Jedanaesto poglavlje
Malo pre podneva celim selom iznenada prostruja strašna vest. Telegrama, o kojem ljudi tada još nisu ni sanjali, nije ni trebalo: vest je jurila od čoveka do čoveka, od skupine do skupine, od kuće do kuće, maltene brzinom telegrama. Učitelj je, dakako, tog poslepodneva raspustio školu, jer bi se inače bio zamerio celome mestu.
Kraj ubijenoga je čovjeka pronađen krvav nož što ga neko prepoznade kao nož Muffa Pottera – tako se pričalo. A govorilo se i kako je neki kasni prolaznik oko jedan ili dva sata ujutro zatekao Muffa Pottera kako se pere na »rukavcu« te kako je Potter smesta šmugnuo – sumnjive okolnosti, posebno ono umivanje koje nije bilo Potterov običaj.
Govorilo se još da je celo mesto pretraženo u potrazi za »ubicom« (javnost je brza u pronalaženju dokaza i donošenju presude), ali ga nije bilo moguće naći. Konjanici su se razišli po svim putevima i krenuli u svim smerovima, a šerif je »bio uverenja« da će ga uhvatiti pre mraka.
Celo je mesto hrlilo prema groblju. Bol je iščezla iz Tomova srca i on se pridružio povorci, ne zato što ne bi hiljadu puta radije otišao negde drugo, nego zato što ga je onamo vukla neka strašna, nepojmljiva očaranost. Stigavši na ono jezovito mesto, progura se onako sićušan kroz mnoštvo i ugleda onaj mučni prizor. Činilo mu se da su godine prošle otkako je poslednji put bio ovde. Neko ga uštinu za mišicu. On se okrenu i pogled mu se srete s Huckleberryjevim. Zatim obojica smesta pogledaše na drugu stranu pitajući se je li neko nešto primetio u pogledu što su ga maločas izmenili. No, svi su razgovarali međusobno i zaokupljao ih je tek užasni prizor što se pred njima pružao.
»Jadnik!« – »Jadni mladić!« – »To neka bude pouka svima koji provaljuju u grobove!« – »Muff Potter će visiti zbog ovoga ako ga uhvate!« U tom su smislu padale primedbe, a sveštenik je rekao: »To je Božja kazna. U tome se vidi prst Božji.«
Tom protrnu od glave do pete jer mu je pogled pao na bešćutno lice Crvenokošca Joea. U isti se čas gomila uzbiba i stade se gurati, a nekoliko glasova povika: »Eno ga! Eno ga! Stiže!«
»Ko? Ko?« javi se njih dvadesetak.
»Muff Potter!«
»Hej, stao je! Pazite, okreće se! Ne dajte mu da pobegne!«
Ljudi na granama drveća iznad Tomove glave rekoše kako Potter uopšte ne pokušava da beži, već samo izgleda neodlučan i zbunjen.
»Paklenske li drskosti!« rekao je jedan posmatrač: »Nameravao je u miru pogledati svoje delo, izgleda mi, ali nije očekivao nikakvo društvo.«
Mnoštvo se sada razmače i kroz njega se dostojanstveno probi šerif držeći Pottera za mišicu. Jadniku je lice bilo izbezumljeno, a oči mu odavale u kakvu je strahu. Kada stade pred umorenim čovjekom, poče drhtati kao prut, pokri lice rukama i briznu u plač.
»Nisam to ja učinio, prijatelji«, jecao je, »tako mi svega na svetu, nisam ja.«
»A ko te optužuje?« doviknu jedan glas.
To je pitanje, izgleda, bilo pun pogodak. Potter podiže glavu i pogleda oko sebe s dirljivim beznađem u očima. Ugleda Crvenokošca Joea pa povika:
»Oh, Joe, obećao si mi da nikad nećeš…«
»Je li ovo tvoj nož?« gurnu mu ga šerif pod nos.
Potter bi se bio srušio da ga nisu pridržali i poseli na zemlju. Zatim reče:
»Nešto mi je govorilo da, ako se ne vratim po...« Strese se, a onda nemoćno odmahnu mlitavom rukom i reče: »Reci im, Joe, reci… više nema smisla ćutati.«
Huckleberry i Tom stajali su nemi i iskolačenih očiju, slušajući kako okoreli lažljivac glatko i bezbrižno iznosi svoje tvrdnje te su svakog časa očekivali da će mu se iz vedra neba na glavu sasuti strele Božije i čudili se što grom nikako da udari. A kad je Joe završio i uprkos svemu ostao živ i zdrav, izblede i iščeznu njihova neodlučna namera da prekrše onu svoju zakletvu i spasi život sirotome prevarenom uhvaćenom, jer je bilo očito da je ovaj zlikovac bio dušu zapisao sotoni pa bi bilo pogubno dirati u vlasništvo tako moćne sile.
»Zašto nisi pobegao? Zašto si se uopšte vraćao ovamo?« reče neko.
»Nisam drugo mogao, nisam mogao«, prostenja Potter. »Hteo sam pobeći, ali izgleda da nisam mogao, nego sam morao doći ovamo.« I ponovno zajeca.
Nekoliko minuta kasnije Crvenokožac Joe dade iskaz u istrazi i pod zakletvom, i to jednako mirno kao i prvi put. Videvši da strele nebeske još uvek ne udaraju, dečaci se još čvršće uveriše u to da je Joe zapisao dušu đavolu: on sada za njih postade najzanimljiviji zlokobni stvor što su ga ikada videli pa nikako nisu mogli odvojiti opčinjen pogled od njegova lica.
U sebi odlučiše da će noću, kad im se za to ukaže prilika, motriti na njega u nadi da će makar na čas baciti pogled na njegova strašnog gospodara.
Crvenokožac Joe pomože podići telo umorenoga čoveka i staviti ga na kola koja će ga odvesti s groblja, a kroz uzdrhtalu se svetinu pronese šapat da je u tom času iz rane poteklo malo krvi! Dečaci pomisliše kako će ta sretna okolnost skrenuti sumnju u pravom smeru, ali se razočaraše kada jedan meštanin primeti:
»Počela je krvariti na tri stope od Muffa Pottera.«
Tomova užasna tajna i nemirna savest remetile su mu san još gotovo nedelju dana pa mu Sid reče jednog jutra za doručkom:
»Tome, ti se toliko prevrćeš i pričaš u snu da ja pola noći ne mogu spavati.«
Tom problede i obori oči.
»Loš znak«, ozbiljno je rekla tetka Polly. »Šta ti je na duši, Tome?«
»Ništa. Ništa, koliko ja znam.« No, dečakova je ruka tako drhtala da je prolio kafu.
»I govoriš takve besmislice«, reče Sid. »Prošle noći govorio si: ‘To je krv, krv, kažem vam!’ Stalno si to ponavljao. I još si rekao: ‘Nemojte me tako mučiti, sve ću reći.’ Šta? Šta ćeš to reći?«
Tomu se zamagli pred očima. Teško je reći što bi se tada dogodilo da s tetkina lica srećom nije nestalo zabrinutosti te mu ona nehotice priteče u pomoć. Rekla je:
»Ha! To je sve zbog onog groznog ubistva. I ja gotovo svake noći o tome sanjam. Ponekad čak sanjam i da sam ga ja počinila.«
Mary reče da je i nju to potreslo gotovo na isti način pa to objašnjenje naoko zadovolji Sida. Tom nestade iz sobe što je brže mogao, a da to ne bude sumnjivo, a posle toga se nedelju dana tužio na zubobolju i svake je noći stavljao povez oko glave. Nije znao da Sid noću leži i vreba na nj, često mu skida povez pa, oslonivši se na lakat, sluša do mile volje, a zatim opet vraća povez na mesto. Tomova duševnog nemira malo-pomalo nestade, a zubobolja mu dojadi i on je se odreče. Ako je Sid doista i uspeo nešto razabrati iz Tomova nesuvislog mrmljanja, zadržao je to za sebe.
Tomu se činilo da se njegovi školski drugovi nikada neće prestati baviti istragama o crknutim mačkama, čime su mu stalno prizivali u sećanje vlastitu muku. Sid je zapazio da Tom ni u jednoj od tih istraga nikada ne nastupa kao istražitelj, premda mu je inače bio običaj prednjačiti u svim novim pothvatima. Primetio je i to da Tom nikada ne igra ulogu svedoka, što je takođe bilo čudno. Nije Sid prevideo ni činjenicu da Tom pokazuje naglašenu odvratnost prema takvim istragama i izbegava ih gde god može. Sid se čudom čudio, ali nije ništa govorio. Međutim, čak i istrage deci napokon prestadoše biti zanimljive pa se tako okonča i mučenje Tomove savesti.
U tome je tužnom razdoblju, svaki ili pak svaki drugi dan, Tom vrebao povoljnu priliku i odlazio do rešetke na zatvorskom prozorčiću pa kroz nju »ubici« krijumčario raznorazne utešne sitnice do kojih je mogao doći. Zatvor je bio neugledan brlog sazidan od opeke, a nalazio se sred močvare na rubu sela: pred njim nije bilo straže, a i vrlo je retko kogod boravio u njemu. Ovi su darovi uvelike pomogli Tomu da sebi umiri savest.
Meštanima je bila žarka želja da Crvenokošca Joea zbog krađe leša namažu katranom i uvaljaju ga u perje, a onda na gredi pronesu kroz mesto, ali je on bio tako užasne ćudi da se nije mogao naći niko ko bi nešto slično potaknuo pa se od toga odustalo. On je pak dobro pazio da oba iskaza u istrazi započne od one tučnjave, ne priznajući krađu leša koja joj je prethodila. Zbog toga se mislilo da je za sada najmudrije taj slučaj ne iznositi pred sud.
Dvanaesto poglavlje
Jedan je od razloga koji je Tomove misli odvratio od raznih potajnih briga bila i njegova zaokupljenost još jednim novim i značajnim pitanjem. Becky Thatcher nije više dolazila u školu. Tom se nekoliko dana borio s ponosom i sam sebi govorio »neka je voda nosi«, ali uzalud. Počeo je noću tumarati oko kuće njezina oca i osećao se silno nesretnim. Ona je bolesna. Šta ako umre? Ta mu misao nije davala mira. Nije ga više zanimao rat, čak ni gusarstvo. Život je izgubio svaku draž i ostala je samo pustoš. Odbacio je obruč i štap: više ga nisu veselili. Tetka se zabrinula i počela na njemu iskušavati sve moguće liekove. Bila je ona od onih ljudi koji se daju zaslepiti gotovim tvorničkim lekovima i svim novotarijama koje donose zdravlje ili ga poboljšavaju. U iskušavanju je svega toga bila upravo neumorna. Čim bi se na tom području pojavilo nešto novo, grozničavo bi pohitala da to iskuša, ali ne na sebi, jer ona nikada nije ni od čega bolovala, već na ma kome ko bi joj se našao pri ruci. Bila je pretplaćena na sve »zdravstvene« časopise i frenološke sleparije, a u uzvišenoj neukosti kojom su se dičili osećala se kao riba u vodi. Sve »besmislice« o provetravanju, o tome kako se leže i ustaje, šta treba jesti i piti, koliko se treba kretati, u kakvom se raspoloženju održavati, kakvu odeću nositi – sve je to za nju bilo Sveto pismo i nikada nije primetila da ti njezini zdravstveni časopisi u tekućem mesecu redovno opovrgavaju sve ono što su prošli mesec preporučivali. Bila je beskonačno prostodušna i čestita i zato ju je bilo lako nasamariti. Skupivši sve svoje nadrilekarske časopise i lekarije te se tako naoružavši smrću, da se slikovito izrazimo, uzjahala bi zelenka, a pratio ju je »podzemni svet«.6 I nikada nije ni posumnjala u to da za bolesne bližnje može biti išta drugo do prerušeni anđeo iscelitelj i pravi balzam gileadski.7
Tada je novost bilo lečenje vodom i Tomova malaksalost došla joj je kao naručena. Jutrom bi ga u cik zore izvukla iz kuće, naterala ga u drvarnicu i tamo na njega sručila celi potop ledene vode, a zatim ga trljala peškirom kao turpijom i tako ga vraćala k svesti. Onda bi ga umotala u vlažan čaršaf i utrpala pod pokrivače da mu se duša dobro iznoji i »iz nje na sve pore izađe žuč«, kako je Tom govorio.
Usprkos svemu tome, dečak je postajao sve setniji, bleđi i bezvoljniji. Tetka poče primenjivati vruće kupke, sedeće kupke, tuširanje i zagnjurivanje, ali je dečak i dalje izgledao kao da su mu sve lađe potonule. Uz lečenje vodom uvede mu i mršavu zobenu kašu kao način prehrane i poče mu stavljati obloge za izazivanje plikova. Izračunala mu je zapreminu kao da je u pitanju kakav vrč i u nj svaki dan ulevala nadrilekove za opštu upotrebu.
Tom je do tada već postao ravnodušan na sve to mučenje i to novo stanje staroj gospođi ispuni srce užasom. Dečaka je pod svaku cenu trebalo trgnuti iz te ravnodušnosti. Tada je prvi put čula za Ubibol. Odmah naruči veliku količinu toga sredstva. Okusi ga i silno se obradova. Bila je to prava pravcata vatra u tekućem obliku. Odbaci tada lečenje vodom i sve drugo te se posve pouzda u Ubibol. Dade Tomu punu kafenu kašiku i s dubokom zabrinutošću iščekivaše ishod. Njezinih briga smesta nestade i duša joj se opet smiri jer se dečak oteo svakoj »ravnodušnosti«. Da je pod njim zapalila vatru, ne bi bio pokazao pomamniju i veću živost.
Tom shvati kako mu je krajnji čas da se prene. Takav mu se način života u ranijem lošem stanju i mogao činiti prilično romantičnim, ali je sada nalazio u njemu premalo osećaja, a previše neugodne raznovrsnosti. Zato se dade na razmišljanje o raznim planovima za spas te se najzad odluči da će se pretvarati kao da mu je drago uzimati Ubibol. Toliko ga je često tražio od tetke dok njoj to nije dozlogrdilo pa mu je najzad rekla da ga sam uzima i prestane je gnjaviti. Da je posredi bio Sid, ne bi bila nimalo sumnjičava i suzdržana u svom zadovoljstvu. No, kako je bila reč o Tomu, potajno je proveravala bocu. Utvrdila je da se količina leka zaista smanjuje, ali joj nije bilo ni na kraj pameti da dečak njome leči jednu pukotinu u podu dnevne sobe.
Jednoga je dana Tom upravo napajao pukotinu propisanom količinom leka, kadli naiđe tetkin žuti mačak, zaprede, požudno zirne u žličicu kao da bi i on rado probao. Tom mu reče:
»Bolje ti je da se ovog okaniš, Peter.«
No, Peter pokaza da se s time ne slaže.
»Bolje još jednom razmisli.«
Peter razmisli.
»Sam si to tražio pa ću ti dati, jer nisam takav da ti ne bih dao, ali ako ti se ne svidi, nemoj ni za što kriviti druge – za sve ćeš sam biti kriv.«
Peter se složi, pa mu Tom širom otvori gubicu i uli u grlo malo Ubibola. Peter skoči nekoliko jardi uvis, ispusti ratnički poklič pa stade juriti okolo-naokolo po sobi, sudarati se s pokućstvom, prevrtati lonce s cvećem te stvarati buku i lom. Onda se uspravi na stražnje noge i uze se propinjati mahnitajući od veselja, nakrivi glavu na rame i na sav glas objavi svoju neobičnu sreću. Zatim se opet rastrča po kući rasturajući i pustošeći sve pred sobom. Tetka je Polly ušla upravo na vreme da vidi kako mačak izvodi nekoliko dvostrukih okretaja u zraku, ispušta poslednji prodorni urlik radosti i proleće kroz otvoreni prozor rušeći usput preostale lonce s cvećem. Zirkajući preko naočala, stara je gospođa stajala kao okamenjena od zaprepaštenja, a Tom je ležao na podu umirući od smeha.
»Tome, zaboga, štoa je tom mačku?«
»Ne znam, tetka«, jedva izusti dečak.
»E, tako nešto još nisam videla. Šta mu je došlo?«
»Zbilja ne znam, tetko Polly. Mačke se uvek tako ponašaju kad se igraju.«
»Tako se ponašaju, je li?« Bilo je nešto u njezinu glasu što je Toma zabrinulo.
»Pa, da. Bar ja tako mislim.«
»Ti tako misliš?«
»Da.«
Stara se gospođa sagnula, a Tom ju je posmatrao s posebnim zanimanjem koje je bilo popraćeno nekom teskobom. Prekasno je naslutio gde »smera«. Drška je izdajničke kafene kašike provirivala ispod donjega ruba posteljnog prekrivača. Tetka Polly je dohvati i podiže, a Tom se trže i obori pogled. Tetka sad podiže i njega, uhvativši ga za dršku koju je obično upotrebljavala – za uho, i zvučno ga čvrknu napršnjakom po glavi.
»Onda, mladiću, šta ti je trebalo da tako mučiš tu jadnu nemuštu životinju?«
»Sažalio sam se na njega zato što on nema tetke.«
»Nema tetke! Tvrda tikvo, kakve to veze ima?«
»Ima, još kako. Da ima tetku, ona bi ga ispekla! Spržila bi mu utrobu i ne bi ga žalila više nego da je ljudsko biće.«
Tetku Polly odjednom zapeče savest i cela joj se stvar ukaza u novom svetlu: ono što je okrutno prema mačoru, možda je okrutno i prema kakvom dečaku. Razneži se i bi joj žao. Oči joj malčice zasuziše, pa položi Tomu ruku na glavu i blago reče:
»Htela sam ti samo dobro, Tome. I pomoglo ti je, Tome…«
Tom je pogleda u lice i kroz njegovu se ozbiljnost probi jedva primetno podrugivanje.
»Tetkice, znam ja da si ti meni htela sve najbolje, a to sam hteo i ja Peteru. I njemu je pomoglo. Nikad ga još nisam vidieo da tako živahno skakuće…«
»Daj, beži mi s očiju, Tome, pre nego se ponovno razljutim. I pokušaj se jednom ponašati kao dobar dečak pa ti više neće trebati nikakav lek.«
Tom je prerano stigao u školu. Primećeno je da se odnedavna to čudo događa iz dana u dan. I ovaj se put, kao i obično u poslednje vreme, motao oko ulaza u školsko dvorište umesto da se igra s drugovima. Bolestan je, rekao im je, a tako je i izgledao. Svim se silama pričinjao kao da gleda na sve strane samo ne tamo kamo je zaista gledao – niz ulicu. Uskoro mu se na vidiku pojavi Jeff Thatcher i Tomovo lice zasja: na čas se zagleda tamo, a onda se opet tužno okrenu. Kada Jeff stiže, Tom mu priđe i stade ga oprezno »navoditi« na mogućnost da nešto kaže o Becky, ali taj vetropir nikako nije hteo zagristi mamac. Tom je motrio i motrio, uvek se iznova nadajući kad god bi se na vidiku pojavila kakva lepršava haljinica i mrzeći vlasnicu te haljinice čim bi shvatio da nije ona prava. Napokon se haljinice prestadoše pojavljivati i on zapade u beznadnu potištenost: uđe u praznu školsku zgradu i sede u nameri da se prepusti patnji. Tada kroz dvorišna vrata prođe još jedna haljinica i Tomu srce naglo poskoči. U sledećem je trenutku već bio vani »izigravajući« Indijanca: vrištao je, smejao se, jurio za drugim dečacima, skakao preko ograde stavljajući glavu na kocku, premetao se i dubio na glavi –izvodio sve junačke podvige koje je mogao zamisliti, a celo je vreme ispod oka motrio Becky Thatcher da vidi je li ga primetila. No, činilo se da ona ništa ne opaža, a čak ga nijednom nije ni pogledala. Je li moguće da i ne zna da je on ovde? Nastavi s izvođenjem raznih podviga u njezinoj neposrednoj blizini, projuri unaokolo s ratnim pokličem na usnama, ote kapu jednom dečaku, zavitla je na školski krov, probi se kroz skupinu dečaka raspršivši ih na sve strane pa se izvali na tlo ravno Becky pred nosom i pritom je umalo ne obori – a ona se okrenula, visoko podigla nos i Tom je ču kako kaže: »Hm! Neki ovde misle da su jako pametni – zato što se stalno zbog nečeg prave važni!«
Tomu planuše obrazi. Podiže se i odšulja odande, sav smlavljen i pokunjen.
____________________________________
6- Aluzija na Ivanovo Otkrivenje 6, 8: I najedanput se pred mojim očima pokaza konj »zelenko«, a onomu što je jahao na njemu bilo je ime »Smrt«, a pratio ga je »podzemni svet« (Biblija, Stvarnost, Zagreb 1968.) – nap. prev.
7- Balzam gileadski, odnosno tzv. melem iz Meke ili pravi balzam, od davnina se proizvodio od smole grma Commiphora gileadensis, a u Bibliji se spominje na nekoliko mesta (Jr 8,22, Pj 5,1, Pos 37,25). Istim se nazivom katkada označavalo i drvo Abies balsamea te grmolika biljka Dracocephalum canariense, a postoji i tzv. američki gileadski balzam koji se dobija od jedne vrste jablana (Populus candicans) – nap. prev.
nastavci: Romani u nastavcima
Нема коментара:
Постави коментар