Jacqueline Lee Bouvier- Žaklina Kenedi Onazis -Džeki

Ona je bila omiljena žena Amerike, prva dama u svakom pogledu. Bila je oličenje šarma, prefinjenog stila i ponašnja za primer. Mnogi su je za života smatrali ikonom glamura, ali ona je to ostala i danas. Prepoznatljiva po svojim velikim naočarima za sunce, haljinicama bez rukava i kapicama koje su se uz njih slagale, bisernim minđušama i ogrlicama, stvarala je od sebe idola svih žena tadašnje Amerike. Bila je žena dvojice poznatih i bogatih muškaraca, jednog predsednika i jednog tajkuna. Visoko obrazovana i kao veliki poznavalac kulture i umetnosti, trudila se da kao prva dama podstakne podizanje kulturne svesti u Americi. Bila je zadužena za restauriranje Bele kuće i vraćanje njenog originalnog sjaja. Iako su je mnogi opisivali kao idealnu suprugu, privrženu porodici i tvorca američke porodične idile (koju i danas gledamo na filmu) imala je buran život, kao i sve dive. Po svaku cenu je htela da se istakne, ali je na kraju ipak najviše ostala upamćena po svojim muževima i sama je čak  govorila – “oduvek sam živela kroz svoje muževe, više to ne mogu”… Džeki Kenedi Onazis – prva dama diva.

                                 

Njeno pravo ime bilo je Žaklina Li Buvije (Jacqueline Lee Bouvier) i rođena je 28. jula u Sautemptonu u Njujorku. Po rođenju je dobila takozvani “pedigre”, jer osim toga što joj je porodica bila veoma bogata, imala je velikog uticaja i moći u viskom američkom društvu ili “plemstvu novog sveta”. Otac Džon Vernu Buvije (John Vernou Bouvier) bio je preduzetnik, veliki hedonista i boem, ljubitelj trkačkih konja, alkohola i kocke. Iako je bio mešavina irskog i škotskog porekla, voleo je da ističe kako je zapravo Francuz, čak direktni potomak Napoleonovog brata Žozefa Bonaparte. Idilično Džekino detinjstvo prekinuo je razvod roditelja. Otac se nije više ženio, a majka se preudala za bogatog direktora Standard Oil-a, koji je iza sebe imao takođe jedan propali brak. Iako se sa majkom i sestrom preselila u novu porodicu, Džeki je ostala privržena ocu i oduvek je osećala da njemu duguje za svoj kulturni i intelektualni razvoj. Još kao tinejdžerka, Žaklina je od svojih roditelja upijala aristokratske manire i težila obrazovanju, pa je tako svoje otmeno držanje i prva znanja sticala na američkim školama za dame. Francuski je govorila od malena, a veći deo mladosti provela je u Francuskoj, tačnije na Sorboni, gde je do tančina dovela svoj osećaj za estetiku i umetnost. Pisala je poeziju i priče, i za njih crtala ilustracije, pa je otuda i razvijala želju da se i ubuduće bavi pisanjem. Pored pera i umetnosti, velika strast su joj bili konji. Tu strast je nasledila od svog oca. Volela je da jaše i bila je veliki poznavalac ovih životinja i konjičkog sporta. 1951. godine diplomirala je na fakultetu za umetnost na Univerzitetu Džordž Vašington. Neko vreme radi u Washington Times – Herald kao novinarka i urednica. Tu skreće pažnju na sebe u vašingtonskim političkim krugovima. U međuvremenu je bila verena za mladog brokera Džona Hjusteda (John Husted). Iako se Hjusted veoma dopao njenom ocu, njena majka, Dženet (Janet Norton Lee), je bila protiv tog braka, jer on nije odgovarao njihovom društvenom položaju, a sem toga, imao je godišnju platu od samo 17 hiljada dolara. Veridba je ubrzo raskinuta, i o tome se nikada nije mnogo ni pričalo.

Postavljajući kao novinar škakljiva i intrigantna pitanja raznim političkim ličnostima Amerike, došao je red i na intervju sa kongresmenom Masačusetsa Džonom F. Kenedijem (John Kennedy), o čijoj se mogućoj kandidaturi za predsednika uveliko govorilo. Džon i Džeki su se viđali nekoliko puta na značajnim društvenim događajima, s obzirom na to da su oboje pripadali visokim društvenim slojevima. Varnice su sevnule sasvim verovatno na tom intervjuu, a emocije se rasplamsavale nekoliko meseci, sve dok 1953. godine u septembru svoju vezu nisu krunisali brakom. Ona je na venčanju nosila haljinu dizajnerke En Lou (danas eksponat Kenedijeve biblioteke u Bostonu) i bila je vrlo glamurozna. Oko 2,000 zvanica je uveličalo ovu prividnu američku bajku. Ne baš mnogo nakon venčanja, Džeki ostaje trudna, i to usred Džonove predsedničke kampanje. Kao supruga i eventualna Prva dama, Džeki je želela Džonu da pruži potpunu podršku, ali joj visoko rizična trudnoća nije dozvoljavala preteranu aktivnost i zamaranje. Ipak, ona nije sedela skrštenih ruku… Neumorno je davala intervjue za novine i televiziju, slikala se redovno, čak je i sama pisala neke članke, a sve u cilju podrške kandidature svog Džona. Njih dvoje su bili simpatičan par, i nadasve obrazovani mladi ljudi, kojima su mladi najviše i verovali, pa su oni i bili populacija koja je dovela Džona na predsedničko mesto.

                             

Džeki je rodila prvo devojčicu Karolinu (Caroline), a zatim i dečaka Džona Mlađeg (John Junior). Pored ovo dvoje dece, rodila je još dvoje, takođe dečaka i devojčicu, ali su oni umrli odmah po rođenju. Džon je već tada postao predsednik SAD-a, a ona je imala samo 31 godinu i to ju je činilo jednom od najmlađih Prvih dama. Ona je teret i pritisak javnosti htela da iskoristi na najbolji mogući način, praveći od svog porodičnog života bajku za javnost. Šezdesetih godina bila je najlepša Amerikanka. Iako nije bila vanredna lepotica, znala je kako da istakne ono lepo na sebi. Bila je visoka 173 cm, imala je tananu figuru, krupne oči i lep osmeh, koji je na svim fotografijama bio zapažen. Za inauguraciju svog supruga želela je da izgleda posebno i angažovala je najboljeg dizajnera toga doba, Olega Kasinija (Oleg Cassini), govoreći mu da želi da izgleda kao da je “Džon postao predsednik Francuske”. Sa Olegom je održavala saradnju u predstavljanju svog imidža, koji je bio jedinstven i veoma popularan. Strogo je vodila računa o svakom detalju, od frizure, preko aksesoara, do posebno stilizovanih haljina. Često bi se okretala i francuskim kreatorima, kao veliki poštovalac francuskog ukusa za umetnost i modu. Bila je i prekorevana da nesmotreno troši novac na garderobu, pa su joj pripisivali da troši čak 30 hiljada dolara godišnje samo na svoj fizički izgled. Ona se, opet, branila govoreći da je to predimenzionirano. Uživala je u Chanel sakoima, zvonastim suknjama, koktel haljinama i cigaret pantalonama. Volela je neutralne tonove, boju kajsije i ružičastu, na kašmiru i satenu koje je, od materijala, preferirala. Od aksesoara su bili neizostavni broševi, velike naočari, ponekad rukavice, a nakit nije nosila u svakoj prilici. Bila je od onih žena koje nameću trendove, a ne koje ih slede.

Međutim, Džeki nije samo ulagala kreativne ideje i novac u promociju sebe kao prve dame. Ona je želela da svoju porodicu predstavi porodicom za primer i tako postavi standarde american dream porodice. Sve državne praznike i porodične svečanosti morale su da se ispoštuju, od dres-koda, preko svečane trpeze, do ambijenta, i sve to zabeleženo aparatom nekog dobrog fotografa i plasirano u medije. Na njeno kreiranje porodične idile koja se servira publici i danas se ugledaju mnoge svetske i domaće poznate ličnosti. Džeki je gotovo uvek bila spremna na inovacije i tačno je znala kako želi da skrene pažnju na sebe i svoju porodicu. Vođena svojim dobrim ukusom za estetiku,  koji je, doduše, bio potkovan i obrazovanjem, bila je inicijator menjanja enterijera Bele kuće i vraćanja njenog originalnog izgleda. Budući da je bila opčinjena Francuskom, mnogi su navodili da je Džeki od Bele kuće htela da napravi američki Versaj. Uredivši je kako je zamislila, u njoj je pravila mnoštvo foto šutinga, naravno porodične tematike. Gotovo uvek se pojavljivala u medijima kao izvanredna majka i supruga, sa doživljajima sa porodičnih zimovanja i letovanja, dokumentovanim fotografijama.

Ali… Džon Kenedi je bio optuživan za razne ljubavne afere i to je jako pogađalo Džeki. Za ljubavnice je imao poznate holivudske dive poput Merilin Monro (Marilyn Monroe) i Odri Hepbern (Audrey Hepburn). Međutim, i onda se spekulisalo, a danas neki biografi i potvrđuju da Žaklina Kenedi nije sedela sve vreme skrštenih ruku i igrala ulogu prevarene žene. Izgleda da je, ugledajući se na svog supruga, ili terajući mu inat, i ona bila opčinjena holivudskim glumcima. Od Džekinih “holivudskih trofeja” najistaknutiji je bio Marlon Brando (Marlon Brando), koji je o njihovim strasnim susretima pisao u svojim memoarima, navodeći da je voleo njene dečačke kukove i hvaleći njeno seksualno umeće rečima “Nisam suguran da je znala šta radi u seksu, ali je to dobro radila”. Džeki je takođe zavela i čuvenog glumca Vilijama Holdena (William Holden), želeći na taj način da se osveti Džonu za ljubavisanje sa Odri Hepbern, mada su neki biografi to shvatili kao izgovor, smatrajući da je i ona bila sklona aferama, kao i njen suprug. Pored ove dvojice, postoje indicije da su u Džeki uživali i Robert Redford (Robert Redford) i Voren Biti (Warren Beaty), a osim glumaca bilo je ljubavnika i iz drugih branši.

22. novembra 1963, Kenedi je ubijen u Dalasu na političkom putovanju predsedničkog para. Kad je odjeknuo pucanj, Džeki je skočila na svog muža kako bi ga zaštitila, međutim, bilo je prekasno. Kada su u bolnici proglasili njegovu smrt, odbila je da skine svoj krvavi pink Chanel kostim uflekan Džonovom krvlju i zaputila se na aerodrom. Krvavom odećom je poručivala ubicama “Pustite ih da vide šta su uradili”.  Pored svih afera i burnog života koji je ovaj par vodio, nije se mogla ne videti ljubav i patnja koje je Džeki odavala  u času smrti njenog supruga. Kao što se trudila da u javnosti njihovu porodicu veliča za Džonova života, potrudila se i da ga otprati na večni počinak, ostavljajući pred narodom sliku dostojanstvene žene.

Nakon tragičnog događaja koji je zadesio njenu porodicu, Džekin život je polako počinjao da se menja. Ona je jako brinula za svoju decu i trudila se da budu zaštićeni od svega. Kao da se neki novi strah rodio u njoj i kao da se roditeljski motiv pojačao u njoj. Kako bi svoju decu zaštitila od prismotre medija i državnih špijuna i intriga, odlučila je da odu iz Bele kuće u stan koji je kupila na Petoj aveniji u Njujorku. U vreme kada joj se divila cela Amerika na hrabrosti i dostojanstvu posle svega što je prošla, Džeki je živela na antidepresivima i pušila po dve kutije cigareta dnevno. Uporno se trudila da iz glave izbaci flešbekove u kojima sa zadnjeg sedišta automobila skuplja komade mozga ubijenog supruga. Lekarske prognoze su bile tako loše da su mislili da neće preživeti ovu patnju. Čak su i njena deca komentarisala da njihova majka često plače. Verovatno je i plakala – ali, da li za svojim ubijenim suprugom, ili iz nekih drugih razloga? Priče koje su kružile u to vreme u nekim užim krugovima visokog društva, a naročito porodice Kenedi ispredale su nešto vrlo škakljivo o Džeki. Pričalo se da je ona još i pre Džonove smrti gajila simpatije prema svom deveru Bobiju Kenediju (Bobby Kennedy). Međutim, mnogi su smatrali da su to samo prazne priče. Kobnog dana kada se, posle atentata na Džona, u okrvavljenom roze kostimu vraćala iz Dalasa u Vašington, Džeki je na aerodromu dočekao upravo Bobi. Strastveno je zagrlio i odveo kući bez ikakve pratnje. Bobi je bio očajan što je u vreme atentata na Džona on bio ministar pravosuđa i samim tim je smatrao da je krivac za njegovu smrt jer nije učinio ništa da otkrije spremanje atentata. Želeći da se na neki način iskupi bratu, često je boravio kod Džeki i njene dece i trudio se da im uvek bude od pomoći. Bobijeva supruga Etel (Ethel) počela je javno da pokazuje da joj smeta bliskost između Bobija i Džeki, što je negde i bila indikacija za njihovu romansu. Naočigled prijatelja i porodice, Bobi i Džeki su tokom 1964. postali ljubavnici. Ljubili su se i grlili na ulici, sve češće odlazili zajedno u noćne klubove, restorane, na koncerte… Prijatelje su stavljali na probu tako što bi ih zamolili da im ustupe ključeve stana za vikend. Kada se Džeki preselila u Njujork, Bobi je često boravio u nekim od njujorških hotela. Narod ipak nije želeo da veruje u tu priču. Za njih je i dalje Džeki Kenedi bila ucveljena udovica, ravna svetici. Ali, jedno je bilo sigurno, a to je da se njeno zdravlje sve brže popravljalo i to baš u tom periodu, a na to je uticao samo jedan antidepresiv – Bobi. Godine 1968, bilo je izvesno da će Bobi ući u Belu kuću, a Džeki nije mogla da sakrije oduševljenje i nadanje da će se tamo vratiti. Snovi o pobedi surovo su se srušili kada je, nekoliko dana kasnije, u losanđeleskom hotelu Ambasador, na stranačkoj konvenciji, na senatora Bobija izvršen atentat. Džeki ovoga puta nije imala snage za oplakivanje i, kao jedina pribrana iz porodice Kenedi, donela je odluku da se Bobi isključi sa aparata za fiktivno održavanje u životu.

S obzirom na na to da se Džeki, nakon samo četiri meseca od Bobijeve smrti, udala za Onazisa (Aristotle Onassis), svi su se pitali da li je zaista ta veza sa mlađim Kenedijem i postojala. Džeki je nakon Bobijeve smrti bila jako uplašena za život svoje dece. Bila je ubeđena da su svi Kenedijevi na meti i odlučila je da što pre napusti SAD. Aristiotel Onazis, poznati ružnjikavi grčki magnat, brodovlasnik i industrijalac, u moru žena koje je imao, bacio je oko na predsedničku udovicu, ne bi li u svoju kolekciju poznatih žena dodao još jedan veliki trofej. U to doba, njegova veza sa poznatom operskom divom Marijom Kalas (Maria Callas) bila je u ozbiljnoj krizi. Džeki je želela da bude sa Onazisom, ali nikako u vezi. Želela je brak. Ona je oduvek brinula za svoj ugled pred narodom, a naročito pred svojom decom. Mnogi su joj zamerili što se udala za Onazisa, naročito Kenedijevi. Ali, Onazis, poznat po svojim prozaičnim replikama, i na tu situaciju je imao jednu: “Džeki je ptičica kojoj je potrebna sloboda i finansijska sigurnost, a ja sam joj pružio oboje”. Džeki je pored toga možda želela i ljubav, ali to od njega nije dobila. Onazisu je ubrzo poginuo sin, nakon čega se i on jako razboleo. A utehu u bolu i bolesti pružala mu je izgleda neprežaljena Marija Kalas. Džeki je uvidela da nema šta da traži u toj grčkoj tragediji, kad je već bila akter svoje, američke. Razvela se od Onazisa. On je čak od grčkog parlamenta zahtevao da se izda ugovor po kome ona neće naslediti 25 procenata od njegovog bogatstva, koje joj je po zakonu sledovalo. Po smrti Onazisa, Džeki je i za taj deo koji je trebalo da dobije od njegove zaostavštine morala da se sudi sa njegovom ćerkom. Džeki je, u svojoj 46. godini, po drugi put postala udovica.

Neposredno pred Onazisovu smrt, Džeki se vratila u Njujork i počela da razmišlja da se vrati svojoj prvoj ljubavi, pisanju. Kako je Onazis umro, a njena deca odrasla i počela da žive samostalno, Džeki je svoju ideju htela da realizuje, pa se zaposlila kao urednica u izdavačkoj kući Viking Press, gde je radila četiri dana nedeljno, za platu od 800 dolara. Borila se protiv celokupne izdavačke mašinerije, ali borba je bila gotovo uzaludna. Porodici Kenedi se zamerila kada je vlasnik Viking Pressa bez njenog znanja objavio roman čiji zaplet asocira na ubistvo Džona Kenedija. Kako to nije bila njena namera i ideja, izrevoltirana je dala otkaz u toj izdavačkoj kući i prešla u drugu. Ni imidž joj više nije bio sofisticiran kao nekada. Mediji više nisu slikali i pratili gde Džeki ruča i kupuje garderobu, već kada ide na posao i na kom projektu radi. Nije više posećivala glamurozne svečanosti i prijeme, sve to je zamenjivala okupljanjem sa svojom decom, koja su joj bila najveće blago u životu. Počevši da radi, zagovarala je prava žena na rad i osamostaljjivanje: “A čime bi trebalo da se bave obrazovane žene čija su deca odrasla i napustila roditeljski dom? Žene treba da rade ako žele, naročito ako u tome uživaju.” Džeki je sebe i svoj život pronašla u pisanju, a ljudi su je mogli najbliže upoznati u preko sto naslova koje je objavila. Iako je bila ikona glamura, Prva dama i žena tajkuna, uloga koju je Džeki najviše volela bila je žena od karijere.

Godine 1994, dijagnostikovan joj je Hočkin limfom (maligno oboljenje limfnih žlezda). Na početku su svi bili optimistični, a Džeki je po nagovoru ćerke Karoline prestala i da puši. U aprilu iste godine rak se proširio. Umrla je 19. maja 1994. godine u 64. godini, na dan kada bi njen otac, koga je toliko volela, slavio 103. rođendan. Sahranjena je 23. maja pored prvog supruga Džona Kenedija i blizu njihovo dvoje prevremeno rođene dece, sina Patrika i ćerke Arabele. Velika povorka se toga dana okupila ispred njenog stana na Petoj Aveniji da iskaže žaljene za ovom divom. Sahranu Džeki Kenedi su prenosile sve svetske televizije. Džeki je ostala prototip i primer svih Prvih dama u svetu, sinonim za otmenost, svedenost i glamur u isto vreme, dvostruka udovica bogatih muževa i deo intrigantne američke porodice Kenedi.
 
izvor
Marina Gusev,
je profesor španskog jezika i hispanskih književnosti koji konstantno pokušava da sagleda život kroz ružičaste naočari kako bi joj lakše pao racionalizam koji je progoni, ne ume da uvija reči u foliju da bi manje bolele, ne voli fragilne ljude i ima Kalimerov sindrom (Nepravda, pa to ti je!). Voli leto, more i sunce, i da je ona “neki Bog” ukinula bi i razglednice sa zimskom idilom.

Istorija vibratora,

S prava koja je ženu definitivno oslobodila arhaičnih, patrijahalnih stegova, koja joj je omogućila da se jednog dana prihvati feminističke borbe, nije veš mašina, nije ni usisivač, nije mikrovalna ili toster. To je - vibrator. O tom maloj spravici velikih karakteristika danas se navodno zna sve. Društvo koje grozničavo troši, nestajanje granica u smislu trgovine i proizvodnje omogućilo je da budemo u stalnom fokusu ciljane publike raznih sex- shopova, manje ili više stiliziranih i-li agresivnih.

T ehnologija napreduje, izumitelji su sve više kreativni i inovativni, pa se na tržištu danas može naći I vibrator koji svira, odnosno peva, vibrator koji je, prema potrebi, i mobitel, vibrator sa slikom željenog muškarca itd. U komunistička vremena, žene koje bi danas nazvali pohotnima i sumnjivog morala, odlazile su u Trst da kupe tu spasonosnu spravicu. Druga adresa bila bi Minhen.

 

D anas su dovoljno dva klika na internetu i vibrator je vaš. Neki seksolozi smatraju da je vibrator jedna od retkih, istinskih stvari koje integriraju planetarno čovečanstvo. Moguće da je ta teza mnogima karikirana, ali to još uvik ne negira činjenicu da je vibrator u našim domovima postao nešto kao goblen  ili zidni calendar. O tome više i ne razmišljamo, ta mala, moćna spravica dobila je zasluženi status u društvu, u medijima, u masovnoj kulturi i privatnoj komunikaciji, i tako definitivno napustila odaje mistike, mraka ili kriminala.

 



I storija vibratora nadasve je zanimljiva. Rekao bih čak da moderne žene nisu fer prema njegovom izumitelju. A reč je o britanskom doktoru Josephu Mortimeru Granvillu. On je 1883 godine izumio prvi vibrator koji bi se mnogima danas činio smešnim ili čudnovatim. U njegovoj upotrebi, međutim, bilo je podosta problema, naprosto je bio prevelik i nimalo lak za svrsishodno korištenje. Kronologija nastanka vibratora upućuje nas na to da je određene vaginalne masaže preporučivao i Hipokrat, i to za histerične žene. Naime, seksualna potreba žene, uključujući i oblike seksualne frustracije, definirala se dijagnozom Hysteria, a ono što bi usledilo imalo je termin " hysterical paroxysm " .

Mi to danas nekako lepše kažemo : orgazam. Te pradavne masaže bile su čista manufaktura. Radile su se rukama, uz pomoć nekih sredstava lukretivnih svojstava.

N iko ne bi pomislio da u Muzeju nauke, u Americi, ima izloženo 40 primeraka raznih vibratora. Fenomen vibratora zaista je star, prestar. Neki su mišljenja da je preteča svih korisnica današnjih vibratora čuvena Kleopatra. Početkom 4. stoleća rimski i grčki filozofi mnogo su pisali o " histeriji " kod žena. U 19.stoleću, kad su započeli prvi " tretmani ", bilo je mnogo etičkih problema. Masaža se smatrala medicinskim tretmanom, a posebno su bile oštećene neudate gospođe, one nisu ni mogle dobiti " tretman ".

V ibrator je, sada je to već neosporno, uradio pravi "boom" na svetskom tržištu i valorizacija tog proizvoda svakako uključuje ne samo seksualni aspect, nego i sociološki, socijalni, psihološki, društveni, estetski, pa i politološki. Ništa i nikad ženi nije pružilo tako i toliko lakoće, uživanja, sreće, samostalnosti i samopouzdanja, kao što je to učinio vibrator.

                                        
V ibrator koji koliko- toliko nalikuje današnjima, patentiran je prije usisivača ili električne pegle. Tvrtka Hamilton Beach of Racine plasirala je " first held vibrator " na tržište daleke 1902. godine. Narednih godina žene su mogle poštom naručivati svog novog intimnog prijatelja, a te usluge pružale su im kompanije Modern Priscilla, Womens Home Companion i Needlecraft. Uslijedile su i prve kampanje, tvrdilo se da vibrator promovira "život, snagu i ljepotu ". Prvi slogani glasilu su : Vibrate your body and make it well ili You have no right to be sick. U literaturi Cheltenham Science Festivala ima podosta zanimljivih obrada ove teme, uključujući i tehnologiju, design, medicinu i socijalni kontekst.

D a bi vibrator i masturbacija dobila status društveno priznatoga i savim normalnoga, bilo je potrebno preći dug i mukotrpan put. Avicenna, muslimanski učenjak i osnivač rane, moderne medicine, kaže da je to "posao za muškarce " i dodaje " suitable only husbands and doctors ".

U okviru ovog teksta prezentiramo izbor slika koje najbolje prikazuju kako su izgledali nekadašnji vibratori. Čisto da ih se čovek prepadne, imali su dizajn srednjovekovnih sprava za mučenje, ili svojevrsnih svemirsko-astronautskih pomagala. Kada je vibrator od pisaćih stolova filozofa i medicinskih ordinacija došao na police obližnjih marketa, on se pretvorio u pravu lepezu srodnih proizvoda.

P rema međunarodnom katalogu, izbor za žene ( i muškarce ! ) jeste raskošan : nudi se Clitoral verzija, često zvana "back massagers ", zatim Dildo ( najčešće izrađen od plastike ili silikona ), pa Rabbit ( sa varijantama Jackrabbit ili Rampant Rabbit ) koji stimulira vaginu i klitoris. Slijedi G-spot, pa Egg, Pocket rocket, Undercover, anal vibrator, Butterfly, Dual Area vibrator, Triple area vibrator, fashion vibrator, luxury...Da skratimo : ima tu za svakoga, za svaku, ponešto. Treba samo izabrati. Kao i u svemu, i ovdje postoji druga strana. Glasne su kritike na ovu temu, mnogi smatraju vibrator nehumanim.

Papa se još nije decidirano izjasnio o tome, ali kritičari vibratora naprosto smatraju da nešto nije u redu sa vama, ako ga koristite.


Trebali bi imati želju, potrebu i spremnost voditi ljubav sa svojom partnericom, bez upotreba " mašina ". Ova kritika modernijeg je datuma, i podrazumeva činjenicu da je svepristuna spravica savim uobičajeno prisutna i u spavaćim sobama bračnih parova.

Bilo kuda - vibrator svuda.

 Oni koji žele se iscrpnije informisati o ovom fenomenu današnjice, neka se potrude doći do sjajnog dokumentarca " Pussy at play " Tristana Taormina, ili " Passion and Power : The Tecnology of Orgasm ". Ovaj posljednji režirali su Wendy Slick I Emiko Omori, a prema knjizi Rachel. P. Maines The Tecnology of orgasm : Hysteria, the Vibrator, and Womens Sexual Satisfaction. Uglavnom, gomila dokumenata govori o ovom fenomenu, a svakako treba izdvojiti i knjigu 100 Of The Best Vibrators In The World.

Od početka osamdesetih godina prošlog veka, vibratory i ostale sex igračke postale su kudikamo vidljivije u tzv. Mainstream javnoj kulturi. Nekako je embrio toga bilo otvaranje Condom Nation shopova u New Yorku, odnosno Good Vibrations u San Franciscu,da bi se posle sve začinilo slatkasto-feminiziranom serijom Sex and the City.

Kompanije kao Jimmyjane inicirale su industriju modnih i luksuznih vibratora koji korisnicu znalački vezuje sa, na primer, poznatom celebrity osobom. Sex trgovine su od "back street " pozicija prešle na udarne točke "high streeta ". Ključni doprinos u jedinoj revoluciji u kojoj svi uživaju, dao je britanski lanac Ann Summers. Ta je tvrtka postala gotovo nezaobilazan simbol erotskih pomagala , sredstava, erotizirane odeće i svega što nabujala mašta može smisliti, a kapitalistički moćnici tehnoški finalizirati. Kad smo već kod Velike Britanije, vredi napomenuti da je najveći sajam erotike upravo u Londonu. Nedavno je održan i organizatori zadovoljno trljaju ruke zbog rekordne posjete i punih blagajni. Na londonskom sajmu moguće je videti predstavnike svih društvenih slojeva.

Vreme čini čuda, i streloviti razvoj industrije vibratora učinio je da danas postoje i kolekcionari vibratora. Oni razmjenjuju mišljenja, iskustva, informacije, druže se i nastoje zameniti svoje duple primerke za one retke koje nemaju.

izvor

Oto Vajninger, Pol i karakter

Mada su mu neki drugovi, koji su videli rukopis knjige, savetovali da modifikuje stavove o ženama, iz bojazni da neće biti dobro primljeni u bečkom društvu, Vajninger je to odbio, ostajući u svemu pri svome.

Neki poznavaoci Vajningerovog stvaralaštva njegove seksističke (pa i antisemitske stavove) vide kao "zabavne", te da se oni ne mogu shvatiti ozbiljno. Jer, njegovi mizogini stavovi s jedne strane liče na "razmišljanje jednog nevaljalog srednjoškolca", ali s druge strane, on se pokazuje kao jedan od najvećih mislilaca XX veka. Njegovo razumevanje pojma genija, smatra se, jeste na visini Kanta i drugih ozbiljnih filozofa...

Švedski dramaturg August Strindberg (koji se po današnjim kriterijumima svakako mora smatrati velikim mizoginom, mada se tri puta ženio i imao dece), bio je oduševljen Vajningerom, s kojim je održavao i lične kontakte. Kada mu je Vajninger poslao jedan primerak knjige "Pol i karakter", Strinberg je izjavio da je knjiga "zastrašujuća", te "da je verovatno rešila najteži od svih problema - problem žene". Zapažene se i Strindbergove reči na sahrani Vajningera, da je "Vajninger ponovno otkrio dobro poznatu tajnu, u svojoj ‘muškoj' knjizi, tajnu o suštini i prirodi žene".


D eo knjige Pol i karakter, koji se odnosi na žene je svakako, kako to s pravom navodi Vladeta Jerotić, "najteže razumljiv, najmanje prihvatljiv i svakako najsporniji... Vajninger se bavi ženom, njenom psihologijom, logikom i etikom, suštinom žene i njenim smislom u svemiru, odnosno njenim položajem u čovečanstvu. Kada Vajninger negira svaku vrednost bića žene, on je radikalan i nemilosrdan, često ubedljiv i logičan, ali uvek subjektivan. Pošto žena nema nikakav pravi odnos prema logici, a ni prema etici, ona nema ni apsolutnog Ja u sebi, pa ne može nikada biti genijalna. Talentovane žene u umetnosti ili nauci mogu da zahvale za svoje uspehe samo muškom delu u sebi, otud se najviše u stvaranju može očekivati od najmuškobanjastijih žena. Koliko, međutim, žena ima malo stvarnog odnosa sa svakim dubljim stvaralaštvom dokazuje nepostojanje žena-filozofa, da ne govorimo o ženama kao religioznim predvodnicima, a upravo su filozofija i religija najdublje oblasti stvaralaštva do kojih - prema Vajningeru - dopire samo dubina muškarca. Ono što ženu jedino istinski zanima i prema čemu ima jedini suštinski odnos, to je sve ono što je u bližoj ili daljoj vezi sa seksom.
Zato Vajninger kaže: Žena je samo seksualna, muškarac je i seksualan'. Pošto je seksualnost za Vajningera očevidno niža sfera ljudske delatnosti, prema kojoj oseća ne samo prezir već i odvratnost, žena nikada ne može da bude moralna. Ona čak nije ni nemoralna, već amoralna, kao što je i alogična. Ona se nikada ne oseća stvarno krivom, ona neprestano laže, zavidljiva je, nesocijalna, nema sopstvenih ubedjenja, već ih prima samo od muškarca.Žena je najbolji medijum, a muškarac njen najbolji hipnotizer. Jednom reči, žena je Vajningeru biće bez duše, ona nema Ja, ni individualnosti, ličnosti, ni slobode, karaktera ni volje. Žena je ili majka ili bludnica (mada na jednom mestu Vajninger dopušta da ‘možda u većini žena postoje obe mogućnosti'). Ali ni tip majke ne prolazi kod Vajningera mnogo bolje nego tip bludnice. Majka je sva cilj vrste i produženje vrste joj je cilj.

Ni majka,kao ni bludnica, nije u stanju istinski da voli. Majci je potreban muškarac ne njega radi, već vrste radi. Ona se ponaša podjednako majčinski prema mužu kao i prema sinu. Ovo ponašanje se svodi na brigu za telo, ne i za dušu muškarca, jer je njen odnos prema njemu pre svega telesni. Materinskoj ljubavi je sporedna individualnost deteta, i to je ono što je duboko nemoralno u njoj.

S druge strane prostitutka oseća odvratnost prema produžavanju vrste, prema rađanju uopšte, dakle i prema detetu; ona sva bitiše u snošaju, u kome hoće da nestane kao realnost, da bude uništena. Pri svemu tome,umno najrazvijenije žene spadaju u kategoriju prostitutke, a muškarci od vrednosti uvek su voleli samo tip prostitutke.
Kad je već jednom počeo da seksualnost i ženu slika u najjačim mogućim bojama, Vajninger se više ne zaustavlja. Ljubav i požuda su za njega dva tako različita, suprotna stanja da je u muškarca, kada zaista voli, savršeno neshvatljiva pomisao na telesno spajanje sa voljenim stvorenjem.
Pa, ko tvrdi da još voli ženu koju poželi, taj ili laže ili nikad nije znao šta je ljubav. Postoji zato samo ‘platonska' ljubav, ljubav prema Beatriči, sve ostalo spada ‘u carstvo krmaka'.

Kada muškarac voli ženu, on u njoj voli svoj ideal, jer se žena kao takva ne može voleti. On zbog toga neminovno strada, i svojim ljubavnim stradanjem on nastoji da vrati ženi dušu koju joj je oteo. Muškarac je forma, žena je materija koja prima svaku formu. Od žene se može načiniti što se hoće. Muškarcu se jedino može pomoći da bude ono što on hoće. Stoga ima smisla vaspitati samo žene, a ne muškarce.
;I poslednja poruka Vajningera muškarcu nosi u sebi nešto od tragične groteske. Kada je muškarac postao seksualan, kaže Vajninger, stvorio je ženu. Žena je otud krivica muškarca. Sve što se može prebaciti ženi jeste krivica muškarca. Ljubav treba da prekrije krivicu. U snošaju se žena najdublje unizuje, u ljubavi najviše uzdiže. To što žena traži snošaj, a ne ljubav, znači da ona želi da bude unižena, a ne uzdignuta.
Najveći protivnik ženine emancipacije (koju je, uostalom, muškarac izmislio i za nju se bori) jeste - žena.Najveći protivnik ženine emancipacije (koju je, uostalom, muškarac izmislio i za nju se bori) jeste - žena. Muškarcu je prema ženi mogućno samo jedno moralno ophodjenje: ni seksualnost, ni ljubav, jer obe upotrebljavaju ženu samo kao sredstvo za strane svrhe, već jedino pokušaj da je razume. Kako? Muškarac mora sebe da oslobodi pola, pa će tako i samo tako osloboditi i ženu. Ona, doduše, tako propada kao žena, ali samo zato da bi se uzdigla iz pepela kao čisti čovek. Odricanje seksualnosti ubija samo telesnog čoveka, i to samo zato da bi duhovni stekao pun život.

 

Kako feministkinje gledaju, danas, na Vajningerove teorije o ženama? Sa prezirom i odvratnošću svakako, smatrajući ga jednim od filozofa koji se najrigidnije izražavao po tom pitanju. Neke od njih citiraju nemačkog marksističkog filozofa Ernsta Bloha (Ernst Bloch), koji je smatrao da je "Vajninger pokazao najžešću mizoginiju za koju se zna".

Međutim, Žermena Grir (Germaine Greer), jedna od veteranki feminizma, u svojoj poznatoj knjizi «Ženski evnuh» (The Female Eunuch) Vajningeru prilazi pomalo "majčinski" (u stilu "dete se igralo, pa se preigralo"), smatrajući ga "jedva dečakom" (a mere boy). Mada njegovu knjigu smatra "strogom i angažovanom", ona pokušava da Vajningera razume i da se u po nečemu i složi sa njim, kao u pitanjima "nelogičnosti i emocionalnosti žena", iako te ženske odlike, moglo bi se shvatiti, ona ne vidi kao nedostatke, već pre kao prednosti žena. Ona smatra da se najčedniji Vajningerov odraz vidi u njegovom opisivanju ponašanja žena koje su ga okruživale - sa mnogo moralnih manjkavosti zaostalih iz viktorijanskog doba; u tome je Vajninger bio u pravu - što je čestito ukazivao na te manjkavosti kod žena iz viktorijanskog perioda. Naravno, Grirova se ne slaže sa Vajningerovom postavkom "da apsolutno žensko biće nema ego", kao što će činiti i druge feministkinje, od kojih većina potpuno odbacuje Vajningerove stavove o ženama. Ja to razumem, jer, osnovni cilj knjige «Pol i karakter», prosto rečeno, jeste da analizira biološka, psihološka, kulturna i ontološka značenja - muškosti.

izvor Vladimir Petrović, Bolesni genije, čemu?

Odnos Pravoslavlja prema ženi

U svojoj fashion-preporuci, pokojni patrijarh je poručivao: „Žena, kojoj je dika duga kosa, treba da se pokriva. Neće li da se pokriva – neka se šiša. Kako žene baš tako postupaju, tj. seku kosu, znači ne moraju ni da se pokrivaju. Isto bi izlazilo iz postavke: „Ako je ružno ženi da se šiša, neka se pokriva“

„M noge majke, koje nisu želele da imaju više od jednog deteta,danas čupaju kose i gorko ridaju nad izgubljenim sinovima, u ovim ratnim sukobima, proklinjući često Boga i ljude, ali pri tom zaboravljajući da optuže sebe što nisu rodile jos dece da im ostanu kao uteha. (u Božićnoj poslanici, 1995.).

„N alažući ženama kao obavezu, bez obzira na sve loše osobine muža, da bude poslušna i da mu čini ustupke, hrišćanstvo vidi u tome sredstvo za ukorenjivanje mira u bračnim odnosima i ponovno uspostavljanje bračne sreće, to je stav Srpske pravoslavne crkve. („Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere“ Beograd , 1998.)

„M ajke začinju jer je to skopčano sa uživanjem i zadovoljstvom ali neće da rađaju i podižu decu jer je to naporno i tobož ugrožava njihov komoditet. (Božićna poslanica 2002.)

"B laženi Avgustin ovakve odnose (korišćenje kontracepcije, op. red.) karakteriše još težim rečima veleći: ‘Ova razbludna okrutnost i okrutna razbluda ide katkad tako daleko te pribavlja i otrove za besplodnost’ (...) uzdržanje je jedino moralno dozvoljeno sredstvo da se ne rađa, kako van braka, u monaštvu i celibatu, tako i u braku..."(„Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere“ Beograd , 1998.)

"O d početka ženi je kosa bila ukras, i sama od sebe težila je da ima što dužu kosu: ‘Ženi je slava ako gaji dugačku kosu’. To je u stvari izraz same prirode, po kojoj žena ne treba da otkriva glavu, te joj je kosu dala kao pokrivač.(...) Priroda je unapred ustrojila da bi ti bila pokrivena. A ti dodaj nešto od sebe, da ne bi izgledalo da narušavaš zakone prirode." („Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere“ Beograd , 1998.)

"Ž ena, kojoj je dika duga kosa, treba da se pokriva. Neće li da se pokriva – neka se šiša. Kako žene baš tako postupaju, tj. seku kosu, znači ne moraju ni da se pokrivaju. Isto bi izlazilo iz postavke: 'Ako je ružno ženi da se šiša (...) neka se pokriva' “(„Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere“ Beograd , 1998.)

"Z ato, ako se pogled na šišanje kose kod žena izmenio, nije se izmenilo biblijsko učenje o postanku muža i žene, te nema osnova da se menja simbol tog učenja – pokrivanje glave." („Da nam budu jasnija neka pitanja nase vere“ Beograd , 1998.)

"U sadašnje vreme, Pravoslavna crkva nije protiv toga da žene nose pantalone zbog prirode posla koji vrše, na primer, u fabrikama, ili putovanju zimi na konjima, motociklu, skijanju i tako dalje... Crkva je protiv takvog oblačenja kad je ono zbog mode i pogrešnog shvatanja jednakosti polova (...) Žene nisu poželjne u crkvi tokom menstruacije, ali savremena higijenska sredstva mogu efikasno sprečiti da se slučajnim istečenjem krvi hram ne učini nečistim, kao i ublažiti zadah koji isticanjem krvi nastaje. Smatram da sa te strane nema smetnji da žena za vreme mesečnog pranja, uz potrebnu obazrivost i preduzete higijenske mere može dolaziti u crkvu, celivati ikone, primiti naforu i osvećenu vodicu, kao i učestvovati u pojanju. Ali, pričestiti se u tom stanju, ili nekrštena krstiti se, ne bi mogla. No, u smrtnoj bolesti može se i pričestiti i krstiti. "(„Da nam budu jasnija neka pitanja nase vere“ Beograd , 1998.)

"Z a pokret žena koje na razliku polova gledaju tako, rečeno je s pravom da u suštini znači ‘samo težnju za prelaženjem iz materinstva u prostituciju. On je kao celina više emancipacija bludnice nego žene’ (dr Oto Vajninger, Pol i karakter, Beograd 1938). Od žena zahvaćenih ovakvim bezbožnim idejama Velikog Inkvizitora, da u grehu ljudsko biće može dostići sreću, bilo bi iluzorno očekivati da se potrude samo da shvate, a kamoli prihvate smirenost i poslušnost, i pokrivanje glave kao simbol usvajanja tih evanđeoskih vrlina." („Da nam budu jasnija neka pitanja nase vere“ Beograd , 1998.)

preuueto iz e-novine


«O to Vajninger kaže da je strah muškarca od žene do ambisa, do propasti do koje čovek može da dodje zbog žene. U Hristu nema ni muško ni žensko, jedno smo. Ali muškarci su bili zakonodavci, pa su sebi i davali prava koja su ženama uskraćivali. Mi takav zakon ne priznajemo. U ženi, kao i u čoveku, postoje ogromne snage dobra. Čuli ste za Helenu Keler: gluva, slepa i nema, a uspela da nauči da govori i to preko prstiju, da završi fakultet, doktorira i da posle svega drži predavanja. Ta ogromna energija je u svima nama, samo je mi normalni rasipamo čulima. Žene neće da prihvati tu prirodu kako nas je Bog stvorio. Ona hoće jednakost, ali ne u Hristu, već: tebi pantalone - meni pantalone, tebi šišanje - meni šišanje. Vajninger kaže, a mislim da tu ima istine mnogo, da je to 'emancipacija bludnice u ženi, ne ličnosti'. Prošle godine je upućena reč protiv abortusa i ženski lobi je demonstrirao i pisao u novinama; ‘Žena je slobodno biće i ona odlučuje da li će radjati ili neće'. Mi nismo ni rekli da ona nije slobodno biće, ali se ne slažemo sa principom da je začetak deo ženskog tela. Jajašce je deo ženskog tela i seme deo muškog, a začetak je nešto treće, posebna ličnost, i to cela, ne deo, i ne pripada ni muškom ni ženskom».

Photo: FoNet/Petar Pavlović

Lepota u svetu mučenom zlom i nesrećom, Dragan Stojanović

Aleksander Dolgikh

Dragan Stojanović




Mara milosnica

Lepota je uvek ugrožena u svetu, divljenje koje izaziva nije dovoljna zaštita za nju. Mara, milosnica Veli-pašina, jedno je od najlepših lepih bića u celokupnom Andrićevom pripovedačkom opusu. Prikaz njene propasti u svetu izmešanih konfesija, surovosti, primitivizma i svakojake skučenosti, istovremeno je prikaz procesa u kojem Mara gubi zdrav razum, a čije faze su obeležene scenama u kojima ona vidi zle, izopačene obrede. U svetu koji se ukazuje kao potpuno zao, Mara gubi poslednji oslonac kada, preko nje, biva povređena uspomena i na njenu majku, kao "milosnicu". Marin krah posredno je umetnički protumačen i paralelno naslikanim nesrećnim sudbinama drugih žena. Žalost kao jedina moguća reakcija na Marinu propast do kraja je pojačana time što i reč, kojom bi bila izražena njena iskonska čednost, biva prekinuta. Ali, stradajući kao "turska milosnica", tj. naložnica Veli-paše, za čitaoca se Mara preobražava u milosnicu kao najdraže biće. Utoliko, i samo utoliko, umetnost može delovati iskupljujuće.

--------------------------------------------------------------------------------

Lepota je ugrožena, uvek. U nekim vremenima, okolnostima, zajednicama, ugroženost lepog bića postaje potpuna, bolnija i neprihvatljivija nego manje-više uobičajen izostanak sreće, izvesnost nesreće, osujećenost s malim ili nikakvim izgledima na povoljan preokret. Negodovanje koje ovakva ugroženost izaziva i odbijanje mirenja s njom dodatno se pojačavaju kad lepota nekog bića postane pretnja samom njegovom opstanku, razlog propasti. Tuga koju donosi obuhvatni uvid u stvari ovog sveta produbljuje se tad do potpune žalosti.
Životu, doduše, uvek nešto preti. Potpuno od svake opasnosti obezbeđen život možda više ne bi ni bio život. O tome je dopušteno, pa i poželjno razmišljati, sve ako se pri tom i ne dođe do neospornih zaključaka. Život shvaćen kao pustolovina koja podrazumeva mnoge rizike shvaćen je u svojoj punoći i širini. Ali zar – kada se sve to zna – ne bi trebalo da ga upravo lepota čuva i štiti od onog što ga podriva i unazađuje? Zar da i ona, ili čak ona pre drugih stvari, bude izazov zloj kobi, uzrok patnje i smrti?!
Kada izaziva divljenje, žudnju pomešanu s poštovanjem, lepota pruža zaštitu kakvu ništa drugo ne može da pruži. U tome je njena neuporediva moć sve dok divljenje traje. Ona je u isti mah izraz povlašćenosti nekog bića i ono što unapređuje njegov život u svetu. To se najbolje vidi kada je doživljaj lepote zbog nečeg u neskladu ili sukobu sa smislom za pravičnost: lepotu je teže prezreti ili osuditi nego ružnoću, čak i kada postoje dobri razlozi za osudu ili preziranje lepog bića. Da bi prema lepom biću bio pravičan kao i prema svakom drugom, čovek mora posebno da se napregne ili barem usredsredi.


Žudnja kakvu budi lepota nije nužno udružena s poštovanjem; divljenje nipošto nije jedino što ona izaziva. Želja ili požuda nisu nužno praćene ljubavlju ili makar zaštićujućim obzirima. Tamo gde je lepota nepriznata, prećutana ili osumnjičena vrednost, mogu se očekivati svakakve nesreće. Umesto da bude izvor zadovoljstva i uživanja, lepota deluje kao podsticaj postupcima koji vode gubitku onog što nelepa bića gube teže ili nikako i ne gube, jer se od njih ne očekuje ono što se od lepih očekuje, koliko god da i ona, u svojoj neleposti, podležu svakakvim oštećenjima i bivaju upropašćivana na razne načine.
Prednost lepote pretvara se u nedostatak tamo gde caruje skučenost. Pitanje je može li lepo biće ikada dovoljno razviti svoju socijalnu inteligenciju i na odgovarajući način se obučiti u spravljanju i primeni životnih protivotrova koji će ga štititi od zavisti, zlobe, ljubomore, surevnjivosti, mržnje ili brutalnog nasrtanja kao vidova ispoljavanja skučenog i pomračenog življenja. Ako je u tome potpuno neobučeno, postradaće, neretko i u slučaju kad postoji nekako uspostavljena socijalna norma, koja valja da obezbedi zaštitu svakom. Sama norma, bez odgovarajućih strategija izmicanja i prilagođavanja, nedovoljna je.
Čime sačuvati lepotu od presude koja u svakom njenom svetlucanju vidi kažnjivu obest, gde je skloniti od besa koji se krije iza takve presude, da se o tuposti onih koji su za lepotu ionako slepi ništa i ne pita...? U skučenim prilikama i zajednicama uvek je više onih koji lepotu ne vide ili, ako je vide, nisu spremni ni opremljeni da joj priteknu u pomoć kad postane predmet agresivne požude i grabljenja, nego onih koji joj se dive i hoće i mogu da je neguju, čuvaju i – ako ustreba – brane i spasavaju.
Lepoti je teško u svetu, a u skučenom svetu, mučenom zlom i nesrećom, lepom biću je posebno, često neizdržljivo teško.
*
Mara je po svemu jedno od najlepših, ako ne možda i najlepše lepo biće kod Ive Andrića. Čitaocu se ona ukazuje viđena sladostrasničkim okom inače sumornog, bolešću i mnogim doživljenim zlom načetog Veli-paše. Njemu ne treba više od jednog pogleda u prolazu na devojku "ispruženu i poleglu po ćepenku" (96)[Ivo Andrić, Jelena, žena koje nema, Sabrana dela Ive Andrića, knjiga sedma, Beograd, 1976.], dok, "klečeći i odupirući se jednom rukom", pruža onu "drugu za nekom tepsijom" (96), da bi ocenio da je ona nešto izuzetno, što ga još može pokrenuti i zaneti, te traži da je nađu i dovedu mu je za naložnicu. S obzirom na to da je u Bosnu došao bez harema, takva njegova želja je u izvesnom smislu razumljiva, a s obzirom na položaj koji u tom trenutku ima, takvom njegovom prohtevu malo šta stoji na putu, utoliko pre što Marino poreklo i socijalni položaj ni inače ne bi obezbeđivali neku veću zaštitu.
Ukoliko se čitalac na Maru usredsredi pre svega kao na lepo biće, za njega će od prevashodnog značaja biti saznanje da postoji pravi, Geteovim jezikom govoreći, zvezdani čas njene lepote, "pravo vrijeme" (97), i da je on na početku priče zatiče upravo u tom času; i drugo, ne manje važno, da je lepota Marina izgledala neuništiva.
Razmišljati o pravom času nečije lepote ne znači razmišljati samo o njenom vrhuncu. Potrebno je znati za koga ta lepota postoji u svetu, čijem se oku otvara, kome i pod kojim okolnostima se ukazuje. Ne samo, dakle, da svi trenuci u životu lepog bića kao lepog nisu isti, već isto važi i za život onoga ko lepotu vidi i biva izložen njenom dejstvu. Utoliko pravi čas u ovom smislu nije nešto "objektivno", za svakog isto, već zavisi od susreta lepog bića i onoga kome je ono lepo. Čitalac o pravom času Marine lepote – devojci je nepunih šesnaest godina – saznaje preko Veli-pašinog doživljaja. Njegovo čulo u ovim stvarima je toliko istančano da mu čini mogućim da razmišlja o rokovima koji se mere već i mesecima. Veli-paša je veoma zadovoljan što je Maru otkrio baš tad kad ju je otkrio. "Da ju je doveo prije ne bi valjalo, a tri-četiri mjeseca docnije, čini mu se, već bi precvala." (97) U svemu je najvažnije ovo "čini mu se"; susret je, ako se pođe od Veli-pašinog utiska, savršen i, sudeći samo po njemu, trebalo bi da bude radostan za oboje ili bar da obeća nešto radosno. Pogoditi upravo onaj čas u nečijem životu koji izgleda tako izuzetan da se ne može meriti ni sa jednim drugim, bilo ranijim, bilo onim koji će nastupiti samo neki mesec kasnije, to se može zahvaliti samo velikoj sreći. Ako je Veli-paša taj čas pogodio, nije čudo što se u njemu budi ljubavna strast, što se celo njegovo biće razbuđuje. I Mara je, za svoju nesreću, upala u 'pravi čas' njegovog života, inače već uveliko u opadanju, onaj kad on može da je vidi kao izuzetnu.
No, za Veli-pašu, koji jedini o svemu odlučuje, jedini ima moć, i jedini doista uživa, susret s Marom ipak nije takav da bi se pretvorio u trajnu, čvrstu i nepokolebljivu vezanost bilo koje vrste. Andrić je taj odnos prikazao u raznim aspektima, dajući i poneku neposrednu ocenu kakav je i u čemu se sastoji. Kada čitalac sagleda celinu tih aspekata, vidi da, s pašine strane, u tom odnosu ima neke umorne požude, mirnog zadovoljstva kakvo, onom ko ume da uživa, donosi prisustvo mladog, lepog, a preplašenog stvorenja, svojevrsne nežnosti i brige, koje se mešaju s pokroviteljskom nadmoći, a ima, u zametku, čak i uvažavanja Mare kao ličnosti, neke obzirnosti prema živoj ljudskoj duši u njoj, o kojoj takođe valja misliti.


Među direktno formulisanim kvalifikacijama njihovog odnosa najznačajnija je ona da se, "u prikrivanoj i nikad neizrečenoj uzajamnosti, koja se sve više razvijala između njih" (102), Veli-paša sam setio da Mara oseća potrebu da ide u crkvu, upravo stoga što se, kao njegova naložnica, oseća kao velika grešnica, i šalje je na misu. Na koji način mu je stalo do nje postaje još jasnije potom, u sukobu s fra-Grgom, koji Maru, u crkvi, isto kao i ostala pastva, izlaže preziru. Veli-paša preti fra-Grgi, jer njegov jezik je jezik nasilja, i drugačije on sa ljudima opšti u svetu samo po izuzetku. U tom sporu, turski moćnik s gnevom će dobaciti fratru: "Šta ti imaš s njenom dušom?" (104) Kasniji razvoj događaja pokazuje da fra Grgo i cela njegova katolička, odnosno hrišćanska zajednica doista s Marinom dušom imaju još manje, i manje je razumeju i štede, nego Veli-paša. Osnovni nalog Hristov, ljubav i milosrđe prema bližnjima, iznevereni su u 'svetu' ove pripovetke, pa je tako i u Marinom slučaju. Pravi, iako ne i početni uzrok njene propasti jeste neskrivena ili slabo skrivana okrutnost prema duši onoga ko je zgrešio protiv običaja i normi skučenih, uz to i konfesionalno izmešanih zajednica. Potpuna bespomoćnost takvog 'grešnika' i nepostojanje bilo kakve slobode izbora u odlučivanju o sebi, pri tom, nedovoljno se ili nikako ne uzimaju u obzir. Milostivost i sažaljenje osetiće i pokazati, donekle, i zakratko, samo oni koji su i sami u vrlo nepovoljnom položaju.


Posle prvog incidenta koji je Mara doživela u crkvi, "paša je isprva nagonio da ide, ali je poslije i sam zaboravio na to. Jer, i on je u posljednje vrijeme bivao tmurniji, i sve se više gubio u zamišljenom ćutanju." (106) Briga njegova za Maru postoji, ali je nepotpuna, nedovoljna. No, ne samo da staranje Veli-pašino o Marinom duševnom miru nije previše uporno, ono je i neadekvatno. Silom i pretnjama ne može se obezbediti, odnosno iznuditi da Maru u crkvi ne gledaju popreko, kao na sablazan. Osećanje krivice ne iščezava niti se smanjuje samim fizičkim prisustvom u crkvi, čak i kad bi se ono silom obezbedilo. Osećanje izopštenosti i odbačenosti tako bi se samo još pojačalo. Čime je pašin odnos prema devojci, osim ovoga, u bitnom saodređen osvetljava i to kako, uz odgovarajuće pretnje, on fra-Grgi najavljuje da će Mara ponovo doći u crkvu. Veli-paša ne kaže ona će doći, već ono će doći (105). U toj zamenici srednjeg roda sadržana je i izražena ambivalencija njihovog odnosa. Veli-paša drži do ove devojke jer ona pripada onoj vrsti "ženska koju je on uvijek tražio, i naročito cijenio, i koja ga je jedino još privlačila" (97), ali se, dabome, oseća i kao neko ko je mnogo iznad nje, i to ne stoga što ona pripada inovernoj raji (uviđavnosti prema njenoj "duši" ima on više nego njeni istovernici), pa ni zbog velike razlike u godinama (ova je, pre, izvor neke rasejane dobrote prema njoj), već zbog samorazumljive, nereflektovane oholosti turskog moćnika, koja se na grub i osion način ispoljava prema svima, a, u datim okolnostima, prema uspaljenim, pred austrijsku invazuju zbunjenim i uplašenim bosanskim muslimanima pogotovu. Iako potpuno u pašinoj vlasti i sasvim nemoćna da utiče na svoju sudbinu, nesposobna čak da o tome bilo šta prozbori, Mara sagledava ono bolje njegovo lice, u poređenju s onim koje pokazuje drugima – najbolje, i dobija od paše onoliko pažnje (pažnje prefinjenog sladostrasnika), koliko on uopšte prema nekome može da pokaže. Kad je ostavlja, napuštajući Bosnu, on se brine za njene troškove i gleda da je koliko-toliko obezbedi za budućnost. Devojka, naravno, ne misli, niti može da misli na "troškove". Ona je za pašu vezana svojom sramotom. "Vodi konje i sluge i pse, a nju ostavlja." (118) U tome, međutim, i jeste tragika njenog graničnog položaja. Bez konja, slugu i, naročito, pasa se ne može. Mara za Veli-pašu nije naprosto stvar koja se nosi sa sobom. Ali nije ni neko bez koga, kao ljudskog bića, on više ne bi mogao. Mara je ono. Ona to ne može da razume i prihvati. Pašin odlazak iz njenog života i nejasna obećanja za budućnost nisu oslobođenje za nju. Jer, sa kim ostaje?!


Nemogućnost da shvati i prihvati da on odlazi a nju ostavlja utoliko je jasnija što razvoj njihovog odnosa ima svojevrsnu dinamiku. Na samom početku, Veli-pašina strast ispoljavala se kao želja da "dariva i usrećuje i štiti". (97) Nasuprot ovom nizu glagola, koji određuju Veli-pašin odnos prema Mari kao u svakom pogledu pozitivan, stavlja Andrić drugi niz glagola, koji govore kako je to izgledalo s njene strane. Mara se "bojala paše, gadila one Sare Jevrejke (služavke pašine – D. S.), i stidila dana i svijeta". (98) Darivati, usrećavati i štititi stoji paralelno sa bojati se, gaditi se i stideti se. Marino postepeno privikavanje na pašu i njegova milovanja, njeni razgovori s njim i nemi zagrljaji, sve to počiva najpre na ovom paralelizmu. Pašina naklonost i osećaj odgovornosti u fatalnoj su nesrazmeri s Marinom bespomoćnošću.
Postoje među njima i trenuci čisto ljudskog kontakta. Kaže se čak da je Mara naročito zavolela miris pašine kože, da ju je taj miris sve više "privlačio, krijepio i veselio" (98) – ovaj niz glagola gotovo da na tren uspostavlja ravnotežu s onim prethodnim: 'bojati se', 'stideti se', 'gaditi se' – da je, posle besanih noći, provedenih u plaču i grcanju zbog jasne svesti "šta je ona i ko je ona sada" (99), dočekivala pašu s "bezglasnim smiješkom koji je sav od bijelih zuba i sjajnih očiju" (99). Sa svoje strane, paša, koji u svojoj orijentalnoj ukočenosti i zamišljenosti, voli da sedi s Marom u suton, ćuteći i pijući mastiku, dok po bistroj vodi u kristalnoj posudi pred njim plivaju dve trešnje, otvoriće se u ponekom času prema devojci ne samo kao moćnik i sladostrasnik. Takvi trenuci u suton nisu lišeni prisnosti. "Tek ako bi se on osmjehnuo i zaprijetio joj, kad bi počela da gricka porub njegove košulje." (100-101) U tom Marinom grickanju pašine košulje plastično je nagovešten jedan od nemogućih, nesagledljivih, teško zamislivih puteva na kojima Mara ne bi morala propasti i ne bi propala. Nema nigde ni prisenka sreće u 'svetu' ove Andrićeve pripovetke. Ako ipak ima nekog makar kakvog njenog majušnog nagoveštaja, koji će odmah biti prigušen i zgasnuti, onda je on u ovim večernjim, nemim časovima koje je Mara provela na Veli-pašinim obnaženim grudima.
Veli-pašin doživljaj Marine lepote u pravom njenom času treba povezati s pripovedačevim iskazima pri kraju pripovetke o Marinoj lepoti koja je izgledala neuništiva. Spoljašnje okolnosti, koje su razlog Veli-pašinog odlaska, to jest austrijska okupacija Sarajeva, usmeriće i dalju Marinu sudbinu. Sve će se ugađati tako da će njena nesreća u jednom času postati prevelika a da bi je ona mogla podneti i ostati, pri tom, pri zdravom razumu. Doći će smrt, ali tek posle duševnog sloma. Gore nego kod Ofelije ili Kordelije, jer će Mara prethodno roditi dete, koje će i samo odmah umreti. Slomivši se duševno, "kao podsječena, strahovitom brzinom je opadala i ružnjala, kopnila i nestajala vidno. Njeno lice, čija je ljepota izgledala neuništiva, postade mršavo i grubo, ugasi se pogled, poružnjaše usta. (...) Izgledalo je nevjerovatno da tolika ljepota može propasti u tako kratko vrijeme." (162-163) Ovo sad nije opis Veli-pašinog doživljaja, nego izveštaj pripovedača koji je upućen čitaocu neposredno. Marina lepota, dakle, izgledala je neuništiva, ali ne stoga što se njome neko zaneo, što su nečija želja ili strast učinile da izgleda tako, ili što je takav utisak proistekao iz naklonosti, kako god da se ova inače bliže odredi (pošto o ljubavi u pravom smislu ovde, naravno, teško može biti govora); naklonost kakva je Veli-pašina, naime, iako možda u manjoj meri nego ljubav, neće, dok traje, da zna za vreme i ono što ono donosi. Ali, ovde nije reč o takvom istrzanju iz vremena ili slepilu za njegovo korozivno delovanje, do kojih dolazi usled određenih osećanja. Marina lepota je, da se tako kaže, stvarno izgledala neuništiva, nezavisno od toga čije ju je oko gledalo i videlo, i sa kakvim osećanjima.


Marina smrt i prethodno propadanje njene lepote ne menjaju ništa u tome da je ta lepota pre duševnog sloma izgledala neuništiva. Pošto se to pokazalo kao netačno i lepota je, pre smrti, bila uništena, ostaje da se zaključi da neprijatelj lepote nije samo vreme, precvetavanje, promašivanje 'pravog časa' ili, naprosto, starenje. Utisak da je ona neuništiva nije u vlasti vremena; kada razgrizajući učinak vremena postane vidljiv, taj utisak je već nestao. U Marinom slučaju pokazuje se da lepota zavisi od otpornosti duše lepog bića na zlo sveta. Lepota je ugrožena s podrivanjem ove otpornosti, ugrožavanjem duševnog zdravlja. Ono što oživljuje i ozaruje neko lepo biće, čineći ga lepim, nije nešto naprosto telesno, mada od tela nije nezavisno. Tu smo na tački na kojoj, i u ovoj pripoveci kao i inače, vidimo da upravo lepota lepog bića umnogome zavisi od onog što određuje način njegovog postojanja, što usmerava egzistenciju i rasvetljava ili zamračuje horizont unutar kojeg ona sebe shvata i može sebe da prihvati.


Marina sudbina govori nešto bitno o neuništivosti, odnosno o uništavanju lepote. Lepota lepog bića nije neuništiva jer njegovi susreti s drugim bićima razaraju egzistencijalnu podlogu na kojoj ona počiva. Ostavljamo za sada postrani pitanje može li neko biće biti i ostati lepo ako u njegovoj egzistencijalnoj podlozi nema ničeg lepog. Ali, ako su u toj podlozi razgrizeni neki osnovni njeni sadržaji, treba očekivati da će, pre i nezavisno od konačne propasti tog bića samog, nestati njegove lepote.


Mara je potpuno nepripremljena i neopremljena za svet u kojem joj je suđeno da živi, osim toga gotovo sasvim onemogućena u izborima koje bi svaki čovek morao da ima; ona je na zlo neotporna žrtva. Lepota ne samo da joj neće pomoći, ona je neskrivljen uzrok stupanja na strašan životni put i brze propasti na njemu. Susret s Veli-pašom, u "pravo vrijeme", poguban je, naravno, za Maru, ali on sam još ne znači propast; potrebno je da se susteknu razne druge okolnosti, lične i istorijske, i da taj tragični susticaj aktivira bolan, pod bolom zapretan emotivni naboj, koji se tiče njenog rođenja, majke i njene, tako reći, od nje nasleđene sramote, pa da Mara konačno poklekne i slomi se. U svemu tome ona ništa istinski ne razume. Bez mogućnosti da išta suprotstavi raznim oblicima nasilja kojem je izložena, ona ostaje iskonski čedna, "anđeo božiji". Pa ipak, pre nego što će sići s uma i žalosno skončati, Mara će shvatiti nešto bitno: "... njoj poče polako da se otkriva istina o Pamukovićima: da su i oni mučeni zlom i nesrećom, kao i svi koje je dosad poznavala, kao njena majka, Hafizadićka, i stari Ilija Garić, kao i Veli-paša, i baba Anuša; samo što oni to na svoj način snose i kriju." (138) Pripovedač koji zna sve, kako o onom što se zbilo, tako i o onom što pojedini likovi pri tom misle i osećaju, našao je za shodno da o ovome jasno i nedvosmisleno izvesti.
Priča o Mari, Veli-pašinoj milosnici, priča je o nemogućnosti opstanka lepog bića i nepostojanju lepote življenja u svetu svud i neizlečivo mučenom zlom i nesrećom. Opstajanje u njemu je produžavanje zla i umnožavanje nesreće.
Ovakvo saznanje samo dodatno razara Marinu egzistencijalnu podlogu. To nije gorka mudrost, koja može da pomogne u snalaženju među raznim oblicima zla u svetu ili koja, možda, čak krepi, onako kako otrežnjujući uvidi ponekad čine; za Maru je to izvor strepnje od koje bi ona da pobegne i skloni se negde gde stvari bolje stoje. Samo, gde je to?
Na kraju, pred slom, Mara će izlaz potražiti od Bogorodice, u svojevrsnoj viziji, koju je Andrić dao u samo nekoliko poteza. Cela Marina tragična egzistencija zgušnjava se u tih nekoliko rečenica upućenih Bogorodici, u njima je istina Marinog bića. Devojci koja gubi razum priviđa se modri plašt brze zastupnice nesrećnika ovog sveta pred Bogom, i ona pokušava da taj plašt navuče na sebe i tako se zaštiti: "Pokrij me, Gospo draga, ne daj! Zakloni me od svih, od svih... Svukud su me vodili, kod Turaka i kod naših. Svuda su me gonili. Ništa ne znam. Nisam kriva. Ne daj me!" (161) Izlaza nema, propast je tu. Saznanje da su i svi drugi mučeni zlom deo je tog bezizlaza. Da bi takvo saznanje pomoglo da se barem nekako opstane, neka bude i u nesreći, kao Jela ili Nevenka, bile bi potrebne neke pretpostavke, kakve u Marinom slučaju ne postoje, neophodni su egzistencijalni potpornji kakvi njoj nisu bili dati. Njena propast je ujedno i višestruko skrnavljenje iskonske čednosti bića tako lepog kako je ona lepa, i utoliko joj odgovara jedino potpuna žalost, kad se o njoj čita.
Mari se svet u kome se našla čini obeležen zlim obredima, to jest obredima u kojima se služi zlu. Duševni krah ovog lepog bića ne nastupa odjednom, on je kraj jednog procesa. Taj proces započinje kada Mara bude odvedena Veli-paši, dakle istrgnuta iz svog prvobitnog 'prirodnog' okruženja. Od tada njena duša postepeno popušta, ne nalazeći mogućnosti da se saživi sa svetom u novim prilikama: s njihovim promenama život u njemu postaje joj sve manje snošljiv, dok na kraju ne dođe "konačan udarac" (159), to jest reč koju Mara nije smela nikada ni da izgovori, a kad je ta ubilačka reč milosnica izgovorena, nije više mogla ništa da podnese. Bekstvo u viziju Gospe, od koje devojka koja ludi očekuje pomoć i spas, postaje neminovno. Stvarnost u kojoj se živi je stvarnost zla, kojoj nasuprot, kao neki izlaz, stoji još jedino stvarnost priviđenja Bogorodice iz dolačke crkve, upoznate u detinjstvu. Poslednju odbranu od groze života i nasrtaja ljudi pruža biće koje je u svemu milostivo i dobro, ali izvan realnosti, u kojoj je čak i puki opstanak postao nemoguć.


Obredi treba da služe pozitivnom osmišljavanju sveta, tako što uvode u prostor sakralnog i neugrozivo dobrog; oni usmeravaju pogled ka takvom dobru i u običnom, svakodnevnom životu čine ono sveto prisutnim, simbolično ili stvarno, kako ko već shvata. I neizbežne nesreće dobijaju na taj način neki smisao, postaju snošljivije, nalaze neko shvatljivo mesto u ekonomiji dobra i zla, a ono opasno, destruktivno, nepojamno i smrtonosno koje donose, odnosno kojim su nošene, biva manje ili više sputano i ukroćeno: okretanje ka neugrozivom dobru potiskuje preteće zlo, imaginativno, pa time, dakle, i stvarno.
Zla koja snalaze Maru uvlače je u proces koji se mora završiti njenom propašću već i zbog toga što ona pojedinim scenama koje vidi ili je prisiljena da u njima učestvuje počinje da pripisuje karakter obreda, čija je funkcija, međutim, suprotna onoj koju obred ima. Pogled se tu ne usmerava ka dobru, već je prikovan za zlo, ti 'obredi' ne služe lakšem saživljavanju sa svetom, već ga čine strašnijim i odvratnijim; stvari ne zadobijaju smisao, već postaju neprozirne i većma preteće nego pre. Uostalom, tu se zapravo i nema posla s obredima, nego to svojstvo Mara pridaje nečemu što, inače, drugima može izgledati čudno, strašno, odurno i gadno, ali ne i kao nekakvo izokrenuto činodejstvovanje.
Verovatno nije moguće suočiti se sa svetom kao potpuno i u svakom pogledu zlim, a ostati u njemu. Kritički, trezven, dakle prosvećen um uvek vidi relativnost zla. Čovek je utoliko bliži porazu ukoliko je manje opremljen i pripremljen da gleda i rasuđuje trezveno i kritički. Stavljen u poziciju potpune bespomoćnosti i trajno osujećen u svakom pokušaju da se prilagodi i saživi sa nametnutim mu prilikama, on će gubiti kritičnost i sposobnost za trezvene procene. Očaj možda i više utiče na razum nego što razum utiče na očaj. I pre nego što očaj postane potpun, a pogotovu kad je takav, traže se iracionalni izlazi iz nesreće i poraza. Ludilo je jedan od takvih "izlaza" iz sveta zla za koje se od jednog časa više ne veruje da može da se savlada razumom ili da se nekako drugačije izbegne. Scene u kojima Mara vidi zle obrede su, otud, simbolički izraz stvarnog zla kome je ona doista izložena i pred kojim je bespomoćna, ali su istovremeno i njenom sopstvenom, već podrivenom dušom u 'obrede' preosmišljeni ružni ili čudni prizori, jer se tako ono što je neizdržljivo i nemislivo ipak nekako privodi svesti, a naime da je svet u svemu i sav potpuno zao. Drugačije to Mara, očigledno, ne može da obradi ni duševno, ni duhovno. Ona je lepo ali neprosvećeno biće, u svetu konfesionalne uskogrudosti i fanatizma, neznanja i surovosti. Prevedena, sa svoje lepote, preko granice koja deli konfesije, preoteta iz ne baš zavidnog 'početnog' položaja Hafizadićkine ćerke, da bi se našla u položaju dragog bića, koje će, međutim, od Veli-paše biti odbačeno, ona je žrtva i uskogrudosti, i neznanja, i surovosti, a posredno, naravno, i fanatizma. Nije, između ostalog, slučajno, u 'svetu' ove pripovetke, ni to da Maru sahranjuju upravo u trenutku kada na pogubljenje pored groblja vode najzadrtije među fanatičnim muslimanima, koji bi da pruže otpor nadirućoj kaurskoj sili. Pažnju ono malo služinčadi što je došlo da isprati Maru sa ovoga sveta odvlači upravo prizor tih osuđenika. Time se samo upotpunjuje utisak da se Marina lična sudbina preseca sa istorijskim zbivanjima, čega ona nije, niti može biti svesna, pogotovu ne ukoliko je neophodno sagledati i proniknuti šire istorijske okvire, daleke veze, dugo pripremane pojave i njihove uzroke. Niko među likovima ove pripovetke, uostalom, nema takvu sposobnost ni mogućnost.
Prave obrede, koji prizivaju dobro i sveto, čovek zatiče u svetu i njihov smisao je unapred određen, o njemu se ne pitamo: verujemo u njega, manje ili više, ukoliko u obredima učestvujemo. Ono, međutim, što se Mari čini da je obred, naopak i zao, jeste to samo za nju, kao objava nesavladanog i nesavladljivog zla sveta, te je, otud, nešto nerazumljivo, tajanstveno i nepoznato. Treba obratiti pažnju na prideve koje je Andrić upotrebio u četiri varijacije ovakve objave svetskog zla Mari, koja se njoj ukazuje kao služba koja se služi zlu. Tim varijacijama, motivacijski gledano, naznačene su stanice na putu Marine propasti.
Veli-paši neki lišaj razjeda lice, i kad noću ostane sam, on ga maže nekakvim lekarijma, uzalud pokušavajući da odstrani to što ga nagrđuje. Mara ga pri tom krišom posmatra i "dođe joj kao da on to vrši nerazumljiv obred, i služi službu nečem što je tajanstveno, jezivo i posve zlo" (102).
Videći, kasnije, pijanu i napola izludelu baba-Anušu kako se uzalud trudi oko silovane i obeznanjene devojčice, Mara, koja je tu pobegla misleći da se nekako spase, susreće se s novom objavom zla. "Nije mogla da razumije ništa, ali je osjećala da se tu vrši nešto ružno i strašno. I opet kao neka služba nečem što je zlo, što zastrašuje i ubija." (130) Mara, naravno, beži odatle čim svane. Ali, kuda pobeći?
Suočena sa fra-Grginim prekorima i neodmerenim, gnevnim pogrdama, posle kojih je on tera da se zajedno mole, Mara čak i tu, pri obraćanju svetoj Mariji, ima isti doživljaj. "Njoj se učini da i on to nešto tajanstveno radi i nekom služi, a samo on zna kome." (133) Molitva, koja joj je nešto poznato i trebalo bi da deluje umirujuće, preokreće se u opako služenje, koje je, razume se, njoj nerazumljivo i zastrašujuće. U Marinom duhu već očigledno deluje nešto što je prisiljava da na ovaj način preosmišljava ono što joj se događa. Onome što je doista, samo po sebi, za nju zlo, preteće, ugrožava je, ponižava, zastrašuje i zastire svaki bolji izgled, pridaje ona smisao službe zlim i, pri tom, nepojamnim silama. To čemu su ovakvi 'obredi' posvećeni mora, svakako, onome ko u njima uopšte vidi obrede biti i ostati nepojamno. Odakle devojci kao što je Mara snaga da tačno shvati prilike u koje je bačena i prevaziđe ih, ili, što bi bilo važnije, snaga da ih prevaziđe i pobegne iz njih, makar ih i ne shvatila u potpunosti?
Našavši se kod Pamukovića, Mara je na putu sad već izvesnog kraha. Tu i relativno bezazlena pojava engleskog konzula u susedstvu (o kome je čula da se priča da je sulud jer noću peva, budi komšiluk, okuplja oko sebe božjake itd.), izaziva kod Mare, u novoj varijaciji, utisak da se sreće s nekim naopakim obredom. "Posmatrajući ga kako neprirodno uzdignute glave, obasjan, gleda prema zapadu, njoj se činilo da i on to vrši neki obred kome ona ne može da nasluti značenje, a koji je ispunjava i onim običnim strahom od svega što je vidila kod Veli-paše, baba-Anuše, fra-Grge ili Nevenke i, osim toga, još i nekom bolnom radoznalošću." (155) Po treći put se javlja formulacija "da (i) on to" (vrši, odnosno radi nešto što je nerazumljivo i zastrašujuće). Sila koja Maru odvodi iz sveta zdravog razuma i uopšte sveta nalazi, tako, neki zaobilazan izraz. To što ova sila deluje na ovaj način nije čudno ako je ona "tajanstvena", "jeziva", "posve zla", "ružna", "strašna", "mučna", "zagonetna", nenaslutljivog je značenja... "Što je glavno:" – to je zbilja glavno – "i ovde je njena duša bila skrušena i satrvena (134)", kaže pripovedač, komentarišući preokretanje zajedničke molitve s fra-Grgom u zli 'obred', koje Mara vrši, ili se ono u njoj vrši.
Zlo je u 'svetu' ove pripovetke neosporno veoma veliko i obuhvatno, da se ne kaže sveobuhvatno, ali ovakvo preokretanje je simptom Marine bolesti, pokleknuća, tragična priprema za konačni slom kada bude imenovana kao milosnica. To je imenovanje koje ubija, jer aktivira 'kompleks' vezan za majku, koja je takođe najpre bila naložnica nekom Turčinu, pre nego što je udata za maloumnog Iliju Garića. Za tumačenje pripovetke ovo je ključna tačka. Kap koja prevršuje upravo su Anđine reči, dok odvlači svog pijanog muža Šimuna od Mare na koju je nasrnuo: "Ovamo dolazi, nesretni sine. Treba ti turska milosnica!" (158) Pripovedač ne želi da prepusti čitaocu zaključak o težini ove kvalifikacije i njenom pogubnom efektu, iako bi se takav zaključak dosta lako mogao izvesti iz celine priče: on te reči sam naziva konačnim udarcem. One to doista i jesu. Posle tog imenovanja, u kojem se izrikom ponavlja osramoćujuće imenovanje Marine majke kao turske milosnice, u duši nesretne kćeri ne ostaje više ništa egzistencijalno zaštićujuće, a pri tom koliko-toliko delotvorno, odnosno ostaje još jedino idealna projekcija Gospe, neukaljane, neobesvećene, jer je nju nemoguće obesvetiti i ukaljati; kći i majka su izjednačene u sramoti. Identifikacija s majkom, koja je, inače, za kćer prirodna, predstavlja izvor duševne snage i može biti spasonosna, u ovom slučaju postaje razorna, i to ne stoga što se uvreda upućena majci prenosi i na kćer, već što se uvreda upućena kćeri prenosi i na majku, na instancu majke, obesvećuje je i kalja, čime se lomi poslednji oslonac. Okolnost što je Mara prvi put reč milosnica čula kad je bila namerno, u svađi, upućena njenoj majci, dok je u njenom slučaju do toga došlo, da se tako kaže, indirektno, imenovanjem nje kao turske milosnice, ništa ne menja na stvari: ono nešto "modro, meko i rasplinuto, ali smrtonosno" (159) u toj reči deluje. To je imenovanje koje će je definitivno rastočiti i ubiti. Na Marinoj unutarnjoj pozornici preostaje još samo Bogorodica, ali već s one strane stvarnog, 'normalnog'. Ono što je stvarno i 'normalno' određeno je pridevima koji prate opake 'obrede', kako ih je Mara doživela, pa se svet uobručen tim pridevima može sažeto oceniti kao tajanstveno zlo ili zlo tajanstvo. Iz njega se mora nekud, pa kuda god, tamo gde postoji neko dobar, svetao i čist. Mara se tamo i uputila.
Paralelno s Marinom nesrećnom sudbinom prikazana je, manje ili više podrobno, nesreća nekoliko drugih ženskih likova. Taj paralelizam uverava nas da ono što se zbilo s Marom nije izuzetak, da propast, duševna i fizička, u tom svetu nije namenjena samo izuzetnoj lepoti, da je skrnavljenje onog što u svakoj ženi mora da se poštuje pre pravilo: stradanje lepog bića jedno je od mnogih, nesreća među nesrećama. No, Mara je, ipak, središnja figura. Njen život može da dobije, u tumačenju, svoje najdublje određenje tek kad se sameri sa onim što se događa drugim ženama. Ovde to određenje vidimo kao neizbežnost da iskonska čednost i lepota lepog bića kakvo je Mara budu pokvarene, uništene. Taj svet, na granici vera, kultura, carstava, shvatan kao zabit gledano s obe strane, zatvoren u sebe prema obema, ispunjen strahom, podozrenjem, nevericom u bolju mogućnost, okovan sujeverjem, pridavljen neznanjem i bahatim poluznanjem, s dugim pamćenjem da su nasilje i pritvorstvo jedino s čim se sigurno ima računati, a dobra volja i iskrenost varke, kojima se ne sme nasedati, taj i takav svet ne da lepom biću da opstane u njemu. Čudo je, međutim, u tome da se ono u njemu rađa. Ne drugde, nego tu. Tu ga nalazimo, među drugim nesrećnim bićima. Mara nije sama kad je reč o surovom nasrtanju na ženu, o zloupotrebi, o erosu pervertiranom u agresivnost ili želju da se kinji, u čemu ima i nasilnikove autodestruktivne želje (i potrebe) za sopstvenom nesrećom; takva želja (i potreba) nalazi se, čak ne ni preterano skrivena, u samom temelju jedne određene kulture. Utoliko 'svet' Mare milosnice možda i nije geografski i istorijski strogo omeđen, već je naprosto svet, moguć uvek i svud.
Tu je, najpre, slika izrazite gnusobe silovanja devojčice, namamljene šećerom. (127) (Postoji izvestan paralelizam između tog prizora i onog u kome se ustanici, koji se spremaju da brane Sarajevo od Austrijanaca, zabavljaju sparujući pse (123).) Tu je, zatim, široko razvijena priča u priči o Nevenki i njenom braku u kojem od samog početka nema ničega osim mržnje. Za razliku od Mare, Nevenka je zakonita supruga jednog od Pamukovića, nije prekoračila (nije bila nagnana da prekorači) konfesionalnu granicu i, što je najvažnije, neobičnoj rugobnosti svog braka spremna je da se opire sopstvenom mržnjom i agresivnošću, kao što je spremna i da se brani od nasilja. Slično Mari, ona je suviše mlada i potpuno neopremljena da bi se suočila sa pitanjem o zlu. Pa ipak, s njim se ona suočava uspešnije i neposrednije: živeći među Pamukovićima, ona ima jednu stalnu misao – otkud toliko zlo (147), ne projektujući, pri tom, kao Mara, u ono što vidi neki poseban, da se ne kaže 'viši', obredni smisao. Nevenka je otpornija, zdravija, nema nasledno opterećenje, koje se po Maru pokazuje kobnim kada bude dirnuto u uspomenu na majku. Naprotiv, u svojoj majci Nevenka ima delotvornu podršku. Pitanje: otkud toliko zlo? proteže se, kao neka mračna duga, preko cele scene ove pripovetke i svega na njoj, ali ne deluje na svakog isto svojom nerazumljivom stravičnošću. Za Maru, koja je bespomoćnija od Nevenke i u socijalnom položaju gorem od njenog, to pitanje je strašnije i nerazumljivije, nepodnošljivije.
U meri u kojoj se može očekivati da će uopšte biti dobijen, odgovor na pitanje: otkud toliko zlo? pomalja se tamo gde se presecaju pojedine lične sudbine, dakle ono egzistencijalno, sa istorijskim. Razne pojedinačne egzistencije uključuju se, po pravilu bez jasne svesti ili širih vidika i potpunijeg razumevanja, u istorijski trenutak, odnosno tok. Sudeći po Mari milosnici, eventualnim emancipatorskim procesima u tom svetu zaostalosti i konfesionalne izdeljenosti i zatucanosti, ne daju se nikakve šanse. Promene donose katastrofe, kakva je Marina, a da pri tom onaj ko strada niti šta zaista razume i zna o toj vezi svog života i istorijskih događaja, niti može nešto da učini. Zlo je i u istoriji i u pojedinim životnim tokovima, jedno se međusobno uslovljava drugim, ali to onima kojih se to tiče – Mari pogotovu – ostaje neprozirno. Ono što se donekle shvata jeste ono što je istorijski nasleđeno, pre svega kad su posredi jazovi koji dele konfesije, ali misao o međusobnom uvažavanju, ako ne već i nešto više od toga, teško se tu i retko probija. Međutim, bolno jasno je svakako to da se i Mara i Nevenka porađaju dok nad Sarajevom gruvaju topovi. Njih dve združilo je, u krajnjoj liniji, to što je Veli-paša napustio grad, jer je na nekom 'kongresu' odlučeno da Turci prepuste Bosnu drugoj carevini. Ko tu uopšte o tom 'kongresu' ima pojma i zbog čega bi trebalo da ga zanima šta je na njemu odlučeno? Bilo kako bilo, Maru i Nevenku u tragediji spaja i to što će Mara jedno vreme dojiti Nevenkino dete, ni ne znajući pravo da to čini, budući da u tom času ona sama nije više pri sebi, a njeno sopstveno dete je već mrtvo i, bez obreda, sahranjeno pod drvo u kutiji od eksera. Dok su napolju neredi, druga dojilja se ne može tražiti, a Maru je – da li upravo zato? ne može se poverovati da je sve samo zato, ne može se pristati na takvu svrhovitost događaja – sticaj okolnosti doveo tu, desilo se da se i ona tu pre vremena porodila. Nevenkino dete biva na taj način spašeno, a ona, koja je do tada u svojoj novoj obitelji imala samo dušmane, počev od svog muža pa dalje, tako će se konačno inicirati u njihov svet, postaće ravnopravna s ostalima, dočekaće čas osvetničkog trijumfa. Pre nego što umre, Mara će joj, bez svesti, volje ili želje, pomoći u tome.
Podjednako je, u ovom smislu, važan i lik Jele. Nju je, kad joj je bilo šesnaest godina, koliko ima i Mara, "unesrećio mlađi brat starog Pamukovića" (139), da bi, potom, ostala u toj kući celog života kao sluškinja. "Uvela je rano i otupila potpuno" (139), saznajemo o njoj. Ukućani su se na nju navikli "kao na stvar" (139), i znali su joj ime samo zato što su je nekako morali dozvati kad im je trebala. Pri kraju pripovetke, međutim, kada Mara treba da se porodi, kaže se o njoj i sledeće: "Jela, koja nikada nije imala svoje kuće ni znala šta je sreća i porodica, koja je poznala muškarca jednom u životu, i to samo kao zvjerstvo i užas, bila je neobično osjetljiva kad se radilo o djeci i porodu." (163) U tome, dakle, ono da je "potpuno otupila" ne važi. Njenom vajkadašnjem utisku i iskustvu da su Pamukovići i njihove sudbine "zlo koje se ne da promijeniti" (140), biće, kada pored sebe bude imala Maru i Nevenku, "dvije blagoslovljene žene" (165), pridodato saznanje o prirodi zla, koje se i samo u njoj bez sumnje dugo kristalisalo. Ono je saopšteno naratorovim sopstvenim rečima, i njeno je ali i njegovo, to je spoznaja koju joj narator daje da bi imao iz čijeg umetnički konkretizovanog iskustva da je 'preuzme'. U većoj meri nego Nevenkino pitanje o zlu, a mimo Marinih scena zlih 'obreda', ta spoznaja prestaje, dakle, da bude nešto što je isključivo lično uslovljeno, mada se vidi iz čijeg i kakvog života se rađa, i zadobija univerzalno važenje. "Toliko zlo i tolika patnja, i još se sve, na svakom koraku, množi i rasplođuje!" (164) Ne bi li se, doista, trebalo čuditi tome? Znak uzvika je tu. Mogu li, smeju li život i toliko zlo da idu zajedno?
Ovaj iskaz priziva u sećanje ciničnu žalopojku samog đavola, ali ne onog o kome je reč u ovoj pripoveci, već onog Geteovog, koji se jada da nikako ne može da istrebi tu "ljudsku žgadiju" (Faust, 1369), uprkos svemu što čini i pokušava, i ma koliko se trudio. Čoveku je, govori on još na početku komada, raspravljajući se s Bogom, dato ono što on naziva umom, ali je posledica toga ta da je taj mali bog u svetu "zverskiji od svake zveri". (Faust, 286) S druge strane, on sam pokušava čoveku da naudi koliko god i čime god može. Pa ipak, kraj sveg zla koje ljudi nanose jedni drugima i onog za koje se stara 'đavo', nema pravog uspeha, kakav bi Mefisto želeo.

Yuri Salko

(Faust, 1371 ff.)


Kolike sam već pokopao!
A stalno cirkuliše neka nova, sveža krv.
Tako to ide dalje, prosto da pobesniš.


Andrićeva Jela, sa istom ovom mefistofelovskom mišlju, premda, razume se, drugačije artikulisanom, i veoma daleko od Mefistove cinične ironije, naviknuta da istrajava u bolnom čuđenju ili da naprosto istrajava, ovaploćuje princip suprotan Mefistovom. Živodajni, božanski. Jela je ta koja će zaplakati nad Marinim grobom, iako godinama nije plakala, ali je, verovatno, važnije to da je ona ta koja se postarala da Nevenkino dete nađe hrane na Marinim grudima, kao što se, uostalom, celog svog života starala oko svih koji su rođeni u kući Pamukovića. Ona zna da se nema od koga očekivati pomoć i zato je pruža ona sama. Život, svaki, uvek i po svaku cenu, valja održati – Jela, "potpuno otupila" u ambijentu izneverenog i poništenog Hristovog naloga o ljubavi i milosrđu, ali i "neobično osjetljiva kad se radilo o djeci i porodu", jeste ta sila zbog koje bi Mefisto da pobesni.
Čitalac ne bez razloga može da se upita hoće li se i tom najmlađem Pamukoviću, koga je Nevenka rodila, kao i "svakom od njih, kad dođe u godine" (144), otvoriti živa rana na nozi ili na ruci, koju će morati da krije – da se o drugom zlu u budućnosti, koje se iz rečenog i prikazanog može slutiti, i ne govori. Ali, tamni nagon je odveć snažan, bolesna krv se takođe nastavlja, biološko pobeđuje. To što je u 'svetu' Mare milosnice ljudsko dostojanstvo pogaženo ili, najčešće, ne može ni da se razvije i ispolji, makar u pobuni ili dubljem razumevanju ljudske tragike; što se verski postulati, kod svih, shvataju primitivno i glupo, i služe ponajviše raspaljivanju mržnje; što je to svet bez utehe i sasvim negostoljubiv za lepo biće, u tome ništa ne menja. (Jedina koja od svih u tom 'svetu' pokušava da Maru nekako uteši i otvori joj neki bolji, spasonosni izgled po Veli-pašinom odlasku, jeste Ciganka Hamša. Sušta suprotnost njoj je fra Grgo, koji nema dovoljno teških reči i pretnji za Maru.) Pijani, razvratni, bolesni, oholi, suludi, slepi za svet od nadmenosti, nadmeni jer su slepi, ustrašeni ili prezirom sleđeni i ostrvljeni, bandoglavi i preki, ljudi uništavaju jedni druge, lepo biće nema među njima šta da traži. Svejedno, život se svakako nastavlja.


Kao što je važno uočiti ulogu reči koja ubija, tako je u tumačenju Mare milosnice podjednako važno uočiti da je reč koja na kraju treba da izrazi suštinu Marinog bića presečena. Da je izgovori, dato je sluzi Marijanu. On se "pored Šimuna na Kiseljaku odao piću, bio je lak na suzi i govorljiv". (169) Takav čovek dobio je važnu ulogu: oproštajne reči nad humkom su njegove:


"- Eh, eh – uzdisao je i zastajkivao, ne znajući upravo ni sam šta hoće da kaže – eh, zakopasmo grješnicu, zakopasmo sirotu. Svak je ponešto uzeo od nje, a nikog da je požali i suzu pusti nad njom. Eh, pusto!" (169)
Potom, međutim, u trenutku pribiranja, kada istina Marinog života, toga u svemu nesretnog prisustva na svetu, sama dolazi na usta, Marijan "odjednom briznu i teškim jezikom, koji se grčio od plača, viknu, jauknu gotovo, kao de nešto neočekivano i strašno otkriva i priznaje:


– Jelo, anđela smo božijeg zakopali, anđe..." (169)
U tom trenutku, kad Mara nije više ni grešnica, ni sirota, i kad, u jauku, nema nedoumice šta Marijan "hoće da kaže", Jela, brišući poslednju suzu, "naglo i grubo" (169) prekida njegovu reč. Novi životni zadaci čekaju i valja se okrenuti njima. Ova presečena reč Marijanova pojačava turobnost priče do krajnje granice. Mara kao anđeo, u svojoj anđeoskoj lepoti i nevinosti, ne samo da nema mesta na zemlji, ona i u nečijoj reči teško može da opstane, makar onoliko koliko ta reč traje. I ona je presečena.


Naravno, pored te presečene reči, na kraju, ostaje i pitanje koje imamo prvo da postavimo sagledavajući celinu pripovetke: otkud takvo, lepo, tako lepo biće, kakvo je Mara, u takvom svetu? Proizvodi li njeno prisustvo u njemu, budući da je jednom neopozivo bila, nešto, makar neuhvatljivo i neizrecivo, ako već ne neki uhvatljiv trag, neki iskupljujući smisao, neku izračunljivu posledicu?


Milosnica znači žensko čeljade koje služi za nasladu i uživanje, ali znači i najdraže, najvoljenije biće. I bez vidljivog traga u svetu, Mara, Veli-pašina milosnica, postaje, za čitaoca, upravo ovo drugo. Nesreća se u tom preobražaju ne iskupljuje, kao ni neprozirno zlo. Ali, umetnost toliko može.