Michele Bitton,Lilit ili prva Eva:

 

 

 

 

Aleksander Sulimov

Michele Bitton
               
Lilit ili prva Eva:
Židovski mit o demonskoj ženstvenosti 

 

Središnji lik iz židovske demonologije Lilit je nasleđe mezopotamskih civilizacija, gde su pre više od 5000 godina demoni Lili kraljevali nad neprijateljskim snagama prirode i koji su joj dali svoje ime.
Od doba prizivanja u sećanje njenih predaka na pločicama ispisanih klinastim znakovima savremenika od početaka pismenosti, Lilit ima najdužu karijeru kojom se može dičiti jedna još živuća figura demonijačke ženskosti.

                Uglavnom optuživana da zavodi muškarce, da napada žene i njihovu novorođenčad pri porođaju, Lilit je danas još uvek predmet magično-verskih obreda kao što je Tahdid, kojeg prakticiraju marokanski Židovi pri rođenju muškog deteta kako bi ga zaštitili od zlih uroka, od «Druge, one koju ne imenujemo, bezbrojne Lilit», tako kako ju zove Haim Zafrani.

                Ukorinjena u tekstovima i židovskom folkloru, ali skrivena kao što to moraju biti demoni, Lilit je međutim ponovno otkrivena pre nekih dvadesetak godina u vrtlogu feminističkog pokreta koji je proširio legendu u kojoj je ta demonska figura opisana kao prva žena stvorena za Adama, ali koja je odbila općiti s njim.
Predstavljajući ovu legendu nazvanu «Prva Eva» nastojaću prikazati, kao što se to prečesto činilo, da je ona sačuvala trag pretpostavljenog primitivnog matrijarhata, nego naprotiv da teme sadržane u ovoj legendi proizlaze iz širih židovskih nastojanja da se na ženskost pomišlja povezujući ju s demonskim.
Ovo povezivanje ženskog s demonskim, zajedničko mnogim tradicijama, moglo je biti samo pozivanje na stara židovska verovanja koja su izišla iz mode. Ono ostaje, na nesreću, aktuelno nasuprot nedavnom razvitku svih integrizama, čija je prva briga još uvek ženama odrediti podložni položaj.
 

Prvi židovski izvori koji se odnose na Lilit: Biblija, Talmud i sveti pehari
 

Prvi židovski podatak o Lilit pojavljuje se u Bibliji, u Izaiji (34:14), gde se ona spominje među dvanaest životinja i divljih bića koji će zauzeti opustošenu zemlju Edom na dan Poslednjeg Suda:
«Tamo će se susresti divlje mačke i psi, tamo će satiri zakazivati sastanke, tamo će i sama Lilit napraviti svoje obitavalište i pronaći mirno sklonište.»

Mala Apokalipsa gde stoji ovaj redak ne pripada proročanstvu Izaije u užem smislu, nego Deutero-Isaiji, napisano u V. veku  pre Krista, na povratku iz progonstva proteranih Židova iz Babilona, zemlje izabranih demona. Među onima koje će judaizam posuditi da bi obradio Lilitinu ličnost, uzeo je lepu Lilitu koju je na zemlju poslala božica Inini, da zavodi muškarce i smatrana je kao slika neosporno prve žene poznate po ženskoj pohoti.

                Međutim Lilitu je bila samo prostitutka božice-majke Inini, koja će postati Ištar kod Kaananaca. To srodstvo koje ne dopušta da se samu Lilit smatra kao bivšu božicu-majku, dodeljuje joj u najmanju ruku najizvorniju kvalitetu da bude naslednica najstarijeg simboličnog prikazanja demonske ženske seksualnosti.
Ali jedino biblijsko pozivanje na Lilit u masoretičkom tekstu tumačenja Starog Zaveta ne ostavlja sliku njezinog zavodništva. Ona je tamo samo jedan demon među demonima Apokalipse i kao sve demone pobediće je dolazak Sluge Božjeg koji će najaviti Mesijanska Vremena.
Da bi se mogao potvrditi njen karakter žene-vampira u židovskoj demonologiji, trebalo je čekati malobrojne napise o tomu u Talmudu.

                U Babilonskom Talmudu, gde je ona oživljena pod oblikom krilatog nedonoščeta i razuzdanog čudovišta (Eruvin, 100b), spominje se jedan savet kojeg pripisuju jednom rabinu iz II. veka a koji poziva muškarce na oprez zbog mogućnosti Lilitinih napada:
« Zabranjeno je muškarcu da leže sâm u kući; onog koji to napravi, odneće Lilit.» (Šabat, 151b)
               

Na svetim aramejskim peharima iz VI. veka otkrivenim u Iraku, gde su ih mnogobrojni Židovi, koji su tada tu živeli, koristili u to doba kao ritualne predmete, a mnogobrojni egzorcistički recepti protiv Lilitâ, muških i ženskih, svedoče o njihovoj važnosti u narodnom židovskom čarobnjaštvu.
U dole navedenom obrascu, gvožđa koja okivaju Lilit mogu biti poreklom od imena Tahdid, taj već navedeni obred koji zahteva da se u jednom trenutku pređe oštricom  (hdid, na arapskom) preko kreveta i zidova sobe rodilje tako da se udalji demon Lilit.
«Vezana je veštica Lilit prstenovima od gvožđa u nosu, vezana je veštica Lilit gvozdenim  kleštima u ustima, vezana je veštica koja preti Zakojevoj kući lancem oko vrata, vezana je veštica Lilit  gvozdenim lisičinama oko zglavaka ruku, vezana je veštica Lilit komadima kamenja pričvrščenih za gležnjeve.»

U izvorima koji su danas glavni za upoznavanje osobina koje je premedijevalni judaizam pripisao Lilit, ni jedan je ne ocrtava još kao prvu Adamovu ženu.
Samo u Alfabetu Ben Sire, jednoj zbirki židovskih legendi anonimnog pisca krivo pripisane biblijskom piscu Ben Siri, koja je napisana u Perziji u X. veku, spominje se prvi put da Lilit utelovljuje mitsku zadaću već poznatu Prve Eve.
Zohar, glavno delo kabalističkog pokreta i kabalističke literature u celini, posvetie posle vrlo dug hagadistički i ezoterički razvitak Lilitinoj osobi i njezinim svojstvima Prve Eve, ali «iz Alfabetu Ben Sire», naglašava G. Scholem, «autor Zohara je očigledno uzeo mit o Lilit kao prvu Adamovu ženu.»

 

Aleksander Sulimov

Legenda o prvoj Evi

Pročitajmo ponovno, dakle, legendu Ben Sire u celosti, u prevodu koji sam napravila iz hebrejskog teksta koji se nalazi u «Ozar midrašim»:

« Evo anđela ozdravljenja: Sani, Sansenoi, Semengelof. Kad je Sveti, neka bude blagoslovljen, stvorio prvog čoveka sâmog, i rekao mu: nije dobro da čovek bude sam, i stvori mu ženu od zemlje i nazva je Lilit. Oni su se odmah počeli svađati. Ona kaže, ja ne ću leći ispod, on joj kaže, ja ne ću leći ispod, nego iznad, jer tebi je sudbina da budeš ispod a ja iznad. Ona mu kaže: mi smo oboje jednaki jer smo oboje od zemlje. Ali nisu se mogli složiti, i kad se Lilit u to uverila ona je izgovorila Ime u celosti, i odletela zrakom u svemir. Adam, stojeći, potužio se: žena koju si mi dao, napustila me. Sveti, neka bude blagoslovljen, poslao je odmah za njom tri anđela da ju dovedu natrag.
Bog reče Lilit da bi bilo bolje da prihvati povratak, inače će morati prihvatiti da od njezine dece umire svaki dan sto dečaka. Anđeli su ju našli u moru, u burnim vodama gde su Egipćani trebali poginuti utapljanjem. Obratili su se Lilit, ali ona nije htela prihvatiti povratak. Oni su joj rekli: utopićemo te u moru. Ona im je rekla: ostavite me jer ja sam upravo stvorena da činim zlo novorođenčadi od osam dana, i posle njihovog rođenja do dobi od dvadeset dana, ako su ta novorođenčad devojčice. Kad su oni čuli te reči zapretili su joj da će je vratiti natrag. Ona im se zaklela u ime živućeg i prisutnog Boga: svaki put kad vas vidim ili budem videla vaša imena ili vaše oblike na amjliji, neću izvršiti nasilje nad tim novorođenčetom. Prihvatila je da svakog dana umre sto demona, i zato pišemo imena anđela na talismane malih dečaka. Ona ih vidi i seti se svoje zakletve i dete ozdravi.»

Poučni cilj legende je jasan: opravdati praksu čarobnjaštva protiv Lilit koje je bilo široko rasprostranjeno u judaizmu, odnoseći ih natrag u mitska vremena Početaka, in illo tempore kada je svet i sve što on sadržava poprimilo oblik. Taj legendarni povratni proces, preko koga je snaga obreda osigurana ponavljanjem obrasca kojeg je prvi put izgovorio mitski junak, pojavljuje se isto tako u jednoj drugoj legendi koja se odnosi na Lilit gde je prorok Eliazar taj koji ispunjava tu ulogu.                

U legendi Ben Sire mitska je potvrda krajnje bogata, Lilit je tu vrlo blizu anđela, Adama i samog Boga. Ali ona će nas najviše zanimati kao Adamova družica.
Navodeći da je prva Adamova družica bila Lilit, stvorena od zemlje kao i on, legenda Ben Sire nas uvodi u širi sistem židovske kozmogonije gde su uloge već podeljene i poznate. Ova biblijska pripovest poprima smisao ponajpre u odnosu na stvaranje čoveka i žene. Ali i sama Biblija sadržava dve pripovesti o tom stvaranju.                  

                U prvoj, u Postanku 1:27, rečeno je: « I Bog stvori čoveka na svoju sliku, na svoju sliku ga stvori, muško i žensko ih stvori.»

                Drugo , u Postanku 2:21-22, je više razrađeno: « Bog pošalje na Adama neku obamrlost i on zaspi, i Bog uze jedno od njegovih rebara i zatvori mesom iznad. I od rebra, koje je uzeo čoveku, Bog napravi ženu koju mu predstavi.»

Dok se prva biblijska pripovetka, razrađena kasnije u jahvističkoj tradiciji, može čitati kao ona o podjednakom stvaranju, ili dvospolnom, druga, više beležena i društveno više isticana proizlazi iz elohističke tradicije koja je mnogo starija. Ta istorijska tačnost izgleda mi važna, jer ona podcrtava grešku koju bi trebalo uvažavati, da su prve slike židovske žene bile nužno pozitivnije.
Sledom rabinskih objašnjenja, legenda Bena Sira se mogla pojaviti kao pokušaj pomirenja između dve biblijske pripovetke. Ali, čak i ako uzmemo u obzir ovu pretpostavku, autonomno i podjednako stvaranje, koje ona predlaže za prvu Adamovu družicu, plaća se promašajem i kao čin pomirenja, te propast Lilit ostavlja slobodno mesto za pravu Evu, nastalu od čovekovog tela.

Tema Prve Eve

Ako stvarno u legendi Bena Sire Lilit utelovljuje prvi put osobu Prve Eve, ta legendarna tema već mu je bila poznata, i druge židovske legende sažete ovde dolje opisuju neprekidne Božje promašaje da stvori Adamovu prikladnu družicu:

« Ne uspevajući dati Adamu prikladnu družicu, Bog je, ne obeshrabrivši se, napravio nov pokušaj: izradio je pred Adamovim očima anatomiju jedne žene služeći se kostima i spletom mišića, krvi i žlezdanim izlučevinama, zatim prekrivajući sve kožom i nadodavajući čuperke dlaka na nekim mestima. Pogled na to izazvao je takvu odvratnost kod Adama da je, dok je ta žena, Prva Eva, stajala pred njim u svojem punom sjaju, on je osetio strašnu odbojnost. Bog je shvatio da je promašio još jednom, i odnio je prvu Evu. Kamo je ona otišla? Niko ne zna sigurno.»

Nasuprot savršenoj tvorbi čoveka, ponavljanje božanskih promašaja u stvaranju žene opravdava njezinu prirodu «promašenog bića». Tim povodom volela bih navesti još jednu legendu koja, štaviše, stavlja pod znak pitanja konačni Božji izbor da stvori ženu od Adamovog rebra:
« Sveti, neka bude blagoslovljen, istražio je od čega da napravi ženu. On reče: 'Neću ju stvoriti od lobanje (Adamove), ona bi bila ohola, niti od oka, bila bi uhoda, niti od uha, bila bi indiskretna, niti od usta, bila bi ogovarateljica, niti od srca, bila bi ljubomorna, niti od ruke, bila bi kradljivica, niti od noge, bila bi razvratnica. Ja ću ju stvoriti od jednog mesta na čoveku koje je skriveno (rebro), i ostaje skriveno čak i kad je go! A međutim, vi ste odbacili sve moje savete…Nisam ju stvorio od lobanje, a ipak je ohola: Devojke Ciona su ohole, one hodaju uzdignuta vrata.» ( Izaija 3:16)… Niti od uha, a ipak je indiskretna: ' Sara je prisluškivala na ulazu u šator». (Postanak 18:10)… Niti od usta, a ipak je ogovarala: 'Mirjam je ogovorala Mojsija' (Brojevi 12:1)….»

 

Uobražena, radoznala, indiskretna, alapača, ljubomorna, kradljivica, razvratnica, ni jedna od ovih mana  pripisivanih ženama izgleda da nije zaboravljena u ovom rabinskom komentaru knjige Postanka. Ali, najznačajnije je da je svaka od ovih mana pripisivana velikim ženskim ličnostima Biblije. Sara, Mirjam, isto tako Dina i Rahela, koje su spomenute u sledu istog komentara, su ipak daleko od toga da ih se prezire  u židovskoj literaturi. To nastojanje, da se istaknu mane nazvane ženskima kod najcenjenijih ženskih likova židovske istorije, nije usamljeno, i Linda Kuzmak je to otkrila kao osobinu legendarnog židovskog korpusa koji je stekao ugled preko rabinskih komentara o krivnji prve žene. Ja ću se pridružiti isto tako tom ocrnjivanju dubljih namera judaizma da se odbaci svaka mogućnost socijalizacije žene. Nisu uračunate u popis stanovnika izraelskog naroda, isključene iz Zajednice (Kahal), neki su komentatori čak odlučili da žene ne pripadaju zajednici Izraela.
               

Protivnici mnogih legendarnih događaja koji su ocrnjivali ženu, onaj o stvaranju Lilit od zemlje, kao i Adama, nije imala sledbenike. Čak su poricali u komentarima, govoreći da je Bog stvorio Lilit, Prvu ženu, kao što je stvorio i Adama, «samo što je pri tom koristio smeće i blato umesto čistog peska.»
Uspoređujući te razne legende, mi u njima možemo pročitati ne toliko sećanje na Prve Eve, uznosite i samosvesne, nego potvrdu o urođenoj inferiornosti žene kao promašenog stvotrenja.

Alex Alemny

Tema obrnutog snošaja

Ali još više nego tema podjednakog stvaranja Adama i Lilit u legendi Ben Sire, to je nezin zahtev za obrnutim snošajem koji je odredio Lilit kao feministicu pre Pisma.
Ne smatrajući ga grehom, židovski moral osuđuje taj položaj kao prostački i perverzan. Ipak, perverzija, kad označava homoseksualnost, sodomiju ili masturbaciju, pripisuje se zabranjenoj praksi jer nisu prokreativne, dok obrnuti položaj sigurno nije sterilan. Folklor ga čak preporučuje kao boljeg za dobivanje dečaka. Ne proizlazeći iz eugeničke osude, odbijanje Adama da legne ispod Lilit otkriva najpre sistem pretstavljanja sveta gde prvenstvo muškog zakona nije nikad osporavano. Pobijajući jedan simbolički i društveni red gde muškarac vlada nad ženom, seksualni zahtev Lilit za gornjim položajem samo je znak koji najavljuje njezinu demonsku bit.

                Položaj nazvan obrnutim je ustvari svojstven slikovitom antičkom, egipatskom i grčkom prikazivanju, gde demonijačka tendencija pripisana ženi se pojavljuje kroz činjenicu zarobljavanja i apsorbiranja muške snage.
Sfinga je često prikazana u tom položaju, a u Edipu ili u legendi o osvajaču, Marie Delcourt se pita da li bi za dominaciju nad ženom bilo dovoljno da  se postavi na njezino «prirodno» mesto, ispod muškarca.
Obrnuti položaj isto je tako pripisivan ženskim demonima u židovskim verovanjima, tako što je rečeno, na primer, u Zoharu:

« Kada je Adam imao sto trideset godina on se spario sa ženskim duhovima, stvorivši tako Naamu. Zbog njezine lepote Elophimovi sinovi su legali s njom. Ona je ostala trudna s njima i proširila je zle duhove i žene- vampire koji lutaju noću skitajući svetom. Oni se igraju s muškarcima te deluju na taj način da im ištrcavaju seme nasumce, svugde gde muškarci stanuju sami u nekoj kući, one se postave na njega i zgrabe ga, one se prilepe uz njih i prisvoje njihove želje, zatim rađaju njihovu decu.» (ZoharI,19b).

                Obeležena kao jedna od četiri demonskih majki (druge su Agerat, Mahala i Lilit), Naama se najčešće vezuje uz zavodnička zlodela Lilit. U ovom redku Zohara, koji je zapravo odjek talmudskog sećanja na Lilit koja prisvaja muškarce dok spavaju sami u osamljenoj kući, i Naama je dio tih žena-vampira «koje legnu čoveka». Primetićemo usput da označavajući ženska bića, reč succube, žena-vampir, je u muškom rodu kao i reč incube, vukodlak koji, naprotiv, prikazuje muške demone koji iskorištavaju žene dok spavaju. Osim toga žene-vampiri (succube) etimološki bi trebale označavati osobe koje ležu ispod (iz latinskog sub cubare), ali i tu isto Marie Delcourt naglašava, da bi i Rimljani ocenili kao protuprirodno postojanje progoniteljice koja se obara na čoveka kojeg želi. Larousse izgleda deli tu odbojnost, jer definira succub kao «demona koji uzima ženski oblik da bi se predao muškarcu», ( a ne da ga uzme). Dakle, moramo prihvatiti da je Lilit demon succube a ne incube.
U judaizmu smatrane beztelesnim bićima jer Bog, stvorivši ih šestog dana, nije više imao vremena da im da telo pre dolaska šabata, te su demoni stalno u potrazi za životnim tekućinama, kao što su moždina, krv i sperma. Zato je glavno zlodelo pripisano Lilit, kao i drugim ženskim demonima to što uzbude muškarce i što koriste njihovo seme za demonsku prokreaciju ležući na njih.
Lilitina želja da legne iznad Adama pojavljuje se kao primena tih verovanja koja se odnose na demonsku prokreaciju. Daleko od toga da upućuje na bilo kakvu nadmoć ženske bitnosti u antičkom judaizmu, uzaludan Lilitin zahtev za obrnutim snošajem potvrđuje njezi pravu prirodu ženskog demona.
Kabalistička književnost koja je potanko izložila Lilitine seksualne osobine istovremeno je naglašavala demonsku prirodu žene i ideju da je besomučnik proizvod ženskog elementa kozmosa. Mitska figura Lilit, Prve Eve i kraljice demonâ tu se pojavljuje kao bit prisutnosti zla u svetu. Na vrhuncu svoje kabalističke karijere dobiće mesto uz samoga Boga, koji je u trenu kad ga je napustila Božanska Prisutnost (Šehiná) koja je sledila decu Izraela u progonstvo, uzeo za ljubavnicu Lilit, ženu-robinju.

Kazivanje Lilit

U legendi Ben Sire, Lilitin demonizam se podvostručio njenim rečima: Lilit koja glasno izražava svoju seksualnu želju, isto kao što izgovara božje ime, u celosti kriva je za dvostruki prestup.
Dok židovski bračni vodiči preporučaju odobrenje i pristanak supruge prilikom seksualnih odnosa, ili u izrazima rabi Abrahama ben Davida iz Posquiera, namere vođenja ljubavi (koja se odnosi na supruga) ide usporedno s mišljenjem supruge, te oni osuđuju ženu koja bi rečima izrazila svoju želju: «Pravo značenje tog mišljenja je da se ne iskaže rečima, jer žena koja usmeno traži spolni odnos (Tašmiš-hamitá) označena je kao prostitutka».

Lilit je bila Prostitutka velike božice Inini, i taj naziv održavan slikom babilonskog bluda proširen je judaizmom da bi označio raskalašenost žena koje bi se usudile izraziti svoju želju drugačije osim izgledom ( kićenjem).
Razvratnost (Tiflut, tumačena kao opscenost) je večni argument seksualnog dopuštenja, za koje se misli da ju žene predstavljaju.On ide ravnopravno s onim o slabosti duha (da'atan kalot) koja im se tradicionalno pripisuje, i koju će Lilit posvedočiti usudivši se izgovoriti božje ime.
Izgovaranje božjeg imena, suvišnog za izražavanje seksualne želje, dodiruje jednu osnovniju zabranu, onu koja preti samim premisama židovske vere bazirane na božanskoj transcendentnosti. Kršenje te zabrane nadodava demonskoj Lilitinoj osobi poslednju osobinu koja ju briše nepovratno iz izraelske zajednice. Udaljivši je zauvek od Zemlje, njezin let po prostorima svemira, i njezina pronalaženja u uzburkanim vodama, vraćaju je u demonsko područje koje je njezino. “Ja sam stvorena samo zato da činim zlo novorođenčadi” potvrđuje Lilit, i nastavak legende ne pridodaje ništa mitu Prve Eve. Ona opisuje vračke koje su se koristile protiv Lilit, od kojih su najbrojnije tragove sačuvale hamajlije. Pored imena tri anđela koji su ju našli na obali Crvenog mora, ti amuleti nose opću formulu najsažetiju i najčešće upotrebljavanu protiv demonijačkih Lilitinih napada.
“Adam i Eva, Lilit van” - Ovaj poziv koji služi za to da ukloni pretnju koju pretstavlja seksualno pohotljiva Lilit i da ostavi mesto pravoj Evi, isto tako grešnoj, podseća ipak da je Eva slika iskonske žene stvorene da Adamu služi kao pomoć.
Samo jedna ženska demonska figura može nastojati osporavati Adamovu nadmoć i red koji je nametnut svetu. Lilit je ta figura i da bi trajao taj poredak, pomoć magije nije zanemariva.
Michèle Bitton, rođena je u Maroku, doktorica sociologije. Djela: Être juif en France aujourd'hui (1997); Poétesses et lettrées juives. Une mémoire éclipsée (1999); Présences féminines juives en France (2002), La Coopération féminine de 1965 à nos jours (2003). Istakla se u borbi za ženska prava.

Uliks,sudska odluka

Džojsov Uliks je prvi put u celini, kao knjiga, objavljen 1922. godine u Parizu (Sheakspire and Company). Četiri godine ranije, počelo se sa njegovim izlaženjem u vidu pojedinačnih epizoda u Maloj reviji (The Little Review), književnom časopisu čije je sedište prvo bilo u Čikagu, a zatim u Njujorku. Časopis su osnovale Margaret Anderson (Margaret Caroline Anderson) i Džejn Hip (Jane Heap), a urednik internacionalnog odeljka je bio književnik Ezra Paund (Ezra Pound). Upravo na insitiranje Ezre Paunda, Džojs je pristao na objavljivanje pojedinih delova iz ovog, kako danas mnogi smatraju, najznačajnijeg romana u istoriji pisane reči. Međutim, već 1920.g., Društvo za suzbijanje poroka iz Njujorka, pokrenulo je postupak da se dalje izlaženje Uliksa zabrani. Iste godine, sud u Njujorku je doneo odluku da se urednice Male revije osude zbog objavljivanja obscenosti, a kopije časopisa su konfiskovane i uništene. 

                  6. decembra 1933.g., sudija Okružnog suda u Njujorku, Džon Vulsi (John M. Woolsey), doneo je odluku kojim je ranija presuda o zabrani, bilo štampanja, bilo unošenja romana Uliks u SAD, poništena, što je bio presedan. Naime, sve do donošenje te odluke bilo je opšte prihvaćeno da zakoni koji zabranjuju obscenosti nisu u sukobu sa Prvim amandmanom američkog ustava koji garantuje slobodu govora i slobodu štampe.

Prevod dela obrazloženja sudije Vulsija za donošenje odluke:   II Uliksa sam pročitao u celini jednom, a delove na koje se država poziva i žali, više puta. U stvari, već više nedelja, svo moje slobodno vreme je posvećeno upravo razmišljanju o odluci koju treba da donesem u vezi ove knjige. Uliks nije laka knjiga za čitanje, niti ju je lako razumeti. Ali, toliko mnogo je napisano o njoj, tako, da bi joj se pristupilo na pravi način, potrebno je pročitati i sve te knjige koje je prate. Dakle, proučavanje Uliksa je težak i složen zadatak. III Reputacija Uliksa u literarnom svetu je takva da je bilo nephodno da joj pristupim na taj način, kao i zbog toga jer treba da donesem odluku u vezi njenog pornografskog karaktera. Da je moj zaključak da je knjiga pronografska, to bi bio kraj ispitivanja i morala bi da usledi novčana kazna za njene izavače. Ali, u Uliksu, i pored izuzetne otvorenosti i iskrenosti te knjige, ja nigde nisam mogao da uočim ni trag namere autora da izazove seksualno uzbuđenje kod čitalaca. Stoga, smatram da Uliks nije pornografska knjiga. IV U Uliksu, Džojs je pokušao da stvori novi književni žanr. Likovi u njegovj knjizi pripadaju donjoj srednjoj klasi u Dablinu, i Džojs je ne samo opisao šta svi oni rade tog jednog dana ranog juna dok se kreću kroz grad baveći se svojim uobičajenim poslovima, već nam saopštava o čemu svaki od tih likova razmišlja. Džojs je pokušao - po mom mišljenju, veoma uspešno - da prikaže preplitanje svesnog i podsvesnog u čoveku. On nam pokazuje kako ovo preplitanje različitih impresija bilo iz svesnog, bilo iz nesvesnog, nekih davno prošlih sa nekim skorašnjim, utiču na život i ponašanje likova koje opisuje. Ono što on pokušava da prikaže nema za rezultat jasno iscrtane ivice poput snimaka na filmskoj traci koja je bila izložena svetlosti, gde je sve jasno vidljivo na tamnoj pozadini, već zamagljenosti. To, između ostalog, objašanjava i drugi aspekt ove knjige, Džojsovu iskrenost i otvorenost da tačno prikaže misli svojih likova. Da Džojs nije bio iskren, Uliks ne bi bio tako umetnički ubedljiv. Zbog Džojsove iskrenosti i težnje da ništa ne prećuti, njegov Uliks je često bio meta napada, kao i predmet nerazumevanja. Džojs je, da bi ostao iskren i dosledan, morao da koristi određene reči koje se smatraju ružnim i prljavim, zbog čega mnogi zaključuju da su njegovi likovi preokupirani seksom. Reči koje je Džojs upotrebljavao, a koje mnogi nazivaju ružnim i prljavim, su stare saksonske reči poznate gotovo svim muškarcima i, usuđujem se da kažem, mnogim ženama, i koje su, verujem, u rečniku tipa ljudi koje on opisuje, široko zastupljene. Što se tiče čestog pojavljivanja teme seksa u mislima njegovih likova, treba imati na umu da je okruženje u romanu keltsko, a godišnje doba proleće. Lično, smtram da je Uliks iskrena knjiga. V Iako knjiga sadrži, kako sam već rekao gore, ružne i prljave reči, smatram da nijedna od tih reči nije stavljena samo da bi uvredila nekog. Dakle, skaredne reči nisu stavljene zbog same skarednosti. Svaka reč u knjizi je kao delić mozaika koji Džojs pokušava da sastavi i prikaže ga čitaocu u celini . Ukoliko neko ne želi da ima bilo kakav kontakt sa ljudima koje Džojs opisuje, to je njegov izbor. Ali, kada jedan pravi umetnik pisane reči, što Džojs svakako jeste, teži da prikaže realnu sliku donje srednje klase u jednom evropskom gradu, zar se sme američkoj publici onemogućiti da vidi tu sliku legalno? Da bih odgovorio na ovo pitanje, potrebno je da pribegnem objektivnim standardima i da ih primenim na ovu knjigu. VI Ja sam jedino nadležan da utvrdim da li je Uliks obscena knjiga u onom smislu kako je obscenost definisana zakonom. Tumačenje reči obsenost je zakonski definisano na sledeći način: namera da se utiče na buđenje seksualnih impulsa ili namera da se kod pojedinaca izazovu nečiste i požudne misli. Da li određena knjiga može da utiče na seksualno uzbuđivanje pojedinaca, i da ih navede na požudne misli, na sudu je da odluči. Prilikom donošenja odluke moraju se imati u vidu samo oni pojedinici koje se smatraju normalnim, odnosno koji su "prosečnih seksualnih potreba." Nakon što sam doneo odluku o Uliksu po pitanju obscenosti, uporedio sam svoje utiske o knijzi sa utiscima dva svoja prijatelja koji odgovaraju gore pomenutom opisu osoba "prosečnih seksualnih potreba." Ova dva književna procenitelja - mogu ih tako nazvati - su pozvana odvojeno, i nijedan od njih nije znao da konsultujem onog drugog. Oni su ljudi čije mišljene o književnost izuzetno cenim, kao i njihove poglede na život. Obojica su pročitala Uliksa. Svakom od svojih procenitelja sam dao pravnu definiciju obscenosti i pitao sam ih za mišljenje da li smatraju da je Uliks obscen u okviru te definicije. Iz njihovog odgovora sam saznao da se obojica slažu sa mnom u pogledu toga da namera autora nikako nije bila da izazove požudne i nečiste misli, već da je knjiga pogled i snažan komentar na unutrašnji život muškaraca i žena. Zakon se odnosi samo na normalne osobe. Test koji sam gore opisao je, stoga, jedini pravi test za pitanje obscenosti u slučaju knjige kao što je Uliks, koja je iskren i ozbiljan pokušaj da se razvije novi književni metod za posmatranje i opisivanje ljudi. Svestan sam da će zbog nekih scena Uliks teško pronaći put do nekih osetljivih, mada normalnih, osoba. Ali, moje mišljenje je da, iako neke epizode u Uliksu mogu kod čitaoca izazvati nagon za povraćanjem, knjiga u celini nikako nema efekat afrodizijaka. Stoga, Uliks može biti primljen u Sjedinjene Američke Države. 6. decembar, 1933. John M. Voolsey

Yona Dureau,Položaj Žena u Izraelu

Yona Dureau Položaj Žena u Izraelu

Izraelska kultura i položaj žena

Položaj žena u Izraelu je uznemirujući. U tom pogledu sve su stranke složne. Izvor problema je prepoznat na različit način, prema političkim i verskim tendencijama. Za stranku Ša'as je nedostatak Tore izvor svih zala. Izgleda da je ta stranka uostalom sklona tome da lakše oprosti nasilje izišlo iz verskih redova: Ša'as predlaže, posredstvom jednog od svojih ministara, ublažavanje kazne roditeljima rahidim koji su tukli svojeete i koje je osudio jedan izraelski sud. Molba je odbijena. Za laičke stranke, izvor nasilja nad ženama je jedno viđenje žene promatrane velikim dijelom kroz položaj žene u židovstvu. Iako je neosporno da iskrivljeno shvaćanje židovskih izvora može dovesti do pojedinih slučajeva mačizma, međutim preterano je svesti nasilje nad ženama, gde bi izraelski mačizam tomu bio razlog. Mogla bi se napisati čitava knjiga o slici žene u današnjim izraelskim pesmama, a one su daleko od toga da temelje svoj svetonazor na osnovi Tore. Posle žene-dadilje, večne tešiteljice iz pesama Haima Moshea, “ T'ni li Yad”: “Daj mi ruku”, do najerotskijih pesama koje svode ženu na anonimni ljubavni užitak, “Ze kara halaila” ( “to” se /spolni čin/ dogodio noćas”), ili čak pesme koje pevaju žene, a koje nam šalju jednu zastrašujuću sliku položaja žene u paru, uvek u obrambenom stavu, morajući uvek bdeti nad tim da ne bude prevarena (“Ani roa leha baainaim, ani roa et hakol”: gledam te u oči i vidim sve”), slika savršene žene prema mišljenju svetovnog izraelskog muškarca nije sjajna, moramo to prihvatiti. NITI JEDNA današnja pesma ne dopušta joj partnersko mesto ravno muškarcu, gde bi oni ravnopravno davali jedan drugome.

Položaj žena i nasilje društava

Sociološke studije nisu nikad produbile pitanje nasilja društava u odnosu na položaj žene u tim istim društvima. A ipak, veza je očita, ako se malo osvrnemo na uske veze između psihičkog razvitka nekog deteta i njegove društvene ravnoteže, i slike žene koju joj vraća njeno okruženje.

Svako dete ima životnu potrebu da veruje da je plod ljubavi svojih roditelja. Tako jedna od osnovnih pogreški nekih roditelja sastoji se u tome da priznaju detetu da nije bilo željeno, da nije začeto iz ljubavi, da je plod nezgode. Ta vrsta izjave ima jedno od najrazornijih delovanja na psihički razvoj deteta, jer ga vraća na potpuno otsustvo slučajnosti njegovog vlastitog postojanja. Možemo razgovarati o vrednosti ovih tvrdnji, jer jedno od bitnih pitanja postavljenih psiholozima u slučajevima ženske sterilnosti je uloga koju je odigralo telo i psiha u začeću, i ako je istina da silovana žena svesno ne želi plod takvog odnosa, ali ostaje istina da je njeno telo želelo dete: židovske žene silovane u koncentracijskim logorima nisu nikada rodile. (Ova zadnja tvrdnja je naravno sporna, tvrde stručnjaci, ali zaslužuje biti uzeta u obzir).
Prema tome, izjaviti jednom detetu da je plod slučaja i da nije proizašao iz ljubavi svojih roditelja je oblik laži isto toliko kao psihičko ubistvo. Psiholozi, ali isto tako i rabini, svakodnevno uviđaju ostvarene štete takvih izjava.
U tom kontekstu, važno je razumeti da ta jasna i izričita tvrdnja je ponekad sama po sebi razumljiva za dete kad ono pripada društvu gde otac zlostavlja ženu, ili nekoj društvenoj skupini gde polni odnosi i brakovi nisu proizašli iz osećaja, nego su nametnuti tom skupinom, i događaju se obično prinudom. Uzmimo na primer najortodoksnije verske skupine, ili promatrajmo tradicionalno arapsko društvo, i zaključićemo u oba slučaja da je nasilje nerazdvojivo od društvene skupine, koja nalazi delom svoje temelje u predstavljanju sebe kao pojedinca, i na toj osnovi čak i odnos dvu roditelja. Životno je, dakle, shvatiti da je položaj žene u društvu odlučujući za budućnost tog istog društva. Drugim rečima, Izrael će ostati zauvek jedno apsolutno vrlo nasilno društvo, i to gde se stvaraju veze na silu u najmanjoj od društvenih ćelija, ako se položaj žene ne poboljša.

Uloga vlasti i žene

Vlada Ehuda Baraka bila je obećala pokretima za borbu za poboljšanje položaja žena u društvu jednak postotak žena i muškaraca u vladi. Od 32 ministra samo su dve žene bile izabrane. Ne radi se samo o nepoštivanju predizbornih obećanja. To je nažalost česta stvar. Taj je čin primer poruge s kojim vlada, kao očitovanje volje građana, drži ženu. Ne meri se do koje je tačke jedno društvo oblikovano unutrašnjom snagom slike koju mu šalje njegova vlada. Prezirući žene, Ehud Barak je pokazao da njegova vlada ustraje u izvesnom viđenju žene, i zbog toga dopušta takvo ponašanje.

Brojevi

Računa se da se u Izraelu premlaćuje 200.000 žena. Između 6-10 žena umiru u današnje doba svake godine zbog nasilja koje je izvršio njihov suprug. Broj silovanih žena penje se do 5000 prijavljenih silovanja (podvostručujemo naravno tu brojku da bismo dobili stvarni broj silovanja, jer izjava o silovanju uvek predstavlja dodatnu traumu koju podnosi žrtva). Ne povezujemo uvek te brojeve s agunma (aguna עגונה - napuštena, ostavljena žena, op. prev.), udanim ženama koje je muž napustio a ne mogu se preudati, zbog otpusnog dokumenta zvanog get (גט). Međutim, te pojave nam vraćaju istu sliku degradirane žene na neki način, nažalost, povezanu. Žena nema pravo odlučiti o svojoj sudbini u ova tri predstavljena slučaja, ona je svedena na propise koji se odnose na dite ili nekog korištenog predmeta, prema kojem se grubo postupa, i kog se napušta kad je volja za korištenjem nestala. Situacija je dakle katastrofalna kad gledamo brojke, ali takođe kvalitativno, psihički, za izraelski narod. Još nije prihvaćeno u kolektivnoj većinskoj svesti ove zemlje da jedna osoba rođena kao žena može biti pojedinac u punom smislu reči, obdaren razumom, voljom, samostalnošću, i da je dostojna poštovanja. Razlika polova se još nažalost meša sa nejednakošću polova, što je daleko od toga da je to gledište Tore za koju “jednakost” može značiti različitost.

Agune

Nameću se halahičke odrednice. Jedan Bet hadin s'farad (Sefardski verski sud) ne može, teoretski, prisiliti muža da da get svojoj ženi. Jedan bet ha din aškenaz (Aškenazki verski sud), u teoriji, može to, ako okolnosti zahtevaju. U nekim posebnim slučajevima, gde muž svojim delom pokazuje da nema nameru vratiti se u svoju kuću, izraelski batej hadin (Izraelski sudovi) imaju od 1995. godine pravo putem “hok hasankcia” (Zakon o kazni), mogućnost izvršiti pritisak na muža posredstvom izraelskog zakona, uzimajući na primer sve bankovne kartice muža, ili uzimajući mu auto, štaviše i da mu prekinu telefonsku liniju ako je nužno. Te kazne su uopšteno  govoreći vrlo delotvorne, ako se primene, i sprečavaju stvaranje situacija gde muž koristi svoje pravo geta da bi sprečio svoju bivšu ženu da počne ispočetka, dok on svoj život živi slobodno. Treba zabeležiti da primena hok hasankcia zavisi još puno o položaju bet hadin-a, i na primer, mogli smo zaključiti da od postanka tog zakona, bet hadin iz Tel Aviva ga je primenio samo dva puta dok onaj iz Haife ga je upotrebio više od šezdeset puta.
U drugim slučajevima, kada jedan od dva člana para napusti Izrael, bet hadin mora, ako ima mogućnost, napraviti sve što je u njegovoj moći, da prisili muža da se rastavi od žene, jer postoji očita opasnost od “mamzerut-a”, to jest nezakonitog deteta, (ako rastavljena žena od svoga muža, ima dete), i neospornog dokaza rastave para.
Do danas postoje slučajevi gde je muž prebeg mogao oženiti drugu ženu u Sjedinjenim Državama, a većina saveznih država u SAD dozvoljava rastavu u odsustvu žene. U slučaju kad je jedan od članova para francuski građanin, postoji pravni sporazum između Francuske i SAD-a, koji prisiljava SAD da daju obaveštenja o tom razvodu Francuskoj, u ovom slučaju, u Nantesu. Taj pravni sporazum nažalost ne postoji u Izraelu, a kao posledica toga je da su se mnogobrojne žene “rastavile” in absentia u SAD-u, dok ih židovski zakon smatra da su još uvek udate. Premda građanski brak ili rastava ne znače ništa u očima židovskog zakona, ostaje to da dokaz ponovnog braka muža je dovoljan da da izraelskim (sudovima) batej hadin pravo da prisili muža da da get (ali koji na svaki način ne će moći biti upotrebljen u njegovom odsustvu). Sada su neke organizacije za prava žena uložile napore da se postigne pravni sporazum sličan francuskom, koji bi prisilio SAD da prenese sva obaveštenja koja se tiču razvoda in absentia.

Pravo i silovanje

Situacija silovanih žena nije im ostavljala nikakvu nadu u prošlosti. Zakon i njegova primena bili su tako beskrupulozni, povoljni za muškarce, i koji su a priori smatrali da je silovana žena kriva zbog počinjenog incidenta, tako da je većina silovanja bila ritko prijavljivana policiji. Posle dve godine, borba izraelskih žena na pravnom polju i unutar Kneseta postigla je da svako silovanje mora slediti “oneš minimali”, minimalnom kaznom zatvora koja se ne može skratiti.

Mnogi su već pisali na temu žene u judaizmu. Izgledalo nam je važno, usporedno s pitanjem  položaja žene u Izraelu, da se podsetimo na propis za žene prema židovskim izvorima, i u suprotnosti s propisom koji joj može biti priznat, kada su ti izvori zaboravljeni ili degradirani. Setimo se najpre, izražavanja ženskosti u židovstvu, da je ženski rod daleko od povezivanja s nekim nižim oblikom ili preziranijim od muškog roda.
U najvažnijim molitvama, kao na primer u Birkat Hamazon, pronalazimo ženske i muške gramatičke oblike ujedinjene u izražavanju božanstva. Mudraci su objasnili te različite upotrebe posle talmudskog doba, precizirajući da su se ženski oblici odnosili na Olam Haba (svet koji dolazi, onaj svet), koji je duhovniji, dok su se gramatički oblici u muškom rodu odnosili na Olam haze (ovaj svet), više materijalan.

Kabala uči u tom istom smislu tj. da je svet stvorio Bog u dva vremena. Bezoblična tvar stvorena je iz ništavila, koje je bilo ženskog roda, a zatim je uobličeno i postaje muškog roda. Muški i ženski rod ponovno se pojavljuju prema istoj logici u redu sefira, jer najviše sefire među najnižim sefirama koje su dostupne čoveku također su zaharskog reda (muški rod), gde je muški rod proizišao iz emanacije jedne sefire, nekeva, ženskog roda. Traženje jedinstva zahara i nekeva, akronim: zon, za rekonstrukciju sefirotičkog jedinstva i vrednosti, nas uči u samom srcu najdražeg dela židovstva, nezamenjivom svojstvu dve krajnosti, koje nisu ovde da ih se stavi jednu iznad druge, nego da ih se sagleda kao različite i dopunjavajuće delove nužne za gradnju i za tikun (heb. poboljšanje, nap. prev.) sveta, i očito sreće.

Ta tematika muškog i ženskog ponovno se pojavljuje u određenom broju bitnih reči židovstva i prema nepromenjivoj logici gore navedenog iskaza. Ruah, vetar, duh, može biti muški ili ženski. Kise, sedalica, prestolje, može biti muškog ili ženskog roda. Kos, pehar, čaša, može biti muškog ili ženskog roda. Min haolam haba (min, heb. rod, op. prev.) rod «Haolam haba» će biti ženskog roda. Dok će Min haolam haze, rod «Haolam ha te» biti muškog roda.

Setimo se da su kerubini iz Arke bili i muški i ženski, i da je njihovo držanje licem uz lice simbolizovalo sklad između božanskog i ljudskog. Potsetimo da je taj sklad promišljen da se odražava u paru, jer slova koja razlikuju reč iš (čovek, muškarac, muž) i reč išá (žena) sačinjavaju reč ja, a to bi bio početak Božijeg imena (Jahve), dok zajednička slova koja ostaju kad sastavnice ove komplementarnosti nestaju, oblikuju onda reč eš, vatra.

Daleko smo od toga da tražimo zamenu prve neravnoteže drugom, stavljajući ženu iznad muškarca, kao što su drugi postavili muškarca iznad žene. Sadašnje zabrinjavajuće stanje u Izraelu je doista takvo da razara vatru (ženu), jer je komplementarnost negirana u prirodnom skladu para.

Jean Zacland, u svom delu «Za jednu etiku. Biće u ženskom rodu», proučio je ženskost u Tori, kao protivnost u konstruktivnoj napetosti s muškošću, napetosti kroz koju se izražava nastanak židovskog naroda kao monoteističkog. Tako dakle, prema njegovom mišljenju, Očevi nisu mogli odigrati svoju ulogu i ispuniti istorijsku dužnost koju im je poverilo božanstvo. Bez te dve krajnosti, nema napretka izvan barbarstva i dijalektike između autoriteta i velikodušnosti. Bez te dve suprotnosti nema razvitka jedne monoteističke kulture i naroda koji bi donosio taj monoteizam.

Žena i židovsko učenje
 

Žena je nadopuna muškarcu, što ne znači da muškarac može sebi dodeliti pravo da joj negira svaku misao, bilo kakvo razmišljanje, ikakvu samostalnost. Ako je žena zaista “ezra kenegdo”, pomoć protiv muškarca, prema Tori, tumači objašnjavaju da će žena biti nasuprot muškarcu (protiv njega) ako ne vlada sklad. Ona će biti pomoć, ali Tora nije nikad upisala tu pomoć u područje jedne kuhinje.

Žena, prema najizvornijem židovstvu Tore, može biti prorok kao i muškarac, i njezino proročanstvo ponekad nadilazi muškarčevo (kao na primjr Sara, za koju je rečeno da vidi budućnost). Tora nije dakle nikad opovrgavala ili smanjivala propis o inteligenciji ili ženskoj percepciji. To opažanje i inteligencija su često bili okvalificirani izrazom “ženska intuicija”, ali trebalo bi još jedanput moći s točnošću odrediti smisao koji su preci davali razlikama između ženskog i muškog intelektualnog senzibiliteta, da bi mogli usorediti tu definiciju s modernim izrazima o ženskoj intuiciji. Zna se na primjr da učenje gemare bolje odgovara muškom duhu, ali to ne znači da se i žena ne bi mogla tome posvetiti, ali da muškarac treba više takve vežbe od žene. Mnogobrojne verske institucije u Jeruzalemu podučavaju danas ženama gemaru. Brojke su toliko dojmljive da se može govoriti o fenomenu, kaže Jeruzalem Post nedavno. U samoj ustanovi Matan, osnovanoj pre dve godine, oko 2000 žema sada studira Talmud svake nedelje i to na nivou jednakoj rabinima iz bilo koje ješive. “Ezra kenegdo”, te se žene trude izvan sumnje postati one koje će u budućnosti biti najbolje družice u učenju svojem mužu, kao što je rav Kook poučavao: najbolji «haveh de hevrut», govorio je on, je uvek tvoja žena.

A što reći više, osim da slika jedne žene sposobne učiti, razmišljati, i napredovati sa svojim mužem na putu prema Tori nam zaista izgleda kao slika sklada i bolji temelj za mir, nego ona od neuravnoteženog para gde bi jedan od dva partnera bio samo tvorac materijalnog sveta, dok bi drugi bio oslobođen svake brige i zadubljen u učenje? Kakvu stvarnu razmenu možemo zamisliti u jednom takvom paru? Kakvu sliku žene toga para on ostavlja svojoj deci, osim slike žene nužno inferiorne muškarcu, jer sva naša kultura propoveda važnost Tore. Sigurno, dobre će duše nastojati odgovoriti da delo važi kao i učenje, i da majčina kuhinja vredi koliko i očevo učenje. Ostaje nam zaključak da takvo razmišljanje ne odgovara onome što čitavo društvo oseća. Zašto bi sledili jednu dihotomiju, koja je bila opravdana u prošlosti, podelom zadataka koji su odražavali jedan neizbežni društveni red, gde žene nisu imale mjsta. Bez odbacivanja zadaća, koje nameće majčinstvo, današnja židovska žena može, i hoće, učiti i mi ne možemo nego poželeti da se takav razvitak nastavi, da bi napokon omogućio još jače jedinstvo parova oko židovstva i njegovog smisla.

William Shakespeare ,Soneti tamnoj dami

Soneti tamnoj dami


128

Dok, muziko moja, ti muziku sviraš
na drvetu svetom koje zvuke stvara,
kad prstima nežnim žicama prebiraš,
i sazvučje struna uho mi začara,

zavidim toj dirki što poskoči često
da poljubi nežnu školjku šake tvoje;
moje jadne usne, čije je to mesto,
od zavisti žarke crveneći stoje.

Samo da ih tako zagolicaš, namah
došle bi na mesto žice te raspusne
što joj tvoji prsti daju nežni zamah:
srećnije je drvo nego žive usne.

          Kad već dlan ti zbog tih drskih struna gubim,
          daj im ga— a meni usne, da ih ljubim.

130

Oko moje drage ko sunce ne blista;
od korala mnogo bleđe joj usnice;
grudi su joj tamne naspram snega čista,
kosa ne od zlatne, već od crne žice;

video sam belih i crvenih ruža
ali takve ruže njen obraz ne boje;
i poneki miris veću radost pruža
nego miris daha u najdraže moje;

Znam da, mada volim kad govori mila
zvuk muzike ipak slađe uho mazi;
i ne videh nikad kako hoda vila:
gospa mi, kad hoda, samo po tlu gazi.

           Al' neba mi, moja ljubav nije bleđa
           od one što lažna poređenja ređa.

138

Kad se draga kune da istinu živi,
verujem joj zdušno, mada znam da laže;
kad mi se ko mladom, prostodušnom divi,
k'o nekom ko sveta ne poznaje lâže,

taštinu mi hrani sto me mladim smatra
premda dobro zna da moja mladost vene;
lažljiv jezik njen je vera mi i vatra,
istinu smo skrili: mi ljubimo sene.

Zašto ona svoje ne prizna mi laži?
I iskustvo zašto ja ne priznam svoje?
Privid poverenja ljudsku ljubav snaži:
u strasti se nikad godine ne broje.

           Jedno s drugim tako ležimo u laži,
          dok laskanjem slasnim laž nam sumnju blaži.

147

U groznici, moja ljubav večno žudi
Za otrovom koji bolest njenu snaži:
za truleži koja mučninu joj budi,
al' jedina žeđ joj kolebljivu taži.

Razum, mojoj žudnji lekar, već se ljuti
što s primenom znanja lekovitog čeka,
i okreće ledja; ja, očajan, slutim—
žudnja vodi smrti, i nema joj leka.

Od razuma bežim, pa bez nade bludim,
od nemira mutnog i bezumlja stradam,
govor me i misli odaju da ludim,
nesuvislo, mučno za istinom tragam—

             jer kleh se da blistaš u sjaju i moći,
             a crnja si, pakle, od najcrnje noći.

151

Premlada je ljubav da zna šta je savest,
a opet – svi znaju – ljubav savest rađa;
pa me, zloćo nežna, nemoj grehom zavest',
tad bi moji gresi bili tvoja građa.

Jer, ako me izdaš, tad izdaću i ja
plemeniti deo sebe svome telu:
čim u duši nada telesna zasija
da trijumf se bliži, meso hrli delu,

na ime ti raste, pokazuje na te -
svoj ponos, svoj zanos pobedničkog slada;
i žudi da bude do igračka za te,
u tvojem' da stoji, kraj tebe da pada.

           “Ljubav” zovem onu – dok savešću stradam –
           za čiju se ljubav uzdižem i padam.
 

Prepev: Danijela Kambasković-Sawers

Pisma Mileni Jesenskoj , Franc Kafka

 

Kad je Franc Kafka umro, u njegovom pisaćem stolu pronađeno je ovo pisamce naslovljeno na njegovog dugogodišnjeg prijatelja Maksa Broda:

Dragi Makse, moja poslednja želja: sve što ostavljam za sobom (dakle, u ormaru za knjige, u komodi, u pisaćem stolu, kod kuće i u uredu, ili je bilo gde odneseno pa ti nađeš), dnevnike, rukopise, pisma, tuđa i moja, beleške i tako dalje, neka se sve odreda spali nepročitano, a isto tako i svi moji spisi ili zapisi koji se nađu kod Tebe ili kod drugih, od kojih ih zatraži u moje ime. Pisma koja Ti ne budu hteli dati neka bar sami pošteno spale...

Tvoj Franc Kafka.

 

Kafka je neprestano težio ženidbi i braku. U 'Pismu ocu', pismu koje nikada nije poslao, napisao je:

Oženiti se, osnovati porodicu, uzeti svu decu koja dođu, održati ih u ovom nesigurnom svetu, i čak još malo voditi, najviše je, po mom mišljenju, što uopšte može uspeti nekom čoveku. Što to prividno lako uspeva mnogima nije nikakav protivdokaz, jer, prvo, uspeva to stvarno malobrojnima i, drugo, većinom ti malobrojni ne 'izvode' to, nego se to s njima naprosto događa; to nije, doduše, ono najviše, ali još uvek je vrlo veliko i vrlo časno (pogotovo što se ono 'izvoditi' i 'događati se' ne može se potpuno razdvojiti jedno od drugog). I konačno, ne radi se o tom najvišem, nego samo o nekakvom dalekom, ali pristojnom približavanju; nije ipak potrebno odleteti nekuda ravno do sunca, ali je svejedno potrebno dopuzati do nekog čistog mestanca na zemlji, koje katkada obasjava sunce i gde se čovek može malo ogrejati...

 Kafka je u toku Prvog svetskog rata oboleo od tuberkuloze, koja je u to vreme bila gotovo neizlečiva bolest. Godine 1920. napušta službu i od tada se leči po raznim sanatorijumima, ali bez naročitog uspeha. Tek tada pošlo mu je za rukom da se otrgne uticaju svojih roditelja i da se preseli u Berlin, gde je živeo oko godinu dana s ortodoksnom Židovkom Dorom Dyamant. Pred kraj života bolest zahvata i grlo pa više ne može ni da govori i sporazumeva se s okolinom samo pismenim putem.

Umire u sanatorijumu Kierling kod Beča 3. juna, u četrdesetoj godini života. Sahranjen je na židovskom groblju Strašnice u Pragu

 

 

Kafkino pismo Mileni Jesenskoj:

(Četvrtak)

Eto, Milena, ležim na ležaljci, pre podne, go, pola na suncu, pola u senci, posle skoro neprospavane noći; kako bih mogao da spavam kad sam, previše lakosan, obletao bez prestanka oko Vas, kad sam zaista upravo onako kao što Vi danas pišete bio prestravljen onim što mi je palo u krilo, prestravljen u onom istom smislu kao što se priča za proroke da su (već, ili još, to je isto) kao slabačka deca čuli kako ih zove glas i prestravili se i nisu hteli, odupirali su se nogama o zemlju i mozak im je razdirao strah, a već su i ranije bili čuli glasove i nisu znali otkud je taj užasan ton dospeo upravo u taj glas - je li to bila slabost njihovog uha ili snaga tog glasa - niti su znali, zato što su bili deca, da je glas već pobedio i ugnezdio se pomoću tog unapred poslatog, slutnjom ispunjenog straha koji su osećali zbog tog glasa, a čime još nije bilo ništa iskazano o njihovom proročkom određenju, jer taj glas čuju mnogi, ali da li su ga dostojni, to je i objektivno još veoma neizvesno, a sigurnosti radi bolje je da se to odlučno poriče - dakle, tako sam tu ležao kad su stigla Vaša dva pisma.

Jedna osobenost nam je, čini mi se, Milena, zajednička: tako smo bojažljivi i plašljivi, skoro svako pismo je drugačije, skoro svako puno strepnje zbog prethodnog i, još više, radi odgovora. Vi niste takvi po prirodi, to se lako može uočiti, a ja, možda čak ni ja nisam, ali to mi je skoro postala druga priroda i gubi se, samo u očajanju, ili u ljutnji i, da ne zaboravim, i u strahu.

Ponekad imam utisak da imamo sobu sa naspramnim vratima i svako od nas drži kvaku svojih vrata i dovoljno je da jedno trepne, pa da se drugo nađe iza svojih vrata i sad treba onaj prvi još samo jednu reč da kaže, pa će drugi već sasvim zatvoriti vrata za sobom, ne možeš ga više čak ni videti. Nesumnjivo će onaj drugi od nas vrata opet otvoriti, jer je to jedna soba, koju možda ne možemo da napustimo. Samo da nismo i jedno i drugo isti, da je jedno od nas mirno, da tobož ne obraća pažnju na ono drugo, da polako dovodi sobu u red, kao da je ta soba kao bilo koja druga. A umesto da je tako, svako se od nas kraj svojih vrata ponaša potpuno jednako, ponekad smo čak oboje iza vrata, a lepa soba stoji prazna. Mučki nesporazumi rađaju se iz toga. Vi se žalite, Milena, na neka pisma, čovek ih okreće i prevrće i ništa, a ipak su to, ako se ne varam, upravo ona pisma u kojima sam Vam bio tako blizak, tako stišan u krvi, stišavao Vašu, tako duboko u šumi, tako smiren u miru, da čovek poželi da kaže samo toliko da se kroz krošnje vidi nebo, samo to, i ništa drugo, i da posle jednog sata kaže opet to isto, i tu svakako nema „Ni jedna jedina reč koja ne bi bila dobro promišljena“. I to ne traje dugo, najviše jedan trenutak, uskoro se opet javljaju trube besane noći. Promislite i to, Milena, kakav dolazim k Vama, kakvo tridesetoosmogodišnje putovanje leži za mnom (a pošto sam Jevrejin, dvostruko je duže) i kad sam na jednom tobož slučajnom zaokretu ugledao Vas, koju nikad nisam očekivao da ću videti, a još manje sad, tako kasno, onda, Milena, ne mogu da vičem, niti u meni išta viče, niti govorim hiljadu ludosti, one nisu u meni (ne mislim na druge ludosti kojih ima kod mene u izobilju), a saznajem da klečim možda tek po tome što sasvim blizu pred očima vidim Vaše noge i milujem ih.

I nemojte tražiti iskrenost od mene, Milena. Niko je od mene ne može više tražiti nego što je ja sam tražim, a ipak mi izmakne, da, možda mi izmakne u potpunosti. Ali me u tom lovu ne ohrabruje ohrabrivanje, nego naprotiv, onda ne mogu ni koraka dalje, odjednom sve postaje laž i progonjeni dave lovca. Ja sam na tako opasnom putu, Milena. Vi stojite čvrsto kraj jednog drveta, mlada, lepa, Vaše oči svojim zracima obaraju patnje sveta. Igramo se "škatule", ja se u senci šunjam od jednog drveta do drugog, sad sam nasred puta, Vi mi dovikujete, opominjete me na opasnosti, hoćete da mi ulijete hrabrost, zapanjujete se zbog mog nesigurnog koraka, podsećate me (mene podsećate!) na ozbiljnost igre - ja ne mogu, padam, već ležim. Ja ne mogu istovremeno osluškivati strašne glasove unutrašnjeg bića i Vas, ali mogu slušati šta oni govore i to Vama poveravati, Vama kao nikome na svetu.

Vaš F.

 subota uveče)

Žuto pismo još nisam primio, vratiću ga neotvoreno. Ako sad ne bi bilo dobro da prestanemo jedno drugom da pišemo, značilo bi da se strahovito varam. Ali ja se ne varam, Milena. Neću o tebi da govorim, ne zato što to nije moja stvar, to jeste moja stvar, nego neću o tome da govorim.

Dakle, samo o sebi: Ono što si Ti meni, Milena, meni van ovog celog sveta u kojem živimo, toga nema na svim tim svakodnevnim parčićima papira koje sam Ti pisao. Ta pisma, takva kakva su, ne pomažu ničem, nego služe samo za mučenje, a ako ni mučenja u njima nema, onda je još gore. Ona ne služe ničem nego da upriliče jedan dan Gminda, da upriliće nesporazume, stid, skoro trajan stid. Hteo bih da Te vidim onako sigurnu kao prvi put na ulici, ali pisma više smućuju nego čitava L. ulica sa svom svojom larmom. Ali čak ni to nije presudno, presudna je moja nemoć, koja raste s pismima, to je nemoć da se pisma prevaziđu, nemoć u odnosu na Tebe kao i na mene - hiljadu pisama od tebe i hiljadu želja s moje strane neće me razuveriti u to - presudan je ovaj neodoljivo jak glas (jak možda usled te nemoći, ali svi razlozi ostaju ovde u tami), formalno Tvoj glas, koji me poziva da se ne mičem i ćutim. I tako je još sve što se tiče Tebe nerečeno, ono što bi se odnosilo na Tebe, dabome, najčešće stoji u tvojim pismima (možda i u tom žutom, ili tačnije: to stoji u telegramu kojim tražiš da ti se pismo vrati) često u delovima pisama, kojih se plašim i od kojih bežim kao đavo od posvećenog mesta.

***

Čudnovato, i ja sam hteo Tebi da telegrafišem, dugo sam se poigravao tom mišlju, posle podne u krevetu, uveče na Belvederu, ali radilo se samo o tekstu: "Molim izričiti i saglasan odgovor na podvučena mesta u poslednjem pismu."

Najzad mi se učinilo da je u tom toliko nepoverenja, neosnovanog i ružnog, pa nisam telegrafisao.

***

Tako sam sad, ne radeći ništa drugo, do pola dva noću sedeo nad tim pismom, gledao ga i kroz njega Tebe. Ponekad, ne u snu, imam ovu predstavu: Lice ti je kosom prekriveno, polazi mi za rukom da je razdelim i razmaknem. Pojavljuje se Tvoje lice, prelazim ti rukom po čelu i slepoočnicama i onda ti obuhvatim lice rukama.

* * *

Budući da volim Tebe (volim Te, dakle, ti koja teško shvataš, i kao što more voli sićušan oblutak na svom dnu, upravo tako i moja ljubav preplavljuje tebe - pa neka sam opet kod Tebe oblutak ako to nebesa dopuštaju), volim i celi svet kojem pripada i Tvoje levo rame, ne, najpre je bilo desno i zato ga ljubim kada mi se prohte (i kad si Ti toliko dobra da smakneš bluzu s njega), i kojem pripada i levo rame, i Tvoje lice nada mnom u šumi, i mirovanje na Tvojim gotovo obnaženim grudima. I zato imaš pravo kad kažeš da smo već bili jedno, i ja se uopšte toga ne bojim, štaviše, to je moja jedina sreća i moj jedini ponos, i ja to nipošto ne ograničujem na šumu.

 

 

 

______________________________

 

Pisati pisma znači razotkriti se pred avetima, što one lakomo iščekuju – napisao je Franc Kafka u jednom od svojih pisama Mileni.

Aveti su kao istina – neuhvatljive, neobuzdane, lutaju po prostoru i vremenu, zaustave se samo za trenutak na nekoj raskrsnici ili u nečijem snu da izazovu, a onda iščeznu u senke.
 

Sudbina Milene Jesenske, najsnažnije ljubavi u životu Franca Kafke, koju je nazvao svojim morem, probudila je u meni želju, nakon čitanja Pisama Mileni, šezdesetih godina proslog veka, da saznam nesto više o njoj, da eventualno pronađem njena izgubljena pisma.
 

Milena Jesenska je bila novinar, dopisnik praske Tribune i drugih listova iz Beča, u vreme između dva Svetska rata, slobodoumna i samosvesna žena. Ona je prva shvatila veličinu Kafkinog dela koji je rođen u Českoj, a pisao na nemačkom jeziku. Prevodila je njegove pripovetke i uvela ga u svet literature. Kafka joj je bio ne samo neizmerno zahvalan, već i smrtno zaljubljen u nju. Ali, Milena je bila udata, nije joj bila dozvoljena ni prepiska sa Kafkom. Ipak, iz njegovih pisama mogli su se naslutiti njeni odgovori.
 

Počela sam da istražujem život Milene Jesenske. Pisala sam prijateljima u Prag, u nadi da ću saznati još nešto, sem onog što je Kafka napisao u Pismima Mileni. Međutim, te godine su u Pragu bile vreme kada su se sva vrata zatvarala preda mnom, kao da je postojala zavera ćutanja. Arhiv Tribune bio je nedostupan. Čak ni u Muzeju Franca Kafke nisu bili predusretljivi. Moje interesovanje prihvatili su sa podozrenjem. Tako mi nije preostalo ništa drugo već da čitam ono do čega sam mogla da dospem, Dnevnik Franca Kafke, njegov Zamak , nedovršene rukopise i sve ono što je pre toga objavio.
 

Ali, najviše sam saznala o Mileninom načinu mišljenja iz njenih feljtona do kojih sam ipak došla. Milica Vujičić, sa Katedre za istoriju umetnosti Beogradskog univerziteta, donela mi je iz Praga foto-kopije Mileninih feljtona koje je nakon mnogo peripetija pronašla u podrumu gde se čuva Tribuna iz 1920-1930. Feljtone mi je prevela koleginica sa Radija, Milada Pavlović.
 

Nastavila sam istraživanje o Mileninom životu. U knjizi Margarete Buber-Nojman Zatočenice Hitlera i Staljina pročitala sam da je autor ovog dela bila s Milenom Jesenskom do poslednjeg dana njenog života, 17. maja 1944. godine, kada je umrla u svojoj 48. godini. Iz odgovora koje joj je Kafka slao, mogle su se naslutiti i njene reči: Tvoja mudrost i gordost nisu mogle da prihvate privid . Polovičnost je van tvog sistema, a ja sam shvatila da naša sudbina nije naša, već da ona traje u nama, te stoga njome ne možemo upravljati. Ja ću ti ipak ostati večni pratilac i ti ćeš jednom otkriti moju vernost negde na drugoj strani sveta.
 

Milena je, dakle, ispunila svoje obećanje Kafki. Nije ga napustila ni dve decenije nakon njegove smrti, kada je stavila žutu zvezdu na rukav i dobrovoljno se pridružila Jevrejima koji su odvedeni u logor. Pošla je za njim – na drugu stranu sveta – kako piše u jednom tekstu, objavljenom u Tribuni 21. juna 1921. pod pseudonimom A.X. Nessey, kako je često potpisivala svoje tekstove.

 

Margareta Buber-Nojman upoznala je Milenu u logoru Ravensbrik i postala njen poverenik i jedini prijatelj. Ona će kasnije napisati knjigu Milena Kafka's Freundin. Ali, trebalo je da prođe mnogo vremena da njeno delo odjekne u svetu. Naime, prema Margareti Buber-Nojman postojalo je nepoverenje kao i onih dana kada je u Ravensbrik dovedena iz koncentracionog logora u Karagandi /Kazahstan/, gde je bila zatočenik NKVD-a. Sovjetska policija predala ju je 1940. berlinskom Gestapou. Njenim rečima, da su je nakon pet godina prinudnog rada u kazahtanskom logoru, Rusi predali Gestapou, bilo je zaista teško poverovati, i to je prva učinila Milena Jesenska.

Margareta je nije zavolela samo zbog toga, veš i zato što je Milena bila ličnost snažnog duha i svetlog pogleda, kako je predstavila u svojoj knjizi. I u Kafkinim pismima moglo se pročitati - poput mora, svetlost koja zrači cak i kada je više nema, - i onda kada kažu da nije postojala sem kao žena kojoj je čuveni pisac slao ljubavna pisma. Mozaik njihove prepiske ipak se mogao sklopiti. Kafkina ljubav, kao što je ona verovala, nadživela je njihovo bivstvovanje. Moralo je da prođe vreme da bi se to dokazalo – doba iskušenja, proba, inicijacije, smrti…
 

Poslednje dane svog života Kafka je proveo u sanatorijumu Kirling kod Klosternojburga u Donjoj Austriji. Tamo ga je posećivao njegov verni prijatelj Maks Brod. Kraj njega je bila i Dora Dijamant, o kojoj pišu kao o poslednjoj Kafkinoj ljubavi. Ali, u poslednjem pismu koje je on pisao, toliko je bio slab da nije uspevao da završi rečenicu. To je učinila ona, Dora Dijamant. Napisala je zatim adresu Kafkinih roditelja. Da li je Franc svoje poslednje pismo želeo njima da uputi...?
 

Gde su nestala Milenina pisma? Da li ih je tog proleća Franc Kafka uništio ili je to neko drugi učinio?

Pokušala sam da odgonetnem odgovore Milene Jesenske, da odgovorim umesto nje na pisma koja bi bila poput njenih. Naše je doba vreme novih zaborava i vaskrsnuća, drugih verovanja i simbola. Nastojala sam da prizovem te prohujale godine. Kada sam završila Milenina pisma i predala ih izdavaču, jedne noći probudio me je urednik i upitao - da li sam ih odista pronašla?
 

Tog istog proleća, kako mi je pisao Ernst Pavel, autor The Nightmare of Reason iz Grejt Neka kraj Njujorka: U Francuskoj se događaju neverovatne stvari. Francuzi su konačno otkrili Evropu. Izložba o Beču – Apocalypse Joyeuse – u Muzeju Pompidu – nouvel vague.
Vitrine svih knjižara su pune prevoda. Bio sam u Parizu kada je Margaret Buber-Nojman, o kojoj Vi pišete, dobila nagradu za najbolju knjigu prevedenu te godine na francuski jezik – O Mileni Jesenskoj.
Sada u svojoj 86. godini, pozvana je u Pariz i gotovo je neverovatno da je s obzirom na sve ono kroz šta je prošla – fizički i intelektualno u odličnom stanju. Kupio sam i zbirku Mileninih članaka “Vivre”, koje je sakupila Dorothea Rein 1985. I izvinite za unakazivanje srpskog jezika – nous sommes tous des Juifs allemands… Ernst Pavel je dobio nagradu za The Nightmare of reason, najvišu američku nagradu za biografsko delo. Pavel je godine pred Drugi svetski rat proveo u Beogradu i radio u knjižari Gece Kona, što je vrlo zanimljivo, ali trenutno nije predmet našeg interesovanja. Ukoliko se moja osnovna želja zaturila, bila je da zabeležim: gotovo istovremeno pojavu tri knjige o Mileni Jesenskoj, nakon četrdeset godina od dana kada je njeno srce prestalo da kuca.

Da, moj odgovor uredniku je glasio:
 

Sve ličnosti u knjizi istinite su, kao što su autentični geografski pojmovi i vreme u kome se sve ovo zbivalo. Izmišljeni su samo neki događaji. Ali, da su morske struje odredile drugi pravac vetrova nad Evropom, mozda bi se sve događalo kao što je ovde zapisano.
 

Knjigu Milenina pisma Kafki objavila je 1988. godine Književna zajednica Novog Sada. Sada se ova zamišljena pisma objavljuju sa Kafkinim autentičnim pismima Mileni Jesenskoj. Kafkina pisma, koje sam koristila, prevodi su Zdenke Brkić.

Ana Somlo
Avgust 2005

 

George Orwell, Tolstoj i Shakespeare

Tolstoj i Shakespeare

Prošle nedelje istakao sam da umetnost i propaganda nisu nikada potpuno razdvojene i da je to ono što smatramo čistim estetičkim sudovima uvek do određene mere iskrivljeno moralnim, političkim ili religioznim sklonostima. Dodao sam da su u mukotrpnim vremenima, kao što je poslednih deset godina, u kojima nijedna razumna osoba ne može zanemariti što se događa oko nje ili izbeći opredeljivanje, te potisnute skonosti došle bliže do naše svesti. Kritika sve više i više postaje otvoreno borbena, i čak prikazivati se ravnodušnim postaje vrlo teško. Ali se na osnovi toga ne može zaključiti da ne postoji estetsko prosuđivanje, te da je svako umetničko delo jednostavno i isključivo politički pamflet koji se može vrednovati jedino kao takav. Ako tako razmišljamo onda se dovodimo u slepu ulicu u kojoj se izvesne brojne i očite činjenice više ne mogu objasniti. Da bih to pokazao primerom, ispitaću jednu od najvećih moralnih, neestetičkih kritika –– antiestetičkih kritika, moglo bi se reći –– koja je ikada napisana: Tolstojv esej o Shakespeareu.

Pri kraju svog života Tolstoj je napisao snažan napad na Shakespearea, nastojeći dokazati ne samo da Shakespeare nije bio veliki čovek, kako se o njemu govori, već da je bio pisac bez ikakve vrednosti, jedan od najgorih i najpodlijih pisaca koje je svet ugledao. Taj je esej u svoje vreme izazvao veliko ogorčenje, ali sumnjam da je na njega ikad odgovoreno na zadovoljavajući način. Štaviše, pokazaću da se na njega uglavnom nije ni moglo odgovoriti. Deo onoga što Tolstoj tvrdi potpuno je tačno, a ostali delovi su odviše stvar ličnog mišljenja da bi o njima vredilo raspravljati. Ne smatram naravno da u tom eseju nema pojedinosti na koje se ne bi moglo odgovoriti. Tolstoj protureči sam sebi u nekoliko navrata; budući da se bavi stranim jezikom, mnogo toga krivo shvata, a zbog mržnje i ljubomore na Shakespearea nalazi pribežište u krivim tumačenjima, ili barem u svesnom slepilu. Ali to nije predmet našeg razmatranja. U većini onoga što kaže, Tolstoj je na svoj način u pravu, i u svoje vreme to je verovatno poslužilo kao korisna ispravka preteranom divljenju Shakespeareu, koje je tada bio u modi. Odgovor se ne nalazi u bilo čemu što bih ja mogao reći, već u određenim stvarima koje je Tolstoj sam sebe prisilio da iznese.
Tolstojeva glavna tvrdnja da je Shakespeare beznačajan, površan pisac, bez dosledne filozofije, bez misli i ideja kojima bi se bilo vredno baviti, bez zanimanja za religiozne i društvene probleme, bez razumevanja za likove ili uverljivost, a ukoliko se može reći da uopšte ima neko gledište koje se može odrediti, to je ciničan, nemoralan i svetovan nazor na svet. Optužuje ga da na brzinu piše svoje komade ne brinući ni najmanje za verovatnost, da se bavi fantastičnim pričama i nemogućim situacijama, da mu svi likovi govore veštačkim, kićenim jezikom koji se u potpunosti razlikuje od stvarnog života. Takođe ga optužuje da u svoje komade trpa sve i sva –– solilokvije, odlomke balada, rasprave, prostačke viceve i tako dalje –– ne zaustavljajući se da razmisli da li to ima ikakve veze sa sadržajem, te da kao gotovu stvar uzima nemoralnu politiku sile i nepravedne društvene razlike vremena u kojem je živeo. Ukratko, tvrdi da se Shakespeare sam optužuje, jer je nepromišljen i nemaran pisac, čovek sumnjivog morala, i, iznad svega, nije mislilac.

Dobrom delu toga moglo bi se suprotstaviti. Nije istina, u smislu u kojem to implicira Tolstoj, da je Shakespeare nemoralan pisac. Njegov moralni stav može biti različit od Tolstojevog, ali on ga zasigurno ima  i vidljiv je u čitavom njegovom delu. On je mnogo veći moralista nego, na primer, Chauser ili Boccaccio. On također nije ni takva budala kakvom ga Tolstoj pokušava prikazati. Na trenutke, uzgredno, moglo bi se reći, pokazuje pronicljivost koja znatno nadilazi njegovo vreme. U vezi s tim želeo bih upozoriti na kritiku koju je Karl Marx –– on se, za razliku od Tolstoja, divio Shakespeareu –– napisao povodom Timona Atenjanina. Ali da još jednom ponovim, ono što kaže Tolstoj, u potpunosti je istinito. Shakespeare nije mislilac, i kritičari koji tvrde da je on bio jedan od najvećih filozofa koje je svet vidie, govore gluposti. Njegove misli naprosto su bile zbrkane, poput vreće za krpe. On je, kao i većina Engleza, bio sistematičan u postupcima, ali nije imao pogled na svet, odnosno filozofske sposobnosti. Potpuno je tačno da je Shakespeare vrlo malo brinuo za verovatnost i da je svoje likove retko pokušavao načiniti doslednim. Kao što znamo, obično bi ukrao siže od drugih i na brzinu ga pretvorio u dramu, često uvodeći apsurdnosti i nedoslednosti kojih nije bilo u originalu. Tu i tamo, kada bi došao do jednog sižea –– Macbetha, na primer –– njegovi likovi su razložno dosledni, ali u mnogim situacijama prisiljeni su na postupke koji su potpuno neverovatni po svim uobičajenim kriterijumima.
Mnogi njegovi komadi nemaju čak ni onu vrstu uverljivosti koja spada u područje bajki. U svakom slučaju nemamo podataka da ih je on samo uzimao ozbiljno, osim kao sredstvo za život. U sonetima se nikada ne poziva na svoje komade kao deo svog književnog opusa, i samo jednom, na prilično sramežljiv način, spominje da je bio glumac. Što se toga tiče, Tolstoj je u pravu. Tvrdnja da je Shakespeare bio dubok mislilac koji je iznosio doslednu filozofiju u komadima koji su tehnički bili savršeni i prepuni profinjenih psiholoških zapažanja, glupa je.

Šta je Tolstoj postigao? Tako žestokim napadom trebao je potpuno uništiti Shakespearea, i on je očito verovao da je u tome uspeo. Od vremena kada je Tolstojev esej bio napisan, ili barem otkad je počeo biti čitan, Shakespeareov ugled je trebao nestati. Shakespeareovi ljubitelji morali su uvideti da im je idol skinut s pijedestala, da je u stvari bezvredan i morali su odmah prestati u njemu uživati. Ali to se nije dogodilo. Shakespeare je razoren, pa ipak je nekako ostao. Ne samo da zbog napada nije bio zaboravljen, već je sam napad bio gotovo zaboravljen. Iako je Tolstoj u Engleskoj popularan pisac, oba prevoda ovog eseja su izvan štampe, a ja sam morao pretražiti čitav London pre nego što sam jedan pronašao u muzeju.

Ispada, dakle, da iako je Tolstoj mogao objasniti gotovo sve o Shakespeareu, ostaje jedna stvar koju nije mogao objasniti, a to je njegova popularnost. Bio je sam toga svestan, i tome se jako začudio. Ranije sam spomenuo da se odgovor Tolstoju krije u nečemu što je sam sebe primorao da kaže. On se pita kako to da se jednom tako lošem, glupom i nemoralnom piscu, kao što je Shakespeare, posvuda dive, i na kraju, on to može jedino objasniti opštesvetskom zaverom za izopačenje istine. Ili je to neka vrsta kolektivne tlapnje –– on to zove hipnozom –– u koju su uvučeni svi osim Tolstoja. Budući da ta zavera ili zabluda postoji, on se oseća obaveznim da je pripiše mahinacijama nekih nemačkih kritičara s početka devetnaestog veka. Oni su počeli s pokvarenim lažima da je Shakespeare dobar pisac, a niko od onda nije imao hrabrosti da im se suprotstavi. Na teoriju takve vrste ne treba trošiti mnogo vremena. Ona je besmislena. Jer Shakespeareova popularnost je dovoljno stvarna, to je popularnost koja seže do običnih, a ne samo knjiških ljudi. Od svog života pa nadalje Shakespeare je bio najpopularniji pozorišni pisac. On nije popularan samo u zemljama engleskog govornog područja već i u velikom delu Evrope i delovima Azije. Tako reći dok ovo govorim, Sovjetska vlast slavi tri stotine dvadeset i petu godišnjicu njegove smrti, a ne Ceylonu sam jednom video predstavu njegovog dela na jeziku od kojeg ne razumem nijednu reč. Mora se zaključiti da kod Shakespearea postoji nešto dobro, nešto trajno, što milioni običnih ljudi mogu ceniti, iako Tolstoj to nije bio u stanju. Shakespeare može preživjeti činjenicu da je bio smušen mislilac čija su dela puna neverovatnosti. Takvim načinom ne možete mu naškoditi, kao što ne možete uništiti cjet držeći mu moralne pridike.

I to, čini mi se, još jednom govori nešto više o onome o čemu sam govorio prošle nedelje: o granicama umetnosti i propagande. To pokazuje granice svake kritike koja je isključivo kritika sadržaja i tendencije dela. Tolstoj kritikuje Shakespearea ne kao pesnika već kao mislioca i učitelja, i na tom planu on nema poteškoća da ga satre. Pa ipak, sve to što kaže je nebitno: Shakespeare ostaje potpuno netaknut. Ne samo njegov ugled već i uživanje koje nalazimo u njegovu delu ostaju isti kao i pre. Očito, pesnik je više nego učitelj i mislilac, iako treba biti i to. Svako napisano delo nosi svoj propagandni smisao, pa ipak u svakoj knjizi, ili drami, ili pesmi, ili bilo čemu ne zavisi o moralu ili tendenciji –– mesta za nešto što jedino možemo nazvati umetnošću. Unutar određenih granica, loša misao i loš moral mogu biti dobra književnost. Ako tako velik čovek kao Tolstoj nije mogao pokazati suprotno, sumnjam da će to uspeti nekom drugom.

Govor na BBC-ju, 7. maja 1941.
Objavljeno u „Listeneru” 5. juna 1941.