Bruno Šulc, Prodavnice cimetove boje ( 2 deo )

Iskušenje

1.


     Već tada naš grad je sve više padao u hronično sivilo sumraka, obrastao u lišajeve senki po ivicama, meku plesan i mahovinu boje grožđa.

      Tek razvijen iz mrkih dimova i jutarnjih magli –dan se odmah menjao u nisko, dilibarsko podne, za trenutak postajao proziran i zlatan kao tamno pivo, da posle toga siđe pod mnogokratno raščlanjenje, fantastične svodove šarenih i prostranih noći.

      Stanovali smo na trgu, u jednoj od onih tamnihkuda pustih i slepih fasada, koje je tako teško međusobno razlikovati.

        To je bio povod stalnih grešaka. Jer ušavši jednom u pogrešan trem na pogrešne stepenice, obično se upadalo u pravi lavirint tuđih stanova, hodnika, neočekivanih izlaza na tuđa dvorišta i zaboravljalo o prvom cilju ekspedicije, da bismo se posle mnogo dana, vraćajući se sa stranputica čudnih i spletenih doživljaja, jednog sivog osvita usred griže savesti setili roditeljske kuće.

      Pun velikih ormana, dubokih otomana, bledih lustera i jevtinih veštačkih palmi, naš stan je postajao sve zanemareniji usled majčine lenjosti, koja je sve vreme provodila sedeći u dudćanu, i aljkavosti vitkonoge Adele, koja je nenadziravana ni od koga provodila dane pred ogledalima na širokom toaletu, ostavljajući svuda tragove u obliku iščešljane kose, češljeva, bačenih papuča i steznika.

     Stan nije imao određeni broj soba, jer se nije pamtilo koliko je od njih bilo iznajmljeno drugim stanarima. Često je slučajno otvarana poneka od tih zaboravljenih soba i nalažena prazna; stanar se bio davno iselio, a u mesecima nedirnutim fiokama pravljena su neočekivana otkrića.

    U donjim sobama su stanovali pomodnici i često u noći su nas budili njihovi jauci, koje su ispuštali pod uticajem košmarnih snova. Zimi je napolju još bila gluva nod kad je otac silazio u te hladne i tamne sobe, plašeći svećom stada senki pred sobom, koje su sa obe strane bežale po podu i zidovima; išao je da iz kao kamen tvrdog sna budi spavače koji su teško hrkali.

   U svetlosti ostavljene sveće lenjo su se izvlačili iz prljave postelje, isturali, sedajudći na krevetima, bose i ružne noge i sa čarapom u rukama se još jedan trenutak predavali uživanju zevanja –zevanja produženog do čulnog uživanja, do bolesnog grča nepca, kao pri jakom povraćanju. U uglovima su nepomično stajale velike bubašvabe, povedane sopstvenom senkom, kojom je svaku od njih opterećivala sveća i koja ih nije napuštala ni onda kada bi koji od tih pljosnatih, bezglavih trupova iznenada počinjao juriti neverovatnim, paukovim begom.

    U to vreme je moj otac počeo poboljevati. Dešavalo se ved prvih nedelja te rane zime da je cele dane provodio u krevetu, okružen bočicama, pilulama i trgovačkim knjigama, koje su mu donošene iz dudćana. Gorki miris bolesti taložio se na dnu sobe čije su tapete gustele tamnijim spletom arabesaka.

   Uveče, kad bi majka dolazila iz dućana, bivao je uzbuđen i sklon svađi, prebacivao joj je netačnost u vođenju računa, dobijao crvene pečate na licu i padao u vatru do neuračunljivosti. Sedam se da sam ga jednom, probudivši se kasno noću iz sna, ugledao kako u košulji i bos trči ovamo i onamo po kožnom otomanu, dokumentujući na taj način svoju ljutnju pred bespomodćnom majkom.
      Drugih dana je bio miran i koncentrisan i potpuno utonuo u svoje knjige, duboko zalutao u lavirinte zamršenih računa.

   Vidim ga u svetlosti čađave lampe, kako čuči među jastucima, ispod velikog izrezbarenog uzglavlja kreveta, sa ogromnom senkom glave na zidu, kako se njiše u bezglasnom razmišljanju.

   Ponekad bi izronio iz tih računa, kao da je hteo da udahne vazduh, otvarao je usta, neprijatno mljackao jezikom, koji je bio suv i gorak, i bespomoćno se osvrtao, kao da nešto traži.

    Tada se dešavalo da s kreveta tiho otrči u ugao sobe, pod zid, na kome je visio poverljiv instrument. Bila je to neka vrsta klepsidre ili velike staklene boce, podeljene na unce i napunjene tamnom tečnošdću. Moj otac se spajao sa tim instrumentom dugim gumenim crevom, nalik na uvijenu, bolesnu pupčanu vrpcu, i tako spojen sa žalosnim aparatom –postajao nepomičan i koncentrisan, oči su mu tamnele, a na bledunjavom licu se pojavljivao izraz patnje ili nekog prestupničkog uživanja.

     Zatim su opet dolazili dani tihog, napregnutog rada, isprepletanog samotnim monolozima. Dok bi tako sedeo u svetlu stone lampe, među jastucima velikog kreveta, a gornji deo sobe rastao u senci abažura, koji ga je sjedinjavao sa velikom stihijom gradske noći iza prozora –osedao je, ne gledajući, da ga prostranstvo obrasta pulsirajućom gustinom tapeta, punom šapata, šištanja i šušketanja. Slušao je, ne gledajući tu zaveru punu značajnih namigivanja, razvijanih u cveću ušnih školjki koje su slušale i tamnih usta koja su se smeškala.

    Tada bi prividno još jače tonuo u rad, brojao i sabirao, bojeći se da otkrije gnev koji je rastao u njemu i boreći se sa iskušenjem da sa iznenadnim krikom besno jurne u suprotnom pravcu i zgrabi punu pregršt tih arabeski, tih buketa očiju i ušiju, koje je nod pustila iz sebe i koje su rasle i množile se, izmamljujući sve nove i nove šibljike i krakove iz materinskog pupka mraka. Umirivao se tek kad bi sa osekom noći tapete počinjale venuti, savijati se, gubiti lišće i cvetove, jesenje se proređivati, propuštajudi daleko svitanje.

     Tada bi, usred cvrkuta ptica sa tapeta, u žuti zimski osvit usnuo na nekoliko sati gustim, crnim snom.

   Već danima, nedeljama, kad je izgledalo da je utonuo u komplikovane konto-kurente –njegova misao se potajno upuštala u lavirinte sopstvenih unutrašnjosti. Zadržavao bi dah i osluškivao. I kad bi se njegov pogled vradao pobledeo i mutan iz tih dubina on bi ga umirivao osmehom. Još nije verovao i odbacivao je kao apsurd te zahteve, te predloge, koji su navaljivali na njega.

     Danju su to bila kao neka razmišljanja i ubeđivanja, duga, jednolična rasuđivanja vođena poluglasno i puna humorističkih interludija, šeretskih natezanja. Ali noću su ti glasovi bili stršniji. Zahtev se vradao sve ranije i glasnije. Čuli smo kako razgovara s bogom, kao da moli za nešto i brani se od nečega, što je uporno traženo i zahtevano.

      Dok se jedne noći taj glas nije digao preteći i nesavladivo, zahtevajući da ga posvedoči svojim ustima i utrobom. Čuli smo kako je duh ušao u njega, kako se diže iz kreveta, dug i sve veći proročkim gnevom, daveći se bučnim rečima, koje je izbacivao kao mitraljez. Čuli smo tutnjavu borbe i očev jauk, jauk titana slomljenog bedra, koji se još podsmeva.

    Nikada nisam video starozavetne proroke, ali ugledavši ovog čoveka, oborenog božjim gnevom, široko raskrečenog nad ogromnim porculanskim nokširom, zaslonjenog vihorom ruku, oblakom očajničkih lomatanja, nad kojima se još više dizao njegov glas, tuđ i tvrd –shvatio sam božji gnev svetih muževa.

     Bio je to dijalog strašan kao govor gromova. Lomatanja njegovih ruku su kidala nebo na komađe, a u pukotinama se pojavljivalo Jehovino lice, puno gneva i bljujući psovke. Ne gledajudći, video sam ga, strašnog Demijurga, kako ležeći na tami kao na Sinaju, naslonivši se modnim rukama na karniše zavesa, prislanja ogromno lice uz gornja okna prozora, na kojima je pljosnato ležao njegov čudovišno mesnat nos.

    Slušao sam mu glas u prekidima proročanske tirade moga oca, slušao to snažno režanje napudćenih usana, od koga su drhtala okna, mešajući se sa eksplozijama zakletvi, jadikovki, pretnji moga oca.

    S vremena na vreme glasovi su se utišavali i tiho se grčili kao dasškanje vetra u modnom kaminu, čas opet eksplodirali velikom bučnom galamom, burom izmešanih jecaja i psovki. Iznenada se prozor otvorio tamnim zevom i plahta mraka prođe kroz sobu.

U svetlu munje ugledao sam oca u rublju koje je lepršalo oko njega, kako uz strašne psovke snažnim pljuskom prosipa sadržinu nokšira kroz prozor u noć što je šumela kao školjka.


2. 

Moj otac je lagano nestajao, naočigled svih.

       Zgrčen pod velikim jastucima, sa divlje naježenim čupercima sede kose, razgovarao je poluglasno sa samim sobom, sav utonuo u neke komplikovane unutrašnje afere. Moglo je izgledati da se njegova ličnost raspala na mnoštvo posvađanih i suprotnih ja, jer se glasno svađao sa samim sobom, uporno i strašno pregovarao, ubeđivao i molio, a onda je opet izgledalo kao da predsedava skupu mnogobrojnih interesenata, koje je sa najvedom usrdnošdu i leporečivošću pokušavao da pomiri. Ali svaki put ti bučni sastanci, puni vatrenih temperamenata, na kraju bi se rasturali usred psovki, grdnji i uvreda.

    Zatim je došao period nekog smirenja,unutrašnjeg spokojstva, blage duševne vedrine.

     Opet su veliki folijanti bili rašireni po krevetu, po stolu, po podu i neki benediktinski mir rada ležao je u svetlu lampe nad belom posteljinom kreveta, nad pognutom sedom glavom moga oca.

     Ali kad bi se majka kasno uveče vradala iz radnje, otac bi živahnuo, pozivao bi je k sebi i s ponosom pokazivao sjajne, šarene slike kojima je bio brižljivo izlepio stranice glavne knjige.

    Tada smo svi primetili da je otac počeo iz dana u dan da se smanjuje kao orah, koji se suši u ljusci.

    To nestajanje ni u kom slučaju nije pratilo i slabljenje snage. Naprotiv, stanje njegova zdravlja, raspoloženje, pokretljivost pre je izgledalo kao da se popravljaju.

     Sada se često glasno i cvrkutavo smejao, prosto se zanosio od smeha, ili je kucao u krevet i sam sebi odgovarao »molim« u raznim intonacijama, po čitave sate. S vremena na vreme je silazio sa kreveta, penjao se na orman i čučeći pod tavanicom sređivao nešto među starudijom, punom rđe i prašine.Ponekad bi sebi namestio dve stolice jednu prema drugoj i upirući se rukama na naslonjače, ljuljao se nogama napred i natrag, tražeći sjajnim očima u našim licima izraze divljenja i ohrabrenja. Sa Bogom se izgleda bio sasvim pomirio.

   Ponekad se noću u prozoru spavaonice javljalo lice bradatog Demijurga, obliveno tamnim purpurom bengalske svetlosti, i trenutak dobrodudno posmatralo čoveka koji je duboko spavao i čije je melodično hrkanje, tako je izgledalo, putovalo daleko po nepoznatim prostranstvima svetova sna.

Za dugih, polutamnih popodneva te kasne zime moj otac je s vremena na vreme upadao na cele sate u zakutke gusto pretrpane stvarima, uporno tražeći nešto.

    I često se događalo za vreme ručka, kad bismo svi seli za sto, da oca nije bilo. Tada bi majka dugo morala vikati: »Jakube!« i udarati kašikom o sto, pre no što bi izašao iz nekog ormana, oblepljen krpama paučine i prašine, besvesna pogleda utonulog u komplikovane, a samo njemu znane probleme, koji su ga mučili.

    Ponekad bi se popeo na karnišu i zauzimao nepokretan stav tačno nasuprot velikog ispunjenog kraguja, koji je s druge strane prozora visio na zidu. U tom nepokretnom, čučećem položaju, zamagljena pogleda i lukavo nasmejana izraza lica ostajao bi čitave sate, da iznenada, kad bi neko ušao, zalupa rukama kao krilima i zakukuriče kao petao.

    Prestali smo da obraćamo pažnju na ta osobenjaštva, u koja je iz dana u dan sve više upadao. Oslobođen skoro sasvim telesnih potreba, ne uzimajući nedeljama hranu, svakim danom je sve dublje tonuo u zamršene i čudne afere, za koje mi nismo imali razumevanja. Gluv na naša ubeđivanja i molbe, odgovarao bi odlomcima svog unutrašnjeg monologa, čiji tok ništa spolja nije bilo u stanju da pomuti. Večito zauzet nečim, bolesno živahan, sa crvenim pečatima na suvim obrazima, nije nas primećivao i previđao nas je.

      Bili smo navikli na njegovu neškodljivu prisutnost, na njegovo tiho pričanje sa samim sobom, na to detinje cvrkutanje, utonulo u samo sebe, čiji su trileri nekako prolazili preko margina našeg vremena. Tad je već nestajao na mnogo dana, devao se nekuda po zabačenim kutcima stana i nemoguće ga je bilo naći.

     Postepeno su ti nestanci prestali da prave utisak na nas, navikli smo na njih i kada bi se posle mnogo dana opet pojavljivao,  manji i mršaviji, to ne bi za duže vreme zadržalo našu pažnju. Prosto, prestali smo da računamo s njim, toliko se bio udaljio od svega što je ljudsko i stvarno. Čvor po čvor se odvezivao od nas, tačku po tačku je gubio veze koje su ga vezivale sa ljudskom zajednicom.

     Ono što je još bilo ostalo od njega, ono malo telesnog omotača i ona pregršt besmislenih osobenjaštava –mogli su nestati jednog dana, isto onako neprimećeni kao siva gomilica smeća, koja se skupljala u uglu, i koju je Adela svaki dan iznosila na đubrište.

Ptice

     Stigli su žuti zimski dani puni dosade. Riđu zemlju pokrivao je pocepan, olinjao, prekratak snežni pokrivač. Bio je nedovoljan za mnoge krovove i ovi su stajali crni ili zarđali, strehe od šindre i biblijski kovčezi, krijući u sebi čađava prostranstva tavana –crne, ugljenisane katedrale, naježene rebrima rogova, slemenjača i greda –tamna pluća zimskih vetrova. Svaki osvit je otkrivao nove dimnjake i badže, izrasle u noći, izduvane od nodnog vetra, crne pištaljke đavolskih orgulja. Dimničari nisu mogli da se odbrane od vrana, koje su nalik na živo crno lišće uveče opsedale grane drvedća kraj crkve, ponovo se dizale, lupajući krilima, da najzad padnu na odmor, svaka na određeno mesto i na određenu granu, a u zoru su odletale u velikim jatima –oblaci čađi, komadi garevine, talasavi i fantastični, prljajći treperavim graktanjem mutno žute pruge osvita. Dani su otvrdli od zime i dosade, kao prošlogodišnje vekne hleba. Načinjani su tupim noževima, bez apetita, s lenjom sanjivošću.

    Otac već nije više izlazio iz kuće. Ložio je peći, proučavao nikada ispitanu suštinu vatre, probao slani, metalni ukus i dimljeni miris zimskih vatara, hladno milovanje salamandri, koje su lizale sjajnu čađ u grlu dimnjaka. Sa uživanjem je tih dana vršio sve popravke u gornjim delovima sobe. U bilo koje doba dana mogao se videti kako zgrčen na vrhu lestvica –nešto majstoriše oko tavanice, oko karniša visokih prozora, oko kugli i lanaca visećih lampi. Po običaju molera služio se merdevinama kao ogromnim štulama i osedao se dobro u toj ptičjoj perspektivi, u blizini nafarbanog neba, arabeski i ptica sa tavanice. Od problema praktičnog života udaljavao se sve više. Kad bi majka, puna brige i straha zbog njegovog stanja, pokušavala da ga uvuče u razgovor o poslovima, o isplati najbližeg »ultimo«, on bi je slušao rasejano, pun nemira i sa drhtajima na odsutnom licu. I dešavalo se da bi je naglo prekinuo preklinjućim gestom ruke, da bi otrčao u ugao sobe, prislonio uvo na pukotinu na podu i sa podignutim kažiprstima obe ruke, koji su izražavali najveću važnost ispitivanja –osluškivao. Tada još nismo shvatali tužnu pozadinu tih osobenjaštava, žalosnog kompleksa, što je dozrevao u dubini.

      Majka nije imala nikakvog uticaja na njega, ali je zato neobično poštovanje i pažnju ukazivao Adeli. Spremanje sobe je za njega bila velika i važna ceremonija, i nikad nije propuštao da bude svedok toga, prateći s mešavinom straha i blaženog drhtanja sve Adeline manipulacije. Svim njenim delatnostima je pripisivao dublje, simbolično značenje. Kad bi devojka mladim i smelim pokretima vukla četku na dugoj dršci po podu, to je bilo skoro iznad njegove moći. Iz njegovih očiju su se tada lile suze, lice mu se zacenjivalo od tihog smeha, a telo mu je tresao slatki grč orgazma. Njegova osetljivost na golicanje išla je do ludila. Dovoljno je bilo da Adela pruži prema njemu prst sa pokretom koji je označavao golicanje i on bi ved u divljem strahu bežao kroz sve sobe, lupajudi za sobom vratima, da najzad u poslednjoj potrbuške padne na krevet i previja se u grčevima smeha pod uticajem same unutrašnje predstave kojoj nije mogao da se odupre. Zahvaljujudi tome, Adela je imala skoro neograničenu vlast nad ocem.

         U to vreme smo prvi put primetili kod oca interesovanje za životinje. U početku je to bila strast lovca i umetnika istovremeno, bila je možda takođe i dublja, zoološka simpatija bida prema srodnim, a tako različitim formama života, eksperimentisanje u neisprobanim registrima života. Tek u kasnijoj fazi ta stvar je uzela neobičan, komplikovan, duboko grešan i protiv prirodan obrt, kojeg je bolje bilo ne izvlačiti na svetlost dana.

Počelo je to od ležanja na ptičjim jajima.

    Ulažući veliki trud i novac, nabavljao je otac iz Hamburga, Holandije, iz afričkih zooloških stanica oplođena ptičja jaja, na kojima je nasađivao ogromne belgijske kokoške. Bio je to veoma zanimljiv postupak i za mene –to izleganje pilića, pravih čudovišta po obliku i boji. U tim čudovištima, fantastičnih kljunova, koji su se odmah po rođenju široko otvarali proždrljivo šišteći čeljustima grla, u tim gušterima nežnog, nagog tela grbavaca, nije mogudće bilo prepoznati –buduće paunove, fazane, tetrebe i kondore. Smešten u kotarice, u vatu, taj zmajev nakot dizao je na tankim šijama glave, zarasle u belinu, cvileći bezglasno nemim grlima. Moj otac je išao duž polica u zelenoj kecelji, kao vrtar duž staklenih leja sa kaktusima i vabio iz ništavila te slepe mehure, u kojima je pulsirao život, te bedne trbuhe, koji su spoljni svet primali samo u obliku jela, te izrasline života, što su pipajudći puzile ka svetlu. Nekoliko nedelja kasnije, kad su se ti slepi pupoljci otvorili prema svetlu, sobe su se ispunile šarenim žagorom, treptavim cvrkutom svojih novih stanara. Spuštali su se na karniše zavesa, opšivnice ormana, gnezdili se u gustišu cinkanih grana i arabesaka mnogostrukih visećih lampi.

    Kad je otac studirao velike ornitološke priručnike i prevrtao šarene tablice, izgledalo je kao da te pernate fantazme poledu iz njih i pune sobu šarenom lupom krila, komadem purpura, krpama safira, bakarne rđe i srebra. Za vreme hranjenja činile su na podu šarenu talasavu leju, živi dilim, koji se pri nečijem neopreznom ulazu rasturao na pokretne cvetove, koji su lupali krilima u vazduhu, da se na kraju porazmeštaju u gornjim regionima sobe. U pamćenju mi je naročito ostao jedan kondor, ogromna ptica gola vrata, smežurana lica prepuna izraslina. Bio je to lepršavi asketa, budistički lama, pun nepokolebljivog dostojanstva u celom držanju, koji se upravljao po gvozdenom ceremonijalu svog velikog roda. Kad je sedeo nasuprot ocu, nepomičan u svojoj monumentalnoj poziciji prastarih egipatskih božanstava, sa okom prevučenim beličastom opnom, koju je sa strane navlačio na zenice, da bi se u potpunosti zatvorio u kontemplaciji svoje dostojanstvene samoće –sa svojim kamenim profilom ličio je na starijeg brata moga oca. Ista materija tela, stegna i zbrčkane tvrde kože, isto sasušeno i koščato lice, iste, duboke, očne duplje koje su postale nalik na rogove. Čak i ruke, snažnih članaka duge, mršave očeve šake, s ispupčenim noktima, imale su svoj analogon u kondorovim kandžama. Nisam mogao da se oslobodim utiska, videći ga tako uspavana, da imam pred sobom mumiju –sasušenu i zato smanjenu mumiju moga oca. Mislim da ni majčinoj pažnji nije izmakla ta neobična sličnost, iako nikad nismo pokretali tu temu. Karakteristično je da je kondor upotrebljavao isti noćni sud koji je upotrebljavao i moj otac.

    Ne zadržavajući se samo na izleganju sve novih i novih primeraka, moj otac je priređivao ptičje svadbe na tavanu, slao je svata, privezivao u otvorima i rupama tavana privlačne, čežnjive verenike i postigao ustvari to da je krov naše kuće, ogromni, šiljati krov od šindre, postao prava ptičja gostionica. Nojev kovčeg, na koji su sletale sve vrste krilatih stvorenja iz dalekih krajeva. Čak dugo vremena posle likvidacije ptičjeg domaćinstva u ptičijem svetu se sačuvala ta tradicija naše kuće i za  vreme prolećnih seoba često su se na krov spuštala čitava mnoštva ždralova, pelikana, paunova i svakojakih ptica.

     Taj poduhvat je međutim ubrzo –posle kratkog perioda sjaja –dobio tužni obrt. Uskoro se pokazalo da je neophodno premestiti oca u dve sobe u potkrovlju, koje su služile kao skladište stareži. Odande je ved od ranog jutra dopiralo smešano kliktanje ptičjih glasova. Drvene kutije soba na tavanu, potpomagane rezonansom krovnog prostora, treštale su od šuma, lupe krila, pevanja, mamljenja i klokota. Tako smo oca za nekoliko nedelja izgubili iz vida. Samo bi retko silazio u stan i tada smo mogli primetiti da je izgledao kao da se smanjio, omršaveo i skupio. Ponekad bi zaboravivši gde je, skakao sa stolice kraj stola i lupajući rukama kao krilima, otegnuto pevao, a oči bi mu se prevlačile belom maglinom. Zatim bi se, zastiđen, smejao zajedno sa nama i pokušavao da taj incident okrene na šalu.

      Jednom za vreme generalnog spremanja neočekivano se u očevom ptičijem carstvu pojavila Adela. Pojavivši se na vratima, počela je da lomi ruke nad smradom, koji se dizao u vazduhu, i nad gomilama izmeta, koji je pokrivao pod, stolove i nameštaj. Odlučivši se brzo, otvorila je prozor, posle čega je uz pomoć duge četke celu ptičju masu naterala u sumanuto kruženje. Podigla se paklena magla perja, krila i piske, u kojoj je Adela, nalik na razbesnelu Menadu, zatvorena u krug domašaja svoga štapa, igrala igru uništenja. Zajedno sa ptičjom gomilom, lupajući rukama, pokušavao je preplašeno da se digne u vazduh i moj otac. Krilata magla se lagano proređivala, dok na kraju na bojištu nije ostala sama Adela, iscrpljena, zaduvana i moj otac zbunjena i zastiđena izraza lica, spreman da prihvati svaku kapitulaciju. Trenutak kasnije moj otac je silazio sa stepenica svoga dominijuma –slomljen čovek, kralj izgnanik, koji je izgubio presto i vladavinu.

• Šulc Bruno, Prodavnica cimetove boje 2 deo 

-----------------------

• Šulc Bruno, Jesen,Domovina, Republika snova
• Šulc Bruno, Proleće
• Šulc Bruno, Ptice 
• Šulc Bruno, Eđo 
• Šulc Bruno, Dodo 

Miquel de Cervantes, Don Kihot 38,39,40 glava

Trideset osma glava


      Posebni  govor što ga je izrekao don Quijote o oružju i o naukama.


Nastavi don Quijote i reče:

 — Započeli smo kod učenjaka od siromaštva i njegovih prilika, te ako sada pogledamo je li vojnika bogatiji, videćemo da nema siromašnije siromaštine od njegove. Sve mu je i sva ona jadna plaćta koju dobija kasno ili nikako, ili što napljačka svojim rukama, uz veliku opasnosti svojemu životu i savesti. Gdekada mu je golotinja tolika da mu je izderan i haljetak, i odeća, i košulja. Usred ciče
zime on je pod vedrim nebom, u polju, u nepogodi, pa se greje jedino dahom svojih usta; ali taj dah dolazi iz praznine, pa izlazi zasigurno studen, protiv prirodnoga zakona. Ali on se, mislite, nada noći, da se od tih neudobnosti oporavi u postelji koja ga očekuje. No postelja mu nije nikada pretesna, osim da bude po njegovoj vlastitoj krivici, te može po volji otezati noge po zemlji i prevrtati se koliko god hoće, bez straha da će se zamotati u plahte. Nakon svega
toga dođe dan kada će ga promaknuti u vojsci: nastaje bitka, pa mu na glavu natiču kićanku, ali načinjenu od svilca, da vida njime ranu od metka koji ga je možda pogodio u slepoočicu, ili; mu osakatio ruku ili nogu. A ako ne bude tako, nego ga milosrdni Bo očuva te održi živa i zdrava, ostaće valjda u onome istom
siromaštvu u kojem je i bio. Moraće možda redom srtati u bojeve i bitke, te iz sviju izaći kao pobednik, da barem nešto postigne. No takva se čudesa retko događaju.
        Ako ste dakle, gospodo, razmišljali o tome, recite i sami da je mnogo; manje onih što ih je rat nagradio negoli onih koji su u ratu poginuli. Odgovorićete bez sumnje da se to ne može ni prispodobiti, jer mrtvima nema ni broja, a oni koji su ostali na životu te su nagrađeni, mogu se napisati brojem od tri brojke. Sve je to drugačije u učenjakâ, pravnikâ i sličnih, jer svi oni imaju puta, neću reći: mita, da se uzdržavaju;vojniku je pak to manja nagrada što
je veća muka njegova. Ali na to se može odgovoriti da je lakše nagraditi dve hiljade učenjaka nego trideset hiljada vojnika, jer učenjacima se daju službe koje se i moraju davati onakvim ljudima, a vojnici mogu biti nagrađivani jedino od imutka onoga gospodara komu služe, a kako to ne može biti, još tvrde verujem da pravo velim.
       No, pustimo to, jer iz toga je nedohoda jako teško izići, nego se vratimo na prednost oružja pred naukom, a to se još mora utvrditi, prema dokazima koje svaka strana bude iznela. Među dokazima već sam spomenuo kako nauka veli da bez nje ne bi oružje ni moglo postojati, jer i rat ima svojih zakona i podvrgnut je njima, a zakoni potpadaju pod nauku i učenjake. Na to odgovara oružje da
bez njega ne bi mogli postojati zakoni, jer oružjem se brane države, uzdržavaju se kraljevine, zaštićuju se gradovi, čuvaju se putevi, raščišćuju se mora od gusara; da napokon oružja nema, države bi, kraljevine, monarhije, gradovi, morski i zemaljski putovi morali trpiti nasilje i nered što ga rat navaljuje na njih, dokle god traje i dokle god mu je sloboda da čini štoa ga volja i šta može. Prava je istina da ono što te najviše staje najviše ceniš. Dok postigneš da budeš odličan u nauci, potratio si vreme, nabdio se, nagladovao, napatio se golote, glavobolje, pokvarena želuca i drugih nevolja koje uz to idu, a nešto sam vam o njima već napomenuo; ali ko zaista hoće da bude dobar vojnik, staje ga kudikamo veće muke nego učenjaka, da se ne može ni prispodobiti, jer vojnik svagda nosi
glavu u torbi. Zar je strah od nužde i od siromaštva, što stiže i muči učenjaka, ravan s onim strahom kad je vojnik u opkoljenoj tvrđavi, te je na straži na kojem bedemu ili nasipu, i opazi da pod onim estom gde on stoji, neprijatelj kopa lagum, a vojnik se ne sme nipošto maknuti odande niti skloniti se iz opasnosti koja mu iz ovakve blizine preti? Jedino može javiti zapovedniku šta se zbiva,
da on uzvrati protulagumom, a donde ostati gde jest, pa strahovati i nadati se sve dok iznenada ne odleti bez krila u oblake i opet se strmoglavi bez svoje volje.
       Ako se pak ovo čini malom opasnošću, da vidimo je li joj jednaka ili je još natkriljuje ona pogibao kad se dve galije nasred prostranoga mora sukobe kljunovima, pa se zbiju i zakvače, te vojniku preostaju samo dve stope prostora na kljunu; a on, premda vidi da mu s neprijateljske strane preti toliko službenika smrti koliko onde ima topova, koji nisu od njega ni koplje daljine, i premda vidi da će se odmah, ako mu se omakne noga, strovaliti u duboko krilo Neptunovo, ipak se neustrašiva srca, oduševljen čašću, izvrgava paklenoj vatri, te srće tim uskim putem na neprijateljski brod. A najviše se moraš diviti nevjerojatnoj srčanosti: čim se jedan sruši onamo odakle neće ustati do Sudnjega dana, odmah drugi staje na njegovo mesto, pa ako i taj padne u more, koje ga očekuje kao
neprijatelja, dolaze za njim redom drugi, ne dajući ni vremenu vremena da ih ubija. To je najveća hrabrost i neustrašivost što je ima u ratnoj opasnosti.
          Blago onim blagoslovljenim vekovima dok još ne beše strahovitoga besa ovih đavoljih topova; njihov je izumitelj, sudim ja, u paklu nagrađen za svoj sotonski izum, po kojem podla, kukavna ruka ništi život junačkomu vitezu, te niti znaš kako niti odakle, nego kad ti duša i hrabro srce plamti srčanošću i junaštvom, doluta otkuda god tane, što ga je ispalio čovek koji možda beži, jer
se uplašio kad je bljesnula ona nesretna naprava te izbacila metak, pa to tane preseca i završava misli i život čoveku koji bi vredan bio da još mnogo godina poživi. Kad ovo dakle promislim, velim da mi je teško pri duši što sam odabrao ovo zanimanje skitnika viteza u ovo odurno doba u kojem živimo, jer iako mene ne straši nikakva opasnost, ipak me mori briga neće li puščani prah i olovo oteti i
meni priliku da se hrabrošću svoje ruke i oštrinom svoga mača proslavim i prodičim po svoj otkrivenoj zemlji. Ali neka Bog dade kako je njegova volja, jer ako ja budem izvršio što sam naumio, biće mi još veća dika što sam se izvrgnuo većim opasnostima nego što su se izvrgavali skitnici vitezovi prošlih vekova. —
       Celi je taj govor izrekao don Quijote dok su drugi večerali, te je zaboravio i zalogaj založiti, premda ga je Sancho Panza nekoliko puta opominjao neka večera, a kasnije mu je prilika govoriti koliko god hoće. A svi koji su ga slušali požale opet, gledajući čoveka koji im se čini da je dobre pameti i dobra razbora u svem o čemu raspravlja, a onamo sasvim skrene čim progovori o svojem tužnom i zlosretnom viteštvu. Sveštenik  mu reče da pravo veli što god je rekao o
oružju, te da tako i sam sudi, premda je učio škole te ima naučni stepen .
     Završe večeru, sto bude raspremljen, te dok su krčmarica, njena kći i Maritornes spremale komoru don Quijota od Manche, gde će noćas same žene noćivati, zamoli don Fernando roba da im pripovedi svoj život, jer već po ovom što dosad vide, i po dolasku njegovu sa Zoraidom, prošlost mu je sigurno neobična i zanimljiva. Rob mu na to odgovori da će on rado udovoljiti, samo se boji da im neće pripovest toliko ugoditi koliko on želi; ali će je on ipak pripovedati. Sveštenik  i svi drugi zahvale mu i opet ga zamole, a kad on vide da ga toliki mole, odgovori da ne treba molbe gde se može zapovedati. Neka dakle gospoda paze i neka slušaju istinitu priču, kojoj možda nisu ravne ni lažne priče koje se sastavljaju s maštovitom i promišljenom veštinom. Kad on tako reče, svi se ponameštaju i mukom zamuknu, a on, videći da svi već šute i očekuju što će im pripovediti, započne ovako pričati ugodnim i smirenim glasom:



Trideset deveta glava

        u kojoj rob pripoveda svoj život i svoje zgode.

     Iz sela u leonskim brdima potiče moja porodica, kojoj je sklonija i darežljivija bila priroda negoli sreća. No u siromaštini onih sela bijaše moj otac ipak čuven bogataš, pa bi zaista bogataš i bio da se toliko trudio očuvati imetak koliko se potrudio rasuti ga. Razmetljivac je pak i raspikuća bio odatle što za mladih dana bijaše vojnik, a vojništvo je škola u kojoj tvrdica postaje darežljiv, a darežljivac rasipnikom; ako se baš nađe koji skúpac, to je čudovište kakvo se retko vidi.
       Moj je otac prekoračio granicu darežljivosti i zapadao u rasipnost, a to nikako ne valja oženjenu čoveku, koji ima decu, te mu deca treba da baštine ime i položaj. U mojega su oca bila tri deteta, sami sinovi i svi u dobi kad mogu odabirati zvanje. Kad mi je dakle otac uvideo da nije moćan, kako sâm reče, ukrotiti svoju ćud, odluči da sâm sebe liši onoga oruđa i uzroka zbog kojega je
rasipnik i darežljivac, to jest odbaciće imetak, bez kojega bi i sâm Aleksandar morao biti skúpac. Jednoga dakle dana sazove on nas trojicu nasamo u sobu, te nam rekne otprilike ovako:
— Deco, da bih vam rekao kako vam dobro želim, dovoljno je napomenuti da ste vi moja deca. A da razaberete kako vam zlo želim, dovoljno je napomenuti da vam nisam moćan očuvati vaš imetak. I da odsad vidite kako vas ja očinski volim, te da vas nisam nakan očinski upropastiti, voljan sam s vama urediti nešto o čemu sam mnogo dana mozgao, te sam zrelo promislio i odlučio. Vi ste već u godinama kada ćete birati zvanje, ili barem latiti se zanimanja, koje će vam biti na čast i od koristi dok budete stariji. Moja je dakle namisao da imetak razdelim na četiri dela; tri ću dela porazdavati vama, svakomu onoliko koliko ga zapada, i nikoga neću zakinuti, a četvrti će deo ostati meni, da živim i da se održavam
koliko mi je milostivi Bog odredio još života. Ali ja bih želeo da se svaki prihvati onoga puta koji ću mu predložiti. Ima u našoj Španskoj poslovica, koja je po mojem sudu tvrda istina kao što su i sve poslovice, jer to su kratke izreke, crpene iz duga i oštra iskustva, a ta poslovica na koju mislim kazuje: Il' u crkvu, il' na
more, ili pak na carske dvore. To se jasnije može reći: ko želi časti i bogatstva, neka prihvati Crkvu, ili neka plovi morem i trguje, ili neka ide na Dvor i služi kralju, jer vele: Više valja mrvica od kralja, nego sva milost od plemića. Velim ovo zato što bih želeo i volja je moja da jedan od vas ode na nauke, drugi u trgovinu, a treći da služi kralju u ratu, jer na dvorima se teško dočepati službe, a rat ako i ne bogati osobito, pribavlja ipak čast i slavu. U roku od osam dana
isplatiću vam vaše delove u gotovu i neću vas ni za trunak zakinuti, kako ćete se uveriti dok vam budem delio. Recite mi dakle sada jeste li se voljni povesti za mojim mišljenjem i savetom što sam vam izložio.
        Meni, kao najstarijem, naredi otac da odgovorim prvi. Ja mu odvratim neka se ne rastaje s imutkom, nego neka troši koliko ga je volja, a mi smo mladi i znat ćemo steći. Na koncu pak reknem neka čini kako želi, a ja sam nakan prihvatiti se oružja, da oružjem služim Bogu i kralju svojemu. Mladi ga brat uzme isto tako nagovarati, a onda se odluči da ide u Novi Svet i da ponese novce što mu zapadnu. Najmlađi pako brat, a po mojemu sudu i najrazboritiji, reče da je nakan služiti Crkvi, ili završiti u Salamanki nauke što ih je započeo. Kad smo se dakle složili i odabrali svoja zvanja, izgrli nas otac svu trojicu, te u onako kratkom vremenu kako je rekao izvrši sve što nam je obećao. Svakome dade deo, koliko se sećam, tri hiljde dukata gotova novca — jer je jedan stric naš prekupio celo
imanje te isplatio kupovinu u gotovu, da imanje ne ode iz porodice
— pa se istoga dana oprostimo s ocem sva trojica.
        Ali još toga mi se dana učini nečovečno da otac u starosti ostane s onako malim imanjem, te ja uredim s njim da on od moje tri hiljade dukata zadrži dve, jer meni je ostatak dovoljan da nabavim što mi kao vojniku treba. Obadva se brata povedu za mojim primerom i svaki dade ocu po hiljadu  dukata, koliko je valjda vredelo imanje koje mu je zapalo, a nije ga hteo prodati, da mu ostane i nešto nekretnina. Oprostimo se s ocem i stricem koga sam spomenuo, svi ganuti i u suzama, a oni nam još narede da im javljamo, kad god bude prilike, i dobru i zlu sreću svoju. Obećamo im, izgrlimo se s njima, oni nas blagoslove, i mi krenemo: jedan u Salamanku, drugi u Sevilju, a ja u Alicante, gde doznam da
je u luci genoveški brod koji tovari vunu za prevoz u Genovu.

     Biće dvadeset i dve godine kako sam krenuo iz očinske kuće, a za sviju tih godina, premda sam pisao nekoliko pisama, nisam ni od oca ni od braće dobio nikakav glas. A što mi se za tih godina događalo pripovediću ukratko.

     Ukrcao sam se u Alicanteu, sretno doputovao u Genovu, odande krenuo u Milan, onde nabavio oružje i drugu vojničku opremu, a odande htedoh u Piemont, da se uvojačim. Bio sam već na putu u Alessandriju della Paglia, kad doznadoh da veliki Vojvoda de Alba kreće u Flandriju. Ja odmah preumim, odem njemu, te sam služio pod njim u njegovim vojnim pohodima. Pribivao sam
smrti grofova Egmonta i Horna,[214] postao sam zastavnik čuvenoga vojskovođe od Guadalajare, Diega od Urbine, a nakon nekoga vremena što sam proboravio u Flandriji dočujem glas o savezu što ga je sklopio Sveti Otac, papa Pio Peti, slavne uspomene, s Mlecima i sa Španskom protiv zajedničkog neprijatelja, Turčina, jer je ovaj u to vreme svojom mornaricom osvojio divni otok Cipar, koji je donde bio pod mletačkom vlašću: žalostan i nesretan gubitak.

     Pročulo se pouzdano da će vođa te savezne vojske biti svetli don Juan od Austrije, polubrat našega čestitoga kralja don Felipa; razglasilo se kakve su goleme priprave za taj rat; sve to potakne i navrati mi misao i želju da krenem na tu vojnu koja se očekuje. Nadao sam se doduše, a i izvesno mi je bilo obećano da ću pri prvoj prilici biti promaknut za kapetana, ali sam volio ostaviti sve i
krenuti, kao što sam zbilja i krenuo, u Italiju. Dobra mi sreća dade da je baš u to vreme stigao u Genovu don Juan de Austria, koji je kretao u Napulj, da se združi s mletačkom mornaricom, kao što se kasnije združio u Messini.

    Učestvovao sam dakle u toj presretnoj vojni, te postao već pešački kapetan, na koju me čast više digla dobra sreća moja negoli moje zasluge.

   A onoga dana, koji je tako sretan bio za hrišćanstvo, jer onda se svetu i svim narodima razbila zabluda u koju su verovali, da su Turci nepobedivi na moru, toga dakle dana kada je skrhan ponos i bahatost osmanlijska, ja sam jedini bio nesretnik među tolikim sretnicima onde, jer hrišćani koji tada poginuše još su sretniji bili od živih i pobednika. Ali mesto onoga čemu sam se nadao, mesto
brodarske krune koju bih stekao za rimskih vremena, zapadoše mi te noći iza slavnoga dana okovi na noge i lisice na ruke. A dogodilo se ovako:

    Uchali,kralj alžirski, junačan i sretan gusar, bio je napao i nadvladao malteški admiralski brod, tako da su na brodu samo tri viteza ostala na životu, ali i oni bijahu ljuto ranjeni. Dojuri nam u pomoć admiralski brod Giovannija Andreje,na kojem sam bio ja sa svojom satnijom. Ja učinim što u takvoj prilici moram, i skočim na neprijateljsku galiju, ali uto se galija otrgne od galije koja ju je bila napala, te moji vojnici ne mogoše za mnom. Tako ja zapadoh među neprijatelje.

    Premnogo ih je bilo, nisam se mogao obraniti, nego me na kraju svega izranjenoga prevladaju. Čuli ste, gospodo, da se Uchali spasio s celom svojom eskadrom. Tako ja ostadoh pod njegovom vlašću, zasužnjen, te bijah jedini žalosnik od tolikih veselih i sužanj od tolikih slobodnih, jer toga je dana steklo žuđenu slobodu petnaest hiljada  hrišćana koji su veslali na turskim brodovima.

     Budem doveden u Carigrad, i tu sultan Selim imenuje mojega gospodara zapovednikom na moru, jer je u bitki izvršio svoju dužnost, te dokazao svoje junaštvo otevši zastavu malteškoga reda. Dogodine, to jest godine sedamdeset druge, nađem se ja u Navarinu, veslajući na galiji od tri fenjera.Video sam onda i uočio kako je promašena prilika gde su celu tursku mornaricu mogli uhvatiti u
luci; svi turski mornari i janjičari koji su bili na brodovlju smatrali su sigurnim da će biti napadnuti u toj luci, te su već bili pripremili svoju odeću i svoje pašmage, to jest svoju obuću, da odmah pobegnu na kopno, i ne čekajući da budu napadnuti; toliki ih je strah spopao od naše mornarice. Ali Bog je odredio drugačije, samo to nije bilo po krivici ni po nebrizi vođe koji je našima zapovedao, nego zbog greha u hrišćanstvu, da svagda ima bičeva koji nas
kažnjavaju. Tako uzmakne Uchali k Modonu, malenu otoku do Navarina, iskrca momčad na kopno, utvrdi ulaz u luku i primiri se, dokle god se gospodar don Juan nije vratio. Na tom je putu oteta galija koja se zvala »Plen«, a zapovednik joj bio sin onoga čuvenoga gusara Barbarosse. Otela ju je napuljska galija »Vučica«, kojoj je zapovedao onaj ratni gromovnik, otac vojnički, sretni i nikada pobeđeni kapetan don Alvaro od Bazána, markiz od Santa Cruza.

    A sada moram pripovediti što se dogodilo kad je oteta galija »Plien«. Okrutan je bio taj sin Barbarossin i tako je zlostavljao svoje sužnjeve, te kad veslači videše da »Vučica« napada na njih i da ih stiže, ispuste svi u isti mah vesla, navale na zapovednika, koji je stajao na svojem mostu i dovikivao im neka brže veslaju, te ga uzmu bacati s klupe na klupu, od krme prema pramcu, i tako ga
izgrizu da nije dospeo ni do jarbola i već je predao dušu paklu: tolika je, vele, bila okrutnost s kojom ih je mučio, i mržnja kojom su ga mrzeli.

      Mi se vratimo u Carigrad, a na godinu, to jest sedamdeset treće, dočuje se onde da je gospodar don Juan zauzeo Tunis, oteo tu kraljevinu Turcima, predao je u vlast Mula-Ahmetu, pa tako Mula — Hamidu, najokrutnijemu i najhrabrijemu Mauru što ga je ikada bilo, razorio nadu da će se opet zakraljiti. Ljuto oseti sultan taj gubitak, te se posluži lukavošću, koja je prirođena svima od njegove porodice: sklopi mir s Mlečanima, koji su bili još željniji mira negoli
on, te udari dogodine, sedamdeset četvrte, na Goletu i na tvrđavu koju je tik do Tunisa napol sagradio gospodar don Juan. U svim sam tim bitkama bio i veslao, bez ikakve nade da ću se osloboditi; otkupom pak nisam kanio steći slobodu, te sam zato i odlučio da neću ocu pisati niti mu javljati svoju nesreću.

    Na kraju  padne Goleta, padne i tvrđava. Bilo je tu sedamdeset i pet hiljada turskih vojnika plaćenika, a Maura i Arapa više od četiri stotine  hiljada. Ta je silna vojska imala toliko streljiva i ratnih potrepština, i tolike kopače da su mogli rukama, grabeći zemlju na pregršti, zasuti i Goletu i tvrđavu. Prva pade Goleta, koju su dotad smatrali za nepredobivu, a ne pade po krivici svojih branitelja, jer oni su za obranu učinili što god su morali i mogli, nego zato što se pokazalo i dokazalo kako se u tome pustinjskom pesku lako kopaju jarci. Do vode je tu trebalo dva pedlja, a Turci nisu ni za dva lakta nailazili na vodu. Nagomilali oni dakle silne vreće peska i podigli tako visoke opkope da su nadvisivali gradske
zidine, te kad stadoše odonud pucati, nije se niko mogao opreti ni obraniti.

     Bilo je opšte mišljenje da se naši nisu trebali zatvoriti u Goleti, nego dočekati neprijatelja na otvorenu polju, pri iskrcavanju. Koji tako vele, govore iz daljine i slabo su iskusni u takvim bitkama. U Goleti je i u tvrđavi jedva bilo sedam  hiljada vojnika, pa kako da ta šaka ljudi, ma kako junačka bila, izlazi u polje i brani tvrđave od onolike sile neprijateljske? I kako ne bi pala utvrda kojoj ne pritiču u pomoć, a okružili je premnogi i tvrdokorni neprijatelji, pa još u
svojoj zemlji? Ali mnogima se činilo, a činilo se i meni, da je osobita dobrota i milost koju je Bog iskazao Španskoj kad je dopustio da bude oboreno ono leglo i okrilje zloće, ono ždrelo i spužva i moljac nebrojenim novcima što su se onde uludo tratili, ni rad čega drugoga nego da se očuva spomen da je tu tvrđavu nekada osvojio, preslavne uspomene, najnepobjediviji Karlo Peti, kao da je
tobože potrebno ono kamenje da mu bude vječna uspomena, kakva ona jest i ostaje.

     Pade i utvrda, ali Turci je moradoše osvajati pedalj po pedaj, jer vojnici koji su je branili tako su se junački i hrabro borili da su u dvadeset i dva opšta juriša pobili više od dvadeset i pet  hiljada neprijatelja. Od tri stotine branitelja koji ostadoše živi i dopadoše ropstva, nijedan nije bio bez rane, pouzdan i jasan dokaz kako su se junački, srčano i ustrajno borili i branili svoja mesta. Predade se još
po pogodbi mala tvrda ili kula, koja je bila usred vode, a zapovedao joj don Juan Zanoguera, vitez iz Valencije i čuven vojnik. Zarobljen bude don Pedro Puertocarrero, zapovednik Golete, koji je nastojao, koliko god je mogao, obraniti svoju tvrđavu, a kad je tvrđava pala, tako je klonuo da je od jada umro na putu u Carigrad, kamo su ga vodili u sužanjstvo. Zarobljen je i zapovednik utvrde, po imenu Gabrio Serbelloni, milanski vitez, velik inžinjer i prehrabar vojnik. Poginuli su u te dve tvrđave mnogi veliki i znameniti ljudi, među njima Pagano Doria, vitez Reda Svetoga Ivana, čovek velike duše, kako je dokazao
plemenitošću spram brata, slavnoga Giovannija Andreje Dorije; a najveća je žalost što je poginuo od ruke nekih Arapa, kojima se bio poverio kad je već video da će tvrđava pasti. Oni mu obećaše da će ga u maurskoj preobuci odvesti u Tabarcu, malu luku ili skladište što ga na onoj obali imaju Genovljani koji onde vade koralje. A ti mu Arapi odseku glavu i odnesu je zapovedniku turske mornarice, no on postupi s njima po našoj poslovici kastiljanskoj: Izdaji sam
rad, izdajica gad, te tako, vele, naredi zapovednik da povešaju one što mu donesoše dar, jer mu ga nisu doveli živa.
      Među hrišćanima koji se u tvrđavi izgubiše bijaše i jedan po imenu don Pedro od Aguilara, rodom iz nekoga mesta u Andaluziji. Bio je on u tvrđavi zastavnik, znamenit ratnik i pametna glava; posebno  vešt u pesmama. Spominjem ga zato što je njega sudbina dovela na moju galiju i na moju klupu, te je robovao istomu
gospodaru sa mnom. A pre nego što smo krenuli iz one luke, spevao je taj vitez dva soneta, kao dva grobna napisa, jedan Goleti, a drugi tvrđavi. Rado bih vam stihove kazao, znam ih napamet,  mislim da će vam pre ugoditi nego dosaditi.
Čim je sužanj spomenuo don Pedra od Aguilara, pogleda don Fernando drugove, i sva se trojica nasmeješe. A kad on spomenu sonete, reći će jedan:
— Dok još niste nastavili, molim vas, recite mi šta je dalje bilo s tim don Pedrom od Aguilara, koga spomenuste.
— Znam jedino — odgovori sužanj — da je dve godine proboravio u Carigradu i onda u arnautskoj odeći pobegao s nekim grčkim uhodom. Ne znam je li se dokopao slobode, ali mislim da jest, jer nakon godine dana video sam u Carigradu toga Grka, samo ga nisam mogao zapitati je li im beg bio sretan.
— Kad je tako — odgovori vitez — taj je don Pedro moj brat, te je sada u našem zavičaju, sretan i bogat, oženjen i ima troje dece.
— Hvala Bogu — reče sužanj — na milosti koju mu je iskazao, jer ja sudim da nema na svetu sreće koja bi bila ravna onoj kad opet stekneš izgubljenu slobodu.
— I još — nadoveza vitez — znam i ja sonete što ih je moj brat spevao. —          Kažite ih onda, gospodine — reče sužanj — jer vi ćete ih bolje znati od mene.
— Vrlo rado — odgovori vitez. — Sonet Goleti bijaše ovakav:




Četrdeseta glava


u kojoj se nastavlja sužnjeva priča.


SONET

Oj sretne duše, iz zemskih nizina
Oslobođene od smrtničkog vela,
Vi za nagradu junačkijeh dela
Put nebeskih se krilite visina.
Usrdžbi ljutoj časno revnujući
Na borbu snažnim pregnuli ste telom,
Omastili ste krvlju svojom vrelom
I pučinu i kopnom pesak vrući.
Iznemoglima nesta žića pre
Neg srčanosti; pobeđeni svi
Pobeđujete, gubeć rusu glavu.
Iz žalostive smrtne pogibije
Med ziđem, gvožđem, izneste vi
Glas na svetu i na nebu slavu

— Tako ga isto znam i ja — reče sužanj.
— A onaj sonet tvrđavi — reći će vitez — ako se pravo sećam, glasi ovako

SONET

Iz ovog pustog, jalovoga kraja,
Iz razvaljenih kula, duše svete
Tri hiljade ratnika žive lete
Put nebeskoga boljeg zavičaja.
Zaludu beše i duša hrabrena
I snažna ruka četi od junaka,
Izmorila se premalena šaka,
Poleteše im glave sa ramena.
Od pamtiveka ta je zemlja bila
Vir nebrojenih, tužnih uspomena
Za prijašnjih i današnjih vremena.
Al još se k nebu iz krutog joj krila
Nisu vile duše pravednije,
Junaka boljih na njoj bilo nije.
Prilični im se učine soneti, a sužanj se obraduje glasu o svojem drugu, te nastavi svoju priču i reče:

 — Kad dakle padoše Goleta i tvrđa, narede Turci da se Goleta razori (jer tvrđava je bila takva da nisu imali ništa rušiti), a da to dovrše što brže i s manjim trudom, potkopaju s tri strane lagumove; ali nijednim lagumom ne mogoše razoriti ono što im se činilo najslabijim, to jest stare zidine, a što je još stajalo od novih utvrda koje sagradi Fratin, sasvim je lako srušeno. Brodovlje se na kraju vrati s pobedničkim slavljem u Carigrad, a za nekoliko meseci umre moj gospodar Uchali. Zvali su njega Učali Fartaš, a to u turskom jeziku znači krastavi odmetnik, jer to je i bio. U Turaka je naime običaj da nadevaju nadimke po kojoj mani što je čovek ima, ili po vrlini kojom se diči. To je zato što imaju samo četiri
plemenska prezimena za četiri loze Osmanova roda, a oni drugi dobivaju, kako rekoh, imena i prezimena čas po telesnim manama, čas po duševnim vrlinama. I taj je krastonja bio rob sultanov, te je četrnaest godina veslao na galiji. Bio je već navršio trideset četvrtu godinu, kad se poturčio od besa što mu je neki Turčin odvalio pljusku dok je veslao, pa da se mogne osvetiti, odreče se vere. Tolika mu je bila hrabrost da je, i ne služeći se onim nečasnim sredstvima i putovima kojima se dižu drugi miljenici sultanovi, postigao da bude kralj alžirski, i onda zapovednik mornarice, a to je treća čast u turskoj carevini.Bio je rodom iz Calabrije i po značaju svojem valjan čovek. Jako je čovečno postupao sa svojim
sužnjima, kojih je na kraju imao tri hiljade, te su nakon njegove smrti, kako je odredio u oporuci, podeljeni među sultanom (koji je baštinik svakomu koji umre, najednako s decom pokojnikovom) i među njegovim odmetnicima. Tako ja dopadnem nekomu mletačkom odmetniku, koji je nekoć bio mornar, a Uchali ga
zasužnjio i toliko ga zavoleo da mu je bio jedan od najmilijih momaka. Taj se pak prometnuo u najokrutnijeg odmetnika što ga ikada beše. Zvao se Hasan-aga i jako se obogatio, a na kraju postao i kralj alžirski.
        S njim ja odem iz Carigrada, donekle zadovoljan što ću se približiti Španiji. Nisam bio nakan ikomu pisati o nesreći svojoj, nego htedoh videti hoće li mi u Alžiru biti sreća povoljnija negoli u Carigradu, gde sam na  hiljadu  načina pokušavao pobeći, ali nije bilo zgodne prilike ni sreće. U Alžiru ću, mislio sam, naći drugih sredstava da postignem ono za čim toliko žudim, jer nikada nisam gubio nadu da ću se osloboditi. I kad mi u onome što sam kovao, smišljao i činio, nije uspeh bivao kakvu sam se nadao, nisam ipak duhom klonuo, nego bih odmah uzeo zamišljati i tražiti drugu nadu koja će me podržati, ma kako slaba i ništavna bila.
     Tako sam provodio život, zatvoren u tome zatvoru, u veliku zdanju što ga Turci zovu: banjo. Tamo oni zatvaraju hrišćanske sužnje, i to i kraljeve sužnje i sužnje nekih imućnih ljudi; također one koje zovu »magazinskim sužnjima«, a to je kao da kažemo općštinski sužnji, jer oni rade javne gradske radove i druge poslove. Tima se sužnjima teško dokopati slobode, jer su opštinsko vlasništvo
i nemaju zasebnoga gospodara, dakle nikoga s kime bi se moglo pregovarati o otkupnini, ako je i imaju. U banjo dovode, kako rekoh, i neki privatni građani svoje sužnje, osobito one za koje očekuju otkupninu, jer onde im nisu na brizi i sigurni su dokle god ne stigne otkupnina. Ni kraljevi sužnji koji će biti otkupljeni ne izlaze na rad s drugima, nego jedino onda ako dugo ne stiže otkupnina, pa ih onda teraju i na rad i po drva s drugim robovima, jer to je mučan posao, i oni će onda pisati po otkupninu i požurivati je.

   Ja sam dakle bio jedan od onih za koje očekuju otkupninu. Znali su da sam kapetan, te nije koristilo što sam govorio da sam slaba stanja, i nemam imetka, nego oni ubroje i mene među one koji će biti otkupljeni. Navale na mene lanac, više za znak da sam otkupljenik nego da me čuvaju. Tako mi je prolazio život u tome banju, s mnogim drugim vitezovima i odličnim ljudima, koji su označeni i smatrani za otkupljenike. Morila nas je doduše počesto, gotovo svagda, glad i golota, ali najgori nam je jad bio što smo na svakom koraku slušali i gledali neviđene i nečuvene okrutnosti kojima je moj gospodar mučio hrišćane. Svaki dan je koga vešao, koga na kolac nabijao, komu uši rezao; činio je to zbog čega god, pa i bez ikakva razloga, tako te i Turci razabraše da on to čini samo zato da bude učinjeno, i jer mu je prirodena ćud da bude zatornik svega ljudskog roda. S njim je nekako nakraj izlazio jedino neki španski vojnik, po imenu Saavedra;taj je počinio takva dela da će doveka ostati u pameti onim ljudima, a sve zato da se
oslobodi, pa ipak ga onaj okrutno nije nikada ni udario, niti dao izbatinati, niti mu nemilu reč rekao; za najmanje od mnogih onih dela što je počinio bojali smo se da će biti na kolac nabijen, a često se i on sâm pobojao. Da je sada samo vreme i zgoda, pripovedio bih vam ja koješta što je taj vojnik počinio, pa biste se čudili i slušali napetije nego što ćete sada, gde vam pričam svoj život.

     Valja znati, na dvorište našega zatvora gledali su prozori kuće nekoga odličnoga i bogatoga Maura. Ti su prozori bili, kao već obično u Maurâ, više nekakvi otvori nego prozori, a bili su zakriveni gustim mušebacima. Dogodi se onda jednoga dana da sam s još tri druga stajao na terasi našega zatvora, te smo pokušavali skakati s lancima i tako provoditi vreme, jer smo ostali sami, a svi drugi hrišćani otišli na rad. Slučajno ja dignem oči te opazim da se kroz onakav prozorčić, zakriven mušebakom, promolila trska kojoj je na vrhu privezan rubac, a ta se trska njihala i kretala, kao za znak da se približimo i da je uzmemo.

      Jedan od mojih drugova ode i stane pod trsku, da vidi hoće li je ispustiti. No čim on pristupi, digne se trska i mahne na obadve strane, kao da ko glavom maše: ne. Odstupi taj hrišćanin, a trska se opet spusti i opet uzme mahati, kao i pre. Priđe drugi drug moj, te i njemu bude što i prvomu. Na kraju  pristupi i treći, ali i njemu isto kao i prvomu i drugomu. Kad sam to vieo, ne hedoh se skanjivati da okušam sreću, a čim sam se približio i stao pod trsku, bude ona ispuštena i padne meni pred noge. Pohrlim odmah da odvežem rubac, te ugledam na njem uzao u kojemu nađem deset sijanija, maurski novac od loša zlata, komad vredan deset reala naših. Da sam se obradovao tomu nalasku, ne treba ni spominjati, ali
koliko sam bio sretan toliko sam se i čudio premišljajući otkud taj novac i zašto baš meni, jer da je meni dar namenjen jasno se pokazalo kad trska nije nikomu pala nego meni.
       Uzmem dakle svoje lepe novce, slomio trsku, vratim se na terasu, pogledam k onom prozoru i opazim da se promolila bela belcata ruka, te da brzo otvara i zatvara prozor. Po tome mi razaberemo da nam je to dobročinstvo iskazala neka žena koja živi u toj kući, te joj mi zahvalimo selamom po maurskom običaju:
sagnemo glavu i naklonimo se držeći ruke na prsima. Kratko vreme nakon toga bude kroz taj isti prozor ispružen malen krist, načinjen od trske, i odmah opet povučen natrag. Taj nas znak uvjeri da je u toj kući jamačno zarobljena kakva hrišćanka, koja nam se tako predstavlja. Po onoj beloj ruci i po narukvicama što smo opazili na njoj, preumimo opet da je valjda kakva hrišćanka otpadnica; takve ropkinje uzimaju gospodari često za zakonite žene i smatraju to srećom, jer cene njih više nego žene svojega roda. Što god smo smišljali, nije bilo ni nalik na istinu. Sva nam je odsad zabava bila gledati i upirati oči u onaj prozor, odakle nam se poput zvezde javila ona trska. Ali prođu dve nedelje, a mi ni videsmo nju,
niti ruku, niti ikakav znak. Mučili smo se i trudili za to vreme da doznamo ko u toj kući živi, te nije li tu koja hrišćanska otpadnica, ali nam nikada nije niko znao ništa reći, nego jedino da u toj kući živi odličan i bogat Maur, po imenu Hadži-Murat, bivši dizdar u Pati, a to je u njih važna služba.

      I kad se nismo ni u snu nadali da će odonud opet zapljuštati dukati, ugledamo iznenada da se promolila trska, i opet rubac na njoj, s još većim uzlom. Bijaše to opet u vreme kad je banjo bio pust, bez ljudi kao i nedavno. Pokušamo svi opet redom dočekati dar, ali nikomu trska nije pala nego meni: kad sam ja pristupio,
ispuštena je na zemlju. Razuzlam uzao i nađem u njemu četrdeset španskih zlatnih škuda i pismo napisano arapskim jezikom, a na koncu pisma nacrtan veliki krst. Poljubim krst, uzmem škude, vratim se na terasu, i mi se poklonimo s našim selamom. Opet se promoli ruka, ja dojavim znakom da ću pročitati pismo, i prozor bude zatvoren.
       Svi se mi zbunimo i obradujemo toj zgodi. Arapski nije niko od nas znao, a velika nam želja bila da doznamo što u pismu piše, ali još je veća bila poteškoća da nađemo tko će nam ga pročitati. Na kraju, odlučim da se poverim jednom odmetniku, rodom iz Murcije, koji mi se prikazivao velikim prijateljem, a bilo je među nama poslova zbog kojih nije smeo nikoga odavati. Običavaju naime
neki odmetnici, kad se kane vratiti u hrišćansku zemlju, poneti sa sobom pisma odličnih sužanja u kojima im se potvrđuje, kako se već može, da je taj i taj odmetnik čestit čovek, i da je svagda dobro činio hrišćanima, te želi da pobegne čim mu se pruži prilika. Ima ih koji sebi pribavljaju takve potvrde s poštenom nakanom; drugi se pak služe njima u kojekakvim prigodama: krenu na pljačku u
hrišćansku zemlju, te ako slučajno zalutaju ili budu zarobljeni, vade oni svoje popratnice i govore da će se po tim pismima razabrati s kakvom namerom dolaze, to jest da ostanu u hrišćanskoj zemlji, radi čega su i krenuli s Turcima na pohod.Tako se oni vade iz prve nevolje, te se bez ikakve štete izmire s Crkvom; a čim uluče priliku, vraćaju se u Berberiju, da budu što su i bili. Ima opet drugih, koji se tim papirima služe i nabavljaju ih s poštenim naumom, te ostaju u
hrišćanskoj zemlji.
       Jedan je dakle od tih odroda što sam ih spomenuo bio taj moj prijatelj. Jedini je od sviju nas imao potvrde, u kojima ga lepo preporučujemo; da su mu Mauri našli te papire, bili bi ga živa spalili. Znao sam da on dobro zna arapski, i ne samo govoriti, nego i pisati. Ali pre nego što sam mu se očitovao, reknem mu neka mi pročita to pismo što sam našao u zakutku u sobi. Otvori ga on, te ga
uzme neko vreme promatrati i prevoditi kroza zube mrmljajući. Zapitam razumije li ga, a on mi odgovori da ga veoma dobro razume, pa ako hoću da mi objasni reč po reč, neka mu dam tinte i pero, jer tako će biti bolje i jasnije. Damo mu odmah što ište, a on polako prevede, te kad je završio, reče.
— Što god je ovde na španskom jeziku, sve to piše u pismu na maurskome, i nijedno slovo nije ispušteno. A ova Lela Marien iz pisma znači Devica Marija.

Pročitamo pismo, a pisalo je ovako:

      »Dok sam bila dete, imao je moj otac ropkinju, koja me u mojem jeziku naučila hrišćanskim molitvama i mnogo mi je pričala o Lela Marieni. Hrišćanka je umrla, i ja znam da ona nije u ognju, nego kod Allaha, jer otad sam ja nju dvaput videla, te mi je rekla neka pobegnem u hrišćansku zemlju, da vidim Lela Marienu, koja me jako voli. Ne znam kako bih onamo: mnoge sam hrišćane
videla kroz taj prozor, i nijedan mi se do tebe nije učinio vitezom. Ja sam jako lepa devojka, i imam mnogo novaca, koje ću poneti: gledaj da izmaknemo odavde, pa ćeš mi tamo biti muž, ako hoćeš, a ako nećeš, svejedno mi je, jer će mi Lela Marien naći za koga ću poći. Ja sam ovo napisala; pazi komu ćeš dati da pročita: ne uzdaj se ni u kojega Maura, jer su svi izdajnici. To mi je na veliku muku: volela bih da se nikomu ne otkrivaš, jer ako mi otac dozna, baciće me u studenac i zatrpati kamenjem. Na trsku ću obesiti konac, te na njega priveži odgovor, a ako ne nađeš nikogako će ti ga napisati arapski, reci mi ga znakovima, jer će Lela Marien dati da te razumem. Ona i Allah štitili tebe i ovaj krst, koji ja često ljubim, jer tako mi je kazivala ropkinja.«
       Zamislite, gospodo, kako smo se zadivili i obradovali rečima u tome pismu. I divljenje nam je i radost bila tolika te je i otpadnik razabrao da se to pismo nije slučajno našlo, nego je zaista nekomu od nas pisano. Zamoli nas, dakle, ako je istina što on sluti, da se pouzdamo u njega i da mu reknemo, a on će život svoj metnuti na kocku za naše oslobođenje. Tako reče, te izvadi iz njedara metalno
raspelo i uza silne nam se suze zakune Bogom, koga onaj lik prikazuje i u koga on iskreno i verno , iako je grešnik i zlikovac, da će nam držati veru i čuvati svu tajnu, koliko god mu je htednemo otkriti, jer njemu se čini i on gotovo proriče da ćemo po ovoj što je to pismo napisala i on i svi mi steći slobodu, pa će postići
ono što toliko želi: vratiti se u krilo Svete Majke Crkve, od koje se kao truo ud otkinuo i odelio po svojem neznanju i grehu. Izgovorio je to otpadnik uz tolike suze, i s tolikim jasnim kajanjem, te svi složno pristadosmo te odlučismo kazati mu istinu o toj zgodi. Pripovedimo mu dakle sve i ništa mu ne zatajimo. Pokažemo mu prozorčić kroz koji se promolila trska, te on zapamti kuću, da se s
osobitim i velikim marom obavesti ko u toj kući živi. Složimo se također da će dobro biti ako odgovorimo Maurkinji na pismo. Kako smo imali čoveka koji to zna učiniti, napiše odmetnik odmah, onoga časa, sve ono što sam mu govorio, a bilo je doslovce ovako kako ću vam kazati, jer što god mi se važno dogodilo u ovoj prigodi, nisam zaboravio i neću zaboraviti dokle živim. Maurkinji sam dakle odgovorio ovako:

       »Istinski Allah očuvao tebe, gospođice, i ona blagoslovljena Marien, koja je prava mati Božja, a tebi je u srce ulila da odeš u hrišćansku zemlju, jer ona tebe voli. Moli joj se neka ti bude milostiva i neka te nauči kako ćeš izvršiti ono što ti naređuje, jer ona je tako dobra i učiniće ti. U moje ime i u ime sviju ovih hrišćana što su sa mnom, obećavam ti da ćemo za tebe učiniti sve što god
budemo mogli, pa i umreti. Piši mi svakako i javi što kaniš činiti, a ja ću ti svaki put odgovoriti, jer veliki nam je Allah doveo sužnja hrišćanina, koji dobro govori i piše tvojim jezikom, kako ćeš razabrati po ovome pismu. Možeš nam dakle bez ikakva straha javljati šta god želiš. Što veliš da si voljna poći za mene, dok stigneš u hrišćansku zemlju, ja ti se kao čestiti hrišćanin obećavam, i znaj da
hrišćani drže što obećavaju, bolje od Maura. Allah i njegova mati Marien čuvali tebe, gospodarice moja!«
          Kad je to pismo bilo napisano i zapečaćeno, počekam dva dana, dok se nije banjo po običaju ispraznio, a onda odem na obično mesto na terasi, da vidim hoće li se pojaviti trska. I zbilja se ona brzo pomoli. Nisam doduše video ko ju je istaknuo, ali čim sam je opazio, pokažem ja pismo, kao znak neka spusti konac. No konac je već visio na trski, te ja privežem pismo, i začas se opet javi naša
zvezda, sa svežnjićem, kao s belom zastavom. Spusti ga, a ja ga dignem i nađem u rupcu: više od pedeset škuda u svakakvim srebrnim i zlatnim novcima, i te škude upedesetorostruče našu radost i učvrste našu nadu da ćemo se domoći slobode.
         Te nam iste noći navrati opet naš odmetnik i reče nam što je doznao: da u toj kući živi zaista onaj Maur o kome nam rekoše da mu je ime Hadži-Murat, bogat prebogat čovek; ima jedinicu kćerku, koja će mu baštiniti sav imutak, a svi vele u gradu da je najlepša u svoj Berberiji; prosili su je mnogi od potkraljeva koji amo dolaze, ali se ona nikako ne htede udati; doznao je još i to da je imala
ropkinju hrišćanku, koja je već umrla. A sve se to slagalo s onim u pismu.
         Posavjetujemo se odmah s odmetnikom što bismo i kako da otmemo Maurkinju i da svi pobegnemo u hrišćansku zemlju. Složimo se onda da sačekamo još jednu vest od Zoraide, jer tako se zvala ona koja sada hoće da se zove Marija. Znali smo dobro da nas je ona jedina, i nikoja druga, kadra izbaviti iz naše nevolje. Kad smo tako odlučili, reče nam odmetnik neka se ne brinemo: ili će on poginuti, ili će nas osloboditi.
        Četiri je dana bilo u banju sveta, te se četiri dana nije pojavljivala trska; ali kad se napokon ispraznio banjo kao obično, eto i trske s poteškim rupcem, od kojega beše nade valjanu porodu. Nagne se k meni trska i rubac, te ja nađem u rupcu opet pismo i sto zlatnih škuda, bez ikakvih drugih novaca. Bio je s nama odmetnik, te mu damo pismo, da nam ga pročita u našoj spavaonici sobi. A
pismo je pisalo ovako:

       »Ne znam vam reći, gospodaru, kako bismo mi u Španiju niti mi je Lela Marien javila, premda sam je molila. Jedino vam mogu kroz ovaj prozor davati u obilju zlatnih novaca. Otkupi se njima ti i tvoji prijatelji, a jedan neka ode u hrišćansku zemlju, te kupi barku i ovamo se vrati po druge. Mene će naći u vrtu mojega oca, kod Babazonskih vrata,na obali, gde ću celo leto proboraviti s ocem i sa slugama. Odande me možete po noći izvesti bez ikakva straha i odvesti me u barku; ali pamti da ti moraš biti moj muž, jer ako ne budeš, moliću ja Marienu da te kazni. Ako se ne uzdaš ni u koga da ode po barku, otkupi se i otiđi sâm; ja znam da ćeš se ti vratiti izvesnije nego iko, jer ti si vitez i hrišćanin. Raspitaj se za vrt, a kad se budeš ovuda šetao, znatću da je banjo prazan, te ću ti dati mnogo novaca. Allah te čuvao, gospodaru moj.«

      Tako je pisalo i javljalo drugo pismo. Kad smo ga čuli, svaki se od nas ponudi da bi želeo biti otkupljen, i svaki obeća da će otići po barku i pouzdano se vratiti, a ponudim se i ja. Svemu se tomu usprotivi odmetnik i reče da nikako ne pristaje, dokle god su na okupu, da ikoji ode sam na slobodu, jer mu je iskustvo dokazalo kako oni koji su se oslobodili slabo drže reč danu u ropstvu; često se već događalo odličnim sužnjima da su ovako učinili i otkupili koga da ode s novcima u Valenciju ili na Mallorcu, pa da opremi barku i vrati se po one koji su ga otkupili, a on se nikada više nije vratio, jer stečena sloboda i strah da je ne bi opet izgubio brisali su mu s pameti sve obveze ovoga svijeta. Da utvrdi tu istinu, pripovedi nam ukratko zgodu koja se gotovo u to isto vreme dogodila nekim
hrišćanskim vitezovima, najneobičniju zgodu čak i u zemlji gde se na svakom koraku zbiva svašta čemu se ne možeš načuditi i nadiviti. Na kraju reče da će najbolje i najpametnije biti ako te novce što ih imamo za otkup kojega hrišćanina dademo njemu, da kupi u Alžiru barku, pod izlikom da će kao trgovac trgovati u Tetuanu i po obali; a kad bude imao svoju barku, lako će ulučiti priliku da ih sve
izvede iz banja i ukrca, pogotovo ako Maurkinja bude davala novaca, kako veli, da se svi otkupe, jer, kad budu slobodni, lako im se ukrcati i usred bela dana. Gora je nezgoda što Mauri ne dopuštaju da ikoji odmetnik kupi i ima barku, nego može imati sam velik brod za krstarenje po moru, jer se boje da onaj koji kupuje
barku, a pogotovo ako je Španac, želi jedino umaknuti u hrišćansku zemlju; ali on će doskočiti toj neprilici: udružiće se s jednim Maurom Tagarinom,da zajedno uzmu barku i dele trgovački dobitak. Pod tom će izlikom moći nabaviti barku, a onda će lako posvršavati sve drugo.

    Meni se i mojim drugovima činilo doduše zgodnijim da pošaljemo na Mallorcu po barku, kako nam je Maurkinja rekla, ali se ne smedosmo usprotiviti, od straha da nas odmetnik ne bi odao ako ne učinimo što nam predlaže, i da nas ne bi izvrgnuo opasnosti da izgubimo glave ako oda naš dogovor s Zoraidom, jer za njen bismo život svi mi žrtvovali svoj. Tako mi odlučimo predati se u ruke Božje i odmetnikove. U isti mah odgovorismo i Zoraidi i javismo joj da ćemo sve učiniti kako nam je posavetovala, jer nas je valjano poučila, kao da ju je sama Lela Marien nadahnula, a sada je jedino od njene volje hoćemo li beg odgoditi ili odmah izvršiti. Obećam joj i opet da ću je uzeti, te tako ona sutradan, kad mi se dogodilo da ostanem sam u banju, dade nama nekoliko puta, na trski
i u rupcu, dve  hiljade zlatnih škuda i pismo, u kojem javlja da prve »džume«, to jest petka, odlazi u očev vrt, a pre odlaska daće nam još novaca; ako to nije dosta, neka joj javimo, jer ona će nam dati koliko god zaištemo; u oca joj je toliko blago te on ni osetiti neće da je išta nestalo, pogotovo gde su u njenim rukama ključevi.

   Dademo odmah odmetniku pet stotina škuda, da kupi barku; za osam se stotina otkupim ja, to jest dadem novce nekomu trgovcu iz Valencije koji se u taj mah našao u Alžiru, i on me otkupi u kralja: uzme me na reč i zaveri se da će otkupninu za mene platiti čim stigne prva lađa iz Valencije; jer da je odmah isplatio novce, pobudio bi u kralja sumnju da je moja otkupnina već odavno u
Alžiru, a trgovac ju je zatajio i trgovao njome. Moj je gospodar, uostalom, bio tako lukav da se ne bih ni usudio isplatiti mu odmah sav novac.
         U četvrtak, uoči onoga petka kada je lepa Zoraida rekla da će otići u vrt, dade nam ona još  hiljadu  škuda i javi nam svoj odlazak, te me zamoli, ako se budem otkupio, neka se odmah raspitam za vrt njena oca i svakako se potrudim onamo doći i s njome se sastati. Odgovorim joj ukratko da ću tako učiniti, a ona neka ne smetne s uma da nas preporuči Lela Marieni u svim molitvama koje je
naučila od ropkinje.
       Nakon toga prionemo da se i tri naša druga otkupe, te da tako lakše iziđu iz banja, jer kad bi oni videli da sam se ja otkupio, a oni nisu, premda je novac u mene, mogli bi se uzbuniti, i vrag bi ih mogao navratiti da učine štogod Zoraidi na štetu. Znao sam doduše ko su i kakvi su, te me nije trebao takav strah hvatati, ali ja ne htedoh ipak ništa stavljati na kocku. Otkupim ih dakle isto onako
kako sam otkupljen i ja: predam celu otkupninu trgovcu, da mogne sigurno i pouzdano garantovati . Ni njemu ne otkrismo svoj naum i tajnu, jer bi bilo opasno.

Iso Velikanović i Josip Tabak
izvor 

• Cervantes,Miquel de,  Don Kihot, ( predgovor, prva glava ) 
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 2,3,4 glava
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 5,6,7 glava 
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 8,9,10 glava 
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 11,12,13 glava 
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 14,15,16 glava 
• Cervantes, de Miquel,Don Kihot, 17,18,19 glava 
• Cervantes, de Miquel,Don Kihot, 20,21,22 glava 
• Cervantes ,de Miquel,Don Kihot,23,24,25 glava 
• Cervantes,de Miquel, Don Kihot, 26,27,28 glava 
• Cervantes de Miquel, Don Kihot, 29, 30,31 glava
• Cervantes de Miquel, Don Kihot, 32,33,34 glava 

Bruno Šulc, Prodavnice cimetove boje 1 deo

Avgust1

       U julu je moj otac odlazio u banju i ostavljao me s majkom i starijim bratom na milost i nemilost letnjih dana belih od žege i onesveščujućih. Prevrtali smo, ošamućeni svetlom, tu veliku knjigu raspusta, čiji su svi listovi goreli sjajem i imali na dnu opojno slatko meso zlatnih krušaka.

       Adela se vradala u svetla jutra, kao Pomona iz vatre užarenog dana, prosipajući iz kotarice šarenu lepotu sunca –sjajne trešnje, pune vode ispod prozračne kožice, crne višnje, čiji je miris prelazio ono što se ostvarivalo u ukusu; kajsije, u čijem se zlatnom mesu nalazila srž dugih popodneva; a pored te čiste poezije voda istovarivala je komade mesa sa klavijaturom telećih rebara nabreklih snagom i hranljivošću, alge povrda, kao ubijene sepije i meduze –sirovi materijal ručka sa još neformiranim i jalovim ukusom, vegetativne i zemaljske primese koje su mirisale divljinom i poljem.

       Kroz tamni stan na prvom spratu zidane zgrade na trgu svaki dan je skroz prolazilo leto: tišina drhtavih vazdušnih slojeva, kvadrati svetla koji su na podu snivali svoj strasni san; melodija vergla izvučena iz najdublje zlatne žile dana; dva-tri takta refrena, koji je, sviran negde na klaviru, stalno iznova, malaksavao na suncu na belim pločicama, izgubljen u vatri dubokog dana. Pospremivši, Adela je pravila hlad u sobama navlačeči platnene zavese. Tada su se boje spuštale za oktavu dublje, senka je ispunjavala sobu, kao utonulu u svetlost morske dubine, ogledajudi se još mutnije u zelenim ogledalima , a sva žega dana se odmarala na zavesama koje su se lako talasale od sanjarija podnevnih sati.

      Subotom popodne izlazio sam s majkom u šetnju. Iz polumraka trema ulazilo se odmah u sunčano kupanje dana. Prolaznici, hodajudi u zlatu, imali su oči sužene od žege, kao slepljene medom, a malo podignuta gornja usna otkrivala im je desni i zube. I svi koji su hodali tog zladanog dana imali su tu grimasu žege, kao da je sunce svim svojim pristalicama bilo stavilo istu masku –zlatnu masku sunčanog bratstva, i svi, koji su danas išli ulicama, susreli su se, mimoilazili, stari i mladi, deca i žene, pozdravljali su se u prolazu tom maskom, naslikanom debelom, zlatnom bojom na licu, kezili su se jedni na druge tom bahantskom grimasom –varvarskom maskom paganskog kulta.

     Trg je bio prazan i žut od žege, očiščen od prašine vrelim vetrovima, kao biblijska pustinja. Trnoviti bagrem, izrastao iz pustoši žutog trga, ključao je nad njim svetlim liščem, buketima plemenito raščlanjenih zelenih filigrana, kao drveće na starim goblenima. Izgledalo je kao da to drveće uzbuđuje vetar, teatralno pokrečući svoje krošnje, da bi u patetičnim pregibima pokazalo lepotu lisnatih lepeza sa srebrnastim trbuhom, kao krzna plemenitih lisica. Stari domovi, politirani vetrovima mnogih dana, zabavljali su se refleksima velike atmosfere, odjecima, uspomenama boja, razbacanim u unutrašnjosti šarene vedrine. Izgledalo je kao da su cela pokolenja letnjih dana (kao strpljivi fasaderi, koji su sa starih fasada skidali plesan maltera) skidali lažnu glazuru, iz dana u dan sve jasnije otkrivajući pravi lik domova, fizionomiju sudbine i života, koji ih je formirao iznutra. Sada su prozori, zaslepljeni bleskom praznog trga, spavali; balkoni su ispovedali nebu svoju prazninu; otvoreni tremovi su mirisali hladovinom i vinom.

     Gomilica odrpanaca, koja se u uglu trga održala pred vatrenom metlom žege, opsedala je komadić zida, ispitujući ga stalno nanovo udarcima dugmadi i novca, kao da je iz horoskopa tih metalnih kružića bilo moguće pročitati pravu tajnu zida, išaranog hijeroglifima crta i pukotina. Uostalom, trg je bio pust. Očekivalo se da će pred taj svedeni trem s vinarevim buradima u senku bagrema što se njišu stidi Samaridaninovo magarence, vođeno za povodac, a dvoje slugu de pažljivo skinuti bolesnog oveka sa užarenog sedla, da bi ga po senovitim stepenicama oprezno unelo na sprat koji miriše sabatom.
     Tako smo ja i majka putovali preko dve sunčane strane trga, vodeći naše izlomljene senke po svim kućama kao po klavirskim dirkama. Kvadrati pločnika su lagano promicali ispod naših mekih i pljosnatih koraka –jedni bledorumeni kao ljudska koža, drugi zlatni i modri, a svi pljosnati, topli, baršunasti na suncu, kao neka sunčana lica, toliko ugažena stopama pa se nisu mogla prepoznati, da su postala prijatno ništavilo.
    Najzad, na uglu Strijske ulice ušli smo u senku apoteke. Velika tegla sa sokom od malina u širokom prozoru apoteke simbolisala je hlad balsama, kojim se mogao umiriti svaki bol. A posle nekoliko kuća ulica već nije bila u stanju da i dalje zadrži decorum grada, kao seljak koji, vračajući se u rodno selo, usput skida svoju gradsku eleganciju, menjajući se lagano, što se više približava selu, u seoskog odrpanca.
     Kućice predgrađa su zajedno sa prozorima tonule, uvučene u bujno i neuredno cvetanje malih vrtića. Zaboravljeni od velikog dana, bujno i tiho su rasli svakojako zelje, cveće i korov, radujući se odmoru koji su mogli prespavati izvan vremena, na granicama beskrajnog dana. Ogromni suncokret, uzdignut na modnoj stabljici i oboleo od elefantijazisa, čekao je u žutoj žalosti poslednje tužne dane života, ugibajući se pod hipertrofijom čudovišne korpulencije. Ali naivna dobrodeva predgrađa i cicani, prosti cvetići stajali su bespomoćni u svojim uštirkanim i belim košuljama, bez razumevanja za veliku tragediju suncokreta.


2

     Zamršeni gustiš trave, korova, travuljine i čičaka bukti u vatri popodneva. Šume rojevi muva u popodnevnom dremežu vrta. Zlatno strnjište trešti na suncu, kao riđi skakavci; u obilnoj kiši vatre zriču zrikavci; mahune semenki eksplodiraju tiho, kao popci.
     A travnati kožuh diže se u ispupčenoj grbi-brežuljku prema ogradi, kao da se vrt u snu okrenuo na drugu stranu i njegova gruba, seljačka pleća dišu tišinom zemlje. Na tim plećima vrta, aljkava, ženska bujnost avgusta je narasla u gluvejaruge ogromnih čičaka, raširila se komadima maljavih lisnatih ploča, ogromnim jezicima mesnatog zelenila. Tamo su se te buljave prostačine čičaka bečile kao ženetine koje su široko posedale, upola prožderane sopstvenim pomahnitalim suknjama. Tamo je vrt zabadava prodavao najjevtinije grudve divljeg jorgovana, grubu kašu bokvice koja je smrdela na sapun, divlju rakiju metvice i svakojaki avgustovski bofl najgore vrste. Ali, s druge strane plota, iza tog matičnjaka leta, zaraslog u glupost poidiodenog korova, nalazilo se smetlište zaraslo u divlje trnje. Niko nije znao da je baš tamo avgust toga leta priređivao svoju veliku pagansku orgiju. Na tom smetlištu, naslonjen na plot i obrastao divljim jorgovanom, stajao je krevet kretenaste devojčice Tluje. Tako smo je svi zvali. Na gomili smeća i otpadaka, starih lonaca, papuča, krša i starudija stajao je zeleno obojen krevet, poduprt dvema ciglama, umesto jedne noge koja je nedostajala.
     Vazduh iznad toga krša, podivljao od žege, presecan sjajnim konjskim muvama, pobesnelim od sunca, treštao je kao od nevidljivih čegrtaljki, razdražujudi do ludila.
      Tluja sedi zgrčena na žutoj postelji i krpama. Njena velika glava se ježi čupercima crne kose. Lice joj se grči kao harmonika. Svaki čas grimasa plača steže tu harmoniku u hiljadu poprečnih bora, a čuđenje je ponovo isteže, izglađuje bore, otkriva pukotine sitnih očiju i vlažne desni ispod mesnate usne nalik na rilicu. Prolaze sati puni žege i dosade za vreme kojih Tluja poluglasno priča, drema, tiho gunđa i nakašljuje se. Muve u gustim rojevima sedaju na nepomičnu osobu. Ali iznenada ta gomila prljavih rita, krpa i dronjaka počinje da se miče, kao oživela od grebanja pacova koji se u njoj legu. Muve se poplašeno bude i dižu u velikom bučnom roju, punom besnog zujanja, bleskanja i trepetanja. I dok se jci suljaju na zemlju i rasprštavaju po smetlištu kao poplašeni pacovi, iz njih se iskobeljava, lagano odvija jezgro, izbija srž smetlišta: polunaga i tamna kretenka krede se lagano i staje, nalik na pagansko božanstvo, na kratkim dečjim nogama, a iz vrata nabreklog od navale besa, iz pocrvenelog i od ljutine sve tamnijeg lica, na kome kao crteži procvetavaju arabeske napetih žila, otima se zverski, promukao krik, pušten iz svih bronhija i pištaljki ovih poluživotinjskih –polubožanskih grudi. Trnje, spaljeno suncem, viče, čičkovi se nadimaju i razmedu bestidnim mesom, korovima se slinavi sjajnim otrovom, a kretenka, promukla od vike, u divljem grču, s besnom žestinom, udara mesnatim grudima stablo divljeg jorgovana, koje tiho škripi pod nasrtljivošdu te raspusne pohote, zaklinjan celim tim horom bednika, na izrođenu, pagansku plodnost.

       Tlujina majka radi u najam domačicama, riba podove. To je mala žena, žuta kao šafran, šafranom čisti i podove, jelove stolove, klupe i sandukekoje pere po kućama sirotih ljudi. Jednom me je Adela odvela u kuću te stare Mariške. Bilo je to rano jutro, ušli smo u malu svetloplavo ofarbanu sobu, sa nabijenim glinenim podom na kome je ležalo rano sunce, svetložuto u toj jutarnjoj tišini, odmeravanoj užasnim zveketom seljačkog sata na zidu. U sanduku, na slami, ležala je glupava Mariška, bela kao platno i tiha kao rukavica, iz koje je izašla ruka. I kao da se koristi njenim snom, tišina je pričala, žuta, svetla, zla tišina, govorila je svoj monolog, svađala se, lupetala glasno i prostački. Mariškino vreme –vreme utamničeno u njenoj duši, izašlo je iz nje grozno stvarno i išlo samo kroz sobu, bučno, hučno, pakleno, sve vede u svetlom dutanju jutra i glasnog mlina-sata, kao rđavo brašno, sipkavo brašno, glupo brašno ludaka.


3


     U jednoj od tih kućica, optočenoj letvicama mrke boje, utonuloj u bujno zelenilo vrtića, stanovala je tetka Agata. Ulazeći k njoj, prolazili smo u vrtu pored šarenih staklenih kugli nataknutih na motke, ružičastih, zelenih i ljubičastih, u kojima su bili ukleti svi svetli i sjajni svetovi, kao one idealne i sredne slike zatvorene u nedostižno savršenstvo sapunskih mehurova.

    U polutamnom tremu sa starim kopijama uljanih slika oslepelim od starosti, koje je plesan izjela, otkrivali smo poznati nam miris. U tom poverljivom starom mirisu nalazio se u neobičnoj prostoj sintezi život tih ljudi, destilat rase, vrsta krvi i tajna njihove sudbine, nevidljivo uključen u svakodnevno prolaženje njihovog sopstvenog, posebnog vremena. Stara, mudra vrata, čiji su tamni uzdasi puštali te ljude unutra i napolje, dutljivi svedoci ulaženja i izlaženja majke, kćeri i sinova –otvorila su se nečujno kao vrata ormana i mi smo ušli u njihov život. Sedeli su kao u senci svoje sudbine i nisu se branili –prvim nespretnim gestovima odali su nam svoje tajne. Zar nismo bili krvlju i sudbinom u srodstvu sa njima?
    Soba je bila tamna i baršunasta od plavih tapeta sa zlatnim šarama, ali je odjek plamenog dana i ovde još drhtao mesingom na okvirima slika, na bravama i zlatnom lišću, iako je bio propušten kroz gusto zelenilo vrta. Kraj zida se digla tetka Agata, velika i bujna, okruglog i belog mesa, istačkana crvenom rđom pega. Seli smo kraj njih, kao na ivicu njihove sudbine, malo postiđeni tom bespomodnošću, sa kojom su nam se predali bez uslova, i pili smo vodu sa ružinim sokom, u kome sam našao nešto kao najdublju esenciju te vrele sudbine.
     Tetka je jadikovala. To je bio osnovni ton njenih razgovora, glas tog belog i plodnog mesa, koji kao da je lebdeo izvan granica njene osobe, što se jedva slobodno držala u celini, u okvirima individualne forme, i čak i u toj celini ved umnožene, spremne da se raspadne, razgrana, raspe u porodicu. Bila je to plodnost skoro iskonska, ženstvenost lišena kočnica i bolesno bujna.
     Izgledalo je kao da sama aroma muškosti, miris duvanskog dima, momačka dosetka može da da impuls toj raspaljenoj ženstvenosti za razvratni porođaj bez oplođenja. I zapravo sve njene žalbe na muža, na poslugu, njene brige o deci bile su samo kapricioznost i durenje nezadovoljene plodnosti, nastavak one grube, ljutite i plačne koketerije, kojom je uzalud kušala svog muža. Ujak Marek, mali, pogrbljen, lica bez pola, sedeo je u svom sivom bankrotstvu, pomiren sa sudbinom, u senci beskrajnog prezira, u kome kao da se odmarao. U njegovim sivim očima tinjao je daleki sjaj vrta, razapet u prozoru. Ponekad je slabim pokretom pokušavao da se ogradi od nečega, da se odupre, ali je talas ženstvenosti koji je sam sebi bio dovoljan odbacivao taj gest bez značenja, trijumfalno prolazio pored njega i svojim širokim potokom zalivao slabe drhtaje muškosti.
   Bilo je nečeg tragičnog u toj aljkavoj i neumerenoj plodnosti, bila je neka beda kreature koja se bori na granici ništavila i smrti, bio je neki heroizam ženstvenosti koja trijumfuje plodnošću, čak i nad sakatošću prirode, nad nedovoljnošću muškarca. Ali potomstvo je davalo za pravo toj materinskoj panici, tome ludilu rađanja, koje se iscrpljivalo u neuspelim plodovima, u efemernoj generaciji fantoma bez krvi i lica.
      Ušla je Lucija, srednja, sa preterano rascvetalo i dozrelom glavom na dečijem, punačkom telu belog i nežnog mesa. Pružila mi je lutkastu ruku, koja kao da je tek napupela i odjednom je sva procvetala u licu, kao božur, prelivajući se rumenom punodom. Nesredna zbog svojih crvenjenja, koja su bestidno govorila o tajnama menstruacije, zatvarala je oči i crvenela još više pri dodiru najravnodušnijeg pitanja, jer je svako sadržavalo tajnu aluziju na njeno preosetljivo devičanstvo.
      Najstariji rođak, Emil, svetloplavih brkova, lica koje je izgledalo kao da je život sa njega sprao svaki izraz, šetao se ovamo i onamo po sobi, s rukama u džepovima naboranih pantalona.
     Njegova elegantna i skupocena odeća nosila je pečat egzotičnih zemalja iz kojih se bio vratio. Njegovo lice, uvelo i mutno, izgledalo je kao da iz dana u dan zaboravlja na sebe, da postaje prazan, beo zid sa bledom mrežom žila, u kojima su se kao crte na izbrisanoj mapi uplitale uspomene ovog burnog i upropašćenog života, koje su se gasile. Bio je majstor kartaških veština, pušio je duge, plemenite lule i čudno mirisao mirisom dalekih zemalja. Sa pogledom koji je lutao po davnim uspomenama pričao je čudne anegdote, koje su se na izvesnoj tački naglo prekidale, raspadale i rasipale u ništa.
       Pratio sam ga čežnjivim pogledom, želeći da obrati pažnju na mene i da me izbavi od muka dosade. I u samoj stvari učinilo mi se da je namignuo na mene, izlazeći u drugu sobu. Požurio sam za njim. Sedeo je nisko na maloj stoličici, s kolenima koja su bila skoro u visini glave, delave kao bilijarska kugla. Izgledalo je kao da samo odelo leži, naborano, zgužvano, prebačeno preko fotelje. Njegovo lice je bilo kao dah lica –trag što ga je nepoznati prolaznik ostavio u vazduhu. U bledim, plavo emajliranim rukama držao je novčanik u kome je nešto posmatrao.
       Iz magle lica se s naporom pojavila ispupčena beonjača belog oka, mameći me šeretskim namigivanjem. Osedao sam prema njemu nesavladljivu simpatiju. Uzeo me je među kolena i mešajući spretnim rukama fotografije, pokazivao mi je slike golih žena i dečaka u čudnim položajima. Stajao sam naslonjen bokom na njega i posmatrao ta fina ljudska tela dalekim, odsutnim pogledom, dok fluid nejasnog uzbuđenja, od koga se naglo uzmutio vazduh, nije dopro do mene i prošao me drhtajem nemira, talasom naglog shvatanja. Ali za to vreme ta maglica osmeha, koja se nazirala ispod njegovog mekog i lepog brka, začetak požude, koja je na njegovoj slepoočnici nabrekla žilom kucavicom, napetost koja je izvesno vreme držala usredsređene njegove crte –ponovo je pala u ništavilo, a lice se udaljilo, zaboravilo na sebe, razišlo se.

• Šulc Bruno, Prodavnica cimetove boje 2 deo 

------------

• Šulc Bruno, Jesen,Domovina, Republika snova
• Šulc Bruno, Proleće
• Šulc Bruno, Ptice 
• Šulc Bruno, Eđo 
• Šulc Bruno, Dodo 

Mark Twain, Doživljaji Toma Sojera - III,IV poglavlje

Treće poglavlje

      Tom se pojavi pred tetkom Polly koja je sedela kraj otvorenog prozora u ugodnoj prostoriji u stražnjem delu kuće, prostoriji koja je u isti mah bila spavaća soba, blagovaonica u kojoj se i doručkovalo i ručalo te biblioteka.  Blagi letnji vazduh, umirujuća tišina, miris cveća i sanjivo zujanje pčela učinili su svoje i ona je zadremala nad pletivom – jer nije imala drugog društva osim mačke koja joj je spavala u krilu. Naočale je za svaki slučaj bila podigla na vrh sede glave. Mislila je, naravno, da je Tom već odavno nekamo pobegao i začudila se što joj se on tako neustrašivo opet predaje u ruke. Tom upita: »Tetka, mogu li se sada ići igrati?«
»Šta, zar već? Koliko si napravio?«
»Sve, tetka.«
»Tome, ne laži. To ne podnosim.«
»Ne lažem, tetka, sve je napravljeno.«
Tetka Polly nije baš verovala takvoj izjavi te izađe da se uveri kako stvari stoje: bila bi zadovoljna i da je dvadeset posto Tomove tvrdnje bilo istinito. Kada je videla da je cela ograda obeljena, i ne samo obeljena, već i pažljivo namazana i premazana, a duž nje, šta više, po zemlji povučena i dodatna pruga, njezino je iznenađenje bilo gotovo neizrecivo. Rekla je:
»No, tako nešto! Tome, bome se mora priznati da znaš raditi kad se na to odlučiš.« A onda je ublažila pohvalu dodavši: »Samo moram reći da se na to vrlo retko odlučuješ. Dobro, možeš se ići igrati, ali pazi da se vratiš još u toku ove nedelje, inače ću te istući.«
     Tomov ju je sjajni uspeh toliko oduševio da je odvela dečaka u smočnicu, izabrala najlepšu jabuku i pružila mu je zajedno s poticajnom poukom o tome
kako više vredi i bolje prija poslastica do koje dođemo bez greha i kreposnim naporom. I baš kad je taj govor završavala sretno nađenim biblijskim ukrasom, Tom joj »zdipio« i jedan uštipak.
       Onda je pojurio van i ugledao Sida kako baš kreće uz vanjske stepenice koje su vodile do stražnjih soba na katu. Za tren oka vazduhom poleteše grude zemlje što su se Tomu našle pri ruci. Bešnjele su oko Sida kao oluja praćena tučom. Pre no što se tetka Polly uspela pribrati od iznenađenja i pohitati Sidu u pomoć, šest-sedam gruda pogodilo je cilj, a Tom preskočio ogradu i nestao. Na ogradi su postojala i vrata, ali je on, kao i inače, bio u prevelikoj žurbi da bi se njima poslužio. Srce mu je sada bilo na mestu jer se obračunao sa Sidom zbog onog upozorenja na crni konac i nevolja u koje ga je uvalio.
        Obišao je ugao ograde i izašao na blatnu stazu koja je vodila iza staje u kojoj je tetka Polly držala krave. Uskoro se nađe izvan tetkinog dohvata i siguran od kazne pa požuri prema seoskom trgu, gde su se prema prijašnjem dogovoru trebale sukobiti dve »vojske« dečaka. Tom je bio general jedne od njih, a Joe Harper (njegov najbolji prijatelj) general druge. Ova se dva velika zapovednika nisu udostojala osobno učestvovati u borbi – to je više priličilo sitnijoj ribi – nego su zajedno sedili na povišenom mestu i upravljali bitkama izdajući naredbe preko ađutanata. Tomova vojska, nakon duge i teške borbe, odnese veliku pobedu. Tada prebrojiše mrtve, razmeniše zarobljenike, ugovoriše uslove idućeg nesporazuma i dogovoriše dan neizbežne bitke. Zatim se vojnici svrstaše u redove i odmarširaše, a Tom sam krenu kući.
       Dok je prolazio pored kuće u kojoj je živio Jeff Thatcher, ugleda u vrtu nepoznatu devojčicu – dražesno malo plavooko stvorenje žute kose spletene u dve duge pletenice, u beloj letnjoj haljinici i vezenim dugačkim ženskim gaćama. Upravo ovenčani junak pade bez boja. Stanovita Amy Lawrence iščeznu mu iz srca i u njemu za sobom ne ostavi čak ni uspomenu. Mislio je da je voli do ludila i svoju je strast smatrao obožavanjem, a gle! – bila je to tek prolazna sićušna naklonost. Osvajao ju je mesecima, a ona mu je jedva pre nedelju dana priznala svoju ljubav. Bio je najsretniji i najponosniji dečak na svetu tek sedam kratkih dana, a sada mu je ona u jednom jedinom trenutku nestala iz srca poput kakve slučajne došljakinje čija se  poseta završila.
       Iz prikrajka je s obožavanjem promatrao ovoga novog anđela sve dok nije opazio da ga je devojčica otkrila. Onda se pretvarao da ne primećuje njezinu prisutnost i počeo se »šepiriti« izvodeći kojekakve detinjaste budalaštine ne bi li stekao njezino divljenje. Neko je vreme ovako blesavo lakrdijao, ali je uskoro, usred neke opasne gimnastičke točke, letimično pogledao u stranu i video da se ona uputila prema kući. Prišao je ogradi i sav se žalostan naslonio na nju u nadi da će se devojčica ipak nešto duže zadržati. Ona je načas zastala na stepenicama, a onda krenula prema vratima. Kad je nogom stupila na prag, Tom duboko uzdahnu, ali mu se lice odmah ozari jer mu je, čas pre no što će nestati, preko plota dobacila maćuhicu.
    Dečak potrča onamo, zaustavi se na stopu-dve od cveta, zaseni rukom oči i zagleda se niz ulicu kao da je otkrio da se tamo nešto zanimljivo događa. Zatim s tla podiže slamku i, zabacivši glavu, pokuša je zadržati u ravnoteži na nosu. Njišući se ovamo-onamo, u tom se nastojanju sve više približavao maćuhici. Napokon bosom nogom dotaknu cvet, spretno ga uhvati nožnim prstima i sa svojim blagom u dva skoka nestade iza ugla. No, samo na trenutak, samo da bi mogao staviti cvet pod kaput – blizu srca ili možda blizu želuca, jer se nije mnogo razumeo u anatomiju, a i inače nije običavao previše cepidlačiti.
       Zatim se vratio, do mraka se motao oko ograde i »šepirio se« kao i pre. No, devojčica se više nije pokazivala, premda se Tom donekle tešio nadom da ona u međuvremenu stoji blizu nekog prozora i promatra njegovo udvaranje. Napokon je nerado otišao kući, a jadna mu je glava bila ispunjena maštarijama.
     Za večerom je celo vreme bio tako dobre volje da se tetka čudila »što je ušlo u to dete«. Pošteno ga je izgrdila zato što je Sida gađao grudama zemlje, ali se činilo da to njega ni najmanje ne smeta. Pokušao je tetki ispred nosa krasti šećer i zbog toga je dobio po prstima. Rekao je:
»Tetka, kad Sid uzme šećera, njega nikad ne udariš.«
»Sid ne dodijava svima oko sebe kao ti. Da ja ne pazim, ti bi stalno bio u tom šećeru.«
       Uskoro je otišla u kuhinju, a Sid je, sretan u svojoj nepovredivosti, tako pobedonosno posegnuo za činijom za šećer da je Tomu to bilo gotovo nepodnošljivo. No, prsti su mu se omaknuli, a činija pala i razbila se. Tom se oduševio. Oduševio se do te mere da je čak obuzdao jezik i ćutao. Odlučio je da neće progovoriti ni kada tetka uđe u sobu, nego će sedeti savršeno mirno, sve dok ona ne upita ko je napravio ovu štetu, a tada joj sve objasniti i ništa na svetu neće biti tako dobro kao gledati kako uzorni mezimac »dobija svoje«. Bio je toliko razdragan da se jedva suzdržavao kad se stara gospođa vratila i stala iznad razbijene činije, a iz očiju joj sevale gnjevne munje. Rekao je sam sebi: »Sad počinje!« U idućem se trenutku našao ispružen na podu. Kada se snažna šaka dignula da ga ponovno udari, on povika:
»Stani, zašto mene tučeš? Sid ju je razbio.«
         Tetka Polly zbunjeno zastade, a Tom je očekivao blagotvornu samilost. No, kada se tetki vratio dar govora, ona samo reče:
     »Hm? Pa, izgleda mi da te nisam uzalud lupila. Dok nisam bila ovde, verovatno si napravio neku drugu drsku nepodopštinu.«
      Posle ju je pekla savest i čeznula je za time da mu kaže nešto ljubazno i nežno, ali je zaključila da bi se to moglo protumačiti kao priznanje vlastite pogreške i protivilo bi se pravilima dobrog odgoja. Zato je ćutala i teška srca krenula za svojim poslom. Tom se mrštio u uglu i preuveličavao svoje boli. Znao je da tetka u duši kleči pred njim i zlurado je u tome uživao. Nikakva miga nije davao od sebe niti se obazirao na tetkine migove. Znao je da kroz koprenu od suza povremeno na njega baca čeznutljiv pogled, ali se pravio da to ne primećuje. Zamišljao je kako leži smrtno bolestan, a tetka se naginje nad njega i moli ga za jednu jedinu reč u znak da joj oprašta, ali on okreće lice k zidu i umire ne izrekavši tu reč. Ah, kako bi se ona onda osećala? I zamišljao je kako ga kući donose mrtva, izvukavši ga iz reke, uvojci mu posve mokri, a ranjeno srce spokojno. Kako bi se ona bacila na njega, kako bi joj suze tekle kao kiša, usne molile Boga da joj vrati njezina dečaka, a ona ga više nikada, nikada neće zlostavljati! No, on bi ležao hladan, bled i bez znaka života – jadni mali patnik čije su muke napokon prestale. Toliko se raznežio nad tim dirljivim snovima da ga je stalno nešto stezalo u grlu i gotovo se gušio, a oči su mu bile zamagljene od vode koja je lila iz njih kad god bi trepnuo te klizila i kapala mu s vrha nosa. Podilaženje toj boli pričinjalo mu je silnu nasladu pa nije mogao podneti da je ometa kakvo svetovno veselje ili radost. Bila je isuviše sveta za dodir s time, pa kada je malo zatim u sobu doplesala njegova sestrična Mary, sva sretna što se ponovno vratila kući nakon beskonačno dugih sedam dana provedenih u gostima, Tom je ustao te mračan i mrk izašao na jedna vrata, dok je ona kroz druga unosila pesmu i sunce.
       Lutao je daleko od mesta na kakva dečaci obično zalaze i tražio samotne predele koji su odgovarali njegovu raspoloženju. Na reci ga je primamila splav načinjena od trupaca, pa je seo na njezin vanjski rub i promatrao turobnu, golemu reku poželevši na trenutak da se utopi, ali da to bude najednom i da pre toga izgubi svest kako ne bi morao prolaziti kroz sve uobičajene neugodnosti koje je izumila priroda. Onda se setio cveta. Izvadio ga je, uvela i zgnječena, a to mu je samo još više povećalo setno blaženstvo. Pitao se bi li ga ona žalila da zna za ovo? Bi li plakala, poželela da mu sme oviti ruke oko vrata i utešiti ga? Ili bi se hladno okrenula od njega kao i sav ovaj lažljivi svet? Od ove su mu se slike tako bolno uskomešale ugodne patnje da ju je u sebi neprestano prerađivao i osvetljavao je sad ovim, sad onim svetlom, sve dok je nije sasvim iscrpeo. Napokon je s uzdahom ustao i otišao u mrak.
       Oko devet i po ili možda deset prolazio je pustom ulicom u kojoj je stanovala obožavana neznanka. Zastao je na trenutak: nikakav mu zvuk nije dopirao do naćuljena uha. Jedna je sveća bacala mutno svetlo na zavesu kojom je bio zastrt prozor na katu. Je li onde predivna deva? Pope se preko ograde i stade se kradom provlačiti kroz razno bilje, sve dok se nije našao pod onim prozorom. Dugo je uzbuđeno gledao gore, onda legao na zemlju ispod prozora i ispružio se na leđa, a ruke prekrstio na grudima držeći u njima onaj jadni uveli cvet. Ovako će umreti – vani, u hladnom svetu bez krova nad beskućničkom glavom, bez prijateljske ruke koja bi mu otrla samrtnički znoj s čela i bez ljubljenog lica koje bi se u poslednjem času samilosno nadvilo nad njega. Ovako će ga ona sutra ugledati kada kroz prozor pogleda u vedro jutro: oh, hoće li proliti makar jednu suzicu nad njegovim jadnim beživotnim telom, hoće li uzdahnuti kada vidi kako je grubo uništen i prerano prekinut ovaj blistavi mladi život?
        Prozor se otvori, grubi glas neke služavke oskvrnu svetu tišinu, a mlaz vode smoči poslednje ostatke ispruženog patnika.
      Zamrli junak skoči s uzdahom olakšanja. Onda vazduhom prozuja neki bačeni predmet popraćen tihom kletvom, usledi zvuk kao od razbijena stakla, a mala, nejasna prilika skoči preko ograde i odjuri u mrak.
     Malo kasnije, kada je Tom, već se razodenuvši za odlazak u postelju, uz svetlo lojanice pregledavao mokru odeću, probudi se Sid. No, ako je i imao kakvu nejasnu zamisao o tome da nešto »neodređeno napomene«, predomislio se i odćutao jer je nazreo opasnost u Tomovu oku.
         Tom leže bez dodatne gnjavaže kakvu je za nj značila molitva, a Sid taj propust dobro zapamti.


Četvrto poglavlje


      Sunce je izašlo nad spokojnim svijetom i obasjalo mirno selo poput blagoslova. Nakon doručka tetka Polly održa porodičnu molitvu : poče s molitvom sazdanom od biblijskih navoda složenih jedan na drugi kao opeke i spojenih tankom žbukom vlastitog mišljenja, a s vrha te građevine, kao sa Sinaja, potom izgovori i jedno mračno poglavlje iz nauka Mojsijeva.
     Zatim Tom zasuka rukave, da tako kažemo, i dade se na posao da »nabuba zadane retke.« Sid je svoju zadaću bio naučio već pre nekoliko dana. Tom skupi svu snagu ne bi li upamtio pet redaka, a izabrao ih je iz Govora na gori, jer nije mogao pronaći ništa kraće. Posle pola sata imao je nejasnu i opštu predodžbu o svojoj zadaći, ali ništa više od toga, jer je u mislima prelazio celokupno područje ljudske mudrosti, a ruke mu se bavile kojekakvim igrama, što mu je odvraćalo pažnju od učenja. Mary mu uze knjigu da ga ispita, a on je kroz maglu pokušavao pronaći pravi put:
»Blago… a… a…«
»Siromasima…«
»E, da – siromasima: blago siromasima… a… a…«
»U duhu…«
»U duhu. Blago siromasima u duhu jer je njima… njima…«
»Njihovo…«
»Jer je njihovo. Blago siromasima u duhu jer je njihovo kraljevstvo nebesko. Blago onima koji tuguju jer… jer…«
»Ć…«
»Jer će… a…«
»Ć – E – S…«
»Jer će… S… Oh, ne znam šta je to!«
»Jer će se!«
»Oh, jer će se! Jer će se… jer će se…a… a… isplakati… a… a… Blago onima koji će se… koji će… a… koji će se isplakati jer će …a… što će napraviti? Zašto mi ne kažeš, Mary? Zašto si takva?«
»Oh, Tome, jadni tupoglavče, pa ne mučim ja tebe namerno. Ni govora. Moraćeš se opet prihvatiti učenja. Nemoj se obeshrabriti, Tome, svladaćeš ti to – a ako uspeš, dobićeš od mene nešto jako lepo. Hajde sada, budi dobar momak.«
»Važi! A što to, Mary, reci mi što ćeš mi to dati.«
»Ni brige te, Tome. Znaš da, kad kažem da je lepo, onda je zaista lepo.«
»Onda je sigurno tako, Mary. U redu, ponovno ću zapeti.«

     I zaista je »ponovno zapeo« pa je, pod dvostrukim pritiskom znatiželje i nade u dobitak, učio s takvim žarom da je postigao sjajan uspeh. Mary mu pokloni posve nov džepni nož vredan dvanaest i pol centa: grč ushita proleti mu telom i uzdrma ga do temelja. Istina, nožem se ništa nije moglo rezati, ali je to bio »bome pravi« Barlow, u čemu se i sastojala njegova neshvatljiva veličina – premda je bila golema tajna, a verovatno će to i ostati, kako su dečaci sa Zapada došli do uverenja da je to oružje opasno. Tom je uspeo nožem izrezuckati ormar i baš se spremao preći na komodu, kad ga pozvaše da se spremi za nedeljnu školu.
      Mary mu dade limeni umivaonik i komad sapuna, pa on izađe na dvorište i stavi umivaonik na klupicu: onda umoči sapun u vodu i odloži ga, potom zavrnu rukave, pažljivo izli vodu na zemlju, a zatim uđe u kuhinju i marljivo poče brisati lice ručnikom koji je visio iza vrata. No, Mary odmaknu ručnik u stranu i reče:

    »Sram te bilo, Tome! Ne budi tako zločest! Voda ti neće naškoditi.«

     Tom se mrvicu zbuni. Umivaonik je ponovno bio pun, pa on ovaj put časak postaja nad njim skupljajući odvažnost, a onda duboko udahnu i poče se prati. Kada se malo zatim vratio u kuhinju sklopljenih očiju i rukama naslepo tražeći peškir, s lica su mu kao uverljivo svedočanstvo kapale sapunica i voda. No, kada je provirio iza peškira, nije bio baš najbolje umiven jer se čisto područje iznenada prekidalo na bradi i čeljustima, poput obrazine. Ispod te crte i iznad nje ležalo je tamno prostranstvo nenakvašena tla koje se spreda pružalo prema dole, a prema otraga oko čitava vrata. Na to ga Mary uze u ruke pa je Tom, kada je bila s njim gotova, opet bio pravi čovek i brat, bojom kože ravnopravan sa svima, kose mokre i uredno počešljane, a kratki mu uvojci bijahu doterani tako da su pobuđivali milovidan i skladan opšti utisak. (On ih je potajno nastojao izravnati, marljivo i teškom mukom, lepeći kosu sasvim uz teme, jer je uvojke smatrao znakom ženskosti, pa su mu stoga vlastite kovrče zagorčavale život.) Onda je Mary između njegove odeće izabrala odelo koje je već dve godine nosio samo nedeljom – zvali su ga jednostavno »drugo odelo« – po tome znamo koliko je uopšte imao odeće. Pošto se obukao, ona ga još malo »dotera«: zakopča mu čisti kaputić sve do brade, široki okovratnik namesti na ramenima, iščetka ga i stavi mu na glavu šaren slamnati šešir. Sada je izgledao izrazito pristalo, a videlo se i da se nelagodno oseća. I zaista se osećao upravo toliko nelagodno koliko se to na njemu i videlo: izjedala ga je sputanost što su mu je pričinjavale sva ta odeća i čistoća. Nadao se da će Mary zaboraviti barem na cipele, ali mu se ta nada izjalovila: ona mu ih donese, prethodno ih temeljito premazavši lojem, kako je to već bio običaj. Na to Tom izgubi strpljenje i reče kako ga uvek teraju raditi sve ono što ne želi. No, Mary uverljivo kaza:
       »Molim te, Tome, budi dobar.«

     I tako je, premda gunđajući, obuo cipele. I Mary se brzo spremi pa se troje dece uputi u nedeljnu školu – mesto koje je Tom mrzio celim srcem; ali su ga Sid i Mary voleli.
       Nedeljna je škola trajala od devet do pola jedanaest, a onda je sledila misa. Od ovo troje dece dvoje je dobrovoljno ostajalo na propovedi, a s njima je ostajalo i treće – samo zbog jačih razloga. U gole crkvene klupe s visokim naslonom moglo se smestiti oko tri stotine osoba, a sama je crkva bila mala, neugledna zgrada s nekakvom ogradom od borovih dasaka na vrhu umesto zvonika. Na vratima Tom malo zaostade i oslovi jednoga od svojih drugova u nedeljnom ruhu:
»Čuj, Billy, imaš li žutu cedulju?«
»Imam.«
»Šta tražiš za nju?«
»Šta daješ?«
»Komadić slatkiša i udicu.«
»Daj da vidim.«
         Tom pokaza ponudu. Zadovoljavala je pa vlasništvo pređe iz ruke u ruku. Zatim Tom dve bele kamenke zameni za tri crvene potvrde, a neke sitnice za nekoliko plavih papirića. Redom je presretao dečake kako bi god koji od njih stigao i još deset-petnaest minuta kupovao cedulje različitih boja. Onda, zajedno s gomilom čistih i bučnih dečaka i devojčica, uđe u crkvu, uputi se na svoje mesto i započe svađu s prvim dečakom na kojega je naleteo. Učitelj, ozbiljan, stariji čovjek, umiri ih, a onda im načas okrenu leđa pa Tom povuče za kosu dečaka u klupi ispred sebe i zadubi se u knjigu još pre nego se dečak uspeo i osvrnuti,. Domalo iglom ubode drugog dečaka da bi čuo njegovo »Joj!« te zasluži nov učiteljev ukor. Celi je Tomov razred bio na isto brdo tkan – nemiran, bučan i svadljiv. Kada je trebalo naizust izgovoriti zadaću, niko ne bi u potpunosti znao ponoviti zadane retke, nego mu se celo vreme moralo pomagati. Uza sve to, nekako su se provlačili i svako bi na kraju dobio nagradu – malenu plavu potvrdu s otisnutim odlomkom iz Svetog pisma. Svaki je plavi papirić bio nagrada za dva izgovorena retka. Deset je plavih potvrda vredilo koliko i jedna crvena, a mogle su se za nju zameniti. Deset je pak crvenih papirića vredilo kao jedan žuti, a za deset žutih potvrda od školskoga je direktora učenik dobivao vrlo skromno uvezanu Bibliju (u ona je lepa vremena stajala četrdeset centi). Koliko bi mojih čitalaca bilo tako marljivo i uporno da napamet nauči dve hiljade  biblijskih redaka, pa čak i za Doréovu Bibliju? Mary je ipak na taj način stekla dve Biblije – bio je to strpljiv dvogodišnji trud – a jedan ih je dečak nemačkog porekla zaslužio četiri ili pet. Jednom je bez pauze izgovorio tri hiljade stihova; ali je taj napor bio prevelik za njegove umne sposobnosti pa je od toga dana gotovo posve šenuo – težak udarac za školu jer je u svečanim prigodama i pred mnoštvom sveta direkzor običavao upravo tog dečaka pozvati da se »iskaže« (kako je Tom to zvao). Samo su stariji učenici uspevali zadržati svoje cedulje i ustrajati na tom dosadnom poslu dovoljno dugo da dobiju Bibliju, pa je zbog toga dodela ove nagrade bila redak i značajan događaj: zaslužni bi učenik toga dana bio tako važna i znamenita osoba da bi u srcu svakog đaka smesta ponovno usplamtjela želja za slavom koja bi često potrajala i nekoliko nedelja Premda Tom u svojem duhovnom želucu nikada nije zaista osećao glad za takvim nagradama, celo mu je biće bez sumnje već dugo žudilo za slavom i sjajem što su ih one donosile.

      U danom trenutku za propovedaonicu stade direktor, držeći u ruci zatvorenu pesmaricu, a kažiprst između njezinih listova, pa zatraži tišinu. Kad god neki direktor nedeljne škole drži svoj uobičajeni govorčić, pesmarica u ruci isto mu je toliko nužna kao što su neizbežne note u ruci pevača koji na koncertu stoji u prednjem delu pozornice i izvodi solo tačku – premda je razlog tomu tajna: takvi se patnici, naime, nikad ne služe ni pesmaricom ni notama. Ovaj je direktor bio slabašan tridesetpetogodišnji stvor sa žućkasto-crvenkastom kozjom bradicom i žućkasto-crvenkastom kratkom kosom, nosio je kruti uspravni okovratnik čiji mu je gornji rub gotovo dopirao do ušiju, a oštri mu se vrhovi spreda svijali prema kutovima usta – ta ga je ograda prisiljavala da gleda ravno preda se, kao i na to da se okreće celim telom kad god je hteo pogledati ustranu. Podbradak mu je pak podupirala prostrana kravata, široka i dugačka kao kakva novčanica, a krajevi joj bili ukrašeni resicama. Vrhovi su mu se čizama, prema tadašnjoj modi, oštro uzvijali nagore poput salinaca na saonicama – ovo su mladi ljudi postizali ustrajnošću i trudom, i to tako što bi satima sedeli, ujedno pritišćući o zid vrhove cipela. U gospodina je Waltersa bio silno ozbiljan izraz lica, a veoma iskreno i pošteno srce: svete je stvari i mesta tako poštovao i delio ih od svetovnih zbivanja, da je u nedeljnoj školi njegov glas i nehotice dobivao neki poseban prizvuk kojega u njemu nije bilo običnim danom. Počeo je ovako:

     »A sada, deco, svi sedite što uspravnije i lepše pa čas-dva pažljivo slušajte što ću vam reći. Eto, tako. Ovako se dobri dečaci i devojčice i trebaju ponašati. Vidim tamo jednu devojčicu da gleda kroz prozor –njoj se, bojim se, čini da sam ja negde vani – možda na nekom drvetu držim govor ptičicama. (Hihotavo odobravanje.) Želeo bih vam reći koliko mi je drago što vidim toliko ozarenih i čistih malih lica koja su se okupila na ovakvu mestu da se nauče kako će činiti ono što je pravo i biti dobra.« I tako dalje, i tako dalje. Nije potrebno iznositi ostatak govora. Bio je sastavljen po stalnom obrascu kakav svi dobro poznajemo.
           Posednju su trećinu govora pokvarili neki zločesti dečaci nastavkom tučnjave i drugim zabavama, kao i nemir i šapat što su se bili nadaleko i naširoko proširili, podrivajući čak i temelje usamljenih i neuništivih stena, kao što su bili Sid i Mary. No, kada je gospodin Walters spustio glas, iznenada prestade i svaka buka, a završetak govora bi primljen s iskazom tihe zahvalnosti.
       Dobar je dio šaputanja bio izazvan jednim više-manje retkim događajem – ulaskom posebnih gostiju: bili su to advokat Thatcher u pratnji vrlo slabašna starijeg gospodina, zatim neki stasit i naočit sredovečni gospodin čelično-sive kose te dostojanstvena gospođa,  njegova supruga, s devojčicom koju je vodila uza se. Tom je do tada bio nemiran, pun nezadovoljstva i zlovolje, a isto tako i griže savesti – nije mogao u oči pogledati Amy Lawrence, nije mogao izdržati njezin zaljubljeni pogled. No, kada je ugledao malu pridošlicu, dušu mu u trenu zahvati plamen radosti. Idućeg se trenutka poče »šepiriti« iz petnih žila – udarati dečake, vući ih za kosu, kreveljiti se – rečju, primenjivati svako umeće kojim se može očarati neka devojčica i steći njezino udivljenje. Na njegovu je zanosu bila tek jedna mrlja – sećanje na poniženje što ga je doživeo u vrtu ovoga anđela – ali su taj zapis u piesku hitro ispirali valovi sreće koji su ga zapljuskivali.
       Gosti dobiše počasna mesta, a gospodin Walters ih, čim je završio govor, predstavi učenicima. Pokazalo se da je sredovečni gospodin silno ugledna osoba – ništa manje nego pokrajinski sudac – zasigurno najuzvišeniji stvor kojeg su deca ikad ugledala pa ih je zanimalo kakvoj vrsti pripada: napola su mu hteli čuti gromki glas, a napola su se bojali da bi im se to zaista moglo dogoditi. Bio je on iz Constantinoplea, mesta udaljena čak dvanaest milja, što je značilo da je putovao i video sveta – njegove su oči gledale zgradu pokrajinskog suda za koju se govorilo da ima limeni krov. Strahopoštovanje što su ga nadahnula ovakva razmišljanja, potvrđivali su veličanstvena tišina i nizovi ukočenih pogleda. Bio je to veliki sudac Thatcher, brat njihova mesnog advokata . Jeff Thatcher odmah mu pristupi u nameri da pokaže prisnost s velikim čovekom i izazove zavist cele škole. Čuti ovakav šapat, za njegovu bi dušu bilo kao kakva muzika:

     »Pogledaj ga, Jime! Ide gore. Ma, gledaj! Rukovaće se s njim – doista se rukuje s njim!  Zar ne bi sad rado bio na Jeffovom mestu?«

     Gospodin Walters stade se »šepiriti« u svoj svojoj službenoj užurbanosti u vezi s raznoraznim poslovima, izdajući naređenja, dajući savete, deleći upute levo i desno, svugde gde bi to našao za shodno. Bibliotekar se pak »šepurio« trčkarajući amo-tamo s naramcima knjiga i stvarajući buku i galamu u kojoj uživaju sitni službenici. Mlade su se učiteljice »šepurile« blago se naginjući nad učenike koje su nedugo pre toga bile ispljuskale, podignutim prstom ljupko opominjući male zločeste dečake, a nežno milujući dobre. Mladi su se učitelji pak »šepurili« pokojom grdnjom i ostalim vidovima pokazivanja vlasti i pozivanja na besprekoran red, a većina je učitelja i učiteljica imala nekakva posla u biblioteci, naime, kraj propovedaonice i taj je posao valjalo ponavljati i po dva do tri puta (uz mnogo prividne ljutnje). Devojčice su se »šepurile« na različite načine, a dečaci su u »šepurenju« pokazali takvu marljivost da je zrak bio ispunjen kuglicama od papira i žamorom nereda. Iznad svega je toga sedeo veliki čovek, veličanstvenim sudačkim smeškom obasjavao celu prostoriju i grejao se na suncu vlastite veličine – pa se tako i on »šepiurio«.

    Gospodinu je Waltersu za potpunost njegova ushita nedostajalo samo jedno, naime, prilika da nekom učeniku uruči Bibliju kao nagradu i pred svima prikaže to čudo od deteta. Nekoliko je učenika imalo više žutih potvrda, ali ih nijedan nije imao dovoljno – bio se raspitao među najboljim učenicima. Bio bi dao sve na svetu da je onaj nemački dečko opet ovde i pri zdravoj pameti.
       I u tom trenutku, kada je već bilo nestalo svake nade, istupi Tom Sawyer s devet žutih potvrda, devet crvenih potvrda i deset plavih te zatraži Bibliju. Bio je to grom iz vedra neba. S te strane Walters nije barem još sledećih deset godina očekivao takav zahtev. No, nije ga mogao zaobići – pred njim su bili overeni nalozi za isplatu i izgledali su posve ispravno. Toma zato pozvaše do povišenog mesta na kom su sedeli sudac i ostali izabrani gosti, a vrhovna uprava objavi veliku novost. Bilo je to najneverovatnije iznenađenje decenije, a događaj tako nepojmljiv da se novi junak uzdigao gotovo u sudačke visine, a škola je zurila u dva čuda, umesto u jedno. Svi su se dečaci izjedali od zavisti, ali su najgore muke trpili oni koji su prekasno shvatili da su sami pridoneli ovome mrskom sjaju jer im je Tom potvrde platio blagom što ga je bio skupio prodajući im povlastice za beljenje ograde. Prezirali su sami sebe jer ih je budalama napravio podmukli varalica, ta lukava zmija skrivena u travi.
    Direktor  je Tomu predao nagradu s onoliko oduševljenja koliko ga je u ovim okolnostima mogao iz sebe iscediti: nije tu bilo istinskog izliva osećaja jer je jadniku nagon govorio da tu postoji neka tajna za koju bi možda bilo bolje da ne izađe na videlo. Bilo je naprosto nezamislivo da bi ovaj dečak u svojem štaglju mogao uskladištiti dve hiljade snopova biblijske mudrosti – bez sumnje bi već i tuce toga bilo previše za njegove mogućnosti.
        Amy Lawrence bila je ponosna i sretna pa je nastojala da Tom to zapazi na njezinu licu – ali je on nije ni gledao. Začudila se, onda se malo uznemirila, a zatim se u njoj javila nejasna sumnja, nestala, pa se opet javila. Bolje promotri Toma i jedan joj njegov potajice bačeni pogled sve reče – pa joj se tada slomi srce, obuzeše je ljubomora i bes, suze joj navreše i ona zamrzi sve i svakoga. Toma najviše od svih (kako je mislila).
        Toma predstaviše sucu, ali se dečaku jezik bio svezao, jedva je disao, srce mu je podrhtavalo – delomično zbog silne veličine toga čoveka, ali uglavnom zato što je bio njezin otac. Da je bio mrak, najradije bi pao na kolena i poklonio mu se kao božanstvu. Sudac položi Tomu ruku na glavu, nazva ga krasnim mladićem i zapita ga kako se zove. Dečak zamuca i dah mu zastade, a onda konačno protisnu:
»Tom.«
»Oh, ne, ne baš Tom… nego…«
»Thomas.«
»E, to je već bolje. Mislio sam ja da to mora biti nešto dulže. Odlično. No, rekao bih da imaš i prezime, pa ćeš mi i to reći, je li?«
»Reci gospodinu kako ti je prezime, Thomase«, reče Walters, »i kaži gospodine suče. Ne zaboravi na lepo ponašanje.«
»Thomas Sawyer…gospodine suče.«
»Tako je. Dobar si ti dečak. Krasan dečak. Krasan, pravi mali čovek. Dve hiljade stihova uistinu je mnogo – veoma velik broj. I nikada ti neće biti žao truda koji si uložio u to da ih naučiš jer znanje vredi više no išta drugo na svetu: znanje stvara velike i dobre ljude. Jednoga dana, Thomase, i ti ćeš biti velik i dobar čovek, a onda ćeš se osvrnuti iza sebe i reći: ‘Sve to zahvaljujem dragocenom radu nedeljne škole koju sam u detinjstvu imao prilike pohađati, sve to zahvaljujem svojim dragim učiteljima koji su me naučili kako valja učiti, sve to zahvaljujem onom dobrom direktoru koji me hrabrio, pazio na mene i od kojeg sam dobio divnu Bibliju – sjajnu prekrasnu Bibliju – koju sam smeo zadržati i sačuvati kao svoju… Sve to zahvaljujem pravom odgoju! Tako ćeš reći, Thomase, i osećaćeš kako te dve hiljade stihova ne bi dao ni za kakve novce, zaista ne bi. A sada, neće ti biti teško da meni i ovoj gospođi ispričaš nešto od onoga što si naučio – znam da neće – jer se mi ponosimo takvim dečacima koji vole učiti. No, sigurno znaš imena dvanaestorice Isusovih učenika. Hoćeš li nam reći imena prve dvojice izabranih?«
             Tom je natezao rupicu za dugme i izgledao kao da se smeo. Onda je pocrveneo i oborio pogled. Gospodinu Waltersu stade srce. Reče sam sebi kako je nemoguće da dečak odgovori i na najjednostavnije pitanje – zašto ga je sudac baš morao nešto pitati? Ipak se oseti prisiljen da progovori pa reče:
»Odgovori gospodinu sucu, Thomase, ne boj se.«
Tom je još uvek oklevao.
»Hajde, znam da ćeš meni reći«, rekla je gospođa. »Prva dvojica učenika bili su…«
»DAVID I GOLIJAT!«
       Spustimo zastor milosrđa nad nastavkom ovoga prizora.

                                                   nastavci: Romani u nastavcima