Miquel de Cervantes, Don Kihot ( 8,9,10 glava )

Osma glava

O dobroj sreći koja se junačkomu don Quijotu javila u strahovitoj i nezamislivoj pustolovini s vetrenjačama, i o drugim događajima dostojnim sretnog spomena.


Uto ugledaju u polju trideset ili četrdeset vetrenjača, a čim ih spazi don Quijote, reče on svojemu perjaniku:
— Dobra sreća upućuje naše pothvate na bolji put nego što bismo i pogodili poželeti; jer evo vidiš, prijatelju Sancho Panza, pojavljuje se onde trideset ili nešto više grdnih gorostasa, s kojima sam ja nakan zametnuti boj i svima im glave poskidati, a kad ih oplenim, blagom ćemo se njihovim početi bogatiti. Jer častan je boj i velika služba Bogu, onakvu gadnu pasminu zbrisati zemlji s lica.

— Kakvi gorostasi? — u čudu će Sancho Panza.

— Oni što ih vidiš — objasni mu gospodar — oni s dugačkim rukama, koje će u nekojih biti od gotovo dve milje.

— Pazite, gospodaru — odvrati mu Sancho Panza — ono što se onde vidi nisu gorostasi, nego vetrenjače, a što se čini da su ruke, to su krila, pa ih vetar vitla da vrte kamen u mlinu.

— Jasno mi je — odgovori don Quijote- da nisi vešt ovakvim pustolovinama. Ono su gorostasi. A ako te strah, skloni se, pa se moli dok ja budem s njima bio ljut i nejednak boj.

      Tako reče te obode ostrugama konja svojega Rocinanta, ne mareći što mu Sancho Panza dovikuje i kazuje da su ono na što on navaljuje uistinu vetrenjače a nisu gorostasi. Ali je on tako tvrdo verovao da su gorostasi te nije ni čuo glas svojega perjanika Sancha, niti je video što su, premda im se već približio, nego se uzvikao u sav glas:

— Ne bežite, jadne kukavice, jer jedan jedini vitez navaljuje na vas!

Uto zapuhne malo vetar, a golema se krila stanu kretati. Kad to vide don Quijote, progovori:

— Sve da se vi razmahujete sa više ruku nego gorostas Briarej, meni ćete odgovarati!

     Tako reče, preporuči se od svega srca vladarici svojoj Dulcineji, zamoli je da mu u ovoj pogibiji bude na pomoći, dobro se zakrili štitom, zataknu koplje u kariku na prsnom oklopu, potera Rocinanta što ga noge nose, i pojuri na prvu vetrenjaču, koja stoji spreda; a kad on kopljem udari u krilo, okrene vetar krilo toliko žestoko da je razmrskao koplje, odigao i konja i viteza, pa ih izgruvane odbacio u polje. Doleti mu Sancho Panza upomoć koliko god mu magarac mogaše trčati, a kad stigne, razabere da se don Quijote ne može ni maknuti: tako je nastradao i on i Rocinante.

— Bože, pomozi! — reče Sancho. — Zar ja vama, gospodaru, nisam govorio da dobro pazite šta činite, jer to su vetrenjače koje se na vetru vrte, a ko ne vidi što su, valjda mu se i samom u glavi vrti.

— Ćuti, prijatelju Sancho — odgovori don Quijote — jer bojni su poslovi, više nego ikoji, izvrgnuti neprestanoj meni; pogotovu jer ja mislim, a istina je, da je onaj čarobnjak Frestón, koji mi je oteo sobu i knjige, pretvorio te gorostase u vetrenjače samo da mi ugrabi slavu pobede: toliko mi je on neprijatelj; ali na kraju, slabo će mu vrediti čarolije protiv mojega valjanoga mača.

— Neka Bog učini kako može — dočeka Sancho Panza.
 
      Pomogne mu da ustane i popne ga opet na Rocinanta, koji je na mrtvo ime izubijan. Razgovarajući o toj prigodi udare putem na klanac Lápice, jer može biti da se ne bi dogodile mnoge i različite pustolovine, budući da onuda mnogi svet prolazi. Samo se jako rastužio što je skrhao koplje. Razglaba o tome s perjanikom svojim te veli:

— Sećam se, čitao sam kako je španski vitez, po imenu Diego Pérez de Vargas, kad mu se u bitki slomio mač, otrgnuo sa hrasta tešku granu ili odvodnicu, te njome počinio onoga dana tolika junačka dela i pomlatio tolike Maure da mu ostade nadimak Machuca, to jest Mlátac; tako se od onoga dana sve do danas potomci njegovi zovu Vargas y Machuca. Ovo sam ti pripòvedio zato što sam nakan od prvoga hrasta ili česvine na koju naiđem otrgnuti granu, onakvu i baš isto onako valjanu kao što sam zamislio; pa sam voljan počiniti njome tolika junaštva da ćeš ti biti sretan i presretan što si vredan da ih gledaš i što si svedok zgodama koje će se teško i verovati.

— Šta Bog da! — reći će Sancho. — Ja sve verujem što vi velite. Ali osovite se malko, jer meni se čini da ste se nakrivili, a to ste se valjda izgruvali kada ste se srušili.

— Istina je — odgovori don Quijote; — pa ako se ja ne tužim na bolove, to je stoga što skitnicima vitezovima ne dolikuje na ikakvu se ranu tužiti, sve da im se utroba kroz ranu istrese.

— Ako je tako, ni da bih reči — odvrati Sancho — ali tako mi Boga, ja bih voleo da biste se vi, gospodaru, potužili ako vas što zaboli. Što se mene tiče, ja ću se potužiti čim me išta bolecne, samo ako nije s perjanicima isto onako kao sa skitnicima vitezovima, pa da se ni oni ne smeju tužiti.

      Don Quijote morade se nasmejati neukosti svojega perjanika, te mu objavi da mu je slobodno tužiti se kako i kada želi, po volji ili preko volje, jer on sve dosad nije ništa protivno čitao u viteškim zakonima.
     Sancho mu napomene neka smisli da je vreme jelu. Gospodar mu odvrati da još nije gladan, a on neka jede ako hoće. Nakon toga dopuštenja namesti se Sancho na svojem magarcu, te je vadeći iz bisaga što je u njih bio natrpao i jedući jahao za gospodarom, a počesto i potezao vina iz mešine s tolikom slašću da bi mu zavidio najveći sladokusac krčmar u Málagi. Tako on jaše, gucka gutljaj za gutljajem, i ne seća se više nikakvih obećanja gospodarovih, pa i ne smatra ni za kakvu muku, nego za odmor, obilaziti za pustolovinama, kako god opasne bile.
     Na kraju, tu noć prenoće oni pod drvećem, te od jednoga drveta otrgne don Quijote suvu granu, koja mu može nekako poslužiti mesto koplja, i natakne na nju gvozdeni šiljak, skinut sa skrhanog koplja. Cele te noći nije don Quijote spavao, nego je premišljao o svojoj vladarici Dulcineji, da bude po onom što je čitao u svojim knjigama, kako su vitezovi bez sna provodili mnoge noći po šumama i pustolinama zabavljeni mislima na odabranice svoga srca. Ali nije tako proveo noć Sancho Panza, jer on je ljudski napunio želudac, no nije ga napunio vodom od cikorije, pa je celu noć prespavao. A da ga nije zovnuo gospodar, ne bi ga probudile ni zrake sunčane što mu sinuše u lice, niti bezbrojne ptice što pesmom radosno pozdravljaju svanuće novoga dana. Kad ustade, gutnu još iz mešine i opazi da se nešto sploštila od sinoć, te mu se ražalosti srce, jer mu se čini da ne udara putem na kojem će moći naskoro doskočiti toj nestašici. Don Quijote ne htede doručkovati, jer se, kako rekosmo, hranio slatkim uspomenama. Nastave put u klanac Lápice, kamo su i udarili, te ga oko trećeg sata po svanuću ugledaju.

— Ovde, Sancho Panza — reče don Quijote, kad je uočio klanac — možemo do lakata zamočiti ruke u ono što zovu pustolovinama. Ali pamti: sve da me ugledaš u najljućoj pogibiji ovoga sveta, ne smeš se laćati mača da me braniš, osim ako vidiš da su oni koji me napadaju prost svet i fukara, jer u takvu mi slučaju smeš upomoć priskočiti. No ako su vitezovi, nije tebi, dokle god nisi ovitežen, nipošto dopušteno ni dano da mi pomažeš.

— Da znate, gospodaru — odgovori Sancho — ja ću vas u tome valjano poslušati, pogotovu jer sam ja miran čovek i ne marim petljati se u kavge i tučnjave. Ali opet istina je: ako uzmoram braniti sebe, neću ja mnogo paziti na te zakone, jer i Božji i ljudski zakoni dopuštaju svakomu da se brani ako mu ko nažao čini.

— Ni ja to ne poričem — reče don Quijote — no ti moraš susprezati svoju prirodnu žestinu, pa mi ne smeš pomagati protiv vitezova.

— Ja i velim — odgovori Sancho — da ću tu naredbu sveto obdržavati, kao što i nedelju.

       Dok su oni tako razglabali, pojave se na putu dva fratra reda Svetoga Benedikta, na dva dromedara: jer nisu im manje mazge na kojima jašu. Imaju oni zaštitne naočari i suncobrane. Za njima se vozi kočija, koju prati četir-pet konjanika, a za njom pešače dva mazgarska momka. U kočiji se vozi, kako se kasnije doznalo, neka gospođa iz Vizcaye, a putuje u Sevilju svojemu mužu, koji će preko mora sa posebno časnim zadatkom. Fratri slučajno idu istim putem, ali ne putuju s njom. Čim ih opazi don Quijote, progovori on svojemu perjaniku:

— Ili se ja varam, ili će ovo biti najslavnija pustolovina koja se ikada dogodila, jer one crne spodobe što dolaze jamačno su, i bez sumnje jesu, čarobnjaci koji su oteli neku princezu i voze je u toj kočiji. Moram dakle svom silom svojom doskočiti toj krivici.

— Gore će ovo biti nego vetrenjače — reče Sancho. — Pazite, gospodaru: to su fratri Svetoga Benedikta, a u kočiji je valjda svet koji je za putom. Pazite što vam velim, i razmislite što činite, da vas opet djavo ne zavara.

— Rekao sam ti već, Sancho — odgovori don Quijote — da ti slabo razumeš što su pustolovine. Istina je što ja velim, i odmah ćeš videti.

     Tako reče, pa pojuri i stade nasred puta, a kad mu se oni približiše, te mu se učini da će ga čuti što im veli, viknu u sav glas:

— Oj vi đavolji ljudi neljudi, da ste ovoga trena pustili uzvišene princeze koje nasilu vozite u toj kočiji; ako pak nećete, znajte, odmah ćete poginuti, da okajete zlodela svoja!

       Trgnu fratri uzde, te se čudom začude i spodobi don Quijotovoj i njegovim riječima, a onda mu odgovore:

— Gospodine viteže, nismo mi ni đavolji ni neljudi, nego smo redovnici Svetoga Benedikta i idemo svojim putem, te ne znamo voze li se ili ne voze kakve otete princeze u toj kočiji.

— Meni se vi rečima nećete umiliti, jer već znam ko ste, vi nevere i ništarije! — odvrati don Quijote.

     I ne čekajući više odgovora, obode on Rocinanta, uperi koplje i poleti na prvoga fratra s tolikim besom i srčanošću, te da se fratar nije brže bacio s mazge na zemlju, bio bi ga on odande u zao čas strovalio i ljuto ranio, a možda i sa životom rastavio. Kad drugi fratar vide što onaj čini od njegova druga, obode on svoju valjanu mazgu nogama u slabine, te pojuri niz polje brže od vetra.

     Sancho Panza, kad vide fratra na zemlji, sjaše žurno s magarca, zaokupi fratra i stane mu skidati haljine. Uto stignu fratarski momci i zapitaju ga zašto svlači fratra. Sancho im odgovori da mu to pripada po zakonu kao plen od boja u kojem je njegov gospodar don Quijote pobedio. Momci, koji nisu znali za šalu niti su razumeli ono o plenu i boju, kad vide da je don Quijote već odmaknuo te razgovara s onima u kočiji, navale na Sancha, obore ga na zemlju, iščupaju mu svu bradu, iscakaju ga i dobro izmlave, pa ga ostave onako izvaljena na zemlji, bez daha i bez svesti. A fratar ni časa ne počasi, nego sav zaplašen i zastrašen, i bleda lica, skoči brže na mazgu, pa kad je uzjahao, potera za svojim drugom koji je podalje odande izglédao i čekao kako će se ta strahota završiti. Ne htednu njih dvojica sačekati konac te nevolje koja se započela, nego nastave svoj put, krsteći se više nego da im je djavo za leđima.

      Don Quijote je, kako rekosmo, razgovarao s gospođom u kočiji, te joj kazivao:

— Vaša krasota, gospođo, neka čini od svoje osobe što god ju je volja, jer ova je moja junačka ruka već na zemlju oborila bahatost vaših otimača. I da se ne mučite dok biste doznali ime svojega izbavitelja, znajte da se ja zovem don Quijote od Manche, skitnik vitez i sužanj neprispodobive i krasne gospođe Dulcineje od Tobosa. A za nagradu dobrom delu koje sam vam iskazao, ne iziskujem ništa drugo nego da se vratite u Toboso, pa da se javite onoj gospođi i njoj reknete što sam ja za vaše oslobođenje počinio.
      Sve to što je don Quijote govorio slušao jedan od onih konjušara koji prate kočiju, a taj bijaše Viskajac. Kad on vide da don Quijote ne kani propustiti kočiju, nego još veli da se odmah mora vratiti u Toboso, polete on na don Quijota, navali na njega kopljem i reče mu lošim jezikom kastiljskim i još lošijim viskajskim:

— Odlazi, viteže, da ne biti zla; tako mi Boga koji me stvorio, ne bio ja Viskajac, koji jesam, ako te ne ubijem, ne ostavio ti kočiju.

     Don Quijote razabere valjano što mu veli, te mu sasvim mirno odbesedi:

— Da si ti vitez, kao što nisi, ja bih tebe, ropska dušo, već kaznio za tvoju ludoriju i drzovitost.

Uzvrati mu Viskajac:

— Ja ne biti vitez? Kunem se Bogom da ti lažeš koliko god si zinuo. Ded odbaci koplje i potegni mač, pa ti videti ko je mačji kašalj. Viskajac na kopnu, plemić na moru, plemić dodjavols a ti lažeš ako si nakan drugačije reći.

— Odmah ćeš videti, veli Agrajes — odgovori don Quijote, pa baci koplje na zemlju, trgne mač, nadjene na ruku štit i navali na Viskajca, voljan da ga sa životom rastavi. Viskajac je bio na lošoj, najmljenoj mazgi, u koju se ne može pouzdati, te kad vide don Quijota da mu onako prilazi, htede sjahati, ali jedva je dospeo da samo trgne mač. No nasreću beše blizu kočije, te odande zgrabi jastuk, koji mu posluži mesto štita, i njih se dvojica sudare kao dva krvna neprijatelja. Drugi ih htedoše umiriti, ali ne mogoše, jer im Viskajac odvrati svojim nesklapnim govorom da će on, ako ga ne puste da dokrajči boj, pobiti i gospodaricu i sve njih koji ga preče. Gospodarica u kočiji, začuđena i uprepaštena onim što gleda, naredi kočijašu neka odande pritera malko ustranu, da bi iz daljine motrila ljuti boj. U tom boju Viskajac čestito mazne don Quijota preko štita po ramenu, i bio bi ga rasekao sve do pasa, da se nije zakrilio.

      Kad je don Quijote stekao takav grdan zvizgac, zaviče on iza glasa:

— Oj vladarice duše moje, Dulcinea, cvete krasote! Priteci upomoć ovomu svojem vitezu koji je, da udovolji tebi dičnoj, zametnuo ovaj ljuti boj!

      Tako reče, pa zgrabi mač, valjano se zakri štitom i kao strela srnu na Viskajca, jer je odlučio da jednim udarom dokonča sve, kako sreća dade. Viskajac, kad ga vide gde navaljuje na njega, razabra mu po nasrtljivosti da je srčan, te odluči učiniti isto onako kao i don Quijote. Tako se on dobro zakrije jastukom i pričeka ga, ali mazgu nije mogao krenuti ni amo ni tamo, jer je bila umorna i nenavikla na takve ludosti, pa ona nikud ni makac. Udario dakle, kako rekosmo, don Quijote na opreznoga Viskajca i zamahnuo mačem, nakan da ga prepolovi, a Viskajac ga pričekuje isto tako uzdignuta mača i zakriven svojim jastukom. Svi pak okolo ginu od straha i izglédaju kakvi će biti ti silni udari kojima oni jedan drugome prete. A gospođa u kočiji i njene sluškinje zavetuju se s hiljadu zaveta i žrtava svim svetačkim slikama i Božjim hramovima u Španiji, da im Bog izbavi konjušara i njih same iz tolike opasnosti u koju zapadoše.

    Ali sve to beše ututanj, jer u taj mah i čas pisac ove istorije prekida taj boj, ispričavajući se da o junačkim delima don Quijotovim ništa više nije našao zapisano, osim onog što je već ispripovedao. No drugi pisac ovoga dela nije bio voljan poverovati da bi ovako znamenita hronika mogla biti gurnuta u zaborav i da bi bistre glave manchanske mogle biti tako neradoznale te se u njihovim arhivima ili registraturama ne bi zatekli kakvi spisi koji pišu o tome slavnom vitezu. Ovako dakle misleći, nije klonuo nadom da će pronaći konac te napete priče, pa se taj konac uz Božju pomoć i našao, kako će se u nastavku pripòvediti.



Deveta glava


u kojoj se završava i dokončava začudni boj hrabrog Viskajca s junačkim Manchancem.

       U prošlom smo delu ove istorije ostavili srčanoga Viskajca i čuvenoga don Quijota kako se razmahnuše golim mačevima da odvale dva strahovita udarca, i to takva da bi njima, kad bi valjano pogodili, u najmanju ruku jedan drugoga od glave do pete rasekli i prepolovili i kao mogranje raskolili. Ali u taj mah zastaje i preseca se ova sočna istorija, a pisac nam njezin ne kazuje gde bi se moglo naći što nedostaje.

      To me razjadilo, te mi se dobra volja što sam pročitao ono malo, prometnula u mrzovolju kad sam razmislio kakva će biti tegoba pronaći ono što po mojem sudu nedostaje ovoj zabavnoj priči. Ne može, pomislih, nikako biti i sasvim bi neobično bilo da takav čestit vitez nije imao kakva hroničara koji bi se latio posla da opiše njegova neviđena junačka dela, jer to nije nedostajalo nijednom od skitnika vitezova o kojima svet priča da kreću na pustolovine. Svaki je od njih imao po jednoga ili po dva vešta hroničara koji im nisu samo crtali dela nego su im opisivali i najsitnije misli i detinjarije, koliko god tajne bile. I ne može biti da bi ovakav čestit vitez toliko nesretan bio te ne bi imao ono što su napretek imali Platir i drugi takvi.Zato nisam nizašto poverovao da bi ovako izvrsna istorija mogla ostati krnja i sakata, nego sam to u greh upisivao zlokobnomu vremenu, koje sve proždire i ništi, pa je sakrilo ili uništilo i njezin nastavak.

      U drugu ruku čini mi se: kad se među vitezovim knjigama nađoše i takve nove knjige kao što je Suzbijena ljubomornost i Vile i pastiri od Henaresa, sigurno je i njegova istorija nova, pa sve ako ona nije zapisana, valjda živi u pameti svetu u njegovu selu i susednim selima uokolo. Ta me misao bunila, a i budila mi želju da pravo i istinski doznam sav život i čudesna dela našega čuvenoga španca don Quijota od Manche, sunca i ugleda manchanskom viteštvu, prvoga koji se u naše doba, u ovako zlosretno vreme, daje na muku i službu skitničkog viteštva, da osvećuje krivice, da priskakuje udovicama u pomoć, da zakriljuje device, i to one koje su na konjima, s bičem u ruci, s cijelim svojim devičanstvom na sebi, jahale s gore na goru i iz doline u dolinu; pa ako se ne bi dogodilo da ih koji nitkov ili koji prostak sa sekirom i kukuljicom, ili koji strahoviti gorostas siluje, bivalo je nekada takvih devica koje bi osamdeset godina proživele i nijedan dan ne bi provele pod krovom, pa bi i na smrti bile još tako neoskvrnjene kao i mati koja ih je rodila. Zato velim da je s ovih i mnogih drugih razloga naš vrli don Quijote zavredio trajnu i večitu hvalu, a ni meni se ne sme uskratiti hvala za trud i mar što sam potražio konac ove istorije; ali da mi nije bio na pomoći Bog, slučaj i sreća, znam da bi svet ostao bez zabave i naslade koju će poldrug sata uživati pozorni čitalac. A pronašao sam nastavak evo ovako: Jednoga dana, kad sam se našao u Alcani u Toledu, ponudi jedan dečak nekomu trgovcu svilom na prodaju ispisane beležnice i stare papire. Kako je moja strast da sve čitam, pa bio to i zgužvan papir s ulice, uzmem ja, naveden prirodnom svojom sklonošću, jednu od onih beležnica što ih dečak nudi, te razaberem da su arapska pismena. Poznao sam ih doduše, ali pročitati ih nisam znao, te pođem razgledati neće li se onde naći kakav Maur koji zna i španski i arapski, da ih pročita. Nije mi bilo teško naći takva tumača, pa da sam tražio i za koji bolji i stariji jezik, bio bih ga našao. Našao mi se dakle tumač, te kad mu ja rekoh što želim i dadoh mu u ruke jednu beležnicu, rasklopi je on u sredini, malo pročita i prasnu u smeh. Zapitah ga čemu se smeje, a on mi odgovori da se smeje nečemu što je na rubu pribeleženo. Rekoh mu neka i meni pročita, a on će mi, sveudilj se smejući:

— Na rubu piše, kako rekoh, ovo: »Ta Dulcinea od Tobosa, koja se toliko spominje u ovoj beležnici, vele da je znala usoljavati svinjetinu bolje negoli ikoja druga žena u Manchi.«

    Kad začujem da se spominje Dulcinea od Tobosa, trgnem se i iznenadim, jer sam odmah pomislio da će u ovim beleškama biti istorija don Quijotova. Zato navalim na njega neka mi pročita naslov, a on me posluša te mi ga odmah prevede s arapskog na španski i reče da piše ovako: Istorija don Quijota od Manche, napisao Cide Hamete Benengeli, istoričar arapski. Moradoh se jako suspregnuti da prikrijem zadovoljstvo koje me zaokupilo kad sam začuo naslov.
      Preteknem dakle svilara, te kupim od dečaka sve papire i beležnice za pol reala, ali da je bio pametan i naslutio koliko želim te papire mogao je zaceniti mi te uzeti više od šest reala. Odem odmah s Maurom preko dvorišta stolne crkve i zamolim ga neka mi prevede na kastiljski jezik što god piše o don Quijotu, i neka ništa ne ispušta i domeće, a ja ću mu platiti što bude zaiskao. On se zadovolji sa dve arrobe sušaka i sa dve fanege pšenice, te mi obeća da će prevesti valjano i verno i što brže. No ja, da posao ubrzam i da ne ispusti iz ruku onakav dobar nalazak, odvedem njega svojoj kući, onde mi on za malo više od poldrug meseca prevede sve, evo ovako kako ja priopćujem.

       U prvoj je beležnici bio i veran crtež don Quijotova boja s Viskajcem, te njih dvojica stoje baš onako kako hronika pripoveda: digli mačeve, jedan se zakrilio štitom, drugi jastukom, a Viskajčeva je mazga tako živo naslikana te na strelomet razabireš da je najmljena. Viskajcu piše do nogu: Don Sancho de Azpeitia, kako mu je jamačno bilo ime, a do nogu Rocinantovih opet: Don Quijote. Rocinante je bio divno prikazan, tako dugačak i otegnut, tako mršav i upao, s takvom kičmenjačom, i tako naskroz sušičav te se jasno vidi kako mu je mudro i zgodno nadenuto ime Rocinante. Do njega je Sancho Panza, koji drži na povodcu svojega magarca, a njemu do nogu opet ovaj napis: Sancho Zancas, valjda zato što je imao, kako slika kazuje, golemu trbušinu a nizak rast i tanke noge, pa mu je po tom najenuto ime Panza i Zancas, i s ovim se dvama nadimcima spominje on nekoliko puta u ovoj istoriji. Trebalo bi da spomenem još neke sitnice, ali su sve one manje važne i ne pripomažu ništa da se pripovest istinitijom prikaže, jer nijedna pripovest nije loša, samo ako je istinita.

      Ako se ovoj pripovesti može ikoliko prigovoriti što se tiče istinitosti, bilo bi jedino to što joj je pisac Arapin, a ljudima iz toga naroda prirođeno je da budu lažljivci. No baš zato što su oni toliki neprijatelji nama, pre bi se moglo pomisliti da je on u pripovesti izostavljao negoli dometao. Tako se meni i čini, jer kad mu bijaše prigoda da se raspiše hvaleći ovako čestita viteza, on kao da namerice ćuti. Loše je to, i još lošije smišljeno, jer istoričari treba i dužni su da budu tačni, istiniti i bez strasti. Ni interes ni strah, ni mržnja ni ljubav ne sme ih skrenuti sa staze vrline, kojoj je mati istorija, suparnica vremena, čuvarica delâ i radova, svedokinja prošlosti, primer i učiteljica sadašnjosti, savetnica budućnosti. Znam da će se u ovoj pripoviesti naći sve što se od najsočnije pripovesti želeti može: a ako bi šta nedostajalo, mislim da će krivlji biti onaj pas pisac nego sâm događaj. Nastavak se dakle, po prevodu, započinje ovako:

      Kad obadva junačka i ljuta borca trgoše i uvis digoše oštre mačeve, činilo se da prete nebu, zemlji i paklu: takva im beše srčanost i držanje. A prvi je udar bio od ruke besnoga Viskajca i odvaljen s tolikom snagom i tolikom jarošću, te da se nije mač putem zaokrenuo, taj bi jedan udar bio dovoljan da dokonča ljutu borbu i sve pustolovine našega viteza. No dobra sudbina, koja je njega čuvala za veća dela, okrenu mač protivnikov tako da ga je doduše pogodio po levom ramenu, ali mu samo toliko naudio što mu je svu levu stranu razoružao, jer mu je usput odbio velik komad šlema i polovinu uha, pa mu sve to na strašnu nevolju njegovu sleti na zemlju i on jadnik nastrada.

      Bože mili, ko bi sada znao opisati bes što planu u srcu našega Manchanca kad je video da je ovako izmrcvaren! Velim jedino, toliko se razbesneo da se nanovo digao u stremenu, obadvjma rukama prihvatio jače mač i tako ljuto navalio na Viskajca, te njega ,iako je bio dobro zaklonjen, odalamio po jastuku i po glavi s tolikom silinom kao da se gora svalila na nj. Poteče mu krv na nosnice, na usta i na uši, a on se uskoleba na mazgi kao da će pasti, pa bi i pao da nije mazgu ogrlio oko vrata. Ali noge mu ispadnu iz stremena i on ispusti vrat svoje mazge, a ona, poplašena strahovitim udarom, polete niz polje i nakon nekoliko se skokova strovali s gospodarom na zemlju.

     Don Quijote mirne ga duše gledao, te kad vide da je pao, skoči s konja, pojuri brže k njemu, uperi mu šiljak svojega mača među oči i reče mu neka se preda, jer će mu inače odrubiti glavu. Viskajac je toliko uprepašten bio da nije mogao ni reči uzvratiti, pa kako su se don Quijotu zamaglile oči, zlo bi se onomu pisalo da gospođe u kočiji, koje su dotle pokunjene gledale tučnjavu, ne priđoše našem vitezu i ne uzeše ga preklinjati neka im iskaže milost i dobrotu te pokloni život konjušaru njihovu. A don Quijote im odgovori ponosito i dostojanstveno:

— Svakako, krasne gospođe; veoma sam rad učiniti što me molite, ali samo uz uslov i pogodbu, to jest: ovaj mi vitez mora obećati da će otići u selo Toboso i javiti se od mene neprispodobivoj gospođi Dulcineji, a ona neka čini od njega što ju volja.

      Zaplašene i očajne gospođe ne uzeše raspredati što to don Quijote traži, i ne zapitaše ko je Dulcinea, nego obećaše da će konjušar učiniti sve što god mu on naređuje.

— Verujem vašoj reči, te mu neću ništa više nažao učiniti, premda je još kako zaslužio.


Deseta glava

O ugodnim razgovorima koje su razveli don Quijote i njegov perjanik Sancho Panza.

      Sancho Panza, koga su fratarski momci prilično izmlatili, beše dotle ustao, te je pozorno motrio boj svojega gospodara don Quijota i molio se Bogu neka bude milostiv i dade mu pobedu, pa da u boju stekne koje ostrvo i njega onde postavi za namesnika, kao što mu je obećao. A kad vide da je kavga dokončana i gospodar će mu opet zajahati Rocinanta, priđe on da mu pridrži stremen, pa dok još nije don Quijote uzjahao, pade on pred njim na kolena, zgrabi mu ruku, poljubi je i reče.

— Gospodaru moj don Quijote, budite milostivi i dajte mi vlast nad ostrvom koji ste u ovoj žestokoj tučnjavi stekli, jer koliko god velik bio, u meni ima snage, te ću znati vladati njime isto onako kao i svako drugi koji je vladao ostrvima na svetu.

Na te mu reči odgovori don Quijote:

— Pamti, brate Sancho, da ova i ovakve pustolovine nisu pustolovine s ostrvima, nego pustolovine na raskrsnicama, u kojima ne stičeš ništa drugo nego da ti razmecaju glavu ili odbiju uho. Strpi se, jer će još biti pustolovinâ, gde ću te moći učiniti ne samo namesnikom nego i čim većim.

      Sancho mu jako zahvali, poljubi mu još jedanput ruku i rogalj gvozdene košulje njegove, te ga popne na Rocinanta, a on zajaše svojega magarca i krene za gospodarom, koji je oštrim kasom poterao u obližnju šumu, ne opraštajući se i ne govoreći više s onima u kočiji. Tera za njim Sancho koliko god mu magarac može kaskati. Ali Rocinante povitlao tako da je Sancho zaostao i morao doviknuti gospodaru neka ga pričeka. Posluša ga don Quijote i pritegne Rocinantu uzde, dok mu ne stiže umorni perjanik. A kad on stiže, progovori:

— Čini mi se, gospodaru, da ne bi zgorega bilo kad bismo se mi sklonili u koju crkvu, jer koliko ste vi izmrcvarili onoga s kojim ste boj bili, ne bi bilo čudo da to bude prijavljeno Svetom bratstvu i da nas oni zatvore. Jer ako nas zgrabe, tako mi vere, naznojićemo se svojski dok se iz zatvora ne iskobeljamo.

— Ćuti! — odvrati don Quijote. — Jesi li ti ikada video ili čitao da su ma kojega skitnika viteza potegnuli pred sud, ma koliko ubistava počinio?

— Ne znam ja šta je neprijateljstvo — odvrati Sancho — i nisam se, otkad živim, ni s kim sneprijateljio. Znam jedino da Sveto bratstvo pazi na one koji se po polju tuku, a za drugo ne marim.

— Onda ne tari glavu, prijatelju — dočeka don Quijote — jer ću ja tebe iščupati iz ruku kaldejskih, pa kako ne bih iz ruku Svetoga bratstva. A ded reci, tako ti života, jesi li ti na svoj zemlji, koliko god je otkrivena, video hrabrijega viteza od mene? Jesi li ikad čitao o ijednom koji ima ili je imao veću srčanost u napadanju, veću snagu u ustrajnosti, veću veštinu u udaranju, ili veću hitroću u obaranju?

— Da istinu reknem — uzvrati Sancho — nisam ja nikada ništa čitao, jer ja ne znam ni čitati ni pisati. Ali bih se smeo okladiti da nisam, otkad živim, služio srčanijega gospodara nego što ste vi, pa dao Bog da ta srčanost ne bude naplaćena onako kako sam rekao, to jest zatvorom. Samo vas molim da se vi počnete lečiti, jer vam silna krv curi iz rane, a ja sam u dvojačama ponio svilca i malko beloga melema.

— Sve bi to bilo suvišno — reče don Quijote — da sam se setio pa zgotovio bočicu Fierabrásova melema, jer bismo jednom kapi toga balzama prištedeli i vreme i lekove.

— Kakva je to bočica, kakav melem? — zapita Sancho Panza.

— To je melem — odvrati don Quijote — kojemu recept znam napamet, a s njime se ne moraš bojati smrti niti misliti da ćeš od ikoje rane umreti. Dok ti ga dakle zgotovim i dadem, ti onda, ako budeš video da me u kojem boju posred tela prepolove, kako se često zna dogoditi, uzmi onaj deo mojega tela koji je pao na zemlju, i dok se još krv nije stinula, jako ga smotreno namesti na drugu polovicu koja je ostala na sedlu: samo moraš paziti da obadva dela na dlaku valjano sastaviš. Onda ćeš mi dati da gutnem samo dva gutljaja spomenutoga melema, i videćeš da sam opet čitaviji od jabuke.

— Ako je tako — reče Panza — ja se ovoga časa odričem onoga obećanoga otoka i ne tražim za mnogu i valjanu svoju službu nikakve druge plate nego da vi meni, gospodaru, date recept toga čudesnoga melema, od kojega bi, sudim ja, unča svagde na svetu vredila više od dva reala, i onda meni ne treba ništa više da poživim u poštenju i u miru. Samo bih voleo odmah znati je li velik trošak kad se priređuje.

— Sa manje od tri reala možeš zgotoviti nekoliko oka — odgovori don Quijote.

— Bože mili! — odvrati Sancho — što se vi onda skanjujete, gospodaru, da ga načinite i mene da naučite?

— Ćuti, prijatelju — odgovori don Quijote — jer ja sam nakan i veće tajne tebe naučiti i veća ti dobročinstva iskazati. Ali sada ded da se lečimo, jer me uvo boli gore nego što mi je po volji.

     Sancho izvadi iz bisaga svilac i melem. No kad don Quijote opazi kako mu je šlem razbijen, gotovo da pobesni, te položi ruku na mač, podiže oči k nebu i reče:

— Kunem se Stvoriteljem svega na svetu i zaklinjem u sva četiri Evanđelja, gde su najopširnije napisana, da ću živeti onakvim životom kakvim je živeo veliki markiz od Mantove kad se zakleo da će osvetiti smrt svojega sinovca Baldovina, to jest da neće jesti hleba sa stolnjaka, ni sa ženom se sladiti, i još koješta drugo, što sam pozaboravljao, ali neka je i to rečeno, sve donde dok se do kraja ne osvetim onomu koji me ovako ljuto obružio.

Kad to čuje Sancho, reći će mu:

— Setite se, gospodaru don Quijote: ako vitez Viskajac bude izvršio ono što ste mu naredili, te ode i javi se gospodarici Dulcineji od Tobosa, izvršio je već što je morao, i ne zaslužuje još i drugu kaznu ako ne počini drugo zlo.

— Jako si to dobro rekao — odgovori don Quijote — te ja poričem svoju zakletvu, ukoliko se tiče nove osvete; ali ponavljam i potvrđujem da ću živeti onakvim životom kako rekoh, dokle god nasilu ne otmem kojemu vitezu šlem poput moga i baš isto tako dobar. I nemoj misliti, Sancho, da ja ovo govorim u vetar, jer znam dobro za kim se povodim, budući da se ovako doslovce dogodilo sa šlemom Mambrinovim pa ga je skupo platio Sacripante.

— Do besa, gospodaru, takve zakletve — uzvrati Sancho — jer te zakletve mnogo smetaju spasu duše i velika su šteta savesti. Jer ako nije tako, recite mi sada, šta ćemo ako prođu možda dani i dani a mi ne skobimo nikakva čoveka sa šlemom? Zar da se onda obdržava zakletva, uza sve te nezgode i neprilike, kao što su: spavati u haljinama, ne spavati pod krovom, i hiljadu ovakvih pokora što su u zakletvi onoga staroga luđaka markiza od Mantove, koju vi, gospodaru, hoćete obnoviti? Evo dobro vidite da po ovim putovima, ne prolaze oružani ljudi, nego mazgari i vozari, a oni ne samo što ne nose šlemove, nego valjda nisu, otkad žive, nikada ni čuli da ima šlemova.

— U tome se ti varaš — odvrati don Quijote — jer nećemo proći po ovim raskrsnicama ni dva sata, pa ćemo više oružanih ljudi videti nego što ih je krenulo na Albracu da predobiju krasnu Angélicu.

— Dobro onda, neka bude! — reče Sancho. — Bog dao da nam se posreći i da već stigne vreme kada ćemo predobiti ono ostrvo što me toliko muke staje, sve ako ja odmah umro.

— Rekao sam ti već, Sancho, o tome ne vodi brigu; jer ako nam se izmakne ostrvo, ima još kraljevina Danska ili kraljevina Sobradisa, koje će ti biti zgodne kao prsten na prst, i još više, jer te su kraljevine na kopnu, pa ćeš biti zadovoljniji. Ali o tom ćemo kad bude vreme, a sada pogledaj ima li šta u bisagama, da pojedemo, a onda ćemo odmah potražiti koji dvor, da prenoćimo i da priredimo melem o kojem sam ti govorio, jer ti se kunem Bogom da me uvo jako boli.

— Evo imam glavicu crna luka, mrvičak sira i ne znam koliko kora hleba — reče Sancho; — ali to nije hrana koja dolikuje takvu junačkom vitezu kakav ste vi, gospodaru.

— Kako ti to slabo razumeš! — odgovori don Quijote. — Znaj, Sancho, skitnicima vitezovima dika je ako po mesec dana nikakvo jelo ne okuse, a kad jedu, jedu ono što im se baš nađe. To bi ti znao da si čitao tolike hronike kolike sam ja pročitao. Jer iako ima sva sila tih istorija, ni u jednoj nisam čitao da bi skitnici vitezovi jeli, osim ako im se slučajno pruži zgoda ili ako im bude priređena sjajna muzika, a inače su oni provodili dane ponajviše bez ičega. Zna se doduše da nisu mogli živeti a da ne jedu i ne namiruju druge prirodne potrebe, jer su uistinu bili ljudi kao i mi, ali se ipak mora znati da su gotovo svega života obilazili šumama i pustošima bez kuvara, i hranili se ponajviše seljačkom hranom, ovakvom kakvom i ti mene sada nudiš. Zato ti, prijatelju Sancho, ne tari glavu što meni godi, i ne nastoj svet preobnoviti ni skitničko viteštvo skrenuti od njegovih običaja.

— Oprostite, gospodaru — odvrati Sancho. — Ja ne znam ni čitati ni pisati, kako sam vam već rekao, pa zato i ne znam nisam li se ogrešio o pravila viteškog reda. Ali ću ja odsad trpati u dvojače svakakvih suvih plodova za vas, koji ste vitez, a za mene, koji nisam vitez, živadi i mrsnijih zalogaja.

— Ne velim ja — opet će don Quijote — da skitnici vitezovi baš pod svu silu moraju jesti jedino onakve plodove kakve ti veliš, i ništa drugo, nego velim da im je obična hrana bila to i još neke biljke koje su nalazili po polju, jer su ih poznavali, a poznajem ih i ja.

— Valja to — odgovori Sancho — poznavati te biljke, jer ja sudim da će biti danâ kada će nam koristiti budemo li poznavali biljke.

Izvadi on što je rekao, te oni to pojedu u lepu miru i prijateljstvu. Ali valjalo im potražiti gde će prenoćiti, te oni brže dokončaju svoju siromašku suhòjedicu, uzjašu odmah i požure se da stignu u ljudsko naselje dok se još nije unoćalo. No sunce ih prevari, pa i nada da će stići kamo žele; dospeli su samo do nekih kozarskih koliba. Odluče dakle prenoćiti onde. Koliko je Sanchu nemilo što nije stigao u naselje, toliko mu je gospodar zadovoljan što će prospavati noć pod vedrim nebom, jer mu se tako čini da se kao nekom poveljom potvrđuje i krepi dokaz da je vitez.

prevodioci : Iso Velikanović i Josip Tabak 

Nastavci: Romani u nastavcima 

David Mitchell, Atlas oblaka

Pacifički dnevnik Adama Juinga



Četvrtak, 7. novembar

     S onu stranu indijanskog seoceta, na pustu žalu, naiđoh na sveže stope. Kroz natrulu morsku travu, morske kokose i bambus, stope me odvedoše svome tvorcu, belu čoveku u podvrnutim čakširama i koporanu, s negovanom bradom i prevelikim cilindrom, koji je čajnom kašičicom prečešljavao tamni pesak tako usredsređeno da me je primetio tek kad ga nazvah sa deset koraka.
I tako se zbi da se upoznah s doktorom Henrijem Gusom, lekarom londonskoga plemstva. Nisam se začudio njegovu poreklu. Ako gdegod i ima dovoljno osamljena timora ili dovoljno zabačena ostrva na kome čovek može proboraviti a da ne nabasa ni na jednog Engleza, takva nema ni na jednoj karti koju sam dosad video.

    Je li doktor štogod zagubio na toj čemernoj obali? Mogu li mu kako pomoći? Doktor Gus odmahnu glavom, razveza maramicu i sav ponosan prikaza njen sadržaj.
– Zubi su, gospodine, gleđosani gral ovoga pohoda. U prohujalim danima ovo arkadisko žalo bilo je ljudožderska dvorana za gozbe, nego šta, gde su jaki proždirali slabe. Zube bi ispljunuli, baš kano što vi izbacujete koštice od trešanja. Ali ovi kutnjaci, gospodine, daju se u zlato pretvoriti, a kako? Jedan zanatlija sa Pikadilija, koji pravi veštačke vilice za plemstvo, izdašno plaća za ljudske zube. Znate li pošto je četvrt funte, gospodine?

Priznadoh da ne znam.

– Nećete ni od mene čuti, gospodine, jer je to poslovna tajna!

– Lupnuo se po nosu. – Gospodine Juing, znate li se možda s markizom Grejs od Mejfera? Ne? I bolje, pošto je to jedna strvina u podsuknjama. Pet godina ima otkako je ta babuskera okaljala moje ime, nego šta, lažima koje su dovele do mog izbacivanja iz Društva. – Doktor Gus pogleda u more. – U taj zao čas počeše moja putešestvija.

Izrazih saosećanje s doktorom u nedaći.

– Zahvaljujem vam, gospodine, zahvaljujem vam, ali ove bele koščice – protresao je maramicom – moji su anđeli iskupljenja. Dopustite mi da objasnim. Markiza nosi veštačke vilice koje je izradio pomenuti lekar. Sad o Božiću, baš kad se ta namirisana magarica bude obratila Poslaničkom balu, ja, Henri Gus, nego šta, upravo ću ja ustati i svima prisutnima saopštiti da naša domaćica žvaće ljudožderskim kutnjacima! Ser Hjubert će me, slutim, izazvati. „Pružite dokaze“, zagrmeće taj prostak, „ili izađite na dvoboj!“ Ja ću reći: „Dokaze, ser Hjuberte? Svojeručno sam sakupio zube vaše majke iz južnopacifičke pljuvaonice! Evo, gospodine, evo još takvih!“, pa ću zavitlati upravo ove zube u njenu zdelu za supu i time ću, gospodine, dobiti zadovoljštinu! Cvrkutave šaljivdžije ošuriće ledenu markizu u svojim novinama, pa će dogodine biti srećna ako je pozovu i na sirotinjski bal!
Brže-bolje poželeh Henriju Gusu prijatan dan. Slutim da je skrenuo.

Petak, 8. novembar

       U prostu brodogradilištu pod mojim prozorom radi se na prikosniku, pod vođstvom gospodina Sajksa. Gospodin Voker, jedini krčmar u Okeanskom zalivu, takođe je i glavni trgovac drvenom građom i razmeće se time da je godinama bio upravnik brodogradnje u Liverpulu. (Pošto sam se već dobro upoznao s pravilima ophođenja na južnoj polulopti, znam da takve će sređivanje Proročice „po bristolski“ potrajati celu sedmicu. Nimalo mi se ne mili što ću sedam dana čamiti u Musketi, no
ipak se sećam ledenih očnjaka oluje i poginulih mornara, te mi moje sadašnje teškoće ne deluju tako strašno.
     Doktora Gusa sretoh jutros na stepeništu, pa smo zajedno doručkovali. On je u Musketi od sredine oktobra, a stigao je brazilskim trgovačkim brodom Namorados sa Fidžija, gde je svoje veštine usavršavao među misionarima. Sada se doktor nada da će australiski lovac na tuljane Neli, uprkos velikom odocnjenju, ipak doći i prevesti ga u Sidnej. U koloniji namerava potražiti mesto na kakvu putničkom brodu do Londona.
     Doktora Gusa procenih nepravedno i prenagljeno. Da bi se napredovalo u mome poslu, mora se biti ciničan poput Diomeda, ali cinici znaju biti slepi za tananije vrline. Doktor ima svojih čudnovatih strana i rado ih obelodanjuje u zamenu za čašicu portugalske lozovače (u piću nikad ne preteruje), ali jemčim da sem njega nema nikakve blagorodne gospode na ovim širinama istočno od Sidneja i zapadno od Valparaisa. Možda ću mu čak sročiti pozdravno pismo za Partridže u Sidneju, jer su doktor Gus i dragi Fred jednoga kova.
      Pošto mi je rđavo vreme osujetilo jutarnju šetnju, ćaskali smo pored vatre od treseta, a sati proleteše kano minuti. Opširno mu ispričah o Tildi i Džeksonu i o svojim bojaznima od „zlatne
groznice“ u San Francisku. Zatim u razgovoru pređoh sa zavičaja na skorašnje beležničke dužnosti u Novom Južnom Velsu, a otud na „Gibonsa, Maltusa i Godvina“ preko pijavica i lokomotiva. Pažljiv je sagovornik melem za kojim na Proročici strasno žudim, a doktor je prava sveznalica. Povrh toga, ima lepo izdeljane šahovske figure na kojima nam se neće uhvatiti paučina bilo to do Proročicinog isplovljavanja ili do Nelinog prispeća.

Subota, 9. novembar

Jutarnje sunce sjajno poput srebrena dolara. Naša škuna u zalivu i dalje kukavno izgleda. Na obalu se izvlači indijanski ratni kanu. Henri i ja udarismo ka „Trpezariskom žalu“ praznično raspoloženi, radosno pozdravljajući služavku što dirinči za gospodina Vokera. Namrgođena gospođica razastirala je rublje po grmlju i nije se obazrela na nas. Ima primesu crne krvi i držim da joj mati nije mnogo odmakla od prašumskog soja.

       U prolasku ispod indijanskog seoceta, znatiželju nam pobudi neki „zuj“, te rešismo da mu nađemo izvor. Naseobina je okružena ogradom od kolja, toliko trulom da se ući može na tušta i tma mesta. Jedna bezdlaka kuja podiže glavu, ali budućikrezuba i na izdisaju, nije lanula. Vanjski krug koliba ponga (sagrađenih od granja, blata i pletenih tavanica) šćućurio se u senku „otmenih“ prebivališta, drvenih građevina s rezbarenim nadvratnicima i malecnim tremovima. U središtu toga sela
teklo je javno bičevanje. Henri i ja bejasmo jedini belci, no tri kaste prisutnih Indijanaca jasno su se razgraničile. Poglavica u perjanom ogrtaču sedeo je na prestolu, dok su tatuirani plemići
i njihove ženskinje i deca mirno stajali, sveukupno tridesetak duša. Robovi, crnji od svojih smeđih gospodara, i više nego dvostruko malobrojniji, čučahu u blatu. Kakva urođena volujska tromost! Rošavi i prištavi od haki-takija, ti jadnici posmatrahu kaznu, ali ne puštajući ni glasa osim onoga čudnovata pčelinjeg „zuja“. Nismo znali šta zvuk pokazuje – saosećanje ili osudu. Batinaš beše golijat koji bi stasom uplašio svakog takmičara u pesničenju. Po svakom pedlju divljakovih mišića behu iscrtani mali i veliki gušteri: njegova koža skupo bi se prodala, mada se ja ni za sve bisere Havaja ne bih usudio da mu je uzmem! Nesrećnog zarobljenika, proseda od mnogih teških godina,
vezali su golog za prečke. Telo mu se treslo sa svakim udarcem što je odirao kožu, leđa mu nalikovahu pergamentu s krvavim runama, ali mu je obesvešćeno lice odavalo spokoj mučenika
koga je Gospod već uzeo.

      Priznaću, zamirao sam uz svaki zamah biča. Uto se zbi nešto čudno. Išibani divljak podiže klonulu glavu, pronađe moje oči i jezovito me pogleda kano znanca! Kaogod da je pozorišni glumac video starog prijatelja u kraljevskoj loži i, kradom od gledališta, pokazao da ga prepoznaje. Tatuirani „garavi“ priđe nam i zamahom bodeža od žada naznači da nismo dobrodošli.
Upitah za prirodu zarobljenikova zločina. Henri prebaci ruku preko mene: – Hajde, Adame, mudar čovek neće stati između zveri i njena obroka.

Nedelja, 10. novembar

      Gospodin Burhave sedeo je među svojom družinom pouzdanih razbojnika kano Gospodar Zmija među belouškama. Njihove „svetkovine“ za nedelju počeše u prizemlju i pre nego se probudih. Nadah se u potragu za vodom za brijanje i videh da krčma vrvi od mornara što čekahu svoj red kod onih sirotih Indijanki koje je Voker ulovio u svoj sklepani burdelj. (Rafaela među razvratnicima nije bilo.)

     Ja svoju posnu nedelju ne kršim u javnoj kući. Henri beše jednako zgađen kano i ja, te ostadosmo bez doručka (služavku su nesumnjivo prisilili na još jednu dužnost) i zaputismo se u kapelu na molitvu ne pokvariv posta.

    Ne pređosmo ni dve stotine metara kad se, na svoj užas, setih da mi ovaj dnevnik leži na stolu u sobi u Musketi, vidljiv svakom pijanom mornaru koji uđe. Strahujući za njegovu sigurnost (i za svoju, ukoliko ga se dokopa gospodin Burhave), vratih se da ga skrijem malo veštije. Moj povratak propratili su široki zlobni osmesi, te pomislih da sam „vuk na vratima“, ali pravi razlog saznadoh kad otvorih svoja vrata: tako mi svega, medveđa zadnjica gospodina Burhavea objahala mavarsku Zlatokosu u mome krevetu! Je li se taj vražji Holanđanin izvinio? Ni blizu! Smatrao je sebe oštećenom strankom i prorežao: – Gubite se, gospodine Petliću! inače ću vam, boga mi bogovog, zavrnuti tu obesnu amerikansku šiju!

    Zgrabih svoj dnevnik i oteturah se u prizemlje, gde me dočeka vesela i podsmešljiva varvarokratija okupljenih belih divljaka. Prigovorih Vokeru da plaćam zasebnu sobu i da zasebna ima ostati čak i dok nisam tu, ali mi ta hulja ponudi samo popust od jedne trećine za „četvrt sata galopa na najlepšoj ždrebici u mojoj štali“! Zgnušan, odvratih da imam ženu i dete!, i da ću pre umreti nego izgubiti čast i pristojnost sa ijednom od njegovih zaraženih kurvi! Voker se zakle da će me „oplaviti“ ako njegove
drage kćeri opet nazovem „kurvama“. Jedna bezuba guja naruga se: – Ako je vrlina imati ženu i dete, onda sam ja, gospodine Juing, deset puta vrliji od vas! – a neko mi s leđa sasu vrč groga na glavu. Otidoh istog časa, eda ne zavitlaju štogod tvrđe.


     Crkveno zvono sazivalo je bogobojažljive žitelje Okeanskog zaliva, te požurih tamo gde me je Henri čekao, trudeći se da odagnam iz uma malopređašnje poganštine u svom konačištu. Kapela je škripala kano star čabar, a pastva se dala nabrojati na prste, ali smo se Henri i ja pomolili zahvalnije no da smo utolili žeđ u pustinjskoj oazi. Osnivač luteranac upokojio se na groblju kapele pre deset zima, a nijedan zaređeni naslednik nije se još usudio preuzeti vođstvo nad oltarom. Stoga se može
reći da je kapela „hrišćanska s koca i konopca“. Bibliske stihove čitao je onaj deo pastve koji zna slova, a otpevali smo i unapred određene dve-tri himne. „Nadzornik“ tog narodnog stada, izvesni gospodin D’Arnok, stade ispod skromnog raspeća i zamoli Henrija i mene da postupimo isto. Još pod utiskom vlastitog izbavljenja iz prošlosedmične oluje, navedoh 8. glavu Luke: I pristupivši probudiše Ga govoreći: Učitelju! Učitelju! Izgibosmo. A On ustade, i zapreti vetru i valovima; i prestadoše i
posta tišina.

     Henri je kazao Psalam osmi, zvonko kano kakav školovan dramatičar: Postavio si ga gospodarem nad delima ruku svojih, sve si metnuo pod noge njegove, ovce i volove sve, i divlje zverinje,
ptice nebeske i ribe morske, šta god ide morskim putevima.

    Iako nikakav orguljaš nije odsvirao Magnificat nego je vetar zavijao u dimnjaku, iako nikakav hor nije otpevao Nunc Dimittis nego su samo galebovi kreštali, verujem da Tvorac ne beše nezadovoljan. Više smo nalikovali ranim rimskim hrišćanima nego bilo kojoj kasnijoj crkvi ukrašenoj tajnim znanjem i draguljima. Usledila je zajednička molitva. Parohijani su se po volji molili za iskorenjenje krompirove zlatice, za pokoj duše umrlog deteta, za blagoslov nad novim ribarskim čamcem itd. Henri je zahvalio na gostoprimstvu koje su nama posetiocima ukazali hrišćani ostrva Čatam. Ja se pridružih tome, a pomolih se i za to da Tildu, Džeksona i tasta služi zdravlje dok mene nema.

     Posle službe, doktoru i meni vrlo srdačno priđe postariji „prveni jarbol“ te kapele, neki gospodin Evans, koji predstavi Henrija i mene svojoj dobroj ženi (oboje su doskočili gluvoći time što su odgovarali samo na pitanja koja su, po njihovu uverenju, postavljena i prihvatali samo one odgovore koji su, po njihovu uverenju, izgovoreni – a tim lukavstvom služi se mnogi amerikanski advokat) i svojim blizancima Kiganu i Difedu. Gospodin Evans saopšti da svake sedmice običava pozvati gospodina D’Arnoka, našega propovednika, na večeru u njihovu obližnjem domu, pošto inače žive na Port Hatu, rtu udaljenom koju milju. Hoćemo li im se i mi pridružiti u nedeljnome obedu? Pošto sam Henrija već obavestio o onoj Gomori u Musketi i pošto nam stomaci povikaše „Pobuna!“, zahvalno prihvatismo ljubaznost Evansovih.

     Gazdinstvo naših domaćina, smešteno na pola milje od Okeanskog zaliva uz vijugavu vetrovitu dolinu, beše skromna građevina, ali dovoljno čvrsta pred onim paklenim burama što mnogobrojnim nesrećnim brodovima lome kosti o obližnje grebene. U salonu obitavahu čudovišna glava vepra (obolela od oduzetosti vilice i razrokosti), koga su blizanci ubili na svoj šesnaesti rođendan, i pospan stojeći sat (u višesatnom raskoraku s mojim džepnim satom. Zbilja, od sveg uvoza s Novog
Zelanda, najviše se ceni tačan časovnik.). Radnik Indijanac virnu kroz prozor na gazdine goste. Nikad ne videh odrpanijeg jadnika, ali se gospodin Evans zakle da je taj polumešanac, imenom
Barnabas, „najbrži dvonožni ovčarski pas sviju vremena“. Kigan i Difed poštena su i smušena čeljad, potkovana ponajviše u ovčarstvu (porodica poseduje dve stotine grla) pošto nijedan nije išao u „grad“ (tako ostrvljani zovu Novi Zeland) niti stekao obrazovanje izuzev što ih je otac podučavao Bibliji, posredstvom čega naučiše da čitaju i pišu prihvatljivo dobro.

     Gospođa Evans se pomoli, a ja se latih svog najboljeg obroka (neokuženog solju, crvima i psovkama) još od one oproštajne večere s konzulom Baksom i Partridžima u Bomontu. Gospodin
D’Arnok pripovedao je o brodovima koje je snabdevao za svojih deset godina na ostrvu Čatam, a Henri nas je pak zanimao pričama o pacijentima, kako visoka tako i niska roda, koje je lečio u Londonu i Polineziji. Sa svoje strane sam opisao mnoge teškoće koje je ovaj amerikanski beležnik doživeo ne bi li pronašao australiskog baštinika jednog kaliforniskog zaveštanja. Ovči paprikaš i valjuške od jabuka zalivali smo slabim domaćim pivom, koje gospodin Evans vari radi trgovine s kitolovcima. Kigan i Difed odoše pozabaviti se stokom, a gospođa Evans vratila se kuhinjskim poslovima. Henri upita jesu li misionari i dalje prisutni na Čatamskim ostrvima, na šta se gospodin Evans i gospodin D’Arnok zgledaše, te nas prvi izvesti: – Ne, Maori nisu blagonakloni prema nama Pakehama koji im preteranim civilizovanjem kvarimo Moriore.

     Upitah postoji li „preterano civilizovanje“. Gospodin D’Arnok mi reče: – Ako nema Boga zapadno od rta Horn, onda nema ni onoga Svi su ljudi stvoreni jednaki iz vašega Ustava, gospodine Juing. – Reči „Maori“ i „Pakeha“ bejah čuo za vreme Proročicinog boravka u Zalivu ostrva, ali sam molio da mi se kaže šta su „Moriori“. Pitanjem otvorih Pandorinu kutiju istorije, uz podrobne pojedinosti o propasti i padu čatamskih domorodaca. Upalismo lule. Pripovest gospodina D’Arnoka prekide se tri sata kasnije, kad smo morali poći za luku Hat pre no što suton zamrači izrovan put. Što se mene tiče, njegova je priča rame uz rame s Defoovim ili Melvilovim perom, te ću je ispisati na ovim stranicama posle, bude li volja Morfejeva, čvrsta sna.


Ponedeljak, 11. novembar

     Zora sparna i oblačna. Zaliv liči na sluz, ali je vreme dovoljno blago da se popravka Proročice može nastaviti, hvaljen Neptun. Dok ovo pišem, na jarbol se diže nova krmena košnjača.

    Pre malo vremena, dok Henri i ja doručkovasmo, gospodin Evans stiže navrat-nanos i salete moga prijatelja lekara da se postara za povučenu susetku, izvesnu udovu Brajden, koju je konj zbacio na kamenjar. Gospodin Evans je očevidac i strahuje da udova leži u smrtnoj opasnosti. Henri uze svoju lekarsku torbu i krenu iz istih stopa. (Ponudih se da pođem s njim, ali me gospodin Evans zamoli da se uzdržim, pošto je pacijentkinji obećao da je niko sem lekara neće videti onesposobljenu.) Voker
mi, čuv te reči, kaza da nikoje muško nije prešlo udovin prag već dvadeset godina i zaključi da će „ledena matora krmača zacelo Bogu na istinu čim pušta tog nadrilekara da je pipka“.

    Poreklo Moriora s „Rekohua“ (izvorno ime Čatamskih ostrva) nije se razjasnilo ni do dana danjeg. Gospodin Evans je uverenja da potiču od proteranih španskih Jevreja, ukazujući na kukaste nosove i izvijene usne. Tumačenje kome se gospodin D’Arnok priklanja, da su Moriori negdašnji Maori čiji su
se kanui nasukali na ova najzabačenija ostrva, zasniva se na sličnostima u jeziku i legendama, te stoga ima viši carat logike. Izvesno je da, posle stoleća i tisućleća osamljenosti, Moriori žive jednako
prostim životom kano i nesrećni im rođaci s Van Dimenove Zemlje. Veština gradnje čamaca (izuzev grubih pletenih splavova za prelazak od jednog do drugog ostrva) i plovidbe s vremenom su nestale. Moriori ni sanjali nisu da na ovoj našoj kugli postoje druge zemlje, po kojima hode druge noge.
Zbilja, u svome jeziku nemaju reč za trku, a „Moriori“ znači naprosto „ljudi“. Nisu se bavili ratarstvom i stočarstvom, jer na ovim ostrvima nije bilo nikakvih sisara dok kitolovci namernici
nisu svojevoljno pustili nekoliko svinja da se množe. U svom izvornom stanju, Moriori su bili sakupljači: uzimali su školjke paua, ronili za rakovima, pljačkali ptičja gnezda, brali morsku
travu, iskopavali crve i korenje.


     Dosad su Moriori samo ovdašnja vrsta neznabožaca s platnenim pregačama i perjanim ogrtačima, neznabožaca iz onih sve malobrojnijih okeanskih „ćorskokaka“ do kojih još nije stigla nauka bela čoveka. Rekohu je, međutim, osoben po jedinstvenoj pacifičkoj veri. Od pamtiveka je sveštenička kasta Moriora nalagala da ko god prolije ljudsku krv ubija svoju manu – čast, vrednost, položaj i dušu. Nijedan Morior ne bi skrivao, hranio, oslovio, čak ni pogledao izopštenika. Ako izopšteni ubica i preživi prvu zimu, težina samoće obično ga odvodi u pećinu na
rtu Jang, gde sebi oduzima život.

     Promislite o tome, naloži nam gospodin D’Arnok. Dve hiljade divljaka (po najpribližnijoj proceni gospodina Evansa) drži se zapovesti Ne ubij na rečima i na delu, te sastavljanjem usmene
„Magna Carte“ stvara sklad kakav ostali svet nije dosegao u šezdeset vekova otkako je Adam okusio ploda s drveta znanja. Rat je Moriorima stran koliko i teleskop Pigmejima. Mir – ne predah između ratova nego hiljade godina postojana mira – vlada ovim dalekim ostrvima. Ko sme tvrditi da je Rekohu dalji od Morove Utopije nego naše napredne države koje vode pohlepni
vlasteličići u Versaju i Beču, Vašingtonu i Vestminsteru? – Ovde – svečano reče gospodin D’Arnok – i samo ovde glavom i bradom postoje te neuhvatljive utvare: plemeniti divljaci! – (Dok smo se kasnije vraćali u Musketu, Henri priznade: – Nikad ne bih „plemenitim“ nazvao divljake toliko zaostale da ne mogu ni koplje ravno da bace.)

     I staklo i mir pokazaće se krhkim ako se neprestano udaraju. Prvi udar na Moriore bila je britanska zastava, koju je u tlo Zaliva čarki, u ime kralja Džordža, pobo poručnik Broton s broda Čatam pre nepunih pedeset godina. Tri godine potom, Brotonovo otkriće našlo se u kartografskim službama Sidneja i Londona, pa je šačica slobodnih doseljenika (među kojima i otac gospodina Evansa), nasukanih mornara i „osuđenika sukobljenih s kolonijalnim vlastima Novog Južnog Velsa povodom
uslova izdržavanja kazne“ uzgajala bundeve, luk, kukuruz i šargarepu. Njih su prodavali potrebitim lovcima na tuljane, a ovi su zadali drugi udarac nezavisnosti Moriora, razočarav urođeničke
snove o napretku time što su talase pocrvenili tuljanskom krvlju. (Gospodin D’Arnok oslikao je zaradu ovom računicom: jedna koža plaćala se 15 šilinga u Kantonu, a ti prvi lovci dopremali su preko dve hiljade koža po brodu!) Kroz nekoliko godina, tuljana je ostalo samo na udaljenim stenama, te su se i „lovci na tuljane“ okrenuli gajenju krompira, ovčarstvu i svinjarstvu u tolikom
obimu da su Čatamska ostrva dobila nadimak „Pacifički vrt“. Ti ratari skorojevići krče zemlju paleći žbunje, koje više godina tinja pod tresetom i razbukatava se u sušna vremena da iznova poseje užas.

      Treći udar na Moriore bili su kitolovci, koji sada u znatnom broju pristaju u Okeanski zaliv, Vajtangi, Ovengu i Te Vakaru radi izvlačenja na suvo, opravki i odmora. Na kitolovcima su se mačke i pacovi množili kano bibliske pošasti i pojeli ptice jamarke čija su jaja Moriori vrlo cenili u ishrani. Četvrto, one šarolike bolesti koje proređuju tamnije rase kad god se ovima primakne bela civilizacija još su više umanjile domorodačku brojnost.

     Sve bi te nedaće, međutim, Moriori možda i izdržali da do Novog Zelanda ne stigoše opisi Čatamskih ostrva kanoprave zemlje hananske u kojoj su lagune pune jegulja, uvale zasute školjkama, a žitelji ne razumeju ni šta je bitka ni šta je oružje. Za Ngati Tame i Ngati Mutunge, dva klana Taranaki Te Ati Ava Maora (maorski rodoslov je, tvrdi nam gospodin D’Arnok, do u granu jednako isprepletan kano i toliko voljena rodoslovna stabla evropskog plemstva: zbilja, svaki dečak iz te
nepismene rase može se setiti čukundedina imena i „položaja“ dok dlanom o dlan) te su glasine obećavale nadoknadu za svu predačku zemlju koju su izgubili u skorašnjim „ratovima musketa“. Poslate su uhode da iskušaju ćud Moriora narušavanjem tapua i skrnavljenjem svetilišta. Na te izazove Moriori su odgovorili kako Gospod nalaže, „okretanjem drugoga obraza“, a izgrednici se vratiše na Novi Zeland s potvrdama o navodnom kukavičluku Moriora. Tatuirani maorski conquistadores našli su svoju jednobrodnu armadu u kapetanu Hervudu s briga Rodni, koji je krajem 1835. pristao da preveze devet stotina Maora i sedam ratnih kanua u dva navrata, u zamenu za rasad krompira, vatreno oružje, svinje, veliku količinu češljanog lana i jedan top. (Gospodin D’Arnok upoznao je osirotela Hervuda pre pet godina, u krčmi u Zalivu ostrva. Isprva je ovaj poricao da je
Hervud s Rodnija, a onda se kleo da beše primoran prevesti crnce, ali je ostalo nejasno na koji tačno način.)


    Rodni je isplovio iz luke Nikolas u novembru, ali je njegov neznabožački tovar od pet stotina muškaraca, žena i dece, tesno natrpanih u potpalublje radi šestodnevnog putovanja, ogrezlih u izmet, izloženih morskoj bolesti i skoro potpunu nedostatku vode, pristao u uvalu Vangatete u tako namučenu stanju da bi čak i Moriori, da su imali volje, lako pobili svoju ratobornu braću. Dobri Samarićani su, međutim, bili radiji da podele umanjeno obilje Rekohua nego da unište manu krvoprolićem, te ponegovaše bolesne i umiruće Maore do ozdravljenja. – Maori su i ranije dolazili na Rekohu – objasni gospodin D’Arnok – ali su uvek i odlazili, stoga Moriori pretpostaviše da će ih doseljenici jednako ostaviti na miru.

     Širokogrudost Moriora nagrađena je kad se kapetan Hervud vratio s Novog Zelanda sa još četiri stotine Maora. Tada su stranci položili pravo na Čatam takahijem, maorskim ritualom
koji se prevodi kano „hodanje po zemlji radi posedovanja zemlje“. Tako je stari Rekohu rasparčan, a Moriori su obavešteni da su oni sada maorski vazali. Početkom decembra, kad se nekih desetak domorodaca usprotivilo, bez premišljanja ih pobiše sekirama. Maori su se pokazali kano valjani engleski učenici u „mračnim veštinama kolonizacije“.

     Na istoku ostrva Čatam nalazi se Te Vanga, velika zatonska slatina: iako je to maltene jezero, za plime dobija vodu iz mora kroz tesnac kod Te Avapatikija. Pre četrnaest godina na tom
su svetom tlu muškarci Moriori održali skupštinu. Trajala je tri dana, a raspravljalo se o sledećem: Hoće li onaj ko prolije maorsku krv takođe uništiti svoju manu? Mladići su tvrdili da
zavet mira ne važi za strane ljudoždere o kojima preci ništa nisu znali. Moriori moraju ubiti, inače će biti ubijeni. Starci su podstrekivali smirenje, jer dokle god Moriori budu čuvali svoju
manu sa svojom zemljom, dotle će ih bogovi i preci izbavljati od zla. – Zagrli svoga dušmanina – govorahu starci – kako bi ga sprečio da te napadne. (– Zagrli svoga dušmanina – našali se Henri – da bi osetio kako ti bodežom golica bubrege.) Starci su pobedili, ali to nije bilo važno. – Kad im manjka
brojčane nadmoći – reče nam gospodin D’Arnok – Maori stiču prednost tako što udaraju prvi, i to iz sve snage, o čemu će nam posvedočiti grob mnogog nesrećnog Britanca i Francuza. – Ngati Tama i Ngati Mutunga održali su vlastita savetovanja. Moriorski muškarci u povratku sa skupštine padoše u zasede, pa se te noći odigralo nepojmljivo zverstvo, kasapljenje, paljenje sela, otimačina: redove muškaraca i žena proboli su na žalima, decu skrivenu po rupama nanjušili su i raskomadali lovački psi. Neke poglavice mislile su na budućnost, pa su pobili tek toliko ljudi da obezbede užasnutu poslušnost preostalih. Druge poglavice nisu se toliko uzdržavale. Na žalu Vajtangi pedesetoro

     Moriora iseckano je, umotano u lišće lana i ispečeno u ogromnoj zemljanoj peći, s prilogom od slatkog krompira. Ni pola onih Moriora koji su gledali poslednji zalazak sunca na starom Rekohuu nije doživelo da vidi maorsku zoru. (– Sada ima manje od stotinu čistokrvnih Moriora – zakuka gospodin D’Arnok.

– Na papiru ih je britanska kruna oslobodila od sužanjskog jarma pre dosta godina, ali Maori ne haju za papire. Na sedam smo dana plovidbe od guvernerove kuće, a Njeno veličanstvo
na Čatamu nema garnizon.)

Upitah zašto belci nisu obuzdali Maore za vreme pokolja.

Gospodin Evans više ne beše pospan, a ni upola onoliko gluv koliko sam mislio.

– Jeste li kad videli maorskog ratnika žednog krvi, gospodine Juing?

Rekoh da nisam.

– Ali ste videli ajkule žedne krvi, zar ne?

Odgovorih da jesam.

– Tu su negde. Zamislite krvavo tele koje se rita po plićaku prepunom ajkula. Šta činiti: ostati izvan vode ili obuzdavati ralje ajkula? U takvoj smo bili dvoumici. Oh, jesmo mi pomogli šačici koja nam je došla na vrata – među njima je bio i naš pastir Barnabas – ali da smo kročili u tu noć, pojela bi nas.
Ne zaboravite, nas je belaca u to doba u Čatamu bilo manje od pedeset. A ukupno devet stotina Maora. Maori se drže uz Pakehe, gospodine Juing, ali nas preziru. To zauvek upamtite.
Kakvu pouku izvući? Mir, iako omileo Gospodu našem, vrhunska je vrlina samo ako su vam i susedi jednako savesni kano vi.


Noć

     Ime gospodina D’Arnoka nije omiljeno u Musketi. – Beli crnac, polutan nečiste krvi – kaza mi Voker. – Niko ne zna šta je on.
– Sags, jednoruki pastir što živi ispod točionice, zakle se da je naš znanac bonapartistički general koji se ovde krije pod lažnim imenom. Drugi pak reče da je Poljak.

    Nije omiljena ni reč „Moriori“. Pijani maorski polutan reče mi da je čitavu istoriju domorodaca izmislio „sumanuti stari luteranac“ i da gospodin D’Arnok propoveda svoje moriorsko jevangelije samo da bi ozakonio to što krade zemlju Maorima, pravim posednicima Čatama, koji ovamo stižu kanuima od pamtiveka! Džejms Kofi, svinjar, reče da Maori učiniše belcima uslugu time što su istrebili drugu rasu divljaka i napravili mesta za nas, dodav da Rusi obučavaju kozake da „omekšavaju sibirske kože“ na sličan način.

    Usprotivih se: mi moramo biti rešeni da civilizujemo crne rase kroz pokrštavanje, a ne da ih zatremo, jer je Božja ruka i njih stvorila. Svi prisutni u krčmi zasuše me plotunom zbog „srceparajućeg amerikanskog praznoslovlja“! – Nisu oni dostojni ni da ih prekolješ kô svinju! – viknu jedan. – Od svih jevanđelja, crnci razumeju samo jevanđelje biča, đ— ih odneo! – Treći: –
Mi Britanci ukinuli smo ropstvo u svojoj imperiji, a Američani se time ne mogu podičiti!

     Henri je, najblaže rečeno, bio podvojena mišljenja. – Posle višegodišnjeg rada s misionarima, sklon sam zaključiti da njihova dela samo produžavaju ropac umiruće rase za desetak-dvadeset
godina. Milostiv ratar ubiće verna konja koji je prestareo za službu. Pošto smo čovekoljupci, nije li nam možda dužnost da u sličnom vidu olakšamo muke divljacima tako što ćemo ubrzati njihovo istrebljenje? Seti se vaših Indijanaca, Adame, seti se svih sporazuma koje vi Američani ukidate i kršite, bez kraja i konca, po ko zna koji put. Zar nije mnogo čovečnije i poštenije rascopati divljaku glavu i okončati priču?

    Koliko ljudi, toliko istina. Povremeno mi se pred očima ukaže istinitija Istina, sakrivena u nesavršenim podražajima same sebe, ali dok joj se primičem, ona se trza i zaranja dublje u trnovitu močvaru nesloge.

Preveo
Goran Kapetanović

____________________________________

 par citata ...


Sledeće čega se sećam, neka me veštica budila budeći me svojom metlom, dok je kreštala nešto poput: “ Zie gie doad misschien ?” ali nemoj me baš držati za reč. Plavo nebo, sunce prži, ni tračka magle. Kad sam uskrsnuo, trepćući joj ponudih pecivo. Nepoverljivo ga je uzela, stavila u pregaču za posle i vratila se metenju, režeći pritom drevni napev. Pretpostavljam kako sam imao sreće da me nisu opljačkali. Drugo sam pecivo podelio s pet hiljada golubova, što je kod prosjaka izazvalo zavist, pa sam jedno morao dati i njemu. Vratio sam se putem kojim sam, pretpostavljao sam, stigao. U starom peterokutnom prozoru, jedra je deva u vazi od rezanog stakla aranžirala afričke ljubičice. Devojke očaravaju drugačije. Probaj ih jednom. Pokucao sam na staklo i upitao na francuskom bi li mi spasila život tako da se u mene zaljubi. Odmahnula je glavom, ali sam je uspeo zabaviti, pa mi je podarila osmeh. Upitao sam je gde je policijska stanica. Pokazala je na drugu stranu raskrsnice.


Jednog će lepog dana svet nesputane grabežljivosti sam sebe proždreti. Da, vrag će odnositi one na dnu, sve dok i oni na vrhu ne budu istovremeno i na dnu. Kod pojedinca, sebičnost dušu čini ružnom, kod ljudske vrste, sebičnost donosi izumiranje. Je li nam ta entropija prirođena? Ako verujemo kako ljudski rod može prevladati borbu na život i smrt, ako verujemo kako ovaj svet razne rase i vere mogu miroljubivo deliti kako što siročići dele svoje stablo kukui oraha, ako verujemo kako naše vođe moraju biti pravične, nasilje obuzdano, moć podložna odgovornosti a bogatstva Zemlje i oceana ravnomerno raspodeljena, takav će svet onda i nastati. No, ne zavaravam se. Od svih je svetova najteže ostvariti baš takav", piše na jednome


– Postoji pleme mrava, zovu se robovlasnici. Ti insekti pljačkaju kolonije običnih mrava, kradu im jaja i nose ih u vlastita gnezda, a kad se izlegu, ukradeni mravi postaju radnici u većem carstvu te čak i ne sanjaju da su ukradeni. Ako mene pitate, Gospod Jehova satvorio je te mrave kano uzor, gospodine Juing. – Pogled gospodina Vagstafa beše prepun drevne budućnosti. – Za one što imaju oči da to vide.



O romanu

Miquel de Cervantes, Don Kihot ( 5, 6,7 glava )

Peta glava

u kojoj se nastavlja priča o nezgodi našega viteza.


Kad on vide da se doista ne može ni maknuti, naumi uteći se običnomu svojem utočištu, to jest dosetiti se kojemu mestu iz svojih knjiga, i mahnitost mu navede na pamet ono o Baldovinu i
markizu od Mantove, kad ga je Carloto ostavio ranjena u planini. Znaju tu priču deca, poznaju je mladići, hvale je čak i veruju u nju starci, a ipak uza sve to nije istinitija od čudesa Muhamedovih.
Učini mu se da se ta priča baš ne slaže s nevoljom u koju je zapao; stane dakle iskazivati silni bol, po zemlji se valjati i s iznemoglim dahom govoriti one reči što ih je, vele, vitez govorio u šumi:

Gde si sada, gospo moja,
Da požališ jad moj, mila?
Ili ne znaš, il ne haješ,
Il si veru pogazila?[51]

I tako nastavi romancu sve do onih stihova koji kazuju:

Oj markiže od Mantove,
Plemeniti gospodaru
I rođeni striče...


A kad on stigne do toga stiha, slučajno naiđe baš onuda seljanin iz njegova sela i sused njegov, koji je nosio vreću pšenice u mlin. Kad on ugleda izvaljena čoveka na tlu, pristupi mu i zapita ga ko je i kakva mu je nevolja da tako žalostivo jadikuje. Don Quijote pomisli jamačno da je to markiz od Mantove, stric njegov, te mu ne odgovori ništa nego nastavi svoju romancu, u kojoj priča o svojoj nevolji i o ljubavi careva sina i njegove žene, sasvim onako kako to romanca peva.

Seljanin se zadivi, slušajući onakve budalaštine, onda mu odigne vizir, razmrskan već udarima, i obriše mu lice, zaprašeno sasvim. Čim ga obrisa, već ga prepozna i reče:

— Gospodaru Quijana (ovako se valjda zvao dok je još bio pri zdravoj pameti i nije se od mirna plemića pretvorio u skitnika viteza), ko je na vas navalio toliku nevolju?

Ali don Quijote nastavlja svoju romancu kao da ga onaj i ne pita. Kad to vide dobrijan, skine mu, što god bolje zna, oklop s prsiju i s ramena, da pogleda je li gde ranjen, ali ne naiđe ni na krv ni na masnicu. Upne se da ga digne sa zemlje, i s priličnom ga mukom popne na svojega magarca, jer pomisli da je na magarcu mirnije jahanje. Skupi mu oružje, čak i krhotine njegova koplja, priveže to na Rocinanta, uhvati Rocinanta za uzdu a magarca za povodac, i krene svojemu selu, sav zamišljen u one budalaštine što ih je don Quijote govorio a on ih slušao. Zamislio se i don Quijote, koji se nemoćan i izubijan jedva drži na magarcu, te kadikad samo uzdiše k nebesima. Tim on navede seljanina da ga opet zapita što ga boli. No don Quijotu kao da sam đavo dovlači na pamet priče koje se slažu s njegovom zgodom: sada on zaboravi na Baldovina i seti se Maura Abindarráeza,[52] kako ga je porkulab antequerski, Rodrigo od Narváeza, uhvatio i zarobio u svojoj tvrđavi. Kad ga dakle seljanin i opet zapita što je i kako mu je, on mu odgovori onim istim rečima i rečenicama koje je zarobljeni Abencerraje odgovorio Rodrigu od Narváeza, sasvim onako kako je tu istoriju čitao u knjizi Diana od Jorge de Montemayora, gde se o tome pripoveda. Zaokupio don Quijote neprestance o tom te o tom, tako da se seljanin vraški naslušao ludorija bez kraja i po njima razabrao da je njegov sused mahnit. Požuri se dakle da što pre stigne u selo i da se otrese neprilike koju mu je don Quijote navalio svojim brbljarijama završujući ih ovim rečima:

— Znajte, milostivi gospodaru don Rodrigo od Narváeza, da je ona krasna Jarifa, što sam je spomenuo, sada umiljata Dulcinea od Tobosa, za koju sam ja izvršivao, izvršujem i izvršivaću najslavnija viteška dela što su viđena, vide se i videće se na svetu.

Na te reči odgovori seljanin:

— Ta molim vas, milostivi gospodaru, tako mi grešne duše, nisam ja don Rodrigo od Narváeza, ni markiz od Mantove, nego vaš sused Pedro Alonso; a ni vi niste Baldovinos ni Abindarráez, nego čestiti plemić, gospodin Quijana.

— Znam ja ko sam — odgovori don Quijote — i znam da ja mogu biti ne samo svaki od onih koje sam spomenuo, nego i svih Dvanaest banova od Francije, i još svih Devet banova od Slave,[53]
jer moja junačka dela nadvisuju sve junačke pothvate što su ih izvršili svi oni skupa i svaki posebice.

      U tim i takvim razgovorima stignu pred mrak k selu, ali seljanin počeka dok se unoća, da ne vidi svet na čemu isprebijani vitez jezdi. Kad bude vreme koje se seljaninu zgodnim učini, uđe on u selo pa u kuću don Quijotovu, te je zatekne svu uzbunjenu. Onde su steštenik  i brijač seoski, prisni prijatelji don Quijotovi, i baš im gazdarica njegova govori u sav glas:

— Što sudite vi, gospodine licencijate Pero Pérez (jer tako se sveštenik zove), o nezgodi mojega gospodara? Već tri dana nema ni njega, ni kljuseta, ni štita, ni koplja, ni oklopa njegova. Jadne li mene! Slutim ja i sveta je istina, kao što sam se rodila te ću umjeti, da su njemu pomutile pamet one proklete viteške knjige što ih on ima i svagda čita, jer sada se sećam, slušala sam ga gde govori sa samim sobom i često spominje kako će se preobratiti u skitnika viteza i krenuti svetom unakrst, tražeći pustolovine. Odneo djavo i sotona te knjige, koje su upropastile najbistriju pamet što je u svoj Manchi bila!

Sinovica reče to isto i još priklopi:

— Znajte, gospodaru majstore Nicolás (jer tako se zove brijač), često je bivalo da je moj gospodar stric znao dva dana i dve noći čitati te bezdušne i zlosretne knjige, pa bi naposletku odbacivao knjigu iz ruku, mašao se mača i počinjao deliti megdan sa zidovima: kad bi se premorio, govorio bi da je ubio četiri gorostasa kao četiri tornja, a znoj koji bi ga oblio od umora krv je, veli, od rana zadobivenih u boju; onda bi odmah iskapio golem vrč hladne vode, pa bi ozdravio i smirio se, a govorio je da je ta voda dragocen napitak koji mu je donio mudrac Esquife,[54] velik čarobnjak i prijatelj njegov. Ali svemu sam kriva ja što vam nisam javila budalaštine mojega gospodara strica, da mu se pomogne dok se još nije dogodilo što se evo dogodilo sada, i da budu spaljene te proklete knjige, kojih on ima svu silu, a treba da budu sažežene, kao da su nevernici.

— I ja velim tako — reče sveštenik  — i uistinu neće minuti sutrašnji dan a da im javno ne izreknemo presudu. Neka budu osuđene na oganj, da ne bi nikome još, ko ih bude čitao, namakle priliku da počini ono što je moj dobri prijatelj valjda počinio.

      Sve to pred vratima slušali seljanin i don Quijote. Sada seljanin konačno razabere bolest svojega suseda, te će u sav glas:

— Otvarajte, milostivi gospodari, otvarajte gospodinu Baldovinu i markizu od Mantove[55] koji dolaze u ljutim ranama, i gospodinu Mauru Abindarráezu, koga zarobljena vodi junački Rodrigo od Narváeza, porkulab antequerski.

     Na te reči izlete svi, pa kad prepoznaju neki svojega prijatelja, drugi svojega gospodara i strica, koji još nije bio sjahao s magarca, jer nije mogao, potrče da ga zagrle. A on reče:

— Stojte; jer ja dolazim ljuto ranjen po krivici mojega konja. Spremite me u postelju i zovnite mi, ako možete, mudru Urgandu, da mi rane vida i nadgleda.

— Zlo i naopako! — zajauče sada gazdarica; — znala sam ja u srcu dobro na koju se stranu naherio moj gospodar. Ni brige vas, gospodaru: znaćemo mi vas izlečiti ovde i bez one smutljivke. Proklete bile, velim, i opet i stoput one viteške knjige što su vam toliko zlo nanele!

Spreme ga odmah u postelju, potraže mu rane i ne nađu nijedne, a on im pripòvedi da se samo izgruhao jer je silno tresnuo o zemlju skupa s Rocinantom, konjem svojim, kad se borio sa deset divova, najsmionijih grdosija što ih ima na dalekom svetu,

— Šuć-muć — odvrati sveštenik — zar baš divovi? Tako mi krsta, sutra ću ja još pre noći spaliti te divove.
      Uzmu don Quijota zapitkivati mnogo, ali on ni na koje pitanje ne htedne odgovoriti, nego zaište jedino da mu dadu jesti, i neka ga puste da spava, jer to mu je najpotrebnije. Učine mu po volji, a svestenik ispita seljanina potanko kako je našao don Quijota. Seljanin mu sve pripovedi, skupa s budalaštinama koje je don Quijote govorio kad ga je on našao i kad ga je vodio. Tim još jače ukrepi licencijata u onoj odluci koju je nakanio sutradan izvršiti.

Šesta glava


O velikom i zabavnom pretresu što su ga sveštenik i brijač obavili u biblioteci našega bistroga viteza.

Don Quijote još spavaše. Sveštenik zaište u sinovice ključeve sobe gde su one knjige, začetnice te nevolje, i ona mu ih drage volje dade. Uđu svi, s njima i gazdarica, te nađu više od stotinu svezaka velikih knjižurina, vrlo dobro uvezanih, i još drugih malih knjiga. Čim ih gazdarica ugleda, okrene se i pojuri brže iz sobe, te se odmah vrati sa škropionicom, škropilom i svetom vodom, pa reče:

— Evo vam, časni gospodine: poškropite sobu, da ne bi tu koji od onih mnogih čarobnjaka što su u tim knjigama opčarao i nas, za osvetu što ih mi hoćemo oterati sa sveta.

Nasmeje se licencijat priprostoj gazdarici i naredi brijaču da mu dodaje jednu po jednu knjigu, da vidi što pišu, jer se mogu među njima naći i takve koje ne zaslužuju da budu za kaznu spaljene.

— Ne — usprotivi se sinovica; — nema zašto da se oprosti ijednoj, jer su sve pogubne. Najbolje će biti da ih kroz prozore poizbacujemo na dvorište, pa ih potpalimo. Ili ako nećete, onda da ih iznesemo na dvorište gde je živad; onde ćemo dići lomaču, i nikome neće smetati dim.

      Isto tako reče i gazdarica: tolika im je želja da smaknu one nedužne knjige; ali  sveštenik ne htede pristati dok im ne pročita barem naslove. Prvo što mu majstor Nicolás u ruke dade bijahu četiri knjige Amadísa od Galije, te sveštenik reče:

— Nekako neobičan slučaj, jer ovo je, kako sam čuo, prva viteška knjiga koja je u Španiji štampana , a sve su kasnije knjige potekle i lozu povukle od nje. Mislim zato da nju moramo, kao začetnicu ovako zle sekte, bez ikakve isprike osuditi na spaljenje.

— Ne, gospodine — uzvrati brijač — jer ja sam također čuo da je to najbolja od sviju knjiga koje su napisane u tome rodu. Kao jedinoj knjizi te vrste moramo joj dakle oprostiti.

— Istina je — potvrdi sveštenik — i zbog toga joj zasad poklanjamo život. Da vidimo tu drugu, što je do nje.

— To su — odgovori brijač — Junačka dela Esplandiána, rođenoga sina Amadísa od Galije.

— I zbilja je istina — reče sveštenik — da očeva čestitost sinu ne pomaže. Uzmite tu knjigu, gospo gazdarice, otvorite taj prozor i bacite je na dvorište, neka bude prva u gomili za lomaču koju ćemo podići.

       Gazdarica sva zadovoljna prihvati knjigu, te dobri Esplandián izleti na dvorište, očekujući sa svom strpljivošću vatru koja mu preti.

— Dalje — požuri sveštenik .

— Ova je knjiga sada — reći će brijač — Amadís od Grecije, i sve su knjige u ovom redu, čini mi se, od iste loze Amadísove.

— Neka onda sve lete na dvorište — odredi sveštenik — jer da sažežem kraljicu Pintiquiniestru, i pastira Darinela, i njegove pastirske pjesme, i vragadušne, zbrkane rečenice njegova pisca, spalio bih ja s njima i oca svojega koji me rodio, kad bi mi osvanuo u spodobi skitnika viteza.

— Tako sudim i ja — priklopi brijač.

— I ja — dometnu sinovica.

— Kad je tako — reći će gazdarica — dajte mi ih, pa neka lete u dvorište.

Dadu joj knjige, kojih je sva sila bila, a ona, da se ne mora penjati po stubama, baci sve kroz prozor.

— Kakva je ono debela knjižurina? — zapita sveštenik.

— Ta je — odgovori brijač — Don Olivante od Lire.

— Pisac te knjige — pripomene sveštenik — bio je onaj isti koji je napisao i Cvetnjak. I uistinu ne znaš odseći koja je od tih dvaju knjiga istinitija, ili, da bolje reknem, manje lažna; samo to znam da će ova knjiga na dvorište jer je nesklapna i naduta.

— Za njom dolazi Florismarte od Hircanije — nastavi brijač.

— Je li tu gospodin Florismarte? — uzvrati sveštenik . — Odmah ga bacajte na dvorište, uprkos njegovu čudesnom rođenju i izmišljenim pustolovinama, jer drugo nije ni zavredio svojim tvrdim i suhim stilom. Na dvorište s njime, a i s ovim, gospo gazdarice.

— Meni je s voljom, gospodaru — odgovori ona izvršujući s velikim veseljem što joj naređuju.

— Ovo je Vitez Platir — reći će brijač.

— Stara knjiga — odvrati župnik — a ja ne znam u njoj ništa što bi zaslužilo oproštenje. Neka se bez prigovora pridruži onima drugima.

Tako i učine. Onda rasklope drugu knjigu i pročitaju da joj je ime Vitez od Krsta.

— Zbog toga svetog imena, kojim se knjiga zove, moglo bi joj se oprostiti neznanje, ali kazuje se: iz mire tri vraga vire, zato u vatru!

Prihvati brijač drugu knjigu i reče:
— Ovo je Ogledalo viteštva.

— Znam ja već njihovo gospodstvo — reče sveštenik. — Tu ti je gospodar Reinaldos od Montalbána s prijateljima i drugovima, koji su veći lupeži od Kaka, i dvanaest banova, s istinitim pripovedačem Turpinom. Ja sam zbilja nakan osuditi ih na večito progonstvo, pa bilo i samo zato što su pridoneli zamisli slavnoga Mattea Boiarda, od kojega je opet satkao svoje tkivo hrišćanski pesnik Lodovico Ariosto: ako ovoga zateknem tu, pa govori drugim jezikom a ne svojim, neću ga mnogo paziti, ali ako svojim jezikom govori, svaka mu čast i dika.

— Ja ga imam u talijanskom jeziku — primetnu brijač — ali ga ne razumem.

— Ne bi ni valjalo da ga razumete — odgovori župnik — a ne bi bilo zamerke gospodinu kapetanu da ga i nije doneo u Španiju i  pretvorio u Kastiljca, jer je time delo izgubilo mnogo od svoje izvorne vrednosti, a tako je svagda kad ljudi nastoje knjige u stihovima prevoditi na drugi jezik: koliko god pomno radili i kolikom se god veštinom odlikovali, ipak te knjige ne dosežu nikada do one visine na kojoj su ta dela u prvotnom liku bila. Nego ja mislim da ovu knjigu i sve knjige koje pišu o francuskim zgodama bacimo i spremimo u presušen zdenac, dok ne budemo dokoniji da razvidimo što ćemo s njima, osim nekoga Bernarda od Carpija, koji se ovuda vucari, i one druge knjige, koja se zove Roncesvalles, jer ako te knjige dopanu mojih šaka, predaću ih u gazdaričine ruke, a iz njenih će ruku, bez ikakve milosti, odleteti u vatru.

     Brijač odobri sve to, i sve mu se učini dobrim i valjanim, jer zna da je sveštenik takav čestit hrišćanin i takav prijatelj istine da ni za šta na svetu ne bi ništa rekao protiv nje. Rasklopi on drugu knjigu i vidi da je Palmerin od Masline, a uz tu opet knjiga Palmerin od Engleske. Kad to opazi licencijat, reče:
— Tu olivu (maslinu) rascepajte odmah i spalite je, da ni pepela ne ostane od nje, ali ovu palmu englesku ostavite i očuvajte kao retkost: njoj bi se trebala načiniti onakva kutija kakvu je Aleksandar našao među blagom Darijevim te odredio da se u njoj čuvaju dela pesnika Homera. Ova knjiga, kumašine, vredi s dva razloga: prvo, jer je sama po sebi veoma dobra, a drugo, jer vele da ju je napisao neki mudri kralj portugalski. Sve su pustolovine u dvorcu Miraguardi jako dobre i izvrsno su smišljene, a rečenice su skladne, jasne, čuvaju i paze ugled onoga koji govori, te je u njima velika osebnost i bistrina. Velim vam dakle, majstore Nicolás, da ovu knjigu i Amadísa od Galije, ako se vi slažete, oslobodimo od vatre, a sve druge, bez mnogoga prekapanja, neka ginu.

— Nemojte, gospodine kume — usprotivi se brijač — jer evo ovo što mi je u ruci razglašeni je Don Belianís.

— No, taj — odvrati sveštenik  — s drugim, trećim i četvrtim delom, potrebovao bi malko rabarbare, da mu se iščisti pregomilana žuč. Trebalo bi izbrisati ono o Dvorima slave i još druge znatnije besmislice, pa bismo se mogli nekako strpeti s njim, a ako se popravi, smilovali bismo mu se i bili bismo mu pravedni. Međutim, kume, ponesite vi te knjige svojoj kući, ali ne dajte ih nikomu da ih čita.

— Drage volje — odgovori brijač.

Ne htede se dalje mučiti da rasklapa viteške knjige, nego zapovedi gazdarici neka uzme sve redom i pobaca na dvorište. Ona to jedva i dočeka. Milije joj je paliti te knjige negoli išta tkati, sve da je najveće i najfinije tkivo. Zgrabi ona osam knjiga odjedanput te ih izbaci kroz prozor. Ali kako ih je mnogo najednom pograbila, padne jedna knjiga brijaču pred noge, a on je od radoznalosti podigne i vidi da piše na njoj: Istorija slavnoga viteza Tiranta Beloga.

— Bože mili! — klikne sveštenik na sav glas. — Zar i Tirante Beli tude! Dajte mi ga, kume, jer sudim da sam s njim stekao blago zabave i zlatan rudnik razonode. Tu je don Quirieleison od
Montalbana, junački vitez, i brat njegov Tomás od Montalbána, i vitez Fonseca, tu je okršaj hrabroga Tiranta s mesarskim psom, bockalice gospođice Placerdemivide, ljubakanje i spletke udovice Reposade, pa gospođa carica, koja je zaljubljena u Hipolita, konjušara Tirantova. Istinu vam velim, kume, ova je knjiga po stilu najbolja na svetu: ovde vitezovi jedu i spavaju, i umiru na svojim posteljama, i pišu pre smrti oporuke, i još štošta ima u njoj čega nema u svim drugim knjigama. A uza sve to velim vam da bi pisac te knjige, zato što je navlaš napisao tolike ludorije, zaslužio da robuje na galiji dokle god živi. Ponesite knjigu kući i pročitajte je, pa ćete videti da je istina što vam o njoj rekoh.
— Hoću —odgovori brijač; — ali što ćemo s ovim malim knjižicama što su još
tu?
— Te knjige — odvrati sveštenik  — nisu valjda viteške, nego su pesme. Rasklopi on jednu i vide da je Diana od Jorge de Montemayora. Pomisli da su sve redom od te vrste, pa reče:

— Ove knjige ne zaslužuju da budu spaljene kao one druge, jer nisu i neće ni biti na štetu kao što su bile viteške knjige; to su zabavne knjige, one nikome ne ude.

— Ah, gospodine! — reći će sinovica; — naredite vi mirne duše da se i te knjige spale kao i druge, jer dok moj gospodar stric ozdravi od viteške bolesti, ne bi bilo čudo da njega, ako on uščita te knjige, spopadne želja da se prometne u pastira i krene po šumama i livadama pevajući i svirajući; ili, što je još gore, da postane pesnik, a to je, kako vele neizlečiva i prelazna bolest.

— Pravo veli ta devojka — reče sveštenik  — pa neće biti zgorega da unapred uklonimo ispred našega prijatelja tu smetnju i opasnost. Započećemo dakle od Diane Montemayorove, pa sudim
da je ne spalimo, nego samo uklonimo iz nje sve ono što piše o mudroj Feliciji i o čarobnoj vodi, a i gotovo sve veće pjesme; neka joj onda sretno preostane proza i čast što je prva od ovakvih knjiga.

— Ovo je sada — reči će brijač — Diana, takozvana Druga Diana od Salamančanina, i evo još jedna knjiga, a napisao ju je Gil Polo.

— Ona Salamančaninova knjiga — odgovori sveštenik  — neka se pridruži osuđenicima na dvorištu i neka im poveća broj, a ova od Gila Pola neka se čuva kao da je od samoga Apolona. Hajdemo dalje, kume, požurimo se, jer će se umračiti.

— Ovo je — reče brijač rasklapajući knjigu — Deset knjiga o ljubavnoj sreći, napisao Antonio di Lofraso, pesnik sardinski.

— Tako mi reda koji sam primio — uzme govoriti  sveštenik —otkad je Apolon Apolon i otkad su muze muze, a pesnici pesnici, još nije napisana tako šaljiva i vragometna knjiga; ipak je najbolja od knjiga toga pravca i najosebnija od sviju te vrste što su ikada na svet izdane. Ko nju pročitao nije, neka zna da nikada nije zabavno štivo čitao. Dajte mi je, kume, jer mi je milije što sam nju našao nego da su mi poklonili reverendu od florentinske svile.
Skloni on knjigu s najvećim veseljem, a brijač nastavi:

— Ovo je dalje Pastir od Iberije, Vile od Henaresa i Suzbijena ljubomornost.

— S tima ne možete inače — reći će sveštenik — nego ih predajte svetovnoj vlasti gazdaričinoj, ali ne pitajte me zašto, jer ne bih nikada dokončao.

— Sada dolazi Pastir Filidin.

— Nije to pastir — odvrati sveštenik  — nego najmudriji dvoranin: neka se uščuva kao dragocen poklad.

— Ova velika knjiga što sada dolazi — reći će brijač — zove se Blago različitih pesama.

— Da ih nema toliko — napomene svestenik -bile bi vrednije.

Ta knjiga treba da se protrebi i pročisti od nekih prostota koje se u njoj zatiču među divotama. Neka se uščuva, jer pisac joj je prijatelj moj, a i zbog poštovanja prema slavnijim i uzvišenijim delima što ih je on napisao.
— Ovo je — nastavi brijač — Pjsnički zbornik Lópeza Maldonada.

— I pisac te knjige — odgovori sveštenik — prisni mi je prijatelj.

Stihovima iz njegovih usta divi se svako ko ih čuje; tolika je milina njegova glasa kojim ih peva, da očarava. Nešto je preopširan u svojim eklogama, ali što valja, ne dodijava nikada. Sačuvaj ga među izabranicima. Ali kakva je knjiga to do njega?

— Galatea, od Miguela de Cervantesa — odgovori brijač.

— Mnogo mi je već godina dobar prijatelj taj Cervantes i znam da je on veštiji nevoljama nego stihovima. Njegova je knjiga prilično dobro zamišljena, ali se on laća koječega a ne dokončava ništa. Moramo sačekati drugi deo, koji obećava; ako mu taj bolji bude, možda će steći celome delu milost koja mu se sada uskraćuje. Međutim, dok se ne vidi, zadržite ga zaključana u svojoj
kući.

— Drage volje, kume — odgovori brijač. — Evo još tri knjige, sve zajedno: Araucana, od don Alonsa de Ercille, Austriada, od Juana Rufa, općinskog dobavljača u Córdobi, i Monserrate od
Cristóbala de Viruésa, pesnika iz Valencije.

— Sve tri te knjige — reče sveštenik — najbolje su što su u herojskom stihu na španskom jeziku napisane, i mogu se meriti s najčuvenijim italijanskim delima: neka se sačuvaju kao najbogatiji pesnički pokladi što ih ima Španija.

Umorio se sveštenik razglédajući knjige, te odredi neka sve druge knjige osekom spale, ali brijač već rasklopio jednu, koja se zove Suze Angelikine.

— Ja bih suze isplakao — reče sveštenik kad je čuo naslov — da sam takvu knjigu vatri predao, jer pisac je njen bio jedan od najslavnijih pesnika na svetu, ne samo u Španiji, a izvanredno
mu je uspeo prevod nekih priča Ovidijevih.


Sedma glava

O drugom pohodu našega čestitog viteza don Quijota od Manche.

Uto se uzviče don Quijote i progovori:

— Amo vas, amo, hrabri vitezovi! Ovde vi pokažite snagu junačkih mišica, jer će vas dvorani nadjunačiti na megdanu!

     Slete se na tu viku i halabuku i okane se pretraživanja drugih knjiga, koje su još preostale. Zato se misli da su nerazgledane i nesaslušane poginule u vatri: Carolea, Lav od Španije i Careva junačka dela, koja je opisao don Luis de Avila, a bila su bez sumnje među preostalim knjigama, no da ih je sveštenik opazio, ne bi ih valjda stigla onakva ljuta sudbina.

      Kad oni stigoše don Quijotu, bio je on već ustao s postelje. Viče on svejednako, preklapa koješta, bode i mlati na sve strane, a budan je kao da nije nikada ni spavao. Obuhvate ga i silom svale na postelju, a kad se malo smirio, razvede on opet razgovor sa sveštenikom i reče:

— Zaista, gospodine nadbiskupe Turpine,velika je sramota nama koji se zovemo Dvanaest banova, što smo tako na laku ruku prepustili pobedu na ovom turniru vitezovima dvoranima, uprkos tomu što smo mi vitezovi pustolovi u tri prijašnja dana dobili nagradu.

— Smirite se, gospodine i prijatelju — reći će sveštenik; — daće Bog i sreća junačka, pa što se danas izgubilo, sutra će se vratiti. Zasad vi pazite samo na zdravlje, jer meni se čini da ste vi jamačno silno umorni, ako niste i ljuto ranjeni.

— Ranjen nisam — odgovori don Quijote — ali sam izubijan i sav izlomljen, o tom nema sumnje. Onaj me kopilan don Roldán izmlatio hrastovim stablom, a sve od same zavisti, jer vidi da sam
mu ja jedini takmac u hrabrosti. Ali ne zvao se ja Reinaldos od Montalbána ako mu ne odmastim čim budem ustao s postelje, uprkos svim njegovim čarolijama. No zasad mi dajte da ručam, jer znam da mi je to najpreče, a za osvetu ću se ja već pobrinuti.

     Učine mu po volji i dadu mu jesti. Onda on opet zaspi, a oni se samo čude mahnitosti njegovoj.
Te noći popali i sažeže gazdarica sve knjige koliko god ih beše u dvorištu i u svoj kući. S njima izgoreše jamačno i knjige koje bi vredile da budu sačuvane u večnim arhivima. Ali im to nije
dopustila vlastita sudbina i lenost njihova suca, te tako se na njima obistini reč da za grešnika stradavaju katkad i pravednici.

Jedan od prvih lekova kojim sveštenik i brijač stadoše sada vidati boleticu svojega prijatelja beše da zazidaše i zagradiše sobu u kojoj su bile knjige, da ih on ne nađe dok ustane (jer kad bude uklonjen uzrok, prestaće možda i delovanje), a oni će mu reći: neki je čarobnjak odneo, i knjige, i sobu, i sve u njoj. Tako oni bržebolje učine. Nakon dva dana ustane don Quijote, i prvo mu bî da ode i pogleda svoje knjige. Kad ne nađe sobu gde ju je ostavio, pođe je tražiti i odovud i odonud. Nađe gde bi trebalo da budu vrata, pa ih napipa rukama, strielja očima i ovamo i onamo, a ne govori ni reči. Ali naposletku, nakon prilična vremena, zapita gazdaricu gde li je soba s njegovim knjigama. Gazdarica, koja već valjano bijaše upućena što će reći, odgovori mu:

— Kakvu to sobu vi tražite? Nema u kući više ni sobe ni knjiga, sve je odnio sam đavo glavom.

— Nije bio đavo — priklopi sinovica — nego nekakav čarobnjak koji je došao na oblaku one noći nakon dana kad ste vi krenuli odavde. Dojahao na nekoj zmiji, sjahao tu, ušao u sobu, i ne znam što je u sobi počinio, ali domala izleti on kroz krov, a za njim ostade sva kuća zadimljena. Namerile mi pogledati što je učinio, a ono ni knjigama ni sobi nema ni traga. Samo se toga dobro sećamo i ja i gazdarica da je taj zlopaki starac, kad je odlazio, u sav glas rekao kako je od tajne mržnje na gospodara tih knjiga i te sobe počinio kući štetu koja će se kasnije videti, i još je priklopio da se zove mudrac Muñatón.

— Rekao je valjda: Frestón — ispravi je don Quijote.

— Ne znam — odvrati gazdarica — je li rekao Frestón ili Fritón; samo je imenu na svršetku ton.

— Tako je — reče don Quijote; — to je mudrac čarobnjak, ljut neprijatelj moj, koji mene mrzi jer je po svojoj umeštini i znanju dokučio da ću ja jednom dok tomu kucne čas, zametnuti boj udvoj s vitezom koga on zaklanja i štiti, i da ću ga pobediti, a on to ne može sprečiti. Zato je on na me nazuban i dodijava mi svakakvim smicalicama, koliko god može. No neka pamti da nije moćan niti usprotiviti se, niti ukloniti se onomu što je nebo odredilo.

— Ko sumnja o tom? — reći će sinovica. — Ali ko vas, gospodine striče goni u te zađevice? Zar nije bolje mirovati kod kuće i ne obilaziti po svetu, tražeći nad kruhom pogaču i ne pazeći da onaj koji za tuđom vunom pođe sam ostrižen kući dođe?

— Oj sinovice moja — preuze don Quijote — kako si ti neupućena! Pre nego što će iko mene ostrići, zderat ću ja kožu i bradu iščupati svakomu ako mi dirne ma u dlačicu.

    Ne htedoše mu njih dve ništa više odvraćati, jer videše da ga spopada jarost.
    Proboravi on tako dve nedelje kod kuće, sasvim miran, ničim ne odajući da kani ponoviti svoje prijašnje budalaštine. Za tih je dana razvodio srdačne razgovore sa svoja dva prijatelja, sa sveštenikom i brijačem, i dokazivao im kako su na svetu nadasve potrebni skitnici vitezovi, a u njemu eto uskrsava skitničko viteštvo.  Sveštenik mu je kadikad uzvraćao, onda opet popuštao, jer bez takvih ustupaka ne bi mogao izići s njim nakraj.
      Za to vreme uze don Quijote pregovarati s jednim seljaninom, susedom svojim, čestitim čovekom (ako se čestitim čovekom može krstiti onaj koji je siromah), ali bez mnogo soli u glavi. Toliko mu je napokon nabio uši, toliko ga smotao, da je siromah seljanin odlučio krenuti s njim i služiti mu u konjušarskoj službi. Govorio mu don Quijote, među inim, neka se ne skanjuje mnogo, nego neka krene s njim, jer se može pružiti zgoda, dok trene okom, da predobije koje ostrvo i njega tamo postavi za namesnika. Na takva i slična obećanja ostavi Sancho Panza, jer tako se zvao taj seljanin, i ženu i decu i najmi se susedu za konjušara.
      Odmah se pobrine don Quijote da najami novaca. Nešto proda, nešto založi, a sve raspe budzašto, i tako smogne prilične novce. Opskrbi se okruglim štitom, koji je posudio u nekoga prijatelja, opravi svoj razbijeni šlem što god bolje može, i javi svojemu konjušaru Sanchu dan i sat kada kani krenuti na put, da se opskrbi svime što misli da mu je preko potrebno, a lično ga uputi neka ponese bisage. Sancho odgovori da će poneti, a nakan je povesti i svojega magarca, koji je jako valjan, jer on, seljanin pripoljac, i nije navičan mnogo pešačiti. Što se tiče magarca, prigovori don Quijote malko, te uze premišljati hoće li mu pasti na pamet kakav skitnik vitez koji je vodio sa sobom perjanika na magarcu. No ne može se nijednomu dosetiti. Uza sve to odluči neka Sancho povede magarca, te naumi pribaviti mu valjaniju jahaću životinju čim se sluči prigoda da otme konja prvomu neuljudnom vitezu na koga naiđe. Opskrbi se košuljama i drugim čime može, kako ga je ono krčmar uputio, i kad je sve to učinio i posvršavao, niti se Panza oprosti s decom i ženom, niti don Quijote s gazdaricom i sinovicom, nego oni izduhnu sela obnoć, ni od koga viđeni. Te noći odjašu tako daleko te su bili, kad se razdanilo, sigurni da ih sujedi iz sela neće stići, sve da poteknu za njima.

      Jaše Sancho Panza magarca kao patrijarh, sa svojim dvojačama i vinskim mehom i sa silnom željom da već bude namesnik onoga ostrva što mu ga je gospodar obećao. Slučajno udari don Quijote onim istim putem i cestom kuda je krenuo na svojem prvom putu, to jest Montielskim poljem, ali sada putuje njime s manjom mrzovoljom nego pre, jer je rano jutro i zrake sunčane koso padaju na njih, te im ne dodijavaju. Uto će Sancho Panza gospodaru:

— Pazite, milostivi gospodaru skitniče viteže, da ne zaboravite ono ostrvo što ste mi obećali, jer ja ću znati vladati njime, koliko god velik bio.

Don Quijote mu odgovori:

— Znaj i pamti, prijatelju Sancho Panza, starinskim je vitezovima bio svagda običaj svoje perjanike postavljati za namesnike ostrvima ili kraljevinama koje predobivaju, a ja sam odlučio ne zatirati takav dobri običaj. Radiji sam još i natkriliti ga, jer su drevni vitezovi katkad, a možda i ponajviše, čekali da im perjanici ostare, pa kad ih se perjanici nasluže i namuče se loših dana i još gorih noći, davali su im titulu grofova, ili čak markiza kojega kraja ili pokrajine, bila ona nešto veća ili manja. Ali ako poživiš ti i poživim ja, lako se može dogoditi da ne prođe ni nedelja i ja steknem takvu kraljevinu, uz koju, u prîd, idu još i druge kraljevine, pa se sluči da u kojoj od njih budeš okrunjen za kralja. I nemoj se čuditi, jer ovakvim se vitezovima ukazuju zgode i prigode kakve niko nije ni video ni zamislio, pa bih ti ja možda još mogao i više dati nego što ti obećavam.

— I tako — dočeka Sancho Panza — ako se ja, po kojem od tih čudesa što ih spominjete, zakraljim, onda će Juana Gutiérrez, ženica moja, postati kraljica, a moja deca kraljevići.

— Pa ko sumnja o tom? — uverljivo će don Quijote.

— Sumnjam ja — uzvrati Sancho Panza — jer ovako ja sudim: sve kad bi Bog odredio da kraljevine pljušte na zemlju, nijedna ne bi pala na glavu Mariji Gutiérrez. Znajte, gospodaru, ona za kraljicu ne vredi ni prebijene pare; za groficu bi već bila zgodnija, ali i to uz Božju pomoć.

— Prepusti ti to, Sancho, Bogu — odvrati don Quijote — a Bog će već dati što joj najviše dolikuje. Ali ne snizuj svoju želju toliko da bi se zadovoljio ičim manjim nego da budeš namesnik.

— I neću, gospodaru — odgovori Sancho Panza — pogotovu kad imam ovakva odlična gospodara, koji će znati što meni valja i što mogu dobiti.

Prevodioci:Iao Velikanovic i Josip Tabak 

Nastavak : Romani u nastavcima