško. Svaki put kad bi pokušao da detetu pogleda oĉi, ono bi zažmurilo. Svaki put kad bi mu pogledao u grlo, dete bi zatvorilo usta. Svaki put kad bi pokušao da oslušne srce, dete bi se dalo u dreku, koja je zaglušivala sve srĉane šumove.

   Hol je ipak istrajavao, sećajući se šta mu je Stoun rekao. Ovo dvoje, premda nimalo sliĉni, bili su jedini preživeli iz Pidmonta. Nekako su uspeli da pobede bolest. To je bio beoĉug između njih –između smeţžuranog starca koji je povraćao krv, i ružiĉaste bebe koja je urlala i vrištala.

    Na prvi pogled, razlikovali su se koliko je to mogućno; bili su na suprotnim krajevima spektra i nisu imali ništa zajedniĉko.

   Pa ipak, morali su imati nešto zajedniĉko.

    Pregled deteta oduzeo je Holu pola ĉasa. Na kraju, bio je prinuđen da zakljuĉi da je beba, prema onome što je našao, savršeno normalna. Potpuno normalna. Ništa neobiĉno, ni najmanja sitnica. Osim što je na neki naĉin ostala u životu.

Нема коментара:

Постави коментар