Boris Dežulović, SIDIN I PUŠIN

Na nekim drugim prostorima čovjeku za osmišljavanje života treba vjera u zagrobni život, troje zdrave djece, nezavisna država ili barem pedalj mora i espresso, ali ne i Dalmatincu u Beogradu. Čovjek tamo nema tih problema. Njemu treba samo prazan stol u kafani i kutija cigareta.





Dalmatinci su plitak svijet, znate to uostalom i sami. Sve što oni od života traže jest pedalj mora za picigin, espresso i mobilni telefon. Onda onako, još mokri od picigina, naruče kratki espresso i okrenu jedan od kontinentalnih telefonskih brojeva iz memorije. Dok čekaju vezu, usta im se krive u facijalnom grču. Žene će znati o čemu pričam: to je onaj tupavi izraz muškog lica netom pred orgazam.
– Alo, šta radiš? – reći će konačno.
– Jebem sam sebi mater, eto šta radim.
– Mi evo bacili malo na picigin.

Sav smisao života Dalmatinca s druge strane telefonske žice, ili kako se to već kaže od kad je uvedena bežična telefonija, sadržan je u toj kratkoj rečenici – „Mi evo bacili malo na picigin“. U tom trenutku, dok razgovara s vama, njegov život ima smisla. Na nekim drugim prostorima čovjeku za osmišljavanje života treba vjera u zagrobni život, troje zdrave djece ili nezavisna država, ali ne i u Dalmaciji. Ljudi tamo nemaju tih problema. Oni znaju da na ovoj nesretnoj kugli bivstvuju samo zato da vas, dok u prometnom čepu nervozno lupkate po zamagljenom automobilskom prozoru, pozovu i kažu: „Mi evo bacili malo na picigin“.

Drugdje, eto, ljudi otkriju da je njihov život besmislen kad ih pogodi neka strašna nesreća, čitavi se ratovi moraju dogoditi, ili barem teške obiteljske tragedije, nekima opet ništa manje od dijagnoze terminalne faze karcinoma ili matematičkog dokaza da nema boga nije dovoljno da shvate kako život nema smisla, ali ne i Dalmatincu. Njegov život nema smisla već ako je telefonski pretplatnik nedostupan ili ako na plaži nema signala.

Znam to vrlo dobro, jer mi je i samome donedavno smisao života visio o tankoj telefonskoj žici. Znam tako i sve prljave trikove kojima se Dalmatinci služe da osmisle svoje bijedne živote. Rani je novembar, bura raznosi ulicama i lišće i stabla i repetitore, na televizijskom je ekranu snijeg, maslinovo se ulje u kuhinji smrzlo koliko je hladno, a Dalmatinac u debelom džemperu, zaogrnut prekrivačem, sjedi na termoakumulacionoj peći i sedmi put pokušava drhtavim, utrnulim prstima pogoditi malene tipke na telefonu.

– A-alo, š-šta radiš? – reći će konačno.
– Jebem sam sebi mater, eto šta radim – odgovorit ćete vi rezignirano nabadajući tuđe stope u smeđem snijegu, dok vam se inje zabada u oči. – A ti?
– Mi evo bacili malo na picigin.

Vi, naravno, čujete u telefonskoj slušalici kako škure udaraju o zid, čujete onaj romantični dalmatinski zimski soundtrack, kad bura huči kroz loše zabrtvljene prozore, u kuhinji kipi voda za čaj, a ventilator u termoakumulacionoj peći ravnomjerno i dosadno lupeta, jasno vam je dakle da vas Dalmatinac u oči gleda i laže, ili kako se to već kaže od kad je uvedena bežična telefonija, ali ne kažete mu ništa. Tek kratko, hineći zavist, procijedite:
– Jebem ti mater.
Dalmatinac nakon toga može mirno umrijeti od upale pluća, jer njegov je život imao smisla.

Taj i takav život, međutim, piše i humoreske, stara je to stvar, sve se vraća, sve se plaća, ima tih prigodnih poslovica za sve životne situacije. Tako sam i ja pod srednje dane doživio da me uhvate usred prometnog čepa, u magli na Gazeli, kako nervozno lupkam po zamagljenom automobilskom prozoru, ili na Tašmajdanu, dok rezignirano nabadam tuđe stope u snijegu, pa nazovu i pitaju: „Alo, šta radiš?“

Zašto ja vama sve ovo pričam? Kako život piše humorske, kako se sve u životu vraća i sve plaća, tako naime i ja od jučer telefonom maltretiram moje Dalmatince. Sačekam da padne noć, pa još mokar od kiše sjednem u kafanu, naručim kajsijevaču, zapalim cigaretu i okrenem jedan od epikontinentalnih brojeva iz memorije.

– Alo, šta radiš? – pitam ja, a kutovi usana igraju kao pred moždani udar.
– Ništa, bezveze – odgovori glas s druge strane. – Bacili smo popodne malo na picigin, pa sad gledamo televiziju. A ti?
– Mi evo malo sidimo u kafani i pušimo.

Sav smisao života Dalmatinca u Beogradu od jučer je sadržan u toj kratkoj rečenici – „Evo sidin u kafani i pušin“. U petak, naime, u Hrvatskoj je stupio na snagu zakon o potpunoj zabrani pušenja u javnim prostorima. Ugostiteljima je dat još koji mjesec za prilagođavanje europskim standardima, nakon čega će restoranima, konobama i kafićima zavladati svjež planinski zrak s okusom vanilije. Od tada, od tog trenutka, život Dalmatinca u Beogradu ima smisla. Znao je on i prije da život u Beogradu mora negdje imati smisla, ali tek sad ga je shvatio u celini i celosti.



Na nekim drugim prostorima čovjeku za osmišljavanje života treba vjera u zagrobni život, troje zdrave djece, nezavisna država ili barem pedalj mora i espresso, ali ne i Dalmatincu u Beogradu. Čovjek tamo nema tih problema. Njemu treba samo prazan stol u kafani i kutija cigareta. On zna da na ovoj nesretnoj kugli bivstvuje samo zato da vas – dok od zbunjene konobarice na šanku tražite antidepresive i flastere za odvikavanje od nikotina, pa se izvinjavate jer ste pobrkali kafić i apoteku, ili dok na trotoaru ispred fancy smoke-free restorana poput prosjaka nervozno lupkate nogama s cigaretom u ruci, pa kišobranom zaštićeni od prezrivih pogleda svojih civiliziranih europskih sugrađana nepovjerljivo mjerkate tipa što prilazi parkiranom terencu – nazove i kaže: „Mi evo malo sidimo u kafani i pušimo.“

Stoga od ove jeseni, kad me pitaju otkud ja u Beogradu, imam spreman odgovor. „Volim Srbiju. Ovdje se u restoranima puši“, kažem ja. „A osim toga sigurnije je nego u Hrvatskoj.“

Hrvatska je vlada, eto, u obračunu s organiziranim kriminalom povukla prvi odlučan potez: zabranila je pušenje u kafanama. Naruči tako Sanader kratki espresso, samozadovoljno se protegne u fotelji i okrene jedan od kontinentalnih brojeva iz memorije.

– Alo, šta radiš?
– Ništa, dogovaramo zajedničku antirecesijsku strategiju – odgovara rezignirano gospodin Olli Rehn, povjerenik za proširenje Europske unije. – A ti?
– Mi evo malo bacili na picigin.
– Ne mislim to, nego šta radite po pitanju suzbijanja korupcije i organiziranog kriminala, te usklađivanja pravosuđa s europskim standardima?
– Ah, to – odgovorit će hrvatski premijer. – Mi evo zabranili pušenje u javnim prostorima.

Ako su mu do jučer i mogli kazati da je Hrvatska sličnija Srbiji nego Sloveniji, ako su mu još do petka mogli kazati da je Zagreb nalik na Beograd devedesetih, Sanader ima odgovor: Hrvatska, gospodo, nije gangsterski Balkan – u Hrvatskoj je zabranjeno pušenje.

Prustov test- ispisuje filozof Žižek

Slavoj Žižek, slovenski filozof, gostujući profesor na mnogim svetskim prestižnim univerzitetima i autor tridesetak knjiga, odgovara na klasičan Proustov upitnik - francuski pisac bio je jedan od prvih svetskih uglednika koji su na njega odgovorili krajem 19. veka, pa je po njemu i dobio ime.Ta klasična leksikonska pitanja koja su se pojavljivala u spomenarima njegova doba, naročito onim engleskim, Proust je pronašao u spomenaru svoje prijateljice Antoinette, kćerke kasnijeg francuskog predsednika Felixa Faurea. Ovaj upitnik pojavljuje se u najrazličitijim varijacijama po mnogim svetskim časopisima i novinama, od Vanity Faira do naše Glorije, a Žižek je na njega odgovarao u Guardianu.

• Kad ste bili najsretniji?

Nekoliko puta u životu kad sam se veselio nekom predstojećem događaju ili kad sam ga se sećao - nikad u trenuku događanja.

• Čega se najviše bojite?

Da bih se mogao probuditi nakon smrti - zato želim da me iste sekunde spale.

• Kojoj se živoj osobi najviše divite i zašto?

Jean-Bertrandu Aristideu, dva puta smenjenom haićanskom predsedniku. On je model onoga što se za ljude može učiniti čak i u najtežim situacijama.

• Koju crtu svoje ličnosti najviše prezirete?

Indiferentnost prema tuđim mukama.

• Šta najviše prezirete kod drugih?

Njihovu ljigavu spremnost da mi ponude pomoć kad mi nije potrebna.

• Najneugodniji trenutak u životu?

Go ispred žene prije ljubavnog čina.

• Osim poseda, što je najskuplje što ste ikad kupili?

Novo nemačko izdanje sabranih Hegelovih dela.

• Šta vam je najvrednije od onoga što posedujete?

Pogledaj prethodni odgovor.

• Šta vas deprimira?

Kad su glupi ljudi sretni.

• Šta vam najviše smeta na vašem izgledu?

To što zbog njega izgledam kako izgledam.

• Šta je vaša najmanje privlačna navika?

Apsurdno preterani tikovi koje izvodim s rukama dok govorim.

• Šta biste odabrali za bal pod maskama?

Stavio bih si masku svoga lica tako da svi misle da to nisam ja nego neko tko se pravi da je ja.

• Šta je vaš najjači zabranjeni užitak?

Gledanje neugodno patetičnih filmova poput “Moje pesme, moji snovi”.

• Šta dugujete roditeljima?

Nadam se ništa. Nisam potrošio ni sekunde na žalost nakon njihove smrti.

• Kome biste se najviše želeli izvinuti i zašto?

Mojim sinovima jer nisam dovoljno dobar otac.

• Kako se osećamo kad smo zaljubljeni?

Kao za vreme goleme nesreće, napadnuti monstruoznim parazitom, u permanentnom stanju urgencije koja uništava sva mala zadovoljstva.

• Šta ili ko je najveća ljubav vašeg života?

Filozofija. Potajno mislim da stvarnost postoji samo zato da bismo je mogli analizirati.

• Vaš najdraži miris?

Priroda u odumiranju, poput drveta koje trune.

• Jeste li ikad rekli ‘Volim te’, a niste to mislili?

Čitavo vreme. Kad nekoga doista volim, to mogu pokazati samo agresivnim i neukusnim primedbama.

• Koga najviše prezirete i zašto?

Lekare koji asistiraju mučiteljima.

• Najgori posao koji ste ikad imali?

Predavanje. Mrzim studente, oni su (poput ostalih ljudi) uglavnom glupi i dosadni.

• Šta je vaše najveće razočaranje?

Ono što Alain Badiou zove “opskurnom katastrofom” dvadesetog veka: katastrofalna propast komunizma.

• Da možete izmeniti svoju prošlost, šta biste promenili?

Svoje rođenje. Slažem se sa Sofoklom: najveća je sreća ne roditi se. No, ta šala ima nastavak, jako malom broju ljudi to je i uspelo.

• Da se kao u vremeplovu može putovati unatrag, gde biste krenuli?

U Nemačku početkom 19. veka,  na Hegelova predavanja na fakultetu.

• Kako se opuštate?

Uvek i iznova slušajući Wagnera.

• Koliko često vodite ljubav?

To ovisi o tome što je za vas seks. Ako se to odnosi na uobičajeno masturbiranje sa živim partnerom, to nastojim izbeći po svaku cenu.

• Kad ste bili najbiliži smrti?

Kad sam imao blagi infarkt. Počeo sam mrziti svoje telo: odbijalo je izvršavati svoju dužnost i slepo me slušati.

• Koja bi jednostavna stvar mogla poboljštati kvalitetu vašeg života?

Da izbegnem senilnost.

• Što smatrate svojim najvećim postignućem?

Poglavlja u kojima razvijam, po mom mišljenju, dobru interpretaciju Hegela.

• Koja je najvažnija lekcija koju vas je život naučio?

Da je život glupa, besmislena stvar koja te ništa ne može naučiti.

• Odajte nam tajnu.

Komunizam će pobediti.

Džejms Džojs, delovi iz romana

Kada vidiš svet u zrnu peska
I nebo u divljem cvetu,
Držiš beskraj na dlanu svoje ruke,
I večnost u jednom satu.


______________________

Noge su mu gorele od žudnje da lutaju do na kraj sveta. Napred! Napred! Kao da klikće njegovo srce. Veče će se spustiti nad morem, noć pasti po dolinama, zora zatreperiti pred lutalicom i pokazati mu čudna polja i brda i lica - kuda?


____________________________________________

Portret umetnika u mladosti


“Očni kapci su mu drhtali kao da su osećali beskonačna ciklična kretanja zemlje i njenih satelita, drhtali kao da su osetili čudesnu svetlost nekog novog sveta. Duša mu je tonula u neki novi svet, čudesan, nejasan, neizvestan kao pod morem, svet kojim su prolazile neke maglovite prilike i bića. Svet, treperenje ili cvet? Trepereći i dršćući , dršćući i otkrivajući se, svetlost koja je svitala, cvet koji se otvarao rasprostirali su se, beskrajno se ponavljajući, zarudevši grimizno, razvivši se i izbledevši u najbleđe ružičasto, list za listom i talas svetlosti za talasom svetlosti, plaveći sva nebesa svojim nežnim sjajem, i svaki sjaj bio je dublji od drugog.”


____________________________

 Portret umetnika u mladosti

Neću služiti onome u šta više ne verujem, nazivalo se to mojim domom, mojom domovinom ili mojom crkvom…

Svojim čudnovatim unutrašnjim životom kao da se prebacio preko granica stvarnosti. Ništa ga u stvarnom svetu nije uzbuđivalo, niti mu je šta govorilo,osim ako bi u njemu čuo odjek krikova vlastite unutrašnjosti.

______________________

 Portret umetnika u mladosti

Jedna devojka stajala je pred njim usred potoka, sama i tiha, gledajući ka pučini. Izgledalo je kao da se ona čarolijom pretvorila u čudnu i divnu morsku pticu. Njene duge nežne nage noge vitke kao u ždrala i bele sem na mestu gde je jedan smaragdno zeleni trak morske trave stajao kao beleg na koži. Njena bedra, obla, boje blage kao slonova kost, bila su obnažena gotovo do bokova, gde su bele rese njenih gaćica bile meke kao belo paperje. Njena suknja plava poput škriljaca bila joj je smelo zavrnuta za pojas i straga je ličila na rep golubice. Prsa su joj bila kao ptičja, nežna i mala, mala i nežna kao grudi kakve golubice tamnog perja. Ali njena duga plava kosa bila je devojačka: i devojačko je bilo i njeno lice dirnuto čudom smrtne lepote.

Bila je sama i tiha, gledala je u pučinu; i kad je osetila njegovo prisustvo i obožavanje u njegovim očima, okrenu svoje oči prema njemu, mirno podnoseći njegov pogled, bez stida ili razuzdanosti. Dugo, dugo je podnosila njegov pogled, a onda je mirno spustila svoje oči sa njegovih i uprla ih u potok, blago brčkajući svojim stopalom po vodi..

– Bože nebeski! zaklikta Stivenova duša. dajući oduška profanoj radosti…

Pred njim se pojavio razuzdani anđeo, anđeo smrtne mladosti i lepote, poslanih divnih dvorova života, da mu u trenutku ekstaze otvori vrata svih puteva greha i slave. Dalje i dalje i dalje i dalje!



________________________________________

 Portret umetnika u mladosti

Duh svadljiva drugarstva, što ga je u poslednje vreme primećivao u svog takmaca, nije Stephena odvratio od njegove uobičajene navike tihe poslušnosti. Nije verovao u žestinu, i sumnjao je u iskrenost takva drugarstva koje mu se činilo jadnim nagoveštajem muževnosti. Pitanje časti, što je ovde bilo pokrenuto, njemu je bilo, poput svih takvih pitanja, beznačajno. Dok mu je mozak ganjao svoje neuhvatljive utvare i neodlučno se odvraćao od takve potere, slušao je postojane glasove svoga oca i svojih učitelja koji su mu preporučivali neka nadasve bude gospodin i nadasve dobar katolik. Sad su ti glasovi muklo odjekivali u njegovim ušima. Kad je bila otvorena vežbaonica, čuo je i drugi glas što ga je nukao da bude snažan i muževan i zdrav, a kad se u koledžu počeo osećati pokret za narodni preporod, opet ga je neki glas pozivao da bude vjeran svojoj domovini i neka pomaže da se uzdignu njen svrgnuti jezik i predaja… A žamor svih tih prigušenih glasova bio je uzrokom što je neodlučno zastao u svom traganju za utvarama. Glasove bi poslušao za neko vreme, ali sretan je bio jedino daleko od njih, izvan njihova dosega, sam, ili u društvu svojih opsena.

… otac i njegova dva znanca [pili su] u spomen svoje prošlosti. Od njih ga je razdvajao ponor sudbine ili naravi. Njegov um kao da je bio stariji od njihova: hladnije je osvetljavao njihove svađe i zadovoljstva i žaljenja, kao što mesec osvetljava neku mladu zemlju. U njemu se nije pokretao život ni mladost kao što se pokretao u njih. On nije poznavao ni radost druženja ni krepkost surova muškog zdravlja ni sinovsko strahopoštovanje. U njegovoj se duši nije pokretalo ništa osim neke hladne i okrutne i bezljubavne pohote.
Ličnost umetnika, najprije krik ili kadenca ili raspoloženje, a onda tečno i iskričavo pripovedanje, napokon se pročišćuje od života, postaje bezlično da tako kažem… Umetnik kao bog stvaranja ostaje u svom delu ili iza njega ili postrance ili iznad njega, nevidljiv, očišćen iz života, nepristran, podrezujući nokte.
Kako li je lud bio njegov cilj! Pokušao je sagraditi branu reda i otmenosti protiv prljave životne plime izvan sebe…
Njegovo se umovanje sastojalo od neke sutonske sumnje i nepouzdanja u samog sebe, osvetljene na trenutke munjama spoznaje, ali munjama tako jasna sjaja da je u tim trenucima svet propadao pod njegovim nogama kao da je bio uništen vatrom.
Cilj umetnika je stvaranje lepote. Drugo je pitanje šta je lepota.
Duša se rađa – reče neodređeno – tek u onim trenucima o kojima sam ti govorio. To je spor i mračan porod, tajanstveniji od rađanja tela. Kad se u ovoj zemlji rodi duša kog čoveka, hvataju je mrežom i ne daju joj da poleti. Ti meni govoriš o narodnosti, jeziku, veri. Ja ću pokušati proleteti kraj ovih mreža.
Neću služiti onome u šta više ne verujem, nazivalo se to mojim domom, mojom domovinom ili mojom crkvom: i pokušaću izraziti sebe u nekom načinu života ili umetnosti što slobodnije mogu i što potpunije mogu, služeći se u svoju obranu jedinim oružjem što ga sam sebi odobravam: šutnjom, progonstvom i lukavošću.
Ne bojim se biti sam, ni da me zbog koga drugog prezru, ni da napustim ono što moram napustiti. I ne bojim se pogrešiti, čak ni počinuti veliku pogrešku, životnu pogrešku, ni možda onakvu što traje večno.


_____________________________________________

Portret umetnika u mladosti

Stiven opazi kako se tri čaše digoše sa pulta, dok su otac i obojica njegovih prijatelja pili u spomen svoje prošlosti. Sudbina ili temperament odvajahu ga od njih. Njegov duh kao da je bio stariji od njihova: hladno je slušao njihove prepirke, njihovo veselje i njihovo žaljenje kao što Mesec hladno sja na mlađu Zemlju. U njemu nije vrio nikakav život, nikakva mladost, kao što je vrilo u njima. On nije upoznao ni veselje drugarstva, ni snagu surovoga muškog zdravlja, ni sinovsku ljubav. U duši mu nije živelo ništa drugo osim hladne i okrutne pohote bez ljubavi. Detinjstvo mu beše mrtvo i izgubljeno, a s njim je umrla i njegova duša koja je bila sposobna za sitne radosti, i sad prolazi kroz život kao besplodna mesečeva kora.

Zar si stoga umoran i bled
Jer se penješ na nebo i gledaš na zemlju
Putujući bez druga?

Ponovi u sebi te Šelijeve stihove. Od te čoveku neshvatljive vanzemaljske aktivnosti umesto ljudske jalovosti on se strese i zaboravi vlastito zemaljsko besplodno jadikovanje.

__________________


Davno jednom, u davna dobra vremena, išla jedna muuu-krava ulicom, ita muuu-krava koja je išla ulicom susretne jednog zgodnog mališana, po imenu
— Švrća...
Otac mu je pričao tu priču; otac ga je gledao kroz neko staklo: lice mu jebilo maljavo.
Bio je malen, malecak. Muuu-krava je išla ulicom u kojoj je stanovala BetiBern: ona je prodavala kisele bonbone

O, cvetaj, cvetaj divlja ružo Na zelenoj livadici.
On je pevao tu pesmicu. To je bila njegova pesmica.

O, cetaj, cetaj zelena luzo.
Kad se pomokriš u postelju prvo je toplo, pa onda hladno.
Mati mu je podmetala mušemu. Ona je čudno mirisala. Mati je prijatnije mirisala nego otac.

__________________________________


Osećao se miris večeri u vazduhu, miris seoskih polja, gde su kopali repuda je gule i jedu kad odlaze u šetnju prema kući majora Bartona, miris se osećaou šumici iza paviljona gde ima šišarki.

Dečaci su vežbali različite udarce u kriketu. U mekoj sivoj tišini čuo je udaranje lopti: i s jedne i s druge strane kroz tihi vazduh zvuk kriketskih palica:pik, pak, pok, puk: kao kapi vode u nekoj fontani što lagano kaplju u prepunu šolju.
_____________________________________

Prvo izdanje Uliksa  

___________________

Uliks 

Tiho, u snu, ona je došla k njemu: mrtvačka je haljina skrivala njezino telo, iz kojeg je izbijao vonj voska i miris ružina drveta: a dah njen, što se nemo i tajanstveno spuštao na nj, pomalo je podsećao na vonj vlažna pepela. Staklene su joj oči zurile iz bezdana smrti da mi potresu dušu, da bi se ona podčinila. Zurile samo u mene. Avetinjska sveća, koja osvetljavaše njezinu samrtnu borbu. Avetinjska svetlost na izmučenom licu. Promuklo dahtanje, što je tako jezovito krkljalo, dok su se svi, na kolenima, molili. Njezine oči uperene u me, da me prisile da pokleknem.


_______________________


Popovska naklapanja o verodostojnosti Isusove ličnosti. Umetnost mora da nam objavljuje same ideje, neuobličene duhovne bitnosti. Najbitnije kod svakog umetničkog dela je vitalnost, iz koje ono proizilazi. Slikanje Gistava Moroa je slikanje ideja. Najdublje pesme Šelijeve i reči Hamletove povezuju naš duh s večnom mudrošću, s Platonovim svetom ideja. Sve drugo je pusto nagađanje učenika za učenike.

______________________

Dablinci

Nije znao kao bi odgovorio na njenu optužbu. Htieo joj je reći da je književnost iznad politike. Ali oni su bili prijatelji dugi niz godina, pa im je čak i život uporedo tekao isprva na univerzitetu, a zatim su oboje postali profesori. Zbog toga joj nije smeo bombastično odgovoriti. Nastavi žmirkati očima i pokuša se nasmešiti i neuverljivo promrmlja da nema ništa političkog u pisanju književnih prikaza.

- A zar vam nije stalo do vašeg jezika – irskog jezika, upita gospođica Ivors.

- Pa, reče Gabriel, kad smo već došli do toga znate, irski nije moj jezik.

Njihove su se komšije okrenuli da slušaju ovo unakrsno ispitivanje. Gabriel nemirno pogleda oko sebe i pokuša sačuvati dobro raspoloženje iako mu se u ovoj mučnoj prilici počelo rumenilo prelivati po čelu.

- I zar nemate vlastitu zemlju da po njoj putujete, zemlju o kojoj ništa ne znate, vašu vlastitu domovinu i vlastiti narod?, nastavi gospođica Ivors.

- O, iskreno rečeno, iznenada odvrati Gabriel,sit sam moje vlastite zemlje, sit sam je!.

- Zašto, upita gospođica Ivors.

Gabriel joj ništa ne odgovori jer se bio raspalio.

- Zašto, ponovi gospođica Ivors.

Morali su zajednički obići krug i kako joj još uvek nije odgovorio, ona reče vatreno:
- Naravno, nemate što odgovoriti.

Gabriel pokuša prikriti uzbuđenost predajući se gorljivo plesu. Izbegavao je njen pogled jer joj je na licu vidio ogorčen izraz. Ali kad su se ponovo sastali u dugom lancu iznenadi ga čvrst stisak njene ruke. Pogledala ga je za trenutak obesno ispod oka i on se morao nasmešiti. A onda, upravo kad su trebali ponovo stati u lanac, ona se podiže na prste i šapnu mu u uho: Britanac!

Preleteo je beleške za svoj govor: irska gostoljubivost, tužne uspomene, tri Gracije, Pariz, Browningov citat. Ponovio je u sebi rečenicu iz jednog svog osvrta: Čovek oseća da sluša muziku mučenu nemirom. Gospođica Ivors pohvalila je osvrt. Da li je bila iskrena? Da li ona uopšte ima neki svoj vlastiti život iza tog njenog propagandizma? Do ove večeri između njih nikad nije bilo zlonamernosti. Obeshrabrila ga je i sama pomisao da će ona biti na večeri i da će ga kad bude govorio promatrati svojim kritičkim i ispitivačkim očima. Verovatno joj neće biti žao ako mu govor ne uspie. Pade mu na pamet jedna misao koja ga ohrabri. Reći će smerajući na tetku Kate i tetku Juliju: Gospođe i gospodo, generacija koja odlazi možda je imala nedostatke, ali po mom mišljenju imala je izvesne vrline gostoljubivosti, duhovitosti, čovečnosti, koje nova vrlo ozbiljna i preobrazovana generacija koja sada dolazi, kako se meni čini, nema. Izvrsno, to će biti za gospođicu Ivors. Nije važno što su njegove tetke samo dve neuke stare žene…

_____________________________

Jutro je još uvek bilo mračno. Sumorna žuta svetlost pritisla je kuće i reku, a nebo kao da se spuštalo prema zemlji. Po nogama je bila bljuzgavica, i samo su krpice snega ležale po krovovima, zaklonima uz obalu i na ogradama. Svetiljke su još uvek treperile crvenkastom svetlošću kroz tmasti zrak i s druge strane reke palača Four Courts preteći se uzdizala prema teškom nebu.

____________________________

Dablinci 

Išla je ispred njega tako lagana i tako uspravna da je zaželeo da potrči za njom nečujno, da je uhvati za ramena i da joj šapne u uho nešto ludo i strastveno. Činila mu se tako krhka, da je žudio da je od nečeg obrani i da onda ostane s njom sam. U njegovom sećanju zasvetlucaše kao zvezde trenuci njihovog skrovitog zajedničkog života. Za doručkom kraj njegove šoljice leži omotnica boje suncokreta i on je miluje. Ptice cvrkuću u bršljanu i belokosna i osunčana paučina zastora svetluca na podu… Val još nežnije radosti razli se iz njegovog srca i toplo prostruja njegovim žilama. Njegovo sećanje obasjaše kao nežni zvezdani plamen trenuci njihovog zajedničkog života koje niko nije znao niti će ikad znati. Čeznuo je da u njoj probudi iste uspomene, da joj pomogne zaboraviti sve one godine jednoličnog zajedničkog životarenja i da je podseti samo na časove zanosa. Jer, osećao je da godine nisu ugasile ni n jegovo ni njeno srce. Ni deca nisu ugasila nežni žar njihovih duša, ni njegovo pisanje, ni njene brige oko kuće. U jednom pismu koje joj je u ono doba uputio, napisao je: ,,Zašto mi se reči kao što su ove, čine tako bezizražajne i hladne? Da li je to zato što nijedna reč nije dovoljno nežna da bude tvoje ime?“. I sada su kao udaljena muzika izranjale iz prošlosti te reči koje je napisao pre toliko godina. Čeznuo je da bude s njom sam. Kad svi odu njih dvoje će ući u hotelsku sobu i tada će konačno biti sami. Nežno će je dozvati: ,,Gretta!“. Možda neće odmah čuti. Svlačiće se. A onda će je nešto u njenom glasu trgnuti. Okrenuće se i pogledaće ga.

_____________________

Dablinci

Gabriel je naslonjen na laktove gledao neko vrieme bez ljutnje njenu zamršenu kosu i poluzatvorena usta i slušao njeno duboko disanje. Tako dakle, ona je u svojoj mladosti doživela tu romantičnu priču: jedan je muškarac umro zbog nje. Jedva ga je sada i zabolelo kad je pomislio kako je jadnu ulogu, on njen muž, odigrao u njenom životu. Promatrao ju je dok je spavala kao da nikad nisu živeli zajedno kao muž i žena. Njegov radoznali pogled dugo je zadržavao na njenom licu i kosi, i kad je pomislio kakva je morala biti u to doba svoje prve devojačke lepote, obuze ga čudna prijateljska samilost prema njoj. Nije voleo da prizna čak ni samom sebi da njeno lice više nije lepo, ali znao je da to više nije bilo lice zbog kojeg je Michael Furey prkosio smrti…

… Od zraka u sobi oseti studen u ramenima. Pažljivo se uvukao pod pokrivače i ispružio kraj svoje žene. Jedan za drugim svi će postati senke. Bolje je preći odvažno na onaj drugi svet, u punom zanosu velike ljubavi, nego nestajati i turobno venuti sa starošću. Razmišljao je kako je ona, koja je ležala kraj njega, zadržala tolike godine u svom srcu lik svog dragog i njegov pogled kad je govorio da ne želi živeti.

Gabrielove se oči ispuniše plemenitim suzama. On sam nikad nije tako osećao prema nijednoj ženi, ali znao je da takav osećaj mora biti ljubav. Suze su mu sve gušće navirale u oči i u polumraku on je zamišljao da vidi mladića kako stoji ispod mokrog drveta. I druge su prilike počele izranjati iz mraka. Njegova je duša zaronila u prostranstva u kojima prebiva beskrajno mnoštvo mrtvih. Bio je svestan njihovog čudnog i lepršavog postojanja, ali ga nije mogao uhvatiti. I njegova vlastita osobnost gubila se u sivom neopipljivom svetu. A sam čvrsti i tvarni svet, koji su ti isti jednom gradili i u njemu živeli, rastvarao se i iščezavao.

Nekoliko laganih udaraca o prozorsko okno nagnaše ga da se okrene prema prozoru. Ponovo je počeo padati sneg. Pospano je promatrao pahuljice, srebrnaste i tamne, kako su koso padale u svetlosti svetiljke. Došlo je vreme da pođe na put na zapad. Da, novine su tačno pisale, sneg je pao u čitavoj Irskoj. Padao je na svaki delić mračne središnje ravnice, ne brežuljke bez drveća, na Bog of Allen i još dalje zapadno u tamne buntovne valove Shannona. Padao je također na svaki delić pustog groblja kraj crkve na brežuljku gde je bio pokopan Michael Furey. Pritiskivao je gustim nanosima nakrivljene krsteve i nadgrobne spomenike, napadao je na šiljke malih gvozdenih  vrata i na ogoljelo trnje. I dok je slušao kako pahuljice lepršaju kroz svemir, njegova je duša polako gubila svest, a sneg je lagano padao na sve žive i mrtve, lagano, kao što dolazi poslednji kraj…

Džems Džojs, Kamerna muzika i ostale pesme  

O Zbirci kamerne muzike Džems Džojsa

Pisma Nori Barnacle 

O dužnosti građanina da bude neposlušan ,Henry David Thoreau

Od sveg srca prihvatam moto: „Najbolja je vlada koja najmanje vlada”, i voleo bih da vidim da
se to ostvaruje brže i sistematski. Kad se taj princip sprovede, dobija se nešto u šta takođe verujem: „Da je najbolja vlada koja ne vlada.” A kad ljudi budu spremni za to, imaće takvu vladu. U najboljem slučaju, vlada je korisno sredstvo, no većina ih je obično nekorisna, a ponekad su sve nekorisne. Prigovori protiv postojanja stalne vojske mnogobrojni su i ozbiljni, i zaslužuju da prevagnu, a ti isti prigovori mogu se upotrebiti i protiv postojanja stalne vlade. Stalna vojska je samo produžena ruka stalne vlade. Vlada – ustvari, samo oblik koji je narod izabrao da vrši svoju volju – podložna je zloupotrebi i kvarenju pre no što narod uspe da deluje kroz nju. Pogledajte sadašnji rat sa Meksikom, delo relativno malog broja pojedinaca koji se koriste vladom kao oruđem, jer, pre svega, narod ne bi pristao na takvu meru.
Šta je današnja američka vlada – samo tradicija, mada skorašnjeg datuma, koja nastoji da se
prenese na potomstvo nedirnuta, a svakog trenutka gubi svoj integritet. Ona nema vitalnost i snagu jednog jedinog čoveka, jer pojedinac je može savijati po svojoj volji. Za narod je ona neka vrsta drvene puške, a ako je ikad upotrebe kao pravu jedan protiv drugog, sigurno će se raspasti. No, zbog toga nije manje potrebna, jer ljudi moraju imati neku komplikovanu mašinu i slušati njenu buku da bi zadovoljili svoje predstave o vladi. Vlade na taj način pokazuju kako se s uspehom može podvaljivati ljudima, čak i kako oni sami sebi podvaljuju za spostveno dobro. Moramo priznati da je to izvrsno. Ova vlada nije nikada ničim pomogla neki poduhvat, samo ga je revnosno zaobilazila. Ne čuva slobodu zemlje. Ne sređuje stvari na Zapadu. Ne obrazuje. Sve što je postignuto učinjeno je zahvaljujući osobinama svojstvenim američkom narodu, a postiglo bi se i više da mu vlada nije ponekad smetala. Vlada je sredstvo pomoću kojeg ljudi pokušavaju da jedan drugog ostave na miru i, kao što je rečeno, kad je najefikasnija, ona ostavlja na miru one kojima vlada. Da trgovina i promet nisu elastični kao guma, nikad ne bi uspeli da savladaju prepreke koje im zakonodavci stalno stvaraju, i kad bi čovek sudio o tim ljudima samo po posledicama njihove delatnosti, a ne delimično i po njihovim namerama, zaslužili bi da budu svrstani u istu grupu sa štetočinama koje kvare železničke pruge, i da budu kažnjeni istom kaznom.
Govoreći praktično i kao građanin, za razliku od onih koji sebe nazivaju protivnicima svake
vlade, ne tražim odmah da ne bude nikakve vlade, ali tražim odmah bolju vladu. Neka se svaki čovek
izjasni kakva bi mu vlada ulivala poštovanje, pa će to biti korak bliže da se takvo što postigne.
Kad je vlast u rukama naroda, praktični razlog što je većini dopušteno da vlada za duži period
nije u tome što je ona, najverovatnije, u pravu, niti što se to manjini čini najpravičnije, nego što je fizički jača. Ali vlada u kojoj većina još odlučuje ne može biti zasnovana na pravdi čak ni onoliko koliko ljudi shvataju pravdu. Zar ne može postojati vlada u kojoj o tome šta je pravedno, a šta ne odlučuje većina, već savest? – u kojoj većina odlučuje samo o onim pitanjima na koja se može primeniti pravilo efikasnosti?
Mora li građanin, ma i na trenutak ili u najmanjoj meri, da prepušta svoju savest zakonodavcu? Čemu onda svakom čoveku savest? Treba da budemo prvo ljudi, pa tek onda podanici. Poželjnije je negovati poštovanje pravde no zakona. Jedina obaveza koju imam pravo da prihvatim jeste da uvek činim ono što smatram ispravnim. Istina je kad se kaže da korporacija nema savesti, ali korporacija savesnih ljudi jeste korporacija koja ima savesti. Zakon nije nikada činio ljude ni trunku pravednijim, a poštujući ga, čak i dobronamerni se svakodnevno stavljaju u službu nepravde. Opšti i prirodni rezultat preteranog poštovanja zakona jesu kolone vojnika, pukovnika, kapetana, kaplara, redova koji marširaju preko brda i dolina u ratove, protiv svoje volje, protiv svakog zdravog razuma i savesti, zbog čega je marširanje zaista naporno i izaziva lupanje srca. Oni dobro znaju da je prokleta rabota u kojoj učestvuju, svi su oni miroljubivi. Pa šta su onda oni? Ljudi? Ili male tvrđave i magacini u službi nekog bezobzirnog čoveka na vlasti? Posetite mornaricu i posmatrajte jednog mornara, čoveka kakvog može da napravi američka vlada, ili šta ona može da napravi od čoveka pomoću svojih mračnih veština – samo senku koja podseća na ljudsko biće, čoveka živog i u stojećem stavu opremljenog za pogreb, i već, moglo bi se reći, sahranjenog pod oružjem uz pogrebnu pratnju, iako se, možda:
„Ni doboš ne ču, ni pogrebna pesma,
Dok telo mu spuštamo u raku
Nijedan vojnik ne ispali metak u znak pozdrava
Nad grobom našem junaku”.

Veliki broj ljudi služi državu, uglavnom ne kao ljudi, već kao mašine, svojim telima. Oni su stalna vojska, milicija, policija, naoružani građani i kompanija. U većini slučajeva nema slobodnog izražavanja mišljenja, ili moralne odgovornosti, nego se spuštaju na nivo drveta, zemlje i kamenja, a možda se mogu od drveta praviti ljudi koji će isto tako poslužiti cilju. Takvi ne izazivaju veće poštovanje no ljudi od slame ili šaka đubreta. Njihova je vrednost kolika i konja i pasa. A ipak, takve obično smatraju dobrim građanima. Ostali, većina zakonodavaca, političara, pravnika, ljudi na položajima, služi državu, uglavnom, glavom, a kako retko prave moralne distinkcije, služiće đavolu, nenamerno, kao bogu. Veoma mali broj, a to su heroji, rodoljubi, mučenici, reformatori u pravom smislu i ljudi služe državu i savešću, i zato joj se, uglavnom, i opiru, a ona postupa s njima kao sa neprijateljima. Mudar čovek će biti koristan samo kao čovek i neće pristati da bude „glina” da „zapuši rupu da ne uđe vetar”, nego će to ostaviti svom prahu:
„Suviše sam visokog roda nečija svojina
da budem,
Drugi po važnosti
Ili koristan sluga i oruđe
Bilo kojoj suverenoj državi na svetu”.

Ko se potpuno stavi u službu svojih bližnjih, čini im se nekoristan i sebičan, a ko se delimično posveti bližnjima, proglašavaju ga dobrotvorom i čovekoljupcem.

Kako dolikuje čoveku da se ponaša prema današnjoj američkoj vladi? Odgovaram da on ne može imati veze s njom a da se ne osramoti. Ni za trenutak ne mogu priznati tu političku organizaciju kao svoju vladu, jer je istovremeno i vlada robova.
Svi ljudi priznaju pravo na revoluciju, to jest pravo da se otkaže poslušnost vladi i da joj se pruži
otpor kad njena tiranija ili efikasnost postanu neizdrživi. No gotovo svi kažu da današnja vlada nije takva. Smatra se da je takva bila vlada u vreme revolucije 1775. Ako neko hoće da mi kaže da je to bila loša vlada zato što je oporezivala neke strane proizvode u svojim lukama, najverovatnije je da neću dizati veliku galamu zbog toga, jer mogu bez te strane robe: sve mašine imaju neku falinku i možda je to protivteža zlu koje čine. U svakom slučaju, veliko je zlo dizati prašinu zbog toga. Ali kad falinka stvori svoju mašinu i kad su ugnjetavanje i pljačka organizovani, onda, kažem, nemojmo više podnositi takvu mašinu. Drugim rečima, kada šestinu stanovništva naroda koji je preuzeo na sebe da bude pribežište slobode sačinjavaju robovi, a celu jednu zemlju neopravdano osvaja i pokorava strana vojska, i nameće joj vojni zakon, mislim da za poštene ljude nije rano da se pobune i dignu revoluciju. Tu dužnost čini neodložnijom činjenica što ta opustošena zemlja nije naša, nego je naša osvajačka vojska.

Pejli (Paley), autoritet za mnoge u pitanjima morala, u svom poglavlju o „Dužnosti pokoravanja
građanskoj vladi”, svodi sve građanske dužnosti na probitačnost i kaže:„sve dok je to u interesu celog
društva, to jest, sve dok se postojećoj vladi ne može pružiti otpor ili se ona ne može promeniti a da se pri tom javnost ne dovede u nepriliku, volja je božja da se postojeća vlada poštuje, i nikako više”. „Ako se prihvati ovaj princip, opravdanost svakog pojedinačnog otpora svodi se na izračunavanje opasnosti i nezadovoljstva, na jednoj strani, i mogućnosti i cene da se to ispravi, na drugoj.” To će, kaže on, svaki čovek za sebe da proceni. No čini se da Pejli nije nikad razmišljao o slučajevima na koje se ne može primeniti zakon probitačnosti, kad jedan narod ili pojedinac moraju po svaku cenu učiniti ono što je pravo. Ako sam neopravdano istrgao dasku iz ruku davljenika, moram mu je doturiti pa makar se sam udavio. Po Pejliju, to bi bilo nezgodno. A u tom slučaju izgubiće život neko ko se mogao spasti. Ovaj narod mora prestati da drži robove i ratuje s Meksikom, pa makar ga to stajalo opstanka.

Narodi se u svojoj praksi slažu sa Pejlijem. No misli li iko da država Masačusets u sadašnjoj
krizi čini ono što je pravo?

Država je bludnica, u srebrno ruho
obučena drolja
Čiji šlep nose, a duša joj se po blatu vuče”.

Istinu govoreći, protivnici reforme u državi Masačusets nisu stotinu hiljada političara s juga,
nego stotinu hiljada ovdašnjih trgovaca i farmera, koje više interesuju trgovina i agrikultura no humanost, i koji nisu spremni da se po svaku cenu pošteno odnose prema robovima u Meksiku. Ne sporim se ja sa dalekim neprijateljima, nego s ovima ovde, kod kuće, koji sarađuju s njima i pomažu te iz daleka koji bi bez njih bili bezopasni. Mi imamo običaj da kažemo kako je masa ljudi nespremna. No, napredak je spor zato što manjina nije, uglavnom, ni mudrija ni bolja od većine. Nije važno da mnogi budu dobri kao vi, ali je važno da negde postoji apsolutna dobrota, jer će to podstaći celinu. Postoje hiljade ljudi koji se ne slažu s ropstvom i ratom, a u stvari ne čine ništa da ih okončaju, koji sebe smatraju decom Vašingtona (Washington) i Franklina, a sede skrštenih ruku, govore da ne znaju šta da čine, i ne čine ništa, koji čak daju prednost slobodnoj trgovini nad sobom i posle večere mirno čitaju spisak tekućih cena zajedno sa vestima iz Meksika i, možebiti, uspavaju se čitajući. Kakva je današnja cena poštena čoveka i rodoljuba? Oni oklevaju, kaju se, a ponekad pišu peticije, ali ne čine ništa ozbiljno i efikasno. Oni će blagonaklono čekati da drugi izleče zlo kako oni ne bi morali da osećaju žaljenje. U najboljem slučaju glasaju. Pruže malokrvnu podršku i požele uspeh pravednoj stvari. Ima devet stotina devedeset devet čuvara vrline jednog vrlog čoveka. No lakše je izaći na kraj sa pravim vlasnikom nego s privremenim čuvarem.
Svako glasanje je neka vrsta igre, kao igra „dame” ili „trik-traka”, s primesom morala; igranje
istinom i neistinom, moralnim problemima i, naravno, uz to ide i klađenje. Karakter glasača nije ulog.
Dajem svoj glas, može biti, za ono što mislim da je pravo, ali nisam životno zainteresovan da to što
smatram za pravo i pobedi. Voljan sam da ostavim to većini. Zato njihove obaveze nikad ne prevazilaze probitačnost. Čak i glasanje za ono što je pravo znači ne raditi ništa za to. Samo mlako izražavanje želje da pravedna stvar prevlada. Mudar čovek neće ostaviti pravednu stvar na milost i nemilost sučaju, niti će želeti da ona pobedi kroz vlast većine. Malo je vrline u akciji masa. Kad većina bude najzad glasala za ukidanje ropstva, biće to zato što su ravnodušni prema ropstvu, ili zato što je ostalo malo ropstva koje treba ukinuti njihovim glasom. Oni će tada biti jedini robovi. Ukidanje ropstva može ubrzati samo glas onoga koji svojim glasanjem brani sopstvenu slobodu.
Čujem da će se održati konferencija u Baltimoru ili u nekom drugom mestu, da se izabere
kandidat za Predsedništvo, a da će joj prisustvovati, uglavnom, urednici listova i profesionalni političari. No kakvog značaja ima odluka koju će oni doneti, za nezavisnog, inteligentnog i uglednog čoveka? Zar se bez toga ne bismo mogli koristiti njegovom mudrošću i poštovanjem? Zar ne možemo računati na neke nezavisne glasove? Zar nema mnogo pojedinaca koji ne posećuju konferencije? Ali ne. Takozvani ugledan čovek odmah napušta svoje mišljenje i očajava zbog svoje zemlje, dok ta njegova zemlja ima više razloga da očajava zbog njega. On prihvata jednog od kandidata izabranih na taj način, kao jedinog koji je na raspolaganju dokazujući time da je on sam na potpunom raspolaganju demagogu. Njegov glas ne vredi više no što bi vredeo glas nekog neprincipijelnog stranca ili domaćeg plaćenika, koji se mogu kupiti. Dajte mi čoveka koji je čovek i koji, kao što moj sused kaže, ima kičmu koju niko ne može saviti. Naše statistike su pogrešne: kažu da je stanovništvo suviše brojno. Koliko ima ljudi na hiljadu kvadratnih milja u ovoj zemlji? Teško da ima jedan čovek. Zar Amerika ne podstiče ljude da je naseljavaju? Amerikanac se sveo na čudnog svata – koji može biti poznat po tome što je razvio potrebu da živi u grupi, i kome očigledno nedostaju intelekt i veselo samopouzdanje i čija je prva i glavna briga, kad dođe na ovaj svet, da se pobrine da se sirotinjski domovi dobro oprave i, pre no što obuče odelo odraslog, skuplja pare za pomoć udovicama
i siročadi i ubrzo počinje da živi samo od pomoći zajedničkog osiguravajućeg društva koje obećava da će ga pristojno sahraniti.
Nije čovekova dužnost da se posveti iskorenjivanju nekog, makar i najvećeg zla; mogu ga
zaokupljati druge brige. No dužnost mu je da bar pere ruke od zla, a ako više o njemu ne misli, da ga i ne pomaže. Ako se posvećujem drugim poslovima i razmišljanjima, moram se najpre pobrinuti da bar to ne činim jašući na tuđoj grbači. Najpre moram da sjašem s tuđih leđa, da bi onaj na čijim sam leđima bio mogao da se bavi svojim razmišljanjima. Pogledajte kakva se golema nedoslednost dopušta. Čuo sam kako neki moji sugrađani kažu: „Neka samo pokušaju da mi narede da idem i gušim pobunu robova ili da odmarširam u Meksiko – pa da vidite hoću li”, a ipak ti isti ljudi, svaki ponaosob, neposredno, svojom odanošću ili, posredno, novcem, čine to na drugi način. Čoveku koji neće da ide u nepravedan rat pljeskaju oni što ne odbijaju da pomažu nepravednu vladu koja vodi rat, pljeskaju mu oni čije postupke i autoritet on ne poštuje i ne obazire se ni na šta. Kao da se država kaje tek toliko da iznajmljuje nekog ko će je bičevati dok greši, ali se ne kaje dovoljno da bi prestala da greši ma i za trenutak. I tako, pod imenom reda i građanske vlade, najzad svi ukazujemo počast sopstvenoj niskosti i podržavamo je. Nakon što je prvi put pocrveneo, greh postaje ravnodušan i od amoralnog pretvara se takoreći u nemoralan, i ne baš nužan za život kakav smo stvorili.
Najraširenijoj i čestoj grešci treba potpora najnesebičnije vrline. Površan prekor koji se obično
upućuje vrlini patriotizma najverovatnije će navući na sebe plemeniti ljudi. Oni koji ne odobravaju karakter i mere vlade, a verni su joj i podržavaju je, svakako su njene najsavesnije pristalice i stoga često najozbiljnija prepreka reformi. Neki šalju peticije državi da raspusti Uniju, da se ne osvrće na zahteve Predsednika. Zašto sami ne raspuste Uniju – uniju između sebe i države – i ne odbiju da plaćaju kvotu njenoj blagajni? I zar nisu oni prema državi u istom odnosu kao i država prema Uniji? I zar isti razlozi koji su sprečili državu da se odupre Uniji ne sprečavaju i njih da se odupru državi?
Kako može čovek biti zadovoljan time što ima neko mišljenje, i zar mu je to dosta? Ima li
ikakvog zadovoljstva u tome što misli da mu je učinjeno nažao? Ako vas vaš sused prevari samo za jedan dolar, vi se ne zadovoljavate saznanjem da ste prevareni, ili izjavom da vas varaju, čak ni zahtevom da vam on vrati dug, nego smesta preduzimate efikasne korake da vam se odmah isplati ceo iznos i da vas više niko nikad i ne pokuša prevariti. Delati na osnovu principa, naime, uočavati ono što je pravo i postupati na osnovu toga, menja stvari i odnose. To je u suštini revolucionarno, i ne podudara se potpuno ni sa čim što je bilo. Ne samo da razjedinjuje države i crkve nego deli porodice, deli ličnost, odvaja đavolsko od božanskog u njoj.
Nepravedni zakoni postoje. Hoćemo li se zadovoljiti time da im se pokoravamo, ili ćemo
nastojati da ih popravimo i pokoravati im se samo dok u tome ne uspemo, ili ćemo ih odmah kršiti? Pod vladom kakva je sadašnja ljudi obično misle da treba da čekaju dok ne ubede većinu da ih izmeni. Oni misle da će, ako im se opiru, lek biti gori od samog zla. Ali greška je same vlade što lek jeste gori od zla. Ona ga čini gorim. Zašto nije spremna da pripremi i izvrši reformu? Zašto ne neguje svoju mudru manjinu? Zašto zapomaže i opire se pre nego što je ranjena? Zašto ne podstiče svoje građane da joj ukazuju na greške i bude bolja od njih? Zašto uvek raspinje Hrista, ekskomunicira Kopernika i Lutera (Luther), a Vašingtona i Franklina proglašava pobunjenicima?
Čovek bi pomislio da je namerno i praktično osporavanje njene vlasti prekršaj o kome vlada nije
nikada razmišljala, jer zašto inače nije za to odredila jasnu, odgovarajuću i srazmernu kaznu? Ako čovek bez imanja odbije samo jednom da zaradi za državu devet šilinga, njega hapse, a meni nije poznat zakon koji određuje koliko će vremena provesti u zatvoru, već je prepušten na milost i nemilost onih koji su ga zatvorili. No ako od društva ukrade dvadest puta devet šilinga, brzo ga puštaju na slobodu.
Ako je nepravda deo nužnog škripanja vladine mašine, pustite je – neka radi. Škripanje će možda
prestati – mašina će svakako izanđati. Ako nepravda ima sopstvenu oprugu, čekrk, konopac ili polugu, možda ćete razmisliti da li je lek gori od samog zla; ali ako je priroda nepravde takva da traži od vas da činite nepravdu drugome, onda, kažem, prekršite zakon. Posvetite život zaustavljanju mašine. U svakom slučaju, ne treba da služim zlu koje osuđujem.
Ne poznajem načine koje je vlada odredila za ispravljanje zla. Potrebno im je dugo vreme, a
ljudski vek je kratak. Imam i drugih poslova. Došao sam na ovaj svet ne da ga načinim dobrim za život, nego da živim u njemu bio on dobar ili loš. Čovek ne mora da učini sve, već nešto, a pošto ne može da učini sve, nije nužno da čini nešto loše. Nisam dužan da pišem molbe guverneru ili zakonodavnom telu ništa više no što su oni dužni da pišu molbe meni. A ako neće ni da saslušaju moju molbu, šta onda da činim? Za takav slučaj država nema rešenja, sam njen ustav je zlo. Ovo što kažem može se činiti oštro, tvrdoglavo i nepomirljivo. No to je ukazivanje najveće ljubaznosti i pažnje duhu koji to ume da ceni ili to zaslužuje. Takva je svaka promena na bolje, kao rođenje ili smrt, od kojih se telo grči.
Ne ustežem se da kažem da svi koji se nazivaju abolicionistima treba odmah da prestanu, lično i
materijalno, da pomažu vladu države Masačusets, umesto što čekaju na većinu od jednog glasa da bi stekli pravo na akciju. Mislim da je dovoljno ako je bog na njihovoj strani, i da ne čekaju onog drugog. Štaviše, svaki čovek koji je više u pravu od svog suseda već je većina od jednog glasa.
Sa ovom američkom vladom ili sa njenim predstavnikom, vladom države Masačusets, dolazim u
dodir, licem u lice, samo jednom godišnje, preko poreznika. Jedino se na taj način sreće s vladom čovek u mom položaju, i ona mu tad jasno kaže – priznaj me; a pri sadašnjem stanju stvari jedini, najefikasniji i najjednostavniji način da pokažete koliko ste malo zadovoljni njom i koliko je volite, jeste da je osporite. Moj učtivi sused, skupljač poreza, čovek s kojim se srećem – jer ja se svađam s ljudima, a ne s papirom – dobrovoljno je pristao da bude vladin posrednik. Kako će on, kao vladin službenik, ili kao čovek, ipak saznati šta je i šta čini ako ne bude morao da razmisli da li će se prema meni, svom susedu koga poštuje, ponašati kao prema susedu i dobrom čoveku ili kao prema manijaku i narušitelju mira, i da vidi može li da savlada smetnju koja se isprečila njegovom dobrosusedskom osećanju, bez grube i nagle misli ili reči? Dobro znam, ako bi hiljadu, ako bi stotinu, ako bi deset ljudi koje bih mogao imenovati – ako bi samo deset poštenih ljudi – avaj, ako bi se jedan POŠTEN čovek u državi Masačusets, prestavši da drži robove, stvarno povukao iz tog ortakluka, i zbog toga bio stavljen u opštinski zatvor, to bi bilo ukidanje ropstva u Americi. Nije važno koliko se početak može činiti skromnim – dobro učinjeno jednom, učinjeno je zauvek. No mi više volimo da pričamo o tome – da govorimo kako je to naša misija. Reforma ima mnoge listove u svojoj službi, a nijednog čoveka. Kad bi meni cenjeni sused, ambasador države, koji će posvetiti svoje dane rešavanju pitanja ljudskih prava u Savetu, umesto što se grozi zatvora Karoline postao zatvorenik države Masačusets, koja žudi da greh ropstva prebaci na svoju sestru – mada sad može otkriti da je osnova za svađu s njom samo čin negostoljublja – zakonodavna vlast ne bi potpuno prenebregla to pitanje iduće zime.
Pod vladom koja nepravedno uhapsi makar jednog čoveka, za pravednog čoveka je jedino mesto
– takođe zatvor. Dolično mesto danas, jedino mesto koje je država Masačusets obezbedila svojim
slobodnijim i manje utučenim duhovima, jeste – u njenim zatvorima, da ih svojim činom protera, izdvoji iz države, kao što su se već i sami izdvojili svojim principima. Tu, na tom mestu treba da ih nađu odbegli rob, meksički zarobljenik ili Indijanac, kad dođe da se žali na nepravde učinjene njegovom narodu, treba da ih nađu na tom izdvojenom, ali slobodnijem i časnijem mestu, gde država stavlja one koji nisu s njom, nego protiv nje – u jedinoj kući u robovlasničkoj državi u kojoj slobodan čovek može živeti časno. Ako neki misle da bi im u tom slučaju uticaj bio sveden na nulu, a glasovi im ne bi više dopirali do uha države, da neće biti ništa drugo do neprijatelji u njenim zidovima – oni ne znaju koliko je istina jača od zablude, niti koliko se rečitije i efikasnije može boriti protiv nepravde onaj ko je tu nepravdu lično iskusio. Dajte svoj glas ceo, ne samo komadić papira, nego sav uticaj koji imate. Manjina je nemoćna dok se prilagođava većini, tad nije čak ni manjina, ali je neodoljiva kad pretegne svom težinom. Ako država treba da bira: ili da sve ispravne ljude drži u zatvoru ili da se odrekne rata i ropstva, ona neće oklevati šta da izabere. Ako ove godine hiljadu ljudi ne bi platilo porez, to ne bi bila nasilna i krvava mera kao što će biti ako plate porez i omoguće državi da vrši nasilje i proliva nevinu krv. To je, u stvari, definicija mirne revolucije, ako je takva revolucija moguća. Ako me poreznik ili neki drugi državni službenik zapita, što je jedan i učinio,
„A šta ja da činim?” – moj odgovor je: „Ako zaista želiš da učiniš nešto, daj ostavku.” Kad podanik otkaže poslušnost, a službenik dâ ostavku, revolucija je izvršena. Pretpostavimo čak i da se prolije krv. Zar krv ne teče kad je savest ranjena? Kroz tu ranu otiču čovekova srčanost i besmrtnost, i on iskrvari do trajne smrti. Vidim da takva krv teče sada.
Više sam razmišljao o zatvaranju prestupnika no o zapleni njegove imovine – mada će i jedno i
drugo poslužiti istom cilju – zato što oni koji brane najčistiju pravdu, i zbog toga su najopasniji za
korumpiranu državu, obično ne troše mnogo vremena na gomilanje imovine. Takvima je država od
srazmerno male koristi i zato im se i niski porez može činiti preteran, naročito ako ga moraju zarađivati posebnim radom svojih ruku. Kad bi postojao čovek koji živi bez ikakvog novca, i sama država bi se ustezala da mu ga traži. Ali bogat čovek – da ne pravimo nikakva uvredljiva poređenja – uvek je prodan instituciji koja ga čini bogatim. Iskreno govoreći – što više novca, to manje vrline; jer novac se postavlja između čoveka i njegovih predmeta i nabavlja ih za njega, a svakako nije bila velika vrlina steći novac. On ostavlja na miru mnoga pitanja na koja bi čovek inače morao da odgovori. A jedino novo pitanje koje novac postavlja teško je, ali suvišno: kako ga potrošiti? Tako se čoveku izmiče ispod nogu moralno tlo. Životne šanse smanjuju se s povećanjem onoga što se naziva „sredstvima”. Najbolje što bogat čovek može da učini za svoju kulturu jeste da ostvari planove koje je imao dok je bio siromašan. Isusov odgovor Irodovim podanicima je u skladu s prilikama pod kojima su živeli. „Pokažite mi novac harački”, i jedan izvadi novčić iz svog džepa. – Ako se služite novcem na kome je ćesarov lik, novac koji je on uveo u promet i dao mu vrednost, to jest ako ste državni ljudi i rado se koristite preimućstvima ćesarove vlade, onda mu vratite deo onog što je njegovo, kad on to zahteva. „Dajte caru carevo, a Bogu Božje”, i tako ih ostavi u nedoumici čije je čije, jer oni to nisu želeli da znaju.
Kad razgovaram sa svojim najslobodnijim susedima, primećujem da, bez obzira na to šta oni
kažu o veličini i ozbijnosti ovog pitanja, o svojoj zabrinutosti za javni mir, sve u svemu ispada da ne mogu bez zaštite postojeće vlade, i da se boje posledica po svoju imovinu i porodice ako joj otkažu poslušnost. Što se mene tiče, ne volim ni da pomislim da ću se ikad oslanjati na zaštitu države. Ako osporim vlast kad mi podnese svoj poreski račun, ubrzo će mi oduzeti i potrošiti svu imovinu i na taj način mučiti mene i moju decu u nedogled. To je teško, i onemogućava čoveka da živi pošteno i u isto vreme udobno. Ne vredi gomilati imovinu, jer isto bi se sigurno ponovilo. Morate unajmiti zemlju ili se šćućuriti negde, sejati malo i odmah sve pojesti. Morate živeti u okviru svojih mogućnosti i oslanjati se na sebe, uvek spakovani i spremni za nov početak, i ne upuštati se u mnogo poslova. Čovek se može obogatiti čak i u Turskoj ako je dobar podanik turske vlade u svakom pogledu. Konfučije je rekao – „Ako se država rukovodi principima razuma, siromaštvo i nesreća su sramota; ako se država ne rukovodi principima razuma, bogatstvo i počast su sramota”. Ne – dokle god mi ne treba zaštita države Masačusets u nekom dalekom pristaništu na jugu, gde mi sloboda može biti ugrožena, ili dok se bavim samo podizanjem imanja kod kuće mirnim pregalaštvom, mogu sebi dopustiti otkazivanje poslušnosti državi Masačusets i osporavati joj pravo na moje imanje i moj život. U svakom pogledu košta me manje da navučem kaznu zbog otkazivanja poslušnosti državi, no da je slušam. Kad bih je slušao, osećao bih se manje vrednim.

Pre nekoliko godina država mi se obratila u ime crkve, i naredila mi da platim određenu sumu
svešteniku čijim je propovedima prisustvovao moj otac, a ja nikad. „Plati”, rekla je država, „ili ćeš biti uhapšen.” Nisam hteo da platim. No, na nesreću, neki drugi čovek je smatrao da on treba da plati. Nisam uviđao zašto oporezivati učitelja da pomaže sveštenika, a ne sveštenika da pomaže učitelja; jer ja nisam bio državni učitelj, nego sam se izdržavao dobrovoljnim prilozima. Ne vidim zašto licej ne bi raspisao svoj porez, pa da država i crkva podrže njegove zahteve. Međutim, na zahtev zvaničnika udostojio sam se da napišem ovakvu izjavu: „Neka je svima znano da ja, Henri Toro, ne želim da budem smatran članom ijedne korporacije u koju se nisam upisao.” Tu izjavu sam dao gradskom činovniku, i ona je kod njega. Kako je država na taj način obaveštena da ne želim da me smatraju pripadnikom te crkve, od tada mi nije više postavljala takve zahteve, mada je rekla da se ovaj put mora držati svoje ranije pretpostavke. Da sam im znao imena, tad bih se ispisao iz svih društava u koja se nisam nikad ni upisao; ali nisam znao gde da nađem potpuni spisak.

Šest godina sam plaćao glavarinu. Zbog toga sam proveo jednu noć u zatvoru. I dok sam stajao i posmatrao čvrste kamene zidove debele gotovo jedan metar, vrata od drveta i gvožđa, debela trideset santimetara, i gvozdene šipke koje su propuštale svetlost, nisam se mogao oteti misli da je glupa ta institucija koja se ponaša prema meni kao da sam sastavljen samo od mesa, kostiju i krvi i kao da me mogu zatvoriti. Pitao sam se da nisu najzad došli do zaključka da je to najbolje što mogu učiniti sa mnom, da im ne mogu biti koristan ni na koji drugi način. Uvideo sam da, ako između mene i mojih sugrađana postoji kameni zid, postoji još jedan na koji će se još teže uspeti ili probiti ga da bi bili slobodni kao što sam ja. Ni za trenutak se nisam osećao zatvoren, a zidovi su mi se činili kao veliko traćenje kamena i maltera. Osećao sam se kao da sam ja jedini od svih građana platio porez. Oni prosto nisu znali kako da postupaju sa mnom, pa su se ponašali kao nevaspitani ljudi. U svakoj pretnji i u svakoj pohvali bila je jedna velika greška. Mislili su da je moja najveća želja da budem s druge strane zida. Nisam mogao a da se ne smešim kad sam video kako savesno zaključavaju vrata za mojim razmišljanjima, koja su izašla za njima bez prepreka, a u stvari su samo ona bila opasna. Kako nisu mogli da uhvate mene, odlučili su da kazne moje telo, baš kao dečaci koji, kad ne mogu da se dočepaju osobe na koju su kivni, muče njenog psa. Video sam da je država glupa, da je plašljiva kao usamljena žena koja se boji za svoje srebrne kašike, i da ne razlikuje prijatelje od neprijatelja, i izgubio sam i ono malo poštovanja prema njoj i sažaljevao je.
Država se nikad namerno ne suprotstavlja čovekovom intelektualnom i moralnom osećanju, nego samo njegovom telu, njegovim čulima. Ona nije naoružana snažnijim duhom ili većim poštenjem,
nego većom fizičkom snagom. Nisam rođen da me na silu nateraju na to. Disaću na svoj način. Da vidim ko je jači. Kakvu snagu ima mnoštvo? Samo ljudi koji poštuju zakon viši od onoga koji poštujem ja mogu me prisiliti na to. Teraju me da postanem ono što su oni. Nisam čuo da mase nateruju ljude da žive na ovaj ili onaj način. Kakav je to način života? Kad se suočavam sa vladom koja mi kaže, „Pare ili život”, zašto bih se žurio da dam svoj novac? Ona može biti u velikom škripcu i ne znati šta da čini – ja tu ništa ne mogu. Mora se sama pomoći – činiti što ja činim. Ne vredi sliniti zbog toga. Nisam odgovoran za uspešno funkcionisanje mašinerije društva. Vidim da žir i kesten, kad padnu jedan pored drugog, ne ustupaju mesto jedan drugom, nego se oba pokoravaju svojim zakonima, rastu i napreduju što bolje mogu dok jedan, slučajno, ne naraste i uništi suseda. Ako se biljci uskrati da živi u skladu sa svojom prirodom, ona umire, a tako je i sa čovekom.
Noć u zatvoru je bila nešto novo i zanimljivo. Kad sam ušao, zatvorenici su na ulazu, u košuljama, ćaskali i uživali u večernjem vazduhu. No tamničar viknu: „Hajde, momci, vreme je da se zaključa”, i oni se raziđoše, a ja sam slušao odjek njihovih koraka dok su se vraćali u pusta staništa. Tamničar mi je predstavio mog sobnog druga kao „prvoklasnog momka i pametnog čoveka”. Pošto su zaključali vrata, on mi pokaza gde da obesim šešir, i kako se on snalazi. Sobe kreče jednom mesečno, a naša je bila najbelja, sasvim skromno nameštena i verovatno najuredniji stan u gradu. On je, prirodno, hteo
da zna odakle sam i zašto sam u zatvoru. A kad sam mu rekao, zapitao sam ga kako je on ovamo dospeo, pretpostavljajući, naravno, da je pošten čovek, što je, izgleda, i bio. „Pa, optužuju me da sam zapalio ambar, a nisam”. Koliko sam razumeo, verovatno je pijan otišao u ambar da spava, a pušio je lulu, i tako se ambar zapalio. Uživao je glas pametnog čoveka, čekao suđenje već tri meseca, i moraće da čeka još toliko. Potpuno se odomaćio i bio zadovoljan što dobija stan i hranu besplatno, i smatrao je da s njim dobro postupaju.
Zauzeli smo svaki po jedan prozor, i ja sam shvatio da je čoveku, ako ostane tamo duže, glavni
posao da gleda kroz prozor. Ubrzo sam pročitao sve što je bilo ispisano po zidovima, video gde su
zatvorenici prestrugali rešetke i pobegli, i čuo istorije raznih stanovnika te sobe. Otkrio sam da i ovde
postoje priče i ogovaranja koja nikad ne dopiru izvan zatvorskih zidova. Verovatno je to jedina kuća u gradu u kojoj se sastavljaju stihovi koji se posle štampaju u obliku cirkulara, ali se nikad ne objavljuju kao knjiga. Pokazali su mi veliki broj stihova koje su napisali neki mladići, a kad su ih otkrili u pokušaju bekstva, pevali su svoje stihove u znak osvete.
Iscedio sam iz svog sobnog druga sve što sam mogao, jer sam se bojao da ga više nikad neću
videti. Na kraju mi je pokazao moju postelju i ostavio da ja ugasim lampu.
Noć u zatvoru činila mi se kao putovanje u neku daleku zemlju, koju nisam nikad očekivao da
vidim. Činilo mi se da nikad ranije nisam čuo otkucavanje gradskog časovnika, niti večernje zvuke sela. Spavali smo pored otvorenih prozora zaštićenih rešetkama. Video sam svoje rodno mesto u svetlosti srednjeg veka. Naša reka Konkord pretvorila se u Rajnu, a priviđenja vitezova i zamkova ređala su mi se pred očima. S ulice sam čuo glasove starih burgera. Protiv svoje volje video sam i čuo sve što se događa u susednoj seoskoj krčmi – za mene sasvim novo i retko iskustvo. Posmatrao sam svoj rodni grad sasvim izbliza. Bio sam gotovo usred grada. Nikad ranije nisam video njegove institucije. Ovo je jedna od njegovih specifičnih institucija, jer grad je središte oblasti. Počeo sam da shvatam njegove stanovnike.
Ujutru su nam kroz rupe u vratima doturili doručak u malim četvrtastim limenim posudama,
zaobljenih ivica da bi mogle proći kroz otvor. U njima je bila čokolada, crni hleb i gvozdena kašika. Kad su ponovo došli da pokupe prazno posuđe, budući neiskusan, hteo sam da vratim hleb koji nisam pojeo. No moj drug ga je ščepao i rekao mi da ga ostavim za ručak i večeru. Odmah posle doručka pustili su ga napolje, da ide i skuplja seno na susednom polju, kuda je odlazio svakog dana i nije se vraćao do podneva. Zato se pozdravio sa mnom rekavši kako sumnja da ćemo se opet videti.
Kad sam izašao iz zatvora – neko je intervenisao i platio moj porez – nisam primetio velike
promene na javnim mestima i sastajalištima kakve primećuje onaj koga zatvore u mladosti, i puste kao sedokosog čoveka nesigurna hoda. No ipak sam video promenu u gradu, državi, zemlji – veću od svake koju sâmo vreme izaziva. Video sam još jasnije državu u kojoj živim, video sam koliko se može verovati ljudima među kojima živim, kao dobrim susedima i prijateljima. Video sam da njihovo prijateljstvo vredi samo u letnje vreme, da se baš ne trude da čine dobro, da su mi zbog svojih predrasuda u sujeverica daleki kao Kinezi ili Malajci, da u žrtvovanju za čovečanstvo ne izlažu nikakvim rizicima sebe, čak ni svoju imovinu. Da nisu baš plemeniti, nego se ponašaju prema lopovu kao što se on ponaša prema njima, a nadaju se da će nekolikim spoljnim gestovima i molitvama i povremenim sleđenjem nekog naročito ispravnog, mada nekorisnog, puta spasti svoje duše. Možda je ova ocena o mojim susedima suviše oštra, ali verujem da većina njih nije svesna da u njihovom selu postoji institucuja koja se zove zatvor.

U našem selu je nekad postojao običaj da nekog jadnog dužnika, tek puštenog iz zatvora,
poznanici pozdravljaju gledajući kroz ukrštene prste, koji su predstavljali zatvorske rešetke. Moji susedi nisu mene tako pozdravljali, nego bi me prvo pogledali, a onda bi se zagledali kao da sam se vratio s nekog dugog putovanja. Uhapšen sam dok sam išao obućaru da uzmem svoje opravljene cipele. Kad sam pušten, sutradan ujutru, otišao sam tamo kuda sam se bio uputio prethodnog dana i, pošto sam obuo opravljene cipele, pridružio sam se grupi koja je išla u berbu borovnica i jedva čekala da je povedem. Kroz pola sata – jer su ubrzo upregli konje – bio sam usred borovnica, na jednom od naših najviših brda, udaljenom dve milje, a odatle se država nije nikako videla.
To je cela priča o „Mojim zatvorima”.
Nisam nikad odbio da platim porez na puteve, jer želim da budem dobar sused kao što želim da
budem loš podanik. A što se tiče pomaganja škola, odužujem svoj deo obrazujući sugrađane. Svoje
odbijanje da platim porez ne zasnivam na nekom određenom paragrafu poreskog zakona. Želim jedino da ne budem lojalan državi, da se povučem i budem zaista daleko od nje. Neću, i kad bih mogao, da pratim svoj dolar na putu do kupovine čoveka ili puške kojom se ubija čovek – dolar je nevin – ali hoću da pratim posledice svoje lojalnosti. U stvari, objavljujem tihi rat državi, na svoj način, mada ću uvek gledati da se koristim njom koliko mogu, kao što je uobičajeno u takvim slučajevima.
Ako, iz saosećanja s državom, drugi plate porez koji je trebalo da platim ja, čine ono što su već
učinili sa sobom ili, bolje reći, zalažu se za nepravdu više nego što to država zahteva. Ako plate porez zbog pogrešnog interesovanja za oporezovanu osobu, da bi je spasli zatvora, to je zato što nisu dobro razmislili do koje mere dopuštaju svojim privatnim osećanjima da se upliću u opšte dobro.
To je moj sadašnji stav. No čovek ne može nikad biti suviše oprezan u takvom slučaju, inače će
na njegove postupke uticati tvrdoglavost, ili obaziranje na mišljenje drugih. Neka uvidi da čini samo ono što pripada njemu i određenom trenutku.
Ponekad mislim – pa ovi ljudi imaju dobre namere, samo su neznalice. Činili bi bolje kad bi
znali kako. Zašto zadavati bol svojim susedima time što im dopuštate da se ponašaju prema vama onako kako ne žele. Ali, opet, pomislim da to nije razlog da se ponašam kao oni, ili da pustim da drugi podnose jači i drugačiji bol. Ponekad kažem sebi, kad milioni ljudi bez ljutnje, zle volje i ličnog osećanja traže od tebe samo nekoliko šilinga, bez mogućnosti (jer takav im je ustav) da povuku ili promene svoj zahtev, i kad ti sa svoje strane nemaš mogućnosti da apeluješ na druge milione ljudi, zašto se izlažeš toj slepoj sili? Tako tvrdoglavo se ne opireš zimi i gladi, vetrovima i talasima, ćutke se prepuštaš hiljadama sličnih nevolja. Ne stavljaš glavu u vatru. Ali baš zato što na to ne gledam kao na potpuno slepu, već delimično ljudsku silu, i što smatram da sam povezan s tim milionima kao i sa tolikim drugim milionima ljudi, a ne samo sa slepim i mrtvim stvarima, vidim da je priziv moguć, najpre i odmah Tvorcu koji ih je stvorio, a zatim sebi samima. Ali ako svoju glavu stavim namerno u vatru, ne može se apelovati na vatru ili na Tvorca vatre. U tom slučaju moram sam sebe da okrivim. Kad bih mogao sebe da ubedim kako imam pravo da budem zadovoljan ljudima onakvim kakvi jesu i da se shodno tome ophodim, a ne, u izvesnom smislu, na osnovu svojih zahteva i očekivanja kakvi oni i ja treba da budemo, onda, kao dobar musliman i fatalist, nastojao bih da budem zadovoljan stvarima kakve jesu, i rekao bih da je to božja volja. A, iznad svega, postoji razlika između opiranja ljudskoj sili i slepoj ili prirodnoj sili, a ona je u tome što se ljudskoj sili mogu odupreti s nekim uspehom, ali ne mogu očekivati, kao Orfej, da izmenim prirodu stenja, drveća i zveri.
Ne želim da se svađam ni sa kim, ni s pojedincem ni s narodom. Ne želim da cepidlačim, da
pravim tanane razlike, da se postavljam kao da sam bolji od svojih suseda. Pre će biti da tražim izgovor da se povinujem zakonima zemlje. Suviše sam spreman da im se povinujem. Ima zaista razloga što sumnjičim sebe u tom pogledu, i svake godine kad se pojavi skupljač poreza raspoložen sam da razmotrim položaj i dela savezne vlade i vlada pojedinih država, kao i duh naroda, ne bih li otkrio izgovor za povinovanje.
„Moramo voleti svoju zemlju kao roditelje,
A ako ikad naša ljubav i rad ne služe njoj
na čast,
Moramo prihvatiti posledice i učiti dušu
Savesti i religiji, a ne želji za vlašćui korišću.”

Uveren sam da će država ubrzo naći načina da mi oduzme ovakav rad, i onda neću biti ništa bolji
rodoljub od svojih sugrađana. Posmatran s niže tačke gledišta, ustav je, i pored svih nedostataka, vrlo
dobar, zakoni i sudovi su vredni poštovanja. Čak i ova država i ova američka vlada su retkosti dostojne poštovanja, kao što su ih mnogi opisali, i zbog čega treba da smo zahvalni. No, posmatrani s malo više tačke gledišta, oni su onakvi kakve sam ih ja opisao. Viđeni s još više i najviše tačke – ko bi znao šta su i da li su iole vredni da se u njih gleda ili da se o njima razmišlja.
Međutim, vlada me se mnogo ne tiče i na nju ću misliti što je moguće manje. Retki su trenuci
kad živim pod vladom, čak i u ovakvom svetu. Ako su čovekove misli i mašta slobodni, ono što ne postoji ne može mi se zadugo činiti da postoji. Nemudri vlastodršci ili reformatori ne mogu mi sudbonosno smetati.
Znam da većina misli drugačije, no oni koji su po profesiji posvetili svoje živote proučavanju
ovih ili sličnih predmeta ne zadovoljavaju me više od ostalih. Državnici i zakonodavci, budući potpuno u instituciji, ne vide nikad jasno kakva ona jeste. Oni govore o menjanju društva, a jedino se u njemu osećaju spokojno. Oni su, možebiti, ljudi s izvesnim iskustvom i ugledom, i bez sumnje su izmislili ingeniozne i čak korisne sisteme, za šta iskreno zahvaljujemo; no sva njihova mudrost i korisnost su u određenim, ne baš širokim okvirima. Skloni su da zaborave da svetom ne vladaju metod i efikasnost. Vebster ne zalazi nikad u suštinu vladanja i zato ne može o tome govoriti s autoritetom. Njegove reči su mudrost za zakonodavce koji ne nameravaju suštinski da reformišu postojeći način vladanja. Ali za mislioce i za one koji donose zakone za sva vremena, on se čak i ne dotiče predmeta. Znam da postoje ljudi čija će pribrana i mudra razmišljanja na tu temu uskoro otkriti ograničenost njegovog duha i uma. Ipak, u poređenju s jeftinim izjavama većine reformatora i još jeftinijom mudrošću i rečitošću političara, njegove reči su gotovo jedino razborite i vredne, te hvala nebesima što ga imamo. On je, relativno, uvek jak, originalan i iznad svega praktičan.
Advokatova istina nije istina, nego doslednost ili dosledna ekspeditivnost. Istina je uvek u skladu sa samom sobom i nije joj glavni cilj da otkrije pravdu, koja može biti na strani zla. On zaslužuje da ga zovu kako ga zovu – branilac ustava. U stvari, on zadaje samo odbrambene udarce. On nije vođa, nego pristalica. Njegovi vođi su ljudi iz 1787. On kaže: „Nisam se nikad naprezao, niti nameravam da to činim, nisam nikad podsticao niti nameravam da podstičem pokušaj da se poremeti prvobitni sporazum po kome su se razne države priključile Uniji.” Misleći na to što ustav sankcioniše ropstvo, on kaže: „Zato što je to deo prvobitnog sporazuma neka tako ostane.” I pored posebne oštroumnosti i sposobnosti, on nije u stanju da izdvoji činjenicu iz njenog čisto političkog aspekta i da je posmatra samo intelektom – šta je, na primer, dužnost čoveka da čini ovde danas u Americi kad je reč o ropstvu – već se upušta, ili ga guraju, u takve očajničke odgovore kao što je sledeći, izjavljujući da govori nezavisno i kao privatno lice – a kakav se nov i jedinsten pravilnik o društvenim dužnostima može iz toga izvesti? On kaže: „Način na koji će vlade država u kojima postoji ropstvo rešavati to pitanje jeste njihova stvar i spada u njihovu odgovornost pred biračima, pred opštim zakonima o svojini, humanosti i pravdi, kao i pred bogom. Asocijacije nastale iz osećanja humanosti ili iz nekog drugog uzroka, nemaju s tim nikakve veze. Nikad ih nisam podržavao niti ću ih podržavati.”1
Oni koji ne znaju za čistije izvore istine, koji ne prate njene tokove dalje od Biblije i Ustava, drže
se, i mudro je što se drže, Biblije i Ustava i piju odatle s poštovanjem i poniznošću. A oni koji vide odakle ona kaplje u ovo jezero ili u onaj potok pritežu kaiš i nastavljaju hodočašće ka izvoru.
U Americi se nije pojavio čovek s genijem za zakonodavstvo. Takvi su retki u istoriji sveta. Ima
govornika, političara i rečitih ljudi na hiljade. No još nije otvorio usta onaj ko je sposoban da reši
najmučnije probleme današnjice. Mi volimo rečitost radi nje same, a ne radi bilo koje istine koju od nje možemo čuti, ili radi heroizma koji može izazvati. Naši zakonodavci nisu još shvatili relativnu vrednost slobodne trgovine i slobode, jedinstva i ispravnosti, za jednu zemlju. Nemaju ni genija ni talenta za relativno neznatne probleme kao što su oporezivanje i finansije, trgovina i manufaktura, i zemljoradnja. Kad bismo bili ostavljeni da nas vodi samo blagoglagoljivost zakonodavaca u Kongresu, neispravljena blagovremenim iskustvom i uspešnim žalbama naroda, Amerika ne bi zadugo zadržala svoje mesto među narodima. Osamnaest stoleća – mada, možda, nemam pravo da to kažem – pisan je Novi zavet, a gde je zakonodavac sa dovoljno mudrosti i praktičnog talenta da vidi svetlost koju on baca na nauku zakonodavstva?
_________________________________
1 Ovi navodi su ušli u tekst pošto je predavanje pročitano (Toroova napomena)
_________________________________

Vlast državne uprave je još neopravdana, čak i one kojoj bih se i ja pokorio, jer hoću rado da
slušam one koji znaju više i mogu bolje no ja, a u mnogim stvarima čak i one koji niti znaju niti mogu koliko ja. Da bi bila strogo opravdana, mora da ima odobrenje i pristanak onih kojima vlada. Ona ne može polagati pravo na moju ličnost i moje imanje, osim ako ja ne pristanem na to. Progres od apsolutne do ustavne monarhije, od ustavne monarhije do demokratije, jeste progres ka istinskom poštovanju pojedinca. Čak je i kineski filozof bio dovoljno mudar da pojedinca smatra za osnovu carstva. Da li je demokratija koju mi poznajemo najbolji moguć oblik vladavine? Nije li moguće koraknuti napred ka priznavanju i organizovanju prava čoveka? Neće biti zaista slobodne i prosvećene države sve dok država ne shvati da je pojedinac viša i nezavisna sila iz koje proizlazi njena moć i vlast, i dok se ne bude ponašala prema njemu u skladu s tim shvatanjem. Nalazim zadovoljstvo u zamišljanju države koja će se ponašati prema pojedincu s poštovanjem kao prema susedu, koja neće smatrati da joj se narušava spokojstvo što nekoliki žive daleko od nje, što se ne mešaju u njene poslove, što ne pripadaju njoj, a ispunjavaju sve dužnosti prema svojim
susedima i ostalim ljudima. Država koja odgaji takav plod i dopusti da on otpadne čim sazri, utrće put još savršenijoj i veličanstvenijoj državi kakvu takođe zamišljam, ali je još nisam video.

Zahvalnost

 

 

 

Hram je bio prepun ljudi. Bilo je ljudi sa raznih strana. Neki nosi[e ponude božanstvu, neki su se molili dok su treći tražili savet. Među njima beše i prosjak na štakama koji je bio bez stopala. Pošto je gužva bila velika zamolio je čoveka ispred njega za pomoć. Čovek je upravo završavao molitvu u kojoj je tražio blagoslov i pomoć za svoje tekuće probleme. Kada je završio sa molitvom okrenuo se ka starcu prosjaku i pomogao mu je da priđe bliže kako bi mogao da se pomoli. Dok mu je pomagao čovek mu reče:

"Šta je starče, došao si da se pomoliš da bi prohodao ili da te Bog malo oslobodi patnje prosjaka?".

Starac mu odgovori:
"Ja nisam došao da nesto tražim od Boga, želeo bih da mu se zahvalim i da kažem da sam mu istinski zahvalan".

Čovek ne verujući  reče mu:
"Pa na čemu da mu zahvališ, na tvom prosjačenju ili na tome što nemaš stopala? Ne razumem?",
 
a starac mu odgovori -
"Ono na čemu sam mu ja zahvalan je mnogo vrednije od mojih stopala....".

Nakon toga sede i počne da se moli....

Ivo Andrić,O priči i pričanju

(Govor Ive Andrića povodom dodele Nobelove nagrade za književnost 1961. godine)


U izvršavanju svojih visokih zadataka, Nobelov komitet Švedske akademije rešio je ovog puta da pisca jedne, kao što se kaže, male zemlje odlikuje Nobelovom nagradom koja, merena međunarodnim razmerama, znači visoko priznanje. Neka mi je dopušteno da, primajući to priznanje, kažem nekoliko reči o toj zemlji i dodam nekoliko opštih razmatranja u vezi sa pripovedačkim delom koje ste izvoleli nagraditi.

Moja domovina je zaista „mala zemlja među svetovima“, kako je rekao jedan naš pisac, i to je zemlja koja u brzim etapama, po cenu velikih žrtava i izuzetnih napora, nastoji da na svim područjima, pa i na kulturnom, nadoknadi ono što joj je neobično burna i teška prošlost uskratila. Svojim priznanjem vi ste bacili snop svetlosti na književnost te zemlje i tako privukli pažnju sveta na njene kulturne napore, i to upravo u vreme kad je naša književnost nizom novih imena i originalnih dela počela da prodire u svet, u opravdanoj težnji da svetskoj književnosti i ona da svoj odgovarajući prilog. Vaše priznanje jednom od književnika te zemlje znači nesumnjivo ohrabrenje tom prodiranju. Stoga nas ono obavezuje na zahvalnost, i ja sam srećan što vam u ovom trenutku i sa ovog mesta, ne samo u svoje ime nego i u ime književnosti kojoj pripadam, mogu tu zahvalnost jednostavno ali iskreno da izrazim.

Nešto teži i složeniji je drugi deo mog zadatka: da kažem nekoliko reči u vezi sa pripovedačkim delom pisca kome ste ukazali čast svojom nagradom.
Ali kad je u pitanju pisac i njegovo delo, zar ne izgleda pomalo kao nepravda da se od onog koji je stvorio neko umetničko delo, pored toga što nam je dao svoju kreaciju, dakle deo sebe, očekuje da kaže nešto i o sebi i o tom delu? Ima nas koji smo više skloni da na tvorce umetničkih dela gledamo bilo kao na neme, odsutne savremenike, bilo kao na slavne pokojnike, i koji smo mišljenja da je govor umetničkih dela čistiji i jasniji ako se ne meša sa živim glasom njegovog stvaraoca. Takvo shvatanje nije ni usamljeno ni novo. Još Monteskije je tvrdio da „pisci nisu dobre sudije svojih dela“. Sa divljenjem i razumevanjem sam nekad pročitao Geteovo pravilo: „Umetnikovo je da stvara a ne da govori!“ Kao što sam mnogo godina docnije sa uzbuđenjem naišao na istu misao, sjajno izraženu, kod neprežaljenog Albera Kamija.

Stoga bih želeo da težište ovog kratkog izlaganja postavim, kao što je po mom mišljenju pravo i umesno, na razmatranje o priči i pričanju uopšte. Na hiljadu raznih jezika, u najraznoličnijim uslovima života, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih pričanja u kolibama, pored vatre, pa sve do dela modernih pripovedača koja izlaze u ovom trenutku iz izdavačkih kuća u velikim svetskim centrima, ispreda se priča o sudbini čovekovoj, koju bez kraja i prekida pričaju ljudi ljudima. Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče i dalje i pričanju kraja nema. Tako nam ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bleska svesti, kroz vekove priča samo sebi, u milion varijanata, uporedo sa dahom svojih pluća i ritmom svoga bila, stalno istu priču. A ta priča kao da želi, poput pričanja legendarne Šeherezade, da zavara krvnika da odloži neminovnost tragičnog udesa koji nam preti, i produži iluziju života i trajanja. Ili možda pripovedač svojim delom treba da pomogne čoveku da se nađe i snađe? Možda je njegov poziv da govori u ime svih onih koji nisu umeli ili, oboreni pre vremena od života-krvnika, nisu stigli da se izraze? Ili to pripovedač možda priča sam sebi svoju priču, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah? Ili je cilj tog pričanja da nam osvetli, bar malo, tamne puteve na koje nas često život baca, i da nam o tom životu, koji živimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kaže nešto više nego što mi, u svojoj slabosti, možemo da saznamo i shvatimo; tako da često tek iz reči dobrog pripovedača saznamo šta smo učinili a šta propustili, šta bi trebalo činiti a šta ne. Možda je u tim pričanjima, usmenim i pismenim, i sadržana prava istorija čovečanstva, i možda bi se iz njih bar mogao naslutiti, ako ne saznati smisao te istorije. I to bez obzira na to da li obrađuje prošlost ili sadašnjost.

Kad je reč o pripovedanju koje ima za predmet prošlost, treba napomenuti da ima shvatanja prema kojima bi pisati o prošlosti trebalo da znači prenebregnuti sadašnjicu i donekle okrenuti leđa životu. Mislim da se pisci istorijskih pripovedaka i romana ne bi složili sa tim i da bi pre bili skloni da priznaju da sami stvarno i ne znaju kako ni kada se prebacuju iz onog što se zove sadašnjost, u ono što smatramo prošlošću, da sa lakoćom kao u snu, prelaze pragove stoleća. Najposle, zar se u prošlosti kao i u sadašnjosti ne suočavamo sa sličnim pojavama i istim problemima? Biti čovek, rođen bez svog znanje i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još izdržati svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti čovek.

Tako, i s one strane crte koja proizvoljno deli prošlost od sadašnjosti pisac susreće tu istu čovekovu sudbinu koju on mora uočiti i što bolje razumeti, poistovetiti se sa njom, i svojim dahom i svojom krvlju je grejati, dok ne postane živo tkanje priče koju on želi da saopšti čitaocima, i to što lepše, što jednostavnije, i što ubedljivije.

Kako da se to postigne, kojim načinom i kojim putevima? Jedni to postižu slobodnim i neograničenim razmahom mašte drugi dugim i pažljivim proučavanjem istorijskih podataka i društvenih pojava, jedni poniranjem u suštinu i smisao minulih epoha, a drugi sa kapricioznom i veselom lakoćom kao onaj plodni francuski romansijer koji je govorio: „Šta je istorija? Klin o koji ja vešam svoje romane.“ Ukratko sto načina i puteva može postojati kojima pisac dolazi do svoga dela, ali jedino što je važno i presudno, to je delo samo.

Pisac istorijskih romana mogao bi na svoje delo da stavi kao natpis i kao jedino objašnjenje svega, i to svima i jednom zauvek, drevne reči: „Cogitivi dies antiquos et annos aeteornos in mente habui.“ (Razmišljao sam o drevnim danima i sećao se godina večnosti).
Pa i bez ikakvog natpisa, njegovo delo kao takvo govori to isto.

Ali, na kraju krajeva, sve su to pitanja tehnike, metode, običaja. Sve je to manje ili više zanimljiva igra duha povodom jednog dela i oko njega. Nije uopšte toliko važno da li jedan pripovedač opisuje sadašnjost ili prošlost, ili se smelo zaleće u budućnost; ono što je pri tom glavno, to je duh kojim je nadahnuta njegova priča, ona osnovna poruka koju ljudima kazuje njegovo delo. A o tome, naravno, nema i ne može biti propisa ni pravila. Svak priča svoju priču po svojoj unutarnjoj potrebi, po meri svojih nasleđenih ili stečenih sklonosti i shvatanja i snazi svojih izražajnih mogućnosti; svak snosi moralnu odgovornost za ono što priča, i svakog treba pustiti da slobodno priča. Ali dopušteno je, mislim, na kraju poželeti da priča koju današnji pripovedač priča ljudima svoga vremena, bez obzira na njen oblik i njenu temu, ne bude ni zatrovana mržnjom ni zaglušena grmljavinom ubilačkog oružja, nego što je moguće više pokretana ljubavlju i vođena širinom i vedrinom slobodnog ljudskog duha. Jer, pripovedač i njegovo delo ne služe ničem ako na jedan ili na drugi način ne služe čoveku i čovečnosti. To je ono što je bitno. I to je ono što sam smatrao za dobro da istaknem u ovom svom kratkom prigodnom razmatranju koje ću, ako mi dopustite, završiti kao što sam i počeo: sa izrazom duboke i iskrene zahvalnosti.

Izvor: Projekat Rastko

Čarls Bukovski - predgovor za knjigu "Upitaj prah" Džona Fantea

Bio sam mlad čovek, gladovao sam i pio i pokušavao da budem pisac. Većinu knjiga pročitao sam u Centralnoj biblioteci L.A, i ništa što sam pročitao nije bilo u vezi sa mnom ili ulicama ili ljudima oko mene. Činilo se kao da se svako samo poigrava rečima, a oni koji gotovo ništa ne govore smatrani su za odlične pisce. Njihovo pisanje bilo je mešavina dovitljivosti, veštine i forme, i to se čitalo, učilo, gutalo se i prenosilo. Morao si se da se vratiš na ruske pisce pre revolucije da bi našao malo hazarda i strasti. Bilo je izuzetaka, ali su ti izuzeci bilo tako retki da bi ih čovek brzo pročitao, a onda ostajo da bulji u redove i redove beskrajno dosadnih knjiga. Uz toliko stoleća iza sebe, uz tolike prednosti, moderni su jednostavno bili loši.

Izvlačio sam jednu knjigu za drugom sa polica. Zašto niko nije govorio nešto? Zašto niko nije kriknuo?

Počeo sam da pretražujem druge prostorije biblioteke. Odeljak Religije bio je samo ogroman zahod - bar za mene. Prešao sam na Filozofiju. Otkrio sam nekoliko gnevnih Nemaca koji su mi malo popravili raspoloženje, a onda je i tome bio kraj. Pokušao sam sa Matematikom, ali je viša matematika bila kao i religija: odmah je utekla od mene. Kao da nigde nije bilo onog što je meni bilo potrebno.

Kopao sam po Geologiji i našao da je zanimljiva, ali sve u svemu nedovoljna. Onda sam pronašao neke knjige iz Hirurgije i dopalo mi se - reči su bile nove, a ilustracije prekrasne.
Posle hirurgije sam se vratio u veliku salu, kod romanopisaca i pisaca kratkih priča. (Kada sam imao dovoljno jeftinog vina nikada nisam odlazio u biblioteku. Ona je bila dobro mesto kad ništa nemaš od pića ili hrane, i kad te gazdarica svakodnevno proganja zbog neplaćene kirije. U biblioteci si imao bar toalet na raspolaganju. Vidjao sam dosta skitnica tamo, najčešće su spavali preko svojih knjiga.)

Hodao sam po velikoj sali, izvlačio knjige sa polica, čitao po nekoliko redova, nekoliko stranica, zatim ih vraćao.

Jednog dana našao sam neku knjigu, otvorio je, i to je bilo to. Stajao sam i čitao. Poneo sam knjigu do stola. Redovi su glatko klizili stranicama, kao plima. Svaka rečenica imala je sopstvenu energiju. Ta stvarnost svake rečenice davala je stranici život, kao da je nešto urezano u nju. Najzad sam otkrio čoveka koji se ne boji emocije. Humor i patnja bili su pomešani sa izuzetnom jednostavnošću. Početak te knjige bio je ogromno čudo za mene. Imao sam karticu biblioteke. Uzeo sam knjigu, poneo je u moju sobu, legao na krevet i čitao. I, mnogo pre nego što sam došao do kraja, znao sam da je predamnom pisac koji je razvio poseban način pisanja. Knjiga se zvala Upitaj prah, a pisac Džon Fante. On je izvršio veliki uticaj na moje pisanje, za ceo život. Pročitao sam Upitaj prah i potražio druge Fanteove knjige u biblioteci. Našao sam dve: Dago Red i Čekaj do proleća, Bandini. Bile su istog kalibra, pisane iz stomaka i srca.

Da, Fante je snažno delovao na mene. Nedugo nakon čitanja ovih knjiga počeo sam da živim sa ženom. Ona je bila veći pijanac od mene i žestoko smo se svadjali, a ja bih često vikao na nju: "Ne govori mi da sam kurvin sin! Ja sam Bandini, Arturo Bandini!"

Fante je bio moj bog, a znao sam da bogove treba ostaviti na miru, ne kuca se na njihova vrata. Ipak, pitao sam se gde je živeo na Andjeoskom letu, i zamišljao da možda i dalje živi tamo. Skoro svakog dana prolazio sam tuda i mislio: Da li je to prozor kroz koji se Kemil provlačila? Da li su to vrata hotela? Da li je to taj hol? Nikada nisam saznao.

Nakon 39 godina ponovo sam pročitao Upitaj prah. Sva Fanteova dela i dalje čvrsto stoje, ali to mi je omiljena knjiga, jer je bila moje prvo otkriće magije. Postoje i knjige Pun života i Bratstvo loze. Osim toga, Fante trenutno piše roman Snovi sa Bunker Hila.
Sticajem okolnosti, ove godine sam najzad upoznao autora. Ima još mnogo toga u priči o Džonu Fanteu. To je priča o užasnoj sreći i užasnoj sudbini, o retkoj i urodjenoj hrabrosti. Jednom će biti ispričana, ali osećam da on ne želi da je ispričam na ovom mestu. Ali reći ću da je put njegovih reči i put njegovog života isti: snažan, dobar i topao.

Toliko. Sada je ta knjiga vaša."

Čarls Bukovski, 6. maja 1979.
(predgovor za "Ask the Dust" - Black Sparrow Press, 1980.)