Atanasije Stojkovič (1773–1832).

odlomak iz teksta : Jevanđelje po Atanasiju



Atanasije Stojkovič (1773–1832).


Ako ste koji put i čuli za njega, teško da ste ga zapamtili kao sledbenika Dositeja Obradovića i srpskog prosvetitelja koji je napisao prvi umetnički roman u srpskoj kulturi, utemeljio prirodne nauke i napisao trotomno delo Fisika, originalni i sistematični pregled Njutnove fizike iz koga su se početkom XIX veka obrazovale prve generacije srpskih naučnika. Prosvetitelj, književnik i utemeljivač prirodnih nauka, najuticajniji intelektualac među Srbima na kraju XVIII i početku XIX veka, bio je prvi pravi ovdašnji naučnik, čija je profesorska karijera najdalje stigla, a njegov intelektualni ugled bio toliki da je bacio senku na čitav vek duhovnog razvoja tada najmlađe evropske nacije. Međutim, pokazaće se – nedovoljno daleko.


OGNJENE ČESTICE:

Bez ideje da iole žalimo nad tim, Stojkovič se danas imenom i prezimenom pominje gotovo samo u najtežim kviz pitanjima. U najvećim srpskim gradovima (izuzmemo li njegovu rodnu Rumu) retko postoje i ulice sa imenom Atanasija Stojkoviča. Nigde nema njegovog spomenika, nema nacionalnih društava i nagrada koje nose njegovo ime, savremena kritička izdanja njegovih dela gotovo se ne objavljuju, a sasvim je nezamislivo da neki mladi pisac kaže kako piše pod Stojkovičevim uticajem ili da je neki naučnik inspirisan njime. I dok Vukovi portreti, bez sumnje zasluženo, vise u svakoj drugoj učionici u kojoj se govori i uči na srpskom jeziku, slika o Stojkoviču, zapravo postoji, ali je negativna. U našoj slici istorije iz doba uoči i posle Prvog srpskog ustanka tu i tamo se pojavljuje i jedna ružna epizoda, nekakav čangrizavi filozof sa perikom i pomodnim frakom, sentimentalni rusofil lakom na hranu i piće, prevrtljiv i zlonameran kritičar narodnih tradicija – stereotip jedne nazadne i dekadentne kulture zapravo proizveden po uzoru na Atanasija Stojkoviča.
Ne može biti da je reč samo o zaboravu ili nerazumevanju teksta pisanog pre jezičke reforme. Slučaj Atanasija Stojkoviča, naime, bitno je komplikovaniji. Šta nije bilo u redu sa njim? Naizgled ništa. Rođen 1773. u Rumi, bio je sin nepismene seljanke, pohađao je "gramatikalne latinske" škole, potom otišao na zanat, da bi se vratio nauci i neko vreme radio kao učitelj u Rumi. Nalik na uzora koga je posle jednog susreta našao u prosvetitelju Dositeju Obradoviću, svoje obrazovanje sticao je putujući Evropom – u Požunu, Segedinu, Šopronju i Pešti, a potom se, zahvaljujući stipendiji od 300 forinti srpskog arhimandrita Startimirovića, upisao na Univerzitet u Getingenu. Tu je studirao fiziku i matematiku, stekavši doktorat iz filozofije.
Uoči ustanka, 1801. godine, Atanasije Stojković objavljuje knjigu koja će ostati zabeležena kao prvi roman u srpskoj kulturi, naslovljen Aristid i Natalija. Ovo delo, kao sve što je Stojković pisao, objavljeno na slaveno-srpskom jeziku, postaje vrlo popularno. Ovo "čisto beletrističko delo, prvi originalni roman u srpskoj književnosti", kako ga naziva Jovan Deretić, predstavlja "izdanak sentimentalnog romana, u kojem pored ljubavne istorije imamo i druge krakteristične teme književnosti osećanja: veličanje prirode, poljskog rada i jednostavnog života na selu, kontrast selo grad, veličanje prijateljstva, porodice i braka, moralne pouke i rasuždenija".
No, uz poeziju i romane, Stojkovičevo životno delo predstavlja Fisika, koja je u periodu 1801–1803. objavljena u Budimu u tri toma, kao originalni i sistematični pregled nauke epohe. Osim osnovnih fizičkih razmatranja, Stojković je u ovo delo uneo razmatranja iz geografije, mineralogije, zoologije i botanike. Kao obiman pregled tadašnjeg znanja iz prirodnih nauka, knjiga je imala ogroman broj pretplatnika među Srbima u tadašnjoj Ugarskoj, a kasnije tokom XIX veka služila je kao važan udžbenik za izučavanje prirode.
"Ognjenije častice po zakonu soobščenija vsegda idu ka hladšnemu tjelu", piše Stojković u paragrafu 33 ove knjige o "soobščeniju teploti". Mada pun čudnih ideja i zagovornik pogrešne teorije flogistona kao prenosioca toplote, koga u knjizi naziva "teplotnik", Stojkovič ipak daje prvi uvid u neke osnovne fizičke zakonitosti, uobičajene u tadašnjoj naučnoj paradigmi.
Uz to, on često pokušava i da običnom čitaocu objasni fiziku svakodnevnih pojava, što je verovatni razlog tolike popularnosti Fisike. Tako o subjektivnom osećaju temperature kaže: "Ja se ni malo ne sumnjam da neće sad vsjakij moj čitatelj moći pričinu dati, začto se nam vidi u ljeto podrum hladen, a u zimu tepl. Bezsumnjenno jest to, da u zimu mnogo menšij stepen teplote jest i u podrumu, neželi u ljetu. No poneže mi u zimu iz nesravneno hladnašago vozduha uhodimo, činise nam, aki bi podrum teplšij bio."


KARIJERA JEDNOG POKVARENJAKA:

Međutim, upravo dok sprema Fisiku, i to u doba najveće slave Aristida i Natalije, o autoru tog dela počinju da se šire svakojake glasine i ružne vesti. Budući da ne pronalazi nikakvo postavljenje, biće da Stojkovič na sve načine pokušava da dođe do novca, pa nije isljučeno i da se bavi sitnim krijumčarenjem i podvalama. Ne dobija katedru za fiziku na Požunskoj akademiji, tako da, uprkos svojim javnim prosvetiteljskim nastupima, 1802. prividno odlazi u monahe kako bi dobio mesto arhimandrita manastira u Kovilju. No, bez uspeha. Posle objavljivanja Fisike, situacija se menja i Stojkovič 1804. godine odlazi u Rusiju.
Na novoosnovanom Univerzitetu u Harkovu postaje profesor gde provodi ostatak svoje karijere. Živi u Harkovu, Kišinjevu i Petrogradu, a zbog naučnih dostignuća osvaja raznovrsne privilegije. Dva puta biva biran za rektora Univerziteta, dobija čin državnog savetnika, postaje član ogromnog broja naučnih društava, stiče veliko bogatstvo, a u Besarabiji kupuje jedno imanje, feud od 26.000 jutara. Očigledno da je u to doba stekao veliki ugled kao naučnik i pisac među ruskom intelektualnom elitom. "Sa Puškinom se susretao ruski akademik Srbin Atanasije Stojković, rektor i profesor Univerziteta u Harkovu koji je živeo u Petrogradu. U Kišinjev je često dolazio zbog imanja koje je kupio u Besarabiji", pominje ga dr Ljubivoje Cerović u tekstu "Srbi u Moldaviji".
Međutim, osim naučne karijere, iz Austrije za njim dolaze i rđave glasine. Kao i njegov loš karakter i još lošije navike. Kako opisuje upravo Vuk Karadžić, Stojkovič čak pokušava da Srbe koji su se u tadašnjoj seobi na istok doseljavali u Rusiju, naseli kao kmetove na svoj "spahiluk" u Besarabiji, ali oni, nenaviknuti na kmetsvo i pod Turcima, odbijaju da rade kao robovi za Stojkoviča. Posle jedne posete Habsburškoj monarhiji, u ruskoj javnosti izbija afera o njegovoj umešanosti u krijumčarenje robe iz Austrije u Rusiju. Istraga na početku otkriva da je krijumčario vino, svilu, drago kamenje i umetnine, ali se proces oteže i nikada se ne okončava. No, zbog toga Stojkovič 1813. gubi položaj rektora na Univerzitetu i napušta mesto profesora.
Uz takav karakter i neprijatne afere, Stojkovič u istoriju zapravo ne ulazi kao naučnik i romanopisac, već kao poraženi iz sukoba sa Vukom Karadžićem oko uvođenja narodnog jezika u književnost. Rascep nastaje u vreme kad je Vuk prvi put pokušao da izda prevod Novog zaveta, ali nije uspevao da dobije blagoslov za štampanje. Posle neuspešnih pokušaja da dobije odobrenje za štampanje od crkvenih vlasti u Srbiji i mitropolita Stratimirovića u Karlovcima, Biblijsko društvo u Beču se obratilo mitropolitu Leontiju koji je živeo u Moldaviji, a on je preporučio da se prevod prethodno preda na ocenu upravo Atanasiju Stojkoviču. Ugledni rektor je pročitao Vukov prevod na narodni jezik i u svom stilu odgovorio osorno i samoljubivo. U odgovoru navodi da je "prevod toliko slab da ga on ispraviti ne može".
Nakon toga, Stojkovič sam prevodi Novi zavet na slavenoserbski jezik, stvarajući prevod danas potpuno zaboravljen i beznačajan. No, ovakva ocena "najobrazovanijeg među Srbima" zadaje snažan udarac Vukovoj reformi, odlažući njeno širenje na dug rok. Prirodno, Vuk i Stojkovič su potom u dugogodišnjem ličnom i profesionalnom sukobu. Tako u Odgovoru ruskom recenzentu, objavljenom 1826. godine, Vuk spominje Stojkoviča kao priznatog naučnika, ali nepoznavaoca jezika: "A od drugih učeni i umni Srba ne znam na koga misli, ako ne gospodina statskoga sovjetnika i kavalera Atanasija Stojkovića, kojega nauci i jasnim mislima čest i poštenje, ali je u jeziku i ortografiji on još gori od Raića", piše Vuk u svom prepoznatljivom stilu u "Danici" (paragraf 95-107).
Petnaest godina pre Vukove pobede 1847, Stojkovič umire kao državni savetnik, bivši harkovski profesor i bogati besarabijski spahija, verovatno sasvim nesvestan da se u najvažnijoj kulturnoj revoluciji u srpskoj istoriji nalazio na pogrešnoj strani. Teško da bi njegove mračne karakterne crte bile brže zaboravljene, čak i da je Stojkovič umeo bolje da oceni veličinu ove reforme. No, pitanje je kako bi se reforma razvijala da se upravo on nalazio sa druge strane sukoba. "Teško svjakomu onomu koji rod svoj prosvjećivati počne, teško njemu od sujevernih, nerazumnih i zlobnih nekih svojega roda ljudi", piše sam Stojkovič, vajkajući se nad sopstvenom sudbinom, nesvestan da time zapravo više govori o onom čiju je reformu baš on zaustavio i tokom života samo prividno porazio.

 Slobodan Bubnjević

izvor

Marija Oršić i okultni treći Reich

Ko je u stvari Marija Oršić? Do njenog imena došao sam čitajući „Koplje sudbine“ Trevora Rejvenskrofta (Spear of Destiny, Trevor Ravenscroft). Tamo se pominje kao članica društva ženskih medijuma u nacističkoj Nemačkoj, pod imenom Vril. Pored nje, kao medijum tog društva pomenuta je i izvesna Zigrun, koja je ime uzela od mitske valkire, jedne od devet Votanovih ćerki.

Po Trevorovom opisu događaja, Marija Oršić se proslavila u okultnim krugovima tvrdnjama da je stupila u kontakt sa arijevskim vanzemaljcima koji žive na Alfa Kentauri u sistemu Aldebaran. Te tvrdnje nikada nisu dokazane, ali to nije potkopalo njen položaj. Pre Vrila bila je članica društva Tula.
Društvo Vril bilo je uključeno u istraživanja bazirana na anti-gravitacionim eksperimentima Viktora Šaubergera. Projekat je nazvan Hanebu ili Vril projekat. Nastao je zastoj zbog velikih elektromagnetnih smetnji i interakcija sa konvencionalnim električnim komponentama. Letelice su se pokazale teško upravljivim, pa ipak su savezničkoj avijaciji nanosile velike gubitke. Oni su ih nazvali fu-fajteri. Sam naziv Vril potiče iz romana „Vril, moć nastupajuće rase“ Bulvera Litona. U romanu je opisano podzemno kraljevstvo u kojem vladaju više-nego-ljudi koji vode poreklo od vodozemaca i raspolažu energijom neslućenih razmera koja se naziva Vril. Postao je to „sveti gral“ za okultiste Trećeg Rajha, pa čak i zvaničnije krugove, koji su tražili svaku mogućnost za izgradnju super-oružja.
Marija Oršić – južnoslovensko ime u krugovima naci-okultista, to je sve što sam tada saznao, i vuklo me je na dalja istraživanja. U savremenom svetu smatra se da je Google majka znanja, i to je bio put koji se logično nametnuo. Prvo što videh su slike žene vanvremene lepote, prozračnog tena, plavih očiju i plave kose koje je, prema legendama (takođe nađeno na Googlu) dopirala do zemlje. Oršić je navodno smatrala da joj tako duga kosa deluje kao antena prema drugim dimenzijama.
Od ranog detinjstva se isticala sposobnošću komuniciranja sa duhovima. Njen otac bio je iz Zagreba, a majka iz Beča. Već kao mlada devojka priključila se krugovima vatrenih nemačkih nacionalista koji su se zalagali za ujedinjenje Nemačke i Austrije. No, pre Velikog rata ovim dvema državama vladale su različite dinastije, inače u bliskom savezu. Posle rata, oni su na poraženoj strani, a jedan od uslova Versajskog mira je da se ove dve zemlje ne smeju ujediniti.

Simboli okultnog društva Thula i trećeg Reicha

 

 

 

Ipak će Anšlus kasnije sprovesti partija NSDAP koja u nekom smislu i potiče iz okultnih krugova u kojima se kretala i Marija Oršić. Bila je aktivna članica društva Tule, a kasnije je grupu ženskih medija organizovala u novo udruženje Vril. Navodno su stupili u kontakt sa Arijevcima nastanjenim u planetarnom sistemu oko zvezde Aldebaran, onima koji su već uticali na stvaranje civilizacija Mesopotamije. Smatra se da je učestvovala u pokretanju nemačkog svemirskog programa i istraživanjima vezanim za putovanje u druge dimenzije. Krajem Drugog svetskog rata, ona i njene dugokose prijateljice misteriozno nestaju. Postojale su pretpostavke da su podmornicom prebačene u Južnu Ameriku ili da su stvarno otišle do Arijevaca na sistemu Aldebaran. No, neki jednostavno kažu da su ih ubili SS-ovci.
Pretpostavke, legende, teorije zavere i fikcija stvaraju se kao aura oko Marije Oršić. Postoji čak teorija o njenoj povezanosti sa Nikolom Teslom. Tako Maximillien de Lafeyette piše knjigu čiji sam naziv dosta toga govori – Maria Orsic, Nikola Tesla, their extraterrestrial messages, the occult and UFO.
Beogradski tabloid Kurir donosi neverovatnu priču o prepisci Nikole Tesle i Marije Oršić. Navode se i neke sličnosti - Oboje su potekli iz nekadašnje Jugoslavije, oboje bez dece, vegetarijanci, ljubitelji životinja... I oboje su bili pod budnim okom vojnih i bezbednosnih službi. Teslu su špijunirali FBI i CIA dok su na Mariju motrili Gestapo i SS-ovci. No, šta je sa razlikama?! Biće da su se ipak našli na suprotnim stranama, ali ipak je evidentna sličnost da ideje to dvoje nisu primenjene tokom rata, barem ne u meri koja bi utcala na njegovo odvijanje. U tekstu piše kao je Marija Oršić bila „sasvim obična devojka, volela je da nosi dugu kosu, volela je jezike i balet... Sve do jednog dana kada je pala u trans“. Kako različito od nekih drugih tekstova koji pišu o njoj! Kada dodamo još neke detalje iz teksta, kako je Marija marta 1945. u stanju transa „dobila informacije o porazu nacističke Nemačke pre kraja 1945.“ ili da je Tesla pisao o vanzemaljcima na sanskritu, možemo zaključiti koliko ozbiljno treba shvatiti takav tekst. A to je samo mali primer na kakve se sve gluposti, ali zanimljive gluposti, može naići kada istražujemo ime Marija Oršić.
Možda ozbiljnije treba shvatiti Yahoo Answers, servis sličan poznatoj Wikipediji, gde svako može postaviti pitanje, a svako mu može odgovoriti. Postavljač pitanja navodi da je rođena 31.10.1895. (ako je tačno to je Helloween, što je veoma zanimljivo) u Beču. 11.03.1945. ostavila je poruku „niemand bleibt hier“ (niko ne ostaje ovde) i misteriozno nestala. Postavljač dalje tvrdi kako su je Amerikanci preuzeli radi tajnih operacija, tamo se bogato udala i imala ćerku koja se zvala Yolanta Raffa. No izgleda da ne zna šta se dalje dogodilo s njom i njenom ćerkom, pa traži odgovor. Prvi odgovor (potpisan sa zafir) je kako se ništa nije dogodilo, jer ona je samo nestala, nije otišla u Ameriku. Amerikanci su tražili naučnike, ona to nije bila.
Marija je 1945. imala 50 godina (što je već i postavljač pitanja mogao znati da je samo oduzeo dve brojke). Međutim, izvesni Zakaria Lanait je u svom odgovoru misteriozniji – nema vesti o Mariji od 1945, ali neki misle da je otišla u „šuplju zemlju“, kako obično zovu podzemno kraljevstvo Agarta.
Treći odgovor je od čoveka potpisanog kao Kirby koji se poziva na serijal Ancient Aliens Theory gde se (naravno!) tvrdi kako su je odveli gosti iz drugog sveta. Tokom propasti Trećeg Rajha nad nemačkom je viđeno mnogo NLO-a, i jedan od njih je pokupio Mariju... Izgleda da se ni Yahoo nije proslavio.
Međutim, istorijski (ili paraistorijski?) sajt 1stmuse se opširnije bavi Marijom Oršić i društvom Vril. Tu ima više podataka o njenom poreklu, kako je njen otac Tomislav bio arhitekta sa kancelarijom na Trgu Bana Jelačića, koji je upoznao veoma lepu balerinu Sabine (dakle, njena majka se bavila baletom, a ne ona). Kao datum Marijinog rođenja navodi se 31.10.1895, ali u Zagrebu. I ovde se navodi njena ćerka Yolanta Raffa (udata Raffa), ali ne da je ona rođena u Americi. Od aktivnosti Marijinog društva Vril navodi se kako je ovaj ženski krug još 1917. ostvario kontakt sa vanzemaljcima sa Aldebarana, a 1919. su se našli sa sličnim grupama u šumskoj kolibi blizu Berhtesgadena, koji će kasnije postati Hitlerova alpska rezidencija (tamo je snimljen onaj čuveni film u boji gde Hitlera i njegove kompanjone u časovima dokolice snima Eva Braun). 1943. Marija i Zigrun drže sastanak u primorskom odmaralištu Kolberg. Svrha sastanka je „Aldebaran projekt“ – medijumi Vrila su primili precizne podatke o nastanjivim planetama tog sistema i planira se put tamo.

Fotografija teksta kojeg je Marija Oršić pisala u transu

 

 

Na sajtu 1stmuse dalje možemo naći da su 22. Januara 1944. Hitler, Himmler, dr. Schumann (profesor Tehničkog Univerziteta Minhen) i Kunkel iz Društva Vril na sastanku. Planirano je da se na Aldebaran pošalje velika transportna letelica VRIL 7, koja može da leti neograničena brzinom svetlosti. Eksperiment je izveden krajem 1944, i umalo se katastrofalno završio, jer je posle kratkog leta raketa VRIL 7 bila oštećena na nekoliko mesta i „izgledala kao da je letela stotinama godina“. I ovaj sajt navodi da je poslednje „javljanje“ Marije Oršić, odnosno Društva Vril od 11. Marta 1945, posle čega je ona nestala.
Šta možemo zaključiti? Ovo je izgleda jedan od onih slučajeva gde što više „podataka“ imaš, to manje pouzdano znaš. No, svejedno da li je Marija Oršić stvarno stupila u vezu sa „Arijevcima“ sa Aldebarana; da li se bavila alternativnom raketnom naukom, i da li je to bilo sa uspehom; da li je na kraju rata poblegla u Južnu ili Severnu Ameriku ili na daleki Aldebaran – biće da je imala zanimljivu životnu priču. Kao jedina realnost u vezi nje ostaju nam njene fotografije, mada i na njima izgleda nerealno lepo...

Odlomak iz romana Svet Agarte Ivana Vukadinovića

Marija Oršić se seća svega. Posle 60 godina provedenih na Aldebaranu ona izgleda, ne ona praktično jeste, 30 godina mlađa nego kad je došla. Vratila se u godine kada je sve počelo. Božić 1907, zamak u Gornjoj Austriji na Dunavu. Iznad Varfenštajna podignuta je prvi put u Evropi zastava sa kukastim krstom. Magovi runa obučeni u bele odore sa crvenim krstovima slave Baldura, Sina Sunca i Gospodara zimske kratkodnevnice. Nekoliko kilometara dalje, mladi Adolf sahranjuje svoju majku. Ali pravi početak bio je deceniju kasnije, odmah po svršetku Velikog rata.
7. novembar 1918. Kurt Ajzner proglašava Socijalističku Republiku u Bavarskoj; 9. novembar na sednici Društva Tula samoproglašeni baron Zebotendorf, iniciran u masoneriju, poziva na oružani otpor, istog dana Nemačka je kapitulirala; 21. februar 1919. Kurta Ajznera ubija mladi plemić, potencijalni tulista;
7. april proglašenje Socijalističke Republike Bavarske; 13. april Tula pokušava puč protiv komunista; 26. april Zebotendorf u Bambergu organizuje frajkops, dok Crvena Armija hapsi aktiviste Društva; 30. april Valpurgijska noć – Crvena Armija strelja uhapšene taoce; 3. maj komunisti su poraženi, na hiljade ljudi kasape “beli” krstaši sa kukastim krstom. Svi ovi događaji uglavnom se odigravaju u Minhenu.

Prototip letećeg broda na kojem je radio VRIL

 

 

Uspeh je odjeknuo širom Evrope. Litvanska republika zove frajkopse da suzbiju crvene, Britanci to isprva odobravaju, ali kasnije moraju da intervenišu. Na letnji solsticij 1922. ubistvo Ratenaua, harizmatičnog ministra spoljnih poslova, Jevrejina koga su optuživali da je lično Sionski mudrac. Ubice su to izvele kao ljudsku žrtvu bogu Sunca. Opet, 9. novembar 1923, četiri godine posle aktiviranja Tule, kapitulacije Drugog Rajha i Hitlerovog slepila izazvanog tom vešću – pokušaj puča u Minhenu, dan koji će kasnije biti grandiozno proslavljan...
Sledilo je organizovanje partije, dug marš kroz institucije, parlamentarna i ulična borba, apsolutna vlast i Drugi svetski rat – klanica koja će baciti u zasenak sve ranije. Na kraju vrh partaja beži na Antarktik, a Marija direktno na Aldebaran, dalek zvezdani sistem, gde su Arijevci sa kojima je već stupila u kontakt.
* * *
Oko nje je ledeni nordijski pejzaž borova i netaknutog snega. Nema mediteranske senzualnosti, samo hladne i beskompromisne nordijske čistote. Zima u kojoj nije hladno, hiperborejska. Tula, ili Valhala, možda čak Agarta – raj ranih nemačkih okultista. Tako bi se po predelima reklo, ali raj ne čine samo predeli...
Jer ovde su je dočekali idealni Arijevci... i Arijevke – skladnih atletskih tela. Seksualne utvare. Ne može reći da su je ikada silovali, ali svaki dodir je vodio samo jednom. Takođe, s njima se moglo razgovarati, nisu bili glupi, ali opet je svaki razgovor vodio uvek istom – seksu. Ne samo sa muškarcima, mada ranije nije bila lezbejka, Marija ovde nije imala ništa protiv žena – baš bukvalno, nije mogla nešto iskoristiti protiv njih, da se odbrani od želje. Shvatila je ubrzo da ovo nije Raj.
Mogla je da otera ove utvare, ali stvarno – nije imala šta drugo ovde da radi osim da se jebe! Tada je osmislila režim discipline koji bi koristila kada bi joj sve dosadilo. Tri perioda od po mesec aldebaranskih dana – dvadeset dana nešto kraćih od zemaljskih. Prvi period – totalna apstinencija. Osamila se i trudila se da čak ne razmišlja o svim tim lepim telima. Najzad, smučili su joj se. Posle toga, sledeći period – dinamička introvertnost, intenzivno razmišljanje i fantaziranje o seksu, ali bez ikakvog dodira, čak bez masturbacije. Bilo je to „malo” teže, mislila je, kada je oko tebe gomila spremna da te istog trenutka prigrli. Najzad, period radikalnog fetišizma, masturbacija na sve što bi se moglo naći. Istina, u ovom „nordijskom raju” taj pojam „sve” nije bio toliko širok. Teško je bilo naći nekog zanimljivog insekta, recimo... Mada su roze kristali bili dobri za nasađivanje. Sve što padne pod ruku, samo ne „živi” kontakt sa nemrtvima oko nje. A onda, kada bi im se vratila, utvare su doslovno bežale od nje. I od njenog nagona.
Mogla je ovde da gleda šta se događa na planeti Zemlji, imala je nekakve vizije, transmisije slika sa rodne planete. Zanimljiv svet, mada sasvim drugačiji od onoga za koji se borila, i koji je nestao u vatrama rata. Novi radovi Leni Rifenštal, koju je površno upoznala, i čijim filmovima iz vremena Rajha se divila. Fotografije iz Afrike, pronalazak tamo istog arijevskog ideala lepote. Olimpijske lepote. Onda su se utvarama priključili crnci. Posebno obdareni. Bilo je zanimljivo. Prvih nekoliko godina.
Nije li to bilo rasno skrnavljenje, ali savladala je ona predrasude rasizma. Nešto drugo joj je više zasmetalo. Marija Oršić je tada shvatila da su sve ove utvare zapravo indukcija njene svesti. Nešto što postoji u njenoj glavi.
* * *
Nije to bilo ništa čudno, s obzirom da se Treći Rajh zasnivao, u velikoj meri, na seksualnoj magiji, i imao je odgovarajuću politiku. Ideal fašista bio je da se seksualna energija pretvori u „spiritualnu silu”, za dobrobit zajednice. Erotika, odnosno žena, je iskušenje, odgovor je represija seksualnog impulsa. Kao ishodište žena je fetiš desničara, kao ponor je božanstvo levičara. Režim je ovde bio i jedno i drugo, nacionalni i socijalistički, s jedne strane Lebensborn, sistematsko razmnožavanje i kolektivno odgajanje arijevske dečice, sa druge nivo kanalisane seksualne magike o kojem ni iskusni mag ne bi mogao ni da sanja.

Hitler je sublimirao svoje seksualne nagone, a on sam je prestao da se interesuje za odnose sa ženama. Sve koje su imale veze s njim završavale su život samoubistvom, a možda i ubistvom. Njegovi govori su bili toliko hipnotički da su ostajali opčinjeni i oni koji nisu razumeli nemački. Ova sublimacija nije bila ništa novo, moć se oduvek sticala i koristila na različite načine izbegavanjem seksualnih odnosa i preusmeravanjem ogromne energije. To su radili Aleksandar Makedonski i Nikola Tesla, svaki na svoj način.

Osim toga, moć je najjači afrodizijak, valjda je to rekao Nikson. Oršić je u svojim „transmisijama” mogla da vidi orgijastično obožavanje likova Maoa ili Staljina. Pa niz velikih-malih diktatora – onih iz malih zemalja koji su tamo imali veliku moć, a neretko se „proslavili” i širom sveta. Neprijatelj Hitlera i Staljina, Valter Vajs Tito – nije li i njegova harizma bila seksualna. Mada je bila otvoreno hedonistička, nasuprot asketizmu drugih diktatora. Slična je bila i energija njegovog prijatelja Idi Dade Amina. Kult Velikog i kasnije Dragog vođe u Severnoj Koreji, opet vozdignut do nivoa erotskih fantazija.
Seksualna energija Rajha, sveprožimajuća, mnogo značajnija no što bi neki površni istoričar mogao pomisliti. Homoerotske scene filma Trijumf volje, gde se igraju dečaci Hitler jugenda i kupaju jedni druge. Vođa SA, Ernst Rem, bio je otvoreni homoseksualac. Na drugačijim osnovama je Himler zasnovao SS, odabirajući crne uniforme jer to žene vole. Mada se fetišistička crna koža mogla i drugačije tumačiti, onako kako su je iskoristiti Vilidž Pipl i ostali militantni pederi.
Oršić je shvatila šta tu nije štimalo, šta je bio najveći promašaj Rajha, posle rasnog ekstremizma i megalomanije. Uostalom, i ova dva problema su mogla da se izvedu iz onoga što je ona shvatila – greška je bila marginalizovana uloga žene u seksualnoj magiji i politici. Nedostatak ženske energije. Iako su neki, kao recimo Herman Virt, znali za matrijarhat Atlantide – kolevke arijevske rase. Nije bilo energije koju predstavlja Nuit, boginja zvezdanog neba egipatske Eneade. Ona leži preko svog brata i muža Geba i predstavlja SVE, čist potencijal.
Tada je shvatila šta je mesto na kojem se nalazi. Nije to Raj, a nije ni Pakao. To je ono što su katolici, od kojih su uostalom potekle skoro sve vođe partaja, nazivali Čistilište. I došlo je vreme da ide dalje, ne u Raj kao kod Dantea, nego ponovo na planetu Zemlju. S tugom se rastajala od utvara, zveri svojih. Suza se u plavom oku pojavila. Ali odluka je doneta. Vreme je da se zasluži Valhala, reče Marija sebi.

izvor
Više o Mariji Oršić na Vril Women of WWII
 

Mark Twen, autobiografija

(pravo ime Samuel Langhorne Clemens)


Kad god je Mark Tven otvorio usta izašlo bi nešto neobično. Podvale, šale, anegdote, gadosti i nedoslednosti. Otezao je u govoru – njegova majka je to nazivala „sporogovorom“ – i rečenice su mu bile dugačke i vijugave. Jedan novinar je ovo opisao kao „malu testeru koja lagano brusi u truplu“. Drugi su govorili da zvuči pijano.

Obožavao je da priča: sa prijateljima, novinarima, grupama zaljubljenih obožavalaca koji su punili amfiteatre da ga čuju. Držao je čuvene večernje zdravice i ređao duhovite dosetke koje su se citirale u sutrašnjim novinama. Znao je da govori čitavu noć, najbolje ako je pri ruci imao dovoljno cigara i viskija. Uvek je imao mišljenje o velikim i malim temama i bio je prepun ideja za nove knjige i nove poslovne poduhvate. Često je imao problema da zaspi i pio je da umiri živce. Ali pričanje mu nikad nije predstavljalo problem.

Govorio je do samog kraja. Poslednjih godina života, kada je počeo da piše autobiografiju, Tven je rešio da to uradi uglavnom diktirajući. Sedeo je u krevetu, glave poduprte jastucima, i satima verglao i evocirao uspomene, dok je njegova stenografkinja sve to beležila. Kada je završio, imao je preko pet hiljadu kucanih strana.
Rezultat je „Autobiografija Marka Tvena“, čudovište koje je sto godina proganjalo tvenologe. Zastrašujući obim ove knjige i njena razobručena struktura zbunili su i razbesneli generacije istraživača koji su kopali po arhivama u nadi da će pronaći završene memoare, da bi umesto njih pronašli tri metra visoku hrpu hartija punih meditacija, uz poneko pismo i isečak iz novina. Tven je zahtevao da se njegovi detaljni memoari ne objavljuju dok ne prođe jedan vek od njegove smrti, dakle od 1910. godine, kako bi mogao slobodno da progovori o svima i svemu. Ali nije mogao da odoli i ne objavi nekoliko odlomaka u North American Review pre nego što je umro. Tokom decenija od tada još neki delovi su procureli kako su razni urednici čeprkali po Tvenovim papirima i otkrivali odlomke koje su smatrali da zaslužuju da se objave.
Međutim, kompletna verzija pojavila se 2010, na stogodišnjicu Tvenove smrti, kada jeUniversity of California Press objavio prvi od planirana tri toma. Knjiga nije bila namenjena široj publici. Sadržala je skoro dve stotine stranica napomena, stručni uvod, kao i veliku kolekciju prvobitnih Tvenovih skica za autobiografiju. I pored toga, „Autobiografija Marka Tvena: Prva knjiga“ prodata je u više od pola miliona primeraka. Tven bi bio ponosan. Kao iskusan samoreklamer, izveo je vrhunsku kampanju sa onog sveta.
Iako se prva knjiga dobro prodala, dobila je neke neočekivano oštre kritike. Na naslovnoj strani New York Times Book Review, Garrison Kilor nazvao ju je „vrećom otpadaka“ i „jakim argumentom zašto pisci treba da spale svoje beleške“. Adam Gopnik ju je ocenio kao „nepovezanu i uglavnom začuđujuću gnjavažu“ u New Yorkeru. A u Washington Postu, Džonatan Jardli je napisao kako je imao utisak da sedi „zaključan u sobi sa brbljivim starcem… koji je očaran zvukom sopstvenog glasa i ne pokazuje ni najmanju nameru da se zaustavi“. Lako se može zamisliti da bi Tven u uživao u tome. Biti šiban od kritičara i prihvaćen od strane običnih čitalaca njemu je bilo dobro poznato. Čitaoci su prepoznali njegovu genijalnost mnogo pre stručnjaka toga vremena, pa iako je ponekad žudeo za pohvalama recenzenata, voleo je da prkosi i provocira establišmet kad god je mogao.
Sada smo dobili drugi nastavak autobiografije i male su šanse da će ova knjiga preobratiti bilo koga kome se nije svidela prva. Knjiga počinje tamo gde je prethodni tom stao i čine je diktati od aprila 1906. do februara 1907. Stil je isti kao u prvom tomu: Tven sledi svoju misao gde god ga povede i prati je sve dok mu ne dosadi. Druge autobiografije „strpljivo i predano prate planirani i zadati tok,“ kaže on na početku. Njegova knjiga, nasuprot tome, predstavlja „veseli izlet“. „Skreće s puta gde god vidi cirkus ili novo uzbuđenje bilo koje vrste, i retko čeka da se predstava završi, nego se pakuje i nastavlja dalje čim vidi najavu za neku drugu.“
Ova tehnika je bila glavna odlika Tvenovog stila od samog početka. On je „pisao kao što je mislio i kao što svi ljudi misle, bez redosleda, bez računa o tome šta je bilo pre ili šta će doći posle“, govorio je njegov blizak prijatelj i najveći kritičar Vilijam Din Hauels. Ovaj stil toka svesti jednim delom potiče iz njegove ljubavi za govornu reč. Odrastao je slušajući bajke i priče robova i pokušavao da u svoju prozu ugradi žargonsku spontanost govora.

Rezultat je bila svojevrsna „kontinuirana nepovezanost“, kako bi rekao Hauels, koja je Tvenu omogućila da ostvari bogati književni potencijal američkog narodnog jezika. Doprineo je stvaranju književnosti običnog života, stvaranju umetnosti od materijala koji je dugo smatran isuviše trivijalnim ili vulgarnim da bi ga ozbiljno shvatili čuvari takozvane ozbiljne kulture. U svojoj autobiografiji, rasplinuti tok koji je oduvek karakterisao njegovu prozu oslobođen je svake pretenzije na zaplet ili strukturu i postiže svoj najčistiji oblik. To ne znači da je ovo štivo uvek zanosno, ali otkriva nam zašto je Tven revolucionaran pisac.
Ako se prepustite zvuku njegovog glasa, teško je odoleti zadovoljstvu koje vam nudi Tvenovo društvo. Možda je njegov narativ labav, ali barem nikada ne gubi iz vida svog protagonistu. „Ova autobiografija je ogledalo i ja se sve vreme u njoj ogledam“, piše on. Prizor mu se najčešće dopada. U vreme kada počinje da diktira svoju autobiografiju, on je svetski poznata ličnost i ne stidi se da prizna koliko uživa u svom uspehu. Ne pokušava da prikrije zadovoljstvo činjenicom da je nekoliko njegovih starih pisama prodato na aukciji za veću svotu od pisama Teodora Ruzvelta i Abrahama Linkolna. Novinari ga proganjaju za intervjue; ljudi ga prepoznaju na ulici. Kada drži predavanje na Barnardu, jedno „slatko stvorenje“ mu prilazi i guguče na uvo, „Kako vam se dopada to što ste glavna njujorška lepotica?“ „Bilo je to tako istinito i toliko prijatno da sam se sav zajapurio i nisam mogao ništa da izustim“, piše on.
Tvenova taština i sloj ironije na kojoj ona počiva čine njegovu autobiografiju naročito aktuelnom. Ironično samoljublje je manje-više naš današnji nacionalni standard, ali Tven je bio ispred svog vremena. Bio je jedna od prvih savremenih američkih poznatih ličnosti, ikona ranog doba masovnih medija nastalih u decenijama nakon Američkog građanskog rata. Vešto je negovao svoj imidž – davao intervjue, pozirao za fotografije – i postao pop-kulturni miljenik. Pronašao je način da bude ambiciozan i samouveren a da ne izgubi smisao za humor, i oblikovao svoj javni lik tako da je naterao ljude da navijaju za njega. Taj lik često susrećemo na ovim stranicama, i on podseća na naratora Tvenovih publicističkih dela „Naivčine na putovanju”, „Sedam godina pustolovina” i „Život na Misisipiju“. Do trenutka kada je počeo da diktira autobiografiju, u sedamdesetoj godini, Tven je usavršio veštinu samoprezentacije. Vrlo oprezno bira šta želi da otkrije. „Mogu da se prisetim hiljadu i po do dve hiljade incidenata u mom životu kojih se stidim, ali nijedan od njih se dosad nije saglasio da ga prenesem na papir“, priznaje on.
Odlaganje objavljivanja za jedan vek nije navelo Tvena na naročito ispovedni ton. Niti je zbog ovog odlaganja postao mnogo kontroverzniji. Reklamna kampanja za „Autobiografiju Marka Tvena“ igrala je na kartu da je, kako piše na zaštitnom omotu druge knjige, Tvenov tekst bio „previše provokativan da bi bio objavljen za njegovog života“. Tven zaista iznosi neke stvari u ovoj knjizi koje nije mogao da kaže dok je bio živ, uključujući i to da Hrista naziva prevarantom, zagrobni život obmanom, boga sadističkim ludakom, a hrišćanstvo „pokvarenim, krvavim, nemilosrdnim, pohlepnim i grabljivim“. Ali Tvenova nenaklonjenost religiji bila je javna tajna među onima koji su ga poznavali, i ateizam u ovoj knjizi neće zaprepastiti nikoga ko je upoznat sa njegovim delima.
Čini se da stogodišnja zabrana nije imala toliko veze sa očuvanjem Tvenovog ugleda koliko sa željom da se poštede osećanja mnogih koje u knjizi napada. Spisak je dugačak. On savršeno pamti davne uvrede i ima beskonačan rezervoar jetkosti za one koje smatra da su ga uvredili ili prevarili. Ali želi da bude siguran da će njegove žrtve – i njihove žene i deca – biti pokojni pre nego što ih iskasapi toliko surovo koliko smatra da treba. Posebnu mržnju gaji prema izdavačima, naročito Čarlsu Vebsteru, njegovom rođaku koji je rukovodio Tvenovim neuspešnim izdavačkim poduhvatom – „jedan od najvećih bilmeza koje sam u životu upoznao“. „Prilike koje je imao da ispadne magarac a nije ih iskoristio bile su toliko retke da bi u nekoj kraljevini time stekao pravo na orden“. Druga velika meta je Bret Hart, nekadašnji prijatelj koji je doživeo kratak i spektakularan književni uspeh pre nego što mu se karijera potpuno raspala. Tven analizira svaku Hartovu manu zaprepašćujuće detaljno, od njegovog izbora kravata do njegovih brojnih nedostataka kao pisca, muža i oca.
Tvenov bes je neumoljiv. On zasipa tela svojih neprijatelja rafalnom paljbom i onda kada bi jedan metak ili dva bili sasvim dovoljni. Na kraju, bes sagoreva sam sebe i on se okreće drugim temama. Srećom, njegova ljubav može biti podjednako intenzivna kao i gnev, i nežno govori o svojim prijateljima i porodici, naročito o svojoj voljenoj ženi Livi, koja je umrla 1904. Najsnažniji delovi ove knjige tiču se upravo njene smrti, kada se Tven, dve godine kasnije, priseća „najveće katastrofe mog života“.
Livi je stalno bila lošeg zdravlja i Tven se uvek trudio da brine o njoj. Godine 1902, u pedeset šestoj godini, otkriveno joj je srčano oboljenje i naredne dve godine provela je u krevetu, dok su njen muž, deca i sestre zabrinuto obletali oko nje. Lekari su smatrali da bi uzbuđenje moglo da joj pogorša stanje. Strogo su ograničili vreme koje je Tven mogao da provede s njom – ponekad čak i na dva minuta dnevno. Razdvojeni zidom, Tven i Livi su uglavnom morali da razgovaraju preko pisama, kao na početku njihovog udvaranja. On bi joj pisao poruke i gurao ih pod njena vrata, a ona bi mu otpisivala rukom – „u prvo vreme nadugačko, ali kako su meseci prolazili i ona gubila snagu, pisala je svoju dnevnu ljubavnu poruku drhtavim slovima na komadićima hartije“. Uveče 5. juna 1904, Tven je sedeo na njenom krevetu, opisujući joj toskansku vilu koju je nameravao da kupi u nadi da će joj tamo oporavak biti udobniji. „Prekoračio sam dozvoljenih petnaest minuta – što je bilo strogo zabranjeno“. Kada se nekoliko sati kasnije vratio da joj poželi laku noć, bila je mrtva.
Tven se nikada nije oporavio. Postao je sklon sumornim izjavama o „prokletom ljudskom rodu“ i kosmičkom pesimizmu uopšte. Njegove preostale godine delovale su mu posthumno, što mu je po svoj prilici olakšalo da napiše autobiografiju kao da je već mrtav. Zakopao je svoj glas u ogromnu gomilu teksta, tako da i vek kasnije ljudi još uvek mogu da ga čuju kako govori – što je jedina vrsta zagrobnog života koja ga je zanimala. Do trenutka kada je umro, od srčanog udara 1910. godine, iscedio je sve što je mogao iz ovog sveta i nije tražio još. „Isprobao sam ovaj život“, piše on, „i sada mi je dosta.“
Ben Tarnoff, The New Yorker, 13.11.2013

Preveo Ivica Pavlović

Mark Tven,Haklberi Fin

( pravo ime Samuel Langhorne Clemens)

Avanture Haklberi Fina

Bio sam zbunjen; nisam znao šta da radim. Najzad dođoh na jednu misao; i rekoh u sebi, idem da napišem to pismo – i onda ću videti da li ću moći da se pomolim bogu. I da vidite čudo, odmah sam se osetio lako kao pero, i moja zabuna je bila prošla. Uzeh list hartije i olovku, zadovoljan i uzbudjen, i sedoh i napisah:
Gospodjice Votson, vaš odbegli crnac Džim nalazi se ovde, dve milje naniže od Pajskvila, a uhvatio ga je g. Felps, i on će vam ga predati ako pošaljete nagaradu.

Hak Fin
Laknulo mi je i prvi put u životu osetio sam se potpuno očišćen od greha, i sad sam znao da ću moći da se molim bogu. Ali to nisam učinio odmah, nego sam spustio hartiju na zemlju i zamislio se – mislio sam kako je dobro što se sve tako desilo, i kako je malo trebalo da se izgubim i odem u pakao. I nastavio sam da mislim. Mislio sam o našem putovanju niz reku; i za sve vreme bio mi je Džim pred očima, na danu i noći, nekad na mesečini, nekad u buri, a mi plovimo, i razgovaramo, i pevamo, i smejemo se. Ali nekako nisam mogao da se setim ničega što bih mogao da mu zamerim, nego sasvim obratno. Gledao sam ga kako drži moju smenu posle svoje, umesto da me zove, kako bih ja mogao duže da spavam; gledao sam ga kako se raduje kad sam se ja ono vratio iz magle; i kad sam ga ponovo našao u ritu, tamo gde je bila krvna osveta; i u mnogim sličnim prilikama; i kako mi je uvek govorio dijete, i ugadjao mi, i kako je za mene činio sve čega bi se setio, i kako je uvek bio dobar; i nazad se setih kako mi je bio zahvalan kad sam ga spasao rekavši onim ljudima da na splavu vladaju velike boginje; i kako je rekao da sam ja največi prijatelj koga je stari Džim ikad imao na svetu, i jedini koga sada ima; a onda se slučajno obazrem oko sebe i spazim onu hartiju.

Našao sam se između dve vatre. Podignem hartiju, i zadržim je u ruci. Počeh da drhćem, jer je trebalo da se odlučim, zauvek, između dve stvari, i ja sam bio svestan toga. Pomislim jedan minut, koliko da dahnem, i onda rekoh u sebi:
– Dobro, onda idem u pakao – i pocepam hartiju.
Bile su to strašne misli, i strašne reči, ali je bilo rečeno. I ja ostadoh pri tome što sam rekao; i više nikada nisam pomislio da to poreknem. Izbio sam celu tu stvar sebi iz glave; i rekao da ću uzeti na dušu i ovaj greh, pošto sam tako vaspitan, a drugi nisu. I prvo što ću da uradim, to je da Džima ponovo oslobodim ropstva; a ako setim nečega goreg, učiniću i to; jer kad sam već zapao u grehove, onda mogu ići u tom do kraja.
 

Tesla i Mark Tven

Kada je Teslu sa 14 godina u Gospiću savladala teška bolest, roditelji su u očaju ispunili i njegovu želju da mu se donesu knjige za čitanje. “Bila su to prva dela Marka Tvena kojima verovatno dugujem čudesno oporavljanje koje je usledilo. Dvadeset pet godina kasnije, kada sam upoznao gospodina Klemensa i kada smo postali prijatelji, ispričao sam mu to svoje iskustvo i sa zaprepaštenjem sam gledao tog velikog majstora smeha kako plače”, Tesline su reči.
Pokazivao je smisao za crtanje karaktera, u njegovim ličnim spisima očitava se i poseban smisao za humor, i sigurno bi bio uspešan i književnik - kaže profesor Vaso Milinčević, istoričar književnosti, autor knjige “Nikola Tesla i književnost”.
Tesla je bio obrazovan i svestran. Govorio je strane jezike, a od ranog detinjstva bio je zaljubljenik u književnost i znao je napamet poeziju Zmaja, Puškina, Dantea i Getea, Bajrona i Šilera.
- Izbegavao je svet inženjera i tehnološke inteligencije koja nije imala smisla za umetnost i družio se sa ljudima iz oblasti umetnosti - dodaje Milinčević.
Stoga nije neobično što se u krugu njegovih prijatelja našao i pisac Samjuel Klemens, poznatiji pod pseudonimom Mark Tven. Njihovo prijateljstvo trajalo je skoro dve decenije, od početka devedesetih godina 19. veka pa sve do smrti pisca 1910. godine.


„Kada se Tesla preselio u SAD 1884, Tven je već bio poštovan pisac, autor kratkih priča i novela. U godinama koje slede, Tesla će ostvariti brojne patente bez kojih je teško zamisliti život danas. Iako su u tom periodu i Tesla i Tven radili naporno, često menjali mesta boravka, i odlazili na putovanja van Njujorka, to nije sprečilo Tvena da pozove Teslu na venčanje svoje ćerke Klare u jesen 1909. Poziv je bio zvaničan, ali nedvosmislen dokaz bliskosti i trajnosti njihovog uzajamnog prijateljstva“, navodi se u radu “Prijateljstvo između Nikole Tesle i Marka Tvena“.
Autori ovog rada dr Dragoljub Cucić, dr Aleksandar Nikolić i viši kustos Muzeja Nikole Tesle Bratislav Stojiljković analizirali su i dve kratke Tvenove poruke pronađene u Teslinoj zaostavštini.
Tven rukom ispisuje na papiru „Player’s Cluba“ i verovatno preko kurira šalje Tesli poruke početkom 1894, a koje se odnose na susrete zakazane za 4. mart i potom za 26. april povodom fotografisanja u Teslinoj laboratoriji. U prvoj obaveštava naučnika da je u gužvi i da se ne pouzda u njega, dok se u drugoj izvinjava što zbog neodložnih obaveza neće biti u prilici da dođe u zakazano vreme.


Uticaj Dekarta

Tesla je iščitao i sabrana Dekartova dela i zapisao da je od ovog francuskog filozofa i matematičara prisvojio temeljni metod u posmatranju života: “Tu sam se privikao da svoje misli i razmišljanja postavljam u matematičke formule. Što se nije dalo izraziti u obliku jednačine, nije me ni zanimalo. Tim naučnim putem ja sam došao do indukcije u elektrici, a na taj način čitam i danas srpske narodne umotvorine. To je put  nauke”.

„Čuveni pisac, ipak je uspeo da se pojavi 4. marta u Teslinoj laboratoriji. Međutim, fotografije koje su se pojavile godinu dana kasnije, u aprilu 1895, u članku o Teslinom oscilatoru i drugim izumima koje je Tomas Martin objavio u magazinu ‘Century‘, vode zaključku da je bilo više od dva dosad poznata zakazana snimanja u laboratoriji u Južnoj petoj aveniji. Autor članka je objavio upravo fotografiju sa Tvenom, a koja je datirana sa januar 1894“, piše u pomenutom naučnom radu.
U svojim memoarima Robert Džonson piše: „...Bio je prvi koji je koristio fluorescentno svetlo u fotografske svrhe i bio sam jedan u grupi stalnih, sa Tvenom, Džefersonom i Krafordom, koji su imali čast da steknu takvo iskustvo - da budu fotografisani na taj način“, zabeležio je Džonson.

Pismo iz Beča

Zanimljivo pismo stiglo je na Teslinu adresu od Tvena iz Beča, u kojem je pisac sa porodicom boravio od septembra 1897. do maja 1899. godine. „Da li imate austrijske i engleske patente tog destruktivnog užasa koji ste izumeli? I ako imate, hoćete li im odrediti cenu i ovlastiti mene da ih prodam? Poznajem ministre odbrane obeju zemalja. Biću u Evropi još godinu dana. Ovde u hotelu pre neko veče, kada je grupa zainteresovanih ljudi raspravljala o načinu da se nacije pridruže caru i razoružanju, savetovao sam ih: pozovite velike pronalazače da izmisle nešto protiv čega bi flote i armije bile nemoćne, i tako učinite rat nemogućim. Ne sumnjam da vi već smerate da učinite nešto slično, i spremate se da svetu objavite mir i razoružanje na praktičan i neodbranjiv način. Znam da ste zauzet čovek, ali ukradite malo vremena i napišite mi koji red“, piše Tven u pismu 17. novembra 1989. godine.

Pinčon i Orvel protiv Bazuka Džoa

Vladimir Tasić
Protiv dana je vrtoglava tura po alternativnim svetovima avanturističkih romana u nastavcima, kaubojskih, detektivskih, špijunskih i naučno-fantastičnih priča iz nedeljnika za dečake.


Tomas Pinčon je pisac istorijskih romana. Njegovo pripovedačko ludilo je maska pod kojom više od trideset godina istrajava u propitivanju odnosa alternativne Amerike prema istorijskim događajima i moći koja ispisuje njihovu zvaničnu verziju. To je najlakše uočiti u Vajnlendu, jednoj od pristupačnijih knjiga ovog autora, gde je tematizovao rasipanje i kooptiranje kontrakulturnog pokreta. Izgubljeni ideal u Vajnlendu uzima uobičajeni oblik i naziv, Narodna republika Rokenrola, ali ključni pojam ove knjige nije rokenrol: ugrožena je sama ideja američke republike. Radnja je smeštena u 1984. godinu, koja je u fiktivnoj istoriji "orvelovska", a u realnom vremenu je obeležena nominacijom Ronalda Regana za drugi predsednički mandat i sugeriše zaokret ka neokonzervativnoj doktrini. U narednom romanu, Mejson i Dikson, Pinčon je potražio izvore uzdrmanih osnivačkih principa i otisnuo se dublje u prošlost kako bi razmotrio doba američkog prosvetiteljstva.
Program je nastavljen u novoj knjizi Protiv dana. Do sada možda najneobuzdanije pinčonalije vode nas u osetljivo razdoblje koje obuhvata nekoliko decenija na razmeđu devetnaestog i dvadesetog veka. To su godine u kojima republika počinje da pokazuje zanimanje za ulogu imperije: doba špansko-američkog i filipinsko-američkog rata, vreme intervencije američkih trupa u Kini, period uspona Vilijema Randolfa Hersta i rastućeg uticaja žute štampe.
Pisac bliži konvencijama istorijskog žanra – npr. Gor Vidal – iskoristio bi obilje arhivske građe da čitaocu ponudi štivo sa izvesnim pretenzijama na istinitost, prošarano lagodnim tračarenjem o životima političara, generala, industrijalaca i drugih moćnika. Pinčon se odlučuje za složenije i smelije rešenje. Protiv dana na radikalan način koristi odnos političke istorije i istorije popularne kulture.
Politička istorija može se čitati u stripovima, u karikaturama, u predstavama o svetu koje javnost konzumira. Lik strašnog Fu Mančua, slika neprijatelja međunarodnog reda i zakona, javlja se u petparačkim pričama nedugo nakon Bokserskog ustanka u Kini i intervencije alijanse osam država. U sličnim okolnostima nastao je i termin "žuta štampa"; fenomen je nazvan po Žutom Dečaku, rasno stereotipiziranom junaku stripa koji je objavljivan u Herstovim tabloidnim novinama.

RAZGLEDNICA IZ MLADOSTI: Tomas Pinčon

PORUKA U BUCI: Koeficijent korelacije stvarnosti i predstave ne zanima Pinčona; ne zanima ga, recimo, da li su Herstovi kolumnisti u patriotskom zanosu konstruisali podvige Tedija Ruzvelta na Kubi. Za autora koji uživa u uvrnutim referencama, žuto novinarstvo je suviše očigledan primer procesa kojim fikcije stvaraju i odražavaju političku realnost. Doduše, jednom od Pinčonovih junaka preti utapanje u majonezu, što bi se moglo tumačiti kao aluzija, ali u knjizi od pola miliona reči nije lako razlučiti poruku od buke.
Roman ima 1085 stranica i stotinu imenovanih junaka od kojih se bar desetak mogu smatrati "glavnim". Bilo bi najjednostavnije reći da je Pinčon sakupio monumentalnu zbirku žanrovskih klišea koji se odnose na ciljno razdoblje, zatvorio se u radnu sobu, popušio gromadu hašiša, stukao korpu meskalina, popio gajbu piva, presekao kofom "briona", i uključio diktafon. Rezultat se može opisati kao prevod sabranih dela Frederika Eštona na engleski, sa Pinčonovim glosiranjem, parodiranjem, i slobodnim asocijacijama skupine ublebanih profesora. Zvuči neverovatno, ali u tom haosu nazire se, ipak, nekakav sistem.
Popularne predstave o jednom vremenu, uključujući i neke oblike fantastike, funkcionišu kao istorijska stvarnost unutar Pinčonovog romana. To je prvi aksiom njegovog sistema. Junaci se kreću u prostor-vremenu popularne mašte i žanrovske literature. U tom svetu je sasvim normalno da američki dečaci nakon nedeljnog ručka izguraju dirižabl iz biciklane i krenu u potragu za avanturom na globalnoistorijskoj pozornici. Drugi aksiom glasi: radnja se odvija u zamišljenom dobu kada Amerika, bar u očima belih dečaka, još nije izgubila nevinost, ali je radoznala. Tom i Haklberi su prerasli Misuri; u nastavku objavljenom 1894. godine, Tom Sojer u inostranstvu, otiskuju se na put u futurističkom balonu i stižu do Afrike.
Protiv dana je vrtoglava tura po alternativnim svetovima avanturističkih romana u nastavcima, kaubojskih, detektivskih, špijunskih i naučno-fantastičnih priča iz nedeljnika za dečake. Čini se da je tu sve moguće. Pošto su predstave i stvarnost izjednačene, moguće je putovanje kroz vreme. Postoje predstave koje je prošlost imala o budućnosti i predstave koje sadašnjost, nekadašnja budućnost, gaji o prošlosti. Sve to, i štošta drugo, postoji simultano, pa je pojam vremena malo komplikovan. Ali, upravo temporalna zbrka čini mogućom intervenciju u prošlosti. Cilj je sabotirati Imperiju pre nego što ona pokori svet mašte i pretvori ga u ogranak industrije zabave. To je misija Pinčonovih junaka, njihov tajni zadatak: podriti sistem žanrovskih predstava u samom začetku.
Pinčonovi likovi postoje u žanrovskoj realnosti i mogu da je podriju samo iznutra. Iz toga sledi da se žanrovska pravila moraju do neke mere poštovati i da nije baš sve moguće. Leteći tanjiri ne mogu da ateriraju u Lajkovac, družina Pere Kvržice ne može da putuje u središte Zemlje. Mitar Milošević, koji izgleda nije bio svestan da "lun" na engleskom znači "blesan", ipak je znao da će fantastične avanture njegovog heroja dobiti na kredibilitetu ako ih potpiše pseudonimom "Frederik Ešton". Žanr i Imperija su povezani. Pinčonovi heroji moraju da budu Amerikanci ili bar Englezi. Internacionalna brigada sporednih likova može se u najboljem slučaju tumačiti kao satirični katalog američkih klišea o drugim narodima: popularne predstave su stvarnost, a one su osobito čvrste kada je reč o strancima.
Žanrovski profil američkog junaka je nestabilniji, jer o njemu postoji popularna slika u tradiciji bledolikog jahača, odmetnika i pustolova, tipa koji stvari radi na svoj način, u inat pravilima. Pinčon koristi ovaj manevarski prostor kako bi podrio sistem predstava na polju unutrašnje politike. To je najinteresantnija osobina njegove knjige.

KO JE OVAJ ČOVEK: Pinčon u Simpsonovima

POLITIKA ODRASTANJA: Kao što se spoljna politka odražava u popularnoj mašti, univerzum roto-romana ima i svoju unutrašnju politiku: katkad neugodnu, često populističku i konzervativnu, nikada u potpunosti razdvojenu od interesa dana i politike realnosti u kojoj nastaje. Orvel je o tome pisao u eseju "Nedeljnici za dečake" (1940).
U pričama koje pretenduju na realizam, Orvel nalazi teškoće sa nacionalnim i klasnim klišeima. Stranci su u principu karikature, seks je tabu, aristokratija je dekadentna, ali patriotska, iskustvo rada nikada nije prikazano, sindikalna organizacija ne postoji, nezaposlenost i siromaštvo ne postoje, u "jenki" magazinima se ohrabruje princip moćnog vođe koji rešava stvar, a nigde nema ni traga ideji da su osnove sistema podložne kritici. Orvel u daljem tekstu piše:
"Najgore knjige su često najvažnije, jer se obično čitaju u najranijem životnom dobu." ... "U uzrastu između 12 i 18 godina, ovaj materijal čita velika većina engleskih mladića, uključujuići i mnoge koji nikada neće čitati ništa osim novina; a čitanjem apsorbuju skup uverenja koji bi bio smatran beznadežno zastarelim čak i u glavnom štabu Konzervativne partije." ... "U njih se upumpava uverenje da nema ničeg lošeg u laissez-faire kapitalizmu, da su stranci nebitni komedijanti i da je Britansko carstvo neka vrsta dobrotvorne organizacije koja će večno trajati. Kada se uzme u obzir ko je vlasnik nedeljnika za dečake, teško je poverovati da u tome nema nikakve namere. Od dvanaest magazina koje sam pominjao, sedam su u vlasništvu Amalgamejted presa, jednog od najvećih izdavačkih koncerna na svetu, koji kontroliše više od stotinu novina. Džem i Magnet nalaze se, dakle, u tesnoj vezi sa "Dejli telegrafom" i "Fajnenšel tajmsom". ... "Ako želite da se prepustite maštanju, da zamišljate putovanje na Mars i borbu sa lavovima golim rukama (koji dečak ne fantazira o tome?), morate da se predate, mentalno, ljudima poput lorda Kemrouza. (Prim: Dinastija Kemrouz je upravljala tiražnim engleskim novinama sve do 1986.)
Pinčon je čitao Orvelov esej. Ako ne ranije, onda je to svakako učinio kada je pripremao svoj predgovor za novo izdanje 1984. Predgovor se završava pasusom o jednoj fotografiji Erika Blera sa sinom, iz 1946. godine. Pinčon tumači osmeh dečaka (osmeh poverenja, topao, neposredan) i zaključuje: "Možemo da zamislimo Orvela, a možda i nas, bar na trenutak, kako se zaklinje(mo) da će(mo) učiniti sve što se mora učiniti da poverenje dečaka ne bude izigrano."
Protiv dana je pokušaj da se učini "sve što se mora učiniti", u skladu sa savetima iz Orvelovog eseja o dečačkim zabavnicima: da se izvrši revizija istorije popularne mašte, da se u tom prostoru politički interveniše. Umesto da ohrabruje obožavanje vođe, Pinčon stvara četu akcionih junaka. Umesto šerifa i zamenika, Pinčon stvara čitavu porodicu anarhosindikalističkih rudara iz Kolorada i opisuje napad plaćenika i Nacionalne garde na naselje štrajkača. Žene nisu zapostavljene; ima i simpatičnih štrebera; ima jela, pića, tripovanja, snošaja u raznim pozama i kombinacijama.
U tom pogledu, Pinčonova intervencija je uspela. U svet žanrovskih predstava uveo je naturalističke detalje o sumornom socijalnom poreklu glavnih junaka, a njihova politička opredeljenja su izvrnuta u odnosu na normu. Oni jesu planetarni avanturisti, detektivi, studenti na Oksfordu i Jejlu, pokeraši i revolveraši, Tom i Haklberi u futurističkom balonu, kao što nalažu pravila žanra, ali su u isto vreme bar neki od njih deca ubijenih sindikalista, potomci one druge, "nevidljive" Amerike, u kojoj vlada siromaštvo. Svesni su klasne solidarnosti, istorije sindikalne borbe i nasilja kojem su bili izloženi radnici i rudari; svesni su postojanja bedno plaćenih imigranata koji grade Ameriku; svesni su anarhističke tradicije i na nju se kako-tako nadovezuju (u romanu se pojavljuje Viktor Kibaljčič, više kao signal čitaocu nego kao element same priče). Svesni su, u krajnjoj liniji, onog što Pinčona najviše zanima: činjenice da imperija globalnog kapitala ne mari za principe američke republike.
U MULTIVERZUMU: Uspeh ove intervencije zahteva, međutim, određene kompromise. Pinčon nije prvi pisac koji je pokušao da izvrši reviziju žanrovskih klišea. Njegova strategija zasnovana je na logici filma Povratak u budućnost, a ovaj postupak nije bez posledica. Kako su popularne predstave u romanu istorijska stvarnost, Pinčon mora da uzme u obzir stotinak godina "poigravanja u žanru". Tu zaista ima svačega. Abraham Linkoln i Džingis Kan u međuvremenu su gostovali, zajedno, u jednoj epizodi Zvezdanih staza. Nekada popularne edisonade, naučno-fantastične priče o mladom pronalazaču i vernovskom putovanju, zavisile su od popkulturnog statusa Edisona. Edisonovo mesto je u međuvremenu preuzeo Nikola Tesla, a mesto edisonada zauzele su teslopeje, priče u stilu: Sa Teslom na Mars. U stripu Pet pesnica nauke, Tesla i Tven se bore protiv Edisona.
Promene su neminovne usled iscrpljivanja forme. Vanzemaljci su obdukovani, mutanti su isprovaljivani, budućnost je prenaseljena, a žanrovska literatura se uživela u ulogu imperatora i ušla u memoarsku fazu: počela je da revidira sopstvenu prošlost. Na primer, parni pank (steampunk) u fiktivnoj istoriji obogaćuje viktorijansko doba letećim parnim mašinama, hidrauličnim mikroračunarima i (predlažem) kiborzima na ugalj. To se zatim može ukrstiti sa drugim žanrovima, recimo sa vesternom, kao u filmu Divlji, Divlji zapad. Da bi ukrotio brojne varijacije, Pinčon poseže za pojmom multiverzuma, koji je popularisan u romanima engleskog pisca Majkla Murkoka, jednog od rodonačelnika parnog panka i autora priča o "metatemporalnom" detektivu.
Rezultat je neujednačen. Teorija je dobra – ono sa Orvelom, nedeljnicima za dečake i podrivanjem žanrovskih predstava – ali insistiranje na karnevalesknom naprosto zatrpava "subverziju" koja motiviše teorijski program. U praksi, Pinčonov novi roman je blizak Murkokovom senzibilitetu. Evo kako to izgleda.
Svetska izložba u Čikagu, 1893. godine. Vašar nacija i devetnaestovekovne tehnofilije vidimo iz Google Earth perspektive, očima družine naučno-popularnih dečaka koji obleću svet u balonu. U ime nauke, tehnike, progresa i misteriozne skautske organizacije "Pajtaši slučajnosti", mladi vazduhoplovci vrše različita merenja i izviđanja, testiraju hipotezu šuplje Zemlje i ispituju refraktorna svojstva islandskih minerala. Dole, na površini planete, odvija se mračni karneval Istorije. Čikaški detektiv obezbeđuje karikaturu Franca Ferdinanda tokom posete Svestkoj izložbi. F2 se ubrzo vraća u Beč, a detektiv dobija zadatak da motri na sindikalne organizatore i anarhiste u Čikagu i zatim u Koloradu. Iako su mnogi od njih novi doseljenici i detektivu izgledaju kao podljudi koji jedva natucaju engleski, oni ipak vredno rade, bedno žive i grade Ameriku, pa detektiv prema njima razvija simpatije i otkriva da klasna svest može da prevaziđe etničke razlike. Zato odmah postaje meta Pinkertonovih plaćenika koji mu pod noge bacaju štap-dva dinamita. Eksplozija ga transportuje u London, gde postaje član tajnog društva koje ga šesto ili sedamsto strana docnije razočarava. Odlučuje da se vrati u Ameriku, seli se u Holivud, i otkriva magična svojstva fotografije i filma.
U međuvremenu, najmlađi sin rudara i anarhosindikaliste iz Kolorada ćaska sa Nikolom Teslom o elektromagnetnim poljima (Tesla je fasciniran). Momak je na putu za Jejl, i potom u Getingen, gde treba da studira matematiku kao stipendista kompanije čiji je vlasnik naredio ubistvo njegovog oca. Nije jasno da li je završio srednju ili pak osnovnu školu, pa možda zbog toga nije mogao da zablista u nemačkom univerzitetskom sistemu. Ali, pošto se poput mnogih punokrvnih mladića u principu zanima za naoružanje i kvaternione, uskoro nailazi na model moćnog i supertajnog kvaternionskog oružja za kojim tragaju sve svetske tajne službe. Njegov život je u opasnosti, te hitno odlazi u Belgiju, gde se druži sa Viktorom Kibaljčičem i preživljava pokušaj atentata, ne dinamitom nego utapanjem u majonezu. Nastavljajući bekstvo od afrikanerskih plaćenika u službi pomahnitalog američkog tajkuna, oružje poklanja privlačnoj japanskoj koleginici i odlazi u smeru Mongolije i Tibeta. Starija braća se daju u potragu za ubicama oca... (Nastavak u sledećem broju.)
KARNEVAL: U interkontinentalnoj i metatemporalnoj jurnjavi od Divljeg zapada do Egzotičnog istoka (koji počinje na Balkanu, negde između Ruritanije i Šekspirove Ilirije), pred čitaocem se nižu alhemičari, matematičari, inženjeri, pronalazači, mađioničari, profesori, šamani, šarlatani, glumice, prodavačice, krojači bešumnih haljina, patuljci, gušteri koji čitaju misli, tipovi koji njujorški metro koriste kao vremeplov, kineski mafijaši, pokeraši, revolveraši, bombaši, bogataši, kurve zlatnog srca, pohotnice iz visokog društva, meksički i drugi revolucionari, depresivni Skandinavci, kopači alpskih tunela (različitih nacionalnosti), venecijanski stakloresci, telepate, tragači za Šambalom, teoretičari Tunguske katastrofe, dvojnici, zaverenici, princeze, posetioci iz budućnosti, pitagorejski mističari, oksfordske zavodnice fatalnije od Zulejke Dobson, trgovci oružjem i kafom, bugarski monasi, belgijski i italijanski anarhisti, aktivisti VMRO, albanski drumski razbojnici, nemački baroni, ulanbatorski barmeni, bečki sadisti, balkanski gusari, kurati uskoci koji prilikom svršavanja uzvikuju "Svr-šavam!" (dve reči), engleski špijuni fleksibilne seksualne orijentacije, i kćer američkog rudara odlučna da što pre spozna čari dvostruke penetracije. Tu i tamo, sreću se velike buve koje govore, kuglaste munje koje takođe govore, i simpatičan pas koji čita Henrija Džejmsa ali ne govori. (Nastavak u sledećem broju.)
I tako na hiljadu stranica gusto složenog teksta. Žanrovske formule i prateći ironijski signali naposletku se pretvaraju u usiljenu sprdnju. Istorija sveta je film Mela Bruksa. Takav tekst, uprkos Pinčonovoj virtuoznosti, ne može da pobudi empatiju. Ukoliko na junaka padne koncertni klavir, nije strašno.
Popularna kultura možda ima subverzivan potencijal, no teško je poverovati da je sprdačina najbolji način da se taj potencijal aktuelizuje. Neki američki pisci shvataju ozbiljnost ovog problema i pristupaju mu sa odgovarajućom opreznošću. Delilov Podzemni svet je obiman i digresivan "istorijski" roman, pedesetogodišnja panorama Sjedinjenih Američkih Država iz doba Hladnog rata. Delilo često snima iz donjeg rakursa i zna da upotrebi objektiv masovne kulture: priča je uokvirena mikroistorijom bejzbol lopte sa utakmice odigrane na dan prve sovjetske nuklearne probe, a značajno mesto u tekstu zauzimaju monolozi legendarnog kontrakulturnog komičara Lenija Brusa. Podzemni svet, međutim, ne ostavlja utisak da je atomska bomba mnogo dobro zezanje.
Pinčon se pak odlučio za književnu filozofiju Majkla Murkoka, za neobuzdan karneval i opštu parodiju žanrovskih predstava, što je parodija parodije, dakle: parodija. Ironijska svest preporučuje se kao neka vrsta "zdravog populizma", kao narodni lek za književnu snobovštinu. Ona to možda može da bude, ali često i sama funkcioniše kao oblik elitizma. Podaci o popkulturnim i visokokulturnim faktoidima uglavnom su dostupni na mreži, pod uslovom da ste dovoljno bogati, da ne morate da radite dva posla da biste platili račune, da imate dovoljno slobodnog vremena da sebi možete priuštiti perverzno zadovoljstvo dešifrovanja Pinčonovih aluzija.
Na kraju romana, leteći pajtaši upoznaju devojke sa mehaničkim krilima i svi zajedno odleću put carstva nebeskog. Vodozemnom čitaocu ostaju neugodna pitanja: Kome je namenjena knjiga petparačkih priča koja košta pedesetak kanadskih dolara? Da li postojanje takve knjige dokazuje da je Bazuka Džo, plaćenik industrije gume za žvakanje, ipak pobedio? Ili je pisac baš to "hteo da kaže"? Nemoguće je pouzdano znati.

 izvor

Integralni tekst Vladimira Tasića posvećen novom Pinčonovom romanu biće objavljen u novom broju časopisa za književnost "Zlatna greda"

Orhan Pamuk, Dževdet beg i njegovi sinovi

Završio sam svoj prvi roman, Dževdet-beg i njegovi sinovi, ruke su mi se tresle dok sam prekucani rukopis još neobjavljenog romana pružao ocu da ga on pročita i kaže svoje mišljenje. To mi nije bilo lako, jer sam verovao u njegov ukus i intelekt: bilo mi je veoma važno njegovo mišljenje jer se on, za razliku od moje majke, nije protivio mojoj želji da postanem pisac. U to vreme otac je bio odsutan i nije bio s nama. Nestrpljivo sam čekao njegov povratak. Kada je dve nedelje kasnije stigao, potrčao sam da mu otvorim vrata. Otac ništa nije rekao već me je iznenada tako zagrlio da je bilo jasno da mu se knjiga veoma dopala. Na tren smo zaronili u onu vrstu čudnovate tišine koja često prati trenutke snažnih emocija. Potom, kada smo se umirili i počeli da razgovaramo, otac je pribegao preterano visokoparnom jeziku da bi istakao svoje poverenje u mene ili u moj prvi roman: rekao mi je da ću jednoga dana dobiti nagradu koju toliko srećan sada ovde primam."

Orhan Pamuk, „Kofer moga oca“

Izgovoreno pri dodeli Nobelove nagrade za književnost 2006.g


Dževdet beg i njegovi sinovi

Jutro" i rukav noćne košulje, i moja leđa... i celi razred... i čaršafi... Uf, sve je sasvim mokro! Sve je mokro i probudio sam se", promrmlja Dževdet-beg. Da, sve je bilo potpuno mokro kao u snu koji je upravo sanjao. Gunđajući, okrenuo se u krevetu, setio se sna i uplašio se. U snu je sedeo ispred učitelja u školi na Kuli. Podigao je glavu sa vlažnog jastuka i pridigao se."Da, sedeli smo ispred učitelja. Sva škola poplavljena, voda do kolena", promrmljao je."Zašto smo poplavljeni? Zato što je krov prokišnjavao. Slana voda, koja je tekla kroz tavan, slivala mi se preko čela i grudi i prostirala po prostoriji, a učitelj je, svojim štapom, celom razredu pokazivao na mene: Sve je to zbog ovog Dževdeta", govorio je. Naježio se kad mu pred očima oživela slika učitelja koji štapom pokazuje na njega, a svi u rezredu se okreću i, ponižavajući , optuživački ga gledaju, a najviše ga je ponizio njegov dve godine stariji brat. Ali, učitelj, koji je, ne trepnuvši, u jednom dahu celi razred proveo kroz falaku (Stara naprava za batinanje učenika po tabanima). i tako ošamario jednog dečaka da ga je onesvestio, nikako da dođe do njega i kazni ga zbog vode koja je tekla sa tavana."Bio sam drukčiji od ostalih, bio sam sam, mene je trebalo poniziti", mislio je Dževdet- beg. "Ali, niko nije imao hrabrosti prić i i dotaći me, a voda je nezaustavljivo plavila školu."Užasni san u jednom trenu postade samo vesela i prijatna uspomena. "Bio sam nešto posebno, bio sam sam, ali me nisu mogli kazniti". Ustao je prisećajući se da se, u trenu, popeo na krov i porazbijao crepove."Porazbijao sam crepove. Koliko sam imao godina? Sedam. Sad imam trideset sedam,verio sam se i uskoro se ženim."Uzbudio se setivši se verenice: "Da, ubrzo ću se oženiti, potom... Bože, još uvek dangubim! Zakasniću. Da bi shvatio koja su doba, požuri pogledati kroz prozor. Vani je bilo neko čudno svetlo i magla. Shvati da je sunce izišlo. Potom se okrenu, ljuteći se na sebe zbog stare navike, pa pogleda na sat: pola jedan, ala turka. (Ala turka sat: Računanje vremena koje je usklađeno prema Suncu. Kad je zalazak Sunca, tada su 24 sata. Takvo računanje je u Turskoj bilo u opticaju do 26.12.1925. godine (op. prev.)"Bože, samo da ne zakasnim" i, gunđajući, požuri u zahod. Raspoloženje mu se još više popravilo kad se oprao. Ali, dok se brijao, opet je mislio o snu. Potom se prisetio da treba ići u Šukri-pašin konak te odenu nove, čiste hlače i kapu, košulju s uštirkanim okovratnikom i namesti kravatu, jer je smatrao da je elegantna. Na glavu metnu fes, koji je ukalufio pre veridbe. Ogledao se na malom stonom ogledalu i zaključio da izgleda upravo onako kako je želeo, ali se u njemu opet probudi neka melanholija. Moralo je biti nečega komičnog u svoj toj šik-odeć i, u uzrujanosti što treba ići u konak svoje verenice.Odgurnuo je zavesu u stanju male, bezopasne melanholije. Magla je prekrila munare Šehzade-bašine džamije, ali nije sakrila i njeno kube. Čardak iz susednog dvorišta bio je zeleniji nego obično."Biće vruć dan", pomisli. Pod čardakom se leno oblizivala mačka. Prisetivši se nečega, Dževdet-beg se protegnu kroz prozor i ugleda ispred kuće dvosedi zatvoreni fijaker. Konji su mahali repovima, a kočijaš, koji je čekao na Dževdet-bega, stajao ispred vrata i pušio.

Stavljajući u džepove kutiju cigareta, upaljač i novčanik i još jednom pogledajuć i na sat, Dževdet-beg je izišao iz sobe. Niz stepenice se spustio uz uobičajenu tutnjavu. Zeliha-hanuma je čula i, kao i obično, s osmehom ga dočekala u dnu stepenica i kazala da je gotov doručak.
"Nemam vremena, draga Zeliha-hanuma", reče Dževdet-beg nastojeć i se namrštiti."Odmah izlazim!"

Kako je moguće da ništa ne jedeš?", uzvrati tužno starica, pa, videvši odlučnost na Dževdet-begovom licu, požuri u kuhinju. Dževdet-beg nevoljno pogleda za ženom. Nije mogao izići da ne pomisli kako će se nje rešiti kad se oženi. Ova žena, koja mu je bila daljnja rodica, i on bili su poput majke i sina. Iako je na Hasekiju imao bliže rodbine, misleći da će mu se ona manje mešati u život, uzeo je sebi kad je, pre devet godina, kupio ovu kuću. Ta sirota žena, bez ikog svog, živela je na prvom spratu četverosobne drvene kuće, a zauzvrat se brinula o kućnim poslovima, kuhala i održavala kuću.

"Kako ću je odobrovoljiti da se odvoji od mene?", pitao se Dževdet-beg gledajući po spratu na kome se žena raskomotila. Neće je moći zadržati kad se oženi, jer ovakvoj ženinema mesta u brač nom životu koji isplanirao. Zamišljeni bračni život nametao mu je osećaj da bi njegova veza sa osobljem koje se brine o kućnim poslovima trebala biti veza gospodara i slugu. Smatrao je da ovakva veza majka - sin ne može imati mesta u tom životu. Izgleda da je i Zeliha-hanuma u poslednje vreme postala pedantnija i marljivija zato što je saznala da će se Dževdet-beg uskoro oženiti i preseliti se na drugu obalu Zlatnoga Roga te da će ovu kuću prodati. Izašla je iz kuhinje i hitro prišla s tacnom.

"Da ti ispečem kavu, sinko? Sad, odmah..."


scribd
 

Adam Zagajevski

'Ne tako davno imali smo dva neverovatna pesnička glasa ‒ Nerudu i Miloša. Sad imamo Adama Zagajewskog, koji strastveno progovara kako iz istorijske , tako i iz lične perspektive, u pesmama svedenim na čistu lirsku jasnoću. Po mišljenju jedne pesnikinje (moje malenkosti), on je danas naš najveći i najistinskiji predstavnik, najrelevantniji, najimpresivniji, najznakovitiji pesnik našega doba.'
(Mary Oliver)

'Retko se muza ikome obraćala s tolikom jasnoćom i nužnošću kao Zagajewskom.'
(Josif Brodski)

'Zagajewski je danas jedno od najpoznatijih i najcenjenijih pesničkih imena, kako u Evropi, tako I kod nas.'
(New York Review of Books)



GENEALOGIJA

Nikad ih neću sresti,
te starinske likove
– bili su isti kao mi,
a ipak sasvim drugačiji.
Uobrazilja se neumorno bavi
zagonetkom njihova postojanja,
ne može čekati da se otvore
tajni arhivi sećanja.
Vidim ih u tesnim razredima,
u provincijskim gradićima
tužnoga Habsburškog Carstva.
Iza prozora grančice topole
histerično se miču
i kiša sa snegom diktira
vlastiti pravopis.
Bespomoćno stišću u šaci,
među prstima umrljanim tintom,
suvišni ostatak krede.
Pokušavaju objasniti zagonetku sveta
gladnoj i bučnoj deci,
koja samo rastu i vrište.
Moji preci, učitelji, pokušavaju
smiriti uzburkani ocean,
poput onog ludog umetnika
što je stajao iznad morskih valova
s krhkom dirigentskom palicom.
Zamišljam pustoš
njihova umora, hipove ništavnosti
kroz koje se mogu zagledati
u dubinu njihova života.
I mislim da tada, kada se
i sam pretvaram u učitelja,
oni gledaju u mene
i popravljaju moje jezičke omaške,
ispravljaju sve moje pogreške
s nepokolebljivom pouzdanošću mrtvih.

Muzika nižih sfera

Vrapci na prozorskoj dasci; približuje se mračan gradonosni
oblak.
U srušenoj crkvi koprive su čitale plebejsko jevanđelje.
Samo ti, svetlosti.
Iz nekog auta dopirala je melodija Lili Marlen.
Tražio si, a nisi našao. Našao si, a nisi tražio.
Oktobar: blage večeri, rani sutoni –
probe se izvode pre dolaska zime.
Belo-crna mačka zvala se M.
Zvezde Španije pričale su nešto grozničavo, niko nije slušao.
U avionu si, vezan za sedište, otvorenih očiju.
Kontinent lagano promiče, kao lepeza.
Među putnicima možda je Plotin, stidljivi klerik.
Više te nikad neću videti.
Na plaži: lenji okean pozdravlja se sa zemljom i smesta odlazi.
Više niste mladi, reče s izvesnim zadovoljstvom.
Decembarska noć guta senke.
Papirnica – miris detinjstva.
Sneg se kovitlao iznad kuća, golubovi su ljubomorno posmatrali.
Posle tolikih katastrofa – oni doručkuju, odmaraju se.
„Plotin se stideo što ima telo”.
U suton vojnici u raskopčanim uniformama su pili pivo.
Volela je Malarmea iskrenom ljubavlju.
Oni te ne vole, kaže T.
Pogledaj, voz iz Beča traži put među mrkim brežuljcima.
Devojka koja je delila reklame munjevito je procenjivala godine
prolaznika.
Plakat: Kurs za hitne opravke, Strani predavači, Popust za
studente.
Samo jedno znam: to postoji, čak i kada nestane.
U sobi sam, zatvoren u fotelji, ali slobodnog uma.
Slobodan, ali ne usamljen.
Na asfaltu topi se sladoled od jagoda.
Kada bi mi pošlo za rukom da otvorim svoje srce.

KOPERNIKOVA

Bolnice i uzdasi –
taksiji čekaju
na malo bolesne
i nestrpljive;
ovde smo slušali
predavanja Kepinskog,
muškarca s licem
pravednika.
Pratili su ga
tužni anđeli
teške psihoze,
ali tristo metara
dalje čekao je
botanički vrt,
gde se svake godine
ponavlja čudo
beharanja drveća
i tanahni ginko
čuva ulaz
u nevelik raj,
koji smo napustili
pognute glave,
zahvaljujući tomu otkrivši
kamenčiće i travu,
i glinu od koje
ti sada mesiš
nov život.

Priredila: Senka Marić


KINESKI STIH

Čitao sam kineski stih
napisan pre hiljadu godina.
Autor govori o kiši
koja je padala čitavu noć
na bambusov krov čamca
i o spokojstvu koje se konačno
ugnezdilo u njegovom srcu.
Da li je to skup okolnosti
da su ponovo novembar i magla
i olovni sumrak?
Da li je to slučajno
da opet neko živi?
Pesnici pridaju veliki značaj
uspesima i nagradama,
ali jesen, jedna za drugom,
krade lišće ponosnom drveću
i ako nešto ostaje
onda je to prefinjen šum kiše
u stihovima koji nisu
ni radosni, ni tužni.
Samo je čistota nevidljiva
i veče, kada i senka i svetlost
na trenutak zaboravljaju na nas
zauzeti mešanjem karata tajni.

KRAJ LETA

Prigradski voz juri kroz pustinju vila
kao bodež, koji za srcem samo žudi.
Iz zvučnika dopirao glas nekog diktatora
a veverica skakala s grane na granu,
bežeći od mog pogleda.
Kraj leta, teške šišarke kedrova,
kaluđerica u debeloj, mrkoj rizi
smeška se kao neko ko sve razume.
Nad uljanom površinom ribnjaka jure vilini konjici,
čamci plove nagnuti i tonu u purpuru pospanog sunca,
žega dodiruje svaku stvar i kožu kao carinik,
poštar drema na klupi, iz kožne torbe
prosipaju se laste pisama, u travi topi se sladoled,
krtice prave humke u znak sećanja na vitke junake,
koje niko neće prepoznati. Tamno drveće nad nama a između
njega
zeleno plamenje.
Dolaze septembar, rat, smrt.


Prevod: Biserka Rajčić


MOJI UČITELJI


Moji učitelji nisu nepogrešivi.
To nije Gete koji ne može
da zaspi samo onda kad u daljini
plaču vulkani, ni Horacije
koji piše na jeziku bogova
i ministranata. Moji učitelji
pitaju me za savet. U mekim
kaputima na brzinu nabačenim
na snove, u osvit, kad hladni
vetar saslušava ptice, moji
učitelji govore šapatom.
Čujem kako im drhti glas




ZABRANJENO MI JE DA ŽIVIM DALJE U PESMI


Zabranjeno mije da živim dalje u pesmi,
moram da boravim u svetu, u gradu.
Samo mrtvi mogu da se baškare u poeziji;
dolaze tu kao siromašni violinisti
prstiju pomodrelih od mraza
i dugo spavaju na posteljama stihova.



POKUŠAJ DA OPEVAŠ OSAKAĆENI SVET

Pokušaj da opevaš osakaćeni svet.
Ne zaboravi duge junske dane,
divlje jagode, kapi vina, rose.
Koprive koje su metodično obrastale
napuštena domaćinstva izgnanika.
Moraš opevati osakaćeni svet.
Posmatrao si otmene jahte i brodove;
jednog od njih čekalo je dugo putovanje,
drugog samo slano ništavilo.
Video si izbeglice koji su išli nikuda,
čuo krvnike koji su radosno pevali.

Dužan si da opevaš osakaćeni svet.
Ne zaboravi trenutke kada ste bili zajedno
u beloj sobi i zavesa se lelujala.
Vrati se u mislima koncertu na kome je eksplodirala muzika.
U jesen skupljao si žir u parku
dok je lišće kružilo nad ožiljcima zemlje.
Opevaj osakaćeni svet
i svio perce koje je izgubio drozd,
i finu svetlost koja luta, iščezava i
vraća se

BESMRTNOST


Ti jadni pesnici devetnaestog veka
vizionari zarumenjenih obraza
naša velika braća što su izgarala u
nadahnuću i dopuštala da ih portretiraju u Parizu
danas su zvezde školskih antologija
i autori citata koji opravdavaju
svaku nepravdu


ISTINA

Ustani otvori vrata odreši te konopce
ispleti se iz mreže živaca
ti si Jona koji vari kita
Odbij da pružiš ruku tome čoveku
ispravi se osuši tampon jezika
iziđi iz te čaure razmakni te opne
udahni najdublje slojeve vazduha
i polako pamteći pravila sintakse
kaži istinu za to služiš u levoj ruci
držiš ljubav u desnoj mržnju



PISMO

Piše da je sve dobro
dani su sve duži
u kućama sazreva mir
samo snovi kao besne lisice
grizu nas za listove


HOMUNKULUS

Plakale su preklinjale žene, muškarci su oštrili
Noževe, mladići su grizli usne do krvi.
Toliko smo dugo čekali novog čoveka.
Pesnici su se utrkivali u pronalazaštvu.
Slikari su tražili sveže boje.
Samo je reakcija slegala ramenima.
Dok nije nastao homunkulus,
Stvorenje savršeno ravnodušno,
Čisto i bez snova,
Bez sanjarenja i suza,
Griže savesti i sumnja,
Velika, blago nasmešena pesnica.



UNUTRAŠNJE ISKUSTVO

Mogao sam postati jedan od onih crno obučenih
muškaraca čiji su sakoi uniforma tajne
službe peruti mogao sam izdavati zapovesti vikati
mogao sam postati govornik i gledati iznad glava
slušalaca što sede u prvim redovima mogao sam postati
jedan od onih što se neprijatno smeju
kada čuju reč Mogao sam postati ćutljiv čovek
koji nekad plače mogao sam postati bilo koji
od tih ljudi što sada sede naspram tebe
i pokušavaju u mraku da raspoznaju svoja nepromenjena lica


BUDUĆNOST

Budućnost postoji, ali znamo o njoj
tako malo.
Budućnost nam ostavlja tragove ne više
nego dama koja u predsoblju
gubi maramicu.
I ne znamo šta njoj pripada:
grančica jorgovana u cvetu
riđasta mrlja na košulji
ili sivo ništavilo osvita.

POBEDA

Ubijali su nas i ovi i oni, bili smo
pod nožem, pred okruglim okom
pušaka, na krstu nišana,
ali nismo nevini, i pored
svega nismo nevini,
imamo očnjake, nokte, pesnice,
branili smo se žestoko i
izgubili smo; pobeda je
ležala u dometu uzdaha.

PORAZ

Zaista umemo da živimo tek u porazu.
Prijateljstva se produbljuju
ljubav oprezno diže glavu.
Čak i stvari postaju čiste.
Bregunice igraju u vazduhu
nastanjene u ponoru.
Drhti lišće topola.
Samo je vetar nepomičan. Mračne pojave neprijatelja izdvajaju se
od svetle podloge nade. Raste
hrabrost. Oni, govorimo o njima, mi, o nama, ti, o meni. Gorki čaj prija
kao biblijska predskazanja. Samo da nas
ne iznenadi pobeda.

Prevod: Petar Vujičić

MOJ VRŠNJAK

Uzdržano se osmehujemo, pokušavamo
čak da pronađemo zajedničke poznanike,
razgovor se lepi, mada ne gori.
Ali situacija ne pogoduje široj razmeni
misli. Ja imam iza sebe samo svoje
snove i opažaje, a ti si pristao
da istupaš u ime despota.

Prevod: Petar Vujičić

ZAKON

Nevidljiv je, providan,
sa anemičnom kožom bolešljivog
dečaka koji rešava šarade;
nedostupan pesničkom uzbuđenju;
obožava maskarade, oblači se
u žensku haljinu, krije se pod
pepelom perika. A ipak baš on,
ustrajno kao opruge časovnika
na kulama zamka, pokreće
i snaži ruke slobodnih ljudi.

Prevod: Petar Vujičić

KJERKEGOR O HEGELU

Kjerkegor je govorio o Hegelu: podseća na nekog
Ko podiže ogromni zamak, a sam stanuje
U prostoj šupi što stoji u blizini zgrade.
Tako isto inteligencija stanuje u skromnom
Stanu lobanje, a one divne države
Koje su nam obećavane, zaklonjene su
Paučinom, zasad moramo da se zadovoljimo
Tesnom ćelijom zatvora, pesmom zatvorenika,
Dobrim raspoloženjem carinika, pesnicom policajca.
Živimo u čežnji. U snovima se otvaraju
Zasuni i brave. Ko nije našao sklonište u
Velikom, traži malo. Najmanje zrno
Maka na svetu jeste Bog. Raspinje ga
Veličina.

Prevod: Petar Vujičić    

ODA MNOŠTVU

Ne razumem sve i čak se
radujem što svet kao uznemiren
okean prerasta moju sposobnost
shvatanja smisla vode, kiše,
kupanja u Pekarskom jezeru, u blizini
nemačko-češke granice, u septembru
1980; pojedinost bez većeg
značenja, duboko germansko jezero.
Neka nedohranjen kiseonikom Ego mirno
diše, plivač preseca liniju
meridijana, veče je, sove se bude
iz dnevnog sna, u daljini
leno zuje automobili. Ko je jednom
dotakao filozofiju, izgubljen je,
neće ga spasti pesma, uvek će ostati
ostatak koji se ne daje obračunati,
žaljenje. Ko je jednom upoznao ludi
beg poezije, neće više upoznati
kameni mir domaće proze,
gde je svako poglavlje gnezdo
jedne generacije. Ko je jednom živeo,
neće zaboraviti promenljivu prijatnost
godišnjih doba, čak i repuhe će
sanjati i koprive, pauke ne mnogo
ružnije od lastavica. Ko se jednom sreo
s ironijom, prsnuće u smeh za vreme
prorokova predavanja, ko se jednom
molio ne samo suhim usnama,
upamtiće prisustvo čudnog eha
što stiže od nekog zida. Ko je jednom
ćutao, neće hteti da govori
uz desert, koga je porazio šok
ljubavi, vratiće se knjigama
s promenjenim licem.
Stojiš, pojedinačna dušo, naspram
prekomernosti. Dva oka, dve ruke,
deset domišljatih prstiju i
samo jedan Ego, četvrt pomorandže,
najmlađa sestra. Prijatnost
sluha ne kvari prijatnost
vida, ali opojnost slobode ruši
mir ostalih blagih čula.
Mir, grubo ništa, puno slatkog
soka kao kruška u septembru.
Kratki trenuci sreće nestaju
pod lavinom kiseonika, u zimu samotan
gavran udara kljunom u beli led
jezera, drugi put, opet,
par detlića uplašen
sekirom, traži pod mojim
prozorom dovoljno bolesnu topolu.
Odsutna žena piše duga
pisma i čežnja bubri kao
opijum; u egipatskom muzeju na mrkom
papirusu razrasta se ta ista
čežnja starija za nekoliko hiljada
godina, nesalomljiva i neslomljena.
Ljubavna pisma na kraju uvek stižu
u muzej, radoznalci su
istrajniji nego zaljubljeni. Ego pohlepno
guta vazduh, razum se budi
iz dnevnog sna, plivač izlazi
iz vode. Lepa žena pozira za
sreću, muškarci se prave malo
hrabriji no što zapravo jesu,
egipatski muzej ne krije ljudske
slabosti. Postojati, samo još postojati,
možda predajući se pod vlast
neke od hladnih zvezda. I ponekad joj se
rugati da je hladna i sluzava
kao žaba u jezeru. Pesma raste na
suprotnosti ali je ne obrasta.

Prevod:Petar Vujičoć

FILOZOFI 

 Prestanite da nas obmanjujete filozofi
rad nije radost čoveka nije najviši cilj
rad je znoj smrtni Bože kad se vraćam kući
hteo bih da legnem ali san je samo prenosna traka
koja me predaje sledećem danu a sunce je lažni
novac ujutro razdire moje kapke srasle kao pre
rođenja moje ruke su dva gastarbajtera i čak
suze ne pripadaju meni učestvuju u javnom životu
kao govornici sa ispucanim usnama i srcem koje je
sraslo s mozgom
Rad nije radost nego neizlečivi bol
kao bolest otvorene savesti kao nova naselja
kroz koja u visokim kožnim čizmama
prolazi drug vetar

prevod:Petar Vujičić

ODBRANA VATRENOSTI

Pred nama je zreli Zagajevski. Jedan od pet najznačajnijih pesnika sveta. Dva puta kandidovan za Nobelovu nagradu. Već dvadesetak godina stanovnik sveta. Jer, živi u trouglu: Pariz-Teksas-Krakov. Uskoro će se trajno naseliti u Krakovu,u kome je kao i Miloš kupio stan. U Krakovu je započeo svoj svesni život. Upisao je i završio studije filozofije. Doktorirao filozofiju. Predavao je do uvođenja ratnog stanja 1980. kada je kao i mnogi drugi angažovani intelektualci otpušten s posla.
Debitovao je 8.12.1970. u okviru grupe Sada (Kornhauzer, Visoglond,Banaš, Turovski, Zagajevski, Ratkovski, Ričaj, Novakovski...), kada je u Domu pisaca u Krupnjičoj 22 pročitan manifest grupe: ”Grupa 848 želi da ostvari kreativno postulate Partije u oblasti književnosti i umetnosti. Umetnost tretiramo kao ideološku kategoriju, kao izraz određenog stava i filozofije... I dalje: Partijska umetnost kakvu želimo da stvaramo mora predstavljati umetnički izraz avangardizma Partije - mora stvarati model novog čoveka sposobnog da snosi odgovornost i napore u vezi s građenjem Sutrašnjice.
Model čoveka svesnog odgovornosti koja ga opterećuje i teškoće koje stvaralački mora da prevaziđe - to je herojski model komuniste.Tim ciljevima služe sva umetnička sredstva koja ga izražavaju,posebno eksperimenti i traženja. Avangardnim ciljevima mogu da služe samo avangardna sredstva...”
Pesnici rođeni sredinom 40-ih godina ulogu svoje generacije videli su u širokom povezivanju fronta socijalističke umetnosti, suprotstavljajući se suprotnim pogledima i demaskirajući ograničenja koja onemogućuju stvaralačkoj sredini da potpuno izrazi problem socijalizma.

Istoj problematici sa svojim prijateljem Julijanom Kornhauzerom posvetiće i studiju Neprikazani svet(1974.). U njoj su razmotrili stvaralaštvo ili pre kulturnu svest više generacija poljskih pisaca koji su stvarali posle 1945.: Pajper, Gombrovič, Ruževič, Herbert,Galčinjski, generacija Savremenost, Grohovjak, Generacija 60' i tzv.mlada generacija, Karasek, Krinjicki, Baranjačk, Lipska i dr.Predstavnicima starijih generacija zamerali su da nisu adekvatno izrazili svet u kome žive i da su tome kriva ograničenja koja im društvo nameće, a i oni sami, delujući u okviru generacija, pravaca,grupa. Međutim, i tzv. Novi talas je čitavih 10 godina nastupao kao grupa i mnogo šta činio u ime grupe. I ne samo to, nastupao je krajnje polemički, s ogromnom dozom omalovažavanja dostignuća starijih generacija. Zahtevajući od starijih generacija radikalnu promenu, pre svega adekvatno prikazivanje sadašnjeg trenutka, jer im ono što nude Ruževič, Herbert, Gombrovič nije dovoljno. Ko zna dokle bi delovali grupno da 1980. nije uvedeno ratno stanje, cenzura, da nije došlo do surovog kažnjavanja zbog objavljivanja u samizdatu,gubljenja posla i nemogućnosti obezbeđivanja minimuma egzistencije sebi i svojim porodicama.
Posle decenije ”solidarnosti”, kako je Zagajevski nazvao pripadnost generaciji koja je debitovala oko 1968., grupama poput Sada, Hibridi i dr., do međusobnog udaljavanja došlo je prirodno. Mnogi od pesnika napustili su zemlju. U početku se činilo na kratko.Baranjčak i Zagajevski, donekle i Krinjicki su ilustracija toga. Odlazili su,vraćali se, koristili stipendije, bili prevođeni na značajne jezike,učestvovali na festivalima poezije širom sveta. S obzirom na jezik iporuke svoje poezije bili su traženi. Nudili su pesnički veoma rafinirano izraženo lično iskustvo. Ono čega na Zapadu odavno nije bilo. Jer, nije bilo odgovarajućih biografija. S obzirom da se radi o ljudima izvrsnog obrazovanja i široke kulture, jer su to većinom bili profesori univerziteta, dobijaju ponude da predaju na poznatim univerzitetima. Kako je na Zapadu, naročito u Americi književni život pretežno koncentrisan oko velikih univerziteta, oni su sesjajno uklopili u njega. Počeli su vrlo brzo da vode glavnu reč, jer su unosili nešto potpuno novo. Put im je donekle utro i nobelovacČeslav Miloš, koji je u Americi živeo od početka 60-ih, radio na Berkli univerzitetu i prevodio poljske pesnike.

Ali, vratimo se Zagajevskom. Početkom 80-ih bio je autor zbirki Saopštenja, Mesarnice, Pismo, Oda množini, Putovati u Lavov. U njima je činio jasne idejne, političke, estetske izbore, iznosio stavove,postavljao pitanje svog identiteta, pokazivao da želi da adekvatnoizrazi svet u kome živi. ”Naša umetnost bila je prepoznavanje terenai oružje” - rekao je on. Dolazak na Zapad, u potpuno novu sredinu,nametao je neminovno promenu poetike. Mada, do toga nije došlo prekonoći, Zagajevski je shvatio da treba da sačuva ”sadržaje” koje poseduje, a da ”olabavi okvire”, da dopušta sebi slobodnijeasocijacije, da se ne suprotstavlja tokovima svesti. Njegov stih, naročito u zbirci Platno, metaforično rečeno, počinje da se ”otvara”na stvarnost. Dovoljno je životno iskusan, dovoljno obrazovan,poznaje izvrsno savremenu svetsku poeziju da pišući o sebi, Poljskoj, umetnosti, ne ode u sentimentalnost. Da bi sebe sprečio u tome primenjuje sve češće ironiju, omiljeni postupak poljskih pesnika, i onih koje je u svom Neprikazanom svetu kritikovao. S obzirom da jetema njegovih pesama i zbirki umesto stvarnosti sve češće umetnost,od Krakovske avangarde, koja mu je dugo bila uzor, sve češće seokreće unazad, dospevši tako do baroka i klasicizma XVII veka, odnosno pozajmljujući iz njih dva značajna postupka, alegoriju ipersonifikaciju. O promeni stava rečito govori naslovna strana zbirke Platno koju je projektovao čuveni poljski slikar Jan Lebenštajn, koji je od kraja 50-ih živeo u Parizu i sa kojim seZagajevski družio. Platno-slika otkriva nov ton u njegovoj poeziji,ton melanholije, čak smrti. Osim likovnosti njegova poezija poprimai muzičnost. Naravno, ne zbog toga što u stihovima često govori opoznatim slikarima i kompozitorima, poljskim i stranim. Iako neki stihovi formalno deluju razbarušenije i očigledno su dvoznačni, ubiti su komponovani na principu harmonije, instrumentalizovani

Ima tu još nečeg novog. Pripadanje grupi, kolektivni nastup, čakkolektivno poimanje čoveka i sveta zamenila je ”usamljenost”, kako stoji u naslovu njegove knjige eseja. Njegov vršnjak i kolega Julijan Kornhauzer sumirajući poslednjih dvadesetak godina stvaralaštva Zagajevskog to vidi kao ”put od odgovornosti/solidarnosti do nezavisnosti/ usamljenosti”. Osim toga, moglo bi se to predstaviti i kao govorenje svetu ”da” umesto dotadašnjeg ”ne”.Jer, ”ne” je bilo stvar izbora ovog talasa, ali i istorijska nužnost.Taj prelazak ispoljio se i kroz napuštanje politike, jer su Poljacis padom komunizma stekli slobodu, izborili za demokratiju ibavljenje politikom od strane pesnika više nije bilo neophodno. Kao što ni Ruževiču nije više potrebno da govori ”stegnuta grla” o iskustvima drugog svetskog rata ili Herbert šifrovanim, Ezopovim jezikom o aktuelnim zbivanjima, da vlasti ne prepoznaju to kao kritiku sistema i zabrane.


U Ognjenoj zemlji i Žeđi Zagajevski prihvata svet u svoj njegovojsloženosti, sa svim njegovim suprotnostima, sa Bogom, dobrim i surovim. Kritičar Jaroslav Klejnocki kaže da je to prihvatanjefilozofa koji je očaran raznorodnošću, šarolikošću, promenljivošću sveta. Odnosno, sada ispunjava svoje ”privatne obaveze”, kao što su to činili pesnici starije generacije, poput Herberta, tako da glavne teme njegove poezije mogu da se smeste na prostoru između”filozofije” i ”etike”. Jer bez obzira na svoj stoički stav pesnik nikada ne može da se pomiri sa moralnom nepravdom stvarnosti - kaže drugi pripadnik Novog talasa, Stanislav Baranjčak, koji je prošao sličan put u živom i pisanju.

I pored širom otvorenih očiju na putu kroz život kultura, a pre svega elitna kultura je najvažniji element ”autoportreta”Zagajevskog. Cilj je njegovog putovanja kroz prostor i vreme,odnosno življenja. Neophodna mu je kao vazduh. Jer, učešće u njoj ne svodi se na izolaciju od sveta i uživanje u njenim tvorevinama. Ona je, najpribližnije rečeno, živi muzej. Malroov muzej mašte. Za razliku od pesnika starije generacije, pre svega Herberta, koji se u evropskoj kulturi kao istočnoevropljanin osećao Varvarinom ili Ruževiča koji je vidi kao Arkadiju i oseća se neostvarenim,Zagajevski, već više od četvrt veka građanin sveta, superiorni intelektualac, poliglota te probleme uopšte nema. Mada je svestan da je u svetu veoma malo onih koji svet kulture spoznaju i razumeju kao on. Pogotovu što je svoje rano ”direktno govorenje”, ”govorenje istine” zamenio metaforom i blagom ironijom. Svoj novi jezik i teorijski je objasnio u eseju ”Opaske o visokom stilu”, u kome kaže: ”Visoki stil posreduje između duhova prošlosti i provizorne sadašnjosti”. Pre tridesetak godina sjajni poljski istoričar i teoretičar književnosti Rišard Pšibilski tu pojavu u poeziji nazvao je ”novim klasicizmom”. Čini mi se, da bi se ta odrednica i te kako mogla primeniti na najnovije stvaralaštvo Zagajevskog, kako na pesničko tako i na esejističko, na njegov najznačajniji plan na jezik, istovremeno višeslojan, emocionalan i objektivan. Jezik koji služi nečem veoma bitnom u današnjem svetu - odbrani vatrenosti, kako glasi naslov poslednje zbirke njegovih eseja.


Beograd, 31.3.2003