Zlatno runo, Robert Graves

Jason Pelias, Louvre,  K127 

Jason se vraća i donosi Zlatno runo Peliji, apulijska krater (vaza) sa crvenim figurama na crnoj pozadini, cca. 340–330. pne.



Glava 1
Sušenje ječma

Kad prvi talas grčkih zavojevača, jonsko pleme, spuštajući se iz gornjih oblasti Dunava kroz Istru i
Iliriju, stiže najzad u Tesaliju, svi domoroci, kao: Satiri, Lapiti, Etici, Flegijani i Kentauri,
povukoše se u tvrđave svojih planina. Zavojevači, koji behu veoma mnogobrojni, donesoše sobom
svoje vlastite bogove i svetinje. Kentauri, prvobitni stanovnici gore Peliona, gledahu ih kako sporo
promiču sa svojim stadima i dželepima i odlaze u ravnu Pagasu, daleko dole na zapad, gde se
zadržaše nekoliko dana; a onda, omamljeni glasovima o još bogatijoj paši na jugu, lonjani nastaviše
svoje putovanje ka tvrđavi Ftiji, i izgubiše se iz vida. U Jolku, u blizini podnožja Peliona, stajaše
drevno saborište nimfa Riba čija Vrhovna Sveštenica propisuje svete zakone za ćelu Ftijotidu. One
ne utekoše ispred Jonjana, već načiniše na njih gorgonska lica, plazeći jezike i šišteći; lonjani
mudro pređoše u Beotiju.
Jonjani naiđoše na gostoljubiv narod u Pelazgiji, kako se Grčka tada nazivala; to behu domorodni
Pelazgi izmešani sa henećanskim, krećanskim i misirskim doseljenicima, a svi sla-vljahu Trojnu
Boginju pod ovim ili pod onim imenom. Poslanici, upućeni iz Mikene, Arga, Tirinta, i drugih
gradova u časno svetište Boginje u Olimpiji, behu poučeni od nje da s dobrodošlicom dočekaju
Jonjane, ali pod strogom pogodbom da oni moraju poštovati verske običaje koji preovlađuju na
njenom području. Uljudno ponašanje i čvrsto držanje poslanika kao i ogromni zidovi gradova koji
su ih uputili, ostavili su snažan utisak na lonjane. Neradi da se vrate u Tesaliju, a bez nade u uspešno vojevanje, oni promućurno dozvoliše svojim bogovima da se priklone Boginji i postanu njeni usvojeni sinovi. Prvi jonski knez koji se revno priklonio zvao se Minija, koga je Božica otada obasipala miloštama mimo sve ostale; njegov otac, Hris, osnovao je naseobinu Eeju, na istoimenom ostrvu preko puta Pule, na severnoj strani Jadranskog mora. Kad je Minija umro, Božica mu je podarila naziv heroja i zapovedila da pedeset nimfi čuvaju njegovo veliko belo svetište u beotskom gradu Orhomenu, pored jezera Kopaida, i da sude o svetim stvarima i čitavom tom kraju. Nimfe se nisu udavale, no uzimale su ljubavnike u praznične dane, na pelazgijski način. Kekrop Misirac već je bio doneo ustanovu braka u Atiku, i Boginja je praštala tu novinu samo ukoliko oni koji je upražnjavaju ne bi vređali nju i njen pelazgijski narod; Jonjani su isto tako sklapali brakove, ali uviđajući da najčestitiji domoroci smatraju taj običaj nepristojnim, većinom su prestajali s tim od stida.

     Ubrzo je usledila druga grčka najezda, ovoga puta eoljanskog plemena, koje je bilo krepkije od
Jonjana, a došlo je preko Trakije. Oni su prošli Jolk, kao i fonjani, ali su zauzeli beotski grad
Orhomen, koji su zatekli nečuvan za vreme svetkovine. Njihovi knezovi, pridobivši nimfe
Minijinog svetišta da ih uzmu za muževe, stekoše pravo da budu vojni čuvari zemlje; i stoga se
otada nazvaše Minijcima. Oni postaše aristokracija toga dela istočne Grčke, no ne behu kadri da
prodru u Atiku ili Peloponez, jer utvrđeni grad Kadmova Teba prečaše im put. Eol, njihov veliki
predak, isto je tako dobio naziv heroja, a iz trakinske pećine, ili pukotine u zemlji, u kojoj su
njegove kosti sahranjene, ljubazno šalje zmijaste vetrove na molbu posetilaca. Ovu vlast nad vetro-
vima prenela je na nj Trojna Boginja.

    Kad je Tezej, Kralj jonske Atine, u potaji izgradio mornaricu i plenio Knos na Kreti, Minijci su se
isto tako otisnuli na more. Oni su opremili stotinu ili više brodova, koje su privukli blizu Aulide na
zaštićenim žalovima Eubejskog zaliva. Tezej, radije nego da se upusti u pomorski rat, sklopio je s
njima ugovor na kojem dve države sporazumno dele trgovačku plovidbu otetu od Krećana i
zajednički preduzimaju gonjenje gusara. Atinjani su trgovali sa lugom i Istokom, - sa gradovima u Misiru, Africi, Fenikiji, i Maloj Aziji, kao i Frigijskom Trojom, prvom tržnicom dalekog Istoka; Minijci su trgovali sa Tesalijom i Trakijom na Severu, i sa Sicilijom, Krfom, Italijom i Galijom na Zapadu. Radi svoje zapadne trgovine, Minijci su držali jedan deo svoje mornarice u Peščanom Pilu, jednom svom posedu na zapadnoj strani Peloponeza, i na taj način izbegavali su tešku plovidbu oko Rta Malea. Eolovi vetrovi, koje su nimfe njegovog svetišta vesto sabijale u svinjske bešike, bili su od velike pomoći zapovednicima minijskih brodova.

      Minijci su postali bogati, i isprva ništa ih nije remetilo u uživanju svoga kraljevstva, uglavnom zato
što su se najvećma trudili da ugode Boginji. Svog Nebeskog Boga, Diosa, koga su slavili na gori
Lafistiji u obliku ovna, javno su priznavali kao sina Majke Boginje. Ona mu je stoga dala drugo
ime, Zagrej ili Zevs, po detetu koje, govorilo se, ona rađa svake godine, kao dokaz svoje
plodnosti, u Diktejskoj pećini na Kreti, no koje se svake godine žrtvuje za dobro zemlje. Ovo
prinošenje žrtve sada je bilo obustavljeno, a Zevs je uživao povlastice odraslog božanstva. Premda
je on u nekim stvarima ima prvenstvo nad Nimfom Boginjom i Devicom Boginjom, njenim
kćerima, Majka Boginja ostala je vrhovno Božanstvo.

   Sledeći događaj u povesti Minijaca, koji se tiče ove priče o Argonautima, bio je taj što su oni
proširili svoje kraljevstvo do Pagaskog zaliva, i na sever sve do Larise u Tesaliji. Jedan gordi
minijski kralj, Atamant po imenu, pozvao je Inonu, Vrhovnu Sveštenicu saborišta u Jolku, da se
svečano venča s njim, a njene nimfe da se istovremeno venčaju s njegovim knezovima. Inona nije
mogla lako da odbije Atamanta, čoveka visokog, lepe žute kose, jer on bese doneo velike darove
za nju i za druge žene, a sem toga Minijci behu brojniji i bolje naoružani negoli njen narod iz
Ftijotide. No ako bi pristala na taj brak, to bi značilo povrediti prava Kentaura iz Peliona; Kentauri
iz bratstva Konja uvek su bili izabrani ljubavnici nimfa Riba iz Jolka, upravo onako kao što je
kentaursko saborište nimfa Vijoglava, koje su čuvale svetište heroja Iksiona uzimalo ljubavnike
samo iz bratstva Leoparda Magnešana. Inona je zatražila savet od Boginje, i upitala je da li ona i
njene nimfe treba da umore svoje muževe u svadbenoj noći, kao što su to davno pre u sličnoj prilici učinile Danaide iz Arga, ili da unište sebe skokom u more, kao što su učinile Palantide iz Atine. Ili pak, kakve su druge Boginjine naredbe? Boginja je odgovorila u jednom snu: "Sipaj nerazblaženo vino Konjovićima, a ostalo ostavi mojoj domišljatosti."

     Venčanje je bilo obavljeno sa velikim slavljem, i, kako je Inona to htela. Konjovići behu pozvani izsvojih planinskih pećina da se pridruže svetkovini. Kad oni dođoše, prisluživahu ih punim
peharima lemnjanskog vina. Kentauri slave jednog tesalijskog heroja, po imenu Sabacija, kao
pronalazača ječmenog piva, svoga obrednog pića, koje isprva prouzrokuje veliku veselost a potom
obara vernike u dubok san. Oni su sada smatrali da je ovo, njima nepoznato piće, vino, neka vrsta
piva, budući da je bilo bledo zlatne boje, premda reskijeg ukusa negoli pivo, i nije ga trebalo piti
kroz slamku, kao što se pije pivo, pošto na njemu ne pliva gusta kaša od slada. Bezbrižno su
napijali zdravice, kličući, ,,Jo Sabacije, Jo, Jo!", a godio im je slatki ukus, i tražili su još. Ali
umesto da ih uspava, vino ih je ubrzo zagrejalo pa su se stali propinjati, kolutajući očima i njišteći
od požude. Nimfa Riba osetiše bol sažaljenja, i ostavivši naglo trezne Minijce, koji su mešali vino
sa četiri dela vode, odjuriše u šume i tu polegaše sa zaljubljenim Kentaurima.

     Ovo ćudljivo ponašanje rasrdilo je minijske muževe, koji potekoše za svojim ženama i ubiše
desetinu Kentaura svojim tucanim mačevima. Sutradan Atamant pođe da napadne Kentaure u
njihovoj planinskoj tvrđavi. Oni mu se odupreše kako su najbolje mogli, boreći se kopljima od
borovine i obrušavajući krupno kamenje niz planinu; ali on ih nadvlada i potisnu na sever. Da bi ih
lišio hrabrosti da se opet vrate, uklonio je iz njenog svetišta kobiloglavi lik Bele Boginje, i, odnevši
ga dole u Jolk u Saborište Riba, prkosno je posvetio svetište na Pelionu Zevsu Ovnu, ili
Daždodavaocu Zevsu. Za neko vreme slomio je duh Kentaura; ali Inona, preko jedne od svojih
nimfa, potajno je prenela kobiloglavi lik u jednu pećinu u šumovitoj dolji na po puta do Gore Ose,
gde su se Kentauri ponovo skupili i molili Boginji da im pomogne da se osvete.

  Kralj Atamant nije znao da je Inona vratila lik Kentaurima; inače on bi se njoj obratio i sa više
drskosti nego što je to učinio.
"Ženo", kazao je, "tvoje kljusaste ljubavnike prognao sam iz Gore Peliona, zato što su oskrnavili
našu svadbenu noć. Ako se ijedan od njih, tražeći Boginjin lik, usudi da siđe opet u livade lolka,
biće uništen bez milosti. Gora Peliona sada je postala prebivalište našeg eolskog Boga, Zavsa; ona
je dostojnija njega nego što je gora Lafistija, koja je, kad se uporedi, neznatne visine."

"Pripazi se šta govoriš, mužu", odgovori Inona, "ako te već moram zvati mužem. Kako će Boginja
primiti to što si je svukao dole sa Peliona? I kako misliš da će ječam rasti, ako Konjovići ne budu
prisutni prilikom svetkovine setve, da se sadruže sa mnom i mojim Riba ženama pred očima Bele
Boginje?"

Atamant se nasmeja i odgovori: "Boginja neće zavideti svome sinu zato što je on na Pelionu. A
sad, kad svaka tvoja žena ima muža među mojim ljudima, a ti imaš mene, šta bi još htela? Mi smo
svi visoki, snažni ljudi, neuporedivo bolji u svakom pogledu od onih ludih golaća Kentaura; i biće
nam drago da vas obležemo po njivama u vreme svetkovine setve, ako vas želja obično obuzima u
to vreme."

Inona upita: "Zar si takva neznalica da veruješ da će nam naša Boginja dozvoliti da primamo u
zagrljaje vaše Ovnoviće u jednoj takvoj svetoj prilici? Ona nikad neće blagosloviti ječam ako to
učinimo. Ne, ne! Mi pristajemo da budemo vaše žene u toku većeg dela godine, ali ako hoćemo da
nam usevi napreduju, moraju nas obležati ne samo Kentauri u doba setve, već i Jarčevići Satira
koji nas pohode u vreme svečanosti kaprifikacije, kad ubrzavamo sazrevanje smokava pomoću
uboda smokvinih osa; a i ljubavnici iz drugih bratstava u sličnim prilikama kada mi to s vremena na
vreme naredi Boginja."

Atamant odgovori: "Zar si ti takva neznalica da veruješ da će ijedan pametan Grk dozvoliti svojoj
ženi da uživa u zagrljaju drugoga muškarca, pa bilo to u doba svečanosti setve ili ma u kojoj
drugoj prilici? Ti brbljaš besmislice. Smokve sazrevaju same od sebe, bez veštačke pomoći sa
strane, kao što se to može videti u zapuštenim voćnjacima u kojima svečanost nije obavljena. I
zašto bi nama Minijcima bile potrebne žene, čak i za setvu našega ječma? Heroj Triptolem je
pokazao da muškarci mogu da poseju ječam isto tako valjano kao što to mogu i žene."

"On je to učinio uz milostivu dozvolu Boginje", reče Inona, "čije svetlilo, Mesec, daje snagu
svem semenju da klija i svim plodovima da zru."

"Nije bilo potrebno tražiti njenu dozvolu", reče Atamant, "Boginja nema istinske vlasti nad žitom
ili plodovima ma kakve vrste. Potrebno je samo, dok snaga sunca malaksava, da se zrna ječma
pažljivo poseju u brazde dobro izorane njive, a potom da se zemlja izgrabulja, i onda da je kiša
blagovremeno zalije. Zevs će pustiti kišu kada ga zamolim, a novorođeno Sunce dobrodušno će
pomoći klasju da sazri. Luna je hladna i mrtva: u njoj uopšte nema stvaralačke snage."

,,A šta je sa svetom rosom?" upita Inona. "1 ona je valjda Sunčev dar?"

"Svakako nije Lunin dar", odgovori on; "ona često ne izlazi pre nego što je trava puna rose."

"Čudim se", reče Inona, "da se usuđuješ da govoriš tako o Boginji; i čudim se isto tako što si, i ne
pitajući mene, uklonio njen pošte dostojan beli lik iz svoga svetišta i zamenio ga likom njenog
usvojenog sina. Strašna te sudbina čeka, Atamante, ako ne popraviš stvari pre nego što prođe još
jedan dan i ne prikloniš se Boginji kao pokajnik. Ako je Triptolemova setva bila nagrađena
dobrom žetvom, budi uveren da je to bilo zato što je on svojom poniznošću najpre zadobio
Boginjinu milost, kao i zato što prilikom setve nije prenebregao nijednu uobičajenu ljubavnu
svetkovinu. Osem toga, nije istina da u zapuštenim voćnjacima smokve sazrevaju bez kaprifikacije.
Postoji potpun popis smokvinih stabala u ovoj zemlji, i svako stablo čuva po neka moja nimfa, ma
koliko udaljeno ili pusto bilo mesto na kojem ono raste."

"Nisam navikao da mnome vladaju žene", srdito odgovori Atamant. "Moja beotska žena, Nefela,
koja me dvori u Orhomenu, naučila je iz iskustva da se kloni moje zlovolje, i da gleda svoja posla,
a mene da ostavi na miru da radim svoja. Ja bih odista bio budala kad bih otišao u svetište u kojem
si ti Vrhovna Sveštenica, i molio tebe od svih žena da posreduješ kod Boginje da mi oprosti."

Inona se pretvarala da je zastrašena Atamantovom muškom grubošću. Milujući ga po glavi i
gladeći mu bradu, ona reče:

"Oprosti mi, mužu, što sam ti ispovedila moje verske sumnje. Biću ti poslušna u svemu. Ali obećaj
mi ovo: da će tvoji ljudi sami posejati ječam, kao što je to učinio Triptolem, bez pomoći mojih
žena. Mi se sve plašimo gneva naše Boginje ako posejemo ječam bez uobičajenih plodonosnih
obreda, pri kojima nama izgleda da je ljubavno sadruženje s Kentaurima tako neophodno."

     Tako je ona smirila Atamanta. On je nedovoljno poštovao Boginju i više se uzdao u Zevsa, koji je
pod svojim pređašnjim imenom Dios bio glavno božanstvo njegovog plemena kad je prvom došlo
u Tesaliju. U novo osvećeno svetište Daždodavaoca Zevsa na Pelionu on je preneo jedan naročito
sveti predmet sa gore Lafistije. To je bio lik Ovna Boga, izvajan od jednog hrastovog korena preko kojega je bilo prebačeno veliko ovnujsko runo obojeno morskim purpurom da odgovara onim kišnim oblicima koje ono može čarobno da dočara čak i usred leta. Zato što se kaže "kiša je zlato", a i zato što su runa ovaca na Idi, gde su, vele, Zevsa odgojili pastiri, obojena zlatnim cvetnim prahom, oko ivice runa bio je opšiven dragocen porub od tanko izvučene zlatne žice ukovrdžane u uvojke kao vuna; otuda je dobilo ime Zlatno Runo. Ogromni, vitorogi zlatni rogovi bili su pričvršćeni u zaglavlju Runa, koje je bilo prevučeno preko drvenog trupca lika. Bilo je divota pogledati to Zlatno Runo, i ono je uvek donosilo kišu kad god bi Bogu bila prinesena propisana žrtva. Sveštenici su tvrdili da Zevs uznosi k sebi lik u takvim prilikama: on se uzdiže, govorili su, u dimu žrtve kroz badžu na krovu svetišta, i odmah se ponovo spušta, mokar od prvih kapljica kiše.

     U Jolku je žetva bila završena, i bližilo se vreme jesenje setve. Inona je očekivala znak od Bele
Boginje, koja joj se opet ubrzo : javila u snu i kazala: "Inona, dobro si postupila, no i bolje ćeš
postupiti. Uzmi sve ječmeno seme iz vrčeva u mojoj svetoj odaji, gde je ono sklonjeno, i potajno
ga razdeli ženama u Ftijotidi. Naredi im da ga sasuše pred svojim domaćim ognjištima, i to svaka
dve ili tri pune žetvene merice, ali ni za živu glavu, pod pretnjom moje najstrašnije kazne, da ne
kažu nijednom muškarcu šta su učinile."

Inona zadrhta u snu, i upita: "Majko, zar možeš to da tražiš od mene? Zar oganj neće uništiti život
u svetom semenu?"
Boginja odgovori: "Učini to, ipak. U isto vreme, zatruj pečurkom i kukutom pojila minijskih
ovaca. Moj sin Zevs oteo mi je moj dom na Pelionu, i kazniču ga zato pomorom njegovih ovaca."

           Inona je verno poslušala Boginju, premda ne bez izvesne zebnje u srcu. Žene su izvršile
postavljene zadatke, i to rado, jer su mrzele svoje miniske osvajače. Minijci nisu ni slutili, kad su
im ovce uginule, da su ih to ove žene otrovale, ali su između sebe roptali protiv Atamanta. A zato
što im je zakon zabranjivao da jedu meso ma koje životinje koja je uginula drukčije sem obrednim
klanjem, bili su prisiljeni da jedu više hleba no što je to njihov običaj, i divljač kakvu god bi ulovili
u šumama; no oni ne behu osobito vični lovu.

Inona reče Atamantu: "Nadam se, mužu, da če ti setva biti srečna. Evo ječmenog semena,
sklonjenog u ovim vrčevima. Pogledaj i pomiriši kako je divno osušeno; plesnivo seme, poznato ti
je možda, ne daje obilnu žetvu."

Mesec je bio počeo da se jede; no Minijci, na čelu sa Atamantom, posejaše seme u brazde izorane
zemlje. Učinili su to bez svetkovine i molitve, a Inona i nimfe gledale su ih iz daljine i tiho se smejale. Dogodilo se da je godina bila neobično suha, i kad se ječam nije zazelenio nad tlom u
očekivano vreme, Atamant i nekoliko pratilaca popeše se na planinu, i prizvaše Daždodavaoca
Zevsa. To učiniše pomoću čegrtaljki za kišu i biko-va-rikača, i uz prinošenje na žrtvu jednog crno
ovna, čije svete butnjače, sa naslagama loja, sagoreše, a ostatak veselo pojedoše do poslednjeg
komadića. Iste večeri spusti se prijatan pljusak. "Ovo će isterati ječam, Inona, ni brige te za to", reče Atamant svojoj ženi.

     Prošlo je deset dana a na njivama još ne bese ni traga od zelenila. Inona reče Atamantu: "Pljusak
koji je Zevs poslao bio je nedovoljan. Nije dovoljno natopio zemlju. Bojim se, bacili ste seme
isuviše duboko. Moraćeš opet da prizoveš Zevsa; i zašto ne pošalješ ljude u tračko svetište tvoga
pretka Eola da zatraže dašak kišnog severoistočnog vetra?"

    Zabrinuti Atamant opet se pope na Pelion. Ovoga puta pokušao je da umilostivi Boga prinošenju
na žrtvu pedeset belih ovnova i jednog crnog, sagorevši ih u pepeo na lomačama od borovine, a sam ne okusivši ni zalogaja, da bi pokazao poniznost svoga srca; vitlao je bikom-rikačem i čegrtao zrnevljem u tikvi da su ga ruke zabolele. Zevs je te noći grmeo i sevao, i tolika se kiša sručila da se Atamant i njegovi ljudi umalo ne utopiše u poplavi pri povratku u Jolk. Potok Anauras naglo je nabujao i odneo brvno preko kojega im je valjalo preći, pa su tako morali da čekaju dok bujica prođe, i tek su se potom mogli vratiti u grad.

     Ni posle nedelju dana, iako su po njivama bile polegle travuljine koje je kiša nanela, nije se
pokazala ni jedna jedina vlat ječma. Inona reče Atamantu: "Pošto si me uverio da izostavljanje
plodonosnih obreda, o kojima sam ti govorila, nije moglo prouzrokovati propast useva, moram da
zaključim da je Zevs poslao pogrešnu vrstu kiše. Ako se ječam ne pokaže do sledećeg mladog
meseca, neki od nas moraće da skapaju od gladi. Isuviše je dockan da bi se obavila nova setva,
većina tvojih stada uginula su, a tvoji ljudi pohlepno su provaljivali u naše ambare. Što se riba tiče,
one su napustile ovaj zaliv posle dolaska tvojih Minijaca, kao što se i moglo očekivati: one
smatraju da je ovo Saborište obesvećeno."

     Inona je nagovorila svoje nimfe, koje su tobož najvećma poštovale svoje muževe, da ih sada
podbodu da zahtevaju od Atamanta da prinese treću i konačnu žrtvu. Svi Minijci su verovali da
ako Zevs neće da pošalje kišu kad mu je prinesen jedan ovan, pa ni kad je pedeset prineseno, to je
znak da on pohlepno zahte-va nešto još veće - žrtvovanje rođene dece Sveštenika Ovna. Muževi
su se saglasili sa ženama da se sada mora prineti ova ; žrtva, i jednog dana došli su u gomili Atamantu dok je stajao ¦ sumorno zabadajući palicu u neplodnu zemlju jedne njive. Najstariji između njih reče:
"Atamante, mi tebe žalimo, ali pozivamo te da bez kolebanja izvršiš svoju dužnost. Prinesi na žrtvu Ocu Zevsu svoga sina Friksa i svoju kćer Helu, i božanska kiša, , koja tada mora pasti, oživiće ječmeno seme i spašće naše ," živote."

    Isprva Atamant ne hte ni da ih čuje. Kad mu zapretiše nasiljem, on pristade da žrtvuje decu samo
tako ako to naredi Proročište u Delfima; Delfi tada behu za Grke glavni viši sud za svete stvari. Proročištem je upravljala jedna sveštenica Bele Boginje; prvobitno nju je nadahnuo jedan sveti piton, duh heroja Dionisa, koji je uživao najprisnije poverenje Boginjino i čija su pupčana vrpca i vilica ležali izloženi na jednom stolu u njegovom svetištu iza kopljane ograde. No priča se da je ovaj piton, kad su se Grci prvom spustili iz Tesalije, primetio nešto nipodaštavajuće o njihovom novom Bogu, Apolonu Strelcu. Apolon, ranije Miš demon sa ostrva Dela, moćan da širi i stišava kugu, bio je smatran kao Bog od strane henećanskih naseljenika Tempa u Tesaliji, gde je Eoljane spasao kuge. Kad su strelci Apolonovi čuli da je Dionis osporio božanstvo njihovog Boga i kazao, "Ja ću progutati tog malog miša", iz svoje dolje u Tempu krenuli su besno na Delfi, provalili Dionisovu ogradu, i triput zakucali na vrata okrugle bele grobnice. Napolje je jurnuo rasrđeni Piton, a strelci ga probodoše svojim strelama. Onda na vatri od svetih kopalja sagoreše Dionisovu pupčanu vrpcu i vilicu, i utekoše natrag u Tempe. Da okaje svoj zločin, Apolon je pristao, iako nerado, da postane kletvenik Bele Boginje, i, ušavši u praznu grobnicu u Delfima, da vrši posao koji je ranije obavljao Dionis; i on je osnovao Pitiske Igre u spomen pitona. Stoga sveštenica nije više odgonetala prošlost ili budućnost prema zmijinom sadržajnom uvijanju, premda je još uvek nosila naziv Pitonka. Umesto toga, žvakala je lišće lovora, drveta posvećenog Apolonu, koje je stvaralo u nje proročko nadahnuće. Mlade stabljike lovora prenošene su iz Tempa u Delfe i zasađene okolo svetišta, i njihove su se grane ubrzo spojile i načinile dubok hlad.

     Mesto se još uvek zvalo Pito, ili Pupčano Svetište, no Apolonovi sveštenici tumačili su da njegovo
ime dolazi od središnog položaja koje ono zauzima u Grčkoj; spomen na Dionisa je iščezao, i dugo
vremena nije obnavljan.
     Atamant je očekivao povoljan odgovor od Pitonke, jer, kao što reče: "Apolon će se sažaliti na
mene u mojoj nesreći: razumeće da je Boginja uzrok mojih nedaća - ona uporno ne dopušta
semenu da proklija. Uprkos njegove tobožnje odanosti prema njoj, on će naći neko rešenje da me
oslobodi svirepe obaveze: on mnogo duguje Eoljanima. Zar da žrtvujem svoju decu Zevsu samo
zato što se njegova majka ponaša sa uobičajenom ženskom nastranošću?" Inona je isto tako poslala u Delfe poruku po jednom beotskom pastiru, koji je znao najkraće prečice preko kršnih planina i trnovitih dolja, i upozorila je Pitonku da je Atamant uvredio ne samo Boginju, kojoj i Apolon i ona duguju vernost, već je odbio da i Zevsa umilostivi na uobičajeni način, te sa takve njegove tvrdokornosti beskrajna beda preti njegovom plemenu i plemenu Kentaura. Stoga, kad je Atamant prispeo i pokušao da ublaži Apolona darovanjem jednog zlatnog tronošca, Pitonka je odbila da dar primi; naredila mu je da svoje dvoje dece prinese na žrtvu na Gori Pelionu Daždodavaocu Zevsu, i to bez odlaganja. Isti pastir, njen glasnik, obavestio je Inonu blagovremeno, četiri ili pet dana pre povratka njenog muža, i Apolonovom odgovoru.


Glava druga


Gubitak runa

Scribd

Mišel Turnije, Zlatna kapljica

Toliko si takav kakav izgledaš
da uopšte ne čujem šta govoriš

Tomas Džeferson





S kišom kamenja, uzbijenu, mirnu masu ovaca stuštio se leteći odred kozâ, uvek radih da se sjure niz odron. Idris je svoje malo stado sada odveo bliže crvenkastoj liniji dinâ nego što je to učinio prethodnog dana ili dva dana ranije. Prethodne nedelje osigurao je sebi – s tim da im se, kad za to dođe red, oduži – društvo Babino i Mabrukovo, i dani su prolazili kao u snu. Potom su, međutim, njegovi drugovi prebačeni u baštu, da pomognu njihovom ocu, jer trebalo je kanale za navodnjavanje očistiti od peska. Sa svojih petnaest leta, Idris više nije bio u godinama kad bi tek tako priznao da samoća u njemu izaziva teskobu, da ga ne drži mesto i da nikako ne može da se skrasi u senci divlje planike i tamo provede sate i sate, kao što je to činio kad su sa njim bili i njegovi drugovi. Znao je on, bez sumnje, da vetrovi koji duvaju s oboda pustinje nisu dženuni što odnose nesmotrenu i neposlušnu
decu, kako mu je svojevremeno baka pripovedala držeći se, bez sumnje, usmenog predanja
što seže u vreme kad su nomadi vršili prepade na seoski živalj oazâ. Pa ipak je ta legenda ostavila traga u njegovom srcu, i varljivi odsjaj prvih sunčevih zraka na šat-el-Ksobu, pomaman beg velikog varana kog su u njegovoj postelji od peska prenule bose noge Idrisove, blistav let sove zabludele u carstvo jutarnje svetlosti – sve ga je to nagonilo da pod hitno potraži ljudsko društvo. Zamisao mu je bila da se, goneći stoku na istok, ponovo sretne sa Ibrahimom ben Larbijem, jednim od čobana iz polunomadskih plemena Čamba koji su taborovali duž pustinje Er-raui i za nadoknadu čuvali krdo kamila iz oaze, zadovoljavajući se svim mlekom koje uspeju da izmuzu i polovinom priploda.


Idris je znao da svog druga neće naći u njegovoj naseobini, čiji su niski, crni šatori zauzimali
oblast punu bunara, Ogla Meluan; većinom ti bunari behu presušili, ali vode je bilo sasvim dovoljno za ljudske potrebe. Životinje su pasle u krugu prečnika dvadesetak kilometara, podeljene u krda od po tuce odraslih i isto toliko mladih kamila, o kojima su računa vodili dečaci, svaki zadužen za po jedan bunar. Idris se sad zaputio više na sever, u pravcu kamenitog klanca, iza kojeg je počinjala Ibrahimova teritorija. Bio je to bezvodan, kameniti predeo, tu i tamo prošaran kiselim korovom i mlečikom, gde je vetar za sobom ostavio duge tragove fino oblikovanog riđeg peska. Nije više morao da tera životinje da bi išle napred. Sama blizina bunara u Hasi Uritu – Ibrahimovog bunara – delovala je na ovce poput nevidljivog magneta, jer one su sad hitale ubrzanim korakom, dok su se koze vukle
za njima. Nije se još moglo razabrati ništa sem iskrzanih kontura malobrojnih mrtvih stabala
ili oskudnog žbunja abeskija na koje se jarići odmah baciše. Ali spram sive litice Idris ubrzo ugleda senku akacije koja se, nalik suncobranu, nadnosila nad bunar Urit. Do tog mesta delila su ga još dva kilometra kad naiđe na kamilu koja je klečala na šljunku. Dok ju je podizao, videlo se da životinji nije dobro. Bolno mumlajući, ona produži kasom, šepajući, ispred stada. Idrisu je bilo drago što će se pred Čambom pojaviti vodeći drugu kamilu koju je ovaj, možda, u međuvremenu izgubio.


Odnosi između dvojice momčića bili su jednostavni i skladni; kod Idrisa to beše jedno pomalo bojažljivo divljenje, dok se s Ibrahimove strane moglo govoriti o jednom zaštitničkom, snishodljivom prijateljstvu. Jer on je bio nomad, prepušten samome sebi, kamilar, i zato je prema žiteljima oaze gajio jedan, istina popustljiv, prezir, koji nimalo nije ublažavalo saznanje da radi za njih i da upravo njima duguje uhlebljenje. Bilo je u njegovom držanju kao nekakvog sećanja na dičnu prošlost, kada su oaze i robovi koji su ih održavali bili svi, bez razlike, vlasništvo nomada-gospodara. A taj dečak, koji je pomalo i s uma skrenuo što od sunca, što od samoće, nije se bojao ni Boga ni đavola, i umeo je da izvuče nešto čak i iz te jalove pustinje. Jedino njegovo oko – levo, pošto mu je desno ostalo na trnju jednog kaučukovca na koji se bacila kamila koju je jahao – sa rastojanja od dva kilometra moglo je da ugleda gazelu u trku, ili da tačno odredi kojem plemenu pripada neki mazgar. Njegove mišićave, suve noge mogle su da ga nose i po dvadeset četiri časa, bez predaha, a da pritom ne okusi ni vode ni urmi. Umeo je besprekorno da se orijentiše i po noći, i u peščanoj oluji. Umeo je da proceni pravac vetra tako što bi na iglu natakao svetog skarabeja pa ga okrenuo u željenom smeru, a onda insekt zamlatara nožicama u vazduhu. Ugledao bi mrava, pratio njegovu putanju, pa tako došao do mravinjaka, srušio ga jednim udarcem noge, i domogao se sočnog obeda harajući sadržaj spratova, ne hajući za to što su ove zverčice bile strah i trepet u Tabelbali, zato što su, samim tim što žive pod zemljom, dovođene u vezu sa dženunima. Njegova bezbožnost ponekad bi preplašila Idrisa. Ibrahim je pio s nogu, držeći čanak samo jednom rukom, iako čovek, kad pije, mora bar jednim kolenom da se osloni o zemlju, a posudu da drži obema rukama. Otvoreno je pričao o vatri, drsko prizivajući pakao, dok su žitelji oaze, obazrivi kakvi jesu, koristili izraze poput „starčić koji pucketa“ ili „onaj što pravi pepeo“. Nije bio s raskida čak ni da ugasi vatru u ognjištu tako što bi prosuo vodu, što je smatrano bogohuljenjem. Idris ga je jednom ranije video kako se gosti ovčijim mozgom, koji u Tabelbali, inače zakopavaju u zemlju, jer onaj koji to pojede izgubiće razum isto tako neminovno kao i da je pojeo svoj vlastiti mozak.

Kad je stigao do hladovine akacije, slédeći i dalje onu šepesavu kamilu, on primeti da Ibrahima nema. Njegove životinje tiskale su se oko malog bazena kružnog oblika koji se punio preko odvodnog kanala u kojem je, uz naslage peska, bilo sad i ustajale vode. Mogle su kamile da izdrže bez vode i do večeri, ali ovaj bazen ih je privlačio, što je bilo dobro, jer se tako neće raštrkati na sve strane.

Kud li se denuo Ibrahim? Nije bilo nikakve sumnje da je poveo svoje kamile ka nekom dalekom pašnjaku, koji je posle oluje ozeleneo u roku od nekoliko sati. Idris je tražio Ibrahimov trag oko drveta, ali zemlja je bila sva izrešetana belezima, među kojima su se mešali tragovi velikih kamiljih papaka sa malim rupicama od kozjih i ovčijih čaponjaka. Onda opisa polukrug, udaljavajući se od bunara, ne bi li možda otkrio bilo kakav pokazatelj pravca u kojem je Čamba otišao. U prolazu je ugledao nepravilnu putanju koju je za sobom ostavio neki varan, majušne zvezdice što odaju skakutanje skočimiševo, kao i trouglaste, prilično stare tragove pustinjske lisice u punom trku. Obiđe potom jednu bazaltnu stenu čije je crnilo dramatično odudaralo od peska, sve svetlijeg kako se sunce dizalo na obzorju. A tada ugleda trag tako zanimljiv da mu se u svesti najednom stvori vakuum. Nije više mislio ni na Ibrahima ni na njegove kamile, pa ni na svoje vlastito stado. Za njega su u tom
času postojale samo te dve trake, fino izreckane, koje su ostavljale jedva vidne brazdice na belom tlu, protežući se dokle pogled seže. Jedna kola, automobil neki, o kojem se do tada ni reč nije mogla čuti u oazi, pojavi se u noći natovaren bogatom tvari i misterijom ljudskog roda! Idris, gušeći se od uzbuđenja, jurnu tragom vozila koje je hitalo ka zapadu.

Sunce je plamtelo na nebu kad Idris, u drhtavoj jari što je titrala nad pregrejanom zemljom, ugleda glomaznu siluetu lend rovera, koji je upravo promicao kroz šumarak tamariske. Vozilo se nije kretalo velikom brzinom, ali nisu postojali nikakvi izgledi da ga Idris sustigne. Njemu to, uostalom, nije ni bilo na pameti. Prikovan za mesto što čuđenjem, što bojažljivošću svojom, on stade kao ukopan, i ubrzo ga okružiše njegove ovce i koze. Lend rover, koji je napredovao ka severu, izbio je sad na put za Beni Abes. Kroz pet minuta, nestaće iz vidokruga. Ne. Kola počeše da usporavaju. Vozač izvede polukružno skretanje. A zatim stade da ubrzava, krećući se pravo ka Idrisu. Dve osobe sedele su u kolima, muškarac za volanom i, pored njega, žena od koje Idris u prvi mah vide samo plavu kosu i velike crne naočare. Automobil stade. Žena skide naočare i skoči na zemlju. Kosa joj je padala na izbledeo komad platna koji beše prebacila preko ramenâ. Na sebi je nosila tesnu košulju kaki boje, sa velikim dekolteom, i nečuveno kratke pantalonice. Idris primeti i zlatne baletanke koje je žena nosila na nogama, i pomisli da u njima svakako neće daleko stići po ovom kamenjaru.
Mahala je fotografskim aparatom.
– Ej, mali! Nemoj da mi se pomeraš, sad ću da te fotografišem.
– Mogla bi bar da ga pitaš da li pristaje – progunđa na to onaj čovek. – Ima ih koji ne
vole to.
– Vi ćete da mi kažete! – primeti žena.
Idris načulji uši, prizivajući ono malo francuskog što je znao ne bi li razumeo o čemu pričaju. Očigledno je bilo da je on predmet rasprave između muškarca i žene, ali više od toga uznemiravala ga je svest o tome da se žena zanima za njega.
– Nemoj živeti u iluziji – ironično će muškarac – dečko više gleda u kola nego u tebe!
I zaista, veličanstvena su bila ta kola, tako velika i bela od prašine, načičkana rezervoarima, rezervnim točkovima, ručnim dizalicama, aparatima za gašenje požara, sajlama za vuču, lopatama, limovima za zaštitu od peska. Idris se, upravo kao dobar poznavalac pustinje, divio ovom vozilu koje je zacelo moralo biti u nekom dalekom srodstvu sa osedlanom kamilom. A ljudi koji raspolažu jednim tako moćnim sredstvom ne mogu biti ništa drugo do gospoda.
– Ne živim ja u iluziji – reče žena – nego mislim da za njega tu nema nikakve razlike. Za njega i auto i mi pripadamo jednom tuđem svetu. I vi ste, kao i ja, u njegovim očima samo nešto što je izašlo iz lend rovera.
Ona je već u više navrata bila škljocnula, i sad je opet kroz objektiv gledala Idrisa i njegove ovce. A onda mu se nasmeši, i tek se sada, kad je sklonila foto-aparat, činilo da ga normalno vidi.
– Daj mi fotografiju
Bile su to prve reči koje je izgovorio Idris.
– On hoće sliku, normalna stvar, zar ne? – na to će onaj. – Vidiš, uvek treba sa sobom nositi jedan polaroid. Jadničak će se razočarati.
Žena je već bila vratila aparat u auto. Iz uređaja je izvukla karticu umotanu u celofan. A onda priđe Idrisu.
– Neizvodljivo, dečko. Treba prvo razviti film i uzeti negative. Poslaćemo ti mi tvoju sliku. Gledaj. Tu smo sad, vidiš: Tabelbala. Ova zelena tačka, to je tvoja oaza. Sutra – Beni Abes. Posle Bešar. Onda Oran. Odatle trajektom. Dvadeset pet sati preko mora. Marsej. Osamsto kilometara auto-putem. Pariz. E, odande ti šaljemo sliku. Kako se zoveš?

Kad je lend rover iščezao, ostavivši za sobom oblak prašine, Idris više nije bio onaj stari. U Tabelbali je u tom trenutku postojala samo jedna jedina fotografija. Pre svega zato što su stanovnici oaze bili previše siromašni da bi se za fotografiju uopšte zanimali. Potom i stoga što se ti Berberi muslimanske veroispovesti i inače plaše slike. Oni joj pripisuju izvesnu zlu moć; smatraju da ona, na izvestan način, predstavlja ovaploćenje zlog oka. A opet, ta jedna jedina fotografija znatno je doprinela ugledu desetara Mogadema ben Abderahmana, Indrisovog strica, koji je iz vojnog pohoda u Italiji doneo zahvalnicu i ratni krst. Zahvalnica, ratni krst i fotografija visili su na zidu njegove kolibe, a na ispucaloj, pomalo mutnoj slici, video se on kako sav sija od mladosti i žara, u društvu dvojice drugova koji se nešto kesere. Do sada je, razmišljao je Idris, u Tabelbali postojala samo jedna fotografija, a odsad će postojati još jedna, moja.

Tabanao je po belom pesku u pravcu velike akacije u Hasi Uritu. Za njega je sad postojala samo ta pustolovina koju je upravo proživeo, i on se unapred radovao što će imati čime da se pohvali pred Ibrahimom. Da se pohvali, ali zaista? I kojim će dokazom da potkrepi to što ima da kaže? E, da su mu samo dali tu njegovu fotografiju! Ali ne, njegova slika vozila se sada ka Beni Abesu, zatvorena u kućištu fotografskog aparata, u unutrašnjosti lend rovera. I samo to vozilo, što se više udaljavalo, postajalo je sve nestvarnije. Još samo malo, i Idris će napustiti kolotrag. A onda se više ni po čemu neće videti da je tog susreta, koji se malo pre toga odigrao, uopšte i bilo.

Kad je stigao do Urita, Ibrahim ga dočeka kao po običaju, kišom kamenicâ. Ni to žitelji oaze jedni drugima nikada nisu priređivali. Već podići jedan kamen sa zemlje predstavlja neprijateljski čin, pretnju koju nam, srećom, nije ni na kraj pameti da sprovedemo u delo. Ibrahim se, međutim, zabavljao tom dijaboličnom veštinom koju je u bacanju kamenova bio stekao još u najranijem detinjstvu. Nepogrešivo bi pogodio gavrana u letu, pustinjsku lisicu u punom trku. Ovoga puta, videvši svog druga kako se približava, on ga, umesto dobrodošlicom, dočeka hicima od kojih bi samo šiknuo pesak, čas desno, čas levo, ispred njega, pa između nogu Idrisovih, ne toliko u nadi da će ovoga zastrašiti – Idris je, naime, odavno znao da mu nikakva opasnost ne preti – već, jednostavno, da iskaže radost što ga ponovo vidi, čineći to na način u kojem su se stapale njegova urođena agresivnost i sve ono čime ga je darivala priroda. Prestao je da gađa kad je razdaljina između Idrisa i njega postala već premala da bi mu cela ta igra bila još zanimljiva.
– Dođi ovamo! – povika Ibrahim. – Ima nešto novo!
Eto! Takav je Ibrahim! Idris je upravo doživeo jedan neverovatan susret. Našao se na iskušenju, fotografisala ga je, štaviše, jedna plavuša, tako da je on sad, neočekivano sasvim, postao neko ko se mogao porediti s desetarom Mogademom, kad eto ti ga – dva sata kasnije nije on taj koji ima da saopšti novost Ibrahimu, već ovaj ima nešto novo da kaže njemu!
– Imam jednu kamilu koja će svaki čas da mi se oždrebi kod bunara u Hasi el Hori. Sat jedan ima do tamo. Bunar nije čist, ali ona mora nešto da popije. Otići ćemo tamo, pone- ćemo ovo mleko.

Berberski je govorio isprekidanim rečenicama koje su ličile na naredbe iskazane lavežom. U isto vreme, u njegovom jedinom oku titrao je ironični sjaj, jer Idris je ipak bio samo jedna ništarija iz oaze, jedan „sitnokuran“, pokoran, blag, neznatan gotovo u poređenju s jednim čambanskim kamilarom. Jedan stari mužjak se uto prope i ispali mlaz mokraće na pesak. Ibrahim iskoristi priliku da propere ruke, jer jedan Čamba nikada ništa ne radi prljavih ruku. A onda okrenu jednu ženku da je namesti u dobar položaj, pa poče da odvezuje nit kojim su joj bile sputane sise, krijući ih pritom od mladunaca iz stada. Naposletku poče da ih cima, stojeći na jednoj nozi, levim stopalom oslonjen na desno koleno, dok mu je glinena posuda stajala na levoj butini.

Idris je posmatrao dva mlaza kako, čas jedan, čas drugi, pune onu posudu. Budući u stanju stalne pothranjenosti, Idris je žudno posmatrao belu tečnost, toplu i punu života, kadru da utoli i žeđ i glad istovremeno. Tad se kamili ispraviše one male uši kao u medvedice, da bi joj se časak kasnije otvorio čmar, iz kojeg pokulja zeleni proliv, koji se rasu po unutrašnjoj strani njenih butina, što je u isti mah znak poverenja i opuštenosti, a to pospešuje mužu.

Ibrahim prestade da muze kad je procenio da se nakupilo dovoljno za jednu od njegovih suvih tikvi s poklopcem, koje se kače kamili o bok, u mrežu od palmovih vlakana. Priđe potom starom mužjaku i, čak ga i ne dodirnuvši, jednim jedinim grlenim povikom natera da klekne. A onda se pope na hrbat kamile, leđima oslonjen o grbu, pa posadi Idrisa ispred sebe. Životinja ustade uz nevoljan meket, pa ne časeći časa pohita u pravcu severa. Pošto su prošli predeo crvenkaste zemlje prošarane oskudnim žbunjem, stupiše u korito pustinjske reke koje su pratili, tako, nekoliko kilometara. Izvajano vodom – vodom koja, bar na osnovu onoga što se moglo videti, nije tekla već godinama – tlo je bilo sazdano od ogromnih glatkih, očvrslih ploča koje su naglo pucale pod velikim kamiljim papcima. U više navrata malo je nedostajalo da dvojica jahača završe na zemlji. Životinja je brundala od gneva.
Trebalo je usporiti korak. Ona zastade u podnožju jedne bazaltne stene pod kojom je nanjušila pustinjsko jezero. Ibrahim je pusti da se napije sive vode čiju su površinu šestarili insekti. Kamila podiže glavu, tužna i nadmena, protrese njušku s koje se slivala voda, pa podrignu – oko nje se sad širio zadah, sladak i sumporast. A onda se njihovo putešestvije nastavi. Kako su se približavali Hasi el Hori, Idris je bivao sve svesniji zebnje i nestrpljenja koji su obuzimali njegovog sadruga. Nesreća se osećala u vazduhu, i nepogrešiv instinkt opominjao je Čambu na to.

Samo jedan mali uspon – otvrdnuo šut zaostao od nekog, koznakadašnjeg kopanja – ukazivao je na blizinu bunara. Ni jezerceta ni zidića ni ograde – beše tu samo jedna okrugla rupa, opasno razjapljena, u samom tlu. Trošna čatrlja od isprepletanih palmovih grana stajala je, ipak, kao dokaz da čobani znaju za to pojilište, i da tu dolaze ponekad da se sklone od sunca, pošto prethodno napoje životinje. U tom trenutku, mesto je bilo pusto. Ali još iz velike daljine ono jedno Ibrahimovo oko razabralo je tananu, rićkastu priliku novorođene kamile, koja je stajala sad, napuštena, između bunara i zaklona. Potvrdiše se najgore Ibrahimove slutnje.

Skočio je sa kamile i odmah potrčao prema bunaru. Idris vide kad se ovaj dohvatio najpristupačnije
grede u oplati koja je držala zemlju da ne zatrpa bunar, a onda Ibrahim leže na zemlju, kako bi bolje osmotrio dno jame. Nikakvoj sumnji tu više nije bilo mesta. Ožednela posle porođaja, kamila je bila prišla ivici bunara i strmeknula se. U tom trenutku njeno mâlo riknu žalostivo, i majka mu odozdo uzvrati; iz utrobe bunara na površinu zemlje uspe se vapaj, pojačan kao da je prošao kroz neku džinovsku cev od orgulja. Sad se i Idris nagnu nad otvor. U prvi mah video je samo isprepletane grede koje drže oplatu. Onoga časa, međutim, kad su se njegove oči privikle na pomrčinu, on poče da raspoznaje svetle odsjaje i odbleske, i tako konačno ugleda crnu priliku što leži na boku, dopola potopljenu u vodu i, nalik kakvom majušnom šilu na samom obodu te zloslutne slike – odraz vlastite
glave, pozorne i žive spram duboke nebeske plaveti.
Ibrahim je opet bio na nogama, trčao je prema onoj čatrlji. Vratio se potom odande sa
debelim kožnim užetom.
– Idem ja dole da vidim da li se životinja povredila – objasni on Idrisu. – Ako nije, pokušaćemo da je izvučemo, pozvaćemo u pomoć ostale čobane. Ako je slomila nogu, moraćemo da je ubijemo.
A onda, pošto je privezao jedan kraj užeta oko obližnjeg ovećeg kamena, on polako poče da se spušta u bunar. Nastade tišina. Uskoro njegov glas dopre, nalik pećinskom odjeku.
– Slomila je nogu. Sad ću da je zakoljem i raskomadam. Ti ćeš da izvlačiš delove. Šaljem
prvo svoju odeću.
Idris izvuče lagani smotuljak s poderanim Ibrahimovim dronjcima. A onda je tako čekao, i ne pokušavajući da vidi na kakav se to užasan posao bacio Čamba dole, u kaljavoj vodi, na dvadeset metara ispod nivoa tla.

    U međuvremenu, mladunčetu je bila prišla velika kamila, mužjak, i pošto ga je dugo njušio, počeo nežno da ga liže. Idris je sa zanimanjem posmatrao taj prizor. Slaba je verovatnoća bila da se stari mužjak iznebuha raznežio i odazvao očinskom zovu. Pre će biti da ga je na drhtavom i vlažnom telu malenoga privukao jak miris mladunčetove majke. Što se tiče maloga, izbezumljenog od usamljenosti, on se privio uz svog nenadanog zaštitnika, a potom, nagonom ponet, počeo njuškicom da traži njegove genitalije, sluteći instinktivno da će tu naići na sise.

   Zapovedni usklik trgnu Idrisa iz zamišljenosti. On poče da vuče kožno uže, ovoga puta dobro opterećeno. Ubrzo je izvukao jedan but i jednu celu nogu, još mlake od života. Potom odnese iskasapljeno meso u senku čatrlje. Toga časa ponovo se razleže kamilarov glas.

– Izvuci kofu vode, sipaj u nju ono mleko što smo ga doneli, pa daj malom da pije.

I tako Ibrahim, premda u jeku iznurujućeg posla kojim je trenutno bio zaokupljen, nije zaboravljao ni mladunče kamile, za koje je bio spreman da žrtvuje i jedinu hranu koja mu beše preostala. Idris ga posluša mimo volje, i ne uzimajući pritom u obzir mogućnost da se ogluši o njegov nalog tako što bi, na primer, jedan deo mleka sâm popio. Povinovao se nadljudskoj hrabrosti svoga druga. Mladunče nije umelo sámo da pije. Idris je morao za njega da napravi improvizovanu flašicu tako što je uzeo neku bocu, razbio joj dno i tako načinio neku vrstu levka. Tek što je bio počeo da ga hrani, kad mu sa dna bunara stiže novi čerek kamiljeg mesa. Kad je sunce doseglo vrhunac svoje putanje, on začu Ibrahima kako
kliče od zahvalnosti zbog svetla koje mu je sada dopiralo pravo odozgo. Koliba se u međuvremenu
bila pretvorila u gomilu nabacanih komadeški mesa s kojih bi, u mahnitom zûju, uzletali rojevi plavih muva, čim bi ih neko uznemirio. Ono što je, međutim, Idrisa posebno uznemiravalo bila je činjenica da se nebo, do pre još svega sat vremena potpuno pusto, sada punilo crnim krstićima koji su pristizali odnekud, prvo sasvim nepomični naoko, da bi potom, ne mašući krilima, nastavili da klize svodom. Lešinari su sve bili videli, i sad su se spremali da slete. A opet, manje su oni pobuđivali straha nego gavranovi, smeli i agresivni, koji ne uzmiču ni pred čim. Zamišljao je sad Idris povratak s mladunčetom kamile, jedva kadrim da hoda, dok veliki mužjak na leđima nosi piramidu svežeg mesa, a sve vreme ih slêdi crna, bučna pratnja gavranova.

    Iznenadio se ugledavši nenadano Ibrahima, koji se bio ispeo na poprečnu gredu na otvoru bunara. Izgledao je kao živa skulptura izvajana iz nekog stuba s kojeg se slivala krv. Zasenjen jakom svetlošću, pokrio je lice šakama pa podigao glavu prema nebu. Onda mu ruke skliznuše, i Idris ugleda ugrušak krvi u njegovoj praznoj duplji, kao da mu je oko neko maločas iskopao. Čamba je bio omamljen od napetosti, zamora i podnevnog ushita. On podiže ruke pa ispusti krik trijumfa i prkosa. A onda poče da lupa nogama i skakuće po onoj gredi. U ruci je držao ud, pokazujući ga Idrisu.
– Ej, sitnokuranu! Gledaj! Ja sam ga baš dobro zašiljio!

    I još je tako skakao po deblu nagrizenom crvotočinom. Uto se začu krckanje, i Čambe nestade, kao da je propao u trap. Idris ubrzo začu novo krckanje, i na osnovu toga zaključi da je telo njegovog drugara udarilo u noseću gredu, koja je sad i sama popustila pod njegovim teretom. Toga časa shvati da je počeo zemljotres. Tlo se pomeralo. Koliba se sruči na kamilje čereke. Oblak prašine šiknu iz bunara ka nebu, i Idris ugleda bezbroj slepih miševa, koji su se za obdanice sklanjali u unutrašnjost bunara, kako pomamno lete na sve strane. Pucanje dveju greda prouzrokovalo je urušavanje celokupne oplate koja je držala zidove jame. Bunar je, dok dlanom o dlan, zatrpan. Do koje dubine? Gde li je Ibrahim?

Idris priđe ivici. Na manje od dva metra dubine jasno se razaznavao pesak pomešan s komadima izlomljenog drveta. On pozva svoga druga. Krhki njegov glas razleže se u grobnoj tišini koju je dodatno naglašavao kraljevski sjaj sunca u punom zenitu. A onda ga panika obuze. On zaurla od straha i potrča koliko ga noge nose. Dugo je tako trčao. Sve dok se nije sapleo na jedan panj i pao na pesak; celo telo treslo mu se od jecaja. Ali odmah je ustao, rukama zapušivši uši. Kad je priljubio obraz uz tlo, učinilo mu se da čuje kako se iz dubinâ diže smeh njegovog druga, živog zakopanog.



* * *
– Fotografisao te je? A fotografija, gde je?

Još jednom se njegova majka vratila na tu priču o fotografiji, dok joj je komšinica, babica Kuka, pomagala da se počešlja i našminka. Nije Idris mogao da zadrži za sebe taj susret s Francuzima iz lend rovera, kao i obećanje koje mu je dato: da će mu poslati njegovu fotografiju. Trebalo je da ta fotografija stigne s ono malo pošte, s namirnicama, alatom i odećom koje je u oazu svake nedelje kamionom dopremao Salah Brahim, zahvaljujući....


nastavak teksta PDF