17.02.2020.

Aleksandar Dima, Grof Monte Kristo,Prvi deo (IX,X deo )





IX

VERIDBENO VEČE

      Vilfor se, kao što smo kazali, uputio ka trgu Grankur, i kad opet stiže u dom gospođe od Sen‑Merana, nađe goste koje je ostavio za trpezom sada u salonu, gde su pili kafu.
     Rene ga je očekivala sa nestrpljenjem koje je osećalo i čitavo ostalo društvo. Zato ga svi dočekaše povicima:
   — Šta je, glavosečo, stubu države, Brutuse rojalistički! — uzviknu jedan. — Šta ima novo, ded' recite!
    — No, da li nam preti kakav nov režim Terora? — zapita drugi.
— Da nije korzikansko čudovište izišlo iz svoje pećine? — zapita treći.
— Gospođo markizo, — reče Vilfor prilazeći svojoj budućoj tašti — došao sam da vas zamolim da me izvinite što sam primoran da vas ovako ostavim… Gospodine markiže, da li bih mogao imati čast da vam kažem nekoliko reči nasamo?
— Ah, pa to je zbilja nešto važno? — zapita markiza spazivši Vilforovo natmureno čelo.
— Toliko važno, da sam primoran da se rastanem od vas za nekoliko dana. Eto — nastavi on okrećući se svojoj verenici — vidite i sami da je ova stvar svakako važna.
— Vi odlazite, gospodine? — uzviknu Rene, nesposobna da sakrije uzbuđenje koje joj je prouzrokovala ova neočekivana vest.
— Na žalost, da, gospođice, — odgovori Vilfor. — Tako mora biti.
— A kud odlazite? — zapita markiza.
— To je sudska tajna, gospođo. Međutim, ako neko ovde ima kakvu poruku za Pariz, jedan moj prijatelj otputovaće večeras i poneće je sa zadovoljstvom.
       Svi se zgledaše.
— Vi ste od mene tražili kratak razgovor? — reče markiz.
— Jeste; pređimo u vašu sobu za rad, molim vas.
       Markiz uze Vilfora pod ruku i iziđe s njim.
— Dakle? — zapita on kad stigoše u njegovu sobu za rad. — Šta se to događa? Govorite.
— Događaju se stvari koje ja smatram da su od najveće važnosti i koje mi nalažu da smesta otputujem u Pariz. A sada, markiže, izvinite što vas ovako grubo pitam: imate li vi obveznica državnih zajmova?
 — Sva moja imovina je u obveznicama državnih zajmova; otprilike šest do sedam stotina hiljada franaka.
— E, onda ih prodajte, markiže, prodajte, ili će vam sve to propasti.
— Ali, kako mogu da ih prodam odavde?
— Vi imate svog bankara u Parizu, zar ne?
— Da.
— Dajte mi jedno pismo za njega, pa neka ih on proda ne gubeći nijednoga trenutka; možda ću čak ja stići prekasno.
— Dođavola! — reče markiz. — Onda ne gubimo vreme.

      I on sede za sto pa napisa pismo svome bankaru u kome mu je naređivao da proda po svaku cenu.
— A sad kad imam ovo pismo, — reče Vilfor stavljajući ga brižljivo u svoj buđelar — potrebno mi je još jedno.
— Za koga?
— Za kralja.
— Za kralja?
 — Da.
— Ali ja ne smem da se poduhvatim da tako pišem njegovom veličanstvu.
— Zato ja i ne tražim to pismo od vas, već ću vas zamoliti da ga zatražite od gospodina od Salvjea. Potrebno je da mi on da jedno pismo pomoću koga mogu da dođem do Njegovog veličanstva a da ne budem podvrgnut svim for malnostima traženja audijencije, zbog kojih bih mogao da izgubim dragoceno vreme.
— Ali zar vi nemate svog ministra pravde, koji ima slobodan ulaz u Tiljerije i čijim posredovanjem možete u svako doba dana i noći da dođete do kralja?
— Da, svakako, ali nije potrebno da delim s nekim zaslugu zbog novosti koju nosim. Razumete li? Zacelo da bi me ministar pravde odgurnuo u pozadinu i oduzeo mi svaku dobit u toj stvari. Mogu samo jedno da vam kažem, markiže: moja karijera je obezbeđena ako stignem prvi u Tiljerije, jer bih tako učinio kralju uslugu koju on ne bi smeo da zaboravi.
 — U tome slučaju, dragi moj, idite i spremite se za put, a ja ću zovnuti Salvjea i zatražiti od njega da napiše pismo koje treba da vam posluži kao propusnica.
— Dobro, ne gubite vreme, jer za četvrt časa treba da budem u poštanskim kolima.
— Naredite da se vaša kola zaustave pred našim vratima.
— Razume se; a vi ćete me izviniti kod gospođe markize, zar ne? I kod gospođice od Sen‑Merana, koju ostavljam jednog ovakvog dana sa veoma dubokim žaljenjem.
— Naći ćete ih obe u mojoj sobi za rad, pa ćete moći da se oprostite s njima. — Hvala vam po sto puta. Pobrinite se za moje pismo.
     Markiz zazvoni; jedan lakej se pojavi.
— Recite grofu od Salvjea da ga očekujem… Pođite sada — nastavi markiz obraćajući se Vilforu.
— Dobro, vratiću se uskoro.
       I Vilfor iziđe skoro trčeći; ali na vratima pomisli da bi jedan zamenik državnog tužioca, koga bi svet video kako ide užurbanim korakom, mogao da poremeti spokojstvo čitave jedne varoši. Zato pođe opet svojim uobičajemm hodom, koji je bio veoma dostojanstven.
        Pred svojim vratima opazi on u mraku nekakvu belu priliku koja ga je očekivala stojeći nepomično.
        Bila je to lepa katalonska devojka koja se, pošto nije imala nikakve vesti o Edmondu, beše iskrala u sumrak iz Fara i došla da sama sazna zašto su uhapsili njenog verenika.
         Kada se Vilfor približi, ona se odvoji od zida na koji se beše naslonila i prepreči mu put. Dantes je govorio o svojoj verenici, te Mercedes nije morala da kazuje svoje ime da bi je Vilfor poznao. Njega iznenadi lepota i dostojanstvenost te žene, te kada ga ona zapita šta je bilo sa njenim verenikom, njemu se učini da je on optuženi, a ona sudija.
    — Čovek o kome vi govorite — reče brzo Vilfor — veliki je krivac, i ja ne mogu ništa da učinim za njega, gospođice.
     Mercedesi se ote jedan jecaj, i kako je Vilfor pokušao da ode dalje, ona ga ponovo zaustavi.
     — Ali gde je on, — zapita ona — da bih se mogla obavestiti je li živ ili je mrtav?
     — Ja to ne znam; on nije više u mojoj vlasti — odgovori Vilfor.
        I osećajući se nelagodno pod tim oštroumnim pogledom i pred tim molećivim držanjem, on odgurnu Mercedes i uđe u svoju kuću zatvarajući brzo vrata, kao da je hteo napolju da ostavi taj bol koji su mu doneli.
       Ali patnja ne dopušta da je tako odgurnu. Kao onu smrtonosnu strelu o kojoj govori Vergilije, tako i čovek nosi svoj bol sa sobom. Vilfor uđe u kuću, zatvori vrata, ali kad stiže u svoj salon, sad njega noge izdadoše. On pusti jedan uzdah koji je ličio na jecaj i sroza se u naslonjaču.
      Tada se u dubini potištenog srca zače prva klica smrtne rane. Taj čovek koga je on žrtvovao radi svoje ambicije, to nevino biće koje je ispaštalo krivicu njegova oca, ukaza mu se pred očima bled i preteći, držeći pod ruku svoju verenicu, bledu kao i on, i vukući za sobom grižu savesti, ne onu od koje bolesnik skače poput pomamnika antičke fatalnosti, već ono potmulo i bolno zveketanje koje u izvesnim trenucima udara u srce i ranjava ga pri sećanju na neko delo iz prošlosti, te stvara ranu čiji prostrelni bolovi poja čavaju bolest koja prodire sve dublje, sve do same smrti.
      Tada se u duši toga čoveka pojavi opet trenutak kolebanja. Već više puta je on tražio, i to bez ikakvog drugog uzbuđenja osim onoga što se javlja u borbi sudije sa optuženim, smrtnu kaznu za okrivljene; i ti okrivljeni ljudi, pogubljeni zahvaljujući njegovoj gromkoj rečitosti koja je povlačila za sobom bilo sudije bilo porotu, ne behu čak ostavili na njegovom čelu ni jednoga oblačka, jer su ti optuženici bili krivi, ili je bar Vilfor verovao da jesu.
      Ali ovoga puta bilo je nešto sasvim drugo: tu kaznu doživotne robije on je primenio na jednog nevinog čoveka, nevinog, koji je bio na pragu svoje lične sreće i kome je on uništio ne samo slobodu već i sreću. Ovoga puta on više nije bio sudija, on je bio dželat.
       Misleći na to, osećao je one potmule udare koje smo opisali i koji su mu dotada bili nepoznati kako odjekuju u dubini njegova srca i ispunjavaju mu grudi nejasnim strepnjama. Na isti način, jakom nagonskom patnjom, predoseća opasnost i ranjenik, koji nikad neće bez straha da približi prst svojoj otvorenoj i krvavoj rani pre nego što se ona ne zatvori.
         Ali rana koju beše dobio Vilfor bila je od onih koje se ne zatvaraju, ili koje se zatvaraju samo zato da bi se ponovo otvorile krvavije i bolnije nego ranije. Da je u tome trenutku odjeknuo u njegovom uvu blagi glas Rene da od njega zatraži milost; da je lepa Mercedes ušla i kazala mu: „Radi boga koji nas gleda i koji prosuđuje naše postupke, vratite mi mog verenika”, jeste, to čelo upola pognuto pod neophodnošću pognulo bi se sasvim, i svojim ledenim rukama on bi jamačno, bez obzira na sve što je moglo da ga zbog toga zadesi, potpisao naređenje da se Dantes pusti na slobodu. Ali nikakav glas ne prošapta u tišini, a vrata se otvoriše samo da propuste Vilforovog lakeja, koji dođe da mu kaže da su poštanski konji upregnuti u putna kola.
      Vilfor se diže ili bolje reći skoči kao čovek koji je pobedio u jednoj duševnoj borbi, pritrča svome pisaćem stolu, napuni džepove svim zlatom koje se nalazilo u jednoj fioci, pa iđaše za trenutak unezvereno po svojoj sobi držeći se rukom za glavu i izgovarajući reči bez veze. Najzad, kad oseti da mu je lakej stavio ogrtač na ramena, on iziđe, jurnu u kola i naredi odsečno da kola zastanu u ulici Gran kur pred kućom gospodina od Sen‑Merana.
         Nesrećni Dantes bio je osuđen.
         Kao što je gospodin od Sen‑Merana bio obećao, Vilfor zateče markizu i Rene u sobi za rad. Kad ugleda Rene, mladi čovek zadrhta, jer pomisli da će ona ponovo zatražiti od njega da vrati slobodu Dantesu. Ali, na žalost, moramo reći, na sram našoj sebičnosti, da je tu lepu devojku zanimalo samo jedno: Vilforov odlazak.
         Ona je volela Vilfora, a Vilfor će otputovati u trenutku kada je trebalo da postane njen muž. Vilfor nije mogao da kaže kad će se vratiti, i Rene, umesto da žali Dantesa, proklinje čoveka koji ju je svojim zločinom rastavljao od verenika.            A šta je Mercedes trebalo da kaže na to!
        Jadna Mercedes našla je ponovo na uglu ulice Lože Fer nanda, koji je bio pošao za njom. Vratila se u Katalan, i umirući od bola, sva očajna, bacila se na postelju. Pred tom posteljom Fernando kleče, pa stežući njemu ledenu ruku, koju Mercedes nije ni pomišljala da povuče, obasipao ju je vrelim poljupcima, koje Mercedes čak nije ni osećala.
         Tako ona provede noć. Kandilo se ugasi kad nestade ulja: ona sad nije zapažala mrak, kao god što nije zapažala pre toga svetlost, i dan ponovo dođe, a ona ne opazi da je dan. Bol joj beše stavio na oči zavoj koji joj je dopuštao da vidi jedino Edmonda.
      — Ah, vi ste tu! — reče ona najzad okrećući se ka Fernandu.
         — Od juče se nisam odvojio od vas — odgovori Fer nando sa bolnim uzdahom.
    Gospodin Morel nije smatrao da je pobeđen: on beše doznao da je posle saslušanja Dantes odveden u zatvor. Tada on otrča redom kod svih svojih prijatelja, išao je onim ličnostima koje su mogle imati uticaja, ali se već beše ras prostro glas da je mladić uhapšen kao bonapartistički agent, a kako su u to vreme i najsmeliji ljudi smatrali za ludački san svaki Napoleonov pokušaj da se ponovo popne na presto, naišao je svuda na hladan prijem, bojažljivost ili odbijanje, te se vratio kući očajan, ali priznajući i sam da je položaj bio težak i da niko tu ništa ne može pomoći.

            I Kadrus je bio zabrinut i uznemiren, no umesto da iziđe u varoš kao gospodin Morel, umesto da pokuša nešto u korist Dantesa, kome uostalom nije mogao ništa pomoći, zatvorio se u svom stanu sa dve boce vina od crne ribizle i pokuša da utopi svoju zabrinutost u pijanstvu. Ali za duševno stanje u kakvom se on nalazio dve boce su bile nedovoljne da ugase njegovu moć rasuđivanja. Zato je on ostao — odveć pijan da bi išao da traži drugoga vina, a nedovoljno pijan da bi mu pijanstvo ugasilo uspomene — nalakćen ispred svojih dveju praznih boca na jedan rasklimatan sto, i činilo mu se da vidi kako igraju, pri svetlosti sveće sa dugačkim fitiljem, sve utvare koje je Hofman posejao po svojim rukopisima vlažnim od punča kao crnu i fantastičnu prašinu.
        Jedino Danglar nije bio uznemiren ni zabrinut. Danglar je čak bio radostan, jer se osvetio jednom suparniku i obezbedio sebi na Faraonu mesto koje se bojao da ne izgubi, jer je Danglar bio jedan od onih računskih ljudi koji se rađaju sa perom za uvetom i mastionicom umesto srca; sve je za njega na ovom svetu bilo oduzimanje ili množenje, te mu se broj činio dragoceniji od čoveka, čim bi taj broj mogao da poveća zbir koji bi taj čovek mogao da umanji.
       Danglar je, dakle, legao u svoje uobičajeno vreme i spavao mirno.
      Vilfor, pošto je dobio pismo gospodina od Salvjea, poljubio Rene u oba obraza, a gospođu od Sen‑Merana u ruku, i pošto se rukovao sa markizom, jurio je putem ka Eksu.
       Čiča Dantes je umirao od bola i briga.
      A što se tiče Edmonda, mi već znamo šta je s njim bil


X

MALI KABINET U TILJERIJAMA


      Ostavimo Vilfora na putu za Pariz, gde on, zahvaljujući trostrukoj zaprezi koju je platio, juri kao vihor, pa uđimo kroz dva ili tri prethodna salona u onaj mali kabinet u Tiljerijama sa zasvođenim prozorom, tako dobro poznat zato što je bio omiljeni kabinet Napoleona i Luja XVIII, a danas Luja Filipa.
      Tu, u tome kabinetu, sedeći za jednim orahovim stolom koji je doneo iz Hartvela i koji je usled onih manija svojstvenih velikim ličnostima naročito voleo, kralj Luj XVIII slušao je dosta ovlaš jednog čoveka od pedeset do pedeset i dve godine, prosede kose, aristokratskog lica i besprekorno odevena, dok je u isti mah beležio svoje napomene pri kraju stranica jedne sveske Horacija, u Grifijusovom izdanju, prilično netačnom, mada cenjenom, i koje je zbog toga mnogo doprinosilo da Njegovo veličanstvo primeni na njega oštroumne filološke opaske.
— Vi rekoste, gospodine? — reče kralj.
— Da sam neobično zabrinut, veličanstvo.
 — Zbilja? Da niste možda videli u snu sedam debelih i sedam mršavih krava? — Ne, veličanstvo, jer bi nam to predskazalo samo sedam plodnih i sedam neplodnih godina, a sa kraljem koji ima tako veliku moć predviđanja kao što je Vaše veličanstvo ne moramo se bojati gladi.
— Koja je to druga nevolja u pitanju, dragi moj Blakase?
— Veličanstvo, ja verujem, ja imam puno razloga da verujem da se na jugu Francuske sprema bura.
— E, vidite, dragi moj vojvodo, — odgovori Luj XVIII — meni se čini da ste vi rđavo obavešteni, i ja, naprotiv, znam pouzdano da je na toj strani veoma lepo vreme.
     Ma koliko da je bio čovek finijeg duha, Luj XVIII je ipak voleo lake šale.
 — Veličanstvo, — reče gospodin od Blakasa — makar samo radi toga da uveri jednoga svog vernog slugu, zar Vaše veličanstvo ne bi moglo da pošalje u Langdok, u Provansu i u Dofine pouzdane ljude koji bi mu podneli izveštaj o raspoloženju stanovništva u tim trima pokrajinama?
— Conimus surdis — odgovori kralj nastavljajući i dalje da zapisuje svoje napomene na Horacijevom delu.
— Gospodaru, — odgovori dvoranin smejući se da bi se načinio kao da razume taj polustih pesnikov — Vaše veličanstvo možda ima potpuno pravo što ima poverenje u razumnost Francuske; ali ja mislim da se ne varam mnogo kada se bojim nekog očajničkog pokušaja.
— Od čije strane?
— Od strane Bonaparte, ili bar njegove stranke.
— Dragi moj Blakasse, — reče kralj — vi me ometate u radu sa tim vašim strahovanjem.
— A ja, veličanstvo, ja ne mogu da spavam zbog vašeg spokojstva.
— Čekajte, dragi moj, čekajte, pala mi je na pamet jedna veoma srećna opaska na Paston quum traheret; čekajte pa ćete posle nastaviti.
       Nastade trenutak tišine, za koje vreme je Luj XVIII zapisivao, rukopisom što je moguće sitnijim, jednu novu na pomenu na jednoj stranici svoga Horacija. Zatim, kad ispisa tu napomenu:
 — Nastavite, dragi vojvodo, — reče ustajući sa zadovoljnim licem čoveka koji misli da je nešto pronašao kad je protumačio tuđu misao. — Nastavite, ja vas slušam.
— Veličanstvo, — reče Blakas, koji je za trenutak imao nadu da će u svoju korist iskoristiti Vilforov izveštaj — primoran sam da vam kažem da mene nisu bacila u brigu prosta pričanja bez osnova ili izmišljene vesti. Jedan dobronameran čovek koji zaslužuje svekoliko moje poverenje i kome sam ja stavio u dužnost da nadgleda južnu Francusku (vojvoda se malo kolebaše pri ovim rečima), baš sad je stigao i rekao mi: „Jedna velika opasnost preti kralju.” I onda sam ja pohitao, veličanstvo.
— Mala ducis avi domum — nastavi Luj XVIII bele žeći napomene.
— Da li mi vaše veličanstvo naređuje da više ne govorim o ovom predmetu?
— Ne, dragi vojvodo, ali ispružite ruku.
— Koju?
— Koju god hoćete, onamo, levo.
— Ovamo, veličanstvo?
— Ja vam kažem levo, a vi tražite desno; hteo sam reći levo od mene; eto tu; tu ćete naći izveštaj ministra policije sa jučerašnjim datumom… Ali čekajte, evo baš dolazi sam gospodin Dandre… Zar ne, kazali ste gospodin Dandre? — obrati se Luj XVIII prijavniku, koji zaista beše prijavio dolazak ministra policije.
— Da, veličanstvo, gospodin baron Dandre — ponovi prijavnik.
— Zaista, to je baron — nastavi Luj XVIII sa jedva primetnim osmehom. — Uđite barone, i ispričajte vojvodi sve najnovije što znate o gospodinu Bonaparti. Nemojte nam prećutati ništa o situaciji, pa ma koliko ona bila ozbiljna. Dakle je li ostrvo Elba vulkan i da li ćemo videti kako se iz njega pomalja vatreni i nakostrešeni rat: bella, horrida bella?
      Gospodin Dandre se zaljulja veoma graciozno na naslo nu jedne fotelje na koju se beše oslonio obema rukama i reče:
— Da li je Vaše veličanstvo blagoizvolelo pregledati ju čerašnji izveštaj?
 — Da, da; ali recite vojvodi koji ne može da ga nađe, šta sadrži taj izveštaj; opišite mu potanko šta radi uzurpator na svome ostrvu.
— Gospodine, — reče baron vojvodi — svi službenici njegova veličanstva moraju da se raduju skorašnjim vestima koje nam dolaze sa ostrva Elbe. Bonaparta…
       Gospodin Dandre pogleda u Luja XVIII, koji, zauzet zapisivanjem jedne napomene, čak i ne podiže glavu.
 — Bonaparta — nastavi baron — oseća strahovitu dosadu; on provodi po čitave dane gledajući kako rade njegovi mineri u Porto‑ Longone.
— I češe se da mu prođe vreme — reče kralj.
— Češe se? — zapita vojvoda. — Šta hoće da kaže Vaše veličanstvo?
— Eh, pa da, dragi vojvodo; zar ste zaboravili da taj veliki čovek, taj heroj, taj polubog pati od jedne kožne bolesti koja ga satire, prurigo.
 — Ima i nešto drugo, gospodine vojvodo, — nastavi ministar policije — mi smo skoro ubeđeni da će kroz kratko vreme uzurpator poludeti.
— Poludeti?
   - Potpuno poludeti: razum ga izdaje, te čas plače a čas se smeje iz svega glasa; drugi put provodi čitave časove na obali bacajući kamenčiće u vodu, i kada kamičak načini pet ili šest odskoka, on tada izgleda isto toliko zadovoljan kao da je dobio po drugi put bitku kod Marenga ili kod Auster lica. Eto, priznaćete, to su znaci ludila.
— Ili mudrosti, gospodine barone, ili mudrosti — reče Luj XVIII smejući se. — Bacanjem kamenčića u more zabav jale su se i velike vojskovođe staroga doba; pogledajte kod Plutarha, onde gde govori o životu Scipiona Afrikanca.
       Gospodin od Blakasa ostade zamišljen između ove dve bezbrižnosti. Vilfor, koji nije hteo da mu kaže sve što zna da mu ne bi niko drugi preoteo celu dobit od njegove tajne, ipak mu je bio rekao dovoljno da bi mu to ulilo ozbiljnu zabrinutost.
— Eto, eto, Dandre, — reče Luj XVIII — Blakas još nije ubeđen: pređite na preobražaj uzurpatorov. Ministar policije se pokloni.
— Preobražaj uzurpatorov! — promrmlja vojvoda gledajući kralja i Dandrea, koji su govorili naizmenično kao dva Vergilijeva pastira. — Zar se uzurpator preobrazio.
— Potpuno, dragi vojvodo. — Prihvatio dobra načela; objasnite to, barone.
 — Evo u čemu je stvar, gospodine vojvodo, — reče ministar sa najvećom mogućom ozbiljnošću. — Nedavno je Napoleon održao jednu smotru, i kako su dvojica ili trojica od njegovih starih gunđala, kako ih on naziva, iskazala želju da se vrate u Francusku, on im je dao otpust i pozvao ih da služe svome dobrom kralju; to su bile njegove sopstvene reči, gospodine vojvodo, ja to znam pouzdano.
— Dakle, Blakase, šta vi na to kažete? — reče kralj likujući i prestavši za trenutak da razgleda debelu knjigu komentara otvorenu pred njim.
— Ja kažem, veličanstvo, da se vara ili gospodin ministar policije ili ja. Ali, kako je nemogućno da to bude ministar policije, pošto je njegova dužnost da bdi nad bezbednošću i čašću Vašega veličanstva, onda je verovatno da se ja varam. Međutim, veličanstvo, da sam ja na mestu Vašega veličanstva, ja bih želeo da ispitam ličnost o kojoj sam govorio; ja bih čak naročito preporučio da mu Vaše veličanstvo ukaže tu čast.
— Vrlo rado, vojvodo, na vašu preporuku primio bih koga god hoćete, ali ja hoću da ga dočekam sa oružjem u ruci. Gospodine ministre, imate li koji izveštaj docnijega datuma nego što je ovaj! Jer ovaj nosi datum još 20. februar, a danas je 3. mart!
— Nemam, veličanstvo, ali očekujem jedan izveštaj sva koga časa. Izišao sam jutros, pa možda je u mom odsustvu već stigao.
— Idite u upravu policije, pa ako ga tamo nema, onda — nastavi smejući se Luj XVIII — sastavite ga. Zar se to već ne radi tako?
— Oh, veličanstvo! — reče ministar — hvala bogu, što se toga tiče, nije potrebno da se išta izmišlja; svaki nov dan zatrpava naše pisaće stolove najpodrobnijim dostavama, koje potiču od mase bednika koji se nadaju izvesnoj maloj zahvalnosti za usluge koje oni ne čine ali koje bi želeli da učine. Oni sve ulažu na slučaj i nadaju se da će jednoga dana neki neočekivani događaj dati neki vid stvarnosti njihovim predskazivanjima.
— Dobro; idite, gospodine, — reče Luj XVIII — i mislite na to da vas ja očekujem.
— Samo koliko da odem i da se vratim, veličanstvo; za deset minuta ću se vratiti. — A ja, veličanstvo, — reče gospodin od Blakasa — ja ću otići da dovedem svog glasnika.
— Pričekajte, pričekajte — reče Luj XVIII. — Zbilja, Blakase, trebalo bi da vam promenim plemićki grb; daću vam jednog orla sa raširenim krilima koji drži u kandžama plen što uzalud pokušava da umakne, sa ovom devizom: Tenax.
 — Veličanstvo, ja slušam — reče gospodin od Blakasa, grizući pesnice od nestrpljenja.
— Hteo bih da vas pitam za mišljenje o svom stavu: Molli fugiens anhelitu; znate već, govori se o jelenu koji beži ispred vuka. Zar niste vi lovac i zvanični hajduk na vukove? Kako vam se čini, sa ta dva vaša zvanja, ovo molli anhelitu? — Divno je, veličanstvo; ali moj glasnik je kao jelen koga spominjete, jer je on prevalio dvesta dvadeset milja u poštanskim kolima, i to za nepuna tri dana.
— To znači zadati sebi mnogo umora i mnogo briga, dragi vojvodo, a mi, međutim, imamo telegraf kome ne treba više od tri do četiri sata, i to bez potrebe da mu dah i najmanje pati zbog toga.
— Ah, veličanstvo, vi veoma rđavo nagrađujete toga mladića koji je došao iz tako velike daljine i sa toliko revnosti da bi vašem veličanstvu doneo jedno korisno upozorenje. Makar samo radi gospodina od Salvjea, koji mi ga je prepo- ručio, primite ga lepo, preklinjem vas.
— Gospodin od Salvjea, komornik moga brata?
— On lično.
— Zaista, on je sad u Marselju.
— Otuda mi je i napisao pismo.
— Da li vam je on govorio o toj zaveri?
— Ne, ali mi on preporučuje gospodina od Vilfora i stavlja mi u dužnost da mu izdejstvujem prijem kod Vašeg veličanstva.
 — Gospodin od Vilfora? — uzviknu kralj.
— Zar se taj glasnik zove gospodin od Vilfora?
— Da, veličanstvo.
— I on je to došao iz Marselja?
— On lično.
— Pa zašto mi niste odmah kazali njegovo ime! — nastavi kralj, a na licu mu se javi početak zabrinutosti.
— Gospodaru, ja sam mislio da je to ime nepoznato Vašem veličanstvu.
— Ne, ne, Blakase; to je čovek ozbiljan, lepo vaspitan, a naročito slavoljubiv; i razume se, znate po imenu njegovoga oca.
— Njegovoga oca?
— Da, Noartijea.
— Noartijea žirondinca? Noartijea senatora?
— Da, sasvim tako.
— I Vaše veličanstvo je dalo položaj u državnoj službi jednome takvom čoveku? — Blakase, prijatelju, vi se u tome ništa ne razumete. Ja sam vam rekao da je Vilfor slavoljubiv; da bi se uzdigao u društvu, Vilfor će žrtvovati sve, pa čak i svoga oca.
— Onda, veličanstvo, znači da treba da ga uvedem?
— I to sad odmah, vojvodo. Gde je on?
— On me jamačno očekuje dole, u mojim kolima.
— Idite i dovedite ga.
— Evo, jurim.
      Vojvoda izađe čilo kao kakav mladić; njegovo žarko rojalističko oduševljenje načinilo je od njega dvadeseto godišnjeg mladića. Luj XVIII ostade sam, pa vraćajući pogled na svoga poluotvorenog Horacija, poče mrmljati:
— Justum et tenacem propositi virum.
       Gospodin od Blakasa pope se natrag isto onako brzo kao što beše sišao; ali u predsoblju morade se pozvati na kralja. Vilforov prašnjav kaput, njegovo odelo, koje nimalo nije bilo saobrazno dvorskom načinu odevanja, beše pobudilo osetljivog gospodina od Brezea, koji je bio sav zapanjen kad saznade da taj mladić namerava da se tako odeven pojavi pred kraljem. Ali vojvoda ukloni sve smetnje jednom jedinom rečju. „Naređenje Njegovoga veličanstva”; te tako, i pored primedaba koje nastavi da stavlja ceremonijal‑majstor radi održavanja načela, Vilfor bi uveden.
     Kralj je sedeo na istome mestu gde ga je vojvoda ostavio. Kad otvori vrata, Vilfor se nađe lice u lice s njim; prvi pokret mladog sudije bio je da se zaustavi. — Uđite, gospodine od Vilfora, — reče kralj — uđite.
         Vilfor se pokloni i pođe nekoliko koraka, očekujući da ga kralj počne ispitivati.
— Gospodine od Vilfora, — nastavi Luj XVIII — evo gospodina Blakasa, koji tvrdi da vi imate nešto važno da nam saopštite.
— Veličanstvo, gospodin vojvoda je u pravu, i ja se nadam da će se Vaše veličanstvo i samo u to uveriti.
— Pre svega drugoga, gospodine, smatrate li vi da je opasnost tako velika kao što hoće da me ubede?
— Veličanstvo, ja verujem da je bliska; ali, zahvaljujući mojoj revnosti, ona nije neotklonjiva, nadam se.
— Govorite opširno ako hoćete, gospodine, — reče kralj, koji je sad i sam počeo da se podaje uzbuđenju od koga se beše usplahirilo lice gospodina od Blakasa i izmenio glas Vilforov — govorite, a naročito počnite s početka, jer ja volim red u svemu.
— Veličanstvo, — reče Vilfor — ja ću vašem veličanstvu podneti tačan izveštaj, ali ću ga ipak zamoliti da mi oprosti ako uzbuđenje u kome se nalazim baci izvesnu nejasnost u moje pričanje. Jedan pogled bačen na kralja posle ovog zavodljivog uvoda uveri Vilfora u blagonaklonost njegovog uzvišenog slušaoca, te on nastavi:
— Veličanstvo, ja sam došao što sam brže mogao u Pariz da obavestim Vaše veličanstvo da sam otkrio u delo krugu moga službenog rada ne jednu od onih običnih i beznačajnih zavera kakve se sklapaju svakog dana u najnižim slojevima prostog naroda i vojske, već jednu pravu zaveru, jednu buru koja ugrožava ništa manje nego presto Vašega veličanstva. Veličanstvo, uzurpator oprema tri ratna broda; on snuje nekakav plan, možda besmislen, ali možda isto toliko i opasan, ma koliko da je besmislen. U ovom času on mora biti da je napustio ostrvo Elbu da bi pošao, kuda? Ja to ne znam, ali jamačno da pokuša nasilno iskrcavanje bilo u Napulju, bilo na obale Toskane, a možda čak i u samu Francusku. Vašem veličanstvu je poznato da je vladar ostrva Elbe i dalje održavao veze sa Italijom i Francuskom.
— Da, gospodine, ja to znam, — reče kralj veoma uzbuđen — i još nedavno dobijeno je upozorenje da se bonapar tistički skupovi održavaju u ulici Sen‑Žak. Ali, nastavite, molim vas. Otkuda vama te pojedinosti?
— Veličanstvo, one potiču iz jednog istražnog ispitivanja kome sam podvrgao jednog čoveka iz Marselja na koga sam odavno motrio i koga sam naredio da uhapse na sam dan moga odlaska. Taj čovek, jedan buntovnik mornar i toliki bonapartista da mi je to već bilo podozrivo, otišao je potajno na ostrvo Elbu. On se tamo video sa velikim maršalom, koji mu je stavio u dužnost da odnese usmenu poruku jednom bonapartisti u Pariz čije ime nisam mogao nikako da izmamim; ali cilj poruke bio je da se tome bonapartisti stavi u dužnost da pripremi javnost za jedan povratak (imajte na umu da su to reči iz istrage, veličanstvo), za jedan povratak koji je neminovno blizak.
— A gde je taj čovek? — zapita Luj XVIII.
— U tamnici, veličanstvo.
— I ta stvar vam se učinila ozbiljna?
— Toliko ozbiljna, veličanstvo, da pošto me je taj događaj iznenadio usred jedne porodične svečanosti, na sam dan moje veridbe, ja sam ostavio sve, verenicu i prijatelje, sve odložio za docnije da bih došao i stavio pred noge Vašeg veličanstva i strahovanja koja su me bila obuzela i dokaz moje odanosti.
— Zaista, — reče Luj XVIII — zar nije postojala namera za sklapanje braka između vas i gospođice od Sen‑Merana?
— Kćeri jednoga od najvernijih službenika Vašega veličanstva.
— Da, da; ali, vratimo se toj spletki, gospodine od Vilfora.
— Veličanstvo, ja se bojim da je to nešto više od spletke, bojim se da je to prava zavera.
— Zaveru u današnje vreme — reče kralj osmehujući se — lako je smisliti, ali teže privesti kraju, prosto zato što smo mi tek nedavno ponovo vraćeni na presto naših predaka, te su nam oči otvorene u isti mah na prošlost, na sadašnjost i na budućnost; već deset meseci moji ministri budno paze da obala Sredozemnog mora bude dobro čuvana. Ako bi se Bonaparta iskrcao u Napulju, čitava koalicija bila bi u stavu pripravnosti pre nego što bi on stigao do Pjombina; ako bi se pak iskrcao u Toskani, zakoračio bi na neprijateljsku zemlju; ako se iskrca u Francuskoj, to bi on učinio sa jednom šakom ljudi te bismo lako s njima izašli na kraj, jer ga stanovništvo ne može očima da vidi. Umirite se, dakle gospodine; ali ipak računajte na našu kraljevsku zahvalnost.
— A! Evo gospodina Dandrea! — uzviknu vojvoda od Blakasa.
      U tom trenutku pojavi se zaista na vratima gospodin ministar policije, bled, uzdrhtao i trepćući očima kao da je zasenjen.
        Vilfor pođe jedan korak u nameri da se povuče, ali ga jedan stisak ruke gospodina od Blakasa zadrža na mestu.




Нема коментара:

Постави коментар