Fulcanelli

• ‘Priroda ne otvara vrata svetilišta svima bez razlike.

• Niko ne može očekivati da će zadobiti veliku Tajnu ako svoju egzistenciju ne uskladi s rasponom preduzetih istraživanja.’

Misterije Katedrala


"Niko ne može očekivati da će zadobiti veliku Tajnu ako svoju egzistenciju ne uskladi sa rasponom preduzetih istraživanja. Nije dovoljno biti studiozan, aktivan i istrajan ako vam nedostaje čvrsto načelo, konkretna osnovica, ako neumereni polet zaslepljuje razum, ako oholost tiraniše prosuživanje, ako lakomost cvate na crvenkastom iskrenju zlatne zvezde. Neprestanim uvežbavanjem sposobnosti posmatranja i zaključivanja, meditacijom, neofit će se uspinjati stepenicam koje vode do svega što je znanje. Konačno, kada uspeh kruniše mnoge marljive godine, kada njegove želje budu ispunjene, Mudrac če se, prezirući taštine ovog sveta, približiti smernima, razbaštinjenima, svima što rade, pate, bore se, očajavaju i plaču na zemlji. Bezimeni i nemi učenik večite Prirode, apostol večnog Milosrđa i ostaće veran svom zavetu tišine. "U nauci, u Dobru, Adept mora zauvek ćutati".izvor




Alhemičar

Na razmišljanje nas navodi izraženi bareljef koji pozdravlja posjetitelja pod nadsvođenim prostorom ispred portala bazilike. Hermetička filozofija, drevna spagirična umjetnost, iskazuje mu dobrodošlicu u gotičku crkvu, taj alkemijski hram par exellence. Jer cijela je katedrala samo tihi oslikani svjedok drevne Hermesove znanosti, a čak je uspjela sačuvati i jednoga od svojih drevnih obrtnika. Notre-Dame je doista sačuvala svoga alkemičara.
Ukoliko se, potaknuti znatiželjom ili jednostavno željni osmisliti svoju ljetnu šetnju, popnete uz spiralne stepenice što vode u više dijelove građevine, polagano kročite tim putem, izdubljenim poput kanala na vrhu druge galerije. Kada se približite glavnoj osi ove veličanstvene građevine, na unutarnjem uglu sjevernog tornja, opazit ćete, usred povorke čudovišta, veliki i upadljiv kameni reljef starca. To je on, alkemičar katedrale Notre-Dame.
Na glavi mu je frigijska kapa, atribut Adepta, nemarno položena na njegovoj dugoj, kovrčavoj kosi; učenjak je, odjeven u radnu pelerinu, jednom rukom oslonjen o balustradu, a drugom gladi svoju gustu, svilenu bradu. On ne meditira, on promatra. Pogled mu je ukočen, a izraz mu je neobično pronicljiv. Cjelokupni položaj tijela mudraca odaje izuzetne osjećaje. Nagib njegovih ramena, glava i prsa pognuta prema naprijed, uistinu odaju silno iznenađenje. Ta kamena ruka kao da doista postaje živom. Je li to varka? Pomislili biste, vidim kako je zadrhtala…
Kakav veličanstven lik, taj stari majstor! On pažljivo i s puno gorljivosti proučava i istražuje evoluciju života minerala i na kraju zadivljeno razmišlja o čudu koje mu je jedino njegova vjera omogućila spoznati. Kako li su samo siromašni moderni kipovi naših učenjaka, bilo izrađeni od bronce ili oblikovani u mramoru, usporedimo li ih s ovim časnim likom, toliko jednostavnim, a ipak toliko moćno realističnim. izvor




2
Katedrala je gostoljubivo pribežište svim nevoljnicima. Bolesnici koji dolaze u Bogorodičinu crkvu u Parizu mole Boga da im olakša patnje, i tamo ostaju sve do svog potpunog isceljenja. Njima je dodeljena kapela, smeštena kod drugih vrata, i obasjana sa šest svetiljki. Tu oni provode noći. Tu im lekari daju savete, na samom ulazu u baziliku, oko škropionice. I tu Fakultet medicine, napustivši u 13. veku univerzitet da bi delovao nezavisno, drži predavanja, sve do 1454. godine, u vreme svog poslednjeg zasedanja koje je sazvao Žak Depar.
To je nepovredivo utočište proganjanih ljudi i grobnica uglednih pokojnika. To je grad u gradu, intelektualno i moralno središte, srce javne delatnosti, apoteoza misli, znanja i umetnosti.
Sa silnim procvatom njene ornamentacije, po raznolikosti tema i prizora koji je ukrašavaju, katedrala se javlja kao izuzetno kompletna i raznovrsna, čas bezazlena, čas otmena, svakad živa enciklopedija svih srednjovekovnih saznanja. Te sfinge od kamena su, tako, vaspitači, prvorazredni poučnici.
Mnoštvo narogušenih himera, groteski, smešnih i strašnih figura, obrazina, pretećih oluka – zmajevi, vukodlaci, taraske, (6) psoglavi – sekularni je čuvar predačke baštine. Umetnost i nauka, nekada koncentrisane u velikim manastirima, izmakle su iz njihove izdvojenosti i slile se u katedralsko zdanje, okačile se o zvona, vrškove, podupirače lukova. Vise sa svoda, naseljavaju niše, pretvaraju okna u drago kamenje, a tuč u zvonku vibraciju. Rasprostiru se portalima u veselom uzletu slobode i izraza. Ništa svetovnije od egzoterizma ove nastave, ništa ljudskije od tog obilja originalnih slika, živih, slobodnih, nemirnih, živopisnih, pokatkad haotičnih, uvek zanimljivih! Ništa uzbudljivije od tih mnogostrukih svedočanstava iz svakodnevnog života, o ukusu, idealima, instinktima naših očeva, ništa čarnije, naročito, od simbolizma drevnih alhemičara, obično prevođenim skromnim srednjovekovnim statuama! U tom pogledu, Bogorodičina crkva u Parizu, crkva filosofâ, neosporno je jedan od najsavršenijih uzoraka i, kako je to rekao Viktor Igo, „najbesprekorniji pregled hermetičkog znanja, za koje je crkva Svetog Jakova Klaničkog bila tako kompletan hijeroglif“.
Alhemičari 14. veka sretali su se tamo, jednom nedeljno, na Saturnov dan, bilo u velikom tremu, bilo kraj Portala svetog Marsela, ili pak kod malih Crvenih vrata, dekorisanih salamandrima. Dionisije Zaharije nam kaže da se taj običaj upražnjavao čak i 1539. godine, „nedeljom i prazničnim danima“, a Noel Difel veli da je „Bogorodičina crkva u Parizu bila veliko sastajalište tih akademičara“. (7)
Tamo je, usred zasenjenosti oslikanim i pozlaćenim gotskim lukovima, (8) nanizanim svodovima, timpanonima s višebojnim figurama, svaki izlagao rezultat svojih radova i razvijao konsekvence svojih istraživanja. Iznošene su verovatnoće, raspravljalo se o mogućnostima, na licu mesta je izučavana alegorija o veleknjizi, a najmanje živ deo tih sastanaka nikako nije bilo zamršeno tumačenje misterioznih simbola koji su ih okruživali.
Posle Gobinoa od Monluizana, Kambrijela i tutti quanti, poduhvatićemo se pobožnog hodočašća, govorićemo o kamenju i ispitivati ga. Eto, već kasnimo! Vandalizam Sufloa uništio je veliki deo onoga čemu se u 16. veku sufler (9) mogao diviti. I ako umetnost duguje neku zahvalnost arhitektima Tusenu, Žefrou Dešonu, Besvilvaldu, Viole-le-Diku i Lasusu koji su restaurisali baziliku, koju je Škola tako mrsko isprofanisala, Nauka nikada neće ponovo naći ono što je izgubila.
Kako god bilo, i uprkos tim žalosnim sakaćenjima, motivi koji su još ostali prilično su brojni da ne bismo žalili vreme i trud za posetu. Smatraćemo se, dakle, zadovoljni i dobro nagrađeni za naš napor, ako bismo mogli da probudimo čitaočevu radoznalost, da zadržimo pažnju pronicljivog posmatrača i ljubiteljima okultnog pokažemo da nije nemogućno iznova naći smisao arkane skriven pod okamenjenom koricom čudesne knjige magije.

6
Apside svih crkvi okrenute su prema jugoistoku. Njihova fasada je okrenuta prema severozapadu, dok su bočne lađe, formirajući ruke krsta, usmerene od severoistoka ka jugozapadu. To je nepromenljiva orijentacija kojom se htelo da vernici i profani, ulazeći u hram sa zapada, ušetaju pravo do svetilišta koje gleda na stranu sunčevog izlaska, prema Orijentu, Palestini, kolevci hrišćanstva. Oni napuštaju mrak i idu prema svetlosti.
Zbog toga rasporeda, od tri prozorske ruže koje ukrašavaju pobočne lađe i veliki trem jedna nikada nije obasjana suncem. To je severna ruža koja zrači s fasade leve pobočne lađe. Druga se kupa u podnevnom suncu; to je južna ruža, otvorena na krajnjem krilu desne pobočne lađe. Poslednja je osvetljena obojenim zracima sunca na zalasku; to je velika ruža, s portala, koja površinom i sjajem nadmašuje svoje pobočne sestre. Tako se, na čelnoj fasadi gotskih katedrala, razvijaju sve boje Dela, po kružnom procesu koji ide od tame, oličene u odsutnosti svetla i crnom bojom, do savršenosti jarkocrvene svetlosti, prelazeći preko bele boje, smatrane „srednjim pojasom između crnog i crvenog“.
U Srednjem veku, središnja ruža [rozeta, prozor] na tremovima nazivala se Rota, točak. Međutim, točak je alhemijski hijeroglif za vreme neophodno za pečenje filosofske materije i, stoga, za ukupno pečenje. Podjarena, konstantna i jednaka vatra, koju umetnik održava danju i noću tokom ove operacije, iz spomenutog razloga nazvana je vatra točka. Ipak, osim toplote neophodne za rastapanje kamena filosofâ, nužan je još i drugi element zvani tajna ili filosofska vatra. To je poslednja vatra, izazvana običnom toplotom, koja pokreće točak i stvara razne fenomene što ih umetnik posmatra u svojoj posudi:
Preporučujem ti da ideš ovim putem a ne drugim;
Prati samo tragove moga točka.
A da bi toplota bila svuda jednaka,
Ne silazi suviše zemlji i ne penji se odveć nebu.
Jer, penjući se odveć nebu, zapalićeš se,
Silazeći suviše zemlji, razbićeš se.
Ali, ako se održavaš na sredini svoga toka,
Staza će biti ravnija i put pouzdaniji. (20)
Ruža predstavlja, dakle, po sebi, delovanje vatre i njeno trajanje. Otuda su srednjovekovni dekorateri pokušavali da na svoje rozete prenesu pokrete materije uzburkane elementarnom vatrom, kao što se može primetiti na severnom portalu katedrale u Šartru, na ružama u Tulu, u Svetom Antoniju u Kompijenju itd. Učestanost vatrenog simbola u arhitekturi 14. i 15. veka, nesumnjivo karakterističnog za poslednji period srednjovekovne umetnosti, podstakla je da stil toga doba bude nazvan Rasplamsala gotika.
Neke ruže, amblematične za izvesne kompozicije, imaju posebni smisao koji još više naglašava svojstva te supstance kojoj je Tvorac udario pečat sopstvenom rukom. Taj magijski pečat ukazuje umetniku da je sledio pravi put i da je filosofska mikstura bila pripremljena saglasno kanonu. To je zrakasta figura, sa šest vrškova (digamma), zvana Zvezda magâ, koja zracima obasjava površinu štalskog đubreta, to jest sija iznad jasli u kojima počiva Isus, Dete-Kralj.
Među građevinama na kojima su ozvezdane ruže sa šest krakova – kako se tradicionalno reprodukuje Solomonov pečat 21 – navedimo katedralu Svetog Jovana i crkvu Svetog Bonaventure u Lionu (portalske ruže), crkvu Svetog Žengua u Tulu, te dve ruže na Svetom Vulfranu u Abevilu, pa portal Kalenda katedrale u Ruanu, onda veličanstvenu plavetnu ružu Svete kapele itd.
Budući od najveće važnosti za alhemičara – nije li taj znak zvezda koja ga vodi i najavljuje mu rođenje Spasitelja? – bilo bi na mestu da ovde okupimo izvesne tekstove koji prizivaju, opisuju i objašnjavaju njegovu pojavu. Čitaocu ćemo prepustiti brigu da ustanovi sve korisne srodnosti, da koordinira verzije i izdvoji pozitivnu istinu kombinovanu sa legendarnom alegorijom u tim enigmatičnim fragmentima.

vidi ostale delove ( 1,3,4,5,7,8,9)
 

Stephen King

Četiri godišnja doba - Truplo 


Najvažnije stvari je najteže reči. To su stvari kojih se sramimo jer ih
reči umanjuju - kad ih izgovorimo, stvari koje su se činile
neograničenima dok su bile u našoj glavi stisnu se na običnu, životnu
veličinu. Ali, ima tu još nešto, zar ne? Najvažnije stvari su preblizu
mestu gde je zakopano naše tajno srce, kao putokazi prema blagu koje
bi neprijatelji rado ukrali. I dogodi se da s naporom otkrijemo neku
tajnu, a da nas ljudi čudno gledaju ne shvatajući što smo uopšte rekli
ni zašto smo mislili da je tako važno da smo bili na rubu suza dok smo
govorili. Mislim da je to najgore. Kad tajna ostane zaključana ne zato
što nije ispričana, nego zato što je niko nije razumeo.



________________________________________




Crna kuća

Središnji deo kuće pokriva visoki krov. Sa leve strane, u šumu se zavlači jednospratno krilo. Sa desne iz zgrade niču dodaci u obliku prevelikih šupa, više izraštaji nego naknadna dozidavanja. U oba smisla reči zdanje izgleda neuravnoteženo: kao da ga je neki ne baš zdrav um osmislio, a zatim i bezobzirno doveo u sadašnje iščašeno postojanje. Nastala tvorevina ne dozvoljava da bude sagledana i opire se tumačenju. Njene cigle i daske odišu nekom neprirodnom, monolitnom neranjivošću, uprkos šteti koju su načinili vreme i klima. Očigledno sagrađena iz iz težnje ka odvojenosti, ako ne i samotnosti, kuća kao da ih i sada traži.
Najneobičnije od svega, sa našeg mesta, jeste to što se čini da je cela kuća obojena u crno – ne samo daske, već svaki pedalj spoljašnosti, trem, oluci, pa čak i prozori. Sve je crno, od temelja do vrha krova. A to ne može biti moguće; u ovom bezazlenom, dobronamernom kutku sveta, čak ni najporemećeniji čovekomrzac od graditelja ne bi kuću pretvorio u njenu sopstvenu senku. Spuštamo se skoro do samog tla, i klizimo bliže iznad uskog puta…
Približivši se dovoljno blizu, a dovoljno znači uznemirujuće blizu, ustanovljavamo da mizantropija može da ode dalje nego što smo pretpostavljali. Kuća više nije crna, ali nekada jeste bila. Ono u šta je izbledela čini da pomislimo da smo bili prestrogi prema prvobitnoj boji. Kuća je zadobila olovnu sivocrnu boju olujnih oblaka, mračnih mora i skeleta razbijenih brodova. Čak bi i crna boja bila bolja od ove potpune beživotnosti.



Iz istoimenog romana Stivena Kinga i Petera Strauba




________________________________________



Iza ponoći- Langolijeri



Kad je Craigy-Weggy Toomy-Woomy slavio osmi rođendan, majka mu je, već dobrano nalita, među nožne prste stavila upaljenu šibicu. Oca tad već dugo nije bilo na svijetu. Oca koji ga je naučio šta se događa dečacima koji sebi dopuste i trenutak besposlice: žive ih pojedu strašni langolijeri, i nikakvo trčkaranje neće ih spasiti. I onda, jednoga dana, na visini od 36.000 stopa, počinju se ostvarivati Craigovi dečački snovi...




Iza ponoći- Tajni prozor, tajni vrt


"Vratite mi moju priču." ko je taj neznanac koji slavnog pisca optužuje zbog plagijata? Neznanac koji, da bi dokazao svoju nedokazivu tezu, ne preže ni od pretnje, zastrašivanja, paleža, umorstva ... serije umorstava... ko je taj neznanac koji je posvuda i od kojega se ne može pobeći? I odakle to silno samouveravanje da nikad nije počinio plagijat? Od suočavanja sa neznancem gore je možda samo suočavanje sa samim sobom.

___________________________________________



Zelena milja

Drugim rečima, umesto da sunđer prinese kapi - što bi bio najprirodniji postupak- kapu je prineo sunđeru. Trebalo je da shvatim da tu nešto ne valja, ali sam bio previše uznemiren. Bilo je to jedino pogubljenje u kome sam ikada učestvovao s osećanjem da nad njim nemam nikakvu vlast. Što se Brutalnog tiče, on Persija nije pogledao ni na tren, čak ni kad se Persi nagnuo nad kantu( i tako nam delimično zaklonio pogled na ono što radi) , čak ni kada se uspravio i okrenuo Delu sa kapom u rukama u koju je već umetnut smeđi krug sunđera. Brutalni je gledao u platno koje je Delu zamenilo lice, posmatrao kako se crna svilena maska uvlači, ocrtavajući krug Delovih otvorenih usta, i zatim ponovo naduvava od njegovog daha. Na čelu su mu bile krupne graške znoja, baš kao i na slepoočnicama, odmah ispod kose. Još nikada nisam video da se znoji na pogubljenju. Iza njega je stajao Din, rastresen i sa mučninom, kao da se bori da ne povrati večeru. Svi smo shvatili da nešto nije u redu, danas mi je to jasno. Ali, naprosto nismo znali šta. Niko nije znao- ne tada- za pitanja koja je Persi postavio Džeku Van Heju. Bilo ih je mnogo, ali slutim da su uglavnom poslužila kao kamuflaža. Jer, Persi je želeo da sazna jedino o tom sunđeru. Njegovu svrhu. Zašto je natopljen slanom vodom…


Delakroa je počeo da se bacaka i izvija u stolici, a glava pokrivena maskom počela je da se trza levo- desno, kao da nešto žestoko odbija. Noge su mu proradile kao klipovi, i poskakujući kratko gore- dole ograničene kopčama na gležnjevima. Nad nama su zagrmeli gromovi, a onda je zakišilo još jače.
Pogledao sam Dina Stantona; on mi je odgovorio dirljivim pogledom. Ispod kape se čuo prigušen prasak, kao kad u vrućoj vatri prsne borova kvrga, i sad sam video kako dim prodire i kroz masku, kao da se cedi u sitnim viticama.
Bacio sam se prema mreži između nas i rasklopne sobe, ali i pre nego što sam i mogao otvoriti usta, Bratus Hovel me zgrabio za lakat. Stisak je bio tako jak da su me prodrmali žmarci. Bio sam bled kao kreč, ali se nisam uspaničio- ni izbliza.

„Nemoj reći Džeku da prekine“ rekao je tihim glasom. „Učini što god hoćeš, ali mu to nemoj reći. Sad je već prekasno.“
U prvi mah, kada je Del počeo da urla, svedoci ga nisu čuli. Kiša što je tukla po limenom krovu prerasla je u tutanj, i grmljavina se gotovo nije ni prekidala. Ali mi koji smo bili na podijumu jasno smo ga čuli- prigušene urlike bola ispod zadimljene maske, glasove kakve ispušta zahvaćena životinja i osakaćena kosilicom.
Zujanje ispod kape je bilo iskrzano i divlje, isprekidano nečim nalik na krčanje radio- stanice. Delakroa je počeo da se baca u stolici poput histeričnog deteta. Podijum se zatresao, i Del je kožni ramen za sputavanje tako silno zatezao da ga je gotovo raskinuo. Struja ga je izvijala levo- desno, i onda sam začuo lomljavu i prasak, kao da mu se desno rame slomilo ili iščašilo. Popustilo je kao da je neko teškim maljem prasnuo po drvenom sanduku. Prepone njegovih pantalona koje smo zbog preklopa nogu tek nazirali, najednom su potamnele. A onda je počeo da cvili, bili su to užasni zvuci, piskavi i pacovski, koji su se jasno čuli čak i kroz podivljali prolom oblaka.
„Šta se to, dođavola s njim dešava?“ kriknuo je neko.

„Isuse, taj smrad! Fuj!“
I tada, jedna od dve žene: „Je li to normalno?“
Delakroa se bacio napred, klonuo natrag, bacio se napred, srušio se natrag. Persi je zurio u njega, dok mu se od jeze oklembesila vilica. On je, naravno očekivao nešto; ali ne to.
„ Da prekinem struju , Pole?“ doviknuo je Van Hej kroz mrežicu. Glas mu je bio sasvim van sebe. „ Zar ne bih…“
„Ne!“ odviknuo sam . Brutalni je shvatio prvi , ali ni ja nisam puno zaostao: to treba završiti. Što god nam se moglo dogoditi u preostalom delu života, sve je to bilo ništa prema jednom jedinom: morali smo da dokusurimao Delakroa. „Puštaj, za ime Božje! Puštaj, puštaj, puštaj!“
Okrenuo sam se Brutalnom, jedva i svestan da su ljudi iza nas progovorili, da su neki već i ustali, da ih nekolicina vrišti.

„Pusti to!“ dreknuo sam na Brutalnog, „Ne vodu! Ne vodu! Jesi li lud?“
Brutalni se okrenuo prema meni, i na licu mu se pojavilo zbunjeno razumevanje. Baciti vodu na čoveka kroz koga prolazi struja. O , da. To bi bilo baš pametno.
Osvrnuo se, opazio protivpožarni aparat okačen na zid, pa umesto vodu, uzeo njega. Pametan mali

Maska se smakla s Delakroove glave dovoljno da otkrije lice crnje od Kofijevog. Njegove oči pretvorene u puke izobličene lopte bele ljigave mase, struja je izbacila iz duplji i sada su mu ležale na obrazima. Trepavica više nije bilo, i dok sam ga gledao, zapalile su se i planule i same veđe. Iz otvorenog izreza u obliku slova V njegove bluze prokuljao je dim. A struja je nastavila zujati i zujati, puneći mu glavu, trepereći unutra. Verujem da takav zvuk čuju samo ludaci. Ili nešto slično tome.

str. 186.
Zelena milja
Preveo s engleskog Ivan Jovanović
Editor, Beograd, 2004

________________________________________



The Dark Half



Ali pisci pozivaju duhove,možda; uz glumce i umetnike, oni su jedini u potpunosti prihvaćeni mediji našeg društva. oni stvaraju svetove koji nikada nisu bili, nastanjuju ih s ljudima koji nikada nisu postojali, I onda ih pozivaju da im se pridruže u njihovim fantazijama. I mi to činimo, zar ne ? Da. Mi plaćamo da to i činimo.


______________________________________

Ja sam već do duše umoran, gazda, od bola koji čujem i osećam. I umoran od života na cesti, sam kao vrabac na kiši. I nikad ni prijatelja da mi kaže odakle dolazimo, kamo idemo ili zašto. Umoran od ljudi koji se ružno ponašaju jedan prema drugom. To mi je kao da imam smrvljeno staklo u glavi. Umoran od toga koliko sam puta hteo pomoći, a nisam mogao. Umoran od života u mraku. I skoro je sve to bol. I previše. Da sam mogao prekinuti to, prekinuo bih. Ali ne mogu.

________________________________________



Jedne noći, kad je moja čežnja za njom bila poput vatre što mi je, izvan svake vlasti, gorela u srcu i glavi (o da, dobro, i u jajima), napisao sam joj pismo koje je teklo i teklo - izlio sam u nj čitavo srce, i pritom se nijednom nisam osvrnuo da pogledam što sam to rekao, zato što sam se bojao da bi me kukavičluk naterao da stanem. I nisam stao, i kad mi je neki glas u glavi zagalamio kako bi bilo ludost poslati takvo pismo, da joj time u ruke dajem svoje golo srce, ja sam se na nj naprosto oglušio s onim detinjim zadihanim neobaziranjem na posledice


________________________________________


Živi Mrtvaci

Porođaj kod kuće (1989)

Nije bilo ništa posebno do dana kada su počeli da se pojavljivljuju pomalo svuda. Nije bilo ništa posebno do dana kada je prvi televizijski dnevnik (:”Možda će biti bolje da svoju najmlađu djecu izvedete iz sobe”, najavio je turobno Dan Rather) prikazao stvorenja čije su se kosti mogle nazrijeti kroz osušenu kožu, žrtve saobraćajnih nesreća, predan rad šminkera pogrebnih preduzeća izbrisan mračnom pasivnošću tla ili grozničavim uspinjanjem prema površini (pokazujući tako smoždena lica i razbijene lobanje), žene sa kosama pretvorenim u košnice prljave zemlje u kojima su se još uvijek kretali crvi i insekti, i uvijek, lica na kojima se moglo vidjeti nešto između praznog izraza i neke vrste grozomorne proračunate inteligencije. Nije bilo ništa posebno sve do pojave prvih zastrašujućih fotografija u jednom broju magazina People koji je bio pušten u prodaju u zatvorenoj plastičnoj vrećici poput porno magazina, izdanje na kome se isticala velika narandžasta naljepnica na kojoj je pisalo “Zabranjena prodaja maloljetnicima”.

Tada je stvar postala ozbiljna. Kada smo vidjeli čovjeka u stanju truljenja koji je, još uvijek noseći blatnjave ostatke odijela Brooks Brothers, u kojem je bio pokopan, rastrgao grudi žene koja je vrištala i koja je nosila majicu sa natpisom Vlasništvo Houstonskih Naftaša, odjednom smo shvatili da bi moglo da bude riječ o zaista ozbiljnoj stvari.

Potom su počele optužbe i međusobne prijetnje, a tri nedjelje cijeli svijet bio je ometen stvorenjima koja su bježala iz svojih grobova poput grotesknih moljaca iz bolesnih čaura zahvaljujući spektaklu dviju glavnih nuklearnih supersila koje su navodno bile na putanji sudara.

Isti korisnik danas prihvata prijedloge dizajnerskog namještaja, hotelske arhitekture i cijele turističke industrije koja prodaje ugodnost klasičnih formi (treba vidjeti način na koji se u Las Vegasu oživljavaju venecijanske palate, blagovaonice Rimskih imperatora ili mavarska arhitektura), a istovremeno odabira restorane ili hotele oplemenjene slikama avangarde dvadesetog vijeka (autentičnim ili reprodukcijama) koje su se njegovim djedu i babi činile kao negacija svih ideala antike.

Ponavlja nam se sa mnogih strana da danas živimo u dobu kohabitacije suprotnih modela, jer sada već, suprotstavljenost ružno / lijepo ne posjeduje estetsku vrijednost: ružno i lijepo trebalo bi da budu dvije moguće opcije koje treba doživjeti na neutralan način. Ovo se čini potvrđenim od mnogih obrazaca ponašanja mladih.

Bioskop, televizija i časopisi, reklame i moda predlažu modele ljepote koji nisu toliko različiti od antičkih, tako da bismo mogli zamisliti lica Brada Pitta i Sharon Stone, Georga Clooneyija i Nicole Kidman portretirane od nekog renesansnog slikara. No ti isti mladi ljudi koji se identifikuju s pomenutim idealima (estetskim ili seksualnim) zatim padaju u zanos za rock pjevačima čiji bi se lični opis, renesansnom čovjeku, učinio odbojnim. I opet ti isti mladi ljudi često nose šminku, tetoviraju se, buše svoje meso iglama ne bi li izgledali više kao Marilyn Manson nego kao Marilyn Monroe.

Zatočenici nemoći i nasilja

Ukoliko bi budući čitalac romana Luja Eduara Gotovo je s Edijem Belgelom (Laguna 2018, prevod Ivana Misirlić) napravio propust koji se dogo...

• 

  Rej Bredberi, Maslačkovo vino

  Kad su 1971. godine astronautičke misije Apolo 15 sleteli na Mesec ( navodno), jednu lunarnu formaciju nazvali su Maslačkov krate...
• 

  PISMA

  PISMA Edgar Allan Poe Josephu Evansu Snodgrassu — 4. juna 1842. Stefan Zweig, poruka pre samoubistva Herman Hese i Luiz Rin...
• 

  KNJIŽEVNOST

  KNJIŽEVNOST    BLOG ATORWITHME -KNJIŽEVNOST arhiva  ALEA  Agualusa Jose Eduardo, Lični čudesnik  Agualusa Jose Ed...