Mark Twain, Doživljaji Toma Sojera, ( 21,22,23,24,25, )

Dvadeset i prvo poglavlje



       Približavao se školski raspust. Učitelj, i inače uvek strog, postao je stroži i zahtevniji no ikada jer je hteo da se na dan »ispita« njegova škola iskaže. Štap i ravnalo sada su malokad bili besposleni – barem među mlađim učenicima. Samo su najstariji dečaci i mlade gospođice od osamnaest ili dvadeset godina izmicali batinama. K tomu je gospodin Dobbins i veoma krepko udarao jer je, premda mu je glava ispod vlasulje bila posve ćelava i sjajna, bio tek zašao u srednju dob pa u njegovim mišicama nije bilo ni najmanjega znaka slabosti. Što se veliki dan više primicao, sve je više izbijala na površinu sva silnička narav koja je bila u njemu skrivena: kao da je osvetoljubivo uživao u kažnjavanju i najsitnijih nedostataka. Ovo je pak urodilo time da su mlađi dečaci dane provodili u strahu i patnji, a noći u snovanju osvete. Nisu propuštali nijednu priliku da učitelju prirede kakvu psinu. Odmazda koja bi usledila nakon svakoga njihova osvetničkog uspeha, bila je tako sveobuhvatna i veličanstvena da su se dečaci s bojnog polja uvek povlačili uz teške gubitke. Napokon skovaše urotu i smisliše osnovu koja je obećavala sjajnu pobedu. U urotu uvukoše i pismoslikareva sina, iznesoše mu što su zamislili i zamoliše ga za pomoć. On oduševljeno prihvati poziv, i to iz vlastitih razloga jer je učitelj stanovao u kući njegovog oca te je dečaku pružao i suviše povoda da ga mrzi. Učiteljeva se žena kroz nekoliko dana spremala u goste na selo pa ne bi trebalo biti nikakve prepreke da se naum izvede. Sam se učitelj pak za velike prilike uvek pripravljao tako da bi se dobro napio pa je pismoslikarev sin, kako sam reče, »stvar kanio udesiti« kada učitelj uvečer pre ispita popije svoju meru i zadrema u naslonjaču. Onda će ga u pravi čas probuditi i brzo otpremiti u školu.

     Prođe vreme pa dođe rok i za tu zanimljivu prigodu. U osam sati uvečer školska je zgrada bila sjajno osvetljena i ukrašena vencima i viticama od lišća i cveća. Učitelj se bio dostojanstveno zavalio u veliki naslonjač postavljen na povišenom mestu ispred školske ploče. Doimao se kao da je već poprilično dobre volje. Tri reda klupa sa svake strane i šest redova ispred njega bili su zauzeli mesni dostojanstvenici i učenički roditelji. Levo od njega, iza klupa u kojima su sedeli građani, bila je podignuta privremena pozornica, a na njoj su pak bili smešteni đaci koji će učestvovati u večerašnjoj priredbi: redovi dečačića, umivenih i odevenih tako da im bude nepodnošljivo nelagodno, redovi nezgrapnih starijih dečaka, snežni nanosi što su ih tvorile devojčice i mlade dame odevene u batist i muslin, vidljivo svesne svojih golih nadlaktica, starinskog nakita svojih baka te ružičastih i plavih vrpci i cveća u svojoj kosi. Ostatak su školske zgrade ispunjavali učenici koji u priredbi nisu imali nikakvu ulogu.

      Priredba poče. Na noge se diže sićušan dečačić i stade plaho deklamirati: »Teško neko moje dobi na pozornici zborio bi…« i tako dalje – poprativši tu deklamaciju mučno pravilnim i grčevitim kretnjama kakve bi i stroj mogao izvesti, pod pretpostavkom da je taj stroj mrvičak neispravan. No, sretno stiže do kraja, uprkos silnome strahu, pa je na kraju, kada se izveštačeno naklonio i povukao s pozornice, dobio i poprilično snažan pljesak.

       Mala sramežljiva devojčica izmuca: »Janješce Mary imala…«, i tako dalje, klecnula savivši jedno koleno i izazvavši opšte sažaljenje, pobrala zaslužen pljesak pa sela, sva rumena u licu i sretna.

       S uobraženom samouverenošću istupi Tom Sawyer i zalebdi kroz neugasivo i neuništivo slovo: »Slobodu mi dajte il’ dajte mi smrt«, krasno se raspalivši i razmahavši rukama, no onda tačno na polovini zastade. Uhvatio ga užasan strah od javnog nastupa, noge mu se odsekle i doslovce mu ponestalo daha. Istina, gledalište je ovo dočekalo s razumevanjem, ali i sa ćutnjom, što je bilo čak i gore od razumevanja. Učitelj se namršti i to Toma do kraja slomi. Još se neko vreme naprezao, a zatim se potpuno poražen povuče. Odjeknu slabašan pokušaj pljeska, no brzo i zamre.

      Usledi »Dečak na brodu sred plama«, potom »Sruči se Asirac« i drugi deklamatorski biseri. Onda dođoše vežbe čitanja i borba s pravopisom. Nekolicina latinaca pokaza izvrsno znanje. Sada je na redu bila glavna tačka cele večeri – vlastiti »sastavci« mladih gospođica. Jedna za drugom izlazile su na rub pozornice, svaka bi malo kašljucnula, podigla svoj rukopis (vezan dražesnom vrpcom) pa počela čitati obraćajući pri tome istančanu pažnju na »izražaj« i rečenične znakove. Iste su ove predmete u sličnim prilikama pre njih kićeno razjašnjavale njihove majke, njihove bake te bez sumnje i sve ranije pripadnice njihove loze, čak tamo do krstaških ratova. Jedan je od naslova glasio »Prijateljstvo«, a onda redom »Uspomene na davne dane«, »Vera tokom istorije«, »Zemlja snova«, »Kultura i njezine prednosti«, »Usporedba i suprotnost među različitim oblicima političke vladavine«, »Nužnost«, »Ljubav prema roditeljima«, »Srce i njegove čežnje«, i tako dalje, i tako dalje.

       Glavno je obeležje tih sastavaka bila seta koja se  negovala i tetošila, a drugo – rastrošna i obilna bujica »biranih reči«. Sledeće je obeležje bila težnja  tome da se u njima na sve moguće načine natežu posebno cenjene reči i izrazi sve dok se ne bi potpuno otrcali, a kao posebna osobina, naglašeno ih je obeležavala i nagrđivala uvrežena i nepodnošljiva pouka, mašući kusim repićem na kraju svakoga od tih sastavaka. Kakav god bio predmet nekoga sastavka, zahvaljujući izuzetnom umnom naporu, izobličavao se na ovaj ili onaj način da bi ga ćudoredno i versko shvatanje moglo upotrebiti za duševnu izgradnju. Ni očita neiskrenost tih pouka nije dostajala da dovede do izbacivanja toga običaja iz škola, a ni dan-danas nije za to dostatna, kao što možda neće biti dostatna ni dok je sveta i veka. Nema nijedne škole u celoj našoj zemlji u kojoj mlade gospođice ne osećaju obavezu da svoj sastavak završe takvom poukom, a otkrićete da je
takvom poukom, a otkrićete da je pouka najlakomislenije i najmanje pobožne devojčice u školi uvek najduža i najnesmiljenije pobožna. No, dosta o tome. Jednostavne istine uvek su neugodne.
       Vratimo se »ispitu«. Prvi je pročitan sastavak pod naslovom »Zar je ovo život?« Možda čitalac uspe podneti jedan odlomak.

»Na običnim životnim stazama, s kakvim prekrasnim 
čuvstvima mlada duša žudno iščekuje naslućeni prizor neke
 svetkovine! Mašta marno riše ružičasto obojene slike radosti. 
U takvim mislima strastvena poklonica otmene odeće usred 
svečane vreve sebe vidi kao ‘slavljenu među slavljenicima’. 
Ljupki njezin lik, uokviren poput snega belim haljama, vrti 
se kroz labirinte radosna plesa. Njezino je oko najvedrije, 
njezin korak najlakši u tome živahnom skupu.

U tako slatkim maštarijama vreme brzo promiče i stiže 
dobrodošli trenutak za njezin ulazak u rajski svet o kojem je 
sanjala tako blistave sne. Kako se vilinskom svaka stvar 
ukazuje njezinu opčinjenu pogledu! Svaki je novi prizor 
čarobniji od prethodnoga. No, domalo otkriva da se ispod te 
pristale vanjštine krije samo taština. Laskanje koje joj je 
jednom očaravalo dušu, sada joj hrapavo struže po uhu. Plesna 
je dvorana izgubila sav čar. Narušena zdravlja i ogorčena 
srca, odvraća se s uverenjem da ovozemaljska zadovoljstva 
ne mogu utažiti duševne čežnje!«

       I tako dalje, i tako dalje. Za vreme čitanja od vremena se do vremena čuo zadovoljan žamor popraćen prošaptanim usklicima: »Baš slatko!«, »Tako rečito!«, »Prava istina!« i tako dalje, a pošto se delo zaključi naročito tugaljivom poukom, prolomi se oduševljen pljesak.

     Ustade zatim vitka, nužna devojka čije je lice odavalo »zanimljivu bledoću«, izazvanu pilulama i lošom probavom, pa pročita svoju »pesmu«. Dve će nam kitice posve dostajati:

MISURIJSKA SE DJEVA PRAŠTA S ALABAMOM


O, ALABAMO, praštam se s tobom,
      Voljena zemljo nada sve stvari!
Srce mi sada puni se tugom,
      Na tebe spomen čelo mi žari!
Kroz luga tvojih tumarah ja cvat,
     S knjigom se šetah Tallapoosea tik,
Slušah Tallasseejevih vala rat,
     Željno kraj Coose čekah zore cik.
Stid mene nije što srce zdvaja,
     Zbog suznog oka sebe ne ružim,
Ne odiljam se od tuđeg kraja
     Niti za tuđim ljudima tužim.
Doma radosna tu beše mi cvet,
     Dôle i gòre sad dalji će skriti:
Nek’ ugasnu oči, srce i tête
      Da Alabamu mogu ostaviti.

     Među prisutnima je tek malo njih znalo što znači reč tête, ali je pesma uprkos tomu doživela silan uspeh.
      Sledeća se pojavila tamnoputa, crnooka i crnokosa mlada gospođica koja na trenutak zastade radi utiska, načini tragičan izraz lica i poče čitati odmerenim i svečanim glasom:


PRIVIĐENJE


Mrkla i olujna beše noć. Oko prestola na nebeskim
visinama nijedna zvezda nije treperila, no duboki glas snažne 
grmljavine neprestance odjekivaše u uhu, dok su strašne
munje u ljutitom raspoloženju pomamno hitale kroz oblačne 
nebeske odaje, kao da preziru moć kojom je slavni Franklin 
skršio njihovu strahovladu! Čak i žestoki vetrovi kao jedan
 behu izašli iz svojih tajanstvenih kuća te bešnjahu na sve 
strane, kao da prizoru žele pripomoći ne bi li postao još 
divljijim.

U takvu času, tako tamnu i tako turobnu, za ljudskom je 
sućuti čeznula moja duša, no namesto toga:

      »Drúga mila što vodi me, teši i savet mi dade,
      Radost u tuzi, u radosti ushit« uza me stade.

Kretaše se kao jedno od onih sjajnih bića što ih romantična i 
mlada srca dočaravaju na sunčanim stazama bajnoga Edena, 
poput kakve kraljice lepote koja se ničime ne kiti do vlastitom 
nadzemaljskom divotom. Tako joj lak bijaše korak da za njim 
ne ostajaše čak ni šum, a da nije bilo čarobna drhtaja što ga 
pobuđivaše njezin dobrostivi doticaj, ona bi, kao i sve ostale 
nenametljive lepotice, odlebdela neopažena i netražena. 
Čudna joj neka žalostivost oblievaše lice, kao ledene suze po
 ogrtaču prosinačkom, dok mi ukazivaše na prirodne sile što se 
vani sukobljavahu i poticaše me na promišljanje o dvama
 bićima što mi se prikazivahu.

      Ova je noćna mora obuhvatala rukopis od nekih deset stranica i završavala poukom toliko zatornom po svaku nadu svih onih koji nisu prezbiterijanci da je osvojila prvu nagradu, a sastavak se smatrao uistinu najlepšim uspehom cele večeri. Gradonačelnik je ovoga mesta, uručujući nagradu njegovoj sastavljačici, održao topao govor u kojem je rekao da je to bilo daleko »najrečitije« delo što ga je on ikada čuo te da bi se njime mogao iskreno ponositi i sam Daniel Webster.
        Može se usput primetiti i to kako se broj sastavaka u kojima su se reči »dika i hvala« prekomerno negovale i u kojima se ljudsko iskustvo spominjalo kao »stranica života«, mogao meriti s uobičajenim prosekom.

     Tada učitelj, već toliko dobre volje da je to gotovo graničilo s razgaljenošću, maknu naslonjač u stranu, okrenu se leđima prema prisutnima i uze na školskoj ploči crtati kartu Amerike prema kojoj će se ispitivati geografiju. No, traljav mu je posao obavila nesigurna ruka pa se školskom zgradom stade razegati prigušen hihot. Učo shvati u čemu je stvar i lati se popravljanja. Obrisa spužvom pojedine crte i ponovno ih povuče, ali ih samo još jače iskrivi, a hihot postade glasniji. Sada se on potpuno unese u posao, kao da nipošto ne namerava dopustiti da ga opšti podsmeh u tome omete. Osećao je da se sve oči upiru u njega. Umišljao je sebi da mu posao ide za rukom, ali se hihot svejedno nastavi, pa se čak i očito pojača. A bilo je za to i razloga. Gore je bilo potkrovlje, a nad učiteljevom glavom probijeno okno i kroz taj se otvor spuštala mačka, viseći na uzici pričvršćenoj oko kukova, dok joj je oko glave i njuške bila svezana krpa da ne mijauče. Silazeći polako sve niže i niže, sad se izvijala nagore i zabadala kandže u špagu, a sad se strmoglavljivala i kandžama grebla nedodirljivi zrak. Hihot se sve glasnije i glasnije uzdizao. Mačka je već bila stigla na manje od šest palaca od učiteljeve glave – on se sav bio zadubio u rad, spustila se još malo dole, još dole, pa još malo niže, očajnički mu zabila kandže u vlasulju, čvrsto se uhvatila za nju i u tren oka, zajedno s plenom koji nikako nije ispuštala, bila odvučena natrag na tavan! Kako li se samo krasno odbijalo svetlo od učiteljeve ćelave tikve koju je pismoslikarev sin bio pozlatio!

       Skup se raspade. Dečaci su se bili osvetili. Nastupio je raspust.


Dvadeset i drugo poglavlje



       Tom je pristupio novoosnovanom savezu pod nazivom »Mladi trezvenjaci« jer ga je privukla gizdavost njihove »odore«. Obećao je da će se, sve dok bude član tog udruženja, uzdržavati i od pušenja, žvakanja duvana i psovki. Tako je otkrio nešto novo – naime, obećanje da nešto nećeš raditi najsigurniji je način na svetu da čovek upravo to poželi i učiniti. Toma uskoro stade razapinjati želja da pije i psuje. Želja je rasla i postala tako jaka da ga više ništa, osim nade kako će imati prilike da se pokaže s crvenom vrpcom oko pasa, nije zadržavalo od istupanja iz društva. Približavao se Četvrti , ali se on ubrzo okanio tog praznika – i to pre no što je u trezvenjačkim okovima proveo četrdeset i osam sati – te sve nade usmerio na staroga Frazera, mirovnog suca koji je očevidno bio na smrtnoj postelji, a očekivao ga je, budući da je bio u tako visokoj službi, velik javni sprovod. Tri je dana bio duboko zabrinut za sučevo stanje i gutao svaku vest o tome. Katkada bi mu se nade vinule tako visoko da bi se osmelio izvaditi »odoru« i vežbati pred ogledalom. No, sučevo ga je zdravlje svojim kolebanjem upravo obeshrabrivalo. Konačno se proču da je sucu bolje – a zatim i da se oporavlja od bolesti. Toma to ogorči, a usto se i oseti kao da mu je učinjena nepravda. Smesta potpisa istupnicu – a sucu se još iste noći stanje ponovno pogorša i on umre. Tom odluči da više nikada neće verovati takvom čoveku.

     Pogreb je bio izvanredan. Mladi su se trezvenjaci tom prilikom sračunato razmetali da bi njihov bivši član puknuo od zavisti. Međutim, Tom je ponovno bio slobodan dečak, a i to je nešto značilo. Sada je smeo piti i psovati – ali je, na vlastito iznenađenje, otkrio da to više ne želi. Jednostavna činjenica da nešto sme odagnala je želju i uništila svu čar zabranjenoga.

     Uskoro se Tom začudi i otkriću da praznike koje je toliko priželjkivao, sve više oseća kao dosadan teret.

      Pokušao je voditi dnevnik, ali se u tri dana ništa nije dogodilo pa se toga ostavio.

       Čak je i Četvrti donekle propao jer je uporno padala kiša pa zato nije bilo ni povorke, a u najvećem čoveku na svetu (prema Tomovu mišljenju), naime, u gospodinu Bentonu, pravom senatoru Sjedinjenih Država, razočarao se preko svake mere – ne samo što nije bio visok dvadeset i pet stopa, nego čak ni približno toliko.

    Prva u crnce prerušena pevačko-plesna družina pojavi se u mestu i izazva opće zanimanje. Tom i Joe Harper tada i sami sastaviše takvu družinu pa se na dva dana time zadovoljiše.

      Stiže i cirkus. Tri su se dana nakon toga dečaci igrali cirkusa u šatorima napravljenim od krpenih prostirki – ulaznina za dečake tri igle, dve za devojčice – a onda se ostaviše i cirkusiranja.

     Stigoše i neki frenolog i hipnotizer – pa opet otiđoše, a u selu nakon njih postade još dosadnije i tužnije nego pre.

      Bilo je i nekoliko zajedničkih zabava za dečake i devojčice, ali ih je bilo tako malo i bile su tako ugodne da su se bolni razmaci između njih kasnije činili još bolnijima.

     Becky Thatcher bila je otišla kući u Constantinople da školske praznike provede s roditeljima – tako da u životu nije bilo nijedne svetle strane.

      Strašna tajna o ubistva stalno je mučila Toma, kao prava pravcata rak-rana, ustrajna i mučna.
      Onda stigoše i ospice.

       Duge je dve nedelje ležao kao zatvorenik, izgubljen za svet i sve što se u njemu zbivalo. Bio je zaista bolestan i ništa ga nije zanimalo. Kada je konačno stao na noge i mlitavo krenu kroz mesto, tužna je promena već bila nastupila u svemu i obuzela svako živo stvorenje. U mestu se u međuvremenu bio održao »verski hor« pa su se svi bili »vratili veri«, i to ne samo odrasli, nego i deca. Hodao je uokolo beznadno se nadajući da će ugledati barem jedno blaženo grešno lice, ali je svugde nailazio samo na razočaranje. Joea Harpera zateče u proučavanju Novoga zaveta i žalosno se odvrati od toga očajničkog prizora. Potraži Bena Rogersa i nađe ga gde obilazi sirotinju s punom košarom pobožnih knjižica. Pronađe Jima Hollisa koji mu skrenu pažnju na to da na ospice od kojih je upravo ozdravio, valja gledati kao na dragocen blagoslov u vidu božanske opomene. Svaki dečak na kojeg bi naišao, pridodao bi još nešto njegovoj utučenosti. I kada je konačno, u krajnjem očaju, poleteo da nađe utočište na prijateljskim grudima Huckleberryja Finna i onde naleteo na biblijski navod, prepuče mu srce i on se odvuče kući te leže u postelju sa spoznajom kako je jedini u celom mestu izgubljen zauvek i za sva vremena.

      Te se noći spusti strahovita oluja, uz kišu nošenu vetrom, užasne udarce groma i pravi pljusak jarkih munja. Tom se pokri pokrivačem po glavi, u užasu i neizvesnosti u pogledu sudbine koja ga čeka jer nimalo nije sumnjao u to da se sva ova huka i buka podigla zbog njega. Verovao je da je do krajnjih granica izazivao popustljivost nebeskih sila pa je to urodilo ovakvim plodom. Možda bi mu se činilo suvišnim sjaj i streljivo topovske baterije tratiti na ubijanje kakva kukca, ali mu se nije činilo neprimerenim podići tako skupu oluju kao što je bila ova, i to još s grmljavinom, da bi se izmakla tratina pod nogama kukčiću kao što je on.

       Uskoro se nepogoda stiša i prestade ne postigavši cilja. Prvi je dečakov poriv bio da zahvali nebesima i da se popravi. Drugi je bio da pričeka – jer možda više i ne bude novih oluja.

       Sutradan opet pozvaše lekara. Tom se bio ponovno razbolio. Tri nedelje koja je ovaj put odležao, učiniše mu se kao cela večnost. Kada je konačno ustao iz postelje, jedva da se obradovao što je i ovo preživeo, setivši se da je sam na svetu, napušten i bez igde ikoga. Bezvoljno se odvuče niz ulicu i naiđe na Jima Hollisa kako kao sudac predseda maloletničkom sudu gde se nekoj mački baš sudilo zbog umorstva jedne ptice, i to u prisutnosti njezine žrtve. Joea Harpera i Hucka Finna zateče kako na kraju jedne staze jedu ukradenu dinju. Jadni dečaci! I njih su – kao i Toma – opet bile uhvatile stare boljke.


Dvadeset i treće poglavlje


       Na kraju se gradić trže iz svojega pospanog raspoloženja – i to snažno: pred sudom bijaše na red došla rasprava o ubistvo. Za selo suđenje smesta postade izuzetno zanimljivim predmetom razgovora. Ni Tom se tome nije mogao ukloniti. Na svaki spomen ubistva zadrhtalo bi mu srce jer je zbog nečiste savesti i strahovanja bio gotovo uveren kako mu se razne napomene podmeću radi »ispipavanja«. Nije shvatao kako bi se na nj moglo sumnjati da išta zna o ubistvu, ali se ipak usred svega tog naklapanja nije ugodno osećao. Celo su ga vreme zbog toga podilazili ledeni trnci. Povede Hucka na neko osamljeno mesto da s njim porazgovara. Biće mu ipak nekakvo olakšanje da barem nakratko odreši jezik, da breme svojega jada podeli s drugim patnikom. Osim toga želeo se uvjeriti je li Huck štogod zucnuo.

»Huck, jesi li ikad nekom spomenuo nešto o… o onome?«
»O čemu?«
»Znaš o čemu.«
»Ma, jasna stvar da nisan.«
»Ni reči?«
»Ni jedne jedine riči, bogami. Zašto pitaš?«
»Pa, bojao sam se.«
»Ej, Tome Sawyeru, pa ne bi mi preživili ni dva dana da niki to dozna. To dobro znaš.«
Tomu malo odlanu. Nakon pauze reče:

»Huck, je li da te niko ne bi mogao naterati da se odaš?«
»Naćerame da se odan? Pa, samo kad bi hteo da me oni đavo’ od mišanca utopi, moga’ bi me neki naćerat’ da se odam. Druge nema.«
»Dobro, onda je sve u redu. Izgleda mi da smo sigurni dokle god držimo jezik za zubima. Ipak, hajde da se opet zakunemo. Sigurno je sigurno.«
»Vala, jes’.«

Tako se opet zakleše uza sve svečane strahote kao i ranije.

»Šta se okolo pripovieda, Huck? Svašta sam čuo.«
»Šta se pripoveda? Pa, sve samo o Muffu Potteru, o Muffu Potteru, o Muffu Potteru. Stalno se zbog tog preznojavan pa bi se najrađe zavuka’o negde da me niko i ne vidi.«
»Baš isto to i ja stalno slušam. Izgleda mi da njemu nema spasa. Je li tebi ponekad žao zbog njega?«
»Skoro uvek– skoro uviek. Nije on ne znam ko, ali ipak nikad nikom nije ništa na žao učinio. Malo peca da štagod zaradi pa da se može napiti – a najvećma izigrava dangubu. Zaboga, a ko to ne radi – bar većina – popovi i njima slični. Al’ on ti je dobričina – dao mi je jednom po ribe, a nije bila dosta ni za dvojicu i puno puti mi je pomogao kad mi je lošoe išlo.«
»A meni je krpao zmajeve i vezivao udice na povraz. Da ga bar možemo nekako izvući odande!«
»Ojoj! Tome, ne meremo mi to. A i kake vajde od tog! Opet bi ga uhvatili.«
»Da, baš tako. Ali mi je grozno kad čujem kako ga psuju, kao sami đavoli, a on uopšte nije kriv za… ono.«
»I meni je to grozno, Tome. Gospode, čuo sam ih kako kažu da niko ne izgleda krvoločnije od njega u celom kraju i čude se da ga već prie niko nije obesio.«
»Da, stalno tako govore. Čuo sam i da kažu kako bi ga linčovali kad bi izašao iz zatvora.«
»Bome, tako bi i uradili.«

      Dečaci su dugo razgovarali, ali im taj razgovor nije doeo naročitu utehu. Kada se poče hvatati sumrak, stadoše se motati u blizini maloga samotnog zatvora, verovatno s nekom neodređenom nadom da će se možda dogoditi nešto čime će se rešiti njihove teškoće. No, ne dogodi se ništa. Kao da ni anđelima ni vilama nije bilo stalo do nesretnog zatvorenika.

     Kao i već mnogo puta do tada, dečaci priđoše rešetki na prozoru ćelije i odneše Potteru nešto duvana i šibice. Potter je bio smešten u prizemlju, a čuvara nije bilo.

      Zbog njegove ih je zahvalnosti za ovakve darove i ranije pekla savest, a ovaj je put taj osećaj bio jači no ikada. Sami su se sebi činili kao najgore kukavice i izdajice kada im je Potter rekao:

    »Dečaci , vas dvojica ste jako dobri prema meni – bolji nego bilo ko drugi u ovom mestu, a ja to ne zaboravljam. Često govorim sam sebi, kažem: ‘Ranije sam svim dečacima popravljao zmajeve i svašta drugo, pokazivao im gde se može dobro pecati, pomagao im kako god sam znao, a sad, kad sam u nevolji, svi su zaboravili starog Muffa. Ali ne i Tom, ne i Huck – oni ga nisu zaboravili’, kažem ja, ‘a nisam ni ja zaboravio njih.’ E, pa, dečai, napravio sam nešto grozno – bio sam tada pijan i lud i to jedino tako mogu objasniti – i sad me zbog toga čekaju vešala, a tako je i pravo. Pravo, a i najbolje, izgleda mi – bar se nadam. No, nećemo o tome, ne bih vas hteo žalostiti, vas dvojica ste mi kao prijatelji. Ali hoću vam reći ovo: nemojte se nikad napiti – pa nećete nikad do ovog doterati. Stanite malo više na zapadnu stranu… tako … tako valja. Kad se nađeš u ovako gadnoj nevolji, najveća uteha ti je kad vidiš prijateljsko lice, a meni niko ne dolazi osim vas. Dobra prijateljska lica, dobra prijateljska lica. Popnite se jedan drugom na ramena da vam mogu dotaknuti lice. Eto, tako. Dajte da se rukujemo – vaše će ruke proći kroz rešetke, moje su prevelike. Male slabašne ručice, ali su jako pomogle Muffu Potteru, a i više bi mu pomogle, samo da mogu.«

      Tom se sav nesretan vrati kući, a užas mu je te noći ispunjao san. Sutradan i dan iza toga bazao je oko sudnice, osećajući gotovo neodoljiv poriv da uđe, ali prisiljavajući sebe da ostane vani. Isto je tako bilo i s Huckom. Njih su se dvojica namerno izbegavala. Svaki bi od njih od vremena do vremena negde odlunjao, ali bi ih kobna očaranost uskoro opet doterala natrag. Kad god bi se neki besposličar išetao iz sudnice, Tom bi napeo uši, ali bi redovito čuo samo žalosne vesti. Mreža se oko jadnog Pottera sve nepopustljivije stezala. Krajem drugoga dana u selu se govorilo da je iskaz što ga je dao Crvenokožac Joe čvrst i neoboriv te da nema ni najmanje sumnje u to kakvu će odluku doneti porota.

   Tom je te noći bio do kasna vani, a na spavanje se vratio kroz prozor. Sav je drhtao od uzbuđenja i prošli su sati pre no što je uspeo da zaspi. Sutradan ujutro celo se selo sjati u sudnicu jer se očekivalo da će ovo biti odlučan dan. Među prisutnim opštinstvom gurao se podjednak broj muškaraca i žena. Nakon dugog čekanja jedan za drugim uđoše porotnici i zauzeše mesta. Malo potom uvedoše Pottera, u lancima, bleda i izmoždena, uplašena i očajna, pa ga posedoše onamo gde su sve znatiželjne oči mogle buljiti u njega. Ništa manje nije upadao u oči ni Crvenokožac Joe, bešćutan kao i obično. Tu nastupi još jedna pauza, a onda stiže i sudac, a šerif objavi početak rasprave. Usledi uobičajeno došaptavanje između branitelja i tužioca te skupljanje spisa. Ove sitnice i odgađanje do kojega je zbog njih došlo, izazvaše napeto iščekivanje koje je koliko uzbuđivalo, toliko i opčinjavalo prisutne.

      Zatim pozvaše svedoka koji posvedoči da je Muffa Pottera zatekao kako se u rani sat pere na potoku, i to baš onog jutra kada je otkriveno ubistvo, na što se Potter smesta izgubio. Posle još nekoliko pitanja, tužilac se obrati braniocu:

    »Svedok je vaš.«
     Uhićenik na čas podiže oči, ali ih opet i spusti kada advokat reče:
     »Nemam nikakvih pitanja.«
     Drugi svedok pouzdano ustvrdi da je kraj leša našao nož. Tužilac reče:
     »Svedok je vaš.«
     »Nemam nikakvih pitanja«, odgovori Potterov advokat.
      Treći svedok pod zakletvom  izjavi da je isti taj nož često viđao u Potterovim rukama.
     »Svedok je vaš.«
      Potterov advokat  otkloni ispitivanje. Lica ljudi okupljenih u sudnici počeše odavati nezadovoljstvo. Zar ovaj advokat  namerava bez borbe žrtvovati štićenikov život?

      Više svedoka dade iskaz o tome da je, kada su Pottera doveli na mesto ubistva, njegovo ponašanje ukazivalo na krivicu. I njima bude dopušteno da se s mesta za svedoke udalje bez unakrsnog ispitivanja.

      Verodostojni svedoci iznesoše pak svaku pojedinost u vezi s pogubnim okolnostima zatečenim onoga jutra na groblju, a kojih su se svi prisutni tako dobro sećali, ali Potterov advokat ni jednoga od njih ne podvrgnu unakrsnom ispitivanju. Cela sudnica mrmljanjem izrazi svoju zbunjenost i izazva sučevu opomenu, a tužilac reče:

      »Na temelju iskaza što su ih pod prisegom dali građani čija je već i sama reč iznad svake sumnje, utvrdili smo da je ovaj strašni zločin nesporno počinio nesretni optuženik. Optužba je time završila.«

       Jauk se omače bednome Potteru pa on sakri lice u ruke lagano se njišući celim telom, dok je u sudnici vladala mučna tišina. Ovo ganu mnoge muškarce, a mnoge žene suzama posvedočiše svoju sućut. Branilac ustade i reče:
 
    »Slavni sude, u svojim napomenama na početku ove rasprave bili smo nagovestili nameru da dokažemo kako je naš štićenik ovo strašno zlodelo počinio u stanju krajnje zaslepljenosti i neuračunljivosti izazvane pićem. Proenili smo mišljenje. Nećemo izneti takvu obranu.« Zatim se obrati pisaru: »Pozovite Thomasa Sawyera!«

      Na svakom se licu u sudnici, ne izuzimajući ni Potterovo, javi zaprepaštenost pomešana s čuđenjem. Kada se Tom popeo i zauzeo mesto na klupi za svedoke, sve se oči sa začuđenim zanimanjem prikovaše uz njega. Dečak je bio u silnom strahu pa se doimao prilično izbezumljeno. Zakleo se .

      »Thomase Sawyeru, gde ste se nalazili sedamnaestog juna oko ponoći?«

       Tom letimice pogleda u gvozdeno  lice Indijanca Joea i jezik ga izdade. Prisutni bez daha napeše uši, ali reči nikako nisu dolazile. No, nakon nekoliko trenutaka dečak ipak prikupi malo snage i uspe progovoriti dovoljno jakim glasom da ga čuje deo sudnice:

»Na groblju!«
»Malo glasnije, molim vas. Ne bojte se. Bili ste…«
»Na groblju.«

Prezriv osmeh prelete Crvenokošcu Joeu preko lica.

»Jeste li bili u blizini groba Horsea Williamsa?«
»Jesam, gospodine.«
»Govorite… samo mrvicu glasnije. Koliko ste bili udaljeni od groba?«
»Toliko koliko sad od vas.«
»Bili ste skriveni ili niste?«
»Bio sam skriven.«
»Gde?«
»Iza brestova na rubu groba.«

Crvenokožac se Joe jedva primetno trže.

»Je li ko bio s vama?«
»Jest, gospodine. Otišao sam tamo s …«
»Čekajte… čekajte čas. Ne morate spominjati ime svog pratioca. Njega ćemo pozvati kada dođe vreme za to. Jeste li išta nosili sa sobom?«

    Tom je oklevao i izgledao zbunjeno.

    »Recite otvoreno, mladiću… nemojte se ustručavati. Istina je uvek vredna poštovanja. Šta ste poneli sa sobom?«
»Samo c… c… crknutu mačku.«

     Zažamori smeh, ali ga sudac stiša.
     »Predočićemo kostur te mačke. A sada, mladiću, ispričajte nam sve što se događalo, ispričajte to vlastitim rečima, nemojte ništa preskočiti i ne bojte se.«

       Tom poče – isprva neodlučno, ali kada se zagrejao za predmet, reči mu stadoše sve lakše teći. Doskora se nije čulo drugoga zvuka do njegova glasa i svi su pogledi bili uz njega prikovani. Otvorenih usta i suspregnuta daha prisutni su gutali svaku njegovu reč, ne primećujući kako vreme protiče i zatravljeni čarobnom stravom njegove priče. Napetost izazvana suzdržanim uzbuđenjem doseže vrhunac u trenutku kada dečak reče:

     »… i kad je doktor daskom dohvatio Muffa Pottera i Potter pao, Crvenokožac Joe je skočio s nožem u ruci i…«

      Tres! Brz kao munja, mešanac jurnu prema prozoru, probi se između svih koji su mu se našli na putu i više ga nije bilo!



Dvadeset i četvrto poglavlje

         I opet Tom postade slavan junak – miljenik starijih, a predmet zavisti mlađih ljudi. Ime mu je čak ovekovečila  i  štampa jer su ga seoske novine nahvalile na sva usta. Bilo je i takvih koji su verovali da će on možda postati i Predsednik, samo ako pre toga ne završi na vešalima.

      Kao što je i uobičajeno, prevrtljiv i nerazuman svet privinu Muffa Pottera na svoje grudi i uze ga isto toliko velikodušno tetošiti koliko ga je pre ružio. No, takvo ponašanje samo ide svetu u prilog pa zato u njemu ne valja videti ništa pogrešno.

       Tomovi su dani bili puni slave i likovanja, ali mu je zato noći ispunjavao užas. U svakom mu se snu javljao Crvenokožac Joe, a u oku mu je uvek vrebala smrt. Teško da je išta dečaka moglo dovesti u iskušenje da, kada padne mrak, izađe iz kuće. Jadni je Huck također živeo na mukama i u stravi jer je Tom celu priču advokatu bio ispričao u noći pre glavne rasprave pa je Huck umirao od straha da bi i njegov udeo u toj stvari još mogao izaći na videlo, uprkos tome što ga je beg Crvenokošca Joea spasio od tegobnoga svedočenja na sudu. Jadni je momak izvukao od advokata obećanje da će čuvati tajnu, ali šta s tim? Otkako je nemirna savest uspela Toma naterati da noću ode do advokatove kuće i onde strahovitu priču iščupala s usana koje su bile zapečaćene najstrašnijom i najgroznijom zakletvom, Huckovo je poverenje u ljudski rod bilo gotovo potpuno poljuljano.

     Danju je Tomu zbog zahvalnosti Muffa Pottera bilo drago što je odlučio progovoriti, ali je noću žalio što mu usta nisu ostala zapečaćena.

       Polovinu je vremena Tom provodio u strahu da Crvenokošca Joea nikada neće uhvatiti, a drugu polovicnu u strahu da se to ne dogodi. Pouzdano je osećao da više nikada neće moći slobodno disati, sve dok taj čovek ne bude mrtav i dok mu on ne vidi leš.

      Raspisaše nagrade, pretražiše celi kraj, no Crvenokošca Joea ne nađoše. Iz St. Louisa stiže jedno od onih ljudskih čuda koja sve znaju i svima ulevaju strahopoštovanje, neki detektiv koji je sve ispregledao, tresao glavom, mudro se držao i postigao onako sjajan uspeh do kakva se obično vinu pripadnici toga zanata. To će reći da je »našao ključ zagonetke«. No, »ključ zagonetke« ne može se obesiti umesto ubice pa je detektiv posle tog postignuća otišao kući, a Tom se osećao jednako nesigurnim kao i ranije.

       Dani su polako odmicali i nakon svakoga mu je od njih teret strepnje bivao nešto lakši.

Dvadeset i peto poglavlje


       U životu svakoga dečaka, ako se taj život pravilno oblikuje, jednom dođe vreme kada ga uhvati silna želja da pođe negde u potragu za skrivenim blagom. Jednoga dana ta želja iznenada spopade i Toma. On naglo izjuri iz kuće da nađe Joea Harpera, ali bezuspešno. Zatim potraži Bena Rogersa – on je pak bio otišao na pecanje. Malo kasnije slučajno naiđe na Krvavorukoga Hucka Finna. Huck mu je baš odgovarao. Tom ga povede na neko osamljeno mesto i u poverenju mu otkri u čemu je stvar. Huck se bio voljan upustiti u to. Huck se uvek bio voljan upustiti u svaki pothvat koji je nudio zabavu, a nije zahtevao nikakvo novčano ulaganje, jer je na raspolaganju imao na pretek one nezgodne vrste vremena koje nije novac. »Gde ćemo kopat’?« upita Huck.

      »O, svagde pomalo.«
»Pa je l’ toga ima svugde?«
»Ne, nije to baš tako. Blago se skriva na krajnje neobičnim mestima, Huck, nekad na nekom ostrvu, nekad u truloj škrinji ispod vrha glavne grane na starom, usahlom drvetu, baš tamo gde u ponoć pada sena, ali najčešće ispod poda u kući u kojoj se javljaju duhovi.«
»Ko ga skriva?«
»Pa, razbojnici, naravno – a šta misliš ko? Direktor nedeljne škole?«
»Ne znam. Da je moje, ja ga ne bi skriva’o, nego bi ga potrošo i dobro se proveo.«
»I ja. Ali razbojnici tako ne rade. Uvek ga samo sakriju i ostave.«
»I više nikad po njega ne dođu?«
»Ne. Misle da će se vratiti po blago, ali uglavnom zaborave znakove koje su za sobom ostavili ili umru. U svakom slučaju ono ti tamo leži dugo vremena i zahrđa, a onda neko nađe neki stari žuti papir na kojem se objašnjava kako ćeš naći pojedine znakove – taj se papir mora odgonetati oko nedelju  dana jer se većinom sastoji od samih znakova i hijeroglifa.«
»Od … od čega?«
»Od hijeroglifa – slike i slične stvari, znaš, koje izgledaju kao da ništa ne znače.«
»Imaš li ti takav papir, Tome?«
»Nemam.«
»Pa kako ćeš unda pronaći znakove?«
»Ne trebaju mi znakovi. Razbojnici blago uvek zakopaju u ukletoj kući ili na nekom ostrvu ili ispod suvog drveta na kojemu strši glavna grana. Dakle, Jacksonovo ostrvo smo već malo pregledali, a možemo ga jednom opet pregledati. Iznad Pecarinog rukavca nalazi se stara ukleta kuća, a suvih grana i suhog drveća ima koliko voliš – brdo svega i svačega.«
»I na svakon ton mestu ima blaga?«
»Ma šta pričaš! Nema!«
»Kako ćeš onda znati gde ćeš tražiti?«
»Tražiću svugde!«
»Pa, Tome, celo lieto će nam na to otići.«
»I šta sa tim? Zamisli da nađeš medeni lonac sa sto dolara u njemu, svi potamneli i zveketavi, ili truli sanduk pun dijamanata. Kako ti se to čini?«
Hucku sinuše oči.
»To je kao neka  bajka. Za mene i previše. Daj ti meni samo sto dolara pa mi dijamanti i ne trebaju.«
»Dobro, ali tek toliko da znaš – ja neću samo tako odbaciti dijamante. Neki vrede i dvadeset dolara po komadu. Nema skoro nijednog, tek tu i tamo poneki, da vredi tri četvrt dolara ili dolar.«
»Ne teraš šegu sa mnon? Zbilja?«
»Naravno. Svako će ti to reći. Huck, jesi li ti ikad video dijamant?«
»Koliko pamtim, baš i ne.«
»Kraljevi ih imaju na gomile.«
»Ali ja ti, Tome, ne poznan nijednog kralja.«
»I meni izgleda da ne poznaješ, ali da odeš u Evropu, video bi ih svu silu prilikom obilaska.«
»Je l’ to oni nešta obilazue?«
»Obilaze? Ma, štoa je tebi? Ne!«
»Pa zašto si onda rekao da nešto obilaze?«
»Koješta, mislio sam samo da bi ih ti video – ne obilaze ništa, naravno? Zašto bi nešto obilazili? Samo hoću reći da bi ih naprosto vidieo – raštrkane na sve strane, znaš.  Kao onaj stari grbavi Richard.«
»Richard? Kako mu je prezime?«
»Nema on prezime. Kraljevi imaju samo krsno ime.«
»Samo to?«
»Da, samo to.«
»Ha, ako se njima tako sviđa, u redu stvar. Ja ti ne bih hteo biti kralj i imati samo ime, ko kakav crnjo. Nego reci ti meni – gde ćeš najpre kopati?«
»Pa, ne znam. Da krenemo, na primer, od onog starog osušenog stabla na brežuljku s druge strane Pecarinog rukavca?«
»Važi.«

      I tako njih dvojica uzeše trnokop slomljena vrha i lopatu pa se pešice dadoše na put dug tri milje. Na cilj stigoše vrući i zadihani pa se baciše u hlad ispod obližnjeg bresta da se odmore i popuše po jednu.

     »Sviđa mi se ovo«, reče Tom.
»I meni.«
»Čuj, Huck, ako ovde nađemo blago, šta ćeš ti napraviti sa svojim delom?«
»Pa, svaki ću dan jesti paštetu i popiti po čašu limunade i ići u svaki cirkus koji dođe ‘ovamo. Ne beri brigu, fino ću se provoditi.«
»A ne nameravaš ništa ostaviti za kasnije?«
»Za kasnije? Zašto?«
»Pa, tako da i posle imaš od čega živeti.«
»Eh, kake vajde od toga. Tata bi jedared već došao u ovo mesto i sve bi ščepao u svoje šape ako se ja ne požurin,  on bi to čas posla profućkao. A što ćeš ti sa svojin delonm, Tome?«
»Kupiću novi bubanj, pravu pravcatu sablju, crvenu kravatu, mladog buldoga i oženiti se.«
»Oženiti se!«
»Tako je.«
»Tome, ti – ti si skrenio pameću.«
»Samo polako pa ćeš videti.«
»No, to je najluđa stvar koju bi mogao učiniti. Vidi mog tatu i majku. Svade se i svade! Ma, ranije su se celo vreme svađali . Još kako se sećam.«
»To nema veze. Devojka kojom ću se ja oženiti, neće se sa mnom svađati.«
»Tome, meni izgleda da su ti one sve iste. Sve ti one čoveka gnjave. Bolje ti je na vrieme promisliti o tom. Bolje ti je, velim ti. Kako ti se zove to ženskinje?«
»Ona nije nikakvo ženskinje, nego devojka.«
»Sve ti to izađe na isto, izgleda mi. Neki kažu ženskinje, neki kažu devojka – i jedno i drugo ti isto vriedi. No, bez obzira, Tome, reci ti meni kako se ona zove?«
»Reći ću ti jednom – ne sada.«
»A, neka ti bude. Samo, ako ćeš se ti oženiti, ja ću biti sam-samcit – više nego ikad pre.«
»Nećeš, doselićeš se meni. Sad prestani o tome, nego daj da počnemo kopati.«

     Radili su i znojili se pola sata. Bez uspeha. Mučili su se još pola sata. I opet bez uspeha. Huck reče:

    »Je l’ blago uvek zakopaju na ovaku dubinu?«
»Katkad, ne uvek. Uglavnom, ne. Izgleda mi da nismo pogodili pravo mesto.«

     Odabraše stoga novo mesto pa otpočeše iznova. Kopanje im je sada išlo malo sporije, ali su još uvek napredovali. Neko su vreme ćutke i ustrajno kopali. Konačno se Huck nasloni na lopatu, obrisa rukavom kapljice znoja s čela i reče:

»A gde ćemo kopati kad ovde završimo?«
»Pa da možda krenemo od onog starog stabla iza udovičine kuće, tamo preko na Cardiff Hillu.«
»I ja bi rekao da će to biti dobro drvo. Ali što ako nam udovica otme blago, Tome? Drvo raste na njezinom imanju.«
»Ona da nam ga otme! Samo neka se usudi! Skriveno blago pripada onom ko ga nađe. Bez obzira na to na čijoj je zemlji.«

     To zadovolji Hucka pa se posao nastavi. Uskoro Huck reče:

»Đavo ga odneo, mora biti da smo opet na krivom mestu. Šta ti misliš?«
»Ovo je zbilja jako čudno, Huck. Ne razumem. Ponekad se i veštice znaju umešati u to. Izgleda mi da je verovatno i sada u tome nevolja.«
»Koješta, veštice po danu nemaju nikake moći.«
»Pa da, tako je. Toga se nisam setio. Ma, znam u čemu je stvar! Mi smo dva prokleta blesana! Moramo videti gde  će senka glavne grane pasti u ponoć pa tamo kopati.«
»Dobro! Badava radimo ovo vreme kao dve budale. A, đavo ga odneo, moramo se noćas vratiti, a to je strašno dugačak put. Hoćeš moći izaći iz kuće?«
»Naravno da hoću. Osim toga, moramo to svakako noćas napraviti, jer ako neko vidi ove jame, shvatiće isti čas o čemu se radi i sam potražiti blago.«
»Pa, unda ću ti ja noćas opet mijaukati pred kućon.«
»Važi. Pijuk i lopatu ćemo sakriti u grmlju.«

       Te se noći, otprilike u dogovoreno vreme, dečaci ponovno nađoše na istom mestu. Sedoše u senu da pričekaju. Mesto je bilo osamljeno, a po staroj se predaji ovaj sat smatrao strahotnim. Duhovi su šaptali u šuštavu lišću, utvare se skrivale u tamnim zakucima, duboki lavež lovačkog psa negde je daleko lebdeo u zraku, a sova mu odgovarala sablasnim zovom. Sve su se ove strahote obrušile na dečake pa su malo govorili. Uskoro proceniše da je odbilo dvanaest. Obeležiše mesto na koje je padala senka pa počeše kopati. Nade im stadoše rasti, zanimanje postade jače, a marljivost išla u korak s to dvoje. Jama je bivala sve dubljom i dubljom, no svaki put kada bi im srce poskočilo zbog toga što su čuli da trnokop o nešto udara, samo bi doživeli još jedno novo razočaranje. Bio bi to samo kamen ili komad tvrda drva. Konačno Tom reče:

»Nema koristi od ovoga, Huck, opet krivo kopamo.«
»Ma, to ne može  biti. Na dlaku smo označili mesto gde je pala senka.«
»Znam, ali ima tu i nešto drugo.«
»Šta to?«
»Pa, samo smo nagađali vreme. Lako je moguće da smo došli prekasno ili prerano.«
Huck ispusti lopatu.
»Vala, jes’«, reče on. »Tu smo pogrešili. Treba odustati i ovaj put. Ne možemo nikako znati tačno vreme, a osim toga, sve je ovo previše strašno, tu u ovo doba noći uz veštice i avetinje koje oblieću oko nas. Osećam kao da je celo vreme nešto iza mene i strah me se okrenuti jer možda oni isprid mene baš na to i čekaju. Jeza me prolazei otkako san došao ovamo.«
»Pa, i sa mnom je skoro isto tako, Huck. Kad zakopaju blago ispod drveta, najčešće tamo stave i mrtvaca da ga čuva.«
»Bogo!«
»Da, baš tako. Stoput sam o tom slušao.«
»Tome, meni ti se puno ne sviđa baviti .
»Ni ja im baš ne bih rado smetao. Zamisli da ovaj tu pomoli lobanju i progovori!«
»Tome, nemoj! To je jezivo.«
»Baš tako, Huck. Ni ja se ugodno ne osećam.«
»Čuj, Tome, hajmo mi odavde pa da probamo negde drugo.«
»Važi, i meni izgleda da će tako biti bolje.«
»A gde  ćemo poći?«
Tom časak razmisli, a onda reče:
»Ukleta kuća. Tamo idemo!«
»Đavo ga odneo, Tome, ne volim ti ja te uklete kuće. Ma, to ti je hiljadu put’a gore nego mrtvaci. Oni možda mogu govoriti, ali ti se ne mogu došuljati iza leđa zamotani u ponjavu i proviriti ti najedared preko ramena i zaškrgutat’i zubima kao šta to rade dusi. Ne bi ti ja mogao tako nešto podneti, Tome, niki to ne bi mogao.«
»Da, Huck, ali duhovi lutaju okolo samo noću. Neće nas ometati ako budemo onde kopali danju.«
»Vala, jes’. Al’ jako dobro znadeš da ljudi u take uklete kuće ne idu ni po danu ni po noći.«
»Pa, većinom zato što niko ne voli ići tamo gde je neko ubijen, ali oko te kuće nikad niko nije ništa video – osim noću, i to samo neko treptavo plavkasto svetlo kraj prozora, a ne prave duhove.«
»Pa, Tome, gde god vidiš neko tako plavo svietlo da miga, možeš se kladiti da ni dusi nisu daleko. Jasna stvar. Znaš da se takim svitlom nikio i ne služi osim duhova.«
»Bome, jest. Ali svejedno ih nema tamo danju pa čega da se onda plašimo?«
»Pa, dobro, ako ti tako veliš, pregledaćemo i tu ukletu kuću – al’ mi se vidi da je to isto kao i đavola  izazivat’i.«

      Dotle već bijahu krenuli niz brežuljak. Odmah ispod njih, nasred doline obasjane mesečinom, na pustoj je osami stajala ukleta kuća, ograda joj bila odavno propala, bujni korov prekrio stepenice pred ulaznim vratima, dimnjak se bio survao, otvori za prozore zjapili prazni, a jedan se ugao krova urušio. Dečaci su časak zurili onamo, napola očekujući da mimo prozora prolebdi plavičasto svetlo, a onda, razgovarajući tihim glasom kakav je pristajao dobu noći i okolnostima, udariše sasvim nadesno ne bi li obišli ukletu kuću i krenuli kući putem kroz šumu koja je krasila stražnje obronke Cardiff Hilla.

Mark Twain, Doživljaji Toma Sojera, ( ( nastavci : Romani u nastavcima )

Mark Twain, Doživljaji Toma Sojera ( XIII,XIV poglavlje )

Trinaesto poglavlje

       Tom tada donese odluku. Bio je mrk i očajan. Napušten je, bez prijatelja i nitko ga ne voli, reče sam sebi. Kada svi oko njega uvide na što su ga naterali, možda će im biti žao. Nastojao je biti dobar i udovoljiti ostalima, ali mu to nisu dopustili. Budući da i ne žele drugo doli da ga se otresu, neka tako i bude. Neka njega okrive za posledice – ta*, zašto i ne bi? Kakva se prava ima žaliti onaj ko je ostao bez prijatelja? Jest, napokon su ga sami naterali na to: otići će u razbojnike. Drugo mu ne preostaje.
       Dotle je već bio poprilično odmakao Livadnim putem i zvuk školskog zvona koje je pozivalo na nastavu jedva mu je dopirao do uha. Na pomisao da nikada, nikada više neće čuti taj stari poznati zvuk, zajeca – bilo mu je silno teško, no naterali su ga na to: pošto su ga isterali u hladni svet, mora se pokoriti – ali on im svima oprašta. Zbog ovoga se samo još jače rasplaka.
       Baš u tom času srete Joea Harpera, svoga najprisnijeg i najboljeg druga – i njegov je pogled bio mrk, a na srcu mu očito ležala neka velika i kobna odluka. Tu se vidljivo nađoše »dve duše i jedna misao«. Tom obrisa oči rukavom pa poče nešto ridati o odluci da pobegne od zlostavljanja i nerazumevanja na koje nailazi kod kuće – otići će u beli svet i nikada se neće vratiti, a na kraju reče kako se nada da ga Joe neće zaboraviti.
      No, pokaza se da je i Joe hteo Toma zamoliti upravo za istu stvar te je radi toga krenuo u potragu za njim. Majka ga je bila išibala zato što je popio neko vrhnje koje on nije ni okusio niti je što znao o njemu: jasno je da joj je dodijao i priželjkuje njegov odlazak. Pa kad ona tako hoće, njemu ne preostaje ništa drugo nego da se pokori – nadao se da će ona biti sretna i da nikada neće zažaliti što je svojega jadnog dečaka oterala u okrutni svet da onde trpi i umre.
        Idući dalje, dva plači druga sklopiše novi sporazum o tome da će pomagati jedan drugome, da će se pobratiti i da se neće rastajati sve dok ih smrt ne oslobodi muka. Onda počeše kovati raznorazne naume. Joe se zalagao za to da treba postati pustinjak i živeti od korice hleba u nekoj dalekoj špilji, a onda jednog dana umreti od studeni, oskudice i teške tuge. No, nakon što sasluša Toma, priznade da razbojnički život očito ima priličnih prednosti te tako pristade da postane gusar.
       Tri milje nizvodno od St. Petersburga, na mestu gde je reka Mississippi široka nešto malo više od jedne milje, nalazio se dugačak i uzak šumoviti otok s plitkim peščanim sprudom na njegovu gornjem delu, pogodnim za zborno mesto. Ostrvo nije bilo nastanjeno, a ležalo je bliže suprotnoj obali, nasuprot gustoj i gotovo posve nenastanjenoj šumi. Tako njihov izbor pade na Jacksonovo ostrvo, ali se još nisu bili pozabavili pitanjem o tome ko će biti meta njihova gusarenja. Zatim potražiše Huckleberryja Finna, a on im se bez oklevanja pridruži jer je za njega jedan životni poziv bio isti kao i drugi pa je u tom pogledu bio posve nepristran. Ubrzo se rastaše uz dogovor da će se sastati na osamljenu mestu na rečnoj obali, dve milje uzvodno od sela, i to u najpovoljniji čas – naime, u ponoć. Onde je bio privezan omanji drveni splav koju su nameravali zapleniti. Svaki će od njih sa sobom poneti udice i povraze, a od namirnica koliko god bude mogao ukrasti na što zakučastiji i tajanstveniji način – kako i dolikuje odmetnicima. I pre nego što je pao prvi mrak, oni su se već bili nauživali slatke slave šireći vest o tome kako će se u mestu prilično brzo »nešto čuti«, a svako ko je taj neodređeni nagoveštaj primio, ujedno je upozoren i da »drži jezik za zubima i čeka«.
     Oko ponoći stiže Tom s kuvanom šunkom i još nekim sitnicama, zaustavi se u gustom šipražju na obali što se strmo nadvijala nad dogovorenim mestom. Pod sjajem zvezda sve je bilo veoma tiho. Moćna se reka pružala pred njim poput usnula oceana. Tom na trenutak osluhnu, no nikakav zvuk nije remetio tišinu. Tada on tiho i jasno zazvižda. Ispod strmine neko uzvrati. Tom zazvižda još dva puta i na oba poziva dobi jednak odgovor. Zatim nečiji oprezni glas zapita:
    »Stoj! Ko je tamo?«
»Tom Sawyer, Crni Osvetnik s Karipskog mora. Kazujte svoja imena!«
»Huck Finn Krvavoruki i Joe Harper Užas Morski.« Tom je ove nadimke izvukao iz svojega omiljenog štiva.
»U redu. Lozinka!«
        Dva promukla glasa u gluhoj noći istovremeno prošaptaše istu strašnu reč:
       »KRV!«
        Tada Tom baci šunku preko ruba obale pa se i sam otkotrlja za njom, izderavši pri tom pothvatu u znatnoj meri i kožu i odeću. Postojao je pristupačan i udoban puteljak što je vodio duž obale ispod strmine, ali su njemu nedostajale osobine koje gusari toliko cene: teškoća i opasnost.
        Užas Morski doneo je komadinu slanine i gotovo se iscrpio dok ju je dovukao ovamo. Finn Krvavoruki bio je ukrao tavu za prženje i svu silu napola osušena duvanskog lišća, a doneo je usto i nekoliko klipova kukuruza da od njih naprave lule. No, osim njega nijedan od gusara nije pušio niti »žvakao« duvan. Crni Osvetnik s Karipskog mora reče da se s time neće moći ništa započeti bez vatre. To je bila mudra pomisao jer su šibice bile slabo poznate u ono doba. Opaziše vatru koja je tinjala na velikom splavu stotinu jardi uzvodno pa se prikradoše onamo i pribaviše jedan ugarak. Od toga su napravili sjajnu pustolovinu: svaki su čas jedan drugome psikali »Pst!« i naglo se zaustavljali s prstom na ustima, mašali se za držak zamišljenih bodeža i jezivim šaptom određivali da »neprijatelju«, ako se samo makne, treba »bodež sjuriti do drška« jer »mrtva usta ne govore«. Sasvim su dobro znali da su svi splavari sišli u selo da obnove zalihe ili da se napiju, no to nije smeo biti izgovor  za to da se ovaj podvig izvede na neki negusarski način.
         Uskoro se otisnuše od obale: Tom preuze zapovedništvo, Huck stražnje veslo, a Joe prednje. Tom je stajao u sredini broda smrknuta čela i skrštenih ruku te tihim, strogim šaptom izdavao zapovesti:
       »Privetrina! Dovedi je uz vetar!«
»Razumem, kapetane!«
»Miruj, miru-u-u-uj!«
»Mirujem, kapetane!«
»Za jednu zraku u stranu!«
»Za zraku, kapetane!«
      Budući da su dečaci mirno i jednolično terali splav prema sredini reke, nesumnjivo je jasno da su se ova naređenja izdavala samo »reda radi« te da zapravo i nisu imala nikakve posebne svrhe.
»Pod kojim jedrima plovimo?«
»Pod deblenjačama, košnjačama i prečkicom, kapetane.«
»Diži sve vrhovnjače! Šestorica na pramčani jarbol – gornju pramčanu košnjaču i donju pramčanu slemenjaču! Življe, daj!«
»Razumem, kapetane!«
»Razvij glavnu gornju slemenjaču! Zatege i praće! Tako, junaci!«
»Razumem, kapetane!«
»Zavetrina – oštro ulevo! Pazi da zadržiš smer kad okrene! Ulevo, ulevo! Napred, ljudi! Složno! Miru-u-u-uj!«
»Mirujem, kapetane!«
       Splav preplovi na drugu polovinu reke pa dečaci upraviše pramac nadesno i legoše na vesla. Reka nije bila visoka i tekla je brzinom od jedva dve-tri milje. Za sledećih tri-četvrt sata jedva je iko išta progovorio. Sada je splav plovila mimo njihovog mesta što se videlo u daljini. Dva-tri treperava svetla ukazivala su na njegov položaj: ležalo je u spokojnu snu s druge strane nejasne, goleme reke okićene zvezdama, ništa ne znajući o strašnome događaju što se baš u taj čas zbivao. Crni je Osvetnik stajao nepomično i prekrštenih ruku, »pogledom se opraštajući« od poprišta svojih negdanjih radosti i nedavnih patnji, želeći da ga »ona« sada može videti kako, otisnuvši se na pučinu divljega mora, neustrašiva srca prkosi opasnosti i smrti te s okrutnim osmehom na usnama srlja u vlastitu propast. Za njegovu maštu nije bio nikakav napor premestiti Jacksonovo ostrvo negde daleko odakle se njihovo selo i ne može videti pa se stoga, slomljena i zadovoljna srca, »pogledom opraštao« od njega. I drugi su se gusari također pogledom opraštali od svega te su se toliko dugo opraštali da ih je struja gotovo odnela predaleko od ostrva. No, na vreme opaziše opasnost i uspešno je otkloniše. Oko dva sata ujutro splav se nasuka na peščani sprud oko dve stotine jardi niže od vrha ostrva pa su morali gaziti kroz vodu ovamo i onamo, sve dok nisu iskrcali sav tovar. Među opremom na maloj splavi bilo je i jedno staro jedro pa ga raširiše preko skrovišta u grmlju kao šator u kojem će čuvati živež, a oni sami po lepom će vremenu spavati pod vedrim nebom, kako i dolikuje odmetnicima.
       Zapališe vatru pored jedne velike klade, zašavši dvadeset-trideset koraka u tamnu šumsku dubinu, a onda u tavi ispržiše nešto slanine za večeru i potrošiše pola zalihe kukuruznog »hleba« što su ga bili doneli sa sobom. Činilo se sjajnom zabavom gostiti se ovako divlje i slobodno, u devičanskoj šumi na neistraženom i nenastanjenom ostrvu, daleko od svakoga ljudskog prebivališta, pa dečaci zaključiše da se više nikada neće ni vraćati u civilizaciju. Rasplamsala vatra osvetljavala im lica i bacala rumeni odsev na debla drveća što su poput stubova opasivala njihov šumski hram te na blistavo lišće i isprepletene vreže.
      Kada smazaše i poslednji hrskavi režanj slanine i progutaše poslednji komad kukuruznoga hleba, dečaci se zadovoljno ispružiše na travi. Mogli su naći i hladnije mesto, ali se nisu hteli odreći tako romantična doživljaja kao što je pucketava logorska vatra.
»Zar nije veselo?« upita Joe.
»Ludo je!« reče Tom. »Šta bi rekli dečaci da nas sad vide?«
»Šta bi rekli? Ma, dali bi sve na svetu da mogu biti ovde… A, Hucky!«
»I meni bome tako izgleda«, reče Huckleberry. »U svakom slučaju meni ovo odgovara i ne treba mi ništa bolje. Inače obično nemam nikad dosta za jesti, a ovde me čak niko ne meože  tući ni psovati.«
»Ovo je život za mene«, reče Tom. »Ne moraš svako jutro ustati, ne moraš ići u školu, prati se i sve neke takve gluposti. Vidiš, Joe, gusar, kad je na kopnu, ne mora ništa raditi, a pustinjak… e, on ti mora mnogo moliti, a osim toga nema nikakve zabave, nego ti je stalno sam-samcat.«
»E, da, tako je«, reče Joe. »Znaš, nisam ti ja puno o tome razmišljao. Sad kad sam video kako to ide, mnogo mi je draže što sam gusar.«
»Vidiš«, reče Tom, »danas ti ljudi do pustinjaka ne drže onoliko kao u stara vremena, ali gusara uvek cene. Pustinjak mora spavati na najtvrđem mestu koje može naći, oblačiti se u kostret i posipati se pepelom po glavi, pa stajati vani na kiši i…«
»A zašto oblači tu kostret i zašto se posipa tim pepelon po glavi?« raspitivao se Huck.
»Ne znam zašto, ali oni to moraju. Pustinjaci uvek tako rade. I ti bi tako morao raditi da si pustinjak.«
»Bih, đavola!« reče Huck.
»Dobro, a šta bi ti radio?«
»Ne znam, al’ to sigurno ne bih.«
»Ali, Huck, morao bi. Kako bi to izbegao?«
»Pa, naprosto ne bih izdrža’o. Utekao bih.«
»Utekao! No, ti bi bome bio krasan primer za starog pustinjaka. Sve bi osramotio.«
         Krvavoruki ne odgovori jer je imao važnijeg posla. Bio je izdubao jedan kukuruzni klip i u njega utaknuo šuplju trsku, pa ga napunio duvanom, prineo tome žeravicu i sad je duvao  oblake miomirisna dima – sav je cvao od uživanja u toj raskoši. Drugi su mu gusari zavideli na tom veličanstvenom poroku i u sebi odlučivali da će mu se što pre i sami odati. Uskoro Huck upita:
»Šta gusari zapravo rade?«
        Tom odgovori:
»Oh, sjajno se zabavljaju: otimaju lađe pa ih pale, otimaju novac pa ga zakopavaju na strašnim mestima na vlastitom ostrvu, gde ga onda čuvaju duhovi i sve takva neka bića, a na lađama pobiju sve ljude – teraju ih da prošetaju po dasci.«
»A žene odvode na otok«, reče Joe. »Žene ne ubijaju.«
»Da«, složi se Tom, »žene ne ubijaju jer su jako plemeniti. A žene su, osim toga, uvek lepe.«
»A kakvu tek prekrasnu odeću nose! Oh, da vidiš! Sve samo zlato, srebro i dijamanti«, reče s oduševljenjem Joe.
»Ko to?« upita Huck.
»Pa gusari.«
        Huck žalosno promotri vlastitu odeću.
»Izgleda mi da vi ja baš i nisan obučen kao niki gusar«, reče on s bolnim žaljenjem u glasu, »ali i neman drugog odela osim ovih prnja.«
       No, drugi mu dečaci rekoše da će se prilično brzo domoći otmena ruha, samo dok se svi zajedno bace na pustolovine. Objasniše mu da su njegovi jadni dronjci za početak dobri, iako je običaj da imućni gusari na prvi pohod kreću dolično odeveni.
       Postupno zamre razgovor malih beskućnika i drem im se poče neprimetno spuštati na očne kapke. Krvavorukome iz prstiju ispade lula i on zaspi snom klonula pravednika. Užasu Morskom i Crnom Osvetniku s Karipskog mora nije bilo tako jednostavno utonuti u san. Njih dvojica u sebi izmoliše molitve, i to ležeći, jer u blizini nije bilo nikoga starijeg ko bi ih naterao na to da kleknu i mole se naglas. Zapravo, uopšte im se nije ni dalo moliti, ali su se bojali da ne odu predaleko pa da time prizovu kakav nenadan i naročit udarac groma nebeskog. Onda se najednom nađoše na rubu neizbežna sna i zalebdeše nad njim, no sada se pojavi uljez koji se nije hteo ni »maknuti« od njih. Bila je to savest. Uhvati ih nejasan strah da možda nisu pogrešili što su pobegli. Onda pomisliše na ukradeno meso pa ih tek tada počeše razdirati prave muke. Pokušaše ih odagnati podsećajući vlastitu savest na to da su i ranije često znali krasti slatkiše i jabuke, no ona se nije dala umiriti tako slabim izgovorima. Najzad im se učini kako je nemoguće izbeći tvrdoglavu činjenicu da uzeti kakav slatkiš znači tek nešto »maznuti«, dok je uzeti slaninu, šunku i slične dragocenosti, prosto i naprosto krađa – a u Bibliji postoji zapoved koja to zabranjuje. Stoga u sebi odlučiše da se njihovo gusarstvo, koliko god ostali pri tom poslu, više nikada neće okaljati zločinom koji se naziva krađom. Savest tada prihvati primire pa ovi neobično nedosledni gusari mirno usnuše.


Četrnaesto poglavlje


     Kad se Tom ujutro probudio, nije znao gde je. Seo je, protrljao oči i pogledao oko sebe. Onda shvati. Svitala je hladna, siva zora, a duboka i sveobuhvatna tišina i muk odisali su ugodnim osećajem mira i spokoja. Ni list se nije micao, nikakva zvuka koji bi veličanstvenu prirodu trgnuo iz njezine uronjenosti u sebe samu. Po lišću i u travi blistale su kapljice rose. Vatra je ležala zapretana pod belim slojem pepela, a tanki se plavi dašak dima uzdizao ravno uvis. Joe i Huck još su spavali.
        Tada se daleko u šumi oglasi ptica, a druga joj se odazva. Uskoro se začu detlićevo kuckanje. Hladno i mutno jutarnje sivilo postupno se rasvetljavalo, a isto se tako postupno čulo sve više zvukova i život se polako budio. Čudo prirode, stresajući sa sebe san i spremajući se na rad, otkrivalo se pred zamišljenim dečakom. Mala zelena gusenica približi se pužući po rosnom listu, od vremena do vremena odižući u zrak dve trećine svoga tela i »njuškajući oko sebe«, a onda produžujući svojim putem – baš kao da nešto meri, kako to Tom u sebi reče. Gusenica mu se od svoje volje polako primicala, a on je sedeo kao da je od kamena isklesan, dok su mu nade naizmence rasle ili tonule, već prema tome je li se to stvorenje i dalje kretalo u njegovu smeru ili pak pokazivalo nameru da skrene negde drugo, te se, kada se gusenica, izvivši tielo u vazduh, još celi jedan mučni trenutak premišljala da bi se potom odlučno spustila na Tomovu nogu i počela svoje putovanje preko nje, celim srcem uzradovao jer je to značilo da će dobiti novo odelo – i to, bez senke sumnje, kićenu gusarsku odoru. Tada se, naizgled niotkuda, pojavi mravlja povorka i krenu za raznim poslovima: jedan se od mrava muški natezao s mrtvim paukom pet puta većim od sebe i teškom ga mukom vukao ravno uz deblo. Smeđa pegava božja ovčica popela se na vrtoglavu visinu jedne travke, a Tom se sagnuo tik do nje i rekao: »Šaka-bako, šaka-bako, brzo kući sada leti: u plamenu kuća ti je, a deci ti oganj preti.« Bubamara je raširila krila i poletela da se o tome pobrine, što dečaka nimalo ne iznenadi jer je odavno znao koliko je ta bubica lakoverna kada je reč o požaru pa je već u više navrata zloupotrebio njezinu bezazlenost. Zatim, ustrajno valjajući svoju kuglu, naiđe balegar te Tom dotaknu i to stvorenjce, a kukac sklopi nožice uz telo i učini se kao da je mrtav. Do toga su se vremena i ptice već bile dobrano razgalamile. Na drvo iznad Tomove glave slete jedan drozd, severni raznopojac, pa u veselom ushitu stade izvijati glasom oponašajući tako svoje susede. Onda se poput blistave plave munje ovamo obruši šojka kreštalica i zastade na grančici gotovo nadomak dečaku, naže glavu pa s neutaživom znatiželjom uze promatrati neznance. Siva veverica i neki veliki stvor od lisičjega roda doskakutaše ovamo, povremeno sedajući na stražnje noge da se nagledaju dečaka i nabrbljaju se s njima, jer te divlje zverke verovatno još nikada nisu bile videle ljude pa teško da su znale trebaju li ih se bojati ili ne. Cela se priroda sada već bila sasvim razbudila i užurbala. Dugačka koplja sunčanog svetla posvuda su se probijala kroz gusto lišće, a na mesto zbivanja bilo je dolepršalo i nekoliko leptira. Tom probudi i drugu dvojicu gusara pa sva trojica odbrzaše glasno vičući, za časak-dva se svukoše te su već u idućem trenu jurili jedan za drugim i uzajamno se preskakivali u bistrom plićaku kraj beloga peščanog spruda. Nimalo nisu žalili za malim selom što je snivalo u daljini, onkraj veličanstvenoga vodenog prostranstva. Neki zalutali rečni talas ili blagi porast vodostaja bio im je odneo splav, no njih je to samo radovalo, jer je njegovim nestankom na neki način spaljen most između njih i civilizacije.
       U logor se vratiše čudesno osveženi, radosna srca i mrtvi gladni te vatrica doskora ponovno zaplamsa. Huck je u blizini bio pronašao izvor bistre, hladne vode pa dečaci napraviše šolje od širokoga hrastova ili hikoreva lišća, opazivši pritom kako voda, zasladi li se ovakvom šumskom čarolijom, može biti sasvim dobar nadomestak za kafu. Dok je Joe rezao slaninu za doručak, Tom i Huck mu rekoše da časak pričeka pa odoše do zaliva na rečnoj obali koji je mnogo obećavao, baciše onde udice i gotovo u isti tren bijahu nagrađeni. Joea nije ni stigla uhvatiti nestrpljivost pre no što se oni vratiše s nekoliko lepih grgeča, dva bucnja i jednim somićem – hranom dovoljnom za ćčitavu porodicu . Ispržiše ribu na slanini i začudiše se jer im se nikada ranije nikakva riba nije činila tako ukusnom. Nisu znali da je slatkovodna riba to bolja što, kada je upecamo, pre dospe na vatru, a nije im palo na pamet ni da se od spavanja pod vedrim nebom, kretanja na svežem vazduhu i kupanja pripravlja izvrstan umak za ribu, uz glad kao glavni sastojak.
        Posle doručka polegaše u hlad, pa Huck popuši jednu lulu, a onda svi pođoše na istraživački pohod kroz šumu. Veselo su gazili preko natrulih klada, kroz gustu šikaru, između svečanih šumskih vladara po kojima su od krošnje do tla ispod njih visile vreže poput kakvih znakova kraljevske časti. Tu i tamo nailazili su na skrivene delove prekrivene travnatim sagom i ukrašene cvetnim draguljima.
       Otkriše mnoge stvari i oduševiše se njima, ali ih ništa posebno ne iznenadi. Ustanoviše da je ostrvooko tri milje dugačak, a četvrt milje širok i da ga od najbliže obale deli samo uzak tesnac, širok jedva dvesta jardi. Kupali su se otprilike svakih sat vremena, tako da se, kada su se vratili u logor, već bila približila i sredina poslepodneva. Bili su previše gladni da bi se upuštali u pecanje ribe pa zato svesrdno navališe na hladnu šunku, a potom legoše u hlad da malo popričaju. No, razgovor ubrzo poče zapinjati, a zatim i zamrije. Mrtvilo, svečani ugođaj što je prožimao šumu i osećaj samoće počeše delovati na raspoloženje trojice dečaka. Skoliše ih raznorazne misli. Obuze ih neodređena čežnja koja ubrzo poprimi i neki nejasan oblik – to se u njima budila čežnja za domom. Čak je i Finn Krvavoruki sanjario o stepenicama pred kućnim vratima i o praznim bačvama. No, svi su se stideli svoje slabosti i niko nije imao hrabrosti da kaže o čemu misli.
        Već su neko vreme dečaci bili neodređeno svesni nekoga čudnovatog zvuka u daljini, baš kao što čovek katkada čuje kucanje sata, a da na to i ne obraća pažnju. No, sada taj tajanstveni zvuk postade izraženiji i prisili ih da ga primete. Dečaci se trgnuše, letimice pogledaše jedan drugoga pa stadoše osluškivati. Najpre je vladala duga, duboka i nepomućena tišina, a zatim iz daljine dopre dubok, potmuo tutanj.
»Šta je to?« u pol glasa uskliknu Joe.
»Ne znam«, šapatom će Tom.
»Grmljavina nije«, reče Huck sa strahopoštovanjem, »jer grmljavina…«
»Čuj!« reče Tom. »Slušajte… ćutite!«
     Čekali su neko vreme koje im se učini kao večnost, a onda isti prigušeni tutanj ponovno uznemiri svečanu tišinu.
     »Hajde da vidimo!«
       Skočiše na noge i požuriše prema obali koja je gledala u smeru njihovog mesta. Razmaknuše grmlje na strmini pa se, vireći kroza nj, zagledaše preko vode. Mala je parna skela, nošena strujom, plovila otprilike na milju nizvodno od sela. Činilo se da joj je prostrana paluba prepuna sveta. U blizini je skele plovio ili plutao niz struju velik broj laganih čamaca na vesla, no dečaci nisu mogli razabrati šta ljudi u njima rade. Uskoro veliki mlaz belog dima pokulja s boka skele, a kada se taj mlaz rasprši i uzdiže kao leni oblak, do dečaka opet dopre zvuk istoga onog potmulog tutnja.
»Sad znam!« uskliknu Tom. »Neko se utopio!«
»Vala, jeste«, reče Huck. »Tako su radili i prošlog leta kad se utopio Bill Turner: ispalili su top preko vode, a od tog onaj koji se udavio ispliva na površinu. A rade to i tako da uzmu komade hleba i stave u njih živu, pa ih metnu plivati i gde god se neki utopio, oni će otplivati pravo tamo i onde  stati.«
»Da, čuo sam za to«. reče Joe. »Pitam se zašto se to dešava s  hlebom.«
»Oh, nije tu hleb toliko bitan«, reče Tom. »Izgleda mi da je važnije ono što se izgovori nad njim pre nego što ga spuste u vodu.«
»Ai niko ništo ne govori nad hlebom«, reče Huck. »Motrio sam ja to i niko nije ništa rekao.«
»Pa, to je baš čudno«, reče Tom. »Ali možda govore nešto u sebi. Naravno, govore nešto u sebi. Bar bi to svakom trebalo biti jasno.«
        Ostala se dva dečaka složiše da ima smisla u tome što Tom govori jer se od neukoga komada hleba, nepoučena čarobnim rečima, ne može očekivati da će se naročito pametno ponašati kada mu se poveri ovako važan zadatak.
» Kako bih sad voleo biti tamo«, reče Joe.
»A tek  ja«, reče Huck. »Dao bih sve na svetu samo da saznan ko se to utopio.«
      Dečaci su još uvek osluškivali i motrili. Odjednom Tomu u glavi bljesnu jedna misao i otkri mu rešenje zagonetke pa on uskliknu:
    »Dečaci, znam ko se utopio! Pa valjda mi!«
       Istoga se časa osetiše kao pravi junaci. Ovo je bilo veličanstveno slavlje! Njih trojica svima nedostaju, svi ih oplakuju, zbog njih su se mnoga srca slomila i prolevaju se suze, bude se sećanja što optužuju zbog krutosti prema ubogim, nestalim dečacima, sve i svakoga hvata beskorisno kajanje i griža savesti, a najbolje je od svega to što sada čitavo mesto govori samo o njima kao pokojnicima i što im svi dečaci zavide na toj blistavoj slavi. Bilo je to divno. Na kraju krajeva, isplatilo se otići u gusare.
       Kad se spustio sumrak, skela se vrati svom uobičajenom poslu, a čamci nestadoše. Gusari pak okrenuše prema logoru. Nadimali su se od taštine zbog netom stečene glasovitosti i veličanstvene uzbune koju su prouzrokovali. Naloviše riba, pripraviše večeru i pojedoše je, a onda počeše nagađati što se u selu sada o njima misli i govori: slike što su ih zamišljali o opštoj žalosti što vlada zbog njihova nestanka bilo je silno ugodno posmatrati – s njihova gledišta. No, kada se nad njih nadviše noćne sene, postupno prestadoše brbljati pa su samo sedeli zureći u vatru, dok su im misli očevidno kojekuda lutale. Uzbuđenje je sada već bilo minulo pa Tom i Joe nisu mogli zatomiti misli o nekim osobama kod kuće koje u ovoj krasnoj zabavi ne uživaju toliko kao njih dvojica.      Spopadoše ih zle slutnje: uznemiriše se i osetiše se nesretnima. Nehotice im se izvi i uzdah-dva. Naskoro se Joe plašljivo odvaži na zaobilazno »ispipavanje« u pogledu pitanja o tome kako ostali gledaju na mogući povratak u civilizaciju… ne baš odmah, ali…
       Tom ga smrvi svojim prezirom! Huck, koji se do tada još nije bio opredelio, pristade uz Toma, a kolebljivac se brzo »opravda«, sav sretan što se iz škripca izvukao s najmanjom mogućom ljagom što ju je na njega bacala kukavička čežnja za domom. Pobuna je za sada bila delotvorno ugušena.
        Kako je noć dalje odmicala, Huck poče kunjati te ubrzo zatim i zahrka, a Joe odmah za njim. Tom je neko vreme nepomično ležao naslonjen na lakat i napeto ih posmatrao. Konačno se oprezno podiže na kolena i uz treperave odseve što ih je bacala logorska vatra poče tražiti nešto u travi. Podigao je i pregledao nekoliko velikih, napola svijenih komada tanke bele platanine kore te konačno izabra dva koja mu se učiniše najzgodnijima. Zatim kleknu kraj vatre i »crvenom kredom« s mukom napisa nešto na svakome od njih. Jedan komad kore smota i stavi u džep svojega kaputića, a drugu ugura u Joeovu kapu koju malo odmače od njezina vlasnika. U tu kapu stavi i određeno  đačko blago od gotovo neprocenjive vrednosti – između ostaloga, komad krede, gumenu loptu, tri udice i jednu od onakvih klikera koje su poznate kao »prave pravcate staklenke«. Onda se na prstima oprezno odšulja među drveće, a kada mu se učini da ga ona dvojica više ne mogu čuti, smesta nadade u oštar trk prema peščanom sprudu.

nastavci: Romani u nastavcima 

Mark Twain, DOživljaji Tom Sojer ( XI,XII poglavlje )

Jedanaesto poglavlje


     Malo pre podneva celim selom iznenada prostruja strašna vest. Telegrama, o kojem ljudi tada još nisu ni sanjali, nije ni trebalo: vest je jurila od čoveka do čoveka, od skupine do skupine, od kuće do kuće, maltene brzinom telegrama. Učitelj je, dakako, tog poslepodneva raspustio školu, jer bi se inače bio zamerio celome mestu.
       Kraj ubijenoga je čovjeka pronađen krvav nož što ga neko prepoznade kao nož Muffa Pottera – tako se pričalo. A govorilo se i kako je neki kasni prolaznik oko jedan ili dva sata ujutro zatekao Muffa Pottera kako se pere na »rukavcu« te kako je Potter smesta šmugnuo – sumnjive okolnosti, posebno ono umivanje koje nije bilo Potterov običaj.
      Govorilo se još da je celo mesto pretraženo u potrazi za »ubicom« (javnost je brza u pronalaženju dokaza i donošenju presude), ali ga nije bilo moguće naći. Konjanici su se razišli po svim putevima i krenuli u svim smerovima, a šerif je »bio uverenja« da će ga uhvatiti pre mraka.
       Celo je mesto hrlilo prema groblju. Bol je iščezla iz Tomova srca i on se pridružio povorci, ne zato što ne bi hiljadu puta radije otišao negde drugo, nego zato što ga je onamo vukla neka strašna, nepojmljiva očaranost. Stigavši na ono jezovito mesto, progura se onako sićušan kroz mnoštvo i ugleda onaj mučni prizor. Činilo mu se da su godine prošle otkako je poslednji put bio ovde. Neko ga uštinu za mišicu. On se okrenu i pogled mu se srete s Huckleberryjevim. Zatim obojica smesta pogledaše na drugu stranu pitajući se je li neko nešto primetio u pogledu što su ga maločas izmenili. No, svi su razgovarali međusobno i zaokupljao ih je tek užasni prizor što se pred njima pružao.
       »Jadnik!« – »Jadni mladić!« – »To neka bude pouka svima koji provaljuju u grobove!« – »Muff Potter će visiti zbog ovoga ako ga uhvate!« U tom su smislu padale primedbe, a sveštenik je rekao: »To je Božja kazna. U tome se vidi prst Božji.«
        Tom protrnu od glave do pete jer mu je pogled pao na bešćutno lice Crvenokošca Joea. U isti se čas gomila uzbiba i stade se gurati, a nekoliko glasova povika: »Eno ga! Eno ga! Stiže!«
     »Ko? Ko?« javi se njih dvadesetak.
     »Muff Potter!«
      »Hej, stao je! Pazite, okreće se! Ne dajte mu da pobegne!«
         Ljudi na granama drveća iznad Tomove glave rekoše kako Potter uopšte ne pokušava da beži, već samo izgleda neodlučan i zbunjen.
        »Paklenske li drskosti!« rekao je jedan posmatrač: »Nameravao je u miru pogledati svoje delo, izgleda mi, ali nije očekivao nikakvo društvo.«

      Mnoštvo se sada razmače i kroz njega se dostojanstveno probi šerif držeći Pottera za mišicu. Jadniku je lice bilo izbezumljeno, a oči mu odavale u kakvu je strahu. Kada stade pred umorenim čovjekom, poče drhtati kao prut, pokri lice rukama i briznu u plač.
     »Nisam to ja učinio, prijatelji«, jecao je, »tako mi svega na svetu, nisam ja.«
     »A ko te optužuje?« doviknu jedan glas.
         To je pitanje, izgleda, bilo pun pogodak. Potter podiže glavu i pogleda oko sebe s dirljivim beznađem u očima. Ugleda Crvenokošca Joea pa povika:
     »Oh, Joe, obećao si mi da nikad nećeš…«
        »Je li ovo tvoj nož?« gurnu mu ga šerif pod nos.
          Potter bi se bio srušio da ga nisu pridržali i poseli na zemlju. Zatim reče:
        »Nešto mi je govorilo da, ako se ne vratim po...« Strese se, a onda nemoćno odmahnu mlitavom rukom i reče: »Reci im, Joe, reci… više nema smisla ćutati.«
          Huckleberry i Tom stajali su nemi i iskolačenih očiju, slušajući kako okoreli lažljivac glatko i bezbrižno iznosi svoje tvrdnje te su svakog časa očekivali da će mu se iz vedra neba na glavu sasuti strele Božije i čudili se što grom nikako da udari. A kad je Joe završio i uprkos svemu ostao živ i zdrav, izblede i iščeznu njihova neodlučna namera da prekrše onu svoju zakletvu i spasi život sirotome prevarenom uhvaćenom, jer je bilo očito da je ovaj zlikovac bio dušu zapisao sotoni pa bi bilo pogubno dirati u vlasništvo tako moćne sile.
         »Zašto nisi pobegao? Zašto si se uopšte vraćao ovamo?« reče neko.
         »Nisam drugo mogao, nisam mogao«, prostenja Potter. »Hteo sam pobeći, ali izgleda da nisam mogao, nego sam morao doći ovamo.« I ponovno zajeca.
           Nekoliko minuta kasnije Crvenokožac Joe dade iskaz u istrazi i pod zakletvom, i to jednako mirno kao i prvi put. Videvši da strele nebeske još uvek ne udaraju, dečaci se još čvršće uveriše u to da je Joe zapisao dušu đavolu: on sada za njih postade najzanimljiviji zlokobni stvor što su ga ikada videli pa nikako nisu mogli odvojiti opčinjen pogled od njegova lica.
         U sebi odlučiše da će noću, kad im se za to ukaže prilika, motriti na njega u nadi da će makar na čas baciti pogled na njegova strašnog gospodara.
         Crvenokožac Joe pomože podići telo umorenoga čoveka i staviti ga na kola koja će ga odvesti s groblja, a kroz uzdrhtalu se svetinu pronese šapat da je u tom času iz rane poteklo malo krvi! Dečaci pomisliše kako će ta sretna okolnost skrenuti sumnju u pravom smeru, ali se razočaraše kada jedan meštanin primeti:
»Počela je krvariti na tri stope od Muffa Pottera.«
         Tomova užasna tajna i nemirna savest remetile su mu san još gotovo nedelju dana pa mu Sid reče jednog jutra za doručkom:
         »Tome, ti se toliko prevrćeš i pričaš u snu da ja pola noći ne mogu spavati.«
        Tom problede i obori oči.
        »Loš znak«, ozbiljno je rekla tetka Polly. »Šta ti je na duši, Tome?«
          »Ništa. Ništa, koliko ja znam.« No, dečakova je ruka tako drhtala da je prolio kafu.
          »I govoriš takve besmislice«, reče Sid. »Prošle noći govorio si: ‘To je krv, krv, kažem vam!’ Stalno si to ponavljao. I još si rekao: ‘Nemojte me tako mučiti, sve ću reći.’ Šta? Šta ćeš to reći?«
        Tomu se zamagli pred očima. Teško je reći što bi se tada dogodilo da s tetkina lica srećom nije nestalo zabrinutosti te mu ona nehotice priteče u pomoć. Rekla je:
     »Ha! To je sve zbog onog groznog ubistva. I ja gotovo svake noći o tome sanjam. Ponekad čak sanjam i da sam ga ja počinila.«
       Mary reče da je i nju to potreslo gotovo na isti način pa to objašnjenje naoko zadovolji Sida. Tom nestade iz sobe što je brže mogao, a da to ne bude sumnjivo, a posle toga se nedelju dana tužio na zubobolju i svake je noći stavljao povez oko glave. Nije znao da Sid noću leži i vreba na nj, često mu skida povez pa, oslonivši se na lakat, sluša do mile volje, a zatim opet vraća povez na mesto. Tomova duševnog nemira malo-pomalo nestade, a zubobolja mu dojadi i on je se odreče. Ako je Sid doista i uspeo nešto razabrati iz Tomova nesuvislog mrmljanja, zadržao je to za sebe.
        Tomu se činilo da se njegovi školski drugovi nikada neće prestati baviti istragama o crknutim mačkama, čime su mu stalno prizivali u sećanje vlastitu muku. Sid je zapazio da Tom ni u jednoj od tih istraga nikada ne nastupa kao istražitelj, premda mu je inače bio običaj prednjačiti u svim novim pothvatima. Primetio  je i to da Tom nikada ne igra ulogu svedoka, što je takođe bilo čudno. Nije Sid prevideo ni činjenicu da Tom pokazuje naglašenu odvratnost prema takvim istragama i izbegava ih gde god može. Sid se čudom čudio, ali nije ništa govorio. Međutim, čak i istrage deci napokon prestadoše biti zanimljive pa se tako okonča i mučenje Tomove savesti.
        U tome je tužnom razdoblju, svaki ili pak svaki drugi dan, Tom vrebao povoljnu priliku i odlazio do rešetke na zatvorskom prozorčiću pa kroz nju »ubici« krijumčario raznorazne utešne sitnice do kojih je mogao doći. Zatvor je bio neugledan brlog sazidan od opeke, a nalazio se sred močvare na rubu sela: pred njim nije bilo straže, a i vrlo je retko kogod boravio u njemu. Ovi su darovi uvelike pomogli Tomu da sebi umiri savest.
        Meštanima je bila žarka želja da Crvenokošca Joea zbog krađe leša namažu katranom i uvaljaju ga u perje, a onda na gredi pronesu kroz mesto, ali je on bio tako užasne ćudi da se nije mogao naći niko ko bi nešto slično potaknuo pa se od toga odustalo. On je pak dobro pazio da oba iskaza u istrazi započne od one tučnjave, ne priznajući krađu leša koja joj je prethodila. Zbog toga se mislilo da je za sada najmudrije taj slučaj ne iznositi pred sud.

Dvanaesto poglavlje


     Jedan je od razloga koji je Tomove misli odvratio od raznih potajnih briga bila i njegova zaokupljenost još jednim novim i značajnim pitanjem. Becky Thatcher nije više dolazila u školu. Tom se nekoliko dana borio s ponosom i sam sebi govorio »neka je voda nosi«, ali uzalud. Počeo je noću tumarati oko kuće njezina oca i osećao se silno nesretnim. Ona je bolesna. Šta ako umre? Ta mu misao nije davala mira. Nije ga više zanimao rat, čak ni gusarstvo. Život je izgubio svaku draž i ostala je samo pustoš. Odbacio je obruč i štap: više ga nisu veselili. Tetka se zabrinula i počela na njemu iskušavati sve moguće liekove. Bila je ona od onih ljudi koji se daju zaslepiti gotovim tvorničkim lekovima i svim novotarijama koje donose zdravlje ili ga poboljšavaju. U iskušavanju je svega toga bila upravo neumorna. Čim bi se na tom području pojavilo nešto novo, grozničavo bi pohitala da to iskuša, ali ne na sebi, jer ona nikada nije ni od čega bolovala, već na ma kome ko bi joj se našao pri ruci. Bila je pretplaćena na sve »zdravstvene« časopise i frenološke sleparije, a u uzvišenoj neukosti kojom su se dičili osećala se kao riba u vodi. Sve »besmislice« o provetravanju, o tome kako se leže i ustaje, šta treba jesti i piti, koliko se treba kretati, u kakvom se raspoloženju održavati, kakvu odeću nositi – sve je to za nju bilo Sveto pismo i nikada nije primetila da ti njezini zdravstveni časopisi u tekućem mesecu redovno opovrgavaju sve ono što su prošli mesec preporučivali. Bila je beskonačno prostodušna i čestita i zato ju je bilo lako nasamariti. Skupivši sve svoje nadrilekarske časopise i lekarije te se tako naoružavši smrću, da se slikovito izrazimo, uzjahala bi zelenka, a pratio ju je »podzemni svet«.6  I nikada nije ni posumnjala u to da za bolesne bližnje može biti išta drugo do prerušeni anđeo iscelitelj i pravi balzam gileadski.7
       Tada je novost bilo lečenje vodom i Tomova malaksalost došla joj je kao naručena. Jutrom bi ga u cik zore izvukla iz kuće, naterala ga u drvarnicu i tamo na njega sručila celi potop ledene vode, a zatim ga trljala peškirom  kao turpijom i tako ga vraćala k svesti. Onda bi ga umotala u vlažan čaršaf i utrpala pod pokrivače da mu se duša dobro iznoji i »iz nje na sve pore izađe žuč«, kako je Tom govorio.

    Usprkos svemu tome, dečak je postajao sve setniji, bleđi i bezvoljniji. Tetka poče primenjivati vruće kupke, sedeće kupke, tuširanje i zagnjurivanje, ali je dečak i dalje izgledao kao da su mu sve lađe potonule. Uz lečenje vodom uvede mu i mršavu zobenu kašu kao način prehrane i poče mu stavljati obloge za izazivanje plikova. Izračunala mu je zapreminu kao da je u pitanju kakav vrč i u nj svaki dan ulevala nadrilekove za opštu upotrebu.
     Tom je do tada već postao ravnodušan na sve to mučenje i to novo stanje staroj gospođi ispuni srce užasom. Dečaka je pod svaku cenu trebalo trgnuti iz te ravnodušnosti. Tada je prvi put čula za Ubibol. Odmah naruči veliku količinu toga sredstva. Okusi ga i silno se obradova. Bila je to prava pravcata vatra u tekućem obliku. Odbaci tada lečenje vodom i sve drugo te se posve pouzda u Ubibol. Dade Tomu punu kafenu kašiku i s dubokom zabrinutošću iščekivaše ishod. Njezinih briga smesta nestade i duša joj se opet smiri jer se dečak oteo svakoj »ravnodušnosti«. Da je pod njim zapalila vatru, ne bi bio pokazao pomamniju i veću živost.
      Tom shvati kako mu je krajnji čas da se prene. Takav mu se način života u ranijem lošem stanju i mogao činiti prilično romantičnim, ali je sada nalazio u njemu premalo osećaja, a previše neugodne raznovrsnosti. Zato se dade na razmišljanje o raznim planovima za spas te se najzad odluči da će se pretvarati kao da mu je drago uzimati Ubibol. Toliko ga je često tražio od tetke dok njoj to nije dozlogrdilo pa mu je najzad rekla da ga sam uzima i prestane je gnjaviti. Da je posredi bio Sid, ne bi bila nimalo sumnjičava i suzdržana u svom zadovoljstvu. No, kako je bila reč o Tomu, potajno je proveravala bocu. Utvrdila je da se količina leka zaista smanjuje, ali joj nije bilo ni na kraj pameti da dečak njome leči jednu pukotinu u podu dnevne sobe.
       Jednoga je dana Tom upravo napajao pukotinu propisanom količinom leka, kadli naiđe tetkin žuti mačak, zaprede, požudno zirne u žličicu kao da bi i on rado probao. Tom mu reče:
      »Bolje ti je da se ovog okaniš, Peter.«
       No, Peter pokaza da se s time ne slaže.
       »Bolje još jednom razmisli.«
        Peter razmisli.
         »Sam si to tražio pa ću ti dati, jer nisam takav da ti ne bih dao, ali ako ti se ne svidi, nemoj ni za što kriviti druge – za sve ćeš sam biti kriv.«
        Peter se složi, pa mu Tom širom otvori gubicu i uli u grlo malo Ubibola. Peter skoči nekoliko jardi uvis, ispusti ratnički poklič pa stade juriti okolo-naokolo po sobi, sudarati se s pokućstvom, prevrtati lonce s cvećem te stvarati buku i lom. Onda se uspravi na stražnje noge i uze se propinjati mahnitajući od veselja, nakrivi glavu na rame i na sav glas objavi svoju neobičnu sreću. Zatim se opet rastrča po kući rasturajući i pustošeći sve pred sobom. Tetka je Polly ušla upravo na vreme da vidi kako mačak izvodi nekoliko dvostrukih okretaja u zraku, ispušta poslednji prodorni urlik radosti i proleće kroz otvoreni prozor rušeći usput preostale lonce s cvećem. Zirkajući preko naočala, stara je gospođa stajala kao okamenjena od zaprepaštenja, a Tom je ležao na podu umirući od smeha.
      »Tome, zaboga, štoa je tom mačku?«
    »Ne znam, tetka«, jedva izusti dečak.
»E, tako nešto još nisam videla. Šta  mu je došlo?«
»Zbilja ne znam, tetko Polly. Mačke se uvek tako ponašaju kad se igraju.«
»Tako se ponašaju, je li?« Bilo je nešto u njezinu glasu što je Toma zabrinulo.
»Pa, da. Bar ja tako mislim.«
»Ti tako misliš?«
»Da.«
        Stara se gospođa sagnula, a Tom ju je posmatrao s posebnim zanimanjem koje je bilo popraćeno nekom teskobom. Prekasno je naslutio gde »smera«. Drška je izdajničke kafene kašike provirivala ispod donjega ruba posteljnog prekrivača. Tetka Polly je dohvati i podiže, a Tom se trže i obori pogled. Tetka sad podiže i njega, uhvativši ga za dršku koju je obično upotrebljavala – za uho, i zvučno ga čvrknu napršnjakom po glavi.
     »Onda, mladiću, šta ti je trebalo da tako mučiš tu jadnu nemuštu životinju?«
»Sažalio sam se na njega zato što on nema tetke.«
»Nema tetke! Tvrda tikvo, kakve to veze ima?«
»Ima, još kako. Da ima tetku, ona bi ga ispekla! Spržila bi mu utrobu i ne bi ga žalila više nego da je ljudsko biće.«
     Tetku Polly odjednom zapeče savest i cela joj se stvar ukaza u novom svetlu: ono što je okrutno prema mačoru, možda je okrutno i prema kakvom dečaku. Razneži se i bi joj žao. Oči joj malčice zasuziše, pa položi Tomu ruku na glavu i blago reče:
     »Htela sam ti samo dobro, Tome. I pomoglo ti je, Tome…«
      Tom je pogleda u lice i kroz njegovu se ozbiljnost probi jedva primetno podrugivanje.
    »Tetkice, znam ja da si ti meni htela sve najbolje, a to sam hteo i ja Peteru. I njemu je pomoglo. Nikad ga još nisam vidieo da tako živahno skakuće…«
    »Daj, beži mi s očiju, Tome, pre nego se ponovno razljutim. I pokušaj se jednom ponašati kao dobar dečak pa ti više neće trebati nikakav lek.«
       Tom je prerano stigao u školu. Primećeno je da se odnedavna to čudo događa iz dana u dan. I ovaj se put, kao i obično u poslednje vreme, motao oko ulaza u školsko dvorište umesto da se igra s drugovima. Bolestan je, rekao im je, a tako je i izgledao. Svim se silama pričinjao kao da gleda na sve strane samo ne tamo kamo je zaista gledao – niz ulicu. Uskoro mu se na vidiku pojavi Jeff Thatcher i Tomovo lice zasja: na čas se zagleda tamo, a onda se opet tužno okrenu. Kada Jeff stiže, Tom mu priđe i stade ga oprezno »navoditi« na mogućnost da nešto kaže o Becky, ali taj vetropir nikako nije hteo zagristi mamac. Tom je motrio i motrio, uvek se iznova nadajući kad god bi se na vidiku pojavila kakva lepršava haljinica i mrzeći vlasnicu te haljinice čim bi shvatio da nije ona prava. Napokon se haljinice prestadoše pojavljivati i on zapade u beznadnu potištenost: uđe u praznu školsku zgradu i sede u nameri da se prepusti patnji. Tada kroz dvorišna vrata prođe još jedna haljinica i Tomu srce naglo poskoči. U sledećem je trenutku već bio vani »izigravajući« Indijanca: vrištao je, smejao se, jurio za drugim dečacima, skakao preko ograde stavljajući glavu na kocku, premetao se i dubio na glavi –izvodio sve junačke podvige koje je mogao zamisliti, a celo je vreme ispod oka motrio Becky Thatcher da vidi je li ga primetila. No, činilo se da ona ništa ne opaža, a čak ga nijednom nije ni pogledala. Je li moguće da i ne zna da je on ovde? Nastavi s izvođenjem raznih podviga u njezinoj neposrednoj blizini, projuri unaokolo s ratnim pokličem na usnama, ote kapu jednom dečaku, zavitla je na školski krov, probi se kroz skupinu dečaka raspršivši ih na sve strane pa se izvali na tlo ravno Becky pred nosom i pritom je umalo ne obori – a ona se okrenula, visoko podigla nos i Tom je ču kako kaže: »Hm! Neki ovde misle da su jako pametni – zato što se stalno zbog nečeg prave važni!«
       Tomu planuše obrazi. Podiže se i odšulja odande, sav smlavljen i pokunjen.

____________________________________

6- Aluzija na Ivanovo Otkrivenje 6, 8: I najedanput se pred mojim očima pokaza konj »zelenko«, a onomu što je jahao na njemu bilo je ime »Smrt«, a pratio ga je »podzemni svet« (Biblija, Stvarnost, Zagreb 1968.) – nap. prev.
7- Balzam gileadski, odnosno tzv. melem iz Meke ili pravi balzam, od davnina se proizvodio od smole grma Commiphora gileadensis, a u Bibliji se spominje na nekoliko mesta (Jr 8,22, Pj 5,1, Pos 37,25). Istim se nazivom katkada označavalo i drvo Abies balsamea te grmolika biljka Dracocephalum canariense, a postoji i tzv. američki gileadski balzam koji se dobija od jedne vrste jablana (Populus candicans) – nap. prev.

nastavci: Romani u nastavcima  

Mark Twain, Doživljaji Toma Sojera ( IX,X poglavlje)

Deveto poglavlje

      Te večeri, kao i obično, Tom i Sid pođoše u postelju u pola deset. Pomoliše se i Sid ubrzo zaspa. Tom je pak ležao budan, u nemirnu i nestrpljivu iščekivanju. Kada mu se činilo da je već blizu zora, ču kako sat tek izbija deset! Bio je očajan. Nije se smieo prevrtati ni vrpoljiti, kao što su mu živci zahtevali, jer se bojao da bi mogao probuditi Sida pa je zato mirno ležao i zurio u mrak. Vladala je zlokobna tišina. Malo-pomalo iz te se tišine počeše izdvajati tihani, jedva čujni zvuci. Začulo se kuckanje sata. Stare su grede počinjale tajanstveno pucketati. Stepenice su prigušeno škripale. Duhova je očito bilo posvuda. Iz sobe tetke Polly dopiralo je odmereno, prigušeno hrkanje. Zatim poče i jednolično zrikavčevo zrikanje, no odakle je dolazilo, to nikakva ljudska domišljatost ne bi bila mogla odrediti. Nakon toga Toma ispuni jezom sablasno kuckanje kuckara u zidu iznad njegova uzglavlja – to je kuckanje značilo da su nekome odbrojani dani. Onda se iz daljine kroz noćni zrak pronese pseće zavijanje, a kao odgovor na to, slabije zavijanje iz još veće daljine. Tom je umirao od straha. Na kraju mu se pričini da je vreme stalo i prešlo u večnost, pa i protiv volje zadrema: sat odbi jedanaest, ali ga on nije čuo. Tada mu se u polusan umeša veoma setno mačje mijaukanje, a iz sna ga prenu podizanje nekoga prozora u susedstvu. Povik: »Crkni, đavole!« i tresak prazne boce o stražnji zid tetkine drvarnice posve ga razbudiše pa se on u tren oka obuče, provuče se kroz prozor i četveronoške otpuza po krovu »krila« zgrade. Usput oprezno dvaput-triput »odmijauknu«, a onda skoči na krov drvarnice pa na zemlju. Onde ga je čekao Huckleberry Finn držeći za rep crknutu mačku. Dečaci smesta nestadoše u tamu. Za pola sata gazili su kroz visoku travu na groblju.

     Groblje beše starinsko, kakva već jesu groblja na Zapadu. Nalazilo se na brežuljku, oko milju i po udaljeno od sela. Bilo je ograđeno trošnom drvenom ogradom koja se na nekim mestima naginjala prema unutra, a na nekima prema van, no nigde nije stajala uspravno. Trava i korov bujali su po celom groblju. Svi su stari grobovi bili uleknuti, nigde ni jednoga nadgrobnog kamena, a drvene crvotočne ploče, zaobljene na vrhu, klimale se nad grobovima tražeći, no ne nalazeći uporište. Nekad je na njima bojom bilo ispisano »Posvećeno uspomeni« na toga i toga, ali se sada na njima većinom ništa ne bi moglo pročitati, čak ni kada bi bio dan.
         Povetarac zajeca kroz drveće pa se Tom uplaši da se to duhovi pokojnika žale zbog toga što ih njih dvojica uznemiruju. Dečaci su malo razgovarali, i to sasvim tiho, jer su im vreme, mesto i sveopšta svečana tišina tištali dušu. Nađoše sveži humak koji su tražili, pa se zakloniše iza tri velika bresta što su zajedno rasla nekoliko stopa od groba.
     Stadoše potom ćutke čekati, a vreme im se silno otegnu. Huk sove u daljini bio je jedini zvuk koji je narušavao mrtvu tišinu. Toma su tištale teskobne misli pa je naprosto morao nešto izustiti. On prošapta:
»Hucky, izgleda li tebi da se mrtvima sviđa što smo mi ovde?«
Huckleberry šaptom odgovori:
»I ja bih to hteo znati. Je li da je ovo grozno stravično?«
»Još pitaš.«
Usledi znatna pauza, a za to je vreme svaki od dvojice dečaka u sebi pretresao ovo pitanje. Onda Tom prošapta:
»Čuj, Hucky, šta misliš – čuje li Hoss Williams naš razgovor?«
»Naravska stvar. Bar nas čuje njegov duh.«
Tom će nakon pauze:
»Da sam bar rekao gospodin Williams. Ali zbilja nisam ništa loše mislio. Svi ga zovu Hoss.«
»Tome, ne možeš nikada biti dosta oprezan kad govoriš o ovim ovdie mrcinama«
Ovo je bio prekor pa razgovor opet zamre. Uskoro Tom zgrabi druga za mišicu i reče:
»Pst!«
»Šta je to, Tome?« Dva se dečaka priljubiše jedan uz drugoga, a srca im divlje udarala.
»Pst! Evo ga opet! Zar ti nisi ništa čuo?«
»Ja…«
»Evo! Sad čuješ.«
»Gospode, Tome, oni dolaze! Sigurno dolaze. Šta ćemo sad?«
»Ne znam. Misliš da će nas videti?«
»Jooj, Tome, pa oni vide po mraku isto kao i mačke. Da bar nisam ovde dolazio.«
»Ma, ne boj se. Ja ne verujem da će nas dirati. Nismo učinili ništa loše. Ako ostanemo sasvim mirni, možda nas neće ni primetiti.«
»Probaću, Tome, al’… Gospode, sav se tresen.«
»Slušaj!«
Dečaci istovremeno sagnuše glave ne usuđujući se ni dahnuti. Prigušeni zvuk glasova dopirao je s drugog kraja groblja.
»Pazi! Gledaj tamo!« šapnu Tom. »Šta je ono?«
»To je đavolja  vatra. O, Tome, ovo je strahota jedna.«
Neki su se nejasni likovi približavali kroz tamu mašući starinskom limenom svetiljkom čije je svetlo po tlu prosipalo bezbrojne zvezdice. Huckleberry s jezom prošapta:
»To su zaista đavoli. I to trojica! Bogo mili, Tome, mi smo nadrapali. Znaš li se moliti?«
»Pokušaću, ali ne boj se. Neće nam oni ništa. Anđele čuvaru mili, svojom snagom me…«
»Pst!«
»Šta je, Huck?«
»To su ljudi! Jedan od njih bome sigurno. Glas mu je kao u starog Muffa Pottera.«
»Nije valjda? Siguran si?«
»Ma, sigurno, znam ga ja. Nigde ne idi, nemoj se micati. Nema ti on dosta dobar nos da nas primeti. Izgleda mi pijan kao i obično… prokleti stari bekrija!«
»Dobro, biću miran. Gle, nešto su zapeli. Ne mogu ga naći. Evo, opet dolaze. Sad je toplo. Pa hladno. Vruće. Gori! Sad su pogodili gde treba ići. Čuj, Huck, sad sam prepoznao i drugi glas: to je Crvenokožac Joe.«
»Vala, jeste – onaj mišanac i ubica! Rađe bi mi bilo srest đavola nego njega! Po šta su došli ovamo?«
           Šapat sada potpuno zamre jer su ona trojica bila stigla do groba i sada su stajala na samo nekoliko stopa od Tomova i Huckova skrovišta.
       »To je tu«, reče treći glas, a vlasnik tog glasa podiže svetiljku i u njezinu se svetlu ukaza lice mladog doktora Robinsona.
         Potter i Crvenokožac Joe nosili su nosila i na njima uže i dve lopate. Spustivši taj teret na zemlju, počeše raskopavati grob. Lekar stavi svetiljku vrh groba, priđe brestovima i sede na zemlju naslonivši se leđima na jedan od njih. Bio je toliko blizu dečacima da su ga mogli dodirnuti.
        »Žurite se, ljudi!« reče tihim glasom. »Mesec bi mogao svaki čas izaći.«
          Oni nešto progunđaše u odgovor i nastaviše kopati. Neko se vreme nije čulo ništa osim struganja lopata koje su izbacivale zemlju i šljunak. Sve je zvučalo vrlo jednolično. Napokon lopata uz mukao drveni odek udari o les te ga ona dvojica za časak-dva izvukoše iz zemlje. Lopatama obiše poklopac, izvukoše telo i grubo ga baciše na tlo. Mesec se bio pomolio iza oblaka i obasjao bledo pokojnikovo lice. Primakoše nosila i položiše na njih mrtvo telo, pokriše ga pokrivačem i pričvrstiše užetom. Potter izvadi veliki sklopivi nož, odreza višak užeta koji se klatio i reče:
       »Evo, prokleti leš je vani, kostolomče, pa ćeš sad izvaditi drugog petaka ili ovaj ostaje ovde.«
       »Pravo kažeš!« reče Crvenokožac Joe.
       »Vidi sad, štoa to znači?« reče lekar. »Tražili ste isplatu unapred i ja sam vam platio.«
          »Bome si ti učinio i više od toga«, reče Crvenokožac Joe približavajući se lekaru koji je u međuvremenu bio ustao. »Pre pet godina oterao si me iz očeve kuhinje kad sam jedne večeri došao izmoliti nešto za jelo i rekao mi da sigurno ne dolazim s dobrim namerama, a kad sam se zakleo da ćeš mi to platiti, pa makar i za sto godina, dao me tvoj otac zatvoriti kao skitnicu. Mislio si da ću to zaboraviti? Nemam ja u sebi zabadava indijanske krvi. Sada te imam pa ćeš mi sve to platiti, da znaš!«
       Sad je već pretio lekaru mašući mu stisnutom šakom ispred nosa. Lekar iznenada zamahnu i obori lupeža na tlo. Potter odbaci nož i viknu:
            »Hej, ti, ne tuci mi ortaka!« i u idućem se trenu već bio uhvatio s lekarom u koštac pa se obojica stadoše hrvati iz sve snage, gazeći travu i ukopavajući se petama u zemlju. Crvenokožac Joe skoči na noge, a oči mu se žarile od besa: zgrabi Potterov nož pa se, zgrbivši se poput mačke, stade šuljati oko boraca vrebajući povoljnu priliku. Najednom se lekar istrže, zgrabi tešku drvenu ploču s Williamsova groba te njome obori Pottera na zemlju – u istom času polutan uluči priliku i zari mladiću nož do drška u prsa. Lekar zatetura i delomice pade preko Pottera oblivši ga vlastitom krvlju: u istom trenu oblaci sakriše taj strahoviti prizor, a dva prestrašena dečaka odjuriše u mrak.
       Uskoro se mesec ponovno pojavi: Crvenokožac Joe stajao je iznad dva lika na tlu i posmatrao ih. Lekar još nešto nerazgovetno promrmlja, jedanput-dvaput pokuša uhvatiti zraka pa se umiri. Polutan promrsi:
        »Onaj dug si mi platio – proklet bio.«
          Zatim opljačka leš, a nakon toga stavi Potteru smrtonosni nož u raširenu desnu šaku i sede na otvoreni les. Prođe tri… četiri… pet minuta, a onda se Potter pomače i zastenja. Ruka mu se stisnu oko noža: on podiže oružje, pogleda ga i s grozom ga ispusti. Potom sede odgurnuvši od sebe leš, zagleda se u nj i smućeno se ogleda unaokolo. Oči mu se sretoše s Joeovima.
       »Gospode, šta je ovo, Joe?« upita.
        »Gadna stvar«, odgovori Joe ne maknuvši se. »Zašto si to napravio?«
       »Ja?! Nipošto!«
      »Čuj! Nećeš se izvući s tom pričom.«
       Potter zadrhta i problede.
        »Mislio sam da ću se otrezniti. Nisam noćas trebao piti. U glavi mi se još jače muti nego kad smo krenuli ovamo. Sav sam zbrkan. Jedva da se ičega sećam. Reci mi, Joe… pošteno, čuj, stari druže… jesam li ja to napravio? Nisam ga namerno… tako mi svega na svetu, nisam ga namerno, Joe. Reci mi kako se to desilo, Joe. O, to je strašno… bio je tako mlad i tako je puno obećavao.«
        »Pa, vas dvojica ste se natezali i on te raspalio tom nadgrobnom daskom, a ti si pao koliko si dug i širok. Onda si se ti digao, a sve si teturao i posrtao, zgrabio nož i zabio ga u njega, baš kad te on drugi put gadno tresnuo… pa si sve dosad ležao kao klada.«
         »O, uopšte nisam znao što radim. Dabogda odmah umro ako jesam. To je sve zbog viskija, a izgleda mi – i zato što sam se uzrujao. Nikad u životu nisam upotrebio oružje, Joe. Jesam se tukao, ali nikad oružjem. To će svi posvedočiti, Joe, nemoj me izdati! Kaži da nikom nećeš reći, Joe… budi drug. Uvek sam te voleo, Joe, čak sam jednom stao na tvoju stranu. Sećaš se? Nećeš me odati, je li, Joe?« I jadnik pade na koljena pred bešćutnog ubicu i molećivo sklopi ruke.
      »Ne, ti si uvek bio otvoren i pošten prema meni, Muffe Potteru, i ja te neću izneveriti. Eto, što može biti poštenije od toga?«
        »O, Joe, ti si anđeo. Biću ti zahvalan celog života.« I Potter udari u plač.
       »Daj dosta s tim. Nije sad vreme za cmizdrenje. Ti idi onim putem, a ja ću ovim. Hajde, kreni i pazi da za sobom ne ostaviš nekakav trag.«
        Potter krenu brzim hodom, ali ubrzo pređe u trk. Polutan je stajao gledajući za njim i mrmljao:
      »Ako je zaista toliko omamljen od udarca i pijan od ruma, kako izgleda, neće se ni setiti noža sve dok ne ode tako daleko da se neće usuditi sam vratiti po njega na ovakvo mesto. Plašljivi zec!«
      Dve-tri minute kasnije još je samo mesec motrio na ubijena čoveka, pokriveni leš, les bez poklopca i otkriveni grob. Ponovno je vladala potpuna tišina.

Deseto poglavlje

      Dva su dečaka, obojica nijemi od užasa, bežala sve dalje prema selu. Povremeno su se prestrašeno ogledavali preko ramena, kao da se boje da ih neko sledi. Svaki panj na koji bi putem naišli, pričinjao im se kao čovek i neprijatelj te bi prestali disati; a dok su jurili pokraj nekih osamljenih koliba što su ležale u blizini sela, lajanje probuđenih pasa čuvara kao da im nogama dade krila.
      »Samo da uspemo stići do kožare pre nego se srušimo!« prošapta Tom u kratkim razmacima između dva udisaja i izdisaja. »Ne mogu više.«
        Huckleberryjevo teško dahtanje bilo mu je jedini odgovor. Dečaci upraviše pogled na žuđeni cilj i upeše se iz petnih žila da do njega stignu. Ustrajno su napredovali te konačno, rame uz rame, projurili kroz otvorena vrata štavionice i uleteli, presretni i iscrpljeni, u mračno utočište. Naskoro im se bilo umiri pa će Tom šaptom:
»Huckleberry, šta tebi izgleda da će ispasti iz onoga?«
»Ako doktor Robinson umre, izgleda mi da će ispasti vešanje.«
»Misliš?«
»Ne da mislin, nego znam.«
Tom malo razmisli i reče:
»A ko će prijaviti šta se dogodilo? Mi?«
»Ma šta pričaš? Uzmi na primer primera da se nešto desi pa Crvenokošca Joea ne obese? On će nas pre ili posle ubiti, to ti je isto tako sigurno kao što mi sada ovde ležimo.«
»To sam upravo i ja pomislio, Huck.«
»Ako će ko prijaviti, neka to napravi Muff Potter – ako bude dostia lud za to. Obično je dosta pijan.«
          Tom ništa ne reće, nego nastavi razmišljati. Uskoro šapnu:
»Huck, Muff Potter ništa ne zna. Kako bi uopšte nešto mogao prijaviti?«
»Kako misliš da on ništo ne znade?«
»Zato što je dobio onaj udarac po glavi baš onda kad je Crvenokožac Joe ubo doktora. Kako misliš da je nešto mogao videti? Ili da nešto zna?«
»Sunce mu žarko, vala je tako, Tome!«
»A osim toga, gledaj, možda ga je onaj udarac dokrajčio!«
»To ne, Tome. Bio je nacvrcan, to se videlo, a i inače je uvek pijan. Čuj, kad ti se moj tata naloče, možeš ga tresniuti i crkvom po glavi pa mu ništa neće biti. On to i sam kaže. Naravski, isto ti je i s Muffom Potterom. Ali ako je čovek mrtav trezan, ne zna, izgleda mi da bi ga takav udarac mogao i dokrajčiti.«
       Tom je opet malo ćutao, razmišljajući, a onda reče:
          »Hucky, siguran si da ćeš moći držati jezik za zubima?«
          »Tome, mi moramo držati jezik za zubima. To znaš. Oniaj crveni đavo bi nas utopio kao dve mačke da nešta zucnemo o tom, a njega ne obese. Gledaj ovamo, Tome, hajmo se sad zakleti  jedan drugom, moramo to učiniti – zakleti se jedan drugom da ćemo držat’i jezik za zubima.«
     »Slažem se, to je najbolje. Primićemo se za ruke i zakleti se da…«
       »O, ne, za ovo ti to neće biti dosta. To ti je dosta dobro za male, sitne obične stvarce, posebno s curama, jer te one tako i tako izdaju i izlanu se čim se nešta naljute, ali u ovako velikoj stvari kao što je ova, to se mora napisati. I krvlju zapečatit’.«
        Tom oduševljena srca dočeka ovu zamisao. Bila je tajanstvena, mračna i jezovita, a noćni sat, prilike i okolina potpuno su joj odgovarali. Dohvati čistu borovu krovnu daščicu koja je ležala na mesečini, izvadi iz džepa komadić »crvene krede«, namesti se tako da mu daščica bude na mesečevu svetlu pa s mukom, naglašavajući svaki potez nadole tako što bi jezik stisnuo zubima, a popuštajući stisak zuba pri svakom potezu prema gore, naškraba ovih nekoliko redaka:
       »Huck Finn i Tom Sawyer se zaklinju da će jezik držiti za zubima i neka na mestu umru ako ikad nešta kažu i neka istrunu.«
          Huckleberryja zadivi kako Tom lako piše i kako se tankoćutno izražava. Odmah izvadi pribadaču iz suvratka i već se htede ubosti u prst, kadli Tom reče:
      »Stani! Ne radi to. Pribadača je od medi. Možda na njoj ima zelene patine.«
»A šta mu to dođe zelena patina?«
        »Otrov, eto šta je to. Pokušaj jednom malo progutati, pa ćeš videti.«
Onda Tom odmota konac s jedne od one svoje dve igle pa se svaki dečak ubode u jagodicu na palcu i istisnu odande po kap krvi. S vremenom i nakon mnogo istiskivanja, Tom se uspe potpisati početnim slovima svoga imena i prezimena, služeći se jagodicom maloga prsta kao perom. Zatim Huckleberryju pokaza kako će napisati H i F te se time zakletva dovrši. Pločicu zakopaše pored zida, uz neke mračne obrede i bajanja pa su držali kako je brava što im zatvara usta, sada zaključana, a ključ bačen.
      Uto se neka prilika kradomice provuče kroz otvor na drugom kraju ruševne zgrade, no njih je dvojica ne primetiše.
»Tome«, prošapta Huckleberry, »hoće li nas ovo sprečiti da ikad nešta kažemo – i to uvek?«
»Naravno. Šta god se dogodilo, moramo držati jezik za zubima. Inače ćemo na mestu umreti. Zar ti to ne znaš?«
»Jeste, i meni to tako izgleda.«
       Još su se neko vreme došaptavali. Najednom neki pas navali dugo i tužno zavijati, i to odmah pokraj štavionice – ni deset stopa od njih. Dečaci se u smrtnom strahu naglo pribiše jedan uz drugoga.
»Na kojog od nas misli?« dahnu Huckleberry.
»Ne znam, proviri kroz pukotinu. Brzo!«
»Ne, daj ti, Tome!«
»Ne mogu… ne mogu ja to, Huck!«
»Molin te, Tome. Evo ga opet!«
»O, mili Bogo, hvala ti!« šapnu Tom. »Taj glas poznajem. To je Bull Harbison.«*
»Onda dobro. Bome, Tome, baš sam se smrtno prepao. Bio bih se okladio u šta hoćeš da je to pas lutalica.«
        Pas ponovno uze zavijati, a dječacima srce još jednom klonu.
»Ojoj! Nije to ovo Bull Harbison!« prošapta Huckleberry. »Virni, Tome!«
            Premda dršćući od straha, Tom popusti i prisloni oko na pukotinu. Glas mu se jedva čuo kad je prošaptao:
        »O, Huck, TO JEST PAS LUTALICA!«
»Brzo, Tome, brzo! Na kojog od nas misli?«
»Huck, mora da misli na obojicu… tu smo jedan kraj drugoga.«
»O, Tome, izgleda mi da je gotovo s nama. Nema zabune, izgleda mi, gde ću ja. Oduvek sam bio zločest.«
»Bog te maz’o! To mi je zato što uvek markiram i radim sve ono što mi kažu da ne smem. Mogao sam biti dobar kao Sid, da sam se malo potrudio – ali, ma kakvi, nije mi se dalo. Ali ako se sada izvučem, obećavam da ću svojski zapeti u nedeljnoj školi!«
I Tom malko šmrcnu.
»Ti zločesti!« poče šmrcati i Huckleberry. » Tome Sawyere, ti si pravo zlato prema tome kakiav sam ja. O, Bogo, Bogo moj mili, kad bih ja bio bar upola tako dobar kao ti!«
         Tom prestade šmrcati i šapnu:
»Gle, Hucky, gle! Okrenuo se od nas!«
          Huck pogleda s veseljem u srcu.
»Zaista se okrenuo! Je li već i pre tako stajao?«
»Jest, ali se ja, k’ao prava budala, nisam setio. Znaš, ovo je sjajno. Ko zna na koga sada misli?«
       Zavijanje prestade. Tom naćuli uši.
»Pst! Šta je to?« prošapta.
»Zvuči kao... kao kad prasci rokću. Ne... to neko hrče, Tome.«
»Hrče? Ma, gde hrče, Huck?«
»Izgleda mi tamo dole, na drugom kraju. Bar tako zvuči. Tata je ponekad onde spavao, sa prascima, ali Bog te očuvao – kad on hrče, sve se trese. Osim toga, izgleda mi da se on više nikad neće vratiti u ovo mesto.«
         U duši im se još jednom probudi pustolovni duh.
»Hucky, ako ja prvi pođem, hoćeš li za mnom?«
»Baš mi se to jako i ne sviđa. Zamisli, Tome, ako je to Crvenokožac Joe?«
         Tom zadrhta. No, uskoro iskušenje nadjača sve ostalo pa dečaci odlučiše da će poviriti onamo, ali se i složiše da će, ako hrkanje prestane, podbrusiti pete. Tako se počeše oprezno i na prstima spuštati jedan iza drugog. Kad su bili još samo pet koraka od čoveka koji je hrkao, Tom nagazi na nekakvu grančicu i ona s oštrim praskom puče. Čovek zastenja, malo se zgrči i okrenu pa mu se na mesečini ukaza lice. Bio je to Muff Potter. Kada se čovek pomaknuo, dečacima je bilo zastalo srce i ostavila ih je svaka nada, no straha sada nestade. Išuljaše se na prstima, provukoše kroz rupu u vanjskoj daščanoj oplati pa se malo dalje zaustaviše da se oproste. Noćnim se zrakom opet pronese ono dugo, žalostivo zavijanje! Okrenuše se i ugledaše istoga nepoznatog psa kako stoji na par stopa od mesta gde je ležao Muff Potter, i to okrenut prema njemu, a njušku uperivši prema nebu.
»Oh, sveca mu, pa on misli njega!« uskliknuše obojica u isti čas.
»Znaš, Tome, pripoveda se da je neki nepoznat džukac oko ponoća, otprilike pre dve nedelje, lajao oko kuće Johnnyja Millera. A na ogradu od stepenica još iste večeri sletila im je i pomrakuša pa je onako ječala, a još niko u njihovoj kući nije umro.«
»Da, znam. Uzmimo da nije. Ali zar nije Gracie Miller iduće subote pala na ognjište i strašno se opekla?«
»Jeste, ali nije umrla. Šta više, već joj je bolje.«
»Dobro, samo čekaj pa ćeš videti. Ona ti je gotova, baš kao što je potpuno sigurno da je i Muff Potter gotov. Tako kažu crnci, a oni ti sve znaju o tim stvarima, Huck.«
         Potom se raziđoše, duboko zamišljeni. Kada se Tom popeo kroz prozor svoje spavaće sobe, noć je već bila gotovo na izmaku. Svukao se krajnje oprezno i zaspao sretan i presretan što niko ne zna za njegov beg. Nije znao da je Sid, koji je potiho hrkao, već čitav sat budan.
        Kada se Tom probudio, Sid se već bio obukao i otišao. Po svetlu se videlo da je kasno, a takav je osećaj lebdeo i u zraku. Uznemirio se. Zašto ga niko nije probudio, dodijavao mu sve dok ne bi ustao, kao i obično? Ta ga misao ispuni zlim slutnjama. Za pet se minuta obukao i sišao, zlovoljan i pospan. Svi su još sedeli za stolom, ali su bili završili s doručkom. Niko mu ne uputi ni jedne prekorne reči, ali su se sve oči odvraćale od njega. Vladali su takav muk i svečano raspoloženje da je krivca zazeblo oko srca. Seo je i pokušao izgledati veseo, ali mu je to bio uzaludan trud. Ne uspe izazvati ničijeg osmeha ni odgovora, pa utonu u ćutnju i srce mu sasvim klonu.
        Nakon doručka tetka ga povede u stranu, a Tom se gotovo razvedri u nadi da će dobiti batina, no to se ne desi. Tetka se rasplaka nad njim i zapita ga kako joj može tako kidati staro srce, te mu na kraju reče još i to da samo tako nastavi, pa će sebe uništiti, a njezina će seda glava od tuge leći u grob, jer ona više ne vidi svrhe u tome da s njime bilo što pokušava. To je bilo gore nego da je hiljadu puta dobio batine i Toma je srce bolelo gore no što bi ga bolelo telo. Plakao je, molio tetku da mu oprosti, obećavao i obećavao da će se popraviti, no kada je od nje i dobio otpust, osećao je da mu nije potpuno oprostila i da mu baš mnogo ne veruje.
       Otišao je od nje previše nesretan pa se čak nije poželeo ni osvetiti Sidu te se stoga Sidov nagli uzmak kroz stražnja vrata pokazao nepotrebnim. Snužden i žalostan, Tom se odvuče do škole, onde, zajedno s Joeom Harperom, dobi batine zbog jučerašnjeg izostanka, držeći se pri tome kao neko kome na srcu leže teže brige i kome je srce neosetljivo na sitnice. Onda se uputi na svoje mesto, nalakti se na klupu, bradu nasloni na ruke i zagleda se u zid kao čovek čija je patnja dosegla vrhunac i ne može biti veća. Pod laktom je osećao nešto tvrdo. Nakon dužeg vremena polako i tužno promeni položaj i s uzdahom dohvati predmet zamotan u papir. Razmota ga. Ote mu se dug, polagan, pregolem uzdah i srce mu se slomi: bila je to medena ručka sa stalka za cepanice!
Od ove se kapi na kraju prepuni njegova čaša.

nastavci: Romani u nastavcima